Она је каткад износила и своје мишљење, које је Јова скоро увек обарао једном једином реченицом:

— Ствар стоји друкчије.

Па би онда он почео причати о нечему што је њега интересовало.

Тако је дошла дубока зима, са хладним данима и дугим ноћима.{S} Своје школске предмете Јелена је радила врло мало: пред први час и између часова.{S} Није било чудо што је првога тромесечја имала више двојака него свих осталих оцена.{S} Отац се љутио и грдио, мати саветовала, наставнице су се чудиле, а од другарица неке су јој завиделе, а неке је се клониле.

Једном Јелена баш да уђе у уредништво, а Севић испаде пред њу.

— Боли ме нешто глава, па бих да прошетам.{S} Хајдемо заједно, позва је.

— Хајдемо, пристаде Јелена.

Пођоше мрачним улицама у разговору.{S} Говорећи о овоме и ономе, дођоше и на питање брака.{S} Севић је нападао данашњи брак, наводећи да је неправедан по жену и неморалан по читаво човечанство.{S} Данашњи брак није удруживање двеју јединки, сродних по физичким и интелектуалним особинама, већ стидна трговина.{S} Девојка чека да је неко запроси, па и ту игра улогу родитељски пристанак.{S} Данашњи брак није заснован на слободи удруживања, већ се девојка просто напросто продаје и уз њу се често даје још и „приде“, као уз какву робу.{S} То „приде“ врло често има већу вредност него и сама девојка.{S} Жена у браку није равноправна, већ је изложена ћефу и прохтевима мужа, има просто да га задовољава, да му пере и кува.{S} Идеалан је брак кад у њега обе стране уносе добру вољу за заједнички живот, кад обе стране подједнако раде на добру породице.{S} Идеалан је брак од прилике као неко удружење, у коме сви чланови имају подједнаке дужности, подједнака права и подједнаку корист.{S} У Русији има пуно таквих бракова и сви су срећни.{S} Споразумеју се двоје и то је све.{S} Изостављене су оне глупе церемоније око венчања.{S} А у случају да не пристају једно уз друго, није им тешко растати се.

Јелена га је слушала и најрадије би му поставила питање, да ли он мисли да би се код нас нашла девојка која би смела да закључи такав брак, који се код нас не би уопште сматрао као брак.{S} Па онда радо би му приметила да би у таквоме браку, ако човек не би имао високо развијену свест о дужностима, жена, натоварена децом, била на милости и немилости мужевљевој.{S} Али је ћутала, бојећи се да не изгледа глупа у очима тако паметна човека.

— Благо вашој жени, кад је будете имали! рече.

— Мојој жени?{S} Ја је нећу никада имати, јер се за мене, као ни за Дугића, не може овде наћи жена, одговори Севић.{S} Која би и пошла за нас?

— Немојте тако говорити.{S} И за вас и за г. Дугића имало би жена и у нас, само што их ви не видите или можда нећете да их видите, јер су вам, можда мислите, недорасле.

— Не, госпођице, за мене овде нема жене.{S} Мени би жена била другарица, помоћник у свима пословима, а има ли таквих у нас?{S} Све мисле само на тоалете и на провод, а не и да помогну мужу у његовој мучној борби.{S} Па баш и да се нађе нека, да ли би се одважила да пође за човека мојих убеђења?{S} Несумњиво је да и овде има врло умног женскиња, али мислим да нема ниједне која не одбацује и помисао да у браку, место благостања, нађе борбу за опште добро.{S} Наше женскиње није тако васпитано.

— Значи да не познајете наше женскиње кад тако говорите.{S} Има и у нас женскиња, које је, ако не онако умно како ви замишљате, а оно бар расположено за борбу.{S} Таквоме женскињу ваља још само муж, правичан и паметан, за којим би оне ишле и у ватру и у воду.

Тако у разговору били су дошли пред Калемегдан.{S} Неосветљен, разголићен, чинило се као да спава.

— Хајдемо да прођемо мало и по Калемегдану.{S} Ја волим ову дубоку тишину.

Јелена би се најрадије вратила, али није умела да се извуче, а да каже да јој је доцкан није хтела, јер како би она била способна за што веће од тога да се задржи мало дуже ван куће!

Прођоше главном алејом до шеталишта према Сави.{S} Ту, испред киоска, прођоше поред једне клупе, свакако заборављене, јер су све остале биле однесене.{S} Прошеташе два-три пута горе-доле, погледаше мало Саву и Дунав, па кренуше натраг.{S} Севић се заустави пред заборављеном клупом.

— Да седнемо мало, колико тек да одморимо ноге.

Седели су неко време ћутећи.{S} Јелена је осећала да је он посматра погледом који ју је палио.{S} Осећала је да је тај поглед узбуђује, да јој уставља дах.

— Ви велите дакле да у нас има жена, које би везале своју судбину за људе као што смо.{S} Дугић и ја? упита најзад Севић.

— Верујем да има, одговори Јелена.

— Ја не познајем ниједну, настави Севић скоро тужно, а тако бих желео да имам добру другарицу, какву ја у себи замишљам.

И он поче живим бојама да слика живот какав је желео.{S} Речи су му клизиле са усана да се јелена чудила.{S} Био би то најидеалнији брак у свету, прави узор.

Јелена га је слушала, опијајући се насликаним лепотама, утапајући се са свим у ту будућност.{S} Није ни осетила како ју је Севић ухватио за руку, настављајући причање и милујући је.

— Али од тога нема ништа, настављао је Севић, јер ја пре свега никога не познајем, а ниједна ме не би ни хтела.{S} Ја сам ружан, а за душу и срце нико и не пита.

Јелена је ћутала, не хотећи да растера лепе слике, које јој је причање Севићево извело пред очи.

— Па лепо, Јелена, настави поново Севић, ви велите да и у нас има одважна женскиња.{S} Да ли бисте ви могли да одбаците од себе своје досадашње васпитање, па да учините по срцу и својим убеђењима ?

— Ја ?{S} Ја бих, мислим! одговори Јелена после малог затезања.

— Ох, хвала вам, Јелена, хвала! викну Севић некако пригушено и за час је Јелена била у његовим рукама.{S} Љубио ју је по коси, по лицу, по врату.{S} Она је покушавала да се извуче, али ју је он држао чврсто, да је била немоћна и да мрдне.{S} Он ју је стезао на своје груди све силније, да јој је дах застајао.{S} Њу је одвратност према њему нагонила да се отима, а опет јој је у његовим рукама било тако пријатно.{S} Неко дотле непознато осећање испуњавало ју је и она је малаксавала, остајала у његовом загрљају, и ако је он више није онако чврсто држао.