На углу, преко пута Велике Каване, стојао је доктор Пашковић, а одгоре, из Дома Певача , долазила је госпођица Ана Недићева.{S} Под мишком је носила повелику, али врло елегантну кожну сервиету, угасито мрку, са лепо израђеним сребрним оквиром и са тешком сребрном копчом.

— Пази, молим те, Пашковића! — смејао се неко у друштву крај прозора Каване. — Пази, молим те, маторог маџионичара.{S} Зар не изгледа као какав велики кључ, који, по вољи, сваког мимопролазећег човека може откључати и широм отворити.{S} И посматрајте само.{S} Не гледа у њу, него право у њену кожну торбу.{S} Тачно зна кључ где су тајни врата.

— Наравно.{S} И не само врата, него баш кључаоница.{S} Јер се кроз кључаоницу највише види.

— Штета само што су у торби ноте, а баш у нотама наш драги доктор Пашко није Бог зна како писмен.

— Јест.{S} То му некако не иде од руке.{S} Госпођица Недићева је канда једина интересантна композиција у овој вароши, коју он још није разложио.

Богородичина Црква, са своја два витка торња, као два цвета, била је давнашња, неоправљана, гуштерасто испрепуцана зграда, ружичаста и црна у исти мах од оголелих цигаља , зарђаног гвожђа, старог камена, кише и сљуштеног лепа.{S} Зидана је била по узору једне од најлепших наших средњевековних задужбина, и имала одиста, са масивном основом својом, и са неким испреплетеним, као недовршеним луковима и сводовима, нечег манастирски тајанственог и строгог.

Госпођица Недићева је необично волела ту цркву, и у детаље знала њене нарочитости и лепоте.{S} Са једнога места у женској препрати се чинило као да тамо, у висини над солејом престаје оклоп зидова, да су они последњи луци кубета извијени напоље, у сусрет небу и бескрајности, и да горњи део иконостаса, са сићушним својим кандилцима, лебди као нека група звезда.{S} Олтар је само био мало и одвише таман, и он је стога чинио понекад утисак грозе и претње.

Додуше, Ана Недићева је тврдила да и цела унутрашњост цркве, са многим својим детаљима, и јаким сенкама од дубоких округлина , много добија и губи са светлосним ефектима, и да у јесење дане уме бити сирота и гола као испосничка пећина.

Баш те недеље је освануло хладно, мрачно јутро, и Богородичина Црква је дочекала Ану необично строго.{S} Свеће се димиле и трошиле у тешким сузама, стихари на деци су били много стари, људи су дошли окисли и прозебли , Христос се сакрио за облаке, а кроз јектенија ђаконова се чуо тон туге и немоћи.

То је тако трајало до тренутка када је хор почео певати Вјерују.{S} Већ први тактови те величанствене руске композиције растворили су невољност и притиснутост у души Аниној.{S} А дивни мотив, који прати исповест о вери у Сина Божјег, занео ју је, осветио ју је, окадио јој је крв у свакој жилици.

Извирило је малко и сунце.{S} У траци његовој , тамо с десне стране солеје, спазила је Ана, с леђа, високу, као јаблан праву прилику, у црнини од главе до пете.{S} Погледала је боље.{S} Јесте, калуђер, у камилавки с црним велом.

Осетила је да јој необично годи што баш у том тренутку управља своје очи на створење умотано у расу смирености и у вео туге.{S} И чинило јој се да тај човек, савијајући своје скоро охоло усправљено тело са неком необично побожном грацијом, да тај човек одаје знаке блаженог мира, казује да је њему у његовој црнини тако чисто и добро.{S} Мало после, у најсвечанијем моменту службе, Ани је дошло као да види да је баш он онај који је цркви и Богу најближи и најмилији.{S} Нека врста пријатне завидљивости јој прође кроз душу.{S} Завидљивост оне врсте, какву је осећала сваки пут кад ђакон, у стихару, блиставом као повез Еванђеља, стане на широм отворене Царске Двери, с путиром у руци, и са узвиком о страху божјем на уснама.

После службе, на капији, која води из порте на улицу, Ана се осврнула.{S} Калуђера није видела, али је опазила да ђакон жури да је стигне.

Био је то болешљиво нежан плав човек, гргураве свиласте косе, и тако фине коже у лицу, да су крила носа и ушију чисто трептала под кружењем крви.{S} Пришао је госпођици Недићевој да се опрости од ње.{S} Идуће недеље, вероватно, служиће задњи пут у овој цркви, а ускоро затим ће бити рукоположен за свештеника и отићи на парохију.

Госпођица Недићева осети хладну жаоку.{S} Тај нежни млади човек, са тим тужним гласом и са поезијом кратког живота у очима, иде дакле.{S} И не само да иде, него треба сад да пусти дугу косу и браду, да огрне широку одежду, да за увек скине онај као анђеоско крило лаки и елегантни орар.

Ани се учини да је и Богу жао ђакона.{S} Јер Бог највише воли те најмлађе и најсмерније слуге олтара.{S} Оне, који му само с песмом и молитвом прилазе, а не дотичу се да изврше ниједну Тајну.

— Мени је врло, врло жао што идете — говорила је госпођица Недићева истински невесело , видећи у ђакону одједаред блиског човека, и осећајући као да се с њим удаљује и један део лепог богослужења у њиховој цркви.

— И мени је тешко.{S} А за појањем, које се овакво нигде поновити неће, чини ми се умрећу.

Ани се привиде као да гледа ђакона збиља мртвог.{S} Тргла се и пришла му корак ближе.{S} Да, још је живео, али га је она видела кроз неку мрежицу, удаљеног, необичног, обасјаног оном мирном светлошћу која рушевине улепшава.

— Рекла бих вам — говорила је мало са устезањем — да нам понекад дођете.{S} Али, истину да признам, не могу да волим мисао да у овој цркви служите као свештеник.{S} Има нешто, нешто што .. .

— Ах, дакле и ви то осећате.{S} Да, да, досада сам био ученик и дете Христово, а одсада , ма шта да буде, то више бити неће.{S} Да, ђакони су деца.{S} Ђаконовање је поезија свештеничког позива, а поезија мора да прође.{S} Остарио сам у неку руку.{S} Време је да предам то место другом ...{S} Време је.{S} Јер, видите, мислим да ђакон треба да буде сасвим млад човек.{S} Млад, неискусан, детињаст, безбрижан, сам ...{S} Као травчица, која не може да се сећа грехова и зноја оног праха из којег је никла.{S} Ђакон, док је ђакон, тако ми се чини, требао би да је монах.{S} Ја сам то небројено пута осетио, и жао ми је што не може тако да буде.{S} Уосталом, сада ће ипак тако бити.{S} Мене ће заменити монах Иринеј.

Ђакон је погледао у порту, али порта је била већ сасвим празна.

— С њиме ће и иначе ова црква много добити.{S} Чуо сам да необично лепо служи.{S} Био је две године дана придворни ђакон код најцеремониознијег нашег владике, и владика га је чувао као око у глави.{S} Сви се чуде како је доспео овамо.{S} Можда је због лепог појања у овој цркви сам желео да се премести.

Госпођица Недићева је последње речи ђаконове доста расејано слушала.{S} Оно што је пре говорио више ју је интересовало, и испунило ју је одједаред нечим новим.{S} Привидела јој се цела свечаност рукополагања, и изгледало јој је да у том поступку има један суров и страшан моменат.{S} Помпа архијерејског присуства и појања, важност и упечатљивост обреда , полагање духовничке силе на плећа и силе благослова и анатеме у руке — све јој се то чинило као једно бљештаво заваравање.{S} Заваравање, док се младићу младост не закопа, док се не отпева упокојна песма детињству његовом у крилу цркве.

Ани се још више ражалило.{S} Опростила се с ђаконом не знајући ни сама како, кидајући се што пре из те заједнице која јој је, сад је тек видела, била веома драга.{S} Пожелела је у себи да се у цркви никако више и не види с ђаконом.

И с тога, кад је дошла наредна недеља, не знајући да ли је ђакон још ту или је већ отишао , решила се да не иде у цркву.{S} Али одједаред , не разумевајући право зашто, и приписујући ту појаву навици, прекинула је читање новина, скочила са столице, нервозно ужурбано се почела облачити за излазак, и најкраћим путем је похитала на службу.

Стигла је пред један од најсвечанијих тренутака.{S} Ушла је у цркву баш пред читање Еванђеља, а приспела на своје место да угледа једну сасвим нову сцену.

Света је било врло много.{S} Узана путања средом храма чинила се као део неке библијске слике, и представљала стазицу у Божје Царство.{S} Велике Двери су стајале широм отворене, и кроз њих је колутао плавичасти кад, тежак од величанства олтара.{S} На Престолу су буктала два крупна округла пламена, а високо горе, као у лету ухваћене варнице, расули се бледо зеленкасти пламичци кандила.

Преко солеје је корачао нови ђакон.

Носио је у тешку позлату оковано Еванђеље скоро потпуно испружених мишица, високо над главом својом, а сасвим високо над главама осталих.{S} Свечан и поносит, некима се чинио као божја опомена, и улевао им је страх.{S} Ани је, напротив, онако витак, млад и зелен, изгледао као стабљика бршљана која иде да се савије око Христова Распећа.{S} Нечујно корачајући , са мртвом тишином људи у стопу са собом, прокрчио је ђакон светлој књизи пут кроз густо збијене редове, и нестао је под удубљењем које води на проповедаоницу.

__ Чуо се затим тихи шум малих, прислоњених вратанца.{S} И тада, као у древна времена на зидовима манастирских трпезарија, на сивом зиду старе цркве је оживео фреско један, редак и скупоцен као драги камен.{S} Тамо горе, у златном брокату на косим младићским плећима, стојао је необичан, сасвим необичан домаћин божјег жртвеника.

Прснуле су затим тешке копче на Еванђељу , и просуо се глас, дубок, таман, и све-садржајан као ноћ.

Ана Недићева је усхићено и поносито гледала у тог триумфатора, у тог краља.{S} У први мах, глас његов је продро у њу као што ватрено зрно продире у тело рањеника.{S} Чинило јој се да ће се онесвестити, да ће пасти.{S} После ју је дохватило блаженство среће, благодарности , блискости и наде.{S} И чинило јој се да ничега више и нема у цркви сем те Велике Песме, која је једним махом однела сву славу њену и њених певача, у којој су сва уметност и све умење њено утонули као што сићушно острвце тоне под великим таласима пучине .

Долазак монаха Иринеја у Богородичину Цркву имао је на Ану Недићеву силан утицај.{S} Страстна њена наклоност ка музици, ка музичкој помпи, још се удубила, чисто се сама у себе урила.{S} Живот Анин се тако сузио, да је најзад постао просто пратилац једног превлађујућег осећања.{S} Све више је Ану савлађивало убеђење да цео њен живот треба да буде завет.{S} Завет лепоти и уметности Кандилце једно, које има душу само зато да ужива што гори.{S} Гори, ужежено за славу онога што души не да да се смути.

Наилазила је на Ану врста екстатичних музичких момената.{S} Интерпретација појединих врло тешких ставова постајала јој је одједаред јасна, усхићавале су је најфантастичније идеје црквених и духовних представа и концерата , извирали су однекуд, из прстију или из душе њене, неки сасвим непознати мотиви.{S} Једне вечери, кад је Недић већ био легао, отворила је Ана неочекивано врата од његове спаваће собе:

— Слушај, сад ми је одједаред дошло да свирам молитву пре спавања.

Давно је прошло богоављењско водоосвећење.{S} Дошло је пролеће, ближило се лето.{S} А ништа на свету се у спољашњем животу Ане Недићеве није догодило ни променило.{S} А никаква одлучна жеља или воља није у унутрашњем њеном животу сазрела.{S} Никоме се она није поверила ни тугом ни радошћу.{S} Нико живи њој није пришао ни са питањем ни са слутњом.{S} На души њеној, препуној љубави , нигде није било ранице ни крваве пегице.

Чудну моћ је имала Ана да ту своју љубав , за коју би људи рекли да се ничим другим не храни до глађу, носи у себи као потпуно задовољство.{S} Можда се, уосталом, не треба чудити што је она могла тако необичну ствар.{S} Љубав њена се родила у цркви и живела само у цркви.{S} Ту љубав није запалио ни пламен очију, ни стисак руку, ни заносна реч, чак ни хармонија мисли и осећања.{S} На трепету звука је она улетела у душу Ане Недићеве.{S} А испружене њене руке је одмах одсекла горда олтарска дисциплина неприкосновености и беле чистоће.

Спуштала се ноћ.{S} Као неки велики точкови , који престају да се врте, коче се и хладе, тако се, једно по једно, заустављали разни покрети, и испрезали из оног дела живота који је тога дана дорађен или потрошен.{S} Испрезали се и људи.{S} Једни, који су тешко радили , а нису у том раду ништа волели, падали су у дубоку несвест умора као да им је и душа заспала.{S} Други, који од сутрашњег дана има да добију више но што је данашњи дао, лежу у постеље пуни блажених снова.{S} Трећи, најзад, којима се сав живот сабио у један тренутак неизвесности, који су готови да доживе сваку срећу, да приме и свако мучење, то су они којима се никако не спава.

Ни ђакону се није спавало.{S} Нешто као да непрестано кружи око њега, зове га и буди га.{S} Потпуно расањен, тражио је неку забаву.{S} Да није ноћ, свирао би.{S} То би му сигурно годило .{S} Овако, предао се ономе што је било јаче од њега.{S} Ипак је покушао да колико толико разјасни своје стање, и да одмери докле управо води та даљина у коју сада непрестано путују његове мисли.

Био је леп летњи дан.{S} Али се одједаред небо почело навлачити, а дунуо је затим и свеж ветар, предсказајући промену времена.{S} Збиља.{S} Час би се смркло, час би се разданило .{S} Облаци се нагло гонили око сунца, зеленило је страшљиво жаморило.{S} Напослетку се све стишало.{S} Ветар стао, опржено лишће висило као мртво, бубе зариле главу у песак.{S} И онда је пљуснула крупна, нагла киша.{S} Једна тешка капља се разпљеснула на девојачкој руци, која је висила низ ограду веранде.{S} Чуо се весео смеј.

После неколико минута је киша стала.{S} Док се још сунце нећкало, хоће ли неће ли изаћи, искочио је опет ветар, и насрнуо на високу, гранату платану.{S} Лишће, слепљено од прашине и влаге, растресло се, и сва вода се просула на главу младом кученцету, које је, не слутећи шта се догађа, спавало испод густе платане у потпуној сувоћи.{S} Псетанце скочи, зарежа љутито, и поче тражити кривца.{S} Али кад је у тај мах севнуло и пукао гром, оно, лудо и преплашено, стаде помамно да лаје, и брже на страху него на ногама, потече преко веранде у кућу, преврћући се главачке кроз ваздух.

На веранди прште снажан, здрав, дуготрајан смеј девојке са покиснутом руком.{S} Чуло се и тапшање и задиркивање јунака.

Девојка је та била Ана Недићева.{S} Ана се после болести своје нагло и неочекивано опорављала.{S} Лице се заоблило, плећа се попунила , а усне се румениле као у детета.{S} Коса је почела растити тако бујно, да јој чисто није било места на глави.{S} Настале су озбиљне тешкоће са шеширом.{S} Просто плива одгоре, на оном меканом изобиљу.{S} А кад га Ана натуче , онда се опет стиснута коса прелије преко чела и преко половине образа, и лице дође тако мајушно и смешно као да само из себе вири.{S} Ана се грохотом смејала тој комичној процедури.{S} А смејући се, није могла не чути да и у гласу њеном има сада неки нов тон, који се од прилике исто тако понаша као и њена коса.{S} Некако је сувишан у мирној модулацији првобитног њеног гласа, али је ипак добро и згодно дошао.{S} Затим, стао је из Ане да избија чак и неки стварни несташлук.{S} Одлично је имитовала људе, а нарочито начин како говоре и певају.{S} Она је то додуше стишавала и одрицала, али је у репродукцији гласа и његових карактеристичних боја умела ићи до таквих финеса, да је та вештина, мало по мало, и њеном сопственом увету почела годити.{S} Донекле и као музикалан експеримент.{S} Као врста анализе гласа.

У вече, кад су код куће сами, морала је, оцу за вољу, чешће да одглуми старог хоровођу њиховог певачког друштва.{S} Малог једног чичицу, помало ружног, помало смешног, помало пакосног, уских пупчастих леђа као виолина , разглављених шака и напетог гркљана, који је баш Ани волео да говори, како је због дуге праксе тако омрзао музику, да му је сасвим свеједно и ко свира и како свира.

— Само ми још није свеједно како ко пева — додавао је, очигледно потпуно искрено, јер би нерви његови, и без непосредног надражаја , почели да реагирају.{S} Чича би дрмусао главом као да ће с рамена да је стресе, правио гест као да запушава уши, а чело би му се набирало тачно у пет линија и четири празнине. — Али сопран солисткиња ваша? — довршавала је Ана обично сцену, имитујући одлично како чича граби њену руку, стеже је што игда може место оне друге, тегли се као у грозници, и са разбарушеном косом изгледа сличан стакатираној шеснаестини која ће сад у ваздух да прсне.

Једном приликом, на ужем музичком поселу у њиховој кући, мољена са свих страна, а врло добро расположена, Ана се решила да сама себе изазове, и да прикаже један од драгих својих музичких доживљаја, који је дотле брижљиво крила.

Наредне недеље све је текло на служби као и обично.{S} Т. ј., други људи су то можда звали обичним, а за Ану је то било, као увек, пуно разних откривења из најлепших области уметничке маште. Достојно је тога дана певала сопран солисткиња без пратње хора.{S} Финим, чистим, мало жалосним својим гласом, чије је пиано било право умирање славуја.{S} Ана се усхићивала, гледајући, у исти мах, кроз резотине олтара, силуету монаха Иринеја, и рачунајући да после Достојног има још три јектенија која говори свештеник, а онда ће се отворити северне двери, и оданде ће поново забрујати молитва његовог свежег, младог гласа.

Десило се међутим нешто што је Ану пренеразило .{S} Збунило је као ударац по темену.{S} Добро је бројала.{S} То је сад већ четврто јектеније које свештеник говори.{S} А и да се забунила у једном, ето, свештеник рецитује и наредно, па затим и за наредним наредно.

Ана је осетила хладан зној по челу, жмарце утрнулости по рукама и ногама, и стисак један око срца као да отров улази и њу.

Пред вече је Ана врло често ишла с оцем у шетњу, већином ван вароши.{S} Тога дана јој је ходање сасвим необично годило.{S} Осећала се као перо лака, и чинило јој се да на мирно поље гледа однекуд одгоре.

Недеља је била, па се нигде није радило.{S} На једном месту је ипак клепетала вејалица, и кроз прашину се још лепше видело како се вечерња светлост на махове распаљује, скаче с предмета на предмет, и онда се, све угаситија, стишава.

Успели су се на неки брежуљак, и дошли до нечијег винограда.{S} Виноград је стојао пун и тежак, али још не плав.{S} У толико се зрелије , скоро брутално, црвенио ситан род једног огромног, кривог јабуковог дрвета.{S} Ани се јако допала та пурпурна фантазија природе над једним још зимогрозним виноградом, и у маглици једној, пуној летње врелине.{S} Застала је да је се нагледа, и заустила да нешто каже.{S} Кад одједаред, отац њен, сасвим изненада, поче да говори о удадби једне даљне рођаке која се венчала пре годину дана.{S} Мисао и реч Анина остадоше закачени на великој

Дошавши кући, ухватио се ђакон Богородичине цркве да је сентименталан, и било му је криво.{S} Да би разагнао сентименталност, стао се сећати лепог свог доживљаја онога дана када је Ану први пут ословио.{S} Често се тога сећао, и живео са тим сећањем као са каквим добрим пријатељем.

Ах, која лепота и која озбиљност је лежала у том првом блиском састанку!{S} На први дубљи поглед у њене очи прочитао је он шта јој у души стоји :{S} Ана Недићева воли у монаху Иринеју оно што монах Иринеј још није сасвим постао.{S} Како је њему драго било то откриће.{S} Девојка та воли у њему оно што је циљ све борбе и свег поноса његовог.{S} И не боји се такве љубави.{S} Мирна и свесна му је вратила поглед љубави погледом љубави.{S} И растала се од њега поносна, као да је нешто драгоцено понела собом кући.

А он је стојао, и с усхићењем пратио њену фигуру.{S} Чинила му се као пчелица, која, после дугог лета и брижног тражења, са једним једитим зрнцетом сласти хита у ћелијицу своју, и опет је задовољна.

Монах Иринеј је дубоко искрено записао у свој дневник те прве редове о Ани.{S} Искрено записано је било и све оно о њој што је после дошло.{S} Ђакону се чинило и природно, и једино могућно, да ће Ана бити Антигона његове судбине.{S} Пратиће га на сваком кораку, у добру и у злу.{S} И помоћи ће му да се никојег задатка и никојег бола не уплаши.

И збиља је тако.{S} Он се осећа јак и спреман да доврши дело свог унутрашњег помонашења.{S} Он је чист као дете.{S} А снови његови су мирни снови о девојци једној која с њим заједно цркву служи.{S} Која је такође врста калуђера.

Највећа храброст је ове мисли ђаконове пратила у вече.{S} Кад остане сам са својом амбицијом и са својом гордошћу.{S} Кад се, не знајући право шта чини, занесе јунаком у себи.

Тако и те вечери.{S} Мирно, и с дубоким и лаким разумевањем је читао неку научну књигу.{S} Престао је сасвим мислити на Ану у моменту када је тако хтео.{S} Имао је само стално топло осећање човека који зна да је вољен, и кога свакога часа, на сваком кораку , може срести радост.{S} Који се свакога јутра буди са пријатним очекивањем.

Кад је довршио читање, и спремио се да легне, пало је ђакону на ум да је прекосутра недеља, и да то опет значи дан срећног њиховог виђења.{S} Можда ће тада моћи и разговарати с Аном.{S} Та је жеља, ваљда с тога што га је нагло обузимао сан, почела одједаред силно да расте.{S} Мала једна жељица доскора, расла је она све брже и брже, прикрала се жртви својој до срца, обузела јој и главу, помешала се са сном, тако да се сиротом ђакону учинило да је те вечери некако двоструко сањив, и једва је чекао да спусти главу на јастук.{S} Али у коме тренутку је то учинио, и тиме задовољио прву своју сањивост , друга она сањивост је одједаред пожелела , да уместо на јастук, положи главу на топле, спуштене капке нечијих очију.

Сутра ујутро, монах Иринеј се није више сећао тога сна.{S} Напротив, био је целога дана необично озбиљан.{S} А о Ани је мислио на тако апстрактан начин, да му лик њен ни један једини пут није изашао пред очи.{S} Ни тога дана, ни сутра дан.{S} И с тога, када је у недељу искрсла пред њега лепа девојка, са раскошно густом косом и у белој хаљини од самих чипака, њему одједаред дође жао, зашто се то мило, нежно створење упутило тако врлетним и немилосрдним путем живота.{S} Чак, у једном тренутку, Ана му се учинила као овчица једна, која из невоље неке упире своје безазлене очи у њега, и моли га да је чува и брани.{S} Поколебао се да је Ани можда одиста тешко на души, и осећао дужност да то што пре сазна.

Те мисли су јако узнемириле ђакона, и он се, после свршене службе, журио са свлачењем што је игда могао.{S} Стигао је на црквена врата још док је Ана чекала да прими нафору .{S} Разговарао је тобож с неким младићима , а целом пажњом је мотрио да ли она иде.{S} И онда, ма да је Ана долазила сама, и места за пролаз било и одвише, стао је одједаред молити младиће да се склоне с пута, како би остало што више празна простора.{S} Дошло му је неко поносито осећање, да сва ширина црквеног улаза треба да буде слободна кад Ана Недићева има њоме да прође.

Ана, се застидела.{S} Срце јој је почело лупати , и брзим кораком, поздрављајући хитно и ђакона и младиће, журила је у порту да одахне.{S} Али, слутећи ваљда да ће монах Иринеј одмах за њом изаћи, није одахнула, него се устрептало почела освртати где ће да се склони, и скоро је утрчала у капију једне куће у којој никад није била.{S} У грудима јој је ударало као чекић.{S} Једнако јој се чинило да чује корак који такође у капију савија.{S} Око десетак минута је остала сакривена, а тада, опрезно, изашла опет на улицу.

Дуже се већ времена проноси глас како се владика спрема да посети Богородичину Цркву.{S} Сада је то било сасвим извесно.{S} Старац , болешљив и слаб, не плаши се путних напора, и хоће да дође.{S} Новине су већ донеле и све детаље око догађаја.{S} Дијецезан ће, у пратњи тамошњег проте и ђакона, стићи уочи Велике Госпојине, одсешће у кући адвоката Недића, служиће на Велику Госпојину, и присуствоваће у вече на духовном концерту.

Парохијани су били срећни, пресрећни.{S} Свештенство се поносило што глава цркве баш с њима чини тај изузетак.

— Каква глава цркве! — смејао се доктор Пашковић у интимном друштву. — Глава Богородичине Цркве није ни владика, ни Исус Христос, него мој пријатељ ђакон Иринеј.

Без сумње је да би свака мања варош долазак владике сматрала као свечаност за коју се нарочито треба спремити.{S} У колико је то више морала осећати она варош, у којој је, као посљедица нарочитих околности, црква постала љубав и амбиција скоро сваког појединца .{S} Свет се узнемирио, живот се узбуркао са самога дна свога.{S} Сав се разговор и брига усредсредили око доласка и дочека, службе и појања.

Очи се, наравно, упирале у Ану и ђакона.{S} Као у два питомца, или детета, које Богородичина Црква непрестано за руку држи.{S} А Анине очи се упирале у ђакона, јер је она од њега више очекивала него од својих певача.{S} А ђаконове очи се упирале у Ану, јер је он од ње све очекивао.

Ана је, одиста, душом и телом потонула у посао.{S} За архијерејску службу, као такову, требало је научити доста нових ствари.{S} Сем тога, Ана је и дотадашњи програм комбиновала многим новостима Преврћући по богатој својој збирци партитура, пронашла је једну необичну руску композицију, састављену из разних веселих црквених песама у особите врсте симфонију, у којој су, на велико задовољство Анино, суделовали и дечји квартети, октети и хорови.{S} Ана је решила да ће се то, као завршни концерт, изводити по свршетку службе, тако да певање траје доклегод владика и сви верни не оставе цркву.{S} Дечји хор, стара симпатија Анина, сасвим ју је занео.{S} Спремала се да читаве одсеке службе с децом поје, а поздрав архиепископу, исполаети деспота, сваки пут наизменично са одраслима и децом.

Све то дисциплиновати, у хармонички ред сложити и увежбати, био је, наравно, огроман посао.{S} Тим пре што је обучавање деце Ана искључиво себи задржала.{S} А и код одраслих је морала помагати више него обично, јер је стари хоровођа побољевао и доста неуредно долазио на часове вежбања.

Ваљда с тога што је Ана сву своју душу уносила у рад, утицала је тако да је и материал сву своју душу полагао у њене руке.{S} Све је одлично напредовало, а деца су до усхићења доводила и Ану и све старе њене певаче.{S} Певали су као што цвеће мирише: не знајући шта дају, не слутећи да се с Богом разговарају.{S} Ани су не једаред засузиле очи, и чинило јој се тада да ништа друго и нема у свету сем редова ситних белих зубића, песме, и божјег благослова.

Нашла је једног малог гимназисту, из првог разреда, који је имао савршен дечји сопран.{S} Прави трепет етра.{S} Висок, мекан, чедан, и пун оних божјих искрица које плачем среће надимају груди, и од којих, после, у гласу одраслог човека, остану само љушчице пепела, фина она меланхолија што неминовно прати свако лепо певање.{S} Тога дечка је Ана изабрала и апостол да чита, и учила га да то нотално чини, како би сва снага невиности и лепоте гласа дошла до потпуног израза.

Једнога дана је хоровођа сасвим оболео.{S} Тражио је петнаест дана одсуства.{S} Сви заинтересовани су се поплашили.{S} Само Ана се смешила.{S} Нико нека се не брине, све ће она сама радити и урадити.{S} И топло се заузимала за чичицу код црквеног одбора, ишла сваки дан да га посети и да му реферише о успеху, и причала му да сопран-солисткиња изводи свој део у Григорјевом концерту тако, да је сигурно и главни солист пред престолом Господњим љубоморан на њу.

Ана је тешки и напорни свој посао радила како га нико не би радио.{S} Радила га је не само радним енергијама, него и једним сталним, високим узбуђењем свога духа.{S} То узбуђење је хранило певаче неким уметничким полетом, али то узбуђење није дало да Ана на време осети умор, и да се одмори.{S} Она је сва горела у некој неситој, страстној жељи за лепим.{S} Цео дан је остајала на послу, а целу ноћ се предавала осећају очекивања, слаткој једној слици о триумфу музике и црквене церемоније и у њиховом скромном храму.{S} Архијереј са митром и штаком, његово облачење, асистенција два ђакона, много свештеника, два хора, сола, Еванђеље, завршни онај концерт, ах, Ана је имала тако топлих и живих престава, као да је та свечаност већ започела и из дана у дан траје.{S} Душа њена је била у рају.

Али тело њено се исцрпљивало.{S} Доста се променила.{S} Руменила је нестало са образа, а обрве се примакле једна другој, и на челу се опет исписала стара њена озбиљност.{S} Чак је и ослабила.{S} Само су очи пламтиле, и биле лепе и тајанствене као никад.{S} Као оне крупне, ретко виђене звезде, што само пред јаки мраз искачу.

Једнога дана, баш кад је имала вежбање с децом, дошао је црквењак и донео писмо.{S} Казао је да не треба одговор, и отишао.{S} Ана је осећала од кога је писмо, само није могла да замисли шта у њему стоји.{S} Негде, у дну срца, она га се мало бојала.{S} Али лице њено се прелило благим, задовољним осмејком, чим је писмо отворила.

„Одморите се мало.{S} Мени је тешко гледати вас бледу, и на дужностима које су одвише многобројне за вас.{S} Зашто у тако сувише богатом стилу спремате свечаност?{S} Додуше, и ја се радујем, и желим да све буде што је лепше могућно .{S} Владика је мој велики пријатељ , скоро други отац.{S} А како је стар и болешљив, можда ће му то бити последња црквена свечаност уопште.{S} И тако ми је драго што му се све то баш овде пружа, у цркви у којој ја служим.{S} У цркви у којој ви радите.

Тај старац.{S} Узбуђен сам кад помислим на његов долазак.{S} Он нигде никог нема.{S} Мене је волео као своје дете.{S} Ја сам га оставио.{S} Смрт је близу.{S} Понекад ми се чини као да се то душа једног драгог покојника спрема да ме посети.{S} Видећете какав је.{S} Слаб и сув.{S} Глас као шушањ јесењег лишћа.{S} Чисто боли његова старост.

А никад, ни у једном писму ми није пребацио што сам отишао, и није ме звао натраг . Можда се с почетка надао да ћу се сам вратити онамо где сам био окружен љубављу и пажњом.{S} А касније, кад је из мојих одговора видео да сам ја овде срећан, онда је ваљда због тога ћутао.{S} И сад он долази .{S} Може бити да бих требао понудити му да идем с њим.{S} Може бити да ће ме он и звати.{S} Једно знам сасвим извесно, а то је да нећу отићи.

Како сам још далеко од тога да будем прави калуђер!{S} Узбуђују ме смрт, старост, самоћа.{S} Два прста пред гробом, жалим једног старог монаха што је сам.{S} Живот је тако тежак.

Написао сам нешто што не осећам.{S} Мени је живот лак и пријатан и сушта лепота.{S} Једно бих само хтео да буде друкчије.{S} Да се ви одморите.

Сад, кад сам ово писмо већ свршио, ја се питам зашто сам га писао.{S} Не, није сасвим тако бесмислено.{S} Две ствари су ме нагнале да га напишем.{S} Једно је брига да једва повраћено здравље не изгубите опет.{S} А друго је чудна туга у савести мојој због владике.{S} Оно прво сам морао вама рећи.{S} А ово друго?{S} Ја у последње време имам осећање да све оно што пре нисам говорио ником, треба сада да кажем вама и више ником“.

Ана се заруменила.{S} Скривено у души је осећала да јој брига монаха Иринеја више годи него брига њене мајке.{S} Али јој се ђакон ипак чинио тако мило наиван.{S} Као оно једаред — она се почела опомињати драгог једног доживљаја још из првог времена после његовог доласка.{S} Усне јој се развукоше, а руке, у којима је држала писмо, спустише се у крило као помиловане.

У цркви је, те недеље, било необично много света, и нафора је дељена на два места.{S} Са Анине стране ју је делио монах Иринеј.{S} Пуно, пуно испружених руку је било око њега, много више него половина свих руку које су тога дана дошле на молитву.{S} Полупокривених очију, ђакон је спуштао по две по три кришчице освећеног хлеба у мале, велике, младе, старе, механично и с вером испружене руке.{S} Одједаред, Ана је осетила како се у њену руку скрунила читава хрпа малих белих коцкица, толико да је једва могла све да их задржи.{S} Читаво парче хлеба јој је дао тај необични, мили ђакон Богородичине Цркве! — мислила је она у себи тада, подсмевала се ђакону и била срећна.

Сад се опет сетила тога већ полузаборављеног догађаја.{S} И осетила је како је ово и оно свеједно, т. ј. како је то један исти део душе из кога је ђакон написао ово писмо сада, и метнуо јој у руку онолику нафору тада.{S} Осетила је да је то дете, које, кад му је добро, даје ономе кога воли што пре нађе; а кад му је тешко на срцу, онда се јада да је другом неком нешто скривило, и да је заслужило да буде кажњено.

Посета је била унапред јављена, и Ана је знала ко ће им тога дана доћи у кућу.

Расположење њено је било неодређено и нестално.{S} Часом ју је обузимало тако радосно узбуђење, да није знала шта би све добро или раскалашно могла урадити.{S} Кочијашу је тутнула новац да купи сину ципеле, а затим је дозвала псето и четком му прала зубе.{S} Часом би се опет скуњила.{S} И тада би, и то као неку кривицу, истраживала први повод томе што се сад догађа.{S} Онда је опет, као добра домаћица , тркнула по кући, и стала разгледати да ли је све у реду за дочек милога госта.{S} Најзад се завукла у своју собу, и седела тамо мирна, мало уморна, мало расејана .{S} Као оно бело небо, за које се не зна да ли је наоблачено или је ведро.

У соби за примање, ђакон је прво наишао на Ану, и сада, први пут, они су се руковали слободно и пријатељски.{S} Али им је то обојима било врло необично.{S} Као што им се врло необичним учинио уопште тај састанак далеко од њихове цркве.{S} Ана је, ваљда под том импресијом, села, и понудила ђакона да такође седне близу прозора одакле се видели торњеви Богородичиног Храма.

Тамо, високо горе око крстова, у чистом прозрачном фином сутонском зеленилу, ала тамо мора бити лепо! — мислила је Ана.{S} А ђакон је посматрао како су крстови, од сунчаног рефлекса, сасвим ружичасти, како је од истог тог руменила ружичасто и лишће на дрвету, ружичаст и Анин пас тамо у трави, ружичасте и беле свилене чипке око Аниних несвесно склопљених руку.

Госпођа Недићка, жена са необично благим , скоро брижним изразом лица, поздравила је монаха Иринеја као неко дете.{S} А Недић је дочекао госта са широким, срдачним руковањем, с каквим се дочекује само добродошао и много жељен гост.{S} На ђакону се опажало велико унутрашње задовољство.

Разговор је, природно, пошао колотечином тих дана.{S} О доласку владике, о владици као свештенику и човеку.{S} Ђакон је тако топло говорио о свом старом пријатељу, да се Недићка борила са сузама.

— Дабогме, старост, па још и самоћа, то је од свега најтеже.{S} Не мислим баш на ону самоћу, кад човек сам живи, него кад нигде никог свога нема.{S} Имате ли ви кога?

— Две сестре, много старије од мене и давно удате.

— Две сестре, то су два мелема — уздисала је Недићка, окрећући се својој кћери.

Повучена у своју собу, Ана се предавала сећању.{S} Као већ неколико пута, њој се и сада чинило да се напила среће за цео живот, и да ништа више не жели и неће желети.

У коси је осећала нешто пријатно топло, од чега су јој се очи склапале, и испод затворених капака виделе нов један свет.{S} Монах Иринеј је морао све снове своје душе оставити у њеној коси!

А рука њена?{S} Ана је одједаред почела трептати врелом неком језом.{S} Било јој је као жедној, сувој биљци, којој је свежа пролећна киша попрскала и умила свега неколико листића на врху.{S} Горела је, савијала се, ишла отвореном прозору, бојала се нечега, молила се црној ноћи да је затрпа мраком и миром.

Легла је у постељу око поноћи.{S} Метнула главу на десну своју мишицу, и занела се као да ће заспати.{S} Али одједаред, мисао једна, оштрија од ножа, пререза јој сан, и погоди је живахно и отровно.{S} Ана се тргла, села у постељи, запалила свећу, и почела да се крсти.{S} Осетила је како јој се по лицу разлива бледило .{S} Али не бледило несвести или страха, него бледило неког пркоса.{S} Пуна тога пркоса, она дуну у свећу, зари главу у јастук, и притиште усне на десну своју руку.{S} Тачно, сасвим тачно је нашла место где су лежале вреле, мекане његове усне.{S} Мисао она је међутим још и друго хтела, и мучила даље Анину душу.{S} Ана је покушала да се сети мајке, Христа и цркве.{S} Сећала се и монаха Иринеја, у светој одежди и с подигнутим ораром.{S} Али није скидала уста са руке, и тако, растрзана, заспала је већ сасвим пред зору на пољупцу љубљеног човека.{S} Први зраци сунца нашли су је насмејаних уста и намрштена чела.

Није се међутим заправо одмарала.{S} У даху је било трзаја и уздисаја.{S} Одједаред, груди Анине задрхташе, очи се полуотворише, а руке кренуше да се саставе, али се на пола геста опет растадоше.{S} Забрујао је силан један тон кроз тишину, као да уз само Анино уво трепти велика нека жица.{S} Затим је дошао други, па трећи, и онда је цео ваздух био пун металног звука.{S} Звонило је на јутрење.{S} Ана бризну у плач, руке њене се стегоше као два дављеника.

Боже, смилуј се, Боже, смилуј се! — молила се она и за себе, и још за једног грешника .{S} За монаха једног, који се, тамо, пред Часном Трпезом, моли Богу за цео свет, а на души му је можда такође тешка, непроспавана ноћ.

Бог се смиловао.{S} Ана је, једва најзад, заспала мирним сном.{S} И сневала је да види рану на - ђаконовој души, али да се та рана светли баш као и ђаконов стихар.

Сутра дан је дошло писмо.{S} Монах Иринеј је писао да се Ана мора штедети, и да ће стога и он што ређе долазити к њој на вежбање .{S} Има код куће хармониум, па ће вежбати сам.

Ани је та одлука ђаконова годила.{S} Она је одиста била уморна.{S} С једне стране од посла, а с друге стране и од тога, што је све то што се десило и више од оног што она жели, и од оног што она може поднети, и, најзад, више и од оног што сме бити.{S} Ана је, кроз све своје усхићење, нешто жалила.{S} По срећи њеној котрљала се кап горчине.{S} Одвише чиста и нежна душа њена волела је непрестано само онај свој први занос, и бојала се да га не изгуби.

И ђакон је имао тешких часова.{S} Његова аскетска љубав за идеју лепоте, апстрактна и горда, испољила је одједаред нешто ново: немилосрђе и суровост.{S} Одбијала је помисао да је у искушењу, а још више помисао да је претрпела можда чак и мали пораз, и хладно загледана у свој задњи триумф, смејала се сваком догађају и свакој жртви.{S} А у исти мах је ђакона гризла савест већ и због тога што је открио пред Аном своју љубав.

Решио је дакле да ће се повући, да ће избегавати састанке са Аном, док се обоје не врате у стари свој мир.{S} И чинило му се да то све само од себе иде.{S} Ана му је одговорила да је веома задовољна с његовим распоредом , а њему су баш годила самачка вежбања.{S} Кад доврши певање, сасвим му је тако као да је од Ане дошао.

Опет је дакле музика постала њихово вољење.{S} Опет су живели једно у другом као што музика живи у жици.

Али је онда дошло време кад су се почели чешће виђати на заједничким вежбама са хоровођом.{S} У оној истој соби.

Ана је била узнемирена, ђакон није свакад владао гласом.{S} У разговору, Анин поглед је био замагљен, сузом покапан, и склањао се у себе.{S} Монах Иринеј се тада показивао тих, невесео и уздржљив као какво сироче.{S} Тамне његове очи, два ненађена драга камена која само за Ану светле, умиљавале би се погледом псета једног које нема господара.{S} Анино срце би опет под тим погледом забуктало скоро неком материнском љубављу.{S} Желела је да клекне пред сироче, и да га служи.{S} И волела на њему оно место у коси где га свештеник као дете благосиља.

На последњем, главном важбању, ђакон је рђаво певао.{S} Непажљиво, расејано, пуштајући да му глас, диваљ и громовит, чисто поруши песму.{S} Стари хоровођа је био нервозан , молио је како је најлепше знао, и напослетку је отишао.{S} Ана се збунила.{S} Бојала се да ће и ђакон отићи.{S} Али он је остао.{S} И молио је Ану за извињење, и за доброту да још једаред пређе с њим његов део.

Ишло је лепо, као увек.{S} Ана се смешила, умирена и задовољна.{S} Осећајући да је и тај силни глас харфа једна која само под њеним рукама свира.

— Како сте сада дивно певали! — пошле су јој очи ђаконовим очима у сусрет.

Ђакон ништа није одговарао.{S} Али из зеница његових су скочила два зрака, која су, као две снажне руке, обгрлила Ану да је угуше.{S} Ана се дигла од клавира.{S} Чисто је посрнула.

Монах Иринеј ју је нежно, једва осетно придржао за рамена, повео је до столице крај прозора, и пошао да отвори прозор.{S} Ана га је задржала, испруживши обе своје руке према њему.

— Останите ту — шаптала је и оборила главу тужно.{S} Била је бела као од камена.

— Будите храбри, Ана! — говорио је ђакон мирним, хладним гласом, а имао у лицу израз бола. — Будите храбри — понављао је он гласом који се извињавао за онај први глас.{S} Је л' те да је ова љубав зато међу нама да будемо бољи, је л' те?

Ана је подигла своје разумне очи, и гледала га благодарно.

— Је ли вам криво, Ана, што вас волим?{S} Хоће ли вам икада бити криво?{S} И да ли мислите да уопште има неке кривице у томе што вас волим?{S} Зар бих могао вас не волети , кад цео свет волим, и кад сам се због тога баш и покалуђерио!{S} Није истина да калуђер не сме љубити жену! — заносио се ђакон својом идејом. — Није истина ни то да не сме волети једну жену изнад свију жена!{S} Није истина дотле, док је калуђер у стању да ту жену воли изнад себе!{S} Тако вас ја волим, Ана! ...

Монах Иринеј је светлио од заноса, и био лепши од анђела Господњег.

— А ви ?{S} Можете ли ми у томе помоћи, Ана?{S} Хоћете ли да ми помогнете?

— Не сумњајте и не питајте — говорила је Ана одушевљено и узбуђено. — Цео мој живот и рад вас су чекали.{S} Ви сте дошли, и старе раскрснице мога живота више нема.{S} Помоћи ћу вам!{S} Пребродићемо искушења! ...{S} Телесна љубав опада брже од цвета.{S} Речи, загрљаји, пољупци — свака та сласт је узбрани , увенути листак.{S} А последњи листићи вену неузабрани ...{S} Бићемо јачи од тога, бићемо бољи кроз љубав своју!

Монах Иринеј је положио руку на Анино теме.{S} Кроз густу, дебелу своју косу, Ана је осећала највећу, најчистију милост овога света.{S} А рука ђаконова је осећала како срце Анино, као срце у малог детета, под самим теменом бије, и чекала је да се то срце смири.{S} Кад се најзад смирило, Ана је својом руком скинула руку са темена, и примакла је, добру и милостиву , близу, сасвим близу својим уснама.{S} Али је није пољубила.{S} Само је јако умиљато погледала у ђакона.

— Шта ћете мислити о мени?

— Мислим да сте непокорно једно анђелче које свештенику своме неће да пољуби руку — шалио се монах Иринеј.{S} И сав је срећан отишао , кад се Ана од срца слатко насмејала.

Целим путем, и код куће, у ђакону је чисто врила та срећа.{S} Осећао се као прегршт скривене шумске земље, коју је сада први пут обасјала пуна топлота, и у којој је све семе почело одједаред да клија.{S} Осећао се као башта: зелен, цветан, свеж, жељан свега, и кише и сунца.

Био је опет весели онај калуђер у чијем завету нема ни трунке немилости, чије аскетство осуђује себичну љубав не с тога да себе мучи, него да другима не чини неправду.{S} Јер људи су гладни љубави, и само ње су гладни и умиру онда кад љубав није више с њима.{S} И кад неко умре од глади, зато је умро што љубави за њега није било.

А сад, кад је ипак дошло до тога да је заволео једно створење више од свих дугих, Бог му је помогао.{S} Помогао му је да ипак нигде не одузме љубав, да не заборави ни последњег мрава.{S} Бог је умножио љубав у њему.{S} Откад Ану воли, он је изгубио последњу мрвицу себичности, гњева и злопамћења.

Дошао је дан уочи Велике Госпојине, и приспео је стари владика.{S} Дуж свих улица, којима су кола имала да прођу, прозори су били начичкани радозналим главама, и људи су са дирљивим поштовањем поздрављали старца, не само беле косе и браде, него и седих обрва и трепавица, који је крај снажног Недића изгледао као чађава стара икона у сребрном оквиру.

С обе стране Недићеве капије дочекао је епископа ред деце, као ред младих чавки, радозналих погледа и отворених кљунова.{S} На самој капији је стојала домаћица са ћерком.{S} Цвеће је лежало по путу, прекрасно собно цвеће госпође Недићке је ивичило стазу, радосна лица се испињала да виде милога госта.

Мало је и одвише цветан и весео испао дочек старца.{S} Владика се меланхолично смешио .{S} И нарочито се загледао у маторо Недићево псето, које је лежало, тужно равнодушно , с њушком на шапама, и са зрачком бесмртног живота у уморним, безбојним својим очима.

Тако се свршило богослужење на Велику Госпојину.

— Да нисам грешан, Бог би ми данас, у цркви, узео био душу — шаптао је владика монаху Иринеју, који му је, заједно са другим ђаконом, помагао да се попне у кола.

Кола се кроз густу множину света једва кретала.{S} Коњи и точкови су газили и мрвили зелене гранчице и цвеће, мирне, безгласне жртве сваког људског весеља.{S} Неки су завидели владици, неки су га испраћали дугим погледима сажаљења.{S} Они први се чудили зашто је монах Иринеј оставио резиденцију и кариеру , ови други се шалили да ће сад сигурно и владика тражити премештај у Богородичину Цркву.

Мало по мало, жагор се стишавао, људи се разилазили, улице се празниле.{S} Облак један , јесењи и кишан, путовао је некуд ведро плавим небом.{S} Мали дечко, још уплакан што није могао ући у цркву, стојао је насред улице, са босим ножицама у прашини, са подневним сунцем на глави.{S} На Недићевој капији се растајала два пара чежњивих очију. Позно летњи ветрић, мекана срца, уздисао је, и причао је неке тајне.{S} А доктор Пашковић , наслоњен на стуб фењера, скрштених руку, прислушкивао је.

Да би се владика могао што боље одморити , није Недић на ручак позвао никога од гостију.{S} Знало се само да ће око четири сата, по жељи епископовој, доћи ђакон Иринеј .{S} И пошто се осетило да би старцу милије било да се на само састане с њиме, удешено је тако да се ђакон кроз засебан улаз уведе у гостинско одељење.

Владика је загрлио главу монаха Иринеја и пољубио га је у теме.{S} Привукао га је затим да седне на столицу до њега, и гледао га добрим погледом старца који се још само туђем животу радује.

— Ја сам, синко, у првом реду зато дошао да тебе још једаред видим — говорио је крунисани епископ скрушеним гласом сироте љубави.

Ђакона куцну нешто по гркљану.{S} Кроз дивне његове зенице се промоли душа, огрнута у болну једну молбу.

— Не, нисам само тебе ради дошао.{S} Желео сам такође много да будем у цркви о којој ми увек толико пишеш.{S} Право да ти кажем, мислио сам да прецењујеш вредност и лепоту.{S} Али сам се тако изненадио, и таке красоте науживао, да још никако не могу сан од јаве да одвојим.{S} Чинило ми се, час да сам дете у чудној некој колевци, коју музика љуља, час опет да сам мртав у гробу, и анђели да надамном литургију служе.{S} Хвала и теби, од свега срца, на дивној тој свечаности .{S} А госпођици Недићевој сам већ толико благодарио, да сам сироту девојку скоро расплакао ...{S} Како је то необична девојка .{S} Говори о уметности као о Богу.{S} Тежак завет се мора понети, па да се у лепоту уметности могне ући — тврди она.{S} Свирала ми је на хармониуму легенду о Христу.{S} Чудесно .{S} Казала ми је да су дванаест Еванђеља на Велики Четвртак роман најлепшег човечјег живота ...{S} Као да носи олтар у себи, као да је позвана да оствари неки идеал ...{S} Уверавам те, овај данашњи дан је можда најлепши дан целог мога живота.{S} Овако стар и трошан, осећао сам се лак и бесмртан.{S} Бог је велики и милостив — крстио се старац с побожношћу .

— Ја се много радујем, Преосвећени, што сте задовољни.{S} А мило ми је такође што сте се уверили о разлогу због кога ми је ова црква толико омилела, да сам, ето, остао у њој, иако сте Ви далеко од ње ...{S} У души међутим, ја сам свакога дана с Вама.{S} И ниједна моја молитва Богу није без Вашег имена.{S} У толико ми је теже, што Вас видим слаба и промењена.{S} Болујете ли много?

— И болестан сам, синко, али, главно, остарио сам.{S} Црн сам, сув и изгорео, и крајње је време да мрем.{S} Али, како видиш, човек до задњега часа има жеља.{S} Пожелео сам да још које тренутак с твојим срцем, и с твојим богатим животом проживим.{S} Тешка ми митра.{S} Дошао сам да још једаред будем ђакон, онакав какав у свом животу никад нисам био...{S} Какав је диван твој живот, Иринеје!{S} И како сам срећан и ја што си на овоме месту.{S} Ви ми овде изгледате као неки изабрани људи, као кутак један где има још чисте љубави за цркву и детињег веровања у божју милост.{S} Чија је то заслуга?{S} Твоја?{S} Заслуга твога лепог гласа ?

— О не, не будите неправедни, Преосвећени !{S} То је све већ било тако кад сам ја овамо дошао.{S} То је заслуга девојке коју сте и Ви запазили.{S} Људи тврде да је преокрет настао од времена када је она сву своју душу заложила да богослужење подигне и улепша, и откад она примерним похађањем цркве и понашањем у њој показује живу љубав према једном вишем животу у човеку.{S} То је, како сте сами рекли, једна сасвим необична девојка - уздахнуо је ђакон заносно, и залепршао чисто крилима све своје младости у одушевљењу.

— Познајеш ли се с њом одавно?

— Не тако одавно.

— Онда сигурно не знаш много о интимним њеним мислима и о начину живота.{S} А мене би тако занимало, и таква силна утеха би ми била да се сасвим уверим у идеалну религију њену.{S} Теби је познат роман и разочарање мога живота.{S} Жене су или незнабошци или идолопоклоници.{S} А ако успеју да заволе једнога Бога, муче га исто тако као што и човека муче. — Владичине руке задрхташе, а у углу ока затрепта мала, љута једна звездица .

Ђакон је ћутао.{S} И епископ је ђутао.{S} Два калуђера, један с ове а други с оне стране живота, гледали су замишљено у башту.{S} Ђакону се чинило да у сунцу види портре једне жене, насликан, часом, од невидљивог сликара , и обешен о зраку светлости.{S} И епископу се привидео портре жене.{S} Мала потамнела старинска миниатура, обешена о грану мрачног, немог чемпреса, уског, копљасто тврдог и немилог, у чијој души као да се нешто давно осушило.

— Кажи ми, ако што знаш, о госпођици Недићевој.

— Нисам још досада никада нарочито разговарао с њом о Богу, о вери, души жениној, или о осећајном животу човека уопште.{S} Али знам за једну унутрашњу борбу њену, која је тешка и претешка само зато што Бога има, и што је тај Бог збиља у души њеној.{S} Уосталом , све потанко испитивање и дубоко улажење није потребно кад је реч о Ани Недићевој .{S} Цео чисти девојачки живот њен, сваки покрет њен, музика њена, идеје њене, најзад очи, саме очи њене говоре о чедности срца једног коме нигде нема равног.

— Пошто је већ изговорио задње речи, ђакон се тргао, и спустио главу.{S} Осећао ја да га владика гледа.{S} Стидео се, а невешт је био да своје усхићење оправда општим усхићењем .{S} Владици је дошло жао ђаконове збуњености .{S} Дохватио га је за руку да га охрабри.{S} Али гест није био добро изабран.{S} Ђакон је тек сада поруменио, и скоро невесело је заклонио лице руком.{S} Владика опет, наслутивши одједаред да у души његовог љубимца има бол, разњежио се сасвим, и, место да нешто почне говорити, загледао се у свога Иринеја исто тако невесело, као што се Иринеј загледао у земљу.

Очи им се најзад састадоше у једном ретко срдачном погледу.{S} У зеницама монаха Иринеја је стојала жеља да владика погоди и сазна све што је у њему.{S} А у владичином оку је стојала слутња о бури живота и мека љубав за недужне жртве.{S} Рамена старчева се тужно слегала пред сазнањем о човечјој немоћи.{S} У руци његовој је јако задрхтала шољица с кавом.

— Да ли би се могао решити да идеш самном?{S} На извесно време, мислим.{S} За одсуство је лако.{S} Заменио би те мој ђакон.

Монах Иринеј је ћутао.{S} Владика је опазио да га се то питање врло мучно дотакло.{S} Да му је тешко обећати, али тешко и одрећи.{S} Као никада, старац је осетио колико је везано за њега то младо створење, и одједаред му је дошла идеја да још више дирне у срце свога љубимца, и да га, на тај начин, приволи на путовање, и уклони мало из чаробно моћне средине.

— Стар сам, Иринеје.{S} Можда је то последња љубав коју ми чиниш.

Монах Иринеј је побледео, а у ужаснуте његове очи се попела очајна молба.

Владика се и покајао и поплашио.{S} И тражио је да ублажи тон.{S} Почео је тим што се насмејао.

— А докле би ти хтео да ја још живим!{S} Мораш се с тим измирити да је и у твог старог владике само душа бесмртна.{S} Таквог дакле, каквог те сада видим, и каквог сам те жељан, нећу те још дуго моћи гледати, лепи мој ђаконе, за којим ено тамо код мене уздише цела варош.{S} Дакле?{S} Да ли би се могао решити да пођеш ?

— Не можеш ?

Два бескрајно тужна ока се загледала у владику.

— Не могу, Преосвећености, не могу ...{S} Па ипак, ја желим да дођем.{S} Ја ћу доћи, ја ћу зацело доћи ... други пут ћу доћи! — кликнуло је из ђакона најзад просто решење, чију наивност је, наравно, само владика опазио , и која га је у срце дирала.

Ђакон је изашао од владике врло весео.{S} Срце је певало у њему.{S} Умало што није и гласно запевао.{S} Можда би и учинио, да га пас Анин за времена није подсетио где је.{S} Псето је стојало у запетом неком држању, као да му очи ишчекују некога, а уши чују нешто што само за њих важи.

Чује ваљда песму мога срца — смешио се ђакон, стојећи још непрестано у ходнику, и облачећи полако рукавице.

Велика му је била радост што је владици обећао да ће доћи.{S} Наравно, прво се мора и с Аном разговарати.{S} Написавши јој онда оно писмо, он је и нехотице ту ствар положио у њене руке.

Све је у њеним рукама — мислио је усхићено , изашавши најзад из ходника.

Пролазећи кроз авлију, опазио је како је небо плаво, како цвеће, у несташлуку неком, мирише на лимун и поморанџу, како слуга сече траву, нежну и мекану као да је пролеће, и како се звук инсеката чује као нека јако удаљена звона.{S} Врата, која воде из куће на веранду, била су широм отворена, а на белој завеси, још заљуљаној од наглог нечијег изласка , стојала је, мирно као нека слика, Ана.

Ђакон се томе није надао.{S} Као пљусак среће га је дочекало оно што је долазило из Аниних милих очију.{S} Јасно му је било да је она нарочито изашла, и нарочито га чекала.{S} Желела је ваљда да му тако, неочекивано, као прегршћу, баци сав чар њихове љубави одједаред у душу.{S} И успела је у том савршено.

А он је исто тако савршено успео да јој благодарним поклоном главе и тела и осмејком једним врати сву прегршт среће.{S} Хитнуо јој је ту срећу тако богату и тешку, да је Ана чисто узмакла.

Ђакон је прошао.{S} А Ана је, додуше са рукама на брави као да ће одмах ући, још дуго стојала, час извијајући се за стазом којом је он отишао, час увлачећи се страшљиво и с кајањем неким унутра.

Занимљива слика.{S} Девојка пред чељустима среће, могло би се можда рећи.

Сирота срећна Ана.{S} Као и свако створење, она је слепо летела у наручје сласти, али је одмах затим широко отварала очи, и поплашено питала.{S} Душа њена, која је на крилима својим осећала и најблеђу сенку, трзала се, тражила је непријатеља који се приближује.{S} Размишљања Анина су била дуга и озбиљна, али, већином се губила у нејасностима, или се свршавала уздасима над слутњом о јасности .

Улазак монаха Иринеја у Недићев салон опажен је одмах од свих присутних.{S} Сви су му се обрадовали, и сви су право у њега упрли очи.{S} Мајински такође, али је ипак стигао да опази како је Ана поруменила.

— Здраво, арханђеле! — пружао је руку доктор Пашковић, који је стигао видети не само како је Ана, него како је и Иринеј поруменио , па чак и како је Мајински поцрвенео , па чак и како је Мајински направио гримасу , да сем једнога Бога никоје анђеле и свеце не признаје.

— Стварање света још није ни почело, а овај несрећни Мајински ће већ свих седам смртних грехова имати на души! — шаптао је Пашковић првом суседу до себе, који, уосталом , апсолутно није разумео шта Пашковић хоће да каже.

У тај мах је ушла собарица, и јавила да господин Мајински треба часом да изађе напоље , јер га неко тражи.{S} Мајински се извинио .{S} Ана је остала сама.{S} Многе се очи оборише на њу.{S} Између осталог и јако размакнуте , као грошеви округле очи владичиног ђакона.{S} Али таман се он дигао и пошао Ани, кад се у исти час Ана дигла и пошла монаху Иринеју.{S} Учени доктор теологије, знајући врло добро да два ђакона у исто време и на истом месту не могу постојати, вратио се натраг .{S} Не баш сасвим равнодушно, али желећи ближњем своме ипак несравњено више добра него адвокат Мајински.

— Ви као да хоћете нешто да ми кажете — гледала је Ана љубазно испитујућим погледом у монаха Иринеја.

— Да, да.{S} Хвала вам што погађате.{S} Али пре свега, како сте?{S} Јесте ли много уморни од јутрошњег сјајног концерта?{S} Старац је усхићен и срећан.{S} И ја сам.{S} А да ли сте ви ?

— Ја?{S} Ја бих желела да цела вечност буде архијерејска служба на Велику Госпојину у Богородичиној Цркви.

Ана је осећала на себи нешто као округли поглед владичиног ђакона.{S} Окренула се и насмејала се на свога госта.{S} А владичин ђакон се дубоко и одано поклонио.{S} Наслутио је ваљда малочашњу жељу госпођице Недићеве, да и он буде с њоме у вечности.

— А шта је то што сте ми хтели рећи? — питала је Ана као забринуто, јер је монах Иринеј малопре канда хотимице обишао одговор .

— Сећате ли се још мога писма?{S} Е дакле, оно о чему сам вам тада писао, потврдило се.{S} Владика жали замном.{S} Тешка му је старост. Ана је ужаснуто разрогачила очи.{S} А ђакон Иринеј је пио тај ужас као што цвеће росу пије.{S} И дошло му је да гласно изговори Анино име, како би се уверио да срећу своју не сања.

— Ја вас никада не могу оставити! — шаптао је он умиљато. — Али ми је старца много жао, па сам мислио — ах, кад бисте само знали како је о вама говорио !{S} Он слути каква вам је душа.{S} А да ли ви слутите да и тај старац има префину душу ?{S} И сада, он, сиромах богаташ, он се од вас помоћи нада.{S} Да ли ме разумете ?

— Дабогме! — дошло је Ани да од радости рукама почне тапшати. — Отпратите га, останите код њега пет, десет, четрнаест дана.{S} И ја волим тог старог човека.{S} И бићу срећна за све то време.{S} После ове дивне, раскошне службе, данас, можда ће чак и добро бити да мало постимо.{S} Две недеље дана да будемо без вашега гласа.

Ђакон се радовао као дете.{S} И замолио Ану да га извини само за један тренутак, колико да каже владици да оно „други пут“ значи већ сутра ујутро, да ће дакле ипак бити онако како је владика првобитно желео и волео.

Ђакон се међутим задржао дуже од једног тренутка, т. ј. владичино изненађење и радовање је трајало дуже од тренутка.{S} За то време, иако је у ствари ипак било сасвим кратко, окупио се око Ане цео један свет.{S} Три доктора са три разна факултета.{S} Медицинар је био доктор Пашковић.{S} Некако сјајних, празничких очију, и чист од сваке анализе.{S} Доктори се најучтивије нуткали и нећкали око празне столице монаха Иринеја.

— На место господин ђакона не може нико сести, из простог разлога што ћу ја да га заузмем — копкао је Ану неки несташлук да наједи Мајинског.{S} Али се необично изненадила кад је опазила да се и доктор Пашковић једи.{S} Само се владичин ђакон није бунио.{S} Он је, сиромах, већ и тамо, у резиденцији , навикао на чудан свој положај, да замењује човека који је у ствари непрестано присутан.

Од владике је потекао предлог да са музиком , пошто је само једна тачка, сврше пре вечере, а после вечере да изађу у башту, да дивно летње вече не преседе у соби.

Сви се с предлогом сложили.{S} Јер се нико, па ни сам доктор Пашковић није сетио да је стварање света ђаволска једна ствар, која разне неочекиване посљедице може повући за собом.{S} О томе се, досада, сигурно већ уверио Господ Бог, а сад је било на реду да се о том увере и Недићеви са својим гостима .

Концерт је започео.{S} И развијао се на велико задовољство и свирача и певача и слушаоца .{S} Публика је била раздрагана и занесена . Тапшало се, честитало се, уздисало се, делили се поклони и цвеће.

Да с музиком сад треба престати, то ником ни из најдаље даљине није долазило на ум.{S} Сви су заборавили где су, и шта им још предстоји.{S} Да се после отпеваних двеју арија стане, изгледало је немогућно.

Настао је неки метеж, неко предлагање и мољење и доказивање.{S} И размицање и гурање столица.{S} Све је одједаред поврвело у музичку собу.{S} Почела је жива дебата, да ли госпођица Ана или монах Иринеј има да одлучи.{S} Неко је оборио вазу.{S} Клавир се покренуо с места.{S} Уопште је изгледало као да се створени свет враћа натраг у мрак.{S} И одиста, ђакон Иринеј је морао наставити певање, и после свршеног четвртог дана стварања дошао је на ред други, па први, а после свих шест дана свирала је Ана хаос, и то на највеће задовољство.{S} Али ни то није било доста.{S} Једва створени, а већ претенциозни људи тражили су од Арханђела Гаврила да пева и Бетовена, и Палестрину и Мокрањца.

Друштво се сјајно забављало, али је време пролазило.{S} Недић и Недићка су молили и опомињали.{S} Узалуд.{S} Најзад је домаћица, већ у очајању, и пред самим епископом изјавила, да је у кујни све спало, да се све скорало и сдрвенило, и ако се с музиком још настави, први људи ће морати изаћи на месечину, и вечерати својим рођеним рукама убране цепаче шљиве.

У малим варошима се живи полако, са много лење или сујеверне покорности према свима догађајима.{S} Нечији јубилеј или црквена слава, ватра или велика мећава, смрт угледног човека или свадба богате јединице, све су то разлози да живот запне и застане, и загледа се у догађај са свом доколицом беспосленог каквог дечка.

Четири дана је већ прошло како је епископ отпутовао, а људи свеједнако мисле и говоре о свечаности, и још никако нису скинули парадну одећу и позу.{S} И Бог зна колико би још остали у тој пози.

Али одједаред, баш у суботу ујутро, освану на зидовима важна и кобна санитетска објава.{S} У вароши има двадесет случајева оболевања од дифтерије, од којих су већ досада три смртна.

У подне тога дана стигла су два лекара из оближње вароши, одмах после подне се пронео глас да је на умору једино дете директора Васића, а нешто касније се показаше и знаци непогоде у времену.

Људи су застрепили.{S} Као оно што кроз шуму уме проћи језа, одједаред, и до последњег листка, тако је у вароши све живо задрхтало и поплашило се од живота.

Смркло се одмах после пет сата.{S} Ваздух је тако отежао да се људи чисто гушили у њему.{S} Пала је и нека, за то годишње доба сасвим необична магла, дебела и влажна, под којом као да се топиле куће и баште.{S} Један по један део вароши је нестајао.{S} Најзад се видели само још бели торњеви Богородичине Цркве и црна јабланова алеја у парку, и изгледали су страшни.{S} Као откинути од земље.{S} Шум јабланова се чуо кроз подлу неку тишину .{S} А око торњева су ужурбано летеле тице.{S} Бегале из сиве магле у жутило злог неког облака, и стрмоглављивале се оданде, у клупчадма, опет натраг.

Трговци су позатварали радње раније, чиновници се разбегли из канцеларија пре времена , деца се склонила са улица.{S} Утвара болести и гњева божјег је пролазила по вароши, а немоћ људска је покорно чекала ударац.

Нешто хуји.

Звиждуци супротних ветрова почињу да се секу, и први судар сила се свршава потмулом мумлавом, која се чује најпре високо над главом, па затим дубоко испод ногу.

Нешто тешко се ваља.{S} Долази, а нико га не види.{S} Долази да згњечи, да угуши, да запали .{S} Ко зна.

Нешто се пролама.{S} Стиже.{S} Шум, бук и писка олуја, пуног обесне снаге и пустошења...

Вода у самовару је уврила и ућутала.{S} Нешто је попало по сјају Аниног писма.{S} Мала, интимна срећица двају монаха на пречац је умрла.{S} Ђакон је зарио главу у хартију, а на слепим очима му се видела сенка бриге.{S} А владика је понирао некуда далеко, у Анине слутње и у своја искуства.

Али монах Иринеј се одједаред исправио.{S} У изразу и држању његовом огледала се опет само љубав, љубав која осећа у себи моћ да јаким учини срце љубљене жене.

— Како ће се све то свршити, Иринеје?

— Свршити ?{S} Да ли хоћете тиме да кажете да ћемо једног дана умрети?{S} Него?{S} Да ће неко од нас двоје изневерити ?

— Ни то не.{S} Него хоћу да кажем да је љубав страст, која до краја не може живети у цркви.{S} Не може, Иринеје, јер је љубав телесна пожуда.{S} Безбожна, демонска једна сила.{S} Сласт, коју човек испија у црном мраку ноћи, и, врло често, пошто се одрекао Спаситеља свога.{S} Зар ти све то не осећаш, синко? ...{S} Како ћете вас двоје, два украса рода људског, који сте љубави своје положили једно у друго као да сте драги камен драгим каменом опточили , како ћете вас двоје проћи кроз то највеће искушење живота човечјег!{S} Како ћете проћи, а да се ниједно од вас не унесрећи, а да ниједно од вас црква не изгуби !{S} Како, како, Иринеје! — понављао је старац питање тако узбуђено, као да је понор сасвим близу.

Монах Иринеј је стојао гордо уздигнуте главе, прав као копље.{S} Кроз лепе, као буктињама осветљене његове очи, које никада ништа нису криле, летеле су, муњевито брзо, слике душе његове.{S} Једна поноситија од друге, једна светлија од друге.{S} Груди му се дизале широко и споро.{S} Усне се развлачиле у осмејак .

— Калуђер си, Иринеје ! — додавао је владика чудним гласом, желећи казати одлучну реч, а поколебан и чисто хипнотисан охоло победничким држањем ђаконовим.

— Калуђер сам! — грмнуло је одједаред из ђаконових груди као велико звоно, од чијег се јека облаци плаше. — Калуђер сам свом душом и љубављу својом!{S} Калуђер ћу остати до краја живота свога!{S} Калуђер сам зато јер сам хтео и морао то бити, јер је калуђерска душа у мени !{S} И Ана је калуђер, и то опет зато што калуђерску душу у себи носи.{S} Што не може друкчије него онако како чини, кад свему сјајном око себе претпоставља ћелију рада и вишег живота ...{S} Чега се дакле бојите?{S} Тела наших ? !

Недеља после оне јаке непогоде осванула је јесења.

Гле како је све зарђано, као да је октобар — мислио је монах Иринеј, спремајући се на јутрење.

— Како је све пуно сенки.{S} Како болесним срцем куца данас и живот — говорила је Ана, седајући с родитељима за доручак. — Шта је, Боже, са Светиславом директора Васића.

Као да је чуо Анину жељу, закуцао је на прозор доктор Пашковић.

— Не, не, да уђем нипошто нећу, да се рукујем такође нећу.{S} Само да вам кажем да је Светислав Васићев још жив, да му је сасвим мало боље, али ипак боље, и да се у свој невољи својој сетио чика Јове Недића, и ждребета, које ће он, кад оздрави, да крсти.

Ани засузише очи, а Недићка је скоро кроз плач говорила:

— Бог је велики, Бог је милостив.

— Бог, моја драга госпођо, јесте велики.{S} То ми лекари боље знамо него ико на свету.{S} Али Бог није милостив.{S} Него су животи људски тако чемерно бедни, да се понеки пут и њему ражали ...{S} А ви?{S} Ви сте сви добро?{S} Госпођица Ана?{S} Могли би баш изоставити цркву док криза не прође.{S} Шта?{S} Нема ништа од тога?{S} Знао сам.{S} Е, ја ћу сад, и с вашом дозволом, кући на одмор.{S} Од четири у јутро сам на ногама.

Ана је, пре но што ће затворити прозор, испружила руку да осети сипи ли киша и је ли хладно.{S} Није падала киша, и није било тако хладно као синоћ, али није било ни топло.{S} Калдрма је стојала уплакано влажна.{S} Земља, омекшала, еластична од мокроте, угибала се чисто под стопама, и свачији ход је био нечујан.{S} Звиждук фабрички је звучао меланхолично.{S} Исцеђена светлост се увлачила у собу као неко сироче.

Око пола десет је нешто мало пробило сунце.{S} Али звезду је одмах опет затрпала тмаста облачина.{S} Црна, са белим порубом, као строга одежда у време Великог Поста.{S} Са звоника Богородичине Цркве је зазвонило на службу.{S} Жалосно.{S} Са јесењом неком модулацијом , као да и из бронзе хладна киша сипи.

Подсећа на звоњење из неких давно прохујалих хришћанских столећа.{S} Кад су људи ваљда са потпуно мирним савестима ишли у цркву.{S} Кад још нису слутили да човек целу ноћ може провести понављајући име једног човека, и може се пробудити, у свету недељу, блед и са немирном душом.

Горе, на углу улице, стојао је доктор Пашковић.{S} Очигледно је било да је чекао Ану.

— Имао сам три сата одмора, па сам дошао и ја да се помолим Богу — почео је доктор без икаквог уобичајеног поздрава. — Такође сам желео и вас да видим, т. ј. да се с вама поразговорим.{S} Страшна моја служба у данашњим околностима тако ме је растројила , да ми само ви можете помоћи.{S} Ја се већ једва савлађујем од узбуђења.{S} Ми смо у чељустима страшне несреће.{S} Пред вашом матером нисам хтео рећи, али ви треба да знате да се дифтеритис почиње компликовати са шарлахом, и да нам помор прети.{S} Тамо, у петој шестој кући до вас, умрло је јутрос двоје деце за два сата, а треће, последње, ако још није мртво, онда га је само Господ Бог излечио ...{S} Ужасно, ужасно !{S} Ужасно је гледати како се невина, Богу и људма недужна дечица даве и у круте лешине претварају ...{S} И није довољно смрти што децу гута.{S} Од синоћ имамо већ трећи случај одраслих.{S} Једна девојка и два човека у мојим годинама.{S} Све компликовано и тешко.{S} Све ће то за неколико дана поумирати.{S} Серум против шарлаха канда не вреди много, а код одраслих су те болести и иначе опасније него код деце.

— Ја нисам знала да је тако страшно — шаптала је Ана усплахирена, осећајући у савести да се у цркви ниједнога тренутка није сетила болесника.

— Ужасно је.{S} Откад сам лекар, никад још нисам био тако потресен и осетљив.{S} Јутрос, кад је умирала она мала девојчица, плакао сам.{S} Верујте ми, грцао сам као дете.

Докторов глас је и сад био пун жалосног уздисања.{S} Ана је гледала у Пашковића, не знајући што се то с њим дешава, и не познајући га таквог ни из једног случаја његове лекарске праксе.

— Ужасно, ужасно !{S} Не могу то детенце никако да заборавим ...{S} У малим његовим грудима, нежним као у тичета, нешто је мучно дрхтало и тресло се.{S} Глава, тешка као од камена, једнако се бацала с лева на десно, и заривала у јастук као да се крије од смрти.{S} А смрт је већ држала млитави онај вратић, и стезала га све јаче и јаче.{S} Крв, отровна и врела као узаврела, заливала је мозак јадног детета, и причињавала му страховита привиђења и болове .{S} Руке и ноге се трзале и увијале као црви, као да детенце хоће да се испне из неке страшне јаме, а ипак се све на једном месту мучи, кида и напреже.{S} И усред тих мука гледа мајку, и мене, несрећника.{S} Мати.{S} То је та свемогућна жена, која је кроз цео његов живот могла од свега да га одбрани и заштити.{S} Доктор.{S} То је тај свемогућни доктор, кога су зато звали, што још више може и зна него његова мајка.{S} А ми стојимо, немоћни и бедни, и плачемо.{S} И Бог стоји.{S} Чекамо сви троје да дође хирург.{S} Да донесе нож и да изврши оно што је последњи покушај ...{S} Ах, како су ужасно изгледале оне црвене капље на грлу детињем.{S} Крв.{S} Мајка је напољу и не види крв.{S} Не види да нож пролази кроз хрскавицу, и да крв тече.{S} Дете замире, стреса се.{S} Цев, сва крвава, улази у врат.{S} Одједаред, у грлу престаје шиштање.{S} Чује се слободан дах.{S} Смрт се склонила.{S} Боже, Боже!{S} Дете лежи мирно, одмарају се ручице.{S} Али лице је бледо, и модре сенке почињу да се шарају по њему.

Доктор Пашковић је говорио као да бунца.{S} Брзо и без прекида, као да мора некоме све то рећи, а као да у исти мах не зна коме говори.{S} Ана је опет сва дрхтала.{S} Слика је била у толико ужаснија, што није била само слика.{S} Девојчица та, са свима тима мукама на челу, лежи ту негде, сасвим близу, на овој земљи љубави и лепоте, међу онима које ништа не боли, и који се добру и радостима надају.

Утисци од Пашковићевих речи држали су Ану као кљеште.{S} Нити се усуђивала да га теши као лекара, нити је знала како да га теши као човека.{S} Осећала је да је несрећа јача од његове снаге.{S} Осећала је да се у њему кренуло нешто из најдубљих дубина Видела је да му очи постају све веће и веће, све лепше и лепше, и да су пуне препуне суза.{S} И имала је за рапавог , тврдог доктора много симпатија.

— Хоћете ли овуда ?{S} Можемо заједно — казала му је врло љубазним тоном, тоном позива, који је Пашковић једва и дочекао.{S} Благодарно је погледао Ану, и пошао онамо куда је она пошла.

— Може бити да сам вам и досадан с тим разговором о своме душевном стању ? — настављао је. — Али, осећам да се некоме морам исповедити, а нико деликатним стварима не стоји тако близу као ви, госпођице Ана.{S} Ја сам у кризи једној, и мене треба саслушати , и помоћи ми, као и сваком човеку у нужди.{S} Ја немоћ своју никад нисам тако осећао као сада.{S} Ја никад нисам био тако несрећан због те немоћи као сада.{S} Ја туђу, божју или човечју помоћ никад нисам тако желео као сада.{S} Ја се никад нисам Богу молио као данас.{S} Ја тако осећам као да су сва та болесна деца моја деца, и да бих ја са највећом готовошћу све смрти из њихових малих гушица удахнуо у себе, и двадесет пута једно за другим умро, само да се збуде нешто тако лепо као што би било оздрављење тих невиних малих мученика ...

Црна табла је дакле обешена још на једну кућу више.{S} За трен ока, Недићеви се нашли затворени, одсечени од спољашњег света, усамљени дубоком и кобном оном самоћом у коју се огрћу куће пред тешке породичне катастрофе.

Једини човек, који је смео отворити мала гвоздена вратанца, који је имао и кључ од тих врата, да и ноћу, ма у које доба, и ма колико пута сме доћи, био је доктор Пашковић .{S} И он је долазио.{S} Долазио често, и сатима дуго седео и крај болесника и крај утучене његове породице.{S} Крао је време од јела и одмора, и састављао дане и ноћи у дугу и мучну једну службу, у којој је, више но икад, давао целога себе другом.

Доктор Пашковић је трпео.{S} Жалио је свога доброг пријатеља, потресали су га очај Недићкин и туга Анина, и, најзад, у часовима, кад је доспевао да и на себе мисли, осећао је да му се по души разлива горчина, скоро огорчење.{S} Први пут, и једва једном је и он доживео лепоту и срећу, и одмах, у истом тренутку још, слеће на тај доживљај коб несреће и покрива га црнина жалости.

Недићку је тешко било погледати.{S} Слабог здравља и меке природе жена, одједном се нашла очи у очи пред растанком од мужа и друга свога, од стуба и имена куће њихове, од старатеља незбринутог детета њиховог„ Као махнита је прелазила из собе у собу, ширила руке, и склапала их опет, и ударала се у груди старинским, вечитим оним гестом, који, кад тад, погоди свака жена, јер свака жена све добро и све царство своје у грудима носи.

Ану су раздирала два разна осећања.{S} Једноставна и дубока детиња жалост, што немоћан и апатичан лежи онај који је њен живот више волео од свога, и што се можда на вечити одлазак спрема онај, чије биће је у темељима њихове куће, у свакој ситници њиховог намештаја, у последњој пребивеној играчци детињства њеног.{S} А с друге стране опет гордо, отпорно огорчење створења, које је увек имало удобан, леп, и виши живот, које је дужности своје према људма и хвалу своју према Богу одавало на срдачан, али и на отмен начин, и коме се сад усудила доћи, разбојнички нагло и брутално, несрећа умирања , доћи да покупи страшну ону порезу живота коју и најсрећнији човек даје у скрушености , без достојанства, с прашином раван, последњем црву једнак.

Жалост је спустила црна своја крила над лепом кућом покојног адвоката Недића.{S} Помешана са чамотном, влажном јесени, жалост та је била тежа од олова, хладнија од оне хладне воде, која је непрестано падала, а ничију жеђ на земљи није гасила.

Недићку је та жалост напола убила, и јасно је било да се стара, болешљива жена никада од ње опоравити неће.{S} Код Ане је такође недељама дуго трајала дубока, страшна утученост, добровољни онај тешки пост и тела и духа, коме се болно растужени људи тако радо предају.{S} Није свирала, није читала, није шетала, није чак ни у цркву ишла, сем понекад на вечерње, а и онда је обично, прошавши кроз живе улице, сревши пријатеље свога оца, преплакала све време богослужења, не дижући главе.

Ипак, младост Анина се постепено опорављала .{S} Као муња би тек пролетела нека лепа мисао, и уста Анина би се нехотице развукла.{S} Одмах затим би додуше дошао уздах, или невесео поглед на једно од празних домаћинових места, али, младост се опорављала, душа Анина је тражила да се поигра и расеје.

Чудан је био начин прве Анине разоноде после највеће жалости.{S} Ништа величанствено, апстрактно, уметно.{S} Напротив.{S} У стражњој авлији, међу живином, крај свога псета, над бледом јесењом травицом — ту се тешила и забављала.{S} У малом том свету, који се така много мучи, а чији цео живот није толико вредан колико један тренутак њеног.

Ту се Ана скрушавала, ту је опет почела да воли.

Како су миле те кокице.{S} Једнако скакућу за нечим.{S} За мрвицом на земљи, за мушицом у ваздуху, за сенком, за шљокицом сунца, која се, већ дограбљена, одједаред одмакне, или, ако се не одмакне, запрепасти сироту коку јер се не може појести.

Мало даље је травник, ограђен, за младе пилиће.{S} Сад пилића нема, а и траве је мало, вратанца су дакле отворена.{S} Две халапљиве, несите патке не верују да је берба обрана, улазе унутра, и чупају полумртва влаканца без капи сока и хране.{S} Али тамо, у ћошку гле, још стоји цветић.{S} Посљедњи на тој ливадици , последњи и у тој години.{S} Патка, непоетична и увек гладна, насрну на њега, и преби му вратић широким, оштрим својим кљуном.{S} Ана се наљутила, дохватила однекуд штап, и ударила патку.{S} А животињица се окренула, подигла ударену, као лала жуту ножицу, и доброћудним, мирним оком је погледала у извршиоца казне.

Извршилац казне се застидео: патка не зна шта је то ударац, срџба, пакост, освета.{S} Њу боли, али она бол трпи исто тако као и оно што јој годи.

У то је дунуо ветар, и тако је љутит ушао у травник, као да сваку поједину сламку хоће засебно да продрмуса.{S} А кад се ветар одмакао, травчице су полегле једна на другу, и Ани се чинило да шушкају нешто између себе.

И око ње је нешто шушкало.{S} Стари Јова.{S} Обишао је око Ане, наслонио се на њу, и опрезно, лагано јој је легао на ноге.

— А где ти је газда, Јово, где је добри твој господар?

Ана поче јецати, а маторо псето удари у грчевито, астматично скикање, као да ће сад душу исплакати.

На ту ларму је дотрчало мало Анино кученце , бело као снег, са риђастим дрским носем, и, љубоморно што од Аниних ногу ништа за њега није остало, попело се Јови на леђа.{S} Јова је трпео, а Ана се смешила.{S} Било јој је топло од Јове као од сунца.

Дошла јој је чак жеља да се и она претвори у једну од тих малих животињица, скромних, тихих, без жеља и без уздаха.

Како би лепо било да сам ја ето ова нашушурена ћубаста кокошка, и врхунац лепоте и храбрости да ми је Авантурист Пера, који ено тамо жмири, и тако је лепо пребацио преко ока своју већ прилично изанђалу кресту.

Ана се опет насмешила.{S} Топлије него малочас .{S} И одједаред, цео тај ситни свет је нестао из њене свести, душа њена је бацила играчку, и озбиљна, али екстатична и врућа нека светлост јој је букнула у очима.{S} Наслоњена на лаки филигрански и тесни кавезић заробљених питомих тичица, Ана је гледала некуда у дуги и слободни и богати живот човека, који је понекад тако горак у својим извесностима, а који је увек тако сладак у надама и у чекању.

Ана се враћала у живот.

Гроб мога оца, то је врт, у коме живи једна моја покошена срећа, један вечити мој уздах.{S} Али врт није у царству смрти него у царству живота.{S} Кроз младо и свеже цвеће везујем се ја за свога оца, бршљан онај, што грли гробницу, то су моје руке.{S} А јаки мирис баште, то је чежња мога оца да ја будем радосна и срећна.

Ана се враћала цркви.

Црква ме теши најбоље од свега.{S} Црква је место где се сасвим истоветно благосиља и рођење и смрт, где се пева и венчанима и у сандук положенима, где се све што је живот изједначује и слива у нешто једно и вечито, као што је један и вечит тон, ма да је, наизменце, и певао у песми и јецао у плачу.

Ана се враћала појању, певачима и уметности богослужења.

И све је ишло простије и лепше него икад.{S} Певачи су били пажљиви и послушни, црква је стицала све више и више сталних посетилаца.

Међу чешће посетиоце је сада спадао и доктор Пашковић.{S} Људи су, наравно, констатовали тај факт, али им се, поред свег хотења, некако није дало да га извргну у шалу и пецкања.{S} Нису успели да се ваљано исмеју ни они, који су, толико пута исмејани од доктора, мислили да ће им такав реванш бити највеће задовољство живота.{S} Друкчије је испало.{S} Нечега дирљивог и занимљивог је било у тој појави.{S} Неки су говорили: сиромах старчић , зима му је помало, па иде да се угреје на лепом певању.{S} Други су говорили: то је ваљда неки медитативни одмор за интелигентну главу докторову после тешко пожртвовног посла који је у задње време радио.{S} Трећи, најзад: као оно што човек, у брдовитом крају, где сунце брзо седа, мора нагло да скраћује обасјану стазицу своје шетње, тако и наш Пашко: некада је шетао у Рим и у Париз, а сада, кад сунце журно запада, шета се до Богородичине Цркве.

Да одстоји целу службу, за то доктор није имао времена.{S} Него је комбиновао своје доласке, тако да је у три четири пута чуо цело појање.{S} Дешавало се да стигне сасвим пред свршетак.{S} У таком случају би сачекао напољу Ану и Иринеја, ишао с њима, разговарајући, до првог или другог угла, и тамо би се, у три разна правца, растајали сви троје, опраштајући се неким необично благим и срећним осмесима, који се јављају кад људи једно другом милости чине, кад је и љубав међу њима само овејана, бескрајна и сажаљива милост.

Пашковић би се после таквог растанка увек закаснио на ручак; Ана је, напротив, журила кући, и говорила мајци да тога дана осећа тако чудну духовну заједницу с оцем, и да зна да је души његовој лако и добро; а монах Иринеј је записивао у дневник свој овакве ствари :

„Поред заноса и дивљења има у љубави, као важан, можда важнији елеменат, милост и сажаљење.{S} Можда права љубав и није ништа друго него сажаљење.{S} Можда права срећа и није ништа друго него давање.{S} Можда прави идеали и нису идеали задовољавања, него идеали одрицања ...{S} Али, ко све то може? ...{S} Христос је могао ...{S} Па ипак, тако ми се чини, сажаљења може бити у човеку више него у самом Богу.{S} Човек и с небом, и са сунцем, и с Богом има сажаљења!“

„Заноса телесног или борбе с телом има у увек, увек.{S} До задњих граница свести наше. У најдуховенственијим творевинама духа нашег .{S} Нераздвојни су дух и тело, и можда нема ни једна победа духа која би била коначни растанак од тела.{S} Има тела у катедрали фламанској, има га у пркосу уста која се не даду пољубити, има га у оплакивању мртваца, има га у самоубијству, има га у сажаљењу, ума га у науци која се радује животу будућих покољења, има га у хладној, отровној заједљивости Хамлета, има га и у најсветијој песми, јер, иако је зачета негде међу звездама, написана је на земљи“.

„Дух и тело.{S} Како је дивна та борба, та несрећа, та трагедија.{S} Која лепота, која величина може изаћи из те борбе! „Дух све оживљава, а тело ништа не помаже“, стоји у Светом Писму.{S} Да и не.{S} Тело, са својим јадом, блатом, оловом, отровом, крстом, Голготом и Кавказом мучи и кињи дух, обара га и на ново одлетање га дражи, пепељушким подвизима му служи и краљевским трагичностима га улепшава, воли га кроза све то, и зато се најзад даје победити и разоружати од духа, и онда, покајно и скрушено, пење се за њим, и, ја верујем, може се попети до неслућених висова поноса и лепоте.{S} Као што вери помажу уништене сумње, тако духу помаже савладано тело.“

„А да ли се тело може коначно победити без катастрофе у којој пропада и дух ?{S} Љубављу не може, али милошћу и сажаљењем може.{S} Може и гордошћу.{S} Само је разлика тих двају победа велика.{S} Гордост задављује катастрофу, и доста је да један тренутак буде господар.{S} А благе, сажаљиве милости треба бацити читаво брдо пред ноге катастрофи, да жртви својој не могне прићи.“

„А да ли је право да се милости, највише моћи душине, толика множина баца у јад и чемер живота наших?{S} А шта се друго и ради са милошћу, него да се баца у поноре туге и у потоке суза!{S} Шта је друго сажаљење него монах који обожава јечање, страдање, испружене руке и невесела чела!{S} Куда су, него у поноре туге, просуле се и отишле све највеће милости овога света !{S} Где су Христове милости?{S} Где Антигонине?{S} Где Офелијине, несрећне девојке, која се само једаред закаснила са милошћу, и погубила и Хамлета и себе?{S} И где су друге легије и безброји милости , које су утонуле у бездана мора, не вратиле трага са црних беспућа, срећне, ипак, што су могле очистити и посветити тамо где нису могле спасти".

„Плашим се ипак жениног тела, плашим се и њеног духа, плашим се жене, плашим се да је жена зло.{S} Питам се : зашто је љубавни уплив жене увек и уплив проблема и бола?{S} Бојим се да су човек и жена нехармонични, непријатељски и кобни сусрет у природи .{S} Жена прави и од раја играчку, а човек и у рај носи пустињу и манастир духа свога. Човек са цветом у руци побуђује сажаљење, жена са цветом у руци је опасна, и ја је се бојим.{S} Бојим се канда још и оних старих баба са босиљком у руци.{S} Шта ће у жене та чудесна биљчица, која, зелена, мирише на добру црну земљу, а ужутела мирише на Господа Бога.{S} Плашим се да дух женин не иде више од артизма.{S} Да је најтоплија жена само артист један, који непрестано вибрира јер хоће непрестано да узнемирава.{S} И вибрирање то сели се, из мелодије и мекости гласа у јасност и ватру очију, одатле у умиљатост речи, одатле у снове мисли, одатле некуда, куда човека само жена вуче, а човек оставља све, и иде, и губи пут и пропада идући за том блудећом светиљком".

„А где су ми милост и сажаљење, кад овако пишем ?{S} Где ми је сажаљење за фине оне плаве жилице на њеним слепим очима ?{S} Где ми је милост за душу њену, која, као и свачија, сваки час може бити убијена ?{S} Где су ми и милост и сажаљење за љубав нашу, за љубав као такову, пуну грубости, насиља, досаде, свакидашњице и немонаштва? ...{S} Помози ми, Боже Велики, Свемогућни!{S} Помози ми да останем снажан и весео монах какав сам сада.{S} Помози ми да велику, лепу и чисту своју љубав сачувам ...{S} Али, помажи ми само дотле, док помоћ твоја богати раскош и красоте мога живота!{S} А ако би дошло до страдања, мука, сумњи, и неверства Теби и самоме себи, не помажи ми!{S} Не жали ме, не теши ме, не заклањај ме и не лечи ме од бола!{S} Јер то не вреди, не вреди никоме, ни највећима не вреди.{S} Откуј Прометеја са стене, и он ће се сурвати у провалију и у гроб ...{S} Ако до крста дође, остави ме, о Господе, остави ме!{S} Онда, кунем ти се, онда ћу ја теби помоћи да не изгубиш поноситу монашку душу моју".

На ћошку код цркве, после свршене службе, стојали су опет њих троје.{S} Људи су гледали ту лепу слику.{S} Сви троје у црно.{S} Ана са златном својом косом испод вела, Пашковић са гргуравом сребрном фризуром око астраханске капе, а монах Иринеј сав црн, са златом и сребром негде дубоко у себи.

Десна Анина рука је била у Пашковићевој, а лева у Иринејевој, опраштали су се, али су још једнако разговарали, главе су љупко климале, уста се смејала, лица сијала благошћу и добротом.{S} Штогод ко рекне или предложи, то су баш и оно друго двоје хтели, а кад се нешто неизоставно мора одбити , одбија се тако мило и пријатељски, да је одбивени најзад сав очаран што је пропао.

— Не, не, одвише је хладно, већ имате кијавицу и промуклост, на гробљу дува сталан ветар, разболели бисте се.{S} Најзад, шта хоћете, пратили сте нас прошле суботе, сутра ће бити добар да нас отпрати господин ђакон .

— А зар прошле суботе није од пола пута био и Иринеј с нама?{S} Нека и он онда

остане сутра код куће.{S} Упола, добро.{S} Телом, а душом нека вас прати.

— Кад је тако, — смејала се Ана — дођите , али чим мама види ваш црвени нос, знате каква је, одмах ће почети плакати, наместиће вам кревет, и добићете лек од седам трава.{S} А можда сутра уопште нећемо излазити на гроб.{S} И мама је назебла, и ако јој не буде боље, одгодићемо.{S} Само — Ана је невесело погледала — сутра је татин рођен дан, дан када се око њега неизоставно скупљали гости и пријатељи ...{S} Видећемо још, па ћу господин ђакону јавити писмом, а ви, докторе, вама ... најзад, да буде право, вама ћу такође написати писмо.

— У коме ћу добити лек од седам трава, је л' те?

— Не само то, драги докторе — говорила је Ана озбиљно. — Добићете и позив да дођете сутра по подне код нас.{S} Да будемо заједно на татин рођен дан, као увек.{S} На гробу татином ће можда бити мраз и иње, а у соби његовој нека буде срдачно и топло као и пре.{S} Кад смо сви на окупу, онда мој тата није мртав, је л' те?

Већ пред вече тога дана је ударила оштра хладноћа.{S} Ваздух се чисто следио.{S} Сваки неопрезнији удисај, отворених уста, улазио је човеку у груди као мач.{S} Проливена вода се намах смрзавала.

У Ани, доброј, побожној и покорној Ани, беснео је немир.{S} Један дотле непознати немир, пун отрова и стрелица, који је императивно хтео, претећи заповедао, осветљиве мисли ковао.{S} У Ани се пробудила жена.{S} Загосподарило је у њој срце женино, које не зна борбу и триумфе губитака, које зна само или несрећу или срећу.

Ана се враћала кући неким непознатим путем, газила дубок снег и спотицала се у јаме, и журила је, задувана и усплахирена, и застајала опет, минутима дуго, на једном месту, са жељом да виче, да удара и зло да чини, и најзад да себе уништи, да се згази, да се у прах смрви.

У Ани је дозревала жена, кретале се све женине моћи.

Младост њена је доскора имала само једно годишње доба, пролеће.{S} Па и кад је љубав дошла, чедна монашка љубав калуђера, пролеће је остало пролеће, све је било само цвет и мирис, игра и нада, миран сан без снова, као у биљке.{S} Ни милостиве речи, ни заљубљено гледање, ни додир руку, ни загрљај, све то није развило тврде пупољке калуђерског њеног пролећа.{S} Али онда је дошло друго.{S} Дошло је то да јој је Иринеј отео пољубац.{S} И тај отети пољубац је у смиреној девојци раздражио жену.{S} Од слућене његове врелине је цело Анино пролеће одједаред сазрело у лето, а лето, предосећајући јесен, тражило је да живи, да живи ...

Мој, само мој мора бити !{S} Мора ме волети слепо, мора ми дати сав живот и сву душу, мора ме служити, мора у ланце ићи, ако ја тако хоћу! ...{S} А он ?{S} Он друго нешто више воли од мене, он ме отискује, бежи испред мене, савлађује и као суви штап крха живу љубав, отима ми пољубац, мој пољубац, моју сласт, моје добро, јер он ништа нема што није моје, он је сав, сав мој!{S} И ја ћу га савладати као сламку, њега, који се усудио да савлада пољубац љубави моје, да га обезвреди и увреди, и да мене остави, да поред мене прође, и да оде даље, даље од мене!

А ја га волим, љубим, лудо, безмерно, и не дам му даље!{S} Не дам, не дам, зато не дам што ја нећу даље да идем ...{S} Љубим га, љубим га ... али не Иринеја, не, него тај отети пољубац љубим, и вратићу га, и узећу га, јер је мој, јер је до саме несреће мој! ...{S} До несреће, да!{S} Разбићу монахову победу у парам парчад, јер и он је разбио моју!{S} Разбићу му триумф, и ако треба разбићу и њега!{S} Разбивен и покоран и пузећи ће донети онај отети пољубац натраг!{S} И још сто хиљада таквих пољубаца ћу ишчупати из њега, љубављу , заповешћу, игром, варком, силом, лажју, чиме год хоћу, јер су сви ти пољупци моји, зато што је и он мој, само мој! ...

Као болесна, као полулуда је Ана стигла кући.

— Ана, теби није добро, ти си озебла, пропала си.{S} Што сам те пустила, несрећница, тешко мени, тешко мени ...{S} Хоћеш да легнеш, чедо, да се пресвучеш и да те покријем — скидала је Недићка Ану, и љубила је по хладним образима.

Ана је бризнула у плач.{S} Недићка такође.

— Ана, мило моје дете, престани!

— Пусти ме, мама, пусти.{S} Немој ме тешити .{S} Ни ја тебе данас не могу утешити ...{S} Остави ме, и ти, и сви други ...{S} Ништа ми не треба ...{S} Оставите ме да се исплачем и смирим сама у својој соби.

Али тамо, у тој финој, нежној девојачкој соби, пуној лепог рада, лепих снова, лепих радости, демон се размахнуо још силније и пакосније.{S} Ану су шибали страст, слатка успомена , озлојеђеност, разочарање, осећање силе у себи, заједљивост, кајање, отпор, и још множина осећаја, и сви болни и тешки прелази њихови из једног у други.{S} Ана је одједаред почела бројати своје године, питала се куда она још иде сем у цркву, и шта она још хоће сем музике, и шта ће љубав њена према Иринеју још донети сем трзања, уздисања и жртви.

И онда су наваљивале на њу мисли: страшне, дрске, зле, крвожедне и бестидне, и она је, држећи се у ужасу за главу, бежала испред њих с места на место, питајући се откуда те идеје, осећајући да их она није мислила, и да их чак и не познаје, али осећајући и то да их сад ето има и носи у себи готове и своје.

Тако су пролазили сати.{S} Премештајући се са столице на столицу, Ана је дошла до огледала , и погледала себи у очи.{S} Поцрвенела је као пурпур над црнином својом.{S} Не над жалости својом, него над мантијом својом, црном као његова, поноситом као и његова, која ју је лепшом и бољом чинила, као и његова њега.

Али Ана је, поплашена, бежала и од те слике, и од тих мисли, даље и даље, и сакрила се најзад, иза тешке завесе, у дубину прозора, у што више светлости.

Ту су је дочекали торњеви Богородичине Цркве.{S} Прво им се насмејала, после их је погледала изазивачки, скоро мрско, али је одједаред јаукнула, и бол неки, страшан као издисање , сломио ју је.

Светиња храма, управо светиња њеног рођеног живота одрасла и посвећена у том храму, стала је пред очи духа Аниног, моћна, силна, силнија од свега.

„Ана, шта радите, и како вам је на души?!“ — тако је почињало писмо монаха Иринеја, донесено госпођици Недићевој сутра дан ујутро по њиховом виђењу.

„Како вам је на души?{S} Питам вас то брижно и милостиво, толико, колико свега брижности и милости у мени има.{S} Да ли сте разумели, јуче, не само мене, него и себе ?{S} Да ли сте били у стању да се брзо смирите и разаберете, и да оцените куда смо пошли, и куда бисмо тим путем морали отићи ?{S} За час само, и љубави наше не би било, не би је било, Ана, јер она није то што се зове љубав између човека и жене, и не сме се развијати тако као што се та љубав развија.

А да како се развијала него тако? — питао сам сам себе и иронично и болно, и упро сам прстом у себе, да сам, од нас двоје, ја већи и баналнији кривац...{S} Али затим сам се насмејао.{S} Већи кривац, већи и покајник, то је све.

Па чак ни тако није.{S} Није тако, Ана!{S} Све оне фазе, кроз које обичне љубави цветају и зру, све те фазе су на нашој љубави остављале модре печате боловања и ломљења, и вољење наше је било и остајало само зимзелена грана.{S} А последња фаза нас је довела дотле, да смо, или издржали задње искушење , или дали својој гордости нож у руке.

Ово последње је страшна реч, Ана.{S} Ја је ипак свесно и хладно кажем и пишем.{S} Све ћемо изгубити, све ћемо дати, али размонашити се нећемо, моја Ана, моја вечита љубави!{S} Калуђери смо искрени и прави, јер калуђерске душе имамо.{S} Нисмо испосници, ни читачи молитава, ни целивачи икона, него они, који бар једним високим и уметничким аскетством умеју осветити свој живот, и тим животом заправо светити цркву, место да црква лажно свети њих.

Ја сам још сасвим млад човек, али ја осећам страшну, позитивну снагу, којом ћу свој живот дићи, дићи га зацело.{S} И то не кажем овако: или ћу га дићи, или ћу пропасти , него кажем да ћу га дићи !{S} Јер у мени има црква, има храм лепоте, има љубав, оно дакле што занавља моћ да човек остане веран поносу свом.

А ви, Ана ?{S} Али зашто вас и питам, кад знам да ме нећете изневерити , јер себе не можете изневерити ...{S} Бојим се канда ипак.{S} До вас, Ана, ја нисам сасвим веровао у жену, па се тај сахрањени страх понекад још враћа из гроба.{S} Враћа се и каже: само жена може помоћи човеку да се, за њу, успне тамо, куда се за себе никада успео не би, и обратно, жена је увек крива кад човек с висине посрне .

А ја се пењем, Ана, и не плашим се од жене живота свога, јер је та жена бела невеста душе моје, поноса мога, завета мога, рада и задатка мога.

Раставили смо тела своја за увек.{S} Не зовући их ни змијом, ни отровом, ни грехом, ни смрћу.{S} Зовући их лепотом, исто тако као и душе своје.{S} Страст ће нас можда још ломити , жеља још гонити и трести.{S} Али ће се смирити.{S} Смириће се, јер смо поносити монаси нас двоје.{S} И тада, кад се смири, око страсти ће поново растити руже, и страст ће, побеђена, крвљу својом хранити цвеће.

Ана, разумете ли ме сасвим добро ?{S} Осећате ли да се наше две ћелије преобраћају у горостасну палату?{S} Је ли вам тешко у ту палату частољубља, рада и лепоте узидати телесну своју срећу, је ли вам тешко било у темеље њене бацити пољубац страсти?

После подне ћу доћи да ми дате одговор .{S} Не да га дате, него да стари, готов одговор узмем“.

Ана је брзо и нервозно прелетела ђаконово писмо, и није га хтела поново читати.{S} Учинило јој се бедно, детињасто.{S} Осећала се као да је много старија од ђакона, да све те ствари друкчије зна и разуме, и да би смешно било ваздан пречитавати и студирати то писмо.{S} Било би ништа друго до смешно.

И Ана се одиста почела смејати.{S} Некако преимућствено, као кад човек осети у себи нову, још неупотребљену, а баш највећу своју снагу, која ће одједаред изменити живот, упростити и разјаснити све, и из досадашњега живота склонити многу непотребну сметњу.

Ана се смејала.{S} Јер се жена увек смеје кад позна моћ своју да човеком влада.{S} Моћ своју да га у висину хитне или да га на ђубре баци, да га милује или да га сече и пече.

Пашковић је већ готов.{S} А Иринеј ?{S} Ах, он се опире, он чак заповеда, он шта више влада!

Ана је дохватила спуштене своје дебеле плетенице, и зарила у њих уста да се не чује како се немилосрдно смеје.

Он неће да ме пољуби !{S} Он, ђакон Богородичине Цркве.

Гризла је мишицу, да би се гласни смеј угушио или стишао, али смеј је, као грч неки, грабио мишицу, из мишице прелазио у цело тело, и Ана се само смејала и тресла.

Његова ћелија се претворила у палату!{S} А моја?{S} Моја канда није.{S} Али из моје ћелије је изашла жена која ће срушити палату! ...{S} Срушиће је!{S} Пошто претходно изведе цара, наравно! — гушила се Ана од смеја. — До виђења, царе, после подне !