Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао.{S} Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога.{S} Тек кад се и по трећи пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Макса у својој малој собици, остави , којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.

Пред њим је стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар.

— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здраво је, као јабука — гледни га само!{S} Једва сам га отео од Петрије.{S} Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.

— Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му је година?{S} Знаш, по закону....

— Кад је оно Морава потопила село, онда се родило, па сад рачунај.{S} Ја бих рекао да му је пуних седам.

Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди неколико пута свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.

— Како је име детету?

— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.

— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме?

— Хоћеш ли по оцу или по деди ?

— По деди.

— Здравковић.

— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазредац.

— У руку учитеља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.

А кад је с пуно поштовања пољубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.

Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић.{S} У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука.

Школа је б....ска у брду.{S} У брдима су села много мања него по питомим равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву.{S} У таким школама деца живе стално, и само о великим празницима и о школском одмору одлазе својим кућама.{S} Оцеви доносе храну одсеком, по пропису, који је утврђен обичајем.{S} Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуби се с њим, пољуби још једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на коња, па са свим обичним гласом рече: „збогом“!{S} Окренув се још једанпут само, јаче опанком муну коња у ребра, и не окренувши се после тога више ни један пут, ухвати стазом кроз планину.{S} А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пупавца или плашљивца зелембаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.

А зашто је плакао?

Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца порода.{S} Онима, који су га имали, и само се каже.{S} Јаше Иван Здравковић своје слабачко кљусе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало лакну после неколико поточића суза, поче се све већма удубивати у своје мисли, у себе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини.{S} Драге му се слике појављују у успоменама, које, као никад до сада, оживише у њему.{S} Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с прутићем у нејакој ручици мање тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби.{S} Шта пута, у први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весели Иване?{S} Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео.{S} Тако је прошао гору, па сеоски потес у реченоме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.

Он је ћутао, а она питала.{S} Питала је много, питала је све.{S} А кад је она престала са својим пунобрижним питањима, онда је он на махове испричао све, сваку и најмању ситницу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих усана, није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао.

А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицама опазио да отац замаче за гору.{S} У срце му се спусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре.{S} Не сме ни да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.{S} Плакао је, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ Макса.

Старом учитељ-Макси није то била првина; гледао је он, пун саучешћа, стотину таких тешких дечјих и родитељских растанака.{S} У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сам је прво само — сам, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав тешки растанак.{S} Али после, навика и старије године навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе разблаживао одмерен смех, али плач — готово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргуру:

- Иди, сине, доле у поточић, па мало испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу.

Учитељ Макса оде у собу да остави свога у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.{S} Па онда је стао на траву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоугластих шљунака.{S} Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њихових вратница.

Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.{S} Још се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера.{S} Мало прође па и њих нестаде.{S} Само на највишим врховима старих храстова, на црквеној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде.{S} Над поточићем поче се хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.{S} Мали Гргур, узнемирен таком ненавикнутом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада од оног тешког камена, што притискиваше младо срце његово: пред кућом, на једној старој дрвеној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од њега.{S} Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћи.{S} Маши се руке старе госпође, која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао.{S} Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, испричао свој мали кратки животопис.

Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа.{S} Поред школске ограде прође још по који одоцнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога крова.{S} Далеко у шуми чуо се ћук.{S} Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} Сви уђоше у кућу.

Учитељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, обично, по цели дан били отворени.{S} Мали Гргур пође да јој помогне.{S} Уђоше унутра.{S} Оставише свећу на једној од скамија.{S} Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни намештај.{S} Свећа горијаше готово црвеножутим потмулим пламеном; око ње, у њезиној блиској околини, распознаваху се сви предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше разазнати стари школски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева.

Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, па учитељев сто, па црну велику таблу, па ону икону између прозора, која се није дала разазнати.{S} Учини му се све то тако озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути својим простим, сеоским прстићем.{S} Ма да још није умео много ни мислити ни осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих клупа и слушати наук, о ком је тако много слушао од свога оца и од своје матере.{S} Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније могао читати у очима.

Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери, је ли он радознао, или не.{S} Она је једва жива претурила велики школски одмор; њезин окретни језичић, њезина немирна устанца навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела.{S} Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро погледа свога пратиоца:

— Како ти име?

— Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.

— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?

— Имам.

— А читанку?

— А шта је то?

— А „прву знању"?

— Немам ни то.

— А рачуницу?

— Јок!

— А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.{S} Ја знам написати цело твоје име.{S} Само да видиш.

Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.{S} Узев креду, поче се усиљавати да напише велико глагољ, па мало рци, па мало глагољ, али упорна мала ручица, па кредом ни маћи!{S} Љутито баци креду на школско тле, која прште у мале комадиће по свима крајевима собе.

— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?

— Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи.

— Видиш, овако се пише један, овако два, овако три....{S} Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.

Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.

— А јеси ли видео кадгод нулу?

— Лулу?{S} И мој баба....

— Није лулу, него нулу.{S} Погле само, како је умем лепо написати.

— А шта је то нула? — упитаће на то Гргур, погледавши је мало озбиљније.

— А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и не излази пред очи!{S} Јесте ли ме разумели ?

Свима се срца следише, а језик завеза.

— Јесте ли разумели? викну учитељ Макса још јачим гласом.{S} Неколико њих из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише своја места и изиђоше који у кућу, који у пространо школско двориште.{S} Они најмлађи, мало попрестрављени, једва се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.

А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друга.{S} Беше тек почетак јесени.{S} Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.

— Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је мало одахнуо од мучних утисака прве школске поуке.

— Хоћеш да ти узберем?

— Не.{S} То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне...

— Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше, ово је моја мати садила.

Ту се саже и узабра неколико стручака.

— Ево ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.

Рекавши то, пружи узабране цветиће.{S} Гргур се једва осмели да их се дотакне.{S} А кад се она саже да откине још један бокорић црвеножутог цвећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.

— Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка, пошто се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка.

Он се устезаше да их дотакне.

— Шта, ти не волиш цвет ?

— Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.{S} Кад је стигла до њега, даде му половину лепињице, у којој беше сира.{S} Устезаше се, али је ипак примио.

— Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти се, узе кецељицу међ прсте и сву је изгужва.{S} Не обрћући своју лепо очешљану главицу, оде лаганим корацима у школу.

Гргур није ни гледао за њом.{S} Занимао се својим мислима, својом новом душевном тековином.{S} Отишао је у школу, сео сам у скамију, отворио пред собом букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није могао прочитати, ћутао је и мислио.{S} Смешно је рећи: мислио, али је, ма како нејасно и изукрштано, ипак мислио.{S} Из малих, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике.{S} Поступно расте тело, поступно јача дух.

Тако је растао и напредовао мали Гргур.{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучавао, непрестано се занимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао.{S} Сваки појав у школи, и онај најмањи, најобичнији, њему је био читав мали свет, код којега је вредно зауставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети у празној школи, или се попети на она дрва на дрвљанику с књижицом на коленима, или сићи доле у поток, па шврљати горе-доле по оној самоћи.{S} Кад је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.

— То што и ти, рече учитељ, па упре оштрије поглед у попове очи.

— Е па ја, учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.

— А забрана?

— Каква забрана!...{S} Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.

Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ-Максина села.

Ноћ покрила брда, снег до колена, одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре светле по кућама, многи је уморан, већ и прилегао негде украј огња.{S} На пољу студено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце кад ходиш а смрзнути снег шкрипи под ногама.

Многе се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осветљена авлија оне повелике куће, што се лепо види на оној страни брда, што је иза цркве.{S} То је дом свештеника Крсте, који је у селу најдавнашњији староседилац.{S} Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.{S} А од како је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке династије седи свештеник Крста.{S} Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина.{S} Он сам верује у науку Христову, ревносно служи цркву, па су му и сељаци питоми и често цркву полазе.{S} Он пости сам сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то.{S} Напрасит је, плане, лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим или већим противницима.{S} Радо излази на сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмерена плане, скочи са својега места, изговори богме поприлично „изобличително слово“, па збогом!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да надгледа стоку.

Поп Крста је јутрос рано одслужио јутрењу заједно с литургијом.{S} Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије.{S} Сељаци се моле па и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих позиција.{S} Псалме читају заједнички, Катавасију певају наизменице, али свештеник сам, а опет учитељ сам.{S} И кад је опет поп Крста по неопходној дужности тамо пред часном трпезом, а учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час слабије час јаче „секундира".{S} А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они оронули сводови!

У поп Крстиној кући сви су прозори осветљени, у свакој соби гори по једна воштаница; пред молитвеним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирско кубе, наткрилио половину кухиње.{S} Црквењак Васо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају цело пространо двориште, а отуд, путем, којим поп силази цркви, пењу се свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном реду, у највећој тишини.

Напред, кракатим ходом, корача учитељ Макса, натукао црну шубару, постављено џубе, назуо чизме до колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се кривом мачугом.{S} За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси.{S} После свију ишла су два чобана, увијена у јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спроводник, а у исто време хазнадар ; у руци му гломазна каса, велики ручни кош, у који ће се спуштати дарежљиви народни прилози.

Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши утрнулу лулу негде за појас.{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса својски „секундирајући" пође напред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено попово двориште.

Пред кућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је много раније дошла, да и она присуствује првој представи.{S} Стари је обичај Максин да Вертеп унесе прво у попову кућу.

Наместише Вертеп на једном столићу.{S} Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле мале свећице, па се лепо виде јасле, у њима Христос, па пастири, па стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховине.

С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па кад им још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало прелази у страх.{S} С леве стране, пред лицем Вертепа, стао Ирод цар, па се уозбиљио као какав маторац, а према њему на левој страни, стали цар Петар и мала царица Даница.{S} Прочитајте од Рајића и од Евсевија; нигде нећете наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.{S} То је измена, коју је учинио Максо још у ранијим годинама; улогу малога ђака пренео је на малога цара Петра, из јединог простог разлога, да је једна круна више.{S} Приметио је и он својим оштрим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару.{S} А мала царица — то је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.

Радознали гледаоци, који озбиљно, који смешећи се, гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама.{S} Поп, пун задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихових оваца, па не скида свога благога погледа са својих милих гостију.

Иза попових леђа стао достојанствено обазриви и пуно озбиљни режисер, стари учитељ Макса.{S} Цео мали збор упро је очи у њега.{S} Кад се стишао и онај последњи жубор у суседној кухињи, учитељ Макса вешто трену оком и мрдну обрвама.{S} На тај ником непримећени, али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица.{S} Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или она сребрна хартија, којом је мач заклонио своје дрвено порекло.{S} Окрете се Ирод оној тројици царева, намргоди се по богу као прави цар, па онако страшан громко повика:

— Од куда ви три цара овамо пришли јесте?

— Аз јесам цар Гашпар од персијске стране, поче први од тројице царева; видјех бо звезду на востоцје, познадох да се Христос родио, идем поклонити се јему и принети дар: злато!

Макса се и нехотице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао његовога концепта.

Опет Ирод махну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:

— А од куда ти јеси, и како имја твоје?

— Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, па још оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!

— А твоје имја? обрнувши се мачем оном трећем другу.

— Аз јесам цар Мелхиор, одговори тај трећи мало заплашено, тако да се је једва могло на крају чути: и донесех му дар : измирну!

Не би Макси право, што му се иначе слободно ђаче тако заплашило, па не могавши савладати своје големо незадовољство, мрко погледа престављенога, па онда у Ирода.{S} А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:

— Да знате и ви, и да сви знајут: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице свја земља да трепти со страхом и трепетом!

Још једном лупну о земљу, цареви се за један корак тргоше назад, поплашише се!{S} Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.{S} Попадија пита учитељку: чије је то дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па окренувши се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па зна“...{S} Макса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.{S} Уживао је у тој слабости: да га у очи похвалите.

Искусни Максо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову школу.{S} А ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, па сад, љутит, искаљује јед над фамулусом Степаном, или се, особито по подне, извиче над ђацима.{S} Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.{S} Максо кмету, а кмет хабер свима кметовима по свима селима б...ске школске општине.{S} Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.

И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о благу дну.{S} Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фамулус чисти неколико пловака, које падоше на жртву данашњој школској свечаности.{S} Сељаци поседали под брест, повадили чутурице из торбица, па који шљивовицу који комовицу; а трбушасте чутуре с вином, погаче, заструзи с пребранцем и киселим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита.{S} Таман се чича Милија (који се већ уабаносио у кметству), прекрстио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!, срески пандур, по ондашњем обичају наоружан до грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, капетан, свештеници и учитељи.

Сви са својих места поскакаше у вретен.{S} Максо, оличено осећање дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима и храбри их.{S} Стало је Максу много муке, док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан муж, лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно погледа и што год упита.{S} И поп Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу господина директора.{S} А учитељи ?{S} Они час по зарезу, све неког посла ради тумарају напоље, па од некакве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Максиној соби; а стари учитељ Никола, који је свима „попечитељима“ и „совјетницима“ био учитељ, извукао ове године седмицу (тако су онда звали најгору директорову оцену), па од дерта хуче и пуши.

Испит је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.{S} Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи не дишу.

— А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо? пита директор.

— Земља, на којој ми живимо, округла је као каква јабука.

— Зар? оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.

— Бре, бре? чуди се кмет Милија, па се јаче наже на своју кметовску палицу.

— А стоји ли наша земља? пита директор.

— Наша земља не стоји, него се окреће.

— Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење, и врти својом полућелавом главом.

Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али најтачније, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.{S} На завршетку испита поделише дарове.{S} Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу, па сав поцрвенео гледа преда се.{S} Свима редом прилажаше руци, сви га хваљаху и благосиљаху.

— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.

— У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.

— 'Трговином или ћете суду?{S} Не знам да се брат Иван опарничио с ким?

— Не знам ни ја.

— Па што ли ће?

— Ето што: хоће да води дете у школу.

— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?

— Не знам, нису ме питали.

-— Реци, љубаве ти, нек се учи адвокатлуку.{S} Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на лијо, ништа неће ваљати.

Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.{S} Петрија тужна, претужна, не излажаше из куће.{S} Тамо приправљаше рубине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидио пред новим својим друговима.{S} Око ње остале жене из целе рође, помагаху јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} Кад све беше спремљено, скинули су с таваница велику кесу јабука, напунили заструг са младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чутуру, па све то још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном.{S} Пунобрижна мајка старала се да јој синак не гладује у туђини.

Гргур је на све то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице, али сирота мајка, и сама би се на његове сузе растужила и плакала.

После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се пушаше слатки купус са јагњећим месом.

— Знаш ли ти, Јелена, зготовити папазјанију?

Јелена напрћи своје убране усне.

' — А би л’ умела начинити мусаку?

Јелена се, с презирањем, насмеја.

— Па ђувече од црвених и модрих патлиџана?{S} Ево како се то готови...

— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим модрим патлиџанима ?{S} Увек си био онако, онако.... а сад си се, Бога ми, сасвим подетио.{S} Што ти се сад наспеле те луде цинцарске сплачине?

— Ал’ чујеш ме, Јелена...

— Нећу ништа да чујем, немам ништа да чујем!

— Та дај се доказати.

— Нема ту никаква доказивања.{S} Но, лепа ствар, још ће ме учити ове Сервијанкуше!

— Јелена! викну професор Сава и лупи руком о сто.

— Шта лупаш тако, нисам ја твој ђак.{S} Ако ти нисам по вољи, одох у контумац, па збогом!

— Та чуј ме само...

— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си оволишни био.{S} Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је...

— Сад му је, сад му је, шта му је сад? викну љутит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти кажем.

— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу како ја, како је код паметна света, а неће ми још уливати памет геаци.

— Опет! подвикнуће Сава.

— Они треба од мене да се уче воспитанију, а не ја од њих.

— Знаш ти, шта је воспитаније.

— Не знам, него ћу се од тебе учити.

-— Чујеш, Јелена...

— Стој!{S} Викну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са својега места...{S} Стој! и ја одох с тобом.

— А ти, Гргуре?

Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне.{S} Њих двојица одоше.{S} А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва могаху распознати слова у књизи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S} У соби наста тишина, Гргур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, светитељи Симеун и Сава.{S} Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишту и суседном ходнику.{S} А да ли мишљаше о ономе што читаше, или су осећања отела мах и занела га некуда далеко?{S} Та има то пуно тренутака, кад нам је књига само увод, капија у оне чаробне светове, који су невидовни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове области.{S} Често вам је по који умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна недра наслони на ваша прса.{S} У једанпут се Гргур мало јаче нагну на задњи наслон своје зелене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у противни угао своје скромне одаје.{S} А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу слику, коју је одавна компоновала његов жива машта и врло често износила његовој вазда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредицама, види на зидовима познате иконе и слике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу с у руци, до њега добри попа Крста с црвеним појасом, тамо с противне стране учитељка с преслицом, а до ње једно ружично суштаство од росе и мајских јутара, најлепша слика, што одавна живи у грудима његовим, учитељева ћерка, она некадашња несташна и торокљива Даница.

Шест пуних година је минуло, од како се Гргур учи у Београду.{S} За то време само је два пут одлазио својим родитељима.{S} Завршује се већ друга година од како је последњи пут тамо одлазио.{S} Онда је Даница навршила пуних шеснаест година, у августу су заједно славили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с њом, разговарали су много, о селу, о Београду, о детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњости?{S} Лицем на Преображење ишли су обоје горе у његово село, својом руком превео је, готово пренео с оне стране потока, а кад су стигли тамо горе ка његовој кући, сам јој из млекаре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа.{S} Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода преливаше заходном румењу.{S} А кад се при последњем поласку опраштао с њоме, једва се могаше отрћи од школских вратница, и кад је већ морао пустити њезину руку, коју држаше стиснуту, чињаше му се да се нешто безвољно откинуло од њега, да је пошао на пут много уђи и сиромашнији.{S} Окренуо се још једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.

Гргур се трже и та лепа слика ишчезе.{S} Врата се отворише и у собу паде вихор, који развеја, расплаши његове драге старе познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз небо, већ једно несташно девојче, свежа сувоњава лица, мудра чела, жутомрке косе, очију зеленкастоплавих, оних ретких мудролукавих очију, којих ти се плаветнило упија у душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стреља за тобом.

— И опет сам! викну девојче.

— Сам.

— Читаш?

— Читам.

— Шта читаш ?

„Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављено.{S} Братско поздравље читавоме моме народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ком је мило и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвној славенској браћи, која живе у границама троједне краљевине!“

— Живео! кликну на то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.

У тај исти тренутак отворише се врата и уђе професор Сава са својим братом, свештеником из Барање.{S} Сви им пођоше у сусрет.{S} Мајстор Јован, религиозан човек, приђе свештенику руци, за њим Макрена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у послу, па на томе прошло.{S} Макрена прихвати штапове и шешире, а Јован им начини места у горњем месту свога великога стола.

— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.

— Одавна нисам доле слазио, прихвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.

"Па како тамо живите?{S} Молим скините горњу хаљину.

— Хвала, хвала мајстор-Јоване, може се трпити.{S} Питате, како ми тамо живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас помаџаре.

— Кад је још Србин говорио маџарски! викну мало јаче мајстор Јован, и поче сипати вино у чисте чаше, које је међутим донела Макрена.

Професор Сава прихвати се свога трешњевога чибука, напуни лулу, и на познати његов начин завали се у столицу и поче пушити.{S} Свештеник Арон приповедаше:

— Није им било доста, драги мајстор-Јоване, што навалише на школе, него се почеше и цркве машати.{S} Има жупанија где по нашим црквама почеше маџарски и црквене протоколе, па чак и служити на маџарском језику.{S} Зар су у једном селу оборили сељака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој заповести не хтеде маџарски говорити.{S} Но, како вам се то допада ?

— Богме ми се, мој добри попо, то баш ни мало не допада.{S} Па шта учинисте сад у Карловцима? запитаће Јован.{S} Сви се и нехотице примакоше столу.{S} Гргур слуша, свако словце свештениково пада му на срце, само Милан хтеде употребити ту прилику да умакне, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слушати.

— Ради сте да чујете шта израдисмо у Сиону?{S} Читали сте у новинама...

— Новине, као новине, прихвати професор Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.

— Добро сте казали, професоре, из живих уста.{S} Што једанпут чујем, боље утубим, него кад десет пута прочитам.{S} Али, пре свега, молим по једну.

Пошто учинише пристојну пажњу и црном заклопачком, поче свештеник Арон тако смишљено и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљао у колима, како ће и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о најновијим догађајима.

— Седосмо у кола, говори свештеник Арон, седосмо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред залазак сунца, стигосмо на домак Карловаца.{S} Кад бесмо на вису, с којега се стрмо слази у прву улицу, а ја се скидох.{S} Црквењак спушташе кола полагано, а ја се уставих на једном вису, на ком сам, још као клирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бденије.{S} Тај ми се тренутак учини свечан као ни један дотле, срце ми јаче закуца, скидох шешир, планински ветар попириваше и бијаше у образе, а ја се прекрстих и у себи очитах молитву за „побједу и одољеније“ српскога оружја.

Похитам доле, пожурим се да стигнем у цркву.{S} Кад сам, после једног сата, отишао, нисам могао ни до врата, народ прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти митрополита Рајачића с владикама и архимандритима, са свима придворним калуђерима, с протама и намесницима и безбројним свештенством обојега реда.{S} Звона звоне, напред Рајачић, огрнут скупоценим плаштом старих патријараха, владике у свиленом скерлету, међу њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици народни, па старешине војничке, па списатељи и професори, па господа и великокупци из свију крајева Српства.{S} Боже мој, рекох у себи: ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих..

Ту поп Арон отвори, бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, па настави даље:

— Ни осетио нисам, драги мајстор-Јоване, како служба прође.{S} Ударише звона, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све листом наже у митрополитско двориште.{S} Митрополит се испе на један вис, а народ, као таласи око стене, слеже се око својега архипастира.{S} Колико оком прегледати, гмиже и бруји народ, народ, народ.{S} Рајачић гледа по народу на све четир стране, а кад се сви ућуташе, а он испрва слабије, па све јаче и јаче поче беседити.{S} Помену старе краљеве и цареве, наше бојеве с Турцима, па позва народ на устанак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје.{S} За њим говори црномањаст шишкав човек, Јован Светић из Новога Сада, а после њега протосинђел Каћански.{S} Не остави вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарха.{S} Донесе сандучић, а он вади царске повеље, привилегије, и показује народу.{S} Народ виче: „Шта су потписали ћесари, нека нам и буде!“ Поче протосинђел Никанор: „Отеше нам деспоте, узеше патријархе, узеше све.“ Не остави на миру ни цара Леополда, ни Марију Терезију, ни Јосифа II. „Све што дали, оно и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо патријарха, хоћемо деспота, хоћемо војводу!{S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ Најснажнији издигоше Рајачића на рукама и показаже народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе од радости, кликташе.

У тај мах хтеде Макрена да устане по кафу, али је мајстор Јован ухвати за руку.{S} Седи, жено, не мичи се.{S} Кафе има сваки дан... па онда, оче Ароне?

— Онда нас, као што рекох, благослови нови патријарх, па уђе у народ.{S} Пролазећи горе доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патријарх виче: „Прекрстите се!“ Сви се прекрстимо.{S} Пита: „Хоћете ли Србина или иностранца?“ „Србина!" вичу сви без разлике. „Војника!“ „Хоћете ли фелдмаршала Живковића?“ пита патријарх.{S} Само што се згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?“ Нико ни једне. „Ђенерала Тодоровића?{S}" Само што раменима слегосмо.{S} На то ће патријарх мало јачим, свечанијим гласом: „А полковника Стевана Шупљикца?{S}" Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разлеже се патријаршија, разлежу се Карловци.{S} Нас дао Бог разоружали ћесари, па ни један ни чим не укресати, ал’ ваш прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шумадинци потргоше пиштоље и пуцњавом поздравише новога војводу.{S} У тај исти мах ударише сва звона на свима карловачким црквама, запевасмо: „Тебе Бога хвалим!{S}" Певасмо, мајстор-Јоване, певасмо и плакасмо у нашој великој радости...

Ту свештенику Арону потекоше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче.{S} Професор Сава оставио чибук и по свом обичају таре дланове, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу ту величанствену слику сувремене српске историје.{S} А Милан?{S} И Милан слуша пажљиво, али из оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улегао у његову душу.

— Прекидосмо, мајстор-Јоване, поче отац Арон, пошто се мало прибрао ; прекидосмо с Маџарима, а чини ми се биће скоро и са Швабом квит.{S} А шта ту циле-миле — лагарије.{S} Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју војводину привеслати Србији, па да буде што једном бити мора.

— Па да буде што једном бити мора! понови професор Сава смешећи се и гледајући то у Гргура, то у честитог мајстор Јована.

— Ту је, наставиће отац Арон; ту је, далеко није.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...

— Још који дан! понавља задовољно професор Сава и таре дланове.

— Дабогме, још који дан.{S} Док стигне само војвода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком своје.{S} Сад је наша судбина у нашим рукама, у руци божјој и Народнога Одбора.{S} И ја сам вам у пододбору.

— Живео ! омаче се Јовану, куцнуше се чашама и испише по једио заклопачко.

— За ово месец дана како смо у Карловцима, наставља отац Арон, каквих се чуда не наслушасмо о маџарским насиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} Сељака Симу Илића ухватила маџарска стража, била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дана издржа јадник на зими под ведрим небом без јела и пића: тек петога дана смиловаше се и убише мученика.{S} Тодора Ковачевића, старца од седамдесет година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, док човек, у највећим мукама, просто не свиште.{S} Па помислите само, настави отац Арон, пошто је успео брзо прогутати уздисај, помислите само: и невину дечицу.{S} Две младе девојчице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу цвећа, па певале неку патриотску песмицу.{S} Зли језици потказаше, одведоше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!

Мајстор Јован тресну ногом о тле, а професор Сава удари скупљеним прстима о сто.{S} Макрена плакаше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено, метнуо три прста леве руке на усне и гледа у растуженога свештеника.

— Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да се селимо.{S} Шта ћеш у кући, где немаш своје сухоте.{S} Ту неки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осолити.{S} Наши се позивају на царска права, на привилегије. „То су старе листине", вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не помаже доказ, не помажу молбе. „Зар ми нисмо српски народ. зар не смемо ни живети као српски народ?" суну мало јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевини“, викну генерал, извуче од некуда неку лажљиву мапетину: „Ево, покажите ми овде, има ли ту гдегод Србија, или српски народ.{S} Молим вас разгледајте, разгледајте добро; ја' ту видим само маџарске и аустријске провинције.{S} Не тражите, дакле, да браним непознат народ, некакве ваше Србе.{S} Србија је с оне стране Саве, ко хоће да је Србин — онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим депутатима.{S} Све ћете то имати, ако то већ нисте читали у .

— А патријарх?

— Сад је с депутацијом у Загребу.{S} Дочек сјајан, савез с Хрватима утврђен.{S} Јелачић се заклео на верност и братство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић говорио заклетву.{S} И то ћете подробно читати у ово који дан.

Мајстор Јован скочи:

— Морам у Карловце!

И ја! викну и Сава исто тако одушевљено.

Ту се Илија и нехотице мало замисли.{S} Поћута, па онда тишим гласом :

— Гргуре!

— Но?

— Чини ми се да сам увек био паметан.

— Па?

— Али сам ипак учинио једну велику, велику лудорију.

— Само нека је на једној.

- Једна али голема.{S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала.{S} Помисли само: био сам ти се заљубио.

— Ти?

— Ја, Илија Милетић, па сам крио, крио као гуја ноге.{S} Али сам се и находао ноћу, па све испод њезина прозора.{S} Па што сам се науздисао, доста ми је за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угасих свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко беше богиња?{S} Миланова сестра.

— Ружица?

— Ружица главом.{S} Увукла ми се под кожу, у крв, у главу, кудгод крочим нигде да умакнем од њезине сенке.{S} Узмем књигу, отворим, читам у себи, читам на глас, узалуд, чини ми се: њене модроплаве очи вире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачинкавају.{S} Једне недеље по подне просто ми се смрче.{S} Потрчим на Зерек старој Гркињи.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од горих.{S} Бацих јермилук, па готово око јације пожурих се мајстор-Јовановој кући.{S} Још не беше стигао из Карловаца.{S} Правце њојзи у собу.{S} Сама.{S} Јуначно станем пред њу и почнем тачно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио.

— Па?

— Па, онако млада, па лепа, па паметна, али шта ћеш, кад јој је у глави чађаво.{S} Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом.{S} Ја поновим своје мучно слово, црвеним, знојим се, она, ћурка, смеје ли се смеје.{S} И ја ти загудим у друге жице: она се смеје, и ја се смејем; почне се прћити, почнем се богме и ја дурити; подрвене, па тресну ногом о патос, и ја ногом о патос, па нагни на врата, у помрчину.{S} Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргуре, та оно је права роспија.{S} Ајаој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести.{S} -Онако честити родитељи, па тако... али све било па прошло.{S} Као што видиш, прва љубав није ми најсретнија.{S} Зато се, чујеш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженићу се.

Ту Гргур нехотице мрдну болесном ногом; од бола му се лице намршти.{S} По маломе ћутању жмирну Илија мало десним оком.

— Па као што ми рече, Даница је ваљана девојка?

— Права Српкиња, примети Гргур.

— Вредна?

— Кртица.

— Здрава?

— Као природа.

— Лепа?

— Цвет.

— Добра?

— Босиљак.

— А ти се не мислиш женити?

— Не.

— Ал’...

Хтеде Илија још једно питање, али га не умеде, ни изговорити.{S} Нешто је хтео, али и сам не знађаше шта.

— Па, Гргуре, поче Илија устајући.

— Шта је Илија?

— Па да полазим.

— Хвала ти.

— Све ћу поздравити.

— Ја те лепо молим.

— Кажем ти: све.{S} Ма како било, сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ писати.{S} Надај се.{S} Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако и тако.{S} Аустрија, стара лисица...{S} Велим ти, чувај се!{S} Ништа ти не рекох за Милана.{S} Растурен комитет... и он је већ у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} Запара; а како је на пољу лепа хладовина.{S} Красно вече; изведрило се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ!

И Илија, затворивши неспретно врата, која су, ненамазана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечерњем сутону.

— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте сити света, а нама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?

— У Томашевцу.

— Чудо не написа два три ретка својим родитељима.

— Није могао, госпођице.

— Није могао ?

— Јер лежи.

— Лежи?

— Рањен.

Даница заћута.{S} Милан је опазио бледило на њезином лепом лику, и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу обалу, она се, љубазно али усиљено, насмехну, узе служавник и оде у кућу да спреми послужење.{S} Остави служавник на кухињском огњишту, брзо отрча у своју баштицу, па кроз малене лехице тамо к огради, саже се и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише.{S} Има ли веће среће од овако чистих и невиних суза, које се за нас пролију?{S} Само је онај био срећан на земљи, који је овака блага пожњео.{S} Све је друго намештена пажња, дворба, ласкавија или оштрија, речју: лукаво притворство, маштаније!{S} Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости од оваких суза?

Кад се Даница повратила и послужила кафом, Милану је необично рука дрхтала, кад се машио за шољицу.{S} Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гледај како је завезао.{S} Сплео се па ни једне паметне, па чисто се боји да се мрдне на столици.{S} Већ му ноге мало поутрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди мрднути их.{S} Овда онда, тек да рекне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, ућутао се, кад крадом а кад отворено погледао у лепу домаћицу.

— Сећам те се, чича, како те се не бих сећао?

— Е, сиромах учитељ Макса, много је остарио и оронуо; ја још како тако, али он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко ће као Бог, само кад си нам се опет повратио жив и здрав.{S} Ниси се пео до школе?

— Нисам, чича-Степане; грабим кући, док је видела.

— Ако, ако...{S} Мајка је мајка.{S} Пожури се...{S} Иван је поцигурно код куће; били смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S} Одох све трком до школе.{S} Како ће се и они тамо обрадовати кад чују да сам те видео.{S} Збогом !

— Збогом, чича! отпоздрави Гргур, окрену коња, па што игда могаше уз брдо.

А Степан поново припали лулу, па поштапајући се својом старом палицом, оде младачком брзином доле ка школи.

Газда Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Петрију: „Шта то може бити?“ Петрија се труди да докучи право предсказање таке необичне појаве.{S} Из те мучне неприлике извуче их кутњи пас, који изненада залаја.{S} Тргоше очи, погледаше према вратницама и обадвома ноге обамреше.{S} Иван виче: „Трчи, Петрија", а она: „Нуто, нуто, Иване!“, па се хвата за његово раме, да се не сроза на земљу.{S} Петрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, потеците!“, па онда дође к себи, па потрча пред коњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца у руку, љуби отац свога давно невиђеног сина, а кад обоје одоше до Петрије, сиротој мајци сузе грунуле, загрли своје мило чедо, и не оста места на лицу његовом, које није више пута изљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“

Изнесоше јастуке и поседоше на траву под туњом.{S} Гргур им прича све.{S} Иван ћути, па га сад отворено, сад испод ока погледује, а Петрија села право према обојици, не скида ока с детета, па кад приповеда претурене јаде, она уздише: „Тешко ли си мајци!“, а кад потргне нешто драго и радосно, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „Пожури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.

Беше скоро по ноћи кад су, после богате и укусне вечере, полегали који у вајату, који тамо по трави, под туњом.{S} Гргуру је мати наместила у кући, прострла шареницу преко миришљава сена, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за три и по швапска кревета.{S} Тамо код иконе висе скорашњи венчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у мисли о учитељу Макси, о школи, о Даници.{S} Што дуже мишљаше о себи и њој, све му теже беше, што је узгред није походио, макар на тренутак, два макар... али ту одмахну све те мисли од себе, окрете се на другу страну, и уморен — заспа.

А кад фамулус Степан дојури школи, подигао беше праву узбуну.{S} Кад се старац издувао, поче, у мањим и већим прекидима, приповедати, како је срео Гргура, како је угледан и леп, како се носи капетански, а збори мудро као какав поп.{S} Учитељ оста исто онако озбиљан: на његову суморну и убрану лицу није се дало опазити, је ли се или се није обрадовао.{S} Даницу преобрази тај радостан глас, потрча у ћилерак, да почасти чичу ракијом, па онда?{S} Онда одједанпут побледе у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад се повратила, лепе јој очи беху још лепше, као увек што су у лепотица после проливених суза.{S} То су биле сузе разноликих врела; једнима беше мати радост, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој заиграло срце: како је, после толикога растанка, могао проћи поред школе, а не увратити се на часак два?{S} И кад је пред сан шаптала своју обичну молитву, желела је најлепшу срећу, свако земаљско добро свом негдашњем другу, послала му је у души пољубац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше окупана у сузама, кад је, тамо око поноћи, ухвати сан.

Сутрадан освану мутно јесење јутро; облаци тешки и ниски притисли целу околину, таман да се кишом заплачу.{S} Макса огрнуо џубе и место феса намакао зимњу шубару, Даница нахранила живину, па тамо у кухињи стала код огњишта; чека да се разгоре сирове цепљике, па да спреми оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два писма, окренуо се прозору, намакао наочари, па чита.{S} Чита једно, чита друго, чита их још једанпут, гледа и по трећи пут то у једно то у друго, па онда обадва савије и спусти у шпаг.{S} Хода по соби, мисли и мисли, прислушне код врата, па како ништа не чује, оде опет к прозору и још једном разгледа по некоја места у писму.

Док је тако Макса проучавао обе ситне, по њега покрупније књиге, дотле је Даница читала све успомене и све тајне свога лепог и невиног срца.{S} Тако задубљена у себе, у мало што не клону на земљу, кад је, изненадно окренувши се, опазила поред себе лепог и угледног господичића, истог онаквог, каквог је одавно привиђала у својој набујалој души.

— Гргуре!

— Данице!

И обоје, као укопани, не макоше се с места.{S} Дотакли су им се прсти.{S} Даничине очи сјајнуше још лепшим чаром, а лице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне на снажно недро младића, који је одавна господар њезинога срца, а који јој се у овом тренутку узнео још лепшом мушком красотом.{S} А Гргур?{S} Задовољно гледећи је, радовао се у себи, што је тако здрава, тако угледна, тако добра домаћица свог старог самохраног оца.{S} Даница је дрхтала, стрепила, чекала и чекала, али оно, што је одушевљавало срце њезинога другара, беше најнежније, најтоплије поштовање, пријатељска љубав, одликовање.{S} Његова љубав беше истинита и топла, али не она, коју је предосећала Даница, не она, која вечном свезом спаја два младачка срца.{S} Крадом је уздахнула, своју преварену руку повукла је к себи, очи јој се наводнише, али толико имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не појави на лепим, великим трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако лепе и прикладне девојке.{S} Игра му срце у прсима; осећа да је пуно топлине, пуно радости.{S} Чини му се као да би јој имао нешто пришаптати, нешто поверити.{S} И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли, жар првог одушевљења поче попуштати, и он, сасвим мирно и озбиљно, запиткиваше је о покојној учитељци, о учитељу Макси, о попу Крсти, о школи.{S} Изађоше из кухиње и одоше староме Макси у собу.{S} Стари Макса није више онај негдашњи строги дисциплинатор — изненађен једва се држаше на ногама, поднеше му столицу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остави, па брже ускочи у своју баштицу, паде на једну цветну леху, покри лице рукама и јецаше.{S} А кад јој одлакну и сузе престаше, спусти руке у крило, и погледа горе својим великим очима.{S} Суморно небо исто тако непровидљиво и тешко као и њезина судбина од данашњег дана.{S} Како је још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, све тајанствено, чаробно, све узвишено.{S} Осећа како се над њом склапају таласи обичнога света, како се сасвим губе чаробне слике досадашњег сна и сувише озбиљно пиље у њу хладне прилике другога живота, који у овај мах пирну својим студеним врховима.{S} Устаде, прекрсти руке преко усколебаних недара, још једном гледну у мутне облаке, па оде у кућу.

Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла недеља.{S} А још лепша у селу у брдима, у природи, која је највеличанственије и најразумљивије јеванђеље божје мудрости.{S} Па још данас, кад се код школе и цркве искупило мало и велико.{S} Школско двориште почишћено, спремљено; ограда окићена бршљаном; пред школом дугачак постављен сто; иза куће пуши се голем огањ и спремају ражњеви ; гајдаш накривио фес, дува, и час по удешава пискове ; жене се узмувале, у кујну из кујне, у собу из собе; девојке носе на послужавницима слатко, ракију, кафу.

Стари Макса удаје своју јединицу.{S} Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крстом, уступио Даничину руку — шта мислите коме?{S} Оној савитљивој трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији. .

У школској соби спремају младу, облаче јој плавчасту свилену хаљину, па бело свечано либаде, па бајадер с крупним увезаним ружицама по белом свиленом пољу.{S} Савише јој око главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па низ вити пас.

Дође час да се изведе девојка.{S} По старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, споља се чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отворише и унутра ступи Гргур, погледа своју другарицу, која погледа и њега својим лепим крупним очима, погледа је још једном, и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско-нежна, тако узвишено-чиста, тако пуна доброте и узвишености, тако...

Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од изненадне муње.{S} Преврат, који ускомеша целу душу његову, потресао је и старе склоности, рашчистио мутно небо његових магловитих осећања.{S} Сад је тек јасно видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мирисе, који су одавна, неопажени и неуживани, кадили младачку душу његову.{S} Што ли му рука тако задрхта, кад се њезине дотаче?{S} А кад им се погледи сусретоше, обојима сину једна иста светлост, обузе их једно исто осећање.{S} Стискоше једно другом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.

Да ли на веки?

После неколико тренутака стајала је Даница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући.{S} Поред пута голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком плови по који суви листак, а суморно јесење небо поклопило и најближа брда.{S} Често је исто тако суморно у прсима која је прострелио јад.