Једнога јесењега дана шездесетих година прошлога века дође од капетана кмет лепога села Планинице и објави капетанову заповест: да свако село да по два ђака у школу, која беше у оближњој варошици.{S} Сви сељани почеше да се згледују, ко ће да да, и да погледују у оне, који немају „солдата“ из куће; јер вељаху: много је обоје, и „солдата“ у војску и ђака у школу.{S} А кмет, да би прекинуо ову мучну ситуацију, рече: „Браћо, ево ја ћу да дам једно, а ви сад, ето вас свих, па ко хоће нек да још једно!“

Сељани примише ову изјаву кметову веома радо и сад почеше да погледују у Јоксима, најзадружнијега домаћина у селу, а који још не имађаше „солдата“ из куће.{S} А Јоксим одговори: „Што, браћо, гледате у мене!{S} Нисам ја сам у селу задружан.{S} Ја немам дете за давање на чколу.{S} Најстаријег ћу да женим; онај млађи ми је поодрастао и он чува стоку; а онај трећи нешто није к свету.{S} А браћа ми имају више женске но мушке деце.{S} Но нек да онај, који има ваљатно дете, које може изучит’ књигу“.

Дође и време, да се ђаци воде у школу.{S} Једног Петка око малога ручка викну биров с брда: „О, Радоване!{S} Заповест ти од кмета, да прекосутра у Недељу будеш наредан, да водите децу у школу.{S} Он ће ударит’ на тебе, па одатле заједно да пођете.“

Дође и Недеља.{S} За овцама је данас отишао први пут Вуксан, а Радиша је остао код куће.{S} Он се опремио и чека, а мајка се увек нађе, да му још понешто рекне и поучи га, како ће у туђини живети и ода зла се чувати.{S} Радиша је највише упамтио речи: „Дете, гледај како те Бог учи!“ А Радован је метнуо у торбу и бисаге једну погачу, заструг сира и кајмака, чутуру вина и пљоску ракије, мало пастрме и сланине, јабука и ораја и преобуку Радишину, с једним поњавчетом за простирање и једном шареницом за покривање.{S} И то је била сва опрема.{S} У том дође и кмет са својим дететом.{S} И он је на своме коњу имао ту исту опрему.{S} Радован задржава кмета да седне мало, али он не хте, говорећи да је боље да пођу одмах, кад су спремни.{S} И Радован пристаде на то.{S} Велика одреши коња и предаде га Радовану, па и сама пође, да их испрати.{S} Пође и старија сестра Радишина Миља.{S} И њој су биле пуне очи суза, па час по би прилазила Радиши и набирала му лепу белу кошуљицу.{S} И тако су ишли далеко, далеко.{S} Најпосле рече Радован: „Жено, врати се ти: дете ти оста само код куће; а ми ћемо сами мало побрже!“ И застадоше, да се опросте.{S} Радиша пољуби мајку у руку, а она њега у образе и рече му: „Срећан ти пут, сине!“ И сестра се пољуби с братом, па се онда растадоше: „Збогом“! - „ У здрављу, да Вог да!{S} Срећан пут!“ И пођоше:{S} Радован с кметом а Радиша са сином његовим, а Велика и Миља пратиле су их очима, докле год нису зашли за брдо, па се онда и оне вратиле са сузама у очима.{S} Јер је ово било први пут да се једно од другога растају.{S} Помисао: како ће они без Раде, а како ће он сам у туђини, без њих, помућивала је ону радост што су је осећали кад помисле: да га је село изабрало, да он воли да иде у школу, и да ће да им буде „ђак“.{S} И жалост је надјачала радост...{S} Мало је лакше било и Радиши.{S} Али је он био с оцем и ублажавао је тугу у другарском разговору.{S} Сем тога у њега је било некога мушкога поноса, са којега му се чинило, да је срамота да плаче....

Дође и варошица у којој је школа, то јест, они дођоше у њу.{S} Радиша и његов друг сад први пут видеше варош и дућане.{S} Радиши је сад изгледала већа ова обична паланка него доцније престоница Београд а још доцније и Лондон.{S} Од свега највише их је чудила она близина дућана с једном заједничком стрехом од краја чаршије до краја, тако, да се и лети и зими могло ићи под њом по сувоти и хладу, и калдрма, по којој су чагарале потковице као по даски.{S} Кмет и Радован прво одведоше децу у школу, те их уписаше, па им онда нађоше стан, где ће да седе.{S} Кмет је ту имао неку малу родбину те дете остави у ње, а Радован даде Радишу код некога свога познаника, сиромашна али поштена човека, с погодбом шест дуката за годину.{S} А да би Радиши било лакше прво вече и прву ноћ у новом месту, у туђој и необичној кући, с туђином, остаде с њим и Радован да ноћи.{S} У вече Радован извади све што је понео за јело и пиће, те лепо повечераше сви; само Радиши никако ова вечера није пријала најбоље.{S} Он је научио да вечера у кући или бачији поред огња, а сад први пут вечера у соби поред лојанице у „чираку“- с „мумаказама“, којима често „усекњују“ свећу.{S} Изгледа му нешто хладно, мрачно и тајанствено.{S} А да би зло било веће, газда Радишин не имађаше деце, те да се Радиша с њима позабави.{S} Цело је вече само слушао разговор и сећао се шта је данас видео; али срце му је остало у Планиници....{S} После вечере прострше по асури једну поњавицу и метнуше један подглавник напуњен сламом, па ту легоше Радиша и отац му и покрише се јапунџетом и оном Радишином шареницом.{S} Тако је Радиша проспавао последњу ноћ с оцем.{S} Уморан и телом и душом он је брзо заспао и спавао је до зоре.{S} А чим је зора зарудела, били су будни и Радиша и Радован и устали су, обукли се, умили и изашли у двориште.{S} А газда и газдарица су по варошкоме још спавали.{S} Јер, докле је код сељака правило, да их сунце не затече у постељи, дотле је у варошана правило, да их сунце затече у постељи.{S} И сунце се роди, и усташе већ и газда и газдарица, и почеше димови да се дижу из димњака и на осталим кућама, што је знак, да су и тамо устали.{S} Радован је већ опремио и напојио коња и готов је да пође.{S} Али се све нешто присећа те Радиши наручује и чека, да се с домаћином и домаћицом поздрави.{S} А Радиша чисто воли, да они још не устану...{S} Но ето најпосле и њих.{S} Настаје поново синоћни разговор, и Радиша би волео да се он продужи.{S} Сунце већ прилично одскочи од брда и они још у разговору.{S} Настаје најмучнији тренутак и за Радована и за Радишу: ономе, што ће да се растане с дететом, а овоме, што ће да остане сам.{S} Радован рече: „Збогом, сине!{S} У здрављу и са срећом да останеш!“ Радиша приђе и пољуби оца у руку, али му она реч „да останеш“ паде некако одвише тешко.{S} Он се уздржа да се не заплаче, али је гледао и у оца и у коња као у миле представнике слатке куће своје и лепога села свога.{S} Отац узјаха коња и пође, а Радиша оста.{S} Још једном рече „збогом и са здрављем“ и ободе коња.{S} Није ни њему било лако, али он иде својој кући.{S} А Радиша остаје у туђини.{S} Он је мали, па тако рано да се одваја од своје куће, своје мајке и оца свога, својих сестара и браће и све родбине своје.{S} Ама све ново: ничега нема, на шта је Радиша научио у селу.{S} Ипак се он јуначки уздржа да се не заплаче.{S} Срамота га је било од газде и газдарице.{S} Али кад му после дадоше комадић синоћне погаче и парче сира да доручкује, њему се нешто ражали и у мало се не заплака; па врати газдарици обоје и рече: „Не могу.“ Залуд је газдарица наваљивала, да не иде наштину у школу:{S} Радиша не хте да доручкује.

Школа беше обична кућа на једном спрату с великом стрејом са све четири стране и с узаним двориштем.{S} Унутра је пространа соба с ниским таваном, који је на средини подупрт дебелим растовим диреком.{S} Од дирека с обе стране су клупе до самих прозора.{S} А на прозорима није хартија као у Радишинога газде него срча или стакло.{S} Али и овде има она решетка од дрвета, од које не може да се уђе и изиђе на прозор ни онда, кад је он отворен.{S} У гломазних десет клупа поседало је око осамдесет ђака најразличнијега узраста и одела.{S} Учитељ беше велика људина, да је скоро главом дохватао до тавана.{S} А што је најглавније, на њему беше неко необично одело.{S} Сви носе чакшире, сукнене или чојане, и гуњче или ћурче, а на глави фес или шубару; а он неке узане гаће до чланака и зубунић што се на грудима закопчава дугмићима, а не копчама; а на глави место феса носио је неку шеширину с великим ободом.{S} Тада први пут Радиша чу речи: „панталоне“, „пруслук“, „капут“ и „шешир“ и виде ово.{S} А капетан и његови писари носили су одело као официри.{S} Радишу посади учитељ у трећу клупу с леве стране.{S} У њој беше седам ђака, и он осми.{S} А да ту није могао ни сести лепо, то се разуме и по себи.{S} Сви су седели укосо.{S} А пред сваким стајаше по нека књига.{S} Ово су око Радише „букварци“, а оно су тамо „часловци“ и „псалтирци“.{S} Псалтирци читају Псалтир, часловци Часловац а букварци викнули сви у глас: „буки“ аз ба, буки аз ба, баба; веди он во, добро аз да, вода; глагол он го, рци аз ра, гора“, и тако даље: дигла се врева, какву Радиша нигде и никад дотле не беше чуо.{S} Само њу проломи по који пут учитељев глас, који загрми на понекога што се окренуо, или лупа прута о сто, или пукот каквога шамара тамо негде у крају.{S} Радиша се пренеразио, па се пита: „Зар је то школа?{S} Зар је такав учитељ?{S} Зар се тако учи књига?{S} Ајао мени, где дођох!{S} Шта ли ће бити са мном?...“ Тако потраја подуже, па онда учитељева гласина проломи овај урнебес:{S} Доста!{S} Граматику!“ И за час се досадање књиге оставише у клупу а извадише неке друге, мање.{S} Изиђоше и „најстарији ђаци“ за сваки разред по један, узеше у руке књигу и почеше све редом да „слишавају.“ Они су најстарији „склањали“ глаголе „течем, течеш, тече, течемо, течете, теку; тецијах, тецијаше тецијаше, тецијасмо, тецијасте, тецијаху; текао сам, текао си, текао је, текли смо, текли сте, текли су,“ и тако даље.{S} А млађи говораху: „Граматика је реч грчка и значи....“ „Речи се деле на „именителна“,и „прилагателна“, „бројителна“, „местоименија“.... „Једноброј: именителни јелен, родителни јелена, дателни јелену, винителни јелена, звателни јелене и творителни јеленом; вишеброј: именителни јелени...“ и тако даље.{S} Букварци су све ово слушали.{S} Слушао је и Радиша, али му се чинило, да није на земљи и у својој земљи, него негде у неком другом свету, свету без памети, где сви говоре а нико не зна шта, и чинило му се, да су у паклу, где се сви муче а не знају зашто.{S} У том зазвони нека клепетуша на вратима и учитељ викну: „Доста!{S} На одмор!“ И у тренутку умуче ова не песма него кукњава и наста живи жагор, са којим ђаци и изиђоше на одмор.{S} Изиђе и Радиша.{S} С њим се нађе и кметов син и обојица стадоше поред ограде и гледали су, како се играју и велики и мали ђаци.{S} Али је све ово њима изгледало некако лудо и пусто, ни налик на њине безазлене и паметне чобанске игре; и први им је уздах могао бити: „А јао, где дођосмо!“...{S} Звоно опет зазвони.{S} Ђаци појурише ко у школу, ко у нужник а ко на бунар.{S} Радиша и друг му пођоше у школу.{S} Сад и њима учитељ даде Букваре.{S} Никад се Радиша није толико ни изненадио, ни уплашио, ни обрадовао, ни застидео колико сад.{S} И једва се сети само да пољуби учитеља у руку.{S} А кад га узе за руку да га пољуби, она му се учини некако сувише хладна...{S} Уђе у школу с књигом, али и са страхом: како ће да је чита, кад не зна ништа!{S} Он не уме да збори онако као они други ђаци мало пре...{S} Учитељ сад нареди, да се псалтирци и часловци „слишавају“ из Историје, а букварци да пишу слова.{S} Најстарији ђак над псалтирцима изиђе, узе књигу и отвори је па поче једнога по једнога да изазива, да „говоре лекцију.“ И сви су излазили и говорили као песму напамет: „Милош је био јуначког срца а притом ватрен, па је гледао да преким путем покаже, да он није издајица...{S} Хиљадама хиљада турских руку дигло се на јуначног Милоша и његова два побратима, али су од јуначких десница њихових Турци падали као снопље... “ И тако даље.{S} Који где застане па не зна даље, први ђак му помогне и каже му неколико речи, и који зна, он настави.{S} А који не зна, он се одмах издвоји на страну.{S} А најстарији ђак над часловцима слишаваше „Свештену Историју“, овако.{S} Он:{S} Ко је створио овај свет?{S} Ђак:{S} Створио га је Бог.{S} Он:{S} Из чега га је створио?{S} Ђак:{S} Бог је овај свет створио из ничега.{S} Он:{S} А зашто га је створио?{S} Ђак:{S} Створио га је зато да прослави своје име и да покаже своју свемоћ, а разумнима да покаже своје блаженство.{S} Он:{S} А како га је створио?{S} Ђак:{S} Он је само рекао да буде свет, и свет је одмах постао.{S} Он:{S} За колико је дана Бог створио свет?{S} Ђак:{S} Бог је овај свет створио за шест дана, а седмог дана је отпочинуо, чиме је хтео и нама дати примера, да шест дана радимо и у њих све своје послове посвршавамо, а седмог дана да идемо у цркву и молимо му се...{S} И тако даље.{S} Сад долази „стварање“ света по данима редом, о „првим људима“,о животу њихову у„рају“,греху њихову, и изгнању из раја — све овако у питањима и одговорима.{S} И опет: ко зна, иде на место, а ко не зна, остаје ту поред зида.{S} А кад су се изређали сви, учитељ приђе псалтирцима па рече: „Ви ћете узети сад дотле и дотле са „старом лекцијом“; па онда приђе часловцима и рече: „А ви ћете имати нову лекцију“ до „Потопа“!{S} Па се онда окрену онима поред зида и рече: „А ви, што нисте научили лекцију, ходите овамо!“ И дођоше овамо, насред учионице.{S} Онда рече првом: „Лези!“ а најодраслијем ђаку да изиђе и узме прут.{S} Онај поче да се брани кроз плач: „Нисам имао књиге, господине, молим Вас, научићу други пут... немојте!“ Али учитељ подвикну: „Лези!“ и овај се опружи потрбушке. „Удри!“ викну учитељ.{S} Школом овлада страх и трепет, и само се чује по нека мува, која прелети преко учионице; јер се само она не боји, и тамо на прозору једна чела, која је залутала у овај пакао.{S} Најстарији ђак издиже прут и удари њиме што игда могаде.{S} Жртва се поче савијати, праћакати и завапи: „Ајао, леле!{S} Научићу, господине, Бога ми!“ „Ожежи!“ викну учитељ, и онај измахну опет, и одјекну пљусак као по празној цркви.{S} Јаук се појача: „Јао, научићу, господине; немој молим те као Бога!“ „Удри јаче; сад ћу тебе!“ викну учитељ ономе који бије.{S} Овај запе још више.{S} Од овог ударца жртва се изви и седе, и седећи стаде запомагати.{S} Али све узалуд: учитељ се не умилостиви и само продужаваше: „Лези, лези, лези...{S} И два су најјача ђака требала, да га поново положе потрбушке, и један да га држи за главу а други за ноге.{S} И ударац за ударцем сипао је докле се жртва не ућута, и грозни учитељ онда рече: „Доста.“...{S} Овака је судба чекала и остале редом.{S} Ником се никакав изговор није примио.{S} Један рече: „Господине, умро ми отац, па нисам могао да научим“.{S} Учитељ дрекну: „И ако ти је умро!{S} Кад ниси научио лекцију, и треба да ти умре!{S} Лези, магарче!“ И леже и овај кукавац, сав уплакан и од жалости и од страха.{S} И он трпе, и кука, и преврта се, докле год немилостиви учитељ не рече: доста.{S} И изређаше се сви.{S} Наста у школи једно јецање, како Радиша никад нигде није ни видео ни чуо.{S} И после оваког призора учитељ наређује: „Црквено Пјеније!“ И сад настаје певање црквених песама при одговарању на вечерњи и јутрењи.{S} Букварци су дотле писали „по плајвазу.“ Целу страну прописа исписали су старији ђаци плајвазом, а они сада пером иду по том трагу и пишу све мастилом.{S} То је и Радиши било прво писање и први писмени рад.{S} Учитељ викну и њима: „Доста!{S} Шедатор да покупи!{S} Пјеније!“ И сад настаје „пјеније“, које је Радиши много више личило на ону малопређашњу кукњаву.{S} И у истини му је изгледало, да не певају, него да сви кукају.{S} И, ох како се то слагало с Радишиним осећањима у овом тренутку!...

С овом кукњавом што се зваше „пјеније“ свршено је и учење, и ђаци су се пустили кући, да се после подне опет скупе на овако „учење“.{S} У једној малој књижици што се зваше „Земљопис“ беху пописана сва имена река, планина и градова у Европи, и она су се учила напамет без мапе.{S} У другој што се зваше „Општа знања“ било је нешто о Богу, човеку, земљи, ватри, ваздуху, води, биљкама и животињама — све и ништа, и опет све напамет „одавде — довде.“ А Рачуница се почињала с таблицом и правилима, и прво се морала научити „таблица множења.“ Учитељ каже: „ Таблицу множења!“ и сви у глас викну:{S} Једанпут један јес’ један; двапут два јесу четири; двапут три јесу шест; двапут четири јесу осам; двапут пет јесу десет... и тако даље.{S} И опет „преслишавање,“ и опет батине.{S} Радиша је изгубио и оно мало памети што је донео.{S} Он је у све ово бленуо као у неке мађије, и изгледало му је, да нити су оне за њега ни он за њих.

Свршио се први дан Радишин у школи.{S} Долази вече.{S} Радиша данас нити је имао другова нити се играо.{S} А онај метеж и кривеж у школи непрестано му се врзе по памети.{S} Газдарица му даде да донесе тестију воде, и он донесе; али и тамо нов, непознат свет.{S} И тамо се свађају и бију, грабећи се ко ће пре да захвати воде.{S} Радиша је чекао, да сви захвате.{S} Чекајући он се наслушао таквих грдња и такве псовке, каквих у селу никад нити је чуо нити би чуо, и од каквих би се његови сељаци згранули и побојали, да Бог због тога не пусти какву морију, да се све затре.{S} Што више ноћ хвата, то је и у души Радишиној све мрачније.{S} Сећа се, шта би сад радио код куће.{S} Па синоћ и ноћас је с оцем био а сада је сасвим сам.{S} Сем неколико кокошака, које беху већ одавно полегале, Радишин газда немађаше више никакве стоке.{S} Не беше дакле ни те дружбе ни забаве.{S} А Радиша се сети својих оваца и јагањаца, својих коза и јарића, свога зељова, својих другова, своје мајке и сестара својих, па му се само стегне доња вилица а сузе саме потеку на очи...{S} У том дође и газда, и газдарица постави за вечеру.{S} Зовнуше и Радишу и он уђе у собу.{S} Совра постављена као и синоћ; лојаница у плеханом „чираку“ гори као синоћ, и на соври све оно што су имали синоћ, јер је од свега било претекло; само му нема — оца!{S} И у једном тренутку њега облише сузе, он зајеца и место да седне за совру, он се наслони на зид до „кубета“ и гласно зајеца.{S} И газда и газдарица правили су најмилије лице и све чинили, да га утеше и приволе на вечеру, али је све било залуд.{S} И што су год они више наваљивали, то је њему било све теже.{S} Само је један одговор дао гласно: „Не могу да вечерам.“ Шта је газда мислио, не знамо; али је брбљива газдарица одмах и исказала.{S} Она је гласно и отворено пред Радишом рекла, како је ово неко „дурљиво дериште“, и покајала се што узеше „беду, на врат“.{S} Али је газда опет био паметнији, па јој рече: „Па жали дете за кућом; остави га; није му ни ласно; умириће се.“ И почеше да вечерају, и вечераше, а Радиша оста стојећи и плачући, без вечере.{S} Изазивало му се у памети све што је год волео у селу; сећао се и онога метежа данашњега у школи: оне дерњаве и кукњаве што се зове учење, онога страшнога човека што се зове учитељ, онога боја и запомагања, онога безбоштва на чесми, ове пустољине овде, и у кући, и око куће; и све му се сводило на једно питање: „Како ћу ја овде?!“

По вечери газдарица простре скромну постељицу и Радиши, и он леже, али му се мисли продужише у памети.{S} Дође му и луда мисао, да сутра побегне.{S} Али, прво, далеко је, друго, он не зна добро пута, а треће, шта ће они код куће да му кажу, и шта ће да рекну сви у селу? „Да ми се смеју, и да кажу, није могао да научи, и да буде срамота и мене, и тату, и маму, и све!...{S} Нећу да бежим, него ћу да трпим и да се помучим још мало!...“ И би му лакше кад изрече ову одлуку и наскоро заспа!

Сан је највеће Богом нам дано добро.{S} У њему нас оставе све бриге наше.{S} Он нас највише утеши.{S} Он нас одмори и поврати нам нову снагу за нове напоре.{S} И Радиша се боље одморио сад него и прошле ноћи, и устао је сасвим освежен.{S} Ово јутро изгледало му је ведрије него јучерање.{S} Устао је пре зоре и газдарице, обуо се и умио, па је отишао на воду, да опет донесе тестију воде.{S} Сад на чесми не беше готово никога.{S} Чесма му је изгледала лепша.{S} Кад се вратио, били су устали и газда и газдарица, и обојма би мило кад видеше Радишу весела и овако вредна.{S} А газдарица и рече: „О, Радо!{S} Ти си уранио.{S} Како си спавао?{S} Ти си и гладан — ништа синоћ не једе.“ Радиши и ова утеха паде сад некако мило.{S} А кад и газда рече: „Дабогме, да је дете гладно; но шта ће да ти доручкује, кад млека нема!{S} Него, ево ти, Радо, па купи лепињу!“ И даде му десет пара или марјаш.{S} Радиши се и ова пажња учини пријатељска, бољи доручак није ни тражио.{S} И кад је после купио врућу лепињу и појео је, чинило му се, да никад слађе није доручковао.{S} Мало после нађе се код школе, и са својим сељаком, те су се разговарали докле год није ударило звонце да улазе у школу.

Кад је ушао учитељ, он је прво одредио „старијег ђака,“ који ће Радишу и његовог земљака да учи. „Ти ћеш бити крив, кад они не науче лекцију,“ рече учитељ овоме и оде даље.{S} Али овога дана пре подне нису учили ништа, јер им беше умро неки друг, и сви су му ишли на пратњу.{S} Радишу је веома занимала и чаршијска пратња, јер код њих у селу није тако.{S} У њих не иду деца на пратњу, него само људи, а нема ни ђака ни попа.{S} А кад су изнели мртваца из куће и он видео и мајку и сестру му, како једна жали сина а друга брата свога, Радиши грунуше сузе на очи, и у овом тренутку волео је да није ни дошао на пратњу.{S} А оно брзо и монотоно „Свјати Боже“, што су га старији ђаци певали, изгледело му је као њихова кукњава за другом својим.{S} Дођоше и у цркву.{S} Ова црква не беше као она, у коју је до сад Радиша ишао о саборним данима с родитељима својим, и у њој све беше за њега ново, па и опело, и пут до гробља, и гробље, све беше за Радишу ново.{S} Кад су се вратили с гробља, старији ђаци, који су се „облачили“ и носили рипиде, свратише у цркву, да оставе „одежду“, рипиде и крст, а сви остали одоше право кући.

Кад је Радиша дошао кући, имао је сад шта да прича газди и газдарици.{S} Данас је и ручао боље.{S} А после подне отишао је и у школу с једним новим другом из комшилука.{S} У школи је и њему старији ђак показивао слова.{S} Радиша им је готово свима знао имена: аз, буки, вједи, глагољ, добро, јесте, живете, земља, иже, и, како, људи, мислете“ и тако даље само их не беше видео.{S} Сад их виде и најлакше запамти а и б, па за тим г, зато што личи на гусле, о, што личи на уста кад се оно изговори, ж, што личи на жабу и з, што личи на змију.{S} И кад га старији ђак после преслиша, он показа и ова и још нека слова.{S} Старији се ђак изненади па се загледа у Радишу и одлучно рече: „Ти ћеш лако да научиш!“ Радиши већ почеше да расту крила.{S} А кад после два дана и учитељ рече: „Зар већ научио сва слова?“ а старији му ђак потврди да јесте, у Радише поче да јача нада, да ће њему књига ићи лако, и јучерашњи страх поче да слаби.{S} И за рачун се није бојао, јер је он чувао по сто и двеста оваца, па је сваки дан знао јесу ли све на броју, колико је враних а колико белих, колико музара а колико јаловица, двизака, овнова и јагањаца, колико је стотина лешњика којега дана набрао и колико стане у који ковин; а ово „двапут два јесу четири, двапут три јесу шест“ и тако даље он зна само да помисли.

Дође и после подне веселији из школе и слушао је све што му је газдарица рекла.{S} У вече је сео и за вечеру и вечерао је доста слатко.{S} Само кад је хтео да легне, сетио се оца, па мајке, па свих код куће, и било му је жао.{S} Али је сан убрзо прекинуо све мисли у Радише, и он је заспао и опет мирно спавао.{S} А после овака сна јутро доноси нову снагу, с којом се сваки посао врши весело.

Дани су пролазили за данима, и Радиша је све више улазио у нов посао и све се више навикавао на нов живот, ново место и ново друштво; а све се мање сећао своје куће и свега код куће.{S} Само кад би Суботом видео по којега сељака и пољубио га у руку, а овај му дао по коју пару из руке, заплакао би се кад се растану.{S} Дође и слава Радованова, и, ко год дође, питао је за Радишу и поздравио га је, јер Радиша није ишао кући.{S} Али дође и Божић, и на Туцин дан дође Радован у чаршију, да нешто прода а нешто и купи, и чу, да ђаци имају распуст чак до Св. Василија.{S} Зато он поведе и Радишу кући, и стигоше по највећем снегу у неко доба ноћи.{S} Радиша се и путем радовао кући и Божићу, или га је права радост чекала тек код куће.{S} И они, који су били поспали, дигли су се кад су чули да је тата довео Раду.{S} Сви су га загледивали, као да га неколико година нису видели, и чинио им се некако другојачи; и Радиши је све изгледало другојаче но што је оставио; и једва је чекао, да се сване, да види своје овце и јагањце, козе и јариће, и све....

Освиће и Бадњи дан.{S} Мајка је већ устала пре зоре.{S} Устају и остали редом.{S} Само Раду штеде; нека га, веле, нек се дете одмори.{S} Но и Радиша устаје и чим се умио, отишао је овцама и козама и миловао их је све редом.{S} И познале су га све, али су и оне некако гледале у њега као у неког туђина.{S} И видео се са свима и видео је све.{S} Мајка је месила за Божић, брат је заклао прасе и уредио печеницу, а отац је увече донео бадњак и прекрстио га преко огња па отишао за сламу.{S} Кад је ушао с бременом сламе у кућу и назвао: „Добро вече и честито вам Бадње Вече!“ мајка га је дочекала са житом у ситу и одговорила му: „Добро ти Бог дао, и жив и срећан био и срећу у кућу донео!“ и посипала га је пшеницом.{S} А деца су једва чекала, да се отац прекрсти и рекне: „Боже, помози“ и да заквоче: кво, кво, кво... и почне обилазити око огња.{S} Онда се она нададу за њим и пијучући као пилићи чупају му сламу, докле је не разастру свуда и не остане празно пороже оцу на леђима.{S} И сад је тек Бадње Вече.{S} Још да се моле Богу па да вечерају.{S} И ова је молитва проста али срдачна.{S} Отац уплете сам воштаницу, савије је у котур, запали и прелепи на дрвени крст, који је укован у дувар с источне стране.{S} Онда узме кадионицу са жаром, метне у њу тамњана, прекрсти се и окади себе, на онда крст и свако чељаде редом, и сваки кутић у кући, па онда отпочне молитву: он, напред гласно, а други сви за њим полако, од прилике овако: „Да се молимо и поклонимо Господу Богу (и клањају се до земље и дохватају са по три прста обе руке земљу и опет се усправљају) и свима свецима!{S} Молимо ти се, Боже и сутрашње Рождество Христово, да нам осванеш на здравље и на обрадовање!{S} Свети Стеване, свето Богојављење, свети Јоване Крститељу, свети Саво учитељу, свето Сретеније, свети Арсеније и Максиме, свето Воскресеније, свети Ђурђе, света Тројице жива помоћнице, свети Вртоломеја, свети Петре и Павле, свети Врачи, свето Прокопље, света Огњена Марија, света Мандо и Мандалена, света Ано, света Параскево, свети Пантелеја, свето Преображење, света Богородице, свети Јоване, свети Димитрије, свети Аранђеле, свети Никола и сви свеци и благи данци, да сте нам на помоћи!{S} Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј!{S} Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј!{S} Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј!{S} Да се молимо и поклонимо Господу Богу, благоме Ристу и свима свецима и благим данцима!“ (и опет се клањају до земље).{S} И поново се ређају сви свети у години, да ни један не остане непоменут.{S} А код патрона домаћега не пропусти се да се каже (на пример Свети Томо) „наше крсно име, моли Бога за нас грешне!“ О, па како је проста ова молитва: помену се сви угодници Божји, без великога ласкања и поезије, а све иде од срца.{S} А деци се чини, да сад сви с неба гледају у њих....{S} И богомоља се свршује с неком мекотом и благошћу у срцу, која оживљава и упитомљава.{S} Сви су блажени.{S} Настаје љубљење бадњака и вечера, а она је на Бадњи дан много слађа него други пут...{S} По вечери гледа се, ко први да види кад бадњак прегори.{S} А ујутру, у зору, отац припече печеницу и огласи је из пиштоља.{S} Запуцају пушке и по мали: значи, да је Божић и тамо дошао.{S} Освиће најсвечанији дан у години.{S} Спавања више нема.{S} Сви устају и хитају у кућу.{S} Али данас не даду да се улази онако као обично.{S} Сваки мора да се умије на пољу па да одломи гранчицу од бадњачице и да с њом уђе у кућу и назове. „Христос се роди!“ па онда да џара ватру, и кад се стане стотинама варница дизати у вис, говори: „Оволико оваца и новаца, коња и волова, крава и телади, коза и јарића, крмака и трмака, жита и живота, кумова и пријатеља — свака добра од мила Бога, да Бог да!“ и спусти гранчицу у огањ, да изгори.{S} А ко зна више, он више и ређа.{S} Мајка је спремила, да се сваки најпре омрси сиром, јер се тако ваља, па се после једе оно друго.{S} А после толика поста сад се једва чека.{S} Настаје „медена ракија“ и „мезе“, а деца покусају и по коју каленицу или чинију варенике.{S} Пред ручак долази и полаженик и он доноси срећу за целу годину.{S} Данас се руча раније него других дана.{S} Пушке непрестано пуцају, а то деца воле; то је и Радиша много волео.{S} Полаженик је донео и свој „сребрњак“ сјајан као стакло и цело „тесте“ фишека.{S} И он пуни и по који да и Радиши, да изметне.{S} А кад сребрњак пукне као гром, Радиши се учини да је кадар и коња јахати, и сабљу пасати, и оружје носити...{S} Данас је и ручак најбољи и најслађи, а совра се и не диже.{S} Данас нико ником не иде, а сви су домаћи код куће и слатко се наразговарају.{S} Комшилук је чуо да је Радиша дошао, и јуче га је неко могао и видети; али данас нити он може куд отићи, нити њему ко год доћи.{S} Тако је први дан Божића чисто домаћи празник.{S} Сутра и прекосутра се може и изићи и отићи, и састати се са сваким.{S} Радиша је то и радио.{S} И долазили су да га виде, и одлазио је он да се види са свима, које је највише волео; и сви су га питали, како у школи?{S} А он је обично одговарао: добро.{S} Јер није имао чим да се похвали а није хтео да се куди.

Прође Божић, прођоше и дани после Божића, прође и читава недеља дана, и дође Свети Василије или по варошкоме Нова Година, и Радиша треба да иде у школу.{S} А њему се не иде.{S} Он не наваљује, а отац опет не може да га тера.{S} Радиша чека на оца а отац на Радишу и ћуте.{S} И мајци жао да се растану, а још више да му помене, те да му се не учини да га тера.{S} Па опет ће она запитати: „Радо, душо, до кад ви оно имате распуст?“ До Светог Василија,“ одговори он. „Па сутра је Св. Василије,“ рече она. „Е, па још сутра,“ рече он.{S} И на томе оста, као да сутра иду.{S} Сутра опет он ћути, ћуте и отац и мајка, и њему ово ћутање њино пада угодно.{S} О ручку мајка запита: „Кад ћете ви путници на пут?{S} Да не омркнете?“ И нађоше, да је сад доцкан, јер је велики снег; него сутра, па да пођу раније.{S} Сутра опет нико не говори, а ручак се спрема.{S} Нађоше, да могу да ручају мало раније па да пођу по ручку.{S} Но по ручку удари снег и оставише за ујутру.{S} Сутрадан је освитао Петак.{S} Онда рекоше, не вреди да иде само за Суботу, него да остану још данас па да иду сутра или прекосутра, јер је и онако снег велики, па нема пртине....{S} И сутрадан Радиша више воли да остану него да иду.{S} То до душе и отац воли, али он осећа неку дужност, да се мора, и боји се биће нешто криви и он и дете.{S} И мајци жао, и сестри жао, и свима све више жао, што се више приближује дан растанка.{S} Сад би Радиша волео да није ни долазио.{S} Помисао куд иде и на шта иде одбијала га је од вароши и школе, а помисао да остане у селу, да не иде више у школу, па да му се смеју и да кажу, није могао да научи, терала га је у школу.{S} И у младој души његовој ова је борба била силна.{S} Почео је већ и да се стиди, што не иде и што већ није отишао, а кад је опазио, да би и отац и мајка волели да он иде, само не могу да му кажу, онда се тврдо одлучи да иде.{S} И у Недељу се рано спремише да иду.{S} Свима жао, а Радиши канда највише.{S} Сад се кајао што је и долазио.{S} Јер, и ако је зима, сад му је код куће изгледало све лепше и било све милије...{S} А помисао куд иде износила му је пакао.{S} На послетку се реши, да не мисли ни на шта него да иде.{S} На растанку опет је Радишу нешто јако гушило, а по нека се и суза скотрљала низ образ.

Што су се више приближивали вароши, то је Радиша све више мислио на њу, на школу, на газду и газдарицу, на другове у школи и у игри, и налазио је и ту неку радост за себе.{S} А кад су стигли, чисто је дахнуо душом, што се спасао оне мучне неодлучности, да ли да иде или не иде у школу, и одлучио се на ово.{S} Сад му није жао било ни с оцем кад се растајао.

Настаје опет учење.{S} Учитељ је знао, да је Радиши далеко село, па му ништа није ни радио.{S} Само му је рекао, да навали те да стигне другове.{S} И ово је добро утицало на Радишу.{S} Старији се ђак већ дао на посао, да му покаже, шта су они други прешли, и помогне му.{S} И све је пошло опет својим редом, и Радиша се озбиљно дао на посао, изгледа сада још с већом вољом него и пре.{S} Али је ово опет имало једну последицу: да о Ускрсу Радиша није хтео да иде кући.

Долази и крај школске године.{S} Радиши су казали, да је изучио Буквар и да набави Часловац.{S} И он је то учинио и однео га је у село.{S} Кад су сељаци и укућани Радишини видели црквенску књигу у Радише, учинило им се, да је он већ пола изучио књигу.{S} А и њему је некако било мило.{S} Изгледало им је свима, да се оправдава оно веровање, да ће он лако књигу изучити.{S} А ово је у толико више падало у очи, што кметов син није донео Часловац, па су неки мислили, да он није ни изучио цео Буквар.

Распуст је био дуг и Радиша је имао кад и да се одмори, и поигра, и да помогне нешто у пољским пословима, и да оде до удатих сестара, тетака и друге родбине.{S} Па при свем том кад се свршио распуст, Радиши је опет лакше било сад да се одвоји од куће и оде у варош него зимус о Божићу.{S} Њему је некако ласкало, кад је слушао да говоре, како ће он лако изучити књигу и како је већ прешао на Часловац.

Отпочиње и нова школска година и Радиша је часловац.{S} Поред Часловца има и других предмета и Радиша је озбиљно запео.{S} Једнога дана само је он знао „лекцију“ из Земљописа, и кад га учитељ похвали, он се застиде и би му жао другове.{S} Али ово учини, да од сад никад није отишао у школу а да не научи сваку лекцију, јер се бојао, да сад учитељ не изгрди и њега.{S} А слађе му је некако било, да га похвали.{S} Ускоро па га учитељ постави и за старијег ђака новајлијама.{S} А како би сад допустио да не зна лекцију а он учи ове млађе!..{S} Оно, чиме ми данас пишемо мастилом, зове се „перо“, и ако оно никакве сличности више нема с пером од какве му драго тице.{S} А онда се писало истина пером.{S} И по трговинама, место данашњих кутија гвоздених и челичних „пера“, висили су снопићи истинских гушчијих пера по дванаест у „туцету“ и продавала су се по два три за десет пара, па је сваки зарезивао како је умео.{S} А Радиша је у томе био особити мајстор. Кад он зареже перо, оно не шкрипи и не прска него „везе“.{S} Зато су му и другови давали, да им зареже.{S} А палилулци и они, који су седели по крајевима вароши, нису ни куповали пера, него су их чупали од својих гусака.{S} Од њих је и Радиша добивао, само да им лепо зареже.{S} Једнога дана учитељ је прегледао прописе и на сваком написао „виђено“, а на Радишином написао „превасходно“.{S} Кад им је вратио прописе, сви су ученици загледивали у Радишин пропис и дивили се.{S} Само њему самоме није изгледао много лепши од њиних.{S} Али то учини, да Радиша не попусти, него да се потруди још боље.{S} Купи још бељу хартију, ишпарта је још лепше, купи и лепше мастило и зареже перо што је лепше могао па „навезе“ и пропис што је лепше могао и преда га учитељу.{S} Учитељ сад напише „превасходно похвале достојно.“ И ово учини, да Радиша није ни смео више натраг, него се трудио само боље и боље.{S} И тако он сврши Часловац као најбољи ђак.

Дође и Псалтир, али се те године он избаци и место њега дође Читанка.{S} О, колико је она лакша била за читање!{S} За Радишу, који је већ читао све песмарице, она је била права забава.{S} И они други предмети нису му били тежи него прошле године, јер се и сад учило онако исто из књиге, напамет, као и лане, а у писању се већ прочуо као најбољи „краснописац“.{S} И сви су Радишу и овде држали за најбољега ђака; само он сам себе није држао за најбољега, јер то никако није волео.{S} Али више никад није смео да оде у школу а да не научи лекцију и да пропис напише горе него прошли пут.{S} Једанпут дође учитељ у школу и донесе неку књигу па рече: „Ову је књигу пратио тај и тај, да се да „најбољем ђаку“.{S} Коме да дамо?{S} Сви превикаше: Радиши!{S} И учитељ изазва Радишу да му је да.{S} Радиша изиђе, али је једва прими.{S} Застидело га, што су га тако издвојили од других и назвали „најбољим“ ђаком.{S} Зато ни ту књигу после није много волео, нити се хвалио њоме; и давао је на читање ко му је год потражио.

Овако је свршио и четврти разред.{S} И у овом разреду сви су га сматрали за најбољег ђака.{S} Само се њему чинило, да он није најбољи; да има ђака који од њега боље пишу, други боље певају, трећи боље знају „свештену историју“, четврти се боље владају и тако даље.{S} Али су га баш зато другови и волели, што се није поносио ни од њих одвајао.{S} И у игри је био први.{S} Да скочи, да потрчи и стигне најпре, да лопту баци и ухвати је и њоме погоди, у томе је био први.{S} Волео је много и да се пење по дрвећу и да се слободи на води, и то му је рекао бих, била мана; али је свуда срећно прошао, те нити је кад ружно пао, нити се осакатио, ни удавио.

Кад је свршио четврти разред, Радиша се вратио у село, где су га већ поштовали као сасвим писмена младића.{S} Сад су му доносили књиге, позиве од капетана и разна писма и тапије и облигације да им чита, а кмет га узме и у судницу да им пише и чита законе и капетанске заповести.{S} И за мало ово није решило судбу Радишину: да буде писар општински и остане у своме селу.{S} Ласкало му је, што је све био с првим људима, и што је он једини био писмен.{S} И Радовану ово није било неправо.{S} И он се поносио што му је дете изучило књигу и дошло као једино писмено у селу, да помогне селу и кмету.{S} Јер су сви говорили: „ово наше дете“ и „хвала Богу, те и од нас неко изучи књигу!{S} А ми, ајвани, слепи код очију!“..

Тако то потраја до јесени.{S} А око Крстова-дне оде Радован послом у чаршију и тамо се види с газдом Радишиним попом, капетаном и учитељем; и сви навале на њега да Радишу да на веће науке.{S} Сви су му говорили, да му је дете добро, да добро учи и да је штета да остане на селу.{S} Радован се бранио: „танкога смо стања, па не можемо издржат!“.{S} Али су му сви говорили, да за то не брине, јер је дете ваљатно, па ће се и само издржавати.

Дође Радован кући и каза ово Велики.{S} Она саслуша пажљиво па му сасвим одлучно одговори: „Право ти и кажу људи.{S} А што дете да се омеће?{S} Што да не иде по своме путу?{S} А што ће ти овде?{S} Да иде с кметом по селу, да купе порез и продају сиротињи бакраче, па да ти остане опет оно што је и био, оно што си и ти!{S} Него нек иде за срећом својом, па докле стигне.{S} А за издржавање како можемо....“

„Ама знам ја то, рече Радован, но зар је ласно пустит’ дете само у тако далек свет, а у свету има свашта, па нам неко може навест’ дете на како рђавсто, па да будемо почкодни целога века!“ — „Оно није ласно, рече Велика, али кад ти толики паметни људи веле, да га даш, дај га.{S} А Рада је паметан и неће се дат’ да га когод наведе на зло.{S} Но ти слободно узми дете и води куд ти веле људи“...{S} Најпосле се договоре, да упитају и Радишу.{S} У вече за вечером отац му исприча све, шта се с ким разговарао у чаршији па и о томе, да га да на више науке.{S} Радиша се наједанпут сети свих оних пријатности, што их је имао учећи, па и ове почасти, што му се указује као писменоме, па помисли: а како је тек на вишим наукама, колико се ту научи и колико човек после вреди, па рече оцу: „Тата, ја хоћу да идем, ако хоћеш да ме даш.“ И Велики сад би лакше, па рече: „Је л’ ти ја велим, да он хоће; само се ти премишљаш.“ А Радован одговори: „Ама Радо, сине, знаш, да то није ласно: идеш у туђ свет, па ће требати више и за издржавање, а ми смо једва издржали и ово овде.{S} Ти знаш наше стање и колико можемо да ти праћамо; а то ће ти бит’ мало.{S} Па после, свет је свет: има свакојаких људи; да те ко не превари и не наведе на какво рђавсто па да будемо почкодни целога века и ми и ти....{S} Ето зато тата брине, како ће да те одвоји и прати у туђину, тако далеко.“ Радиша пажљиво саслуша сваку ову реч па одмах одговори оцу сасвим одлучно: „Тата, ништа ти не брини за то.{S} У свету нико није умро од глади код својих руку, а ја се не бојим, да ме ко наведе на зло.{S} Само да учим још!“...{S} Велика опет упаде: „Вељу ја теби, да дете воли да учи, и да се ти не бринеш ништа, него да послушаш људе.“ И тако одлуче, да се већ сутра дан спреме а прекосутра да пођу.

Тако су и учинили.{S} Трећега дана били су у чаршији код учитеља.{S} Учитељ једва дочека и напише Радовану писмо и упути га на некога познаника свога у окружном граду, где је гимназија, и препоручи Радишу што је год могао више.{S} Дадоше му и други, који су имали тамо кога познатога, и тако они пођу с онаком истом опремом као и пре четири године, кад га је водио у основну школу.{S} Пут је трајао два дана, и кад је отац јахао, Радиша је ишао пешице, а кад је Радиша јахао, отац је ишао пешице.{S} Али је Радиша јахао само онда, кад је хтео да мало одмори ноге.

Долазак у велики град изненадио је не само Радишу него и оца његовога.{S} Никад у животу они нису видели толико кућа и толико људи на једном месту као овде.{S} Па ту је „началник“, старешина над капетанима и целим округом; па „мајор“, старешина над војском; па ту суд, па она велика школа, у коју Радиша иде и која се зове гимназија...{S} Одма потражише гимназију, и одоше директору.{S} Он беше стар и строг човек па рече преко наочара: „Доцкан је!“ Али кад разгледа Радишину, сведоџбу, он додаде: „Али, кад је овако добар ђак, примићу га.“ И уписа га.{S} Радовану би мило не само што директор уписа Радишу него и што се чак овде зна за његово дете, да је добро.{S} А и Радиши су ласкале оне речи директорове: „кад је дете овако добро“, па помисли у себи: хвала, што си ме примио, а, Боже дај здравље: мислим, да се нећу постидети ни овде!...{S} Онда оду да траже, где ће Радиша да седи; и, према писму учитељеву, Радиша ступи у једну велику кућу као ђак који послужује.{S} И од то доба Радиша је радио све кућевне послове па чак и оне које раде на селу само жене и девојке; и њему то ништа није било тешко, само ако је стизао да научи лекцију.

И у гимназији се тада само задавало „одавде-довде“ и учило на памет.{S} А ретко је само који млађи професор причао оно што су ђаци имали да науче.{S} И природне науке су учили из књиге, без огледа, без модела и слика, и без упознавања животиња, биљака и минерала у околини.{S} А неке предмете нису ни имали штампане, него су их професори „диктирали“, а ђаци писали па после учили напамет као и из штампане књиге.{S} Али је све ово Радиши било лако и колико толико познато из основне школе или још из села.{S} Но сад дође Немачки, и Латински, па после и Француски.{S} Ваљало је сад добро запети, а Радиша није имао времена.{S} Газда је волео да њега послуша, јер је био најбржи и најпоузданији, газдарица је волела њу да слуша, јер је радио најбоље, а деца су волела, да с њима буде, јер су га волела.{S} И Радиша је хтео свима да угоди, али онда не преостане времена за њега самога, за учење, за науку његову.{S} Устајати је морао у пет а лети и у четири часа, а послови су у вече трајали до десет, једанаест па и дванаест.{S} Кад ће онда да учи?{S} А ваља научити најмање пет лекција: три за пре и две за после подне.{S} Било је ноћи, када га је дремеж толико савлађивао, да је подметао усправљену писаљку под чело, те ако задрема, да се убоде и пробуди.{S} А чешће је устајао и учио стојећи, јер му се чинило, да ће му се тако мање дремати.{S} Покаткад би стао до зида окренут њему, те ако задрема да удари главом о зид.{S} Једанпут је учећи за столом заспао, и кад се пробудио, гас у чкиљавој лампици био је догорео и она се угасила, а он се укочио од зиме.{S} Ни куће своје није био жељан више него сна.{S} И колико је пута дубоко уздахнуо: ох, Боже, да ми се само слатко наспавати!...

Радиша је зато већ и у школи почео да дрема, особито зими.{S} Дању не стане од послова, и то већином по пољу и по зими; а у вече по кући и највише у кујни и с децом, докле сви не полегају, па тек онда пере судове, чисти ципеле и спрема дрва, воде и све што треба за ујутру па онда учи.{S} Радећи тако, он се толико заморавао, да му је школа била као одмор, и зато би задремао, чим би штогод било у школи монотоно.{S} А све је ово почело да утиче и на учење Радишино.{S} Он је опазио, да не учи сваку лекцију како ваља, и да већ и наставници нису најзадовољнији његовим одговорима.{S} Имао је и благодејање, па се побојао, да га не изгуби.{S} Зато се договори с неким бољим друговима, да оставе послуживање, па да узму стан за себе и да живе како могу — опет ће боље учити и напредовати у школи него овако, па ма шта јели.{S} И, што рекоше то и учинише.{S} Њих тројица нађоше једну собу за двадесет гроша месечно, па сваки ухвати по једно ћоше и намести своје ствари.{S} Сваки је имао свој ковчежић за књиге и ситне ствари, а покривач су дизали у јутру, истресали на пољу, па онда скалупили и остављали на ковчежић.{S} Од благодејања су имали за хлеб и кирију, а друго како буде.{S} Могло се још купити по мало соли и лука, а друго није ни морало да буде.{S} А кад јавише својим кућама, да су напустили послуживање и да се сада сами хране, од њиних кућа похиташе те им донеше по мало пасуља, кромпира, сира, кајмака, сланине и пастрме, а уз то и по коју пару, те су сад имали чим и да се омрсе.{S} А највећа им је част била, кад су Недељом и празником позајмили лонац од газдарице и скували мало пасуља или кромпира са сланином или пастрмом.{S} И све би они то разгодили тако, да им траје докле им друго не донесу.{S} А поред тога било је и по мало зараде.{S} Један је од њих градио лепе шестаре и продавао их ђацима по два гроша; други је лепо писао, те имућнијим друговима преписивао прибелешке по шесет пара табак; а Радиша је правио и потписивао лепе печате од уме, како је год ко желео, и узимао према величини њиној по два, три и четири гроша за један.{S} Поред овога њега позва пређашњи газда, у којега је он послуживао, да му учи децу, и зато му је плаћао по двадесет и четири гроша на месец.{S} Поред овога и благодејање се у старијим разредима повећавало од 4 на 6, од 6 на 8 и од 8 на 12 „цванцика“ пореских, а они су сва тројица били благодејанци.{S} Имали су дакле не само за храну и стан него и за прање, обућу, школске потребе па и воће, које је онда било по десет и двадесет пара ока.{S} А одело су носили своје, сељачко; само су купили по једну памуклију.{S} Не прође много, а Радишу препоручи његов пређашњи газда и једноме пријатељу своме, да му учи децу, те је тако сад имао две „кондиције“ и могао је да живи и да се издржава сам без икакве помоћи од куће.

Тако Радиша сврши други, трећи и четврти разред гимназије.{S} Тада се у нашој земљи отвори Учитељска Школа.{S} За управитеља те школе би постављен један човек, који је необично импоновао и са дубине научне, и са великога родољубља, и са големе преданости тој школи и напретку њеном, и са ретке вештине и способности, да у другога развије плам за науком и загреје га за оно, што је добро.{S} И професори беху као бирани, а уређење интернатско, те да се на ученике могло више утицати, и да су они сами имали више времена за учење.{S} И чињаше се, да ће ова школа претећи и саму Велику Школу.{S} Радиша и многи његови другови одлуче се, да иду у ту школу.

О распусту школском Радиша је једнога дана седео с оцем и мајком за ручком, и отпочео је овакав разговор: „Тата, шта ја сад да радим?{S} Ја сад могу да идем у Богословију, па да будем поп; могу да идем у Академију, па да будем официр; могу да идем у неку Земљоделску Школу, па да се вратим у село, да радим земљу; могу у једну нову школу, што се сад отвара, где ће да се спремају за учитеље они, што ће после да уче децу; а могу да продужим гимназију, па после да идем на још веће школе у Београд.{S} Ја знам да би ти највише волео, да изучим за попа па да дођем овамо, али ја то не бих волео.{S} А брале би волео опет, да будем официр, али ја ни то не бих волео да будем.{S} А да идем у Земљоделску Школу, па да се после вратим овамо, то би било добро, али ми немамо земље доста за то, и то сам могао и без те школе.{S} Да продужим гимназију па да идем на више науке, то бих волео, али ко зна како ће ми тамо после бити с издржавањем: нећу имати кондиција а може бити ни благодејања, па како ћу онда да се издржавам?{S} А сад се отвара та нова школа, у којој ће да се уче младићи за учитеље, и у њој је све државно, да не бринемо ништа.{S} И ту бих ја могао да учим до миле воље.{S} А веле, да се у њој више и боље научи но и у оној великој и највећој школи у Београду.{S} Сад шта ми ти велиш, куда да идем?“ Сви за совром саслушаше ово с пажњом па се мало и забринуше, шта да одговоре, па и заћуташе, докле Радован не прекиде ћутање и поче овако: „Богме дете, ја ти не умем ништа казати!{S} Сам Бог нек те научи, како ћеш и куда ћеш!{S} Ја сам истина старији од тебе, али ти си више био с ученим и паметним људима и учио си толике науке, па како год знаш и како те Бог учи!{S} Ти боље знаш!“ А Велика онда додате: „Радо, дете, само се прекрсти и реци:{S} Боже помози!{S} Па куд год пођеш, биће добро, ако да Бог здравља!{S} Ми ти ништа не умемо казати!{S} А, хвала њему, кад те је до сад чувао и помагао ти — биће и од сад добро, ако Бог да!“..{S} Ово оволико поверење родитељско пробудило је у Радише некакав понос и самопоуздање, али опет рече: „Ја се у Бога уздам, да ће најбоље бити, да одем у ту нову школу за учитеље!“ „Иди, сине, само ако те срце вуче за то!“ рече Радован. „Па од учитеља може, ваљада, и поп да излегне, ако баш волиш“, рече Велика гледајући у Радована. „Е, сад учитељ, поп, то ти је свеједно: што дете воли, то нек буде!...“

И тако се сврши овај домаћи савет о томе: куда ће Радиша сад, по свршетку четвртог разреда гимназије.

И доиста, после распуста школскога Радиша се пријави у Учитељску Школу и буде примљен међу првима.{S} Ова је школа преобразила Радишу.{S} Он је тек овде видео, шта је наука.{S} Видео је, да то није учење самих речи, него учење онога, што је у нама и око нас близу и далеко.{S} Видео је, да су речи слушкиње да кажу оно што знамо, а то знање да ми течемо не речима него проучавањем онога што оне значе, а то су или какви видљиви предмети, велики и мали око нас, или какве појаве у њима или на њима.{S} Тамо дакле ваља ићи, у спољни свет, у природу, и познати све што живи на Земљи, све што расте на њој и све што има на кори и у средини њеној.{S} Даље ићи на Сунце, Месец и звезде, и сазнати откуда је то, како стоји, зашто залази и излази, зашто се Сунце помрачује и Месец „једе“, и шта је иза њих тамо.{S} Шта је облак и откуда киша, снег, муња, гром.{S} Завирити и у тајне човекова тела и видети, како је оно склопљено и како живи, и у тајне душине и видети, како она живи и ради...{S} А највише га је занимала Физика и Кемија.{S} Прва му је износила царство појава у природи, које су за многе тајна, па су и њему биле до сад непознате.{S} А друга му је износила чудан преображај материје, о каквоме ни појма није имао.{S} О, како се само запрепастио, кад је видео, да се вода растворила на два гаса који горе, и да се од та два гаса опет направи вода!{S} И кад је видео, да је све што је на Земљи и на небу састављено из шездесет и неколико елемената, и да су по томе и људи, и животиње, и биљке од једне исте материје — од оне од које је и земља и вода и ваздух!{S} И колико је његову сељачку душицу занимало, кад је чуо, да свака земља мора имати извесних састојака у себи па да добро роди; а ако нема ма једног од њих, да неће добро да роди, и да хумусу или црници не помаже додавати ђубрета, него да њој ваља дати оно, што она нема.{S} И он једва дочека распуст, да оде кући и да ово каже брату своме.{S} Јер су имали једну њиву с црном земљом као угљен, која је слабо родила и којој није помагало никакво ђубре.{S} А из Антропологије виде, да су и у човека исти органи и оне исте радње као и у осталих животиња.{S} А знање нам долази споља, преко чула, па се то памти и прерађује у души, која је у мозгу и без њега не може.{S} И животиње осећају и знају, само мање.{S} И човек је постао од дивљих људи, а ови од још дивљијих, и од животиња, а све су животиње као и биљке постале у дугом развитку, онако како се мењала кућа њихова, Земља и њена површина, у своме предугом развијању, које се огледа и у кори њеној.{S} Јер кад се човек у њу зарије, он наилази на право гробље толиких пређашњих и биљака и животиња, којих данас нема, а некад су покривале земну површину.{S} А у почетку, кад је земља била врела и усијана, и сва вода у ваздуху, а не на њој, биљака и животиња није ни било.{S} А Земља се одвојила од Сунца!{S} Дакле и ми смо са Сунца!{S} А Месец се одвојио од Земље.{S} И на њему је дакле све оно што и на Земљи; а има ли и људи на њему, и какви су они, ако их има, то не знамо.{S} А звезде су друга Сунца, а иза њих друга и тако даље до у бескрајност.{S} И, нема краја!{S} Нема га ни на једну страну!{S} И Земља плива у ваздуху и окреће се око себе и око мајке своје, око Сунца!{S} И то је окретање најтачније и најправилније!{S} И Сунце и данас загрева чедо своје, Земљу, и одржава цео живот на њој.{S} И онога часа кад би се оно угасило, нестало би и живота на њој и настала би општа смрт!...{S} Све је у природи природно и иде по природним силама и по природним законима; а нема аветиња, вила, вештица, вампира, вукодлака, караконџула и злих духова.{S} И у гробље је слободно ићи као и у шуму, у воћњак, у поље и у башту и ноћу и дању.{S} Само се бој: вука и хајдука!....{S} О, колики је преокрет ово учинило у души Радишиној и колико је сад слободније дисао!{S} Нема аветиња, нема чуда; све је природно и иде по природним законима, који се могу изучити.{S} Зато природне науке и јесу једине науке.{S} И душевне су појаве природне појаве, и говор је саставни део природе човекове.{S} И осећања су морална и религиска исто онако природна као и естетична.{S} Све је природно, само ваља проучавати природу, познати је и употребити силе њене.

Према овоме, ништа не вреди учити саме речи — оне су празне љуске без језгре; него ваља ићи у језгру, у оно, што речи хоће да кашу, и то проучавати.{S} Речи су празна котарица па ма како она шарена била.{S} Него ваља ићи на ствари, на оно што речи казују.{S} Зато и данашње учење ништа не ваља.{S} У глави је нашој пуно речи, а мало правога знања.{S} Зато су нам и мисли слабе, плитке и непоуздане.{S} Зато школа онакарађује.{S} Зато је природна памет бистрија и јача.{S} Зато се и ваља вратити природи.{S} Учити природу, из природе и на природан начин, посматрајући њу и све што је у њој.{S} И ићи природним путем: од ближега даљему, од лакшега тежему, од простога сложеноме.{S} Напоље с неприродношћу и онакарађеношћу, напоље с бубањем речи напамет или механизмом, напоље с дресуром која не развија тело и душу поступно и правилно него насилно и накарадно!{S} Што дух не разуме, то је као и храна, коју тело не свари — никакве вајде од ње, само је трошила снагу нашу узалуд.{S} А отуда је мало воље за науком, а много више мржње и одвратности према њој.{S} Отуда и терора, силе и оне суровости у васпитању, које данас не васпитава и не упитомљава него подивљава...{S} Избацимо све ово и вратимо развијање детиње на прави природни пут, и наша ће наука бити мила деци исто онако као гладноме храна, а они, који им је дају, биће као мајка, која их доји....

Ето то је Радиша научио у овој школи.{S} Она је њега просто преобразила.

Ето тема за младу душу Радишину, о којима је могао да мисли и дању и ноћу, и кад је сам и кад је у друштву.{S} И он се никад није покајао што је дошао у ову школу.{S} А обезбрижен у њој за „насушни хлеб“, он је у дубини душе своје и захваљивао овој земљи, која га је довела у овако повољне прилике, да оволико научи и да и даље о томе може да мисли.{S} А помисао да ће на томе радити и целога живота: да ће и сам још и даље учити, да ће радити и на овој поправци учења по школама па преко тога и на стварању нових људи, нових и бољих генерација, а преко тога и на општем напретку, уливала је у његову младачку душу нову снагу и још већу истрајност у послу.

Не треба да вам причам с каквим је успехом свршио Радиша ову школу, јер није главно с каквим је оценама свршио, него с каквим је мислима и каквим одушевљењем изишао из ове школе.{S} Мисли ето напред, а одушевљење Радишино читаоци ће видети најбоље из самога рада његовога даље.

По свршетку учитељске школе Радиша зажели, да отидне на страну.{S} Он је и слушао и читао, да су други народи у Европи измакли од нас у свему за пуних пет векова, и да у њих има још и много више науке.{S} Зато зажели не само више да научи, него и да види како живе ти народи, који су измакли од нас тако много.{S} Јер му се чинило, да без овога последњега не може знати, чему има да тежи у своме раду, а без онога првога неће моћи с успехом на томе да поради.{S} Зато навали, да иде на страну.{S} У Министарству Просвете били су тада људи, који су могли да појме Радишу и да одобре његове намере.{S} Зато му не само одобре да иде, него му даду и потребну помоћ.

Бављење Радишино на страни учинило је други преокрет у души његовој.{S} Он је видео, да су у тога напреднијега света отишле далеко, далеко, не само поједине науке, чије он само почетке знађаше, него да је тамо и цео живот људски, и лични, и породични, и друштвени, и државни, отишао куд и камо даље но што је у нас.{S} Прво, у њих је сваки човек писмен и књига му је најобичније занимање и најбољи учитељ; а не као у нас да су ретки писмени, па и они да мало читају.{S} Друго, у њих сваки учи оно, што ће после радити у животу, и за свако и најобичније занимање, а камо ли за занате, има школа; а не као у нас, да школа има само за чиновнике.{S} Треће, у њих се много више пази на здравље појединаца: на храну, одело, угодбе у стану и у свему, те да вам се чини, да је тај свет рођен да живи, а не да се мучи као ми.{S} Четврто, тај свет више и зарађује и штеди него наш, и зато и има више за све па и за провод, а није овака сиротиња као у нас.{S} Пето, тај се свет много више користио наукама и вештинама, те су му за сваки рад алати савршенији, и у раду је много више употребио природне силе, којима је заменио своју и животињску снагу; а не издире својом снагом и не ради овако примитивним алатима као ми.{S} Шесто, тај је народ много питомији од нас, те се људи више воле, слажу, споразумевају и раде заједнички и на својим приватним и општим стварима; а не мрзе се и не кољу крвнички као ми, те да ни у кући свуда нема слоге, а камо ли у општини и у држави.{S} Седмо, отуда је у њих безбројно много разних друштава, уједињења, заједница, задруга, и оне им све напредују, јачају и разгранавају своје послове; а не чекају све од државе као у нас и оне им не пропадају као у нас.{S} Осмо, у њих се одаје више поштовања и ономе што је опште, државно, и зато се много више вољно врше и слушају и сви закони и уредбе државне и општинске, и не врше се само с тога, што се мора и да се избегне казна, него с тога, што је такав ред.{S} Зато се и не бију као у нас, него у крајњем случајУ иду на суд и тамо траже правду.{S} Девето, у њих ни по новинама нема толико свађе и мржње и личне и партиске, као у нас, него у њима све више достављају поједине новости и доносе оно, што је корисно и поучно за свакога.{S} Десето, у њих је и шала и забава у многоме другојача.{S} Шалећи се и забављајући себе они не руже и не исмевају па по томе и не вређају никога, те да га изазивају против себе, него траже оно што је у опште смешно; а забавно им мора бити и поучно.

Тако су у тога образованога или просвећенога света прво људи израђени више него у нас: телом развијени и здрави; знањем богатији, а, писменошћу оспособљени, кадри су да сазнају све више; по срцу оплемењени и понашања углађена и привлачна; за послове своје потпуно спремни, сваки вам представља не само потпуно развијену личност него у исто време и изврсну јединицу за поједина друштва и за оно највеће друштво, што се зове држава.{S} Не, него овако развијена личност је погодна и као човек за ону највећу заједницу људску, што се зове човечанство.

Кад су тако људи израђени, они после израђују оно друго.{S} Они се прво старају, да се и њихова деца израђују правилно.{S} О, шта је лепога и паметнога у њих видео само у домаћем васпитању!{S} Више љубави, више чистоте, више пажње и чувања не само при купању, повијању, држању и храњењу него и при проходању, кретању и самој игри.{S} Чистота је основа здрављу, а љубав свему.{S} Деца расту сасвим слободна, а љубав их чува само од онога што им шкоди.{S} Шкоди им незнање, зато их обавештавају; шкоди им и љутња, зато их не драже и не љуте; шкоди им и седење, зато им дају забаве и кретања; шкоди им и зима, зато их чувају од зиме.{S} А како вешто после ово кретање у игри претворе у кретање у раду, у рад, који је за децу!..{S} Храна је проста и свежа и увек умерена, а одело широко, јевтино и што се пере, те да се деца у њему могу слободно кретати.{S} И у првом учењу у школи преоблађују практичност и промишљеност.{S} Пре свега све је учињено да се здравље у деце одржава и снажи.{S} Ту су најпре добре зграде школске, простране учионице, видне и суве, са доста ваздуха и примерном чистотом, а на првом месту с малим бројем ђака, те да брзо не кваре ваздух и да се с малим бројем одржава бољи ред и води већа брига о сваком детету појединце.{S} За тим долази учење, и то прво о владању дечјем, и све онако, како ће деца најлакше примити.{S} Онда тек долази право учење и то прво онога, што је најближе, најопштије и најосновније; и опет онако, како ће деца најлакше разумети.{S} Напамет само лепше песме и лепше изреке у стиховима, па и то оно, што је забавно и што деца могу розумети.{S} Основна је настава просто проширено домаће васпитање.{S} Даље се оно грана у безброј разних школа за мушке, за женске, за разна занимања у животу, за разне науке на универзитету.{S} И свуда озбиљна брига о здрављу ученичком, о владању њихову и о ономе за шта је која школа.{S} И свуда навикавање на заједнички живот, на друштво и рад у друштву.{S} С овим не престану ни по свршетку свих школа, него и после сваки припада неком друштву а неки и многим друштвима, и раде заједнички на пословима, на којима један сам не би могао ништа да уради.{S} У тим друштвима не само што се више уради, него се сваки навикава на попуштање, споразум и слогу и на рад у општу корист, а не само у своју личну.{S} Зато у њих веома и напредују опште ствари и општа корист.

Овако израђени људи и кућом и школом израђују онда боље и све друго, све што ум људски и рука људска израђује.{S} Куће, велике грађевине: школе, цркве, позоришта, музеји и разне друге државне и приватне зграде су и много веће и много лепше него у нас.{S} У тога света прво куће нису овако раздалеко као у нас, да изгледа, да је једна од друге бежала, него све једна до друге као и у вароши, да и по томе видите, да овај свет воли заједницу и дружбу, а не воли осаму.{S} Свако село има свога хлебара, а не меси се хлеб у свакој кући за себе; свога столара, а не гради свака кућа што јој треба од дрвета како му драго и како уме; свога ковача, а не носи сваку алатљику па оправку чак у варош; свога обућара, а не опуте се опанци у свакој кући од неучињене коже; свога кројача, а не кроји одело сваки себи па да му стоји као туђе; свога чобанина, који чува сву стоку сеоску, а не иде из сваке по једно дете, те да сва деца не могу да иду у школу; своје пољопривредне машине: за орање, дрљање, сејање, окопавање, жетву, вршај, вејање и тако даље, и за све ово људе, који њима рукују и свачију њиву поору, свачију њиву засеју, свачију њиву окопају пожњу, па жито овршу и предаду му готово; и тако се све свршава увек брзо и на време.{S} А људи су поштеђени и раде друге послове.{S} Жене гледају кућу и децу и раде домаће послове.{S} А сви имају кад и да читају.{S} Овако село, па ма било и најмање, има и своју цркву, своју школу, пошту и телеграф па и своје новине, које доносе само новости из места, објаве и разне поучне и забавне ствари.{S} Ни трага од партија, од мржње и од грдње; то би сви сматрали за ниско и неваспитано и у говору а камо ли наштампано у књигама и новинама.{S} Зато нема свађе.{S} Само слога и споразум, на најлепши, најуљуднији начин.{S} И кад завирите у кућу њихову, видите грдну разлику.{S} Сама кућа није као наша.{S} Прво су у реду на улици, која је калдрмисана, и у дворишту калдрмисаном.{S} Друго, прозори свуда са стаклом.{S} Треће, врата свуда столарска, да се лепо затварају, и с бравом, а не с кључаницом.{S} Четврто, горе свуда окречен плафон, а не чађав таван, а доле под од дасака, које су не само чисте и опране него и застрвене, те да се иде по застирачу, који се истреса, а не по њима.{S} Пето, у свакој има кревета као и у варошима, и у њима је све чисто и опрано, углачано и намештено као у варошима.{S} И сав намештај и све угодбе варошкога живота има и свака сеоска кућа па ма како она била мала.{S} Око куће нема корова ни ђубрета, него је место корова поврће и цвеће, а ђубре се чува на особитом месту за њиве, јер веле, да је оно благо кад је на правом месту.{S} И воће, и зелен, и цвеће — све је најбоље врсте и марљиво гледано и неговано.{S} А стока и живина је одвојена од људи, и стока има своје добре кошаре а живина своје најугодније живинарнике.{S} И овде боље живи стока него у нас неки људи.{S} И друмови су изврсни: насути, набијени, уравњени, да се по њима и по киши и по снегу иде као по тепсији; и прави као стрела, те да се кривудајући не губи у времену, и засађени воћем с обе стране, те да се иде по хладу и за воће узме лепа пара.{S} И реке су управљене и обале њихове уздигнуте, те да се не изливају и не чине штету, кад већа киша падне и кад се снегови топе.{S} И све ти казује већу бригу, већу промишљеност, већу умешност, већу вредноћу и већу мудрост од наше; све ти казује, да је у њих целокупан живот отишао даље у напредак.{S} А о ономе, што се по појединим и многобројним фабрикама израђује, и да не говоримо.{S} Тога је у њих доста не само за њих, него они од тога шиљу и нама.{S} Зато је у њих све јевтиније и боље него у нас, и сви живе боље и угодније од нас.{S} А како га је изненадило, кад је видео, да у њих и по селима има шеталишта, у којима не само болни траже окрепљења и здрави освежења, него и матере с малом децом у хладу и чистоме зраку проводе по читаве сате, радећи какав ручни рад или читајући какву корисну књигу; а у нас их нема ни по свима окружним градовима.{S} У њих чак ни шума не расте онаква, каква се сама посадила, него је и она гледана и негована као воћке.{S} Они су посадили оно дрво, које им највише треба па га не секу младо и на грабац, него чекају док порасте велико и онда се сече редом.{S} Зато им и шума изгледа лепша и од наших негледаних или мало гледаних воћњака.{S} Па колико се тај свет зарио и у земљу, те и из ње вади разна блага!{S} Прво благо камен, од којега су зидане и мање куће а камо ли велике грађевине; и њега нигде не употребљавају одмах онаки какав се ископа, него се теше и глади; и благо ономе крају, где га се нађе доста лепога и тврдога!{S} Друго је благо лепа земља за посуђе или за цигле и цреп, и где се она нађе, ту се отвара читава индустрија за сву околину па често и за извоз.{S} Треће је благо камени угаљ, који се свуда по машинским радњама употребљава и добро плаћа.{S} А четврто су разне руде: гвожђе, бакар, олово, сребро и злато.{S} А ако се где наиђе и на какву киселу, сумпорну и у опште минералну воду, онда се одмах од ње учини не само огромна употреба у месту, него се прочује и по околини и на страни, те невољници из белога света потрче тамо тражећи помоћи, или им се она у разним судовима шиље на ноге.{S} Овде благо и учитељу, и кмету, и попу!{S} Учитељу зато, што има добру: здраву, ситу, одевену, чисту, мирну и уљуђену децу; кмету зато, што нема парница и кривица, него све време посвећује привредним пословима општинским; попу зато, што су сви побожни, а нису сујеверни....

Тако Радиша није погрешно што је отишао на страну.{S} Он је тамо имао шта да види и да научи.{S} А слушање наука на вишим школама и читање разних одабраних књига само га је утврдило у томе, да је тај свет доиста измакао далеко од нас, и да смо ми у свему изостали много, много.

Што се више приближивало време повратка Радишина у Отаџбину, то је он све марљивији био у посматрању онога савршенијега живота на страни и сваке ситнице у њему.{S} Интересовале су га све више и тако зване мале школе или забавишта и рад у њима, и чудио се, како тај свет забавом припрема за збиљу и у игри ствара наклоности к раду.{S} Интересовало га је, како се на телесно кретање и здравље, на певање, цртање и лепо писање и лепо понашање много више пази него на тако зване „науке“ или научне предмете.{S} Интересовало га је, како у њих деца по сеоским школама, и ако неће бити земљорадници, као у нас, помажу и раде по градини школској колико које хоће и може, те им је она увек чиста, уређена и урађена, особито оно одељење где је цвеће.{S} А највише га је заинтересовало, кад је нашао у једној школи потпуну школску радионицу, где деца раде разне ручне радове, и то тако правилно, да их ни наши мајстори не би лепше израђивали.{S} Једни израђују од дебље хартије троугле, четвороугле, многоугле, коцке и разне друге призме, пирамиде и купе па све до најлепших кутија са заклопцем и до коричења књига; и то све тачно, по мери и по нацрту.{S} Други уплећу прутиће и витке на најразличније начине па после плету разне котарице с дршком и без дршке, и опет тачно, по нацрту и по калупу.{S} А трећи огледају или боље рећи вежбају своју снагу, и своје очи и руке, на дрвету, на тезги са стругом, тестером и сврдлићима.{S} Па и ово, опет, по тачном нацрту и без лутања и кварења.{S} Овде се Радиша и нехотице сети оне наше: „Мајстор Пена, од три клена два вретена, па и она оба крива.“ И другојаче не може ни бити у наших мајстора, докле и они не сазнају за меру и не почну радити правилно, по нацрту.{S} Али јао нама: они не умеју ни да се потпишу а камо ли да цртају!....{S} Радиша је чешће долазио и посматрао сваку ситницу у овој величанственој припреми будућности.{S} Та све је ово он већ огледао и радио као чобанче код оваца и зими код куће, али није знао за меру и нацрт и није имао овако савршен алат.{S} А сад види, како је у тога напреднијега света и то усавршено.{S} Онда је рекао у себи: е, па онда није чудо, што су у њих овако сви послови напреднији, кад им се овакав темељ полаже још и у овим малим школама и у основној школи!...

Једне ноћи, кад је хтео да се врати у Отаџбину, Радиша је овако премишљао у себи.{S} Ја сам у овоме свету доста видео и доста научио.{S} Сад долази време, да се вратим у своју Отаџбину и да тамо порадим, да се и мој народ попне на ову висину.{S} Али да ли ће моћи он да коракне пет стотина година напред?!{S} Организми се не развијају тако брзо.{S} Брзина развитка њихова није у нашој вољи него дубоко у самој природи њиховој.{S} А ово је још, што вели највећи социолог данашњи Херберт Спенсер, организам од организама; и што је он већи у простору, то више времена треба да се изврше извесне појаве и мене у њему.{S} А он нам је још растурен и неуједињен.{S} Он је невезан добрим друмовима и гвозденим путовима.{S} У њега су још веома ретке благотворне установе пошта и телеграф.{S} У њега су и куће раздалеко, те су породице и општине неподобне за већу дружбу и заједничке послове.{S} У њега је скоро све неписмено, те да би се могло на њега брже и више утицати књигом, овом насушном потребом сваке живе душе у овога срећнога и напреднога света.{S} Благо и просветницима овде, благо и државницима!{S} Свима је њима овде лакше утицати на масу народну него нама тамо.{S} А ми ваља још свој напредак да убрзамо!{S} А како ћемо га убрзати, кад неможемо ићи ни овом брзином, којом овај свет живи и иде?{S} Куда ћемо онда, и шта да се ради?{S} Ако останемо толико назадни, пропадаћемо и — пропашћемо; а напред не можемо оном брзином, којом би само желели и којом би требало да идемо.{S} Па шта онда да радимо?{S} Да ли да скрстимо руке, па да ћутимо и гледамо, и да кажемо: не може се?...{S} Не; јунаштво није у томе.{S} То би била малаксалост и немоћ.{S} А ми ваља да будемо пуни младачке снаге и да радимо; да радимо што год више и боље можемо. Радом ћемо живети, ако и не богато а оно часно.{S} Народ наш није нерадан.{S} Напротив, он много ради и запиње; али не уме да ради.{S} Зато му је оно што уради несавршено.{S} Њему само треба више разумевања и више умешности.{S} Та, он и сам то види, кад је рекао: „Ум царује, а снага кладе ваља...“ Зато да га просвећујемо и учимо раду, бољем и савршенијем.{S} А онај народ, који има толико филозофије у својим умотворима, није глуп.{S} Он ће лако разумевати и примати све оно, што види да је добро.{S} Само ваља да види.{S} Он не верује речима; он не прима све.{S} Али оно што види својим очима, примиће.{S} Ваља само да види...{S} Радити на томе да види...

У том је Радиша и заспао.{S} А кад се ујутру пробудио, био је весео, као да је синоћ решио најтеже питање.{S} А помисао, да се враћа у своју Отаџбину, у свој народ, својим рекама и брдима, својим милим и драгима: и родитељима, и родбини, и пријатељима, и познаницима, и друговима, још је више повећавала ову радост његову.

Па, при свем том опет, кад је пошао, осетио је неку тугу у дубини душе своје и мислио је у себи овако:{S} Збогом уређена земљо!{S} Збогом срећни и напредни народе!{S} Ја сам у вас много научио!{S} Идем сад у свој непросвећени завичај; идем у свој добри и простодушни народ, да узмем на се улогу Светога Саве и да га учим свему овоме што сам у вас видео.{S} Хвала вам и збогом!...