Сремац, Стеван : Две приповетке

МАКСИМ

ЈЕДНА ТРОГЛАВА СИЛУЕТА ИЗ НАШИХ ДАНА

ГЛАВА ПРВА

Максим у селу и у механи.

Био је леп мајски дан.{S} Не знам како је тога дана било по целом срезу и округу, али у селу где је учитељ Максим већ ево четири године, у том селу баш беше освануо красан дан.{S} Да му је сам песник намештао декорације и држао сценарију, не би, вала, лепши био.{S} И само да овде није реч о Максиму, мени би лако било; ја бих мамузнуо мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду пута, читатељи, читали и прескакали у роману.{S} Казао бих: како је стидна невеста, румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље све наизменце, у комарнику испод стрехе; како чича Пера хитно промаче у шљивар, али не да гледа излазак сунца; како је азурни свод небески херметички приклопио земљу, обасуту ружама, па не да мирису ружином да ишчили, него нека запаја све порезплаћајуће и неплаћајуће главе, у селу Трбушници, где је Максим учитељ.{S} Не бих оставио неспоменуте ни росне, бисерне капљице, којих су пуне руже.{S} Сравнио бих их са бисером, или још боље са сузама; рекао бих да то ружа плаче за својим драганом славујем, који је, ваљда, отишао да »фруштукује« мравија јаја.{S} А од славуја бих згодно прешао на Јулу, попину ћерку, која је малочас устала и онако дражесно чупава изашла и ради по авлији, па се својим сребрним девојачким гласом такмичи са славујем певајући: »Шкрипи ђерам«.{S} Ех, шта бих све могао ја написати али само што не смем!{S} Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног серкла — који је много личио на литерарно вече — у казаници Крстосија, шпекуланта у селу.

Кад пођемо повијарцем, онда видимо у присоју село Максимово.{S} Ово нисам баш морао казати, али ми се нешто допале речи: повијарац и присоје, па ми згодно дошло да их споменем.{S} Ех, шта ћете, сад је то у моди да се парадира речима, па нећу ни ја да сам осим света.{S} Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да ме спасе.{S} Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене!

У том селу, на брдашцу лежи школа.{S} Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да ли светлост пада деци с леве или с десне стране.{S} Све су то давно казали ревизори, и сваки доцнији додаје у свом извештају по нешто ново, по неку нову ману, која је у току године украсила зграду, и тако ће богзна докле трајати.{S} Али ја не верујем у сувишну ревност г. г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар.{S} Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г. министар оставио такву и поставио баш у њу нашег Максима, који већ четири године како кука за Београдом, јер му је потребан ради проучавања и студирања варошког сталежа, што је већ крајње време било после четиригодишњег становања у селу.{S} Ред је, дакле, дошао на Београд да га подвргне анализи и анатомском ножу свом.

Још је рано.{S} Деца се по школском дворишту јуре.{S} Неки сели па доручкују проју с белим смоком, други се туку, трећи воде сина Мицка бакалина на бунар да опере нос: тукао се, па је у боју био слабија страна и носом платио ратне трошкове.{S} А можда би и горе прошао да га није отео Пуја фамулус, човек мирољубив.{S} Већ је петнаест година како служи у просвети; он мири децу, чисти школу, прави добру кајгану учитељу, и помаже му у буђењу политичке свести по околини.

То шаренило и та врева трајала је до осам часова, кад обично учитељ Максим долази у школу.{S} Максим је имао врло леп обичај.{S} Рано је ранио, држећи се прописа једне хигијене коју је као благодејанац добио.{S} Устао би рано, па би се прошетао по околини.{S} То му је пријало.{S} После сваке шетње осећао је, кад се опипа по врату, колико је здравствено напредовао.{S} Пође тако и прође поред чесме, сретне се с водоношама, назове им бога и продужи пут.{S} Није никад хтео да харчи време узалуд; увек је гледао да споји пријатно с полезним, и зато би увек гледао неће ли наићи на какву нову биљку или бубу какву.{S} Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде.{S} Испод њих стоји хартија, као нека надгробна плоча, а на њој пише:{S} Geotrupeѕ ѕternicorarіuѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и године где је покојник нађен.{S} Живео је за науку, и био тих и скроман радник и свештеник, или свећеник управо, у храму њеном.{S} А особито је много полагао на природне науке и веровао у будућност њихову.{S} Ако наиђе тако на какву биљку, ишчупа је заједно с кореном, па ако је већа, понесе је у руци, а ако је мања, метне је у свој Noteѕ, у коме је било забележено пуно утисака, са записом колико веша има.{S} Шетњу би редовно завршавао доласком у механу, где је ишао поглавито ради посматрања и студирања сељачког света.{S} Седи тако па посматра сељакове навике и ослушкује му жеље и потребе.{S} Ту би читао сељацима новине, попио кафу и мењао мисли с Јефтом кметом.

После тога би платио своју кафу, а понекад и туђу, кад би само политички разлози и партијски интереси захтевали то.{S} У ту механу би иначе свраћао и после подне, после школе.{S} Тада би опет читао сељацима новине, које је Мицко бакалин из вароши донео.{S} Тумачио би им поједина места која су, по његовом мишљењу, требали што боље да урежу у срце и у душу своју.{S} Кад нема што из новина да чита, он им онда чита једну књигу:{S} Шта да се ради? коју је механџија, на наваљивање његово, морао купити, и којом је обично покривао слатко од руже, на што се, наравно, учитељ јако љутио кад би то видео.{S} А мора се признати и то да сељаци нису марили за ту књигу.{S} Кад је из ње читао, није могао да заинтересује тако слушаоце као кад им из новина чита.{S} Никако није могао да дотера до краја, да им све прочита.{S} Обично би један по један од слушалаца устајао извињавајући се да има посла, а Максим би га само прекорио и молећим погледом задржавао речима: »Та седи, човече!{S} Их, какав си!{S} А да ти читам Сановник, а ти би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.« И тако се један по један извлачио, као тарана из лонца, докле би уча остао сам са механџијом, који би га дотле слушао докле и њега момак не одазове напоље да пазари неке овчије коже.{S} Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом.{S} Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост, нису Швајцарци, који — како причају — иду за воловима на орању и читају новине.

ГЛАВА ДРУГА

Максим међу децом, пред школом и изван села.

Тако је радио и пре и после подне, па тако и данас.{S} Пошто је попио кафу, дигне се и крене у школу, али не истим путем којим је дошао у механу.{S} Дошавши у школу, латио би се посла, а посао му се делио у три дела: административни, поучни и забавни, и тако би дневни ред био исцрпен.{S} У забавни део убрајао би излете у природу.{S} Ту би деци показивао многе интересантне и дотле непознате ствари, као на пример: превој, косу, страну, падину, леву и десну обалу потока, стадо оваца, чобана што шара преслицу, као представника сточара, и онога што оре или ради у пољу, као представника земљоделаца.{S} Показивао би им даље: шта је село, двориште, кућа, вајат, њива, виноград и забран, и пошто их је преслишао на лицу места, враћао их је натраг сите и обогаћене знањем које ће им у животу требати.{S} И деца улазе задовољно у село, све два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује:

Мајка даје за орача,

Ту јој поћи хоћу.

Тако је чешће радио.

Данас, кад је стигао у школу, као обично, запитао је Пују да ли га је ко тражио; затим је запитао цензора је ли било нереда, и да ли је било уопште што за казну.{S} Овде ми моја биографска савесност налаже да будем објективан, па било коме мило или не.{S} Наш Максим је био човек добар, мека срца.{S} Казне је изрицао врло сувремене.{S} Није он био као они старији другови његови што само кажу »одавде довде«, па онда гледају у књигу и преслишавају, они што се вечно туже на кашаљ, те зато једу жути шећер, кашљуцају и пију врућу замедљану ракију, по три чаше и лети и зими, и што вуку навише децу за уши или зулуфе, све дотле докле се жртва не исправи на палцима, те јадно дете стоји као оно чардак ни на небу ни на земљи.{S} А није тражио ни реграцију од ђака.{S} Откако је једном приликом насео с поклоном, не прима више никакав поклон.

Лањске године добије он тако поклон од једног сељака, неког Крла — презимена му се не сећам, — знам само да се помало бавио и трговином.{S} Носио пилиће у варош — или тако ухватио веверицу или лисиче — па се луња и вуче по три дана по вароши док прода — од њега, дакле, добије Максим једно прасе.{S} Навалио сељак, па вели: »Нећу ти бога назвати, учо, ако ми не примиш прасе.{S} Е, не знаш како ми је ћеф да ти поклоним!« Наљутио се био ту скоро Максим на Крла што му је овај једном казао »господине«, и овај му је сад зато дао прасе да заглади погрешку и да се помире.{S} Шта ће Максим, него прими прасе и заволи га јако.{S} Било је врло умиљато.{S} Док је још мање било, свуда је ишло за учитељем.{S} И деца су га волела.{S} Та шта да вам ту причам, кад сви знате како је младост мила: »Док си млад, свакоме си драг«, вели пословица.{S} Накратко, мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе.{S} Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима.{S} Они му направили од подвезице литар, а Мицков син донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи.{S} Тако је расло и гојило се зачудо брзо.{S} Поче већ чешће изостајати и више се код куће бавити.{S} Није више пратило ни учитеља ни трчало за ђацима.{S} Лежи, па само грокће и чека храну.{S} Тако је напредовало из дана у дан.{S} Обилази га учитељ с пријатељима, па га гледају како је при апетиту и како много не бира, све му прија.{S} Процењују колико ће још појести и колико бацити на месо и сланину.{S} И још само неколико дана је остало било до суђена му дана.{S} Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече:

— Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још из малена).

— Шта рече, тужан, па где је?

— Не знам, вала, празан свињац, а познају се стопе веће и од мојих и од твојих!

— Ала, мајку му, бруке!

Пуче по селу да је гицка нестало.{S} Стану га тражити, и гле чуда!{S} Нађу га, и то где!{S} Зачудићете се кад вам само кажем.{S} Баш код онога Крла, онога дародавца.{S} Он га дао учитељу на исхрану, па га те ноћи украо и заклао.{S} Нашли га у салашу свега раскомаданог, а познали га по ровашу на увету и по чекињи.{S} Баш он.{S} И сељак признаде.

— Резилук, болан, зар тако! — рече Максим и окрете леђа.{S} Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље.

Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје.{S} Узео је све месо од закланог вепра и послао га Максиму, правоме саибији, себи је задржао једну плећку и мало ребара, а гадном и неискреном дародавцу остаде само свињећа бешика, да од ње направи дуванкесу.

Но ипак тај случај није му убио веру у људско поштење.{S} И даље се лепо с њим опходио; само га је тај стучај заболео јако, дубоко му се урезао на дно срца.

Цензор му је на питање рапортирао све што се догодило.{S} Максим седе и дозва виновнике.{S} Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина.{S} Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако страшно љуштио ракију да је због тога стављен у пензију), а сав посут струготином са Пујина каиша, да је изгледао као шишарка, а омотан паучином, које се срећом нашло задоста у школи.{S} Пуја је скинуо читав аршин, као американ јаке и дебеле паучине, и омотао је детету око носа, као прву помоћ рањеноме.

Да је сад Максим којом несрећом био од оних учитеља старога кова и школе, он би извесно »узео у посао« победитеља, па би Пуја опет морао стругати каиш и тражити паучине, и богзна да л’ би је већ и нашао доста после извршене казне.{S} Али Максим није био тај човек.{S} Не, рука би ми задрхтала кад бих ја такву клевету написао!{S} Био је благе душе, сувремен, знао је Емила деветнаестог века напамет и казне је употребљавао само оне које су биле побројане у Методици, не знам на којој страни.{S} Саветом и лепом речју надао се да ће више моћи да постигне.{S} Децу је волео, а деца њега.{S} Васпитање, а не крута дисциплина, то му је била девиза.{S} Знао је он и памтио како је њему мрска била свака стега и тиранија.{S} Још као ђаку бунила му се душа против сваке тираније, зато је још у интернату био међу првима који су се бунили противу сувишног механизма и јако чорбастог пасуља.{S} Е, не може да трпи, умро је за правду!{S} Па такав је и после остао, кад је у јаван живот ступио.{S} Остао је исти онај идеалиста, стари борац противу тираније, ма у ком се виду она појавила.{S} Борио се против капетана и писао чешће дописе.{S} Капетан га је мрзео, и само је тако могло бити да Максим покаже ревизору пуна два лонца позива из среске канцеларије као једини узрок што програм у свему није био извршен.{S} Такав, дакле, човек узе сада преда се оба малишана, па ће им рећи:

— Е, децо, децо, зар тако!{S} У срећним земљама труде се људи да нестане рата, уништавајући националне разлике; гледају да сви буду светски грађани, да се због вере и народности не мрзе; — а ви овде, једне вере, једнога народа синови, — направили Косово!{S} Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете!{S} Одмах да сте се измирили и пољубили; друкчије нећу да ме поздравите, да ми бога назовете, кад покрај мене прођете!{S} Шта?{S} Јогуните се!{S} Одмах!

Деца се погледаше својим безазленим и мирољубивим очима.{S} Чисто човек не би веровао да су то оне исте очи које су малочас онако крвнички једне у друге гледале.{S} Измирише се, али видљива знака томе измирењу не могаху дати, јер Мицков син заклони брзо шачицом нос бојећи се повреда.{S} А Максим, видећи апсолутну немогућност, задовољи се простим, без церемонија, измирењем.

ГЛАВА ТРЕЋА

Максим у школи на предавању.

Пошто сврши суд, а он да знак и Пуји и деци:

— Пујо, удари у меденицу, нек’ се искупе деца. ’Ај’те, децо, у школу!

И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

Деца поседаше у скамије, а Максим се прошета једно дваред-три испред деце, тако достојанствено да се писцу чини најзгодније да га баш сад опише и фотографију преда читалачкој публици.

Био је повисок, дугуљастих образа, рекао бих мало броћаст; бркове је тек пре три године први пут понео, али су му слабо напредовали: тако су мало завидни да је само, што но кажу, млатио глогиње што се и подухватао да их носи.{S} То је ваљда узрок што их није ни неговао много, а сећао их се само недељом, тек кад је отишао у коло; онда би их, по могућству, засукао мало.

Одело је носио као и остали сељаци.{S} Кад је дошао у село, дошао је у једном пепељастом капуту, на струк, са ужасним пешевима; био је то прави рабинерски капут.{S} У селу је променио одело, да се не би издвајао од народа коме се посветио беше.{S} Лепо га је било и видети тако обучена.{S} Бела, чиста кошуља и гаће, јелек, у џепу од јелека вазда Швајцарска и њен устав, а испод јелека варошки прслук, опасан танком тканицом, за којом задевене беху једне двојнице, мало краће од учитеља, а танке као учитељеве ноге, које се лепо провиде кроз танко српско платно.

Школа је била доста лепо намештена.{S} Било је свега што школски законик прописује, па и нешто више.{S} На зиду патрон школски, Свети Сава, испод њега виси Пелагић; то јест, не виси Пелагић, него неко његово Морално огледало, и испод њега седи Максим за столом, на коме беше свега што се на учитељевом столу обично налази (сем прута за пацке).{S} Беше ту прописа, лењира, књига, и хартија притиснута једном лобањом човечијом.{S} Та лобања имала је своју историју, која још не беше окончана у времену кад се ово догађало.{S} Та лобања је у интересу науке и у интересу очигледне наставе, пре неколико недеља донета онако откопана из гробља.{S} Удовица покојникова дигла је парницу која једнако траје, и богзна како ће се свршити.{S} Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да.

Не да Максим никако, него тражи главу за главу.{S} А веле да је то и образложио врло лепо.{S} Рекао је Станији удовици, својој парничној страни, нека она не заборави да је ово деветнаести век, век егзактних наука, век који ломи окове заблуда, празноверица и предрасуда, век експеримената; накратко, да наука не сме храмати, рече он.{S} А он је, као што је споменуто већ, живео за природне науке.{S} Уз предавање иду и експерименти, и он тек не може у својој глави показати где је велики а где мали мозак!{S} И докле год он не добије другу главу, он ће пре своју дати, него што ће дати ову, на којој је сад лепо обележио сваки њен део латинским именом и римским бројем, да чисто човек не може да верује да је та глава пре три године била на раменима Рисантија, сеоског бирова, — славног бирова, тако грлатог да га српска мајка већ више ваљда и неће родити — и која је сада у инвентару школских учила лепо под својом нумером заведена.{S} И ако је веровати да ће једном бити дан страшнога суда (а Максим већ у то не верује), Рисантије ће тога дана отићи пред престо свевишњега да дâ рачуна о својим бировским злоупотребама у онаквом стању у каквом му је капетан целога свога службовања ишао по срезу, добивајући почешће и класу.

Због овог случаја, добио је Максим надимак »Главосек«, и сад га у селу и околини сваки тако зове, мада у шематизму има своје красно име и презиме.{S} Ето тако код овога света пролазе данас људи који се посвете науци.{S} Трновита је стаза којом се један борац за истину и научар креће, али Максим се решио да истраје на тој стази.

Таман су се деца умирила, а учитељ запита:

— Шта је данас, који дан?

— Среда, господине! — повикаше сви.

— Мир!{S} Један нека говори.

— Среда, господине! — устаде један и рече.

— Е, лепо, данас, дакле, имамо у трећем и четвртом разреду: српски језик, лепо писање, хришћанску науку, и историју Срба.

Отпоче с децом граматику.{S} Кад њу сврши, пређе на писање, и зада им да пишу из Моралног огледала, а то треба и да запамте.{S} На рукопис није толико полагао, пошто они могу бити људи и са ружним рукописом.{S} Учитељ је био тврдо убеђен да је садржина главно, и да ће им то требати као парче хлеба доцније у животу.

Затим је требао да пређе на науку хришћанску, али пошто је »Оченаш« једина молитва у Јеванђељу, а дечица и онако нису грешна, он је замени јестаственицом, и отпоче са зоологијом:

— Е, децо, сад ћемо да се разговарамо мало о оном што сваки од вас у кући има.{S} Мир!{S} Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.)

— Тако!

Деца скрстила руке, па гледају у Максима.

Он настави:

— Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући. (Максим се увек држао у предавању поступности и ишао у излагању полако од познатијега непознатијем.) Кажи ти мени, Тиосаве — ти, ти што поваздан дуваш у дудук по селу — како се зове оно у твојој кући што је прекодан у пољу, ујутру оде а увече се враћа.{S} Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа.{S} Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што једва чекаш да ти се удроби, па да кусаш из чанка.{S} А, ’ајд’ погоди: ко је то?

Дете устало.{S} Ћути па га само гледа.

— Но, шта је, ко је то?{S} Реци само слободно!{S} Знам ја, ти си иначе добар ђак, па ћеш погодити.

— То је, молим, господине, наша стрина Ранђија!

Е, ту се учитељ мало нађе у забуни.

— Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде.{S} Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш.{S} Али нисам то мислио.{S} Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо.{S} Но, нека; ајде, погодиће који други.{S} Дакле, ко зна шта је то?

— Ја, господине — устаде други. — То је крава.

— Да, крава, рече Максим, и поче описивати краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада те среће да тако подробно чујемо.{S} Описа је од репа равним начином до ушију и рогова.{S} И ту су деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.{S} Да једе траву, да има виме и даје млеко, и да од ње добијамо телад, сир, и кожу за опанке.{S} Да се, даље, женка зове крава, мужјак бик, а да је во отприлике средњег рода; и да од овог последњег добивамо све сем млека и телади.

Све је то Максим испричао и извео децу у авлију где је Пуја довео кметову краву, Милку названу, да и она послужи науци, као жив пример у очигледној настави.{S} Све ово је Максим тако детаљно описао као да је ово јадно говече сад први пут с месеца спало, као нешто до тада невиђено у селу, или као да је из менажерије утекло, па сад деца први пут видела, а дотле само из чувења знала.{S} Затим их је преслишао неколицину.{S} Деца су запамтила шта је говорио, и лепо и тачно на свако питање одговарала, тако да је учитељ потпуно задовољан био очевидним успехом.

После краве поређао је још неколико домаћих животиња.{S} Описао је и петла и кокошку, и плована и ћурана, и овна и овцу, и завршио је са козом.{S} Испричао је све знаке по којима се познаје коза, и оставио је — да би се самостално развијало мишљење у деце — да она сама кажу какву све имамо корист од јарца, и са њим је завршио предавање.{S} А било је, бога ми, и крајње време да већ заврши, јер је један од запитаних ђака, побрајајући све користи које једна сиромашна кућа има од јарца, извалио и такву једну корист која се никако не може овде верно навести, мада писац не мрзи на данашњу натуралистичку школу, и мада би то скучени простор листа и могао допустити.{S} Одговор је довео у незгоду и учитеља и ђака.{S} Урнебесни смех се осу по школи, умало и учитеља не заведе, те учитељ мораде сад брзо, као добар педагог, наредити да запевају: »Лепа наша домовино«, те тако, једном вештом педагошком досетком, спасе и себе и ђаке и наравственост у школи.

Е, па шта ћете!{S} Свака новина има да се бори са многим тешкоћама, а многе непријатности, то су њена повојница.{S} Максима није разумео свет, па није никакво чудо што је чак и баба Стојна, гребенајући вуну, осудила методу Максимову кад је од свога унука чула како и шта уче у школи. »Цветна и велика! — рекла је, зевајући — зар нема што паметније да вас научи; па то зна и наш »Бан«, што иде за козама!«

Ред је био да заврши часове пре подне са предавањем из српске историје.{S} Била је баш лекција о цару Душану.{S} И он поче о њему да прича, наравно, мало објективније, у светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз врата чупава глава Пује фамулуса, који га одазва мало напоље.

После неког времена врати се у школу, али не сам.{S} Пред њим уђе један оџачар у потпуној униформи са плеханим туром и капом која је негда бела била.{S} Дошао је, послат из среске канцеларије, да чисти оџаке у школској згради.{S} Лице му је било као у сваког оџачара кад је у послу, али у овога се још и ђаволски сјактило од зноја, те тако је учитељу, богме, прилично труда требало да умири узнемирене духове дечије при појави овога новога госта.{S} Једно дете је дуго миловао по глави док се мало умирило, а једно је, бога ми, морао Пуја и водом поливати да би себи дошло.

— Мир, децо, шта се бојите — отпоче учитељ, — та и он је човек као и други, и још бољи него друге стотине и хиљаде налицканих и нацифраних.

Деца се само гледају шта се ради, један малишан вири из скамије као миш из рупе.{S} На лицу им као помешан и страх и хумор.

— Е, хе — устумарао се задовољни учитељ, па држи руке као играч на куглани кад хоће куглу да баци — извол’те, извол’те седите, брате, ево овде, грађанине, радениче и паћениче, овде, тако!{S} Твој је посао свети, а ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за госпо’ске — рече и посади мајстора на место на коме он обично сеђаше.

И јадан и збуњен, мајстор седе, али не зна куд ће с рукама.{S} Гледа само у лубању, па у децу, па у учитеља, па опет у лубању, али му све некако незгодно на седишту.{S} Досади му се, и у један мах хтеде да устане, али га Максим лепим реч’ма задржа, те тако он остаде, па чисто као вели: где сам — ту сам, шта је — ту је.

Тада Максим започе:

— Е, децо, прекинућу да вам причам даље о цару Душану, том неуставном владару.{S} Срећа његова што није владао у доба Марата, Тероање и Херо Сешеља, па да га онда видим да ли би се назвао »Силни«!{S} Прекинућу да вам причам о том владаоцу, који није помагао у земљи ни индустрију ни дизао фабрике; који је угушивао општинску самоуправу и притешњавао сељачки најмногобројнији сталеж, забрањујући му да се скупља и држи среске зборове — него је водио људе на касапницу, на браћу нашу, која само другим језиком говоре!{S} Па бар да је за сва та чуда и покоре донео кромпир у Европу, па да му човек понешто зар и опрости! — Но ја ћу вам то већ у културном делу боље објаснити.{S} А сад ћу да вам о другоме нечем говорим.{S} Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота.{S} Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам...{S} Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику.{S} Он је један из оне најшире подлоге на којој ова наша друштвена зграда, пирамида, стоји...{S} А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу!{S} Као да га се бојиш, или, да му се чудиш. (Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот.{S} А што му се цакли лице, цакли се од зноја.{S} Од зноја, јакако!{S} Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они готовани што се господом називљу.{S} Јест, децо моја, он рукама својим зарађује свој насушни хлеб, и руке су му пуне жуљева, а те жуљеве, бога ми, није добио од тесних господских штивлета као друга господа кицоши.{S} А ти жуљеви на рукама његовим, већи су украс и дика за њега него све драго камење на господском прстењу, на рукама њиховим.{S} Ми, децо, такве људе називамо раденицима — мученицима; а и јесу то.{S} Не пишу они песме и историје којекакве, нити иду у војску да убијају људе, него запео чóва па ради корис’ан и продуктиван рад, ради па му све пуца грбина!{S} Зато, драга дечице, угледајте се на овога чику, следујте стопама његовим, па будите то што и он; то јест, не велим да сви будете оџачари, него да бегате од господе, од сабљаша, мантијаша, и параграфлија, као од ђавола.{S} Ако ме послушате, нећете се кајати ни ви ни ја; а ја ћу бити задовољан што није семе пало у трње и на неплодну земљу.

Учитељ је пао у ватру, мислиш:{S} Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице Пујине, а то је био знак, као што је познато свима школованим и ученим људима, да је већ време да се деца пусте кућама.

Учитељ рече још неколико речи, па заврши.{S} Гост сиђе са седишта, а учитељ седе и разгледа који су од ђака одсуствовали ово пре подне, па онда молитвом заврши рад.

Затим испрати до врата госта, који се једнако чудио шта га је то данас снашло.{S} А сам остаде још мало у школи.{S} Пун унутрашњег задовољства, протрља руке, задовољан што му ни данашњи дан није пропао, а највише што му је ово последње предавање испало округло — тако округло као она флека коју понесе на својој белој рубини, са места на коме му је гост седео.

Максиме!{S} Максиме!{S} Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи!