Сад се већ и Јованка радовала што је Стоја дознала ту њезину тајну.{S} Диже се лако на ноге па се залети к њој обгрли је и стаде ју љубити пуним жаром млађана срца свога.{S} И онда, очевидно радосна, прозбори пуним усхићењем:

— Ето, сад нас већ троје зна за разлог мојој тузи.{S} И ја сам ти, Стојо, сестро моја, сад потпуно здрава.{S} Готова сам да се овог часа кренем на пут.{S} Осећам да бих и пешице могла до Скопља отићи.{S} Је ли, Стојанка, је ли, роде мој, ти нећеш замерити што ја хоћу да идем с Миланом у Скопље?{S} Је ли да то није зазорно што ја желим да негујем Алексића?

— О, ти, лудице моја! — прихвати Стојанка и притиште Јованчину главу на своје груди. — Какав зазор?{S} Само се бојим, да ће ти тешкоће путовања, по овом злу времену, нашкодити.{S} Наше су војничке болнице и у Скопљу изврсне.{S} Можеш се поуздати, да твој вереник има врло добру негу.{S} Стога бих ти саветовала, твога здравља ради, да причекаш још дан два, док се боље опоравиш.

— Не могу, сестро моја, не могу ни часа даље чекати! — крикну Јованка очајнички и узе ломити руке своје, превијајући се тамо амо по соби. — Чекати!..{S} Та ја бих, да су ми крила, да полетим онамо.{S} Ја бих пресвиснула од бола и туге, кад бих морала још један дан чекати.

— Немој, сејо, да очајаваш — уплете се сад и Миле. — Кад баш желиш, можемо сутра првим возом.{S} Или... можемо још и вечерас.

Јованка се обеси брату око врата, умиљато му погледа у очи па нестрпљиво промуца:

— Вечерас, Миле; вечерас.

Увече у осам часова је звижднуо воз и кренуо се пут ослобођених српских крајева.{S} У углу једнога купеа скупила се Јованка, а према њој седео је Миле.{S} Она је душом већ била у скопљанској војној болници и пратила сваки дисај свога рањена заручника, а Миле је представљао себи ону крваву борбу код Прилипа, у којој је његов бивши четовођа рањен.{S} Ни њезине ни његове мисли не беху успаванке.{S} Обојих је и зора будне затекла.

Иза непреспаване дуге, мучне ноћи освануо је хладан магловит дан, од којег језа хвата човека.{S} И кога не тиште никакви боли, и онај се мора стрести кад погледа, макар из топле собе, на густу маглу, као што је тога јутра притискивала она поља и оне горе, по којима је недавно толико крви проливено.{S} Јованци је та магла стопут несноснија била, јер је затварала пред њом жељени видик, на којем би Скопље већ издалека могла сагледати.

— Ово је данас грђе од лондонске магле.{S} Не виде се ни телеграфски стубови украј пруге — прогунђа Јованка срдито.

— Ал’ и јест гадна магла — прихвати Миле. — Баш као што беше онда на Качанику.

— У оној ми се магли срећа родила, а у овој чини ми се као да издише.

— Немој да слутиш на зло, сејо — умириваше је Миле тихо, гласом пуним саучешћа. — Ни тешки рањеници не умиру сви од реда.{S} А јунак, његова кова, не подлеже лако никаквој рани.{S} Буди спокојна и уздај се у Бога.

Јованка је невољно окренила главу од брата.{S} Очевидно јој је била досадна његова утеха.{S} Њу је вређала свака реч, која не беше у складу са њезиним осећајима.{S} А она је само несрећу своју осећала.

Пара је шуштила, хуктила у локомотиви.{S} Воз је јурио кроз маглу као да га душмани гоне.

После подужега ћутања, Јованка опет прозбори у истом душевном расположењу.

— Не чини се теби, Миле, да овај воз врло спро напредује!

— То твоја нестрпљивост обмањује тебе.{S} Јури он својом прописаном брзином.

У ослобођеним српским крајевима је завладао ред и закон.{S} Свуда су постављене српске власти, које дању ноћу бдију, да се никому никаква неправда не учини.{S} Штеточиње, смутљивци, харамије и зликовци разбегли се испред српског мача по свима непелима, а што је било угњетена и мучена, поштена и добра, то је остало на свом гнезду да ужива слободу, да се радује новом животу и да одаје Хвалу свом ослободиоцу.

Српска је војска свршила своју непосредну задаћу.{S} Само је још чекала, с пушком у руци, не ће ли настати потреба да својим савезницима притече у помоћ.

У том чекању су многи и официри и војници добијали наизменце допуст на неколико дана, да могу обићи своје домове и походити своје миле и драге.

Тако се догодило, да су мајор Жарко, капетан Јуришић и потпуковник Миросављевић, једнога дана, изненада бахнули у Београд.

Стојанчина је кућа синула неизмерном радошћу, када јој је мајор Жарко ступио преко прага и, раширеним рукама, полетео да прими у загрљај своју вереницу.

Стојанка је занемила од изненађења.{S} У силном љубавном заносу пала је на груди свога вереника и, као обамрла, предала се да јој Жарко љуби охладнеле усне, побледело лице, сањалачке очи и свилену косу; да ју стиска на своје усталасане груди и, да ју грли док се сва не растопи од милине, док душа не излети из ње.

— Стојо, срећо моја!.. животе мој!..{S} Стојо, душо моја! — тепао јој је Жарко после свакога пољупца.{S} А Стојанка једва прослови једанпут:

— Жарко!..{S} Мој слатки Жарко!

Жарко је понесе у загрљају до дивана и спусти ју покрај себе.

— Је си ли сневала кад, да ћемо се овако ускоро видети?

— Нисам.{S} Али сам непрестано желела и Богу се молила, да ми се што скорије вратиш.

— Први је чин велике драме свршен.{S} Ослободили смо наше старе земље.{S} Расковали смо синџир са руку наше браће, која су вековима чамила у сужањству.{S} Сада је настала мена.{S} Наша се војска, можда само за неко време, сада одмара и, ја сам употребио то време да заиштем допуст на три дана и да...

— Само на три дана? — прекиде га Стојанка жалостиво.

— Не може се на дуже.{S} Још пркоси Скадар браћи Црногорцима.{S} Још морамо помоћи Бугарима, да освоје Једрене.{S} А требаће, можда, да и Грцима помогнемо истерати Турке из Солуна.

— Помозите, помозите им, Жарко — рече Стојанка одушевљено. — Црна Гора је малена, а Турака и Арнаута је „као листа у гори.“ Морамо се браћи на невољи наћи.{S} А и Бугари и Грци ће нам остати свагда благодарни и верни, када виде толико пожртвовање наше за њихову корист.{S} То ће подићи углед Србији код њених савезника.{S} Је ли, Жарко?

— Србија и Црна Гора су једна душа у два тела.{S} А за ове друге..?{S} То ће већ будућност показати. Него, чуј ме даље, Стојо...{S} Мене је једна несавладива жеља довела овамо, овако изненада.{S} Ако ти пристајеш да ми се та жеља испуни, учинићеш ме најсрећнијим човеком на свету.

Стојанка је ћутећки гледала у очи Жарку, ишчекујући нестрпљиво, да јој открије ту своју жељу, коју она, у овај час, није могла да наслути.

Жарко ју обвије с десном руком око струка и, с прстима леве руке милујући јој нежно подваљак, нагне јој се ближе па рече тихо:

— Ја бих желео... ако ти пристајеш... да обавимо нашу веридбу.

Стојанка га плаховито обгрли и притиште му на усне дуг, врео пољубац.{S} Расплете опет руке па га запита усхићено:

— Када мислиш?{S} Хоћемо још данас?

— Та ја бих готов био и данас, али кум и старојко треба да се мало одморе.

— А имаш већ и кума и старојка?

— Имам.{S} Али они још не знају, ко ми је вереница.{S} Нисам смео да им се сасвим поверим, док не чујем твоју одлучну реч.{S} Пустио сам их нека мисле да је то само шала.{S} А за нас двоје ће и то бити засебна радост, када их изненадимо.

Стојанка му се опет сави око врата.

— Па кад си наумио?

— Ех, слушај.{S} Сутра ћеш ти приредити вечеру.{S} Позваћеш на вечеру Миросављевића, Јуришића и...

— Зар су и они овде?

— Заједно смо дошли.{S} Јуришић ће нам бити кум, а Миросављевић је са његовом корпуленцијом, као створен да буде стари сват.{S} И позваћеш још Недељка Лазаревића, па доста.{S} А ја ћу већ, разуме се, и незван доћи.

Стојанка је, сутрадан, необичном љубазношћу дочекала своје госте на вечеру.{S} Није могла да им довољно искаже своју радост, што су њезина три једномишљеника сретно изашла из крваве борбе са Турцима, те се опет нашли у њезином дому, где су још недавно кројили родољубиве планове и сневали о великој будућности своје отаџбине.

Кад је Анђа пријавила да је вечера на столу, Жарко поведе Стојанку у трпезарију.{S} Сви стојаху већ око постављене трпезе и чекаху да их домаћица понуди да седну.{S} Но, место ње, прослови Жарко, очито узбуђен и весео, држећи Стојанку за руку.

— Браћо, ја се од срца радујем што вам могу дати на знање, да сам испросио Стојанку, којој задајем тврду веру, да ћу је до гроба љубити.

Затим ју притиште на јуначке груди и с пољупцем запечати своју задану веру.

Пољубац плану, а изненађени гости кликнуше у један глас:

— Живели и срећни били! — те се и они изљубише са срећним младенцима.

— Ђорђе, старојко мој и ти, куме Перо и Недељко брате, ви сте сведоци мојој највећој радости на овом белом свету.{S} Први чин велике драме, у којој смо ми наше улоге одиграли, довршен је славно на бојном пољу; а ево сада је довршен и други чин, у којем смо само нас петоро изашли на позорницу.

— Нека нам је свима на срећу! — узвикне старојко, а за тим поседаше сви за окићену софру.

За вечером је разговор текао живахно, весело.{S} Шалило се и радовало.{S} Наздрављало се и певало.{S} Највише, разуме се, у здравље „главних актера у овом другом чину велике драме“, као што рече Лазаревић у својој здравици.{S} А за тим је разговор, неприметно, нехотице, прешао на догађаје из „првога чина“.{S} Мајор Жарко је тек тамо у половини првога чина, после Кумановске битке изишао на позорницу.{S} И о прилипској и битољској битци се имало шта говорити, али је Жарко пустио, да старојко и кум причају и о тим биткама, јер су они од онога дана, када је први српски топ опаљен, па до заузећа Битоља били у непрекидној борби.

— Славно смо осветили Косово — рећи ће напослетку потпуковник Миросављевић, — само.., само да не буде узалудан труд, што га је наша војска учинила са прелазом преко Албанских гора и освојењем Приморја.

— А што да буде узалудан? — истрча ватрени капетан Јуришић.

— Зар не чујеш, болан, шта гуде некоје велике силе?

— Нека гуде како хоће.{S} Ми не морамо по њихову гудању играти.

— Са Турском смо се царевином могли ухватити у коштац и сломити ју, али где нам је снага да се одупремо свима европским великим силама?

— Не може бити, да се све велике силе дигну против балканских савезника — рече одрешито Јуришић.

— Половина их је саветовала нашој влади, да повуче своје трупе из Албаније, јер те крајеве, веле, Србија никако не ће моћи задржати.{S} А за другу половину великих сила још се не зна шта мисле о тој ствари.

— Мислиле оне шта мислиле — рече одлучно Јуришић — балкански ће савезници задржати оно што су заузели и што ће још заузети.

— Ти, Петре, канда ниси још чуо, да и Црној Гори саветују да се остави опсаде Скадра?

— Ха, ха, ха! — Насмеја се Јуришић. — Таман ће им краљ Никола учинити ту љубав!

— А шта мисли наша влада? — запитаће Стојанка

— То се још не зна — одговори сухопарно Миросављевић.

— А наша војска? — настави Стојанка.

Бачванова је рана већ потпуно залечена била и он је отпуштен из болнице.{S} На листини му је остао црвен ожиљак и он га је више пута посматрао потсмешљиво, не појимајући, зашто су њега, због те маленкости, толико времена држали у болници.

Кад је изишао из болнице, он се пусти да се нагледа Београда, где се осећа угодно као у свом родном месту.{S} На улицама, мало мало, па се састане са којим рањеником.{S} Рукује се с њим и поразговори о борби у којој је који настрадао, па хајде даље.

Али није само он заустављао рањенике.{S} Заустављала су и њега господа и госпође, видевши на њему подеране и крвљу умрљане бачванске чакшире, а од струка горе, комитско сукно.{S} И ни један господин, ниједна госпођа не растадоше се од њега а да му не тутну у шаку по један сребрњак, па и по два.

»Ех, — помишљао је Бачван у ходу — што су милостива срца ова господа и госпође, то нема више.{S} Сасвим други свет.{S} Није као онај код нас.{S} Још да ми је сазнати: може ли се овде добити посла од којег би се дало живети, па да се и не враћам кући...{S} А што се не би могло добити?{S} Посла има у свакој вароши за онога, који хоће да ради.{S} А,.. ко зна?.. можда ће опет примати у четнике, па неће бити с горег да се одмах нађем ту...{S} Ех, да ми је се осветити оном ђаволу, што ми окрзну ногу!“

Из тих мисли се Бачванин прену на поздрав неког господина, који му гласно довикну:

— Здраво, јуначе! — и стаде пред њим па му смешкајући се, погледа оштро у очи.

То беше Недељко Лазаревић.

— Гле!{S} Та ти си то, господине! — обрадова се Бачванин и пружи му руку. — Зар ме познаде?

— Познао сам те, да простиш, по орловском носу.

— Па како си ми?

— Ја добро; али, како ти?{S} Је си ли се без штете вратио са бојишта?

— Та... готово.{S} Мало ме окрзнуло, ево, овде — одговори Бачванин и удари с дланом по десној листини. — Донеше ме овамо у болницу, а то баш није морало бити.{S} Прекужио бих ја то и тамо, ал’ бих бар смакнуо још кога Арнаута.{S} Е, сад су ме отпустили из болнице, па баш добро што те нађох.{S} Гледај, молим те, да ме опет узму у четнике па да ме пошаљу тамо у тај проклети Арнаутлук.{S} А што бих им се волио осветити, ех, не могу ти исказати.

— Свршили смо ми већ и с Турцима и с Арнаутима!

— Ех!..{S} А мени казиваше један што чита новине у болници, да ћемо чак на море, да помогнемо браћи Црногорцима.

— Већ су и тамо наши.{S} Него, реци ти мени, шта си сад наумио?

Бачванин накриви главу на једно раме па смишљаше шта да одговори.{S} Напослетку избаци:

— Волио бих знати, шта је са оним мојим другом оним Приморцем?{S} Знаш, заједно смо дошли овамо; заједно отишли у комите и заједно војевали у чети капетана Војина, док мене не зврцну нешто у ногу, тамо, код Нагоричана.{S} Па бих волио разабрати, није ли и њега оштетио какав Турчин или Арнаут, или, није ли, можда и погинуо.