Марија је била у кухињи и гледала око ручка.{S} Даница је распремала собе и када је из њих истерала муве, она је спустила завесе.{S} Имала је још да обуче Свету, па да и она оде у кухињу да помогне мајци.{S} И када је хтела да се упути у кухињу, она се сети да сврати код Бабе.

— Бабо, требали ти што ?

Она је била бабина љубимица а Баба ју је увек радосно гледала, — развлачећи испуцане усне у знак осмејка. Она је била сасвим увела.{S} Сама кожа и кост, ма да је узимала најновији лек, што јој га је лекар преписао.{S} Седа коса вирила је из мараме и уоквиравала је жуто-црно испијено лице.

— Не треба ми ништа, чедо.

Даница јој намести узглавље, убрали је и, смешкајући се, изиде из собе.{S} Баба је гледала за њоме и нешто се била замислила.{S} Укочен поглед био је као прикован за врата, која су се за Даницом затворила.{S} Поче лагано климати главом као да некога сажаљева, а две крупне сузе споро су клизиле низ смежурано лице.

Звонце над капијом одјекнуло је прво двапут а после једанпут.{S} Сима је долазио из цркве.{S} Чим је затворио капију, он је почео да се скида.{S} Црн герок савије, скине крагн и црвену оксфордску краватну, натенане поче откопчавати црни прслук са окецаним дугметима и све то остави на сто у дворишту.{S} Даница му, за то време, донела једну белу војничку блузу и папуче.{S} У часу скиде ципеле, не додирнувши их рукама.{S} Није ништа говорио, али увек, и када је ћутао и кад је говорио, чуло се неко мрмљање, као хм, хм, које му је прешло у другу нарав, па је то радио сасвим инстинктивно.{S} Када се свлачио, шешир је напослетку скидао, а када се облачио, прво је шешир метао на главу.{S} Ма скиме да је говорио, он је жмирио као да му је труње у очима.{S} Над левом обрвом има овећи ожиљак, који је некад бео некад црвен.{S} Нико му живи није веровао, да му је то успомена из рата, ма да је сваког уверавао и ко га питао за тај ожиљак и ко није ни приметио да он има тамо нешто над левом обрвом.{S} Бркове је стално грицкао и, како му једном рече један његов друг, већ готово сасвим обрстио.

Пође у собу, али се одмах врати.

— А дрва ?{S} Опет заборављаш.{S} Све човек сто пута да ти каже.

Он се врати врло куражно, стаде једном ногом у собу, а другом у двориште и одговори својој жени :

— Нек си ти жива и здрава... хм... хм... исцепао сам ја још јутрос.

Киша је, најзад, престала да пада.{S} По небу су још летели бели и мрки облаци, док небо није било сасвим чисто, плаво и весело.{S} Сунце је опет почело да греје.{S} Улицама је текла прљава и жута вода.{S} Са дрвећа, чије је лишће још било влажно и покуњено, падале су, с времена на време, велике капи.{S} Улице су биле влажне и по њима се почело стварати блато.{S} Кола се једва чују када пролазе блатњавим улицама.{S} Њихови точкови дижу блато са земље и одбаце га и близу и далеко, некад на мимопролазеће, а некад и на онога који седи у колима.{S} Ваздух је влажан, али врло пријатан.

Ђорђе је још спавао.{S} У његовој соби је била лепа хладовина.{S} На прозору је била спуштена завеса, која је, на средини, имала велику рупу и кроз њу је пролазила светлост.{S} На столу је лежао његов часовник и, у овој тишини, чуло се само како куца часовник и како Ђорђе одмерено и лагано хрче.{S} Врата се лагано почела отварати.{S} Лепо заглађена глава са дугачким бледим лицем и са два врло велика ока, која су се сјајила у овој полутами, указа се на вратима.{S} Очи су, за часак, гледале у Ђорђа како спава, за тим се танке и румене усне развукоше у осмех и главе нестаде.{S} Врата се опет лагано затворише.

Ђорђе је већ три месеца становао код једне удовице.{S} Њезин муж је био кондуктер на железници.{S} Он је две године боловао од ревматизма.{S} Прво је ишао са два штапа, јечући и псујући све што му падне на памет, после је легао и није се више дигао.{S} Док је био здрав, страховито је много пио и, као пијан, волео је да се бије, да се хвали како може много да једе и пије и како је песницом једном разбио главу, а другом столицом сломио два ребра, како зубима диже терет од сто кила, а малим прстом хвата човека за кајиш и тако га диже, како је једанпут, у вагону треће класе, ухватио једног аустријског официра, који се био прерушио у обична радника и како је једној госпођи, на врло сумњив начин, спасао живот, како он сваком старешини дрско кресне истину у очи и ако је према старешинама и себи равнима, који су имали неких веза са старешинама, био мањи од макова зрна и, најзад, како је он кадар свуда да заради, па ма и на голу камену и ако је био оличена леност.{S} Према жени је био врло суров.{S} Тукао је када год је био пијан, а он никад није био трезан.{S} Од плате је доносио врло мало у кућу, већи део је попио и давао сестри једнога ложача, с којом је дуго живео, која га је врло строго држала и он је се бојао.{S} Деца су му ишла гола и боса, а његова жена је морала да шије војничко одело и рубље, да не би, с децом, умрла од глади.{S} За време двогодишње болести био је неизмерно пргав и суров и цела је кућа једва чекала да једном умре.{S} Када је умро, он ништа није оставио, осим два сина, празну кућу и гомилу, дугова.{S} Његова жена је и даље морала да шије и да тако храни своја два сина и себе.{S} Један син, који је, када му је било пет година, скрхао ногу, ишао је са штаком.{S} Он је био благ, послушан, имао је нечег нежног и женског; он је ишао у гимназију и добро се учио.{S} Био је вредан и врло бистар.{S} Други син био је словослагач и имао је добру зараду, али кућа је имала врло мало користи од те његове недељне зараде.{S} Суботом, када, са зарадом, изиђе из штампарије у којој је радио, одлазио је у једну кавану, где су долазили сви словослагачи, и ту је пио и коцкао се, док га, са неколико динара, није затекла зора.{S} И тако, полупијан од пића и коцкарског раздражења, разбарушене косе, бледа и испијена лица и крвавих очију долазио је својој кући.{S} Ако му мајка ма и најмању реч рекне, он је викао као суманут, трескао песницом о сто и целу је собу испуњавао виком, лупом и ужасним задахом од пића и дувана.{S} Мајка, онда, почне да плаче, да проклиње себе и онога покојника, што нису имали друга посла, него да даду живот овом ужасу, којег је клела и пљувала.{S} Онај други син, Милош, који је мирно лежао у постељи, ћутао је неко време, а затим се мало диже и каже:

— Та ти си једна животиња.

Драгољуб се, онда, на врат на нос, скине, разбаца одело по соби и тресне се у постељу.{S} Мајка јеца и грца, Милош се окрене зиду и шкрипи зубима, а Драгољуб почне да хрче, као човек, који је, савесним и поштеним радом, заслужио одмор и тихи сан.

Да би дошла до једног новог извора прихода, Лепосава је издавала собу за самца и одатле је имала неку пару.{S} Кирајџија, махом, није код куће, не мора око њега много да послује, а, међутим, је та кирија била врло лепа закрпа.

У дворишту је било још четири кирајџије.{S} Одмах до њихова стана била је једна собица.{S} У њој је становала једна баба, која ни с ким у дворишту није говорила.{S} Она није ништа радила и, готово, цео дан посвећује двема малим мачкама, које је хранила млеком, држала их на крилу, миловала их и тражила им буве, говорећи им као малој деци.{S} Тепала им је непрестано, а мачке, као да су хтеле на то да одговоре, мијаукале су такође врло нежно.{S} Затим их пољуби мећу очи и метне их на своју постељу да спавају.{S} Мачке се почну умивати, затим се савију у клупче и лагано преду и намигују док не заспе.{S} Двапут недељно, четвртком и недељом по подне, долазила јој је једна ванредно елегантна дама, са великим шеширом од чипака и пера, у свиленој хаљини са скупоценим везом и чипкама, која је шуштела, и са малим високим ципелама.{S} Дама је била озбиљна, лепа и мирисала је на љубичицу.{S} Она је код баба Митре остајала више од пола сата, ћеретала је с њоме, смејала се, грлила је и љубила.{S} И када год је дошла она је поштогод донела, било воћа и колача од посластичара, било какву махраму, било новаца.{S} То је била ћерка баба Митрина.

Да баба Митре, у једној соби и кујни, становале су две сестре са својим оцем.{S} Једна од њих, Каја, седела је за шиваћом машином од раног јутра до мрклог мрака.{S} По некад, уз зврјање машине, чуо се њезин нежан и танак глас, како почиње неку песму, коју никад није довршавала.{S} Њој је било више од тридесет година.{S} Густа смеђа коса уоквиривала је округло, мршаво и бледо лице.{S} Нос је изгледао као згњечен, усне танке и модре.{S} Два плава ока су више тињала него што су сјајила.{S} Друга, Јулка, била је знатно млађа и знатно лепша.{S} Она није помагала сестри, сваког дана се, по подне, лепо и укусно обуче, накудрави косу, напраши лице пудером и одлази некуда и тек се у вече враћа, врло уморна и бледа.{S} Отац им је био трговац, али је одавна пострадао.{S} Неки тврде, да томе има много да захвали својој жени, која се у кући никада не помиње.{S} Он је вечито болестан.{S} Зими не излази из куће, а када наступе топлији дани, он понесе своје сандуче са трињем у које је пљувао и тако седи пред кућом, мота палцима, укоченим погледом гледа у небо и у земљу, кашље и пљује у своје сандуче.{S} И наједном, као да се буди иза сна, почиње својој ћерци објашњавати, да би он свима трговцима памет померио, када би имао само 2000 динара.{S} Он би, у најкраћем року, морао бити баснословно богат.

У дну дворишта становао је један пешадиски наредник са женом.{S} Он је био висок и развијен.{S} Велике бркове је везивао и подизао их у вис, као његов командир, имао је велике смеђе очи и знао је да се оне женскињу допадају.{S} Шајкачу мало накриви и тако се види један део косе, који рашчешља, па се, с те стране, не види ивица шајкаче, која потоне у коси.{S} Сабљу никада не закачи и пушта је да тандрче колико јој је воља.{S} Жена му је мала и пуна плавуша.{S} Вредна је као кртица.{S} Са мужем лепо живи и ако он воли да виче по кући.{S} У дну срца је он добар човек и добар домаћин.{S} Жена је, иначе, задовољна са својим животом, само никада не може да прежали што нема деце.{S} Шта јадница, није покушавала само да роди, али ни лекари, ни бање, ни врачбине, ни бапски лекови нису могли помоћи.{S} Она је често, када је сама код куће, горко плакала, представљајући себи, како би имала лепо дете, како би га неговала и како би га одевала као луче.{S} И нареднику је то било врло криво и сматрао је то немање деце, у неку руку, као личну увреду.{S} Обоје су зато, свак за се, распитивали шта је томе узрок и како се томе може доскочити.{S} Иначе су били штедљиви и, осим за те лекове и врачбине, нису у лудо трошили новац.{S} Тој њиховој штедњи, ваљда, има се и приписати што су једну собу издавали под кирију.{S} Сад у тој соби станује један правник, с којим се наредник необично поноси и којега он особито поштује, као што то и принадлежи једном, тако рећи, учевном човеку.{S} Правник је био висок и сух као гладна година, имао је велику кудраву косу, носио је црн шешир са великим ободом и отворено црвену краватну.{S} Преко дана је ишао у школу, давао кондиције, а у вече је шетао калимегданом са гомилом својих другова, који су вечито махали рукама када су говорили, и ишао у радничке синдикате, а када дође кући он је до неког доба рђаво свирао на вијолини.{S} Неколико кола, марсељеза, песма Светозара Милетића и неколике уличне песме, које су биле у моди, то је, ето, било све, што је знао да свира, наравно, све на памет и без нота.

Пети кирајџија је био један фабрички раденик.{S} Он је имао жену, која месецима лежи у постељи и једно слабо мушко дете од седам година.{S} Већ пет дана како не иде у фабрику, јер сви раденици штрајкују.{S} Према жени је био до крајности благ и ако је она, од како је болесна, постала врло пргава и почела да се боји смрти.{S} Он је неговао жену колико год је могао нежније, а дете је облачио.{S} Тај дечко је био врло бистар и већ је знао цело радничко вјерују на памет.

Двориште је било доста пространо.{S} На сред дворишта је био један велик дуд и чесма, чија је славина била вечито покварена, те је вода текла по дворишту и тако је увек била бара.{S} С десне стране биле су наслагане неке греде, које су, од влаге и дугог стајања, иструлеле, па је из њих проклијала трава.{S} До греда, уза зид, био је наслоњен један стари шпорет, црвен од рђе, који се почео распадати.{S} Из средине шпорета ниче трава и коприва.{S} Крај шпорета леже неки зарђали гвоздени обручи, полутруле дуге од једног расушеног бурета, један расушен точак од колица са препукнутим зарђалим обручем и гомила камења покривена зелено жутом маховином.{S} И из свих тих развалина буја трава, покрива их и сарањује их.

Већ је други дан како бесни досадни и ужасни београдски ветар.{S} Облаци прашине дижу се у вис и падају на куће, дрвеће, кола, људе и све.{S} Куће су покривене читавим слојевима сиве прашине.{S} По улицама виде се гомиле лишћа, које је ветар покидао с дрвећа, хартија од новина, слама и све то ветар почиње прво терати у ковитлац, а за тим понесе у једном правцу, тресне све о земљу, лишће, хартија, прашина, слама почну скакутати по калдрми док све ветар не разнесе.{S} Кроз разапете телефонске жице и жице за електрично осветљење фијуче ветар и оне дрхте, свирају и јецају.{S} По лишћу на дрвећу нахватала се силна прашина.{S} Када ветар дуне, прашина се стреса с лишћа и пада на земљу као киша.{S} На једном се ветар утиша и само жице дрхте и цвиле.{S} После опет почне да фијуче, силно и бесомучно.{S} Људи оборили главе, натукли добро шешире, али га ипак држе једном руком и трче.{S} По неком ветар скине шешир с главе и он трчи за њиме, псује и виче.{S} И таман да га ухвати, а ветар га пренесе на другу страну улице и ту се задржи за какво дрво, какав олук од куће или га ко задржи штапом.{S} Неки застајкују у свом брзом ходу и трљају очи, други опет окрену леђа ветру и чекају док ветар не пројури.{S} Али ветар и даље фијуче дижући са собом све што може понети.{S} Женске једном руком држе шешир, да им га ветар не однесе с главе, а другом придржавају сукњу, да је не подиже.{S} Сукње се вијугају и лепршају и женскима откривају ноге.{S} По каванама, крај прозора, седе људи и гледају на улицу и смеју се кад ко појури за својим шеширом или, са особитим задовољством, гледају како ветар женскињу подиже сукње у вис, па се виде листови, мршави и пуни, одевени у црне или какве друге чарапе.{S} Батаљон војника, покривен дебелом прашином, иде оборене главе и без такта, а добош бије као за свој рачун и час се његово добовање јасно чује, а час се, готово, никако и не чује.{S} А досадни беспрекидни ветар бесомучно фијуче и пакосно засипава прашином све и свакога.

Бабу је по други пут удрила капља.{S} Она непомично лежи на постељи и, мутним погледом, гледа у лекара, који јој преписује лек.{S} Лекар пише рецепат, по некад застане, оловком се чеше по глави и, тобож, се мисли какав лек да јој да и ако се већ одавна био решио, да јој да онај исти лек, који јој је дао ономад, прекјуче и јуче. Дебела тешка цигара лежи на столу, а њезин лепи плави дим, у вијугама се подиже у вис.{S} Затим, преко златних наочара, погледа у бабу, опет се нешто замисли, повуче бели прсник, који се био попео на дебели трбух, опет се почеша оловком и опет поче писати.{S} Даница је стајала крај њега - и чекала је, да јој објасни како се тај лек има употребљивати.{S} Кандило је светлукало пред старом и почађавелом иконом, која се одавна већ није могла распознати.{S} Најзад лекар направи једну шару на дну рецепта и убоде оловком у рецепат.{S} Он се потписао и рецепат је готов.

— Дакле, једну у седам, другу у девет, трећу у једанаест и, ако не заспи, четврту у један...{S} Јесте разумели, госпојице ?... а?...

— Јесам, господине докторе.

— Лепо...

Он се окрете баби, погледа је и рече јој, смешећи се:

— Кроз два дана биће те здрави...

Када је говорио, он је певушио.{S} Српски није добро знао и ако је већ тридесет година у Србији.{S} Узеде цигару са стола и метну је у уста и тако је, са цигаром у устима, говорио.{S} Баба је вртела главом, а очи је склопила, као да је тиме хтела да каже: лако је њему да са болесницима тера комедију.

— А кад ћемо да играмо, госпојице ?

Даница порумени и стидљиво одговори:

— Па није још ни прстен био.

— Ви волите много младожењу, а ?

— Па...

— Видим, видим...

И обоје се насмејаше.{S} Лекар се диже, једном је руком, у знак поздрава, махао према баби.{S} Баба је лено климала главом.{S} Отвори врата и изиде.{S} Даница га испратила до капије и одмах се вратила и оде крај бабине постеље.{S} Ветар је дувао.{S} Једна лоза, која је била наслоњена уз горњи прозор, додиривала је ћерћиво од прозора и шкрипела је када је ветар подухвати.{S} Врата од тавана нису била затворена и она су се залупкивала и јечала су, када их ветар почне отварати и затварати.{S} Даница је, са плетивом у руци, седела крај бабе и гледала у њу.{S} Једна велика мачка је лежала на покривачу и прела је своју бескрајну прећу.{S} Сумрак је већ почео да се хвата.{S} Сенка од кандила је падала на постељу.

— Бабо, да донесем лампу ?{S} Не види се више.

Баба, која није могла више да говори, климну главом.{S} Даница је донела лампу и метнула на сто.{S} Лампа, са округлим белим шеширом, у пола је осветљавала собу и Даница се приближи столу и ту седе.{S} Руке су брзо радиле.{S} Она је гледала у свој рад, али га није видела.{S} Она је волела да плете, јер, онда, не мора тако много да пази и може, до миле воље, да пусти маха својим мислима.{S} Она је била врло тужна.{S} Ђорђе већ недељу дана није долазио.{S} И она је непрестано мислила о њему, не говорећи ником ни речи.{S} Мајка и отац нису ни запазили, да је она тужна, јер су били занети другим послом и њој је изгледало, да о њој и баби нико и не води рачуна.{S} Мајка је данас била врло љута, за столом је оца страшно изгрдила, готово одмах по ручку се обукла, отишла некуда и још је нема да се врати.{S} Баба се накашља, а то је значило да зове Даницу.{S} Она јој се окрете, Баба је указивала главом на другу собу.

— Нана није ту.{S} Отишла је некуда.

Баба је сумњиво вртела главом, затим извуче једну руку и поче кажипрст трљати о палац.

— Не знам.{S} Нана је за ручком била врло љута и грдила је тату.{S} Прво је истукла Свету, он, јадник, још спава, а после се обукла и отишла некуда.{S} Тата није ни речи проговорио, када је она отишла.{S} Руке је метнуо на леђа, главу оборио и тако је шетао по соби тамо и амо, док није било време за канцеларију.

У усахнулим бабиним очима засветлише се две мале сузе.{S} Даница дубоко уздахну, рад је спустила на крило, поглед упрла у једну тачку и тако непомично седи као какав кип.{S} Велике трепавице бацају сенку на побледело лице и из те тамне сенке светлуцају сузе.{S} Груди су се лагано дизале и спуштале.{S} Зашто не долази већ једном ?{S} Како може да издржи, да је не види читаву једну недељу, седам дугачких и бескрајних дана?{S} Она сада, готово и не спава, не једе честито и ни до чега јој није.{S} Само њега, њега да види.{S} Зар јој је то неки живот без њега ?{S} Зар није он њезин живот ?{S} Баба се накашља и она прекиде бујан ток својих мисли, који ју је био понео.{S} Узеде поново да ради, али без икакве воље и без икакве пажње: петљу је испуштала за петљом.{S} Најзад извади игле и почне чарапу да пара.{S} Баба се опет накашља, Даница подиже главу и погледа бабу, она ју је звала.{S} Кад је дошла до ње, она је загрли и поче је љубити.{S} Даници је, иначе, мало требало.{S} Она, такође, загрли бабу и љубљаше је, али, не могавши више уздржати плача, који јој је стезао срце и грло као гвозденом кариком, поче гласно и очајно јецати.{S} Баба је плакала као мало дете, уста су била отворена, а немоћан језик се кретао тамо и амо, али није могао створити ни једне речи.

— Ми смо,... бабо,... две несрећнице...

И она је јецала, држећи бабу у загрљају.{S} И ове две жене, једна, испред које се измиче живот пун беда, невоља и неприлика сваке врсте, друга, испред које се измиче прва срећа, лежале су једна другој у загрљају и горко су оплакивале своју рђаву судбину, која их је лагала и заводила.{S} Помамни ветар је напољу фијукао, свесан своје моћи, а унутра, у овој полуосветљеној собици, која је била узана и загушљива као каква гробница, дрхтала су и плакала два слабашна створења, немоћна да се боре против недаћа својега живота.{S} Мачка се дигла и почела се протезати, правећи велику грбу на леђима.{S} Мало се облизивала и опет се савије у клупче и лагано преде, жмирећи очима.

Неко је капију нагло отворио и звонце је гласно одјекнуло.{S} Даница се, једним покретом, истрже из бабина загрљаја, брзо убрише очи и полети на врата.{S} То је он.{S} То не може други бити, него он.{S} Хвала Богу једном!{S} И она застаде, јер се сетила, да то не би-било у реду, да му полети у сусрет.{S} Ох, проклети обичаји!{S} Ах, како би она радо излетила напоље и раширених га рукама дочекала.{S} Дакле, ипак је дошао.{S} Хвала му, она ће све да заборави што је, за ових бескрајних седам дана, пропатила.{S} Главно је, да је дошао.{S} Њој је сада лако и у часу је заборавила сву тугу и сав бол.{S} О, како је била луда, па је којешта мислила !{S} Чак је и своју судбину проклињала, а она то, ето, није заслужила.{S} Али то није био он.{S} Врата се отворише и Марија уђе прашљива и чупава.

— Бог га убио, како дува као луд...{S} Добро вече !{S} Погледај, молим те, каква је то прашина.{S} Рашчупао ме и направио ме као какво чудовиште...{S} Доктор је, ваљда, већ био?{S} Пази, читава кола прашине.{S} Не зна човек шта ће пре, да ли да се брани од прашине, која лети у очи, или да се сукње не дижу...{S} Је ли што год преписао? како је, нано?{S} Даће Бог, биће боље.{S} Иди, Бога ти, истреси ово.{S} Зар Света још спава?{S} Видиш ти лоле једне, шта ће ноћас да ради ?

Била је весела и непрестано је говорила.{S} Она ју је знала и била је уверена, да је какав посао повољно свршила.{S} Даница је била изненађена овим њеним понашањем и није никако могла веровати, да је то она иста жена, која је, при ручку, онако викала и ударала песницама о сто.{S} Када је истресла мајчину махраму, она се вратила у собу и наставила рад.{S} Марија је села крај бабине постеље.

— Све се може само кад се хоће.{S} Дабоме, да се не може, кад човек прекрсти руке и чека да Бог сиђе с неба и да помогне.{S} Сима би умро од глади да ја нисам жива.{S} Ја мислим да нема на свету тако везана човека.{S} Где нисам после подне била!{S} Ишла сам код секретара, али он није могао да помогне.{S} Лепо човек каже, да је он девета рупа ни свирали.{S} После сам отишла код начелника, таман био лего да се одмори, а ја, Бога ми, нисам отишла, него сам чекала да устане.{S} И тако сам седела с његовом женом и пила каву.{S} Јух, ала је то добра жена, добра као добар дан!{S} Само, јадница, несрећна је.{S} Свега има.{S} Муж јој лепо аванзује, али жали, јадница, што нема деце.{S} Причала ми шта све није покушавала, па ништа.{S} Ја сам јој, онда, казала шта да ради...{S} Иди, Бога ти, Дано, види шта ради то дете... кажем јој, да лекари ништа не знају, а најмање те ствари...{S} Просто се жена препородила кад сам јој казала.{S} Како је била љубазна после тога, још више него пре, као да сам јој сестра!{S} Изнела је грожђа и јабука.{S} Кад ми је рекла, да је слуша њезин муж, онда јој кажем зашто сам дошла.{S} Рекла сам јој, да имам седмеро деце, да ми мајка болује већ три године, да ми три детета болују од шарлаха, а мој муж има малу плату и одавна није добио класу.{S} Док сам то говорила ја сам плакала, а она ме тешила, чак ме била и загрлила, па је рекла, да не бринем и да ће она код њеног мужа још данас израдити да добије класу.

Она је говорила брзо и весело.{S} Баба ју је занесено гледала и отварала је уста, да нешто каже, али узалуд.{S} Марија је то разумела и са чуђењем, је гледала у своју мајку.

— Боже, нано, баш си чудновата.{S} Па ја нисам лагала од беса, него зато, што је то за нас добро.{S} Зар вечито да се патимо?{S} Ето, данас тек двадесети, а ми немамо ни маријаша у кући.{S} Није срамота лагати, кад се од тога може имати користи.

Даница је ушла, водећи Свету за руку.{S} Марија га одмах подигла на крило и љубила га, а он је, прљавим ручицама, трљао санане очи.

— Па зар ти, болан, досад спаваш?{S} Да видиш шта ти је нана донела.{S} А хоћеш ли да слушаш твоју нану?

Света је гледао у Маријину руку, која је нешто по џеповима тражила и рече плашљиво:

— ’хоћу сушам тебе.

Марија му даде један фишек са бонбонама, пољуби га два три пута и спусти га на под.

— Дај и дади једну бонбону.

Света је прво притискао фишек на груди, а после, када је Марија казала, да добра деца тако не раде, он извади једну бонбону и даде је Даници.

Марија се била сасвим прибила уз бабину постељу и шапутала је нешто.{S} Света је сео на под, вадио једну по једну бонбону и грицкао је.{S} Даница је плакала.{S} Дакле о њој се не води рачуна?{S} Она и не живи.{S} Њу нико и не пита како јој је.{S} Главно је, да она изиђе из куће, јер ће онда бити мањи трошак.{S} И кад се испросила, онда је цео посао свршен.{S} Зар и после тога ко да разбија главу због ње?{S} Боже сачувај!{S} Док су ове мисли муњевитом брзином пролетиле кроз њену лепу главицу, дотле је њезино срце јако куцало, на очи се навлачила магла и њезин рад и све у соби тонуло је у тој магли, али она није смела да да маха својим осећајима и тако је уздахе угушивала, који су се из срца пели, застајали у грлу и ту се каменили.{S} О, Боже, мој, појмили она жена тамо, што шапће о сумњивим стварима уличног бабичлука, како је њојзи сада ?{S} Зар она не зна, да он није долазио седам дана и да ће то њу убити?{S} Зар је свет пречи од њезиног детета?{S} Једна крупна суза паде на Даничину руку, она се трже, као да ју је жеравица опекла и изиде напоље.

Напољу је био густ мрак.{S} Ветар је кидао лишће са дрвећа и лозе.{S} Таванска врата су болно јечала када их ветар залупкивао.{S} Ветар је доносио звиждање са оближњих фабрика, које је личило на очајан врисак или промукнути крик, који моли и преклиње за помоћ.{S} Испред прозора стоји једно дрво, ветар му покидао све лишће и оно изгледа као какав костур, који је подигао сухе руке у вис, а затим их спустио и лупа у прозор, тихо и дуго.{S} Марија се диже и спусти завесу.

Када су вечерали, Даница је однела судове у кухињу и тамо остала.{S} Света је, још за време вечере, заспао са залогајем у руци на Маријином крилу и она га однесе на његову постељу.{S} Сима је изнео албум с маркама, залепио неколике марке, а неке, опет, издвоио и везао их.{S} Марија се вратила, узела Даничино плетиво и села крај стола.

— Хм, хм... то би добро било.{S} А шта каже?{S} Дакле добићу класу ?...{S} Хм, хм...{S} А може бити, да ћу бити стално на благајни.{S} Доста сам био његов заступник.{S} Хм, хм... био сам вечерас код Панте.{S} Нема ништа од њега.{S} Ужасно кашље, кожа ми се јежила док сам био код њега... хм, хм.{S} Панта је добар човек и ја му не желим да умре, баш на против.{S} Али хтео сам баш да се уверим како је с његовом болешћу.{S} Управник ми увек говорио, да ћу све дотле да га заступам, док не оздрави или не умре.{S} Али он ће, јадник, пре да умре, него што ће оздравити.{S} Хвала Богу једном.{S} А од кад то желим, то ми је био сан и, ето, сад ће да се испуни.{S} Хм, хм... сиромах Панта!{S} Био је добар као душа.{S} Али шта ћеш, судбина... хм, хм...{S} Молио сам једног свог пријатеља да протежира моју меницу у цензури, али он каже, да треба и ти да потпишеш, па одмах да добијемо паре.

— Ја ?{S} А је ли то сигурно?

— Хм, хм, па неће, ваљда, човек да лаже.

— Ја не знам како ћемо да издржимо зиму.{S} Опет немам ни маријаша у кући.

— Заборавио сам да донесем.

— Одакле ?

— Па... хм, хм... из касе.

— А контрола ?

— Јест, ти мислиш, то се сваког часа контролише.{S} Па ја ћу то да вратим.{S} Па после, чудно ми чудо, дваест триест динара.{S} Јеси ти приметила, да је Дана нешто невесела ?{S} Хм, хм...

— То није никакво чудо.{S} Испрошена је.{S} Свака девојка је онда тужна.

Сима се смешкао и почео певушити:

Лекар је морао два пута да дође.{S} Први пут у јутру око шест часова.

Погреб је био заказан за два часа по подне.{S} Пре подне је падала ситна киша и дан је био ванредно леп и пријатан.{S} Небо је било затворено плаве боје, а сунце је још доста снажно грејало и ако је већ била наступила друга половина септембра.{S} Са дрвећа је почело да пада лишће и у гомилама је лежало по улицама и дворишту.{S} Оголело грање, ко какве велике и мршаве руке, изгледало је жалосно и покуњено, као да са страхом очекује зиму.

Готово одмах по ручку свет је почео долазити.{S} Старији људи и жене у годинама одлазили су у собу, где је мртвац лежао, а млађи, који не воле да гледају мртваца, јер им је то непријатно и подсећа их, да ће и они једнога дана тако, скрштених руку, са воштаницом више главе, лежати, или зато, што су се бојали да мртваца сањају, седели су у дворишту на столицама, које су, једна до друге, биле поређане крај зида.{S} Марија и Даница биле су у црном руху.{S} Марија је била убрађена црном шамијом, а Даница флором.{S} Сима је везао црну махраму око врата, која му је јако сметала, вртила се око врата и он је морао сто пута до сада да је дреши и везује.{S} И Свети су били везали флор око шешира, али он, играјући се, био је негде затурио шешир заједно са већ поцепаним флором.{S} Марија је, с времена на време, улазила у собу, налакти се на сандук, погледа у бабу и тешко уздахне.{S} Бабе и старији људи, онда, устају са својих седишта и теше је.

— Ћути, сестро, шта ћеш, божја воља.{S} Нек сте ви живи и здрави.

Марија уздише и клима главом, гледајући у своју мајку, затим јој падне на памет, да је оставила у другој соби отворен орман, или да је на столу заборавила кључеве, уздахне и оде.{S} Даница је била бледа, под очима модри колутови, а очи увек пуне сузама.{S} Она је госте служила слатким и кавом.{S} Сима је стајао са својим познаницима, рођацима и пријатељима а на његовом лицу се огледала неиспаваност и велика жалост.{S} Бркове је стално грицкао.{S} Ожиљак над левом обрвом сваког часа је мењао боју, као он правац разговора.{S} Понекад и он уђе у собу, погледа бабу и уздише.{S} И онда се, са бескрајно тужним лицем, окрене гостима и прича :

Ђорђе је био у чудноватом расположењу.{S} Неко мртвило, којем он не би умео наћи разлога, да је нешто почео о себи размишљати, овладало је њиме.{S} Неки пут му је све било мрско, а неки пут, опет, све равнодушно.{S} Тужним погледима посматрао је живот око себе и осећао је како бескрајна пустош одјекује у њему и око њега.{S} Ништа га није интересовало и све му је изгледало празно и без икаква циља.{S} Његов живот, живот једног канцеларијског роба, који је прикован за једноликости, којима нема краја и циља, убијао је постепено његову енергију у коју се некада био уздао.{S} Он је изгледао себи смешан и сматрао је своју дужност, као чиновника, као озбиљно ношење воде у каквом решету.{S} Изгледало му је, да та његова дужност не оставља никаква трага и да је она једна бескрајна играчка коју сви схватају озбиљно.{S} Шта он очекује од тог својег службовања ?{S} Будућност ?{S} Каква иронија!{S} Зар чиновник, уопште, у Србији може имати какве будућности ?{S} Сва кариера, због које се чине многа чуда, понижавања и ласкања, изгледа, да је само зато створена, да не умре од глади.{S} Сто година деведесет гроша.{S} Од почетка се не иде даље и ако се човек, понекад, лаже да корача напред и то брзо и поуздано.{S} Већ у неколико махова је мислио да да оставку, али није још био смислио каквог другог посла да се лати.{S} А тврдо се био решио да више не буде чиновник.{S} Било му је досадно, да вечито буде сиромах, да вечито зебе од шефова, од којих је зависила његова будућност у служби и да вечито ради један исти посао од кога нико нема користи, а најмање он лично.{S} Он је, сада, себи доказивао, да није створен да буде вечити слепац и зато неће ни да буде.{S} Али и ако је он све то нејасно осећао, ипак је и даље вукао чиновнички јарам, јер није знао од куда треба очекивати могућност која ће учинити, да не буде вечити слепац.{S} И он је тако и даље живео, остављајући данима, да иду један за другим, доносећи собом оно што су затекли : једноликост.

Јесен је била у велико.{S} Небо суро.{S} Сунце жмири и сваког часа се крије иза густих облака, који се гоне по небу.{S} По некад хладан ветар духне, почне увело лишће терати у ковитлац и опет га нестане.{S} Све је натмурено, све зловољно, као да им се прљави и оловни облаци свалили на главе.{S} По нека заостала ласта тумара по ваздуху тамо и амо, силази до својег старог гнезда, очајно цвркутне два три пута и нестане је у висини.{S} Кроз улице прођу по која сељачка кола натоварена дрвима, шкрипе и клате се, а упрегнуте кравице, којима кости пробијају кожу, обориле главе и иду лагано.{S} Одрпан сељак иде крај кола, у руци му велик штап с којим, по некад, ошине стоку, о доњу усну залепљена цигарета и блене у кућу и људе.{S} Људи у врскапутима, метли руке у џепове и, са очајним лицем, иду некуда хитро и журно.{S} Ветар опет духне, почисти мало жуто лишће, које у гомилама лежи по олуцима, и прашину и опет ишчезне.

Била је недеља.{S} Ђорђе је лежао на постељи, руке метнуо под главу, пуши и мисли.{S} У соби је било полутамно.{S} Он је посматрао своју собу, као да се сад доселио и први пут је у њој.{S} Соба је била ниска и доста пространа.{S} Имала је само један прозор и он ју је врло штедљиво обасипао светлошћу.{S} Под је био нераван.{S} По нека даска одскочила и погрбила се.{S} Негде, опет, иструлило парче даске и види се земља, прашина и по неко палидрвце, које ту западне.{S} Уза зид наслоњен један старински орман, испуцао и изгребан од честог сељења.{S} Он је покварен и не може више да се затвори.{S} На сред собе један четвртаст излизан сто и кад се човек на њ наслони он шкрипи и љуља се. Сто је застрт одавно избледелим чаршавом, којем се не може више распознати првобитна боја и пун је мрља од мастила и каве.{S} До ормана, једна полица и на њој неколико поцепаних и расалатаних књига, чешаљ, једна четка за косу, једна празна тегла од помаде, једна боца са усахнулим мастилом и једна држаља, чије је перо убодено у полицу, две плетене столице, чија је слама била почела да се цепа, једна дрвена столица без једне пречаге и у пола обојена жутом бојом, стоје по соби куд која.{S} Уз други зид дрвена постеља скоро политирана.{S} Више постеље један избледели тепих, на којем је израђен један лав како лежи на зеленој трави ; лав је имао само једно око, јер су му друго изели мољци.{S} До тепиха, ближе вратима, једно овеће огледало са позлаћеним оквиром, који је почео да се љушти.{S} Са једне четвртине огледала излизала се жива и она изгледа као и свако друго стакло.{S} Под огледалом виси, о клину, један убрус од српског платна.{S} Таваница од дасака и летава и одавно се погрбила као да ће се сваког часа срушити.{S} На једном зиду, у дрвеном оквиру, слика Александра III. и, са разбијеним стаклом, слика оптужених због Чебинчеве афере.{S} Обе те слике биле су стенице већ одавна начеле.{S} Соба мирише на влагу, трулеж и дуван.{S} И он, сасвим несвесно, поче своју собу поређивати са ћир Настасовим собама.{S} Какво жалосно поређење!{S} Онде све ново, чврсто као од бронзе, скупоцено и отмено, овде све старо, олупано, полутруло и у распадању.{S} Онде једар живот, који брекће здрављем, овде млитав и на умору.{S} Тамо се све ствари смеју, а овде се све натмуриле, пуне туге и бола.{S} Лежећи тако, са цигаретом у устима он је, незнајући ни сам како, мислио о прошлости ћир Настасовој.{S} Он је био сељачки син.{S} Када је дошао из села, он је био го и бос, празних џепова и празна стомака, служио је којкуда, вршио најниже послове, док после разних мука и невоља није ступио у једну радњу, постао момак, после деловођа радње, па ортак и најзад, када је његов ортак умро, изненадно и напрасно, он је испразнио касу, оставио је само неколико несигурних меница, неколико дуванских лозова, неколико безначајних акција, од удовице купио, буд зашто, део својега ортака и постао свој газда.{S} И са таквим квасцем у чврстим и грабљивим рукама, он је, прождрљивим погледом какве грабљиве тичурине, умео да запази где се може доби до ћара, брутално убијајући савест ако покуша да се јави, немајући обзира и милосрђа.{S} Да, да, ко би рекао, да је оно, сад исцеђено, тело, било некада чврсто и жилаво тело какве звери, која јурише на плен, хвата је, стеже и прождире?{S} Сада тај човек у својој кући, која стење од силнога богаства, траје дане, малаксала џина, који се одмара од силних крађа и подвала и јечи под тиранијом болести, ни једног трена не помишљајући, да тамо напољу, где бесни борба живота, леже рањене, искасапљене и обезглављене жртве његове.{S} И он је вечито имао среће у својим разбојничким подузећима, вечито је био поштован и уважаван, корећи и проклињући мале лопове, који, због багателе, прљају руке.{S} И ма шта он радио, за њега није било казне.{S} Према његовим страховитим неделима оглушивали су се и људи, и закон и Бог.{S} И што је више лагао, и што је више крао, и што је имао више саучесника, из свих слојева друштва, ширећи свуда око себе трулеж својег колосалног капитала, као рак што постепено разједа све тело, он је бивао све више поштован, уважаван, цењен, био угледна личност у држави, био неопходан зубац у колосалном државном механизму, био покретач и живот тога механизма, био све и сва.

Ђорђе се јетко осмехну.{S} Облаци густога дима витлали су се по соби и стварали су плаву копрену.{S} Он је гледао у дим, како се постепено диже у вис и како ствара разне фигуре.{S} Кроз прозор је видео једно парче прљавог небеског свода.{S} Над главом је зујала једна мува, која се, свим силама, трудила, да се ослободи из паукове мреже, у коју је он вешто увлачио.{S} Ђорђе се диже и баци поглед на паука, затим се насмеја и рече сасвим гласно:

— Ћир Настас...

Он је размишљао о својој прошлости.{S} Све му је било живо у памети, свака година, сваки месец, готово сваки дан.{S} Отац му је био извршитељ у општини, пре тога је био трговац, али дошао рат и он је морао да остави радњу и да пође у рат.{S} Мајка остала сама, али њој је било немогућно, да надгледа радњу, једно, што се у томе није ни најмање разумевала, а друго, што је морала да гледа и своју децу.{S} Ђорђе је био најстарији и већ одрасао, његова сестра, Стана, имала је четири године, а најмлађу сестру, Перку, мајка је још дојила, Затим је био у кући његов дед, мајчин отац, који је био вечито болестан, пргав и увек тражио свађу.{S} Када му отац отишао на границу, дед је био још пргавији, почео децу да бије без икаква разлога и мајка, онда, мирна, добре нарави и малодушна, није знала ништа друго да ради, него само да плаче.{S} Радње су биле стале.{S} Момци су радили што су хтели и тешком муком су давали његовој мајци, што је било потребно за кућу, као да деле милостињу.{S} Мајка је само плакала, јер није имала ни најмање енергије, да момке отера, да узме све у своје руке и да нађе друге момке.{S} Када се отац, најзад, вратио, изнурен и прозебао, он је затекао дућан, готово, празан, мурдарлук у највећем степену и празну касу.{S} Ах, то је био страшан живот !{S} Његов је отац био најбољи човек на свету, није викао по кући, него је само јечао и, дан и ноћ је размишљао како ће опет подићи своју радњу.{S} Али све је било узалуд.{S} Срећа му била окренула леђа и настаде низ несрећних случајева.{S} Дед умре, после њега, на неколико дана, умре и Перка.{S} Отац, иначе присебан човек, изгуби главу, постаде везан и све поче да се крха и ломи.{S} Једне вечери се затворише отац и мајка у собу и целе су се ноћи нешто договарали.{S} Он је, са својом сестром, био у другој соби и није ни ока склопио.{S} Мајка и отац су нешто говорили, затим је мајка ћутала, а отац јој нешто дуго, врло дуго објашњавао, док, наједном, мајка не врисну, а затим бризну у плач.{S} Отац је ћутао, а мало после поче и он да јечи, да стење и да плаче.{S} На пољу је био леп дан.{S} Сунце је весело сијало и бацало је своје зраке кроз прозоре.{S} Мајка и отац изидоше из собе.{S} Мајка је била жута као восак, очи подадуле од плача, зуби цвокоћу као да је тресе грозница и клати се кад иде.{S} Отац се погрбио, старији за пет година, лице се одужило и бледо је.{S} Коса разбарушена, очи упале и изгледа као да се гасе.{S} Из њега базди дуван да човек падне у несвест.{S} Обуче се лагано и изиде посрћући, али се ипак трудио, да подигне главу у вис и да иде, као човек, којем је савест потпуно чиста и мирна.{S} Тога јутра он је однео кључеве у суд.

После тога је наступио страшан живот.{S} Када је отац предао кључеве, дођоше неки људи у кућу са жандармом, пописаше све њихове кућне ствари и опет одоше.{S} Његов отац је био толико наиван, па је мислио, да поштен човек може, без велике муке, зарадити хлеб за своју породицу и за себе, само кад је вредан и хоће да ради.{S} Али он се у скоро уверио, да се преварио.{S} У кући није било ни једног марјаша.{S} У прво време отац се стидео и није знао ни шта да ради.{S} Срамота га је било од самог себе, кад помисли, да ће га можда, ко упитати шта је пре тога радио.{S} Да каже да је банкротирао, било му је страшно, јер и он, до јуче, није правио разлику измећу намерног и ненамерног банкротства.{S} И тај човек, који, свесно, можда, никада у животу није слагао, почео је да лаже.{S} Причао је, да је био ту и ту, али су му казали, да се претрпи дан два, па ће бити примљен ту и ту.{S} Његова жена, која га је безгранично волела, веровала му је и тешила га је.{S} У прво време је нешто помагала Ђорђева тетка, кришом и опрезно да не примети њезин муж, али њезиног мужа преместе и они остадоше без ичије помоћи.{S} Глад, наједном, бану у кућу.{S} Отац целог дана јури по Београду, а мајка седи код куће, гледа у икону пред којом одавно није запаљено кандило, крсти се, као да је угледала какву авет и плаче и све њезино нежно тело растапа се у сузама, као мало снега на длану.{S} Отац се, већ у мрак, враћа кући, уморан и малаксао, не говори ни речи, само јечи, по неки пут се рукама ухвати за главу и тако иде по соби тамо и амо.{S} Соба потпуно мрачна, јер у кући нема ни гаса ни свећа, и празна.{S} Само две постеље и један сто.{S} Све остало отишло је на добош.{S} Ђорђе је био гладан, али је трпио, јер је видео да ни његови родитељи не једу.{S} Стана, која је била још и сувише мала, да појми ову невољу прво је плакала и тражила хлеба, а после почела трескати ножицама о под и викати, да је гладна, много, много гладна.{S} Мајка је грли и љуби, али дете ипак није било сито.{S} Једног вечера донесе отац један хлеб и мало чварака.{S} Он метну то све на сто и не рече ни речи.{S} Мајка га је гледала, дуго и пажљиво, као да је хтела да дозна, шта га сад мори, када је успео, да донесе што за јело.{S} Она даде деци да једу и они халапљиво почеше јести.{S} Она није хтела да једе.{S} Отац је крупним корацима ишао по соби, јечао је и чупао је косу.{S} Наједном покри шакама лице, леже потрбушке на постељу и бризну у плач.{S} Мајка ђипи и дотрча до њега.

— Шта ти је, Коста, ако Бога знаш ?

Коста је плакао и сав се тресао од плача.

— Кажи, молим те.{S} Зар не треба да тешимо једно друго ? кажи, ти бар знаш да те волим.{S} Кажи ма шта било.{S} Гора несрећа нас више не може задесити.

— Знаш ли од куд ми тај новац ?

Његовој жени пројури једна страшна мисао кроз главу.{S} Не, то није могућно.{S} Не, не, то он није кадар да учини.{S} Зар он да краде ?{S} Не.{S} По сто пута не.{S} Она је крај њега непомично стајала као да је од камена.{S} Хладан зној је облио и цурио низ истопљено лице.

Са бабом, изгледа, да је отишла и беда из куће.{S} Шваља је доведена у кућу и она ради дан и ноћ Даничине дарове.{S} Редовне бриге за насушне потребе су нестале.{S} Ах, те бриге, у једној чиновничкој кући, у којој се, са неописаном нестрпљивошћу очекују двадесет шести дан у месецу, кад се прима плата и први, кад се тражи аконто !{S} Чиновничка кућа, та окречена гробница, која, својом спољашношћу, покрива беду и невољу у кући, чији становници, са празним трбухом, излазе на улицу у пристојном оделу и и изазивају завист радничкога сталежа, понекад преживљују страшнију и суровију судбину, него најбеднија радничка кућа, у којој је одавно нестало хлеба, а о неблагодарном раду, који сиса и срж из костију, говори се као о каквом чудљивом господару.{S} Чиновник, тај канцеларијски роб, не сме и не може, као радник, да буде искрен у својој невољи и да је свакоме открива.{S} Он је, јадник, чува и крије, под сношљивом спољашношћу и баш онда, кад мисли, да је његова невоља на врхунцу и да ће га сваког часа удавити, он, онда, баш изазива завист. Његова спољашност свет не вара и он мисли, да је та спољашност плод доброг стања и, можда, благостања.{S} И док свет завиди чиновнику и жуди за његовим готованским животом, дотле се тај чиновник дави у беди, проклињући своје бесплодно и тешко ропство.{S} Али при свем томе, што је у кући нестало бриге за насушним хлебом, опет је у кући владало страшно, расположење.{S} Сима је био блед, очи није више никако подизао у вис, бркове је све више грицкао и почео је понова да пуши и ако је дуван оставио још пре три године.{S} И он је сада страховито много пушио, као да је хтео да надокнади оно, што није чинио за толико време.{S} Косу и браду није подсецао и они су бујали као коров.{S} За столом није ништа говорио, јео је тек толико да не умре од глади и само је мумлао оно своје хм, хм.{S} Марија је, такође, ослабила.{S} Јагодице се ушиљиле, лице издужило и било је сасвим истањено.{S} Све њезино одело, некада, готово, тесно, било је широко и алавантно, као да је туђе. По кући није више викала, врло мало је радила и ни о чем није више водила бригу.{S} Света је радио шта је хтео, цепао се и прљао, а она га само погледа неким тупим, укоченим и празним погледом, а после јекне и оде у собу, тамо се закључа, бије се у груди, чупа косу плаче и нариче.{S} Обоје су били преплашени, претрну при сваком шушњу и, изгледало је, као да су, са неописаним страхом, очекивали, да се нагло отворе врата и да у собу уђе несрећа или беда или нешто друго, нешто загонетно и необјашњиво, што ће их скрхати и сломити.{S} И они су оборених глава, ишли као сенке, као да над њиховим главама бесни грозна бура, која их свакога часа може треснути о под, а они, слаби и нејаки, нису кадри да јој се одупру.{S} Ах, то је било страшно време !{S} Ноћу су се превртали по постељи, јечали и уздисали, главе су им биле усијане и они су, по мраку, гледали страховите прилике, како бивају све веће и како, са поузданим корацима, прилазе њиховим постељама, ширећи своје дугачке и гломазне руке.{S} Сима често сања, вите будан, како се пење уз неко сјајно брдо, како се то брдо под његовим ногама постепено рони и он лепо осећа, како га оно затрпава, после, наједанпут, искрсне неки човек, као личи на његовог управника, али није он, него више личи на бабу, после опет није баба, него некакав човек, који га хвата за гушу и дави.{S} Или какво велико псето јури за њиме, он се брани виљушком, али га псето стигне, ухвати га зубима за гушу и дави, дави.{S} Он врисне и пробуди се.{S} Студен зној липти с његова лица, изнурен је и малаксао, као да га неко пребио.{S} Ноћ се отегла као гладна година, сан дође, додирне лако његове трепавице, на којима су, како му изгледа, читава брда и опет оде, а он, разрогачених очију, звера у тамну собу, која је бескрајна као океан.{S} У побочној соби избија сат, он броји ударце и леди се од језе.{S} Ах, до зоре има још један читав век!{S} Марија јечи, стегла зубе и угушује плач, заронивши главу у узглавље. И свак од њих двоје крио је своју несаницу.

— Симо...{S} Симо...{S} Спаваш ли ?

— Сад сам се баш пробудио.{S} А ти?

— Ја... ја не спавам.{S} Ово је тешко стање.

— Полудећу просто.{S} Не умем виШе ни да мислим.

— Ни ја.{S} Глава ми тешка, као да је од олова.

— Сирота деца!

— Ћути...

И обоје бризну у плач.{S} Тако су они проводили ноћи, ноћи пуне бола, очајања и гнева.{S} Док су они, са срцем пуним јада и бола, прилазили својим постељама, од којих бежи сан и хвалили су бога, што, бар, Даница о томе ништа не зна, дотле је она отворених очију, гледала у мрак и размишљала је о својим родитељима.{S} Шта је њима сада?{S} Сад је, бар, отишла невоља из куће.{S} Дарови се, на врат на нос, спремају, прстен ће бити кроз кој дан, новац је, такође, спремљен за мираз и лежи тамо негде у каквој сламњачи. Каква их, онда, беда мори ?{S} Можда су зато тако утучени, што су претурали по бабиној соби ?{S} Додуше, није лепо, она то није заслужила, али, ипак, је боље, што су они то урадили, него оне жене, које би је купале, јер би оне, онда, узеле новац.{S} Чудновато.{S} Она је све мислила, да код бабе нису ништа нашли, а сад, изгледа, да су нашли, јер откуда им, иначе, тај новац?{S} Ђорђе је врло ретко долазио, није био више онако нежан, као кад је први пут пољубио и непрестано је причао о сјају и луксузу ћир Настасове куће.{S} Зашто је он, на једном, почео тамо одлазити тако често ?{S} Зашто није нежан према њој, кад га она тако бескрајно воли?{S} Зашто је почео боље да се одева, кад је он, пређе, био штедљив и кад се зна, да му је незнатна плата?{S} Сад, бар, отац више не лаже и не занима се маркама.{S} Она је, такође, била тужна, говорила је само кад је морала и кућа је изгледала, као да у њој вечито лежи мртвац.

Од прве посете Ђорђеве код ћир Настаса прошло је више од три недеље.{S} У прво време, он је одлазио два три пута недељно, а сада је ишао сваког дана, чим, по подне, изиђе из канцеларије.{S} Прво сврати кући, очешља се, веже бркове, очетка одело, погледа се два три пута у огледало и пође.{S} Једнога вечера, кад је први снег почео да пада, упути се ћир Настасовој кући.{S} Када је дошао у предсобље, он куцну на врата, али нико не одговори.{S} Он понова куцну, али кад ни онда није добио одговор, он лагано отвори врата и уђе у собу.{S} Соба је била осветљена, мирисала на дуван и шпиритус и никога не беше у њој.{S} У побочној соби је неко разговарао са ћир Настасом, али, готово, шапатом, јер се ништа није могло чути, само тек па нека безначајна реч залута до његових ушију или шкрипање и стењање ћир Настасове столице.{S} Он се окрете у соби, а затим пођe соби, где се водио разговор.{S} И таман да ухвати за кваку, он чује како неко јеца у другој соби.{S} Он се окрете и пођe лагано соби одакле се чуло јецање.{S} Цаја, леђима окренута вратима, савила се у клупче, главу заронила у руке и плаче.{S} Он стаде крај ње и гледаше у њу.{S} Она је имала црну сукњу, затворено црвену блузу са јаком од црнога сомота.{S} Бели и меснати врат је одударао од црне јаке.{S} По врату ситна коса, испод које вири један округао црн младеж.{S} Гледајући у тај бели врат, како се светли према електричној светлости, као да је од мрамора, он лако затрепери и угуши уздах, који се пео у грло.{S} Само један велик часовник о зиду, који је достојанствено куцао, и њезино лагано јецање прекидали су тишину у соби, која је, према светлости, треперила и смејала се.

— Добро вече, рече он тихо и благо.

Она ђипи са седишта и махну руком преко чела, подижући ситну косу.{S} Очи су јој биле црвене, а лице бледо.{S} У руци је држала рубац и нервозно га гужвала.

— Ах, ви сте.{S} Добро вече.{S} Извините, молим вас...

У неколиким штампаријама су радници штрајковали, јер њихови господари нису хтели да потпишу услове, које је њихово удружење било донело.{S} Она стара драма, измећу капитала и радника, почела је опет да се одиграва. Напућени представници капитализма сматрали су своје право за прече и, својим капиталом, већ доказано.{S} Они су, са дрском неуморношћу и пакошћу ситих људи, багателисали права гладних, који би, да је среће и реда у земљи, требали да хвале Бога, што им, од глади, не крче црева.{S} Раднике је то дражило и хтели су, опет једном, да докажу, да су они творци капитала и да су они право било капитала, који тако брзо и тако ласно заборавља шта он њима дугује.{S} И, као што је то правило, они су претеривали у том својем ревносном борењу за своја права, откривајући, без устезања, своју бескрајну мржњу према капиталистама, који су, у своје време, користећи се безграничном потчињеношћу радника, жељни хлеба, створили те своје мрске капитале.{S} Јер, говорили су они, не треба заборавити, да њима не дају принципали хлеб, него њихов рад и они су зато више поштовали рад него принципале.{S} У тој међусобној мржњи, принципали су заборављали, да је њихов капитал мртав без радника, а радници, опет, да ће можда, кад тад, и сами постати капиталисте.{S} Мржња је обе стране чинила тврдоглавима, тврдоглавство је стварало инат и тако је било отворено поље међусобним пакостима, које су на све јуришале, као псето, које је прекинуло ланац, па чини чуда и покора од беса и гнева.{S} У прво време се споразум сматрао као иронија, која нема никаквог резултата.{S} Обостраној мржњи се све више давало маха и између једне и друге стране стварао се недогледан понор, стварале су се јасно оцртане противничке стране, које се вековима мрзе, боре и прождиру.{S} И ако опет, с времена на време, дође до некога споразума, то није сложан рад, него обично примирје за кратко време.{S} То су ужасна два табора, силна и јака, коју никаква политика, никаква наука и никакве шимерне илузије, нису кадре да слију у један.{S} Јер док год капитал, као какав полип, са страховитим крацима на којима су безбројне сисаљке, стеже раднике и сиса им срж из костију, дотле ће се вечито ови, до последње капи крви, борити против својих изелица.{S} И сад је, опет једном, рикнула окована и рањена звер и устала да се брани, али да опет подлегне, да опет пристане, да јој се намакне узица, док једном, труло и плесниво, друштво не почне да се крха и ломи и да собом све затрпа.{S} А они су били уверени, да после кише сунце лепше сија, да после тамне и дугачке ноћи свиће зора.{S} И због те зоре, која се тамо на небу већ указује, радници, најзад, утољују своју мржњу и мећу свој врат под јарам.{S} Један век више или мање, то не мења ствар.

Они су ишли у гомилама, махали су рукама и живо су се разговарали.{S} По неки пут забруји њихова песма, која је подсећала на грмљавину у даљини.{S} Некоме о врату завезана дугачка црвена краватна и она се лепрша као крвава застава.{S} Кад прођу крај какве штампарије у којој је обустављен рад, они за часак застајкују да се увере, да ли ко од њихових другова ради и мимо њихове одлуке.{S} Принципал их угледа, поцрвени од гнева, песнице подиже у вис и узмахује их према Главној Полицији.{S} Зар је то ред у земљи?{S} Бунтовнички беспосличари иду у гомилама кроз престоницу, прете мирним и лојалним грађанима, који плаћају порезе и прирезе, а полиција, скрштених руку, мирно гледа све ово!{S} Таква земља мора пропасти.{S} То је истина као што је истина, да је два и два четири.{S} Затим се сакрије у штампарију и гневним погледима прети гомили, којој је до певања.

Драгољуб је, такођe, напустио рад.{S} Лепосави је то било врло криво и ако од њега није имала никакве користи.{S} Али ипак то је нешто друго.{S} Хранити једнога беспосличара, који волије да гладује, него да напусти своје право, њој је изгледало страшно.{S} Гладан човек мора да ради, ако неће да умре од глади.{S} Тек га његово право, на које толико полаже, не може заситити?{S} Она је била врло љута, грдила је Драгољуба чим се појави на врата, он је њој брутално одговарао и она, онда, бризне у плач и каже, како је најнесрећнија жена на свету и како ће је њезин најстарији син, чијем се рођењу тако много радовала, отерати у гроб пре времена.{S} Постала је врло раздражљива и свака је ситница одводила ван себе.{S} У часу се заплаче и, онда, као да је сишла с ума, пљеска рукама и каже, да је најнесрећнија мајка.{S} Главан разлог, међутим, није био тај, него један други.{S} Она је била због тога несретна, што је, на једном као из небуха, наступило оно, на шта је она, са особитим страхом помишљала.{S} Ђорђе ју је напустио и она је мислила, да јој сад ништа друго не остаје, него да се убије или, бар, да полуди.{S} Ах, зар је њој суђено да буде несрећна ?{S} Таман се почела осмехивати срећа на њу а она се свирепо окрете од ње.{S} Како ће седа сносити овај неумитни и страховити живот, кад је још један јад притиснуо душу њезину?{S} А како га је она, међутим, волела!{S} И ако је свакога дана, готово, свакога часа осећала како над њезином главом кружи нешто страшно и нејасно, што ђе учинити крај њиховој љубави, и ако је, сваког трена, очекивала да незграпно бахне тај крај, ипак је то био за њу страховит удар, који је раздерао срце, као гром кад удари у какво дрво, па га, одозго до доле, преполови.{S} Није хтела више да једе, као да је намислила гладовањем да се умори, била је гневна и праскала је по кући.{S} Кад је улазила у његову собу да је растреби, она је тамо горко плакала, гледајући ту собу и све у њој, што ју је подсећало на њега.{S} Више пута стане пред огледало и дуго се огледала.{S} Са страхом је посматрала како је ова последња страст оставила трага на њој.{S} Али све све само да није остарила.{S} Али све је било узалуд.{S} Старост је била већ на прагу, само треба да уђе.{S} Први весници старости су се већ огледали на њезину лицу.{S} Оно је било црвенкасто, око очију биле су неколике боре, а усне су већ бивале модре.{S} Две три седе власи, као злуради издајници, вирили су из црне косе и светлуцкале су се, као сребрни кончићи.{S} Она је очајно уздисала и плакала, као да је тиме хтела да заустави време, које је и тако летело, тако глупо и бесциљно летело.{S} Ако старост, која, са особитим задовољством, долази женама, пре времена, у походе, уништи и последњи траг њезине, некадање лепоте, шта ће она, онда ?{S} Нашто јој живот, кад се више нема ничем више надати?{S} И она је плакала, горко плакала над развалинама своје лепоте и над изгубљеном срећом, која јој је опустошила и душу и срце.{S} Ах, Боже мој, ала је старост глупа !{S} Али, при свем томе, зар ће она тако лако заборавити своју љубав ?{S} Зар је то рукавица, која се одмах заборави, чим се свуче с руке ?{S} Зар она не треба до краја да се бори за то своје парче среће ?{S} Да, да и она ће се борити.{S} Она мора бити начисто с њиме и то скоро, не, још данас, још вечерас.{S} Она неће, не може да буде рукавица.

Милош је стајао наслоњен уз прозор.{S} Руке са књигом у једној руци, затурио на леђа и гледа кроз прозор.{S} Гомиле снега лежале су у дворишту и он је био прљав, остатци од јела леже по њему и читаве рупе, излокане од прљаве воде, зијају из њега.{S} Прљавштина је све више побеђивала и снег је постепено губио своју чедну чистоћу.{S} Једна кора од лимуна лежи на снегу и лагано тоне у њему.{S} Он је баш знатно омршавио, па је изгледало, као да је, наједном, много порасао.{S} Лице му је било жуто, као она кора од лимуна на снегу, очи упале, усне одскочиле.{S} Он је жалио своју мајку, која тако много пати, али је, ипак, врло мало говорио с њоме.{S} Вечито је седео или стајао с књигом у руци и ако, сатима, није гледао у њу.{S} Било му је врло тешко у кући, која је постала поприште честих свађа и редовне невоље.{S} Ах, да му није те болесне ноге, он би одавна био далеко од куће, тамо негде далеко у свету, где, можда, незнају за невољу и несреће сваке врсте.{S} Сирота мајка!{S} Он је гледао како је нешто мори, како је све више нестаје, а он не може да јој помогне, јер испаштање никоме није досад опроштено.{S} Ах, сирота мајка грдно испашта!{S} Поче ходати по соби тамо и амо, штака је тупо одјекивала и он је мислио о мајци и брату, како се међусобно, без потребе, раздиру, гомилајући јад за јадом.{S} Нашто све то?{S} Зар неће једном смрт учинити свему крај ?{S} Зашто, онда, убрзавати тај неминовни крај ?{S} Смрт !{S} Она је једина, која је кадра да измири људе и да утиша његове страсти, које тутње у њима.{S} Смрт, смрт!{S} То је једини искрени пријатељ људи, који им добра жели, без икаквих примисли.{S} Она их спасава од беде и невоље и место да тражи какву награду, она још награђује људе миром, бескрајним и вечитим миром.

Врата се, наједном, отворише и Драгољуб улети у собу као олуја.{S} Шешир и капут баци на постељу.{S} Он је волео својег брата, чак га је и поштовао, али га је, ипак, волео да задиркује.{S} Понова се приближи својем капуту и друкче га окрене.{S} У једном џепу био је један предмет и јасно се оцртавао на капуту, кад га обуче.

— Како си, дрвени философу?

Милош стаде према њему и гледа га у очи.

— Јеси почео да радиш?

Изненадно је наступила југовина.{S} Снег је почео да се топи и мешао се са уличним блатом.{S} Низ кровове цури отопљени снег и слива се на калдрму.{S} По улицама прљаве баре.{S} Људи, са посувраћеним панталонама, шљапћу по полурастопљеноме снегу.{S} Вода прска и њихове панталоне су упрскане блатом и водом.{S} Женске дигле сукње до колена и гацају сред ових прљавих бара.{S} Кола јуре и њихови точкови прскају мимопролазеће.{S} Небо сиво и, готово, се спустило на земљу.

Ђорђе је почео боље да се одева.{S} Он је направио неколика одела, која врло често мења.{S} Већ два дана како јури по овом мочарном времену и тражи бољи стан.{S} Био је нашао једну лепу намештену собу у Љубићској улици, али му се газдарица, једно ванредно лепо мало створење, пуно и обло са плавим очима, које вечито сањају, није допала или, боље рећи, и сувише му се допала, па се бојао, да, како је он мислио, не учини опет какву глупост.{S} Газдарица је више певала, но што је говорила, очи су јој биле полуотворене као у сну и увераравала га је, да ће он у њезиној кући бити врло задовољан, јер је она чиста жена, па не трпи ни трунке прашине, а што је најглавније, имаће мира у кући, јер њезин муж, један стари пензионар, који је сада дијурниста у жељезничкој дирекцији, није по цео дан код куће.{S} Ах, зар још и то ?{S} Не.{S} Волије он да узме и лошији стан, него да опет подлегне лепоти и младости ове сањалачке природе.{S} Најзад је нашао једну лепу собу у Господар Јевремовој улици, коју, издаје један пострадали трговац, који је сада чиновник у општинској трошарини, а који има страшно ружну жену и пола туцета деце, разне величине и старости.

Правник је био постављен за репортера код једног београдског листа.{S} Одмах другога дана узео је аконто од својега власника и он је одмах себи допустио један луксуз — ошишао је своју велику гриву.{S} Он, додуше, није хтео да призна, да је то безусловно тражио његов власник, који се грозио те густе и кудраве гриве.{S} Личио му је на лава, а он, ћелав и миран човек, који се, у свакоме чланку и свакој вести, поносио својом лојалношћу за коју нико живо није знао у чему се она састоји, бојао се људи, који личе на звери.{S} Правник је, са болом у души, гледао како праменови његове густе и сјајне гриве, падају испод немилосрдних маказа брбљивога берберина.{S} Зар није штета, жртвовати ту лепу косу, коју је он тако дуго неговао и која му је, како је он био уверен, тако лепо стајала и личио је на каквог занесеног песника или на каквог младог пророка, који је био склон да препороди ово труло друштво, којем су темељи већ били поткопани и оно се већ љуља ?{S} Неки његови другови, с којима је радио у радничким синдикатима, уверавали су га, да би личио на Исуса да само има браду.{S} И сад је ту лепу, гриву морао само зато жртвовати, да не би било контраста између њега и његова власника.{S} Јер кад је власник ћелав, одкуда долази да један обичан репортер има густу и дугачку косу !{S} Чак и црвену краватну морао је заменити каквом солидном, која ће хармонисати са лојалношћу листа на коме ће радити.{S} Наредник је био још блаженији.{S} Он се сада још више поносио својим младим кирајџијом, који је постао новинар, дакле човек, који је врло учен и све зна, и који је, неколиким врстама, кадар да обори најјачи кабинет.{S} Кад год се у касарни повео о чему разговор, он је уверавао своје другове, да ће им донети поуздан суд о некој ствари, јер је његов кирајџија новинар, човек, који све зна, јер се од новинара не може ништа сакрити.{S} Они не само да знају колики је век једнога кабинета, јуче састављенога, кад ће се краљ кренути на пут, него колико је које министар каквом приликом украо и на какав ће начин ту своју крађу оправдати пред светом.{S} Једном речи новинари све нањуше, јер имају бољи нос ма од каквог ловачког пса.{S} Али није он само због тога поштовао својега кирајџију.{S} Он је био уверен, да му је тај правник, који је паметнији од каквог министра и који боље свира на вијолини и од Андалије, донео срећу у кућу.{S} Он и његова жена толике године су узалуд молиле бога, да им да од срца порода, толики су новац бацили, да дођу ма до каквог средства те да постигну свој једини циљ, да остваре свој једини сан, који непрекидно сневају, дан и ноћ, и на једном, готово са његовим уласком у кућу, их обасјала срећа.{S} И наредник и његова жена сваком су, у поверењу, говорили о својој бескрајној срећи.{S} Правник је од оног часа постао особито славан, кад је у листу дирљиво и сентиментално, описао љубавну трагедију Драгољуба и Јулке.{S} Он је у ту љубав унео врло много поезије.{S} Драгољуба је описао као Ромео, који страсно воли и који није имао никаквих примисли, па чак ни обичну вулгарну помисао на брак, Јулку је публици представио као црнооку Јулију (Јулка је имала плаве очи), чедну и непорочну, која је, својом лепотом, изазвала љубомору а која је Драгољуба безгранично волела.{S} Једино неоправдана љубомора, у виду нечастивог, тутнула је нож (а перорез и нож је свеједно) у руке Драгољубу и он, у љубавној екстази, заронио је нож у неверно срце њезино.{S} Правник је све лепо до ситнице описао, чак је помињао и њихове састанке при бледој месечини, очајне уздахе, море суза, које се тада проливало, страсне љубавне песме, које је Драгољубово срце испевало и, као страховити завршетак, који је публици измамио много суза и страшне клетве, непристанак родитеља, да се узму ово двоје заљубљених.{S} Један број, који је Правник донео кући, ишао је од руке до руке, био већ сав прљав и поцепан, али су га ипак сви читали.{S} Нарочито Каја.{S} Она је цео тај дирљиви извештај, тај роман њезине сестре, знала на памет.{S} И Јулки је морала неколико пута да га чита.{S} Јулка, лежећи у постељи, слушала је пажљиво и тужно, очи јој се замагле и она уздахне, сетно и болно.{S} Ах, та љубав!{S} Ипак је то, тако рећи, једна лепа ствар.

Поред тога, што је Правник имао врло оштро перо, готово, као мач, имао је још и једну другу особину: умео је да отвори свака врата и свуд је био добро примљен.{S} Стајао је добро и са министрима и са одаџијама, са судијама и трговцима, са писарима и жандармима и све се тискало око њега, јер га све поштовало и сви су га се бојали.{S} Он је то свуда причао и свак му је веровао, јер новинар је зверка, па свакоме треба.{S} И правом, да нападне кривога и кривом да прећути његову кривицу.{S} Он је сваког дана одлазио у Главну Полицију и увек је код куће причао ваздан интересантних ствари.{S} Наредник зине и слуша, а Правник, уверен у своју новинарску силу и моћ, обећавао му је, да ће му, кроз дан два, израдити цивилну службу.{S} Његов газда му, у напред, захваљује, а Правник иде све даље и прича о својој баснословној плати и о томе како се о њега отимају сви београдски листови.

Од неког времена престале су сукње да шуште кроз двориште, нестао је мирис од љубичице, елегантна дама није више долазила.{S} Баба Митра се још више затварала у собу, с мачкама се није више играла, само је ишла по соби и кујни, јечала болно и, дан и ноћ, је плакала.{S} Око подне и у 6 часова у вече тек изиђе из својег стана, у једној махрами увијен тањир и некуд одлази.{S} Главу обори и иде погурено, никога не гледајући.{S} Недељом понесе још и један свежањ, метне га под пазухо и тако одлази.{S} Ноћу није спавала.{S} Пред иконом је стално горело кандило и светлуцкало се у полутамној соби.{S} Она се преврће по постељи, јечи, уздише и плаче.{S} Наједном устаје, грува се у груди, крсти се и само плаче, плаче.

Од како је Стојан у затвору, због изгреда против неких радника, који су, мимо штрајка, пошли у фабрику да раде, његова је жена пренесена у болницу, а његова синчића је узео наредник на Правниково наваљивање.{S} Правник га је врло често обилазио и уливао му наду, да ће њихова ствар, кад-тад, победити, да ће њихове идеје, у најкраћем року, бити остварене и зато треба затвор да сматра, као обичну буржоаску установу, коју ће онда, кад сине зора слободе, сравнити се земљом, да неће остати камен на камену.{S} Само истрајности, јер притиснуто јаче све на више скаче.{S} Њихов дан ће доћи.{S} Петли већ објављује зору тога новога дана.{S} Најзад га је опоменуо и на оне златне речи првога социјалисте, да ће први бити последњи, а последњи први.

Снег је, у грдним гомилама, лежао у дворишту.{S} Чесма је била замрзнута и због ње је свакога дана било у кући свађе.{S} Газда је то Једва дочекао, јер се вода, не троши, а кад се не троши не мора ни да се плати.{S} Снег притиснуо страћару и она јеца под тим грдним теретом.{S} По крововима прљав снег од чаџи.

Лепосава носи црно одкад је Драгољуб умро у болници.{S} Она је постала врло ћутљива, иде често на гробље и била је уверена, да ју је бог казнио смрћу Драгољубовом.{S} По целог дана седи за машином и шије, понекад се отме тежак уздах и неколике сузе котрљају се низ смежурано и бледо лице.{S} Милош, кад дође из школе, седне крај ње, читао јој какву књигу или јој причао шта је видео на улици или какав догађај из школе.{S} Око врата црна махрама и од ње одудара жуто болешљиво лице.{S} Он је почео да кашље, мајка га забринуто погледа, а он је уверава, да је том кашљу узрок хладна вода.{S} У вече, крај лампе, Лепосава крпи рубље или плете, а он учи или шета по соби.{S} И тишину у соби само прекида тупа лупа његове штаке и дубок и очајан уздах из Лепосавиних груди.{S} Ђорђе се спремао да се пресели у други стан и она је то сматрала за природну ствар.{S} Није јој било жао што ће Ђорђе да оде, јер га је већ била прежалила, као и све што човек прежали...

Када је у седам часова у јутру зазвонило велико звоно, обешено о један висок дирек у сред дворишта, почеше притвореници излазити из својих тамних и загушљивих ћелија, које личе на пећине, на подруме и на тавнике.{S} Сви потрпали руке у џепове, зуби им цвокоћу, а кроз њихове рите види се гола прљава снага.{S} Двојица по двојица износе чаброве из апсане, по дворишту шета један жандарм са рукама у џеповима, лице му црвено од мраза, а о брковима висе му неколике леденице.{S} Натмурен је као небо, иде и подскакује.{S} На сред дворишта стоји један дебео каплар, са лицем као пун месец и малим ретким брковима, у једној руци му воловска жила а у другој, између два прста, цигарета.{S} Пуши и наређује притвореницима да чисте снег.{S} Један циганин узео вијолину да свира, али тек што је превукао гудалом преко жица, викну благо апсанџија.{S} Апсанџија је млад поднаредник, ћосав и богињав, ванредно бистар и благ као мелем.{S} Кључеви у руци звече, а он раскречио ноге, пуши и разговара се са једним врло бркатим специјалистом у подвалама.{S} Преко дворишта води пут ка једној двоспратној жутој кући.{S} На доњем спрату су хапсане за лица, која су под ислеђењем и за оне који су под судом.{S} На горњем за политичке кривце и грађане бољих положаја.{S} Под стрехом, до степеница, стоје три новинара, један полициски писар и Сима разговарају се и са багателисањем, гледају у остале притворенике како чисте снег.{S} Поднаредник дошао до њих и одмах настаје смех.{S} Она три новинара још никако не верују да су у затвору и да им је одузета слобода за коју се толико боре.{S} Они су целога дана слободни.{S} Могу чинити шта им је воља и чине.{S} Сви непрекидно причају о раду, али нико не ради, него само измишљавају којешта што ће изазвати смех.{S} Најстарији међу њима је један колос од човека, са проретком смеђом брадом и проретким брцима.{S} Зуби зелени и велики и стално вире испод усана.{S} Он непрекидно прича о тиранији полиције, о томе како је он, годинама, политички мученик и како ће се за то једнога дана наплатити.{S} Иначе је добар и душеван човек као каква задушна баба.{S} До њега стоји други новинар, један осредњи млад човек од тридесет и две године, лице пуно и црвено, плави брци подигнути у вис a la Виљем II., на носу му цвикер, који стално клизи и он га стално подиже, отварајући при том уста као да зева.{S} Он је Јеврејин и, наравно, врло практичан.{S} Осуђен је на месец дана и ту своју казну сматра као страховито варварство.{S} Једном речи, он је на путу, да се једнога дана представи као политички мученик, који је за своја политичка начела, која ни њему самоме још нису била позната, патио и због којих га наравно, једнога дана треба наградити:{S} Он је жив човек, еластичног духа, као што је и његов карактер и, са особитим задовољством, воли да прича о својој ванредној спреми као бивши полицајац и о својим тортурама, којима је кривцима час пре изнуђавао признање.{S} Трећи је висок.{S} На глави му црн шешир са великим ободом.{S} У лицу је доста пун, мали оретки смеђи бркови чине полукруг над напућеним устима.{S} Очи црне и светле се кроз наочаре.{S} Он се пређе бавио књижевношћу, упао, ни крив ни дужан, у новинарство, затим отворио штампарију, али убрзо је, непрактичан и наиван, пропао и сад се опет, душом и телом, бави књижевношћу, а новинарством као позивом, који треба да га храни.{S} Он је тужан, чело му је вечито набрано, веђе подигнуте у вис, као да се увек нешто чуди.{S} Воли да прави вицеве на туђ рачун и ако му је врло криво, кад ко то исто ради, према њему.{S} Он увек доказује, да треба другом увек чинити оно, што човек није себи рад.{S} Полициски писар је омален црвен човек са великим смеђим брковима и вечито набораним лицем.{S} Очи црне и никад се не подижу у вис, него увек гледе испод обода од сламног шешира.{S} Он је проневерио грдан новац, увек је замишљен, свакога стално уверава, да је он исто толико крив, као и снег, што лежи на дворишту.{S} По некад погледа у небо, удари се у груди, уздане и каже, да ће и његово време једном доћи.{S} Он вечито носи полициску униформу са бакарним дугметима и један пожутели сламни шешир са избледелом пантликом.{S} Највише воли да говори о неблагодарности људској.{S} Нарочито је мрзео трговце, којима је све могућне услуге чинио, а сад неће за њега ни да чују, него је приморан, да се храни из жандармског казана, кад се кој жандарм смилује да му да мало чорбе и да купи цигарице по дворишту.{S} Сима је био блед, очи му упале и све лице је обрасло у бради.{S} Он је свакога уверавао, да је невин и да ће, на дан претреса, бити пуштен као невин.{S} Он је сматрао за част, што су се новинари дружили с њиме и ако је и душом и телом, био противан повластицама, које су они у затвору уживали.{S} Нарочито му је било криво, што његова жена и ћерка нису смеле с њиме да разговарају на само, него у присуству апсанџије, док је код новинара долазио ко год је хтео, разговарали се дуго у својим собама, пили пиво и каву и пушили као Турци.

Ћир Настас је био целога дана врло зловољан.{S} Он је прошле ноћи сневао страшан сан, стално је мислио о њему, тумачио га на разне начине и, најзад, је дошао до уверења, да наговештава неку несрећу.{S} Сањао је беле голубове, а свак живи зна, да бело у сну значи некакву беду или несрећу.{S} Тај свој страшан сан причао је свакоме ко год је дошао к њему.

— Лепо видим читаво јато белих голубова, али ни један голуб није био друге боје.{S} Као седим ја пред радњом, а ти голубови лете, лете и стају ми на главу, на рамена, на руке, на колена, свуда.{S} Ја седим као да сам од камена и не могу да их отерам.{S} Као мислим, то је нека беда, нека несрећа.

Он је сасвим омршавио.{S} Просто се, за кратко време, сав истопио.{S} Лице му је било жуто, смежурано и истањено.{S} Очи мутне и упале.{S} Велике обрве биле су чупаве и, готово, сасвим покривају очи.{S} Врат танак као у какве тице, а јака широка, као да ју је од кога узајмио.{S} Одело широко и алавантно и његово мршаво тело се губило у њему.{S} Брилјантски прстен је оставио, јер није могао - више да га носи, наједном је постао широк.{S} Златан прстен, с кажипрста, преместио је на палац.{S} Вио је стално заједљив, пакостан и суров.{S} Криво му је било што он да умре, а други да живи.{S} И он се љутио, понекад је презирао своје богаство, које није кадро да му продужи живот бар за годину две.{S} Било му је чудновато како то, да он, богат и моћан, буде болестан и да од те болести мора умрети, а сиротиња, која нема шта да једе, која је више гола него обучена, живи и, можда, и не зна за болест.{S} На што, онда, све његово богаство, кад се ипак мора умрети ?{S} Руке су му дрхтале, као да га тресе грозница, усне танке и помодреле, а зуби црни и нагрижени.{S} Он је личио на кућу, чији су темељи поткопани и само очекују најмањи удар, па да се сравни са земљом.{S} Дуван је оставио, јер је имао неки гадан огаван укус и заударао је на трулеж или на нешто друго, не знајући ни сам на што.{S} Није, готово, ништа јео, болови су престали, није осећао више ни један физички бол, био је вечито занесен, глава тешка и једва се држала на танку врату.{S} Он је гледао како све више нестаје и очајавао је, што није био кадар да том нестајању енергично стане на пут.{S} Ах, где је та његова велика енергија, којој има да благодари за све успехе у својем животу ?{S} И он, мислећи о тој својој несталој и одбеглој енергији, подиже руку у вис и гледа у своју шаку, коју једва може да затвори и отвори.

Многи његови другови, трговци, долазили су често к њему, кад су чули, да му се приближио крај.{S} Свак од њих, неки обилазним путем, а неки отвореним и бруталним начином опомињали су га на његову дужност, као богата човека и трговца.{S} А он је задовољно климао главом и смешкао се, као да је тиме хтео да каже, да је све удесио шта треба и да нико не треба да води рачуна о његовој слави после смрти, јер се он већ сам зато побринуо.{S} Једно богато трговачко удружење, које осим једне школе, није урадило ништа са својим великим богаством, свим могућним средствима је радило на томе, да богати људи, без породице, остављају све своје богаство томе богатоме удружењу.{S} И, збиља, сви богаташи су остављали своје благо, јер га нису могли собом понети у гроб, томе удружењу и ако нико живи није знао у каквој се намери гомилало то мртво благо, којем се држе парастоси, певају песме и, по новинама, пишу химне у виду чланака и кратких бележака.{S} Али ипак већина је мислила, да се то богаство само зато умножава, да једном трговачки сталеж буде у Србији господар, да све приграби у своје руке и да, својим гломазним рукама, удави све оно, што нема никакве везе са трговином.{S} Трговачки сталеж треба да буде племство новца, а у чијим је рукама новац, он господари земљом, презирући све будалаштине, као што су уметност, наука и књижевност.{S} Србија, иначе, очекује спас и њезин нови месија не може нико друго бити, него трговина, трговина и новац.{S} Зато је трговина немилосрдна, зато нема ни трунке осећаја.{S} Њезин циљ је новац, богаство, које се огледа у гломазним зградама, које личе на касарне или болнице и у дрској грабљивости, коју називају енергијом, вредноћом, устаоштвом и практичним духом.

Лекар је долазио два пута дневно.{S} Говорио је дуго са болесником и, сваког трећег дана, је препоручивао да се сазове конзилијум и ако је био уверен, да тиме ни најмање не мисли на болесника, него на своје колеге, којима треба учинити услугу, јер су и они њему чинили и чине, кад им падне шака какав богаташ.{S} Јер какав је то богаташ код кога не би конзилијум констатовао оно исто, што је то сам домаћи лекар одавна констатовао?{S} Ћир Настас, као и све тврдице, није жалио што троши на лекаре и лекове.{S} Он је хтео да живи и ништа му није било скупо да купи мало живота.{S} Он је увек тражио да буде с лекаром на само и увек му је описивао своју болест онако, како је то, с дана на дан, чинио.{S} Сад је, такође, био лекар код њега, постављао му увек стална питања, а ћир Настас му је увек стално једно исто одговарао.{S} Он се пред лекаром волео пренемагати, јечао је кад је о себи говорио, с времена на време, је уздисао, као да је тиме хтео лекару да да стварне доказе о својој болести.{S} Лекар је чинио као да га слуша а у себи је бројио визите, мислио је на један свој мајдан, који му гута све што заради и на своју ћерку, коју му је њезин муж ту скоро вратио.{S} Кад је ћир Настас престао да говори, лекар га узе тешити, причајући му, да је он имао у својој пракси још озбиљнијих случајева, па је, захваљујући његовој спреми и великој пракси, све лепо излечено, као руком однето.

Док је лекар тешио ћир Настаса, предлажући му конзилијум, који ће проучити фазу у којој се сада налази његова болест, дотле је у другој соби седео Ђорђе са Цајом и разговарали се.{S} Ђорђе се више од два месеца ценкао са адвокатом да поцепа тестаменат.{S} Адвокат, којег су овако деликатне ствари обогатиле и који је сматран за одлична адвоката, у прво је време уверавао Ђорђа, да је то обичан злочин, што он од њега тражи и да он ни по коју цену не би продао мир своје, иначе потпуно чисте савести, доцније га је, опет, уверавао, да би он много што шта учинио за љубав госпа Цаји, али то никако не може, осим за неку баснословну награду, коју она, можда, не би платила.{S} Јер кад човек већ прља руке и кад се већ реши, да умрља своју чедну савест, онда треба, бар, да зна зашто то чини.{S} И док га је Ђорђе иронично гледао, дотле му је адвокат причао, да има децу и да није рад, да им остави прљаво име.{S} Част је он, говорио је, увек ценио изнад свега.{S} Ђорђе се решио, да је најбоље, да за неко време, не одлази адвокату.{S} А адвокат, бојећи се, да му се из руку не измакне тако масан залогај, долазио је Цаји и нудио је своје услуге, уверавајући је, да ће то само њој учинити.{S} И, на крај крајева, се погодили и сада је тестаменат у Ђорђевим рукама.{S} Али при свем том, они нису могли мирно спавати.{S} Бојали су се, познавајући ћир Настаса, да не преиначи тестаменат и онда опет нису ништа учинили.

Ђорђе је ишао по дебелу тепиху, који је угушивао његове кораке, био је забринут и пушио је.{S} Цаја се наслонила на једну фотељу, руком је подизала неколико чуперака непокорне косе и гледала је, забринутим погледом, у Ђорђа како иде.{S} Брига и жудња за новцем их је острвила и они су постали дрски и сурови, ни за часак не помишљајући на то садашње своје понашање.

- На крају крајева, ми опет нисмо ништа постигли.

Цаја га загонетно погледа и рече тихо као у сну:

— Како?

— Он још живи.{S} Зар му не може пасти на памет да напише други тестаменат ?

Цаја пребледи и разрогачи очи.

— Јест, какав је, то може учинити.

— Па не само то.{S} Зар он не може звати другог адвоката?

Цаја га је гледала разрогачених очију и рече отежући :

— Може.

За часак обоје ућуташе.{S} Он је ишао по соби тамо амо.{S} Часовник је достојанствено куцао, а пролетња киша је добовала у прозоре.{S} Цаја прекрстила ногу преко ноге, саставила руке и тако загрлила једно колено.{S} У другој соби ћир Настас објашњава лекару своју болест.

— Како је жилав.{S} Неће да умре.

— Ти му мало уштрцаваш морфиума.

— Баш на против.{S} Два пута више но што треба.

— Чудновато.{S} Видиш ти, да често долазе они његови пајташи.{S} Бојим се, да ће га наговорити, да преиначи тестаменат.

— И ја их мрзим.{S} Зашто, ког ђавола, грабе тај силан новац?{S} Нико не види од њега користи.

Опет ућуташе.{S} Цаја устаде, преће преко собе два три пута, а затим се наслони на рагастов од врата.{S} Главу накривила, руке опустила, а очи упрла у њега.{S} Он сео за сто, налактио се, једном ногом цупка, пуши и гледа у таваницу.

Ђорђе је врло често до дубоко у ноћ остајао код ћир Настаса, кад му, по неки пут, буде рђаво.{S} Он га, са Цајом, скида и односи у постељу.

Лекар изиде.{S} Цаја пође за њиме и док је лекар облачио врскапут, она је стајала на прагу, прекрстила руке и разговара с њиме.

— Треба да будете на све готови.{S} Смрт може свакога часа наступити.

— Цаја направи жалосно лице.

— С тим се морате помирити.{S} Сви ћемо умрети, један пре, други после.

Цаја пређе руком преко очију, као да је хтела да убрише сузу.{S} Али у часу поцрвени, као да се сама себе стидела и ипак рече, не знајући ни сама зашто ни крошто:

— А тако је добар човек.

Лекар смакну раменима и рече:

— Хм, судбина...{S} Лаку ноћ.

— Лаку ноћ.

Врата се за њиме затворише и она уђе код ћир Настаса.{S} Ђорђе је већ седео према њему.

— Никако не спавам, ово је већ друга ноћ.

— Чини ти се, Настасе.{S} Спаваш као топ.

— Ето, сад она боље зна од мене.

— Па како сте, онда, сањали кад не спавате?

На три четири дана после шестомесечног помена, који је Цаја дала за покој душе ћир Настасове, Ђорђе ју је испроси.{S} Ретко ко, из њезиних кругова, да ју је због тога осуђивао.{S} Баш напротив, све трговачке жене су је уверавале, да она и није могла ништа паметније учинити.{S} Она је још млада, лепа и здрава, па зашто да се, тако рећи, пре времена, закопа?{S} Она треба још да живи, јер, ако треба истину рећи, она је тек почела да живи, па зар одмах и да умре?{S} Којешта.{S} Живот није вечит и зато га треба паметно употребити.

Ђорђе није избијао из Цајине куће.{S} Он је одмах, чим је ћир Настас сахрањен, ушао у радњу као господар, узео све у своје руке и почео да заповеда.{S} Радња је била одавно позната и чувена и убрзо је придобила старе муштерије, које су момци, за време ћир Настасове болести, отерали својим дрским понашањем и разбојничким уцењивањем.{S} Ђорђе је одмах одпустио све момке, узео друге и много им је причао о томе, како никада не треба заборавити, ко је млађи а ко господар.{S} Момак је момак, то не треба никад заборавити.{S} Нарочито је уверавао момке, да је он видра и да нико није кадар ни иглу да украде, а покушали то ко, нека припише себи, што ће га снаћи.{S} Момци су вртели главама, бекељили се на њега кад им окрене леђа, али су га се ипак бојали.{S} Све менице, које су остале од ћир Настаса, дао је адвокату и наредио му је, да буде енергичан у наплати.{S} Адвокату је још рекао, да не упућује њему дужнике, него да он с њима поступи онако, како ће се најлакше доћи до новаца.{S} Настојника имања, који је наплаћивао кирију од кирајџија, одмах је сменио, јер му није био довољно енергичан и допустио је, да се кирајџије много задуже.{S} Тај настојник је био већ стар човек, имао је болесну жену, која годинама не устаје из постеље и петоро деце.{S} Он је некада био трговац, па пострадао и сад, после десетогодишњег настојниковања, без бриге за насушни хлеб, избачен је на улицу, без марјаша у џепу, са болесном женом и толиком децом.{S} Неколико је пута долазио Ђорђу и молио га је, да га не тера, али Ђорђу је тај убоги старац био досадан и наредио је момцима, да га не пуштају у његову канцеларију.{S} Најзад се реши, те оде Цаји.{S} Њој је било врло жао, извадила је два динара и дала му, али није могла да му помогне, да остане и даље настојник, јер, вели, она не сме да се меша у трговачке послове.{S} Њему није ништа друго остало, него да покупи своју сиротињу и да случају остави на вољу, да с њиме располаже како хоће.{S} Ђорђе је сада узео једног старог наредника, који је, због туче, био отпуштен из војске. Он је био омален, риђих бркова, који су покривали уста, црвена широка носа.{S} Стално је носио војничке плаве панталоне, чизме и шајкачу.{S} Никад није био празних руку.{S} Или је у руци држао метлу или један дебео дренов штап.{S} Он је био прави тиранин без душе и срца.{S} Кирајџије је стално грдио, ако оставе чесму да цури, ако десет пута дневно не чисте пред својим вратима и ако случајно проспу какву воду на двориште.{S} Свакога првога у месецу, тачно у седам часова у јутру, иде с признаницом од врата до врата, куца као бесомучан и пре него што назове бога, он каже :

— Дошао сам за кирију...{S} А што ви не кажете својој слушкињи, да чисти олук?{S} Ако јој ја кажем, она ће се и чудити и крстити, дабоме...

Ако добије кирију, он броји новац по два три пута, пажљиво га стрпа у џеп, не говорећи ни речи, као да је то сасвим природно, да се кирија мора платити првог у седам часова у јутру.{S} Кад му се, на пример, каже, да дође кроз дан два, он долази три пута дневно, мршти се, виче и псује.

— Па докле да вас чекам, имам, ваљда, и ја плаћања.{S} Треба за порезу, воду, ђубре, оправку.{S} Ко не плати за један месец, а како ће за два ?{S} Кирија је преча од свега осталог.{S} Човек не треба да једе, али кирију мора да спреми, дабоме...

Ђорђа су трговци мрзили, јер су га сматрали за уљеза, који је, без по муке, са огромним капиталом у рукама, постао њихов конкуренат.{S} А највише, наравно, су га мрзили, јер је, свакако, он наговорио ћир Настаса, да не остави ништа неким трговачким установама.{S} То они ћир Настасу неће никада опростити, па су га зато, и ако мртва, страховито оговарали, измишљајући читаве легенде о пореклу његова богаства.{S} О Ђорђу су, такође, имали врло рђаво мишљење, говорили су, да је он, у своје време, покрао неке силне новце, да има три ванбрачна детета, да је прво омаџијао ћир Настаса, а после и Цају и она је, не знајући ни сама како, постала његов роб.{S} И докле су га трговци тако иза леђа оговарали и оцрњивали, дотле су га на улици, кад га угледају, поштовали, утркивали се ко ће бити љубазнији према њему, трљали руке и смешкали се.{S} А Ђорђе је био задовољан и где год се макне старао се, да свима и свакоме покаже, да је у његовим рукама грдно богаство и да може, само ако хоће, пола чаршије да затвори.{S} Сви су били у његовим рукама, од њега је зависила њихова срећа или несрећа.{S} После краткога времена био је изабран за члана једнога великога удружења, постао је члан управног одбора у неколиким новчаним заводима.{S} Полиција га је поштовала, звала га за присутног при ислеђењима злочинаца.{S} А он, са злочином на грбачи, задовољно се смешкао и сад је тек почео појимати чар живота.

Једнога понедељника оде он са Цајом и са још неколицином својих пријатеља у цркву на јутрењу и венча се.{S} После венчања сврате сви кући, доручкују и опет се разиђу.{S} Ђорђе оде у радњу, као да се вратио с пијаце, као што то ради сваког јутра.{S} Чаршија је беснела од муке, што Ђорђе није приредио свадбу како то доликује једном трговцу, него се, тако рећи, кришом венчао.{S} Неки су говорили да ту мора да има нечега, а неки, опет, да је Ђорђе гора циција од ћир Настаса.{S} Сад се тек Ђорђе осећао сигурним.{S} Све док свештеник није промуцао неколико неразумљивих речи, био је он само привремени газда.{S} Сад је и то свршено и сад му добивено богаство није кадра одузети ни једна сила на свету.

Али при свем томе, што је остварио своје некадашње нејасне жеље и мутне снове, ипак га по некад обузме нека чамотиња.{S} У таквим тренуцима он је блед, у часу задрхти, претрне кад се отворе врата.{S} Ноћу није добро спавао, будио се сваког часа и, као из далека, чује неки пригушени глас, који подсећа на ћир Настасово, кркљање и његово срце како достојанствено куца, као онај дрвени часовник.{S} Онда је ћутљив, халапљиво пуши и утучен је, као да на леђима носи неки грдан терет, који ће га, кад тад, немилосрдно згњечити.{S} Све у канцеларији, што га је подсећало на ћир Настаса, он је избацио и заменио другим стварима.{S} У собу, у којој га је удавио, није никад улазио и Цаја је морала све ствари да испоклања, које су припадале ћир Настасу.{S} Он сам узео је велику ћир Настасову слику, коју је, у бојама, израдио неки надри сликар, поцепао је у парам парче и бацио је у пећ.{S} Цаја и он нису га никада спомињали.{S} Ђорђе, кад угледа потпис ћир Настасов, било на каквој меници или на каквој другој хартији, он пребледи и тај потпис није био више пером исписано име и презиме, него ћир Настас сам, који га је гледао закрвављеним и разрогаченим очима и он је јасно осећао болове на руци од његових ноката.{S} Али време је пролазило, он се био заронио у трговину, упуштао се у најдрскија предузећа, свуд га пратила нека луда срећа, која му је доносила силан новац и он је постепено почео заборављати свој злочин.

Једнога дана, пред вече, седи он у својој канцеларији.{S} Тек први мрак почео да се хвата.{S} Била је још непрестано врућина.{S} Напољу су биле упаљене електричне сијалице.{S} Грдан свет врви улицама.{S} Он скинуо капут, засукао рукаве и седи за писаћим столом.{S} Налактио се на наслоњачу, на руку наслонио главу, пуши и размишља.{S} До њега грдна двокрилна каса отворена и брекће од силних акција, новаца, меница и облигација.{S} У дућану узмували се момци, скидају еспап и пакују га у велике сандуке за паланчане.{S} Неко куцну на врата.{S} Он подиже главу и рече:

— Слободно.

Један омален, блед човек од четрдесет и две три године, са брадицом као у јарца, са густим опуштеним брцима и мутним очима, указа се на вратима.

— Добро вече, газда Ђорђе.

— Добро вече, Ђоко.

Истрага код полициске власти је, као увек, трајала читаву вечност.{S} Ђорђе је, с дана на дан, с часа на час, чекао да га позову на саслушање.{S} Чим види жандарма, са позивима у руци, да се приближава његову дућану, он претрне, доња му усна заигра, а ноге клецају.{S} Кад прими позив, он га задуго држи у руци, која се тресе и нема куражи да га прочита.{S} Тек кад види речи: ради извеснога саопштења он, за часак, одахне, али у брзо, опет овлада њиме страх, јер је мислио, да је то нека клопка, коју му ставља полиција.{S} Руке, са позивом у једној руци, затури на леђа, погрби се, као да га извесан терет притиснуо, главу оборио и тако шета по канцеларији тамо и амо.{S} Час по застаде, дубоко се замисли и по стоти пут чита позив, као да му је он кадар, да изда тајну, која се крије иза тих безначајних и стереотипних речи из убогог полициског речника.{S} Час му изгледа, да се те речи некако иронично смеше, а после, опет, да нешто сасвим друго стоји на позиву, што се не може одмах видети у првом тренутку.{S} Шегов страх је, на разне начине, тумачио те ништавне речи, на које, можда, писар није ни мислио кад их је писао.{S} Дуго је размишљао, да ли одмах да иде у кварт или тек сутра дан, размишљао је шта да каже, ако га буду о тој ствари питали и увек се решавао, да не призна, јер се код њега не може наћи ни једна марка, а потом ће се чинити увређеним: како се могло посумњати на једног тако угледнога трговца од којег држава има тако много користи.{S} Најзад, мислио је, колико је Ђокино јесте, толико ће бити његово није.{S} Јер, на крају крајева: ко је Ђока и шта је он?{S} Зар он, например, не може теретити цео свет и зар ће се више њему веровати, једном чиновничичу, који је ординаран лопов, него њему, једном угледном трговцу?{S} И при свем томе, што је он постављао оваке премисе, којима је, наравно, логичан закључак био, да је невин, ипак је био узнемирен, мир и сан су бежали од њега и он је вехнуо.{S} Помисао, да једним бруталним полициским ударцем може изгубити све своје богаство за којим је толико жудео, доводила га је до лудила.{S} Његово шетање по канцеларији, са забринутим лицем, није било момцима ништа чудновато, јер су они били навикнути да га таква виде пре извесне велике финансиске операције.{S} После он се, у дућану, свим силама, трудио да прикрије своју душевну борбу и, понекад је био претерано весео, љубазан, шалио се са муштеријама, звиждукао је по дућану, а код »Грчке Краљице« је, навлаш, измишљавао којекакве неслане досетке и сви су били уверени, да је ова тица грабљивица опет дошла до каквога богатога посла.{S} Кад дође кући, он седне за сто, наслони главу на песнице и тако утоне у мисли.{S} Наједном ђипи, пљесне по бутинама, гута халапљиво дим и крупним корацима лети по соби из једног угла у други.{S} Неки пут ногама покупи ћилим и, онда, се наљути, поцрвени до ушију од гнева, опсује нешто и ногама почне трескати по поду.{S} За време јела, седи за столом, тешком муком прогута неколико залогаја, нагне се над тањир, веђе подигне у вис и ни у кога не гледа.{S} Цаја даје деци да једу, он чује како деца говоре, танким и нежним гласићем и како, сваког часа, испуштају кашичице.{S} Он, наједном, скочи од стола, намршти се и уђе у собу.{S} Тамо се стропошта на једну столицу, покрије шакама лице и јеца.{S} Мало после дође и Цаја.{S} Она притисне кецељу на очи, не може ни речи да каже, метне руку на његово раме и тако обоје плачу.{S} И док они у соби дрхте и плачу, дотле њихова деца, лупкарају кашичицама о тањире, клате ногама, смеју се и поливају храном себе и застирач на столу.

Једно пре подне, крајем месеца маја, седи он за столом, у својој канцеларији.{S} Кроз прозор продире једна зрака и пада преко његова стола.{S} Један стуб прашине испречио се од прозора до пода на сред собе.{S} У једној руци држи цигарету.{S} Плави дим се у спиралама, диже у вис, меша се са прашином и нестаје под таваницом.{S} У другој држи држаљу и њоме боцка у сто.{S} Један прамен косе пао преко чела.{S} Чело наборано.{S} Кад цигарету метне у уста, он подигне веђе, а после их опет спусти, кад дим почне пуштати кроз нос и уста.{S} У дућану неки момци бришу прашину, један момак, са богињавим лицем, подигнутим брцима и малом брадицом испод доње усне, која изгледа као велика мрља од мастила, нагао се над тезгу, савио једну шаку и хвата муве.{S} У дну дућана закуцавају друга два момка један велик сандук.{S} У дућану је тишина.{S} Само се чује кад чекић утерује ексер у сандук и кад, поред дућана,

прођу кола или таљиге.{S} Један жандарм уђе у дућан.{S} Стаде на сред дућана, немарљиво подиже руку до шапке и пита нешто.{S} Онај што хвата муве потеже руком и ухвати једну муву.{S} Не дижући главе и гледајући у руку, коју пажљиво отвара, ослови жандарма :

— Шта је, војниче?

— Је ли ту газда Ђорђе ?

Момак ухвати муву, ишчупа јој једно крило и пусти је на тезгу.{S} Мува иде мало, а затим се поче вртети у ковитлац, зујећи и очајно машући једним крилом.

— Ту је.{S} А шта ће ти ?

Кроз дебеле завесе, које подражавају српску тканину, продирале су сунчане зраке, лагано и, готово, са неким страхопоштовањем.{S} Соба, претрпана намештајем и осветљена само једним прозором застртим завесама, била је скоро полутамна.{S} Пречаге на прозору бацале су сенку на црвени дебели тепих и она изгледа као какав велик расклиматани крст.{S} Цаја седи на једној фотељи и ради неку дечју капицу.{S} Бело лице, са жутим пегама и одебљалим носем, одударало је од блузе затворено плаве боје.{S} Блуза није била утегнута али је ипак врло јасно оцртавала велик трбух.{S} Она је била у другом стању и очекивала је принову, по њезину рачуну, кроз осам дана.{S} На поду, крај њезиних ногу, седи њезин најстарији син.{S} Дугачка плава коса, која се светли према светлости, као да је златна, била је замршена.{S} На носу има једну црну пегу од гара или мастила.{S} Он ређа неке кутије, једну на другу, па кад их све употреби, он дигне ручице у вис и гледа у ту кулу од кутија.

— Мама, мама, види.

— Видим, сине, играј се лепо.

Он, онда, гурне прстићем једну средњу кутију, кула се сруши и он се смеје и пљеска ручицама.{S} После он понова слаже.{S} Други син ошкрину врата, протури чупаву главицу и рече радосно :

— Пајо, да видиш брзо...{S} Маца има бебе. .

Паја подиже главу и гледа у Мику изненађеним погледом.

— Да видиш, немају очи и све плачеду.

Паја се диже и полети вратима.

— Не мојте, децо, да дирате мачиће.

Деца загонетно гледају у своју мајку, а Цаја додаде саветујућим гласом:

— Хоће њихова мајка да плаче.

Деца се окретоше и излетеше напоље.{S} Мало после се зачу у ходнику мијаукање.{S} Врата се отворише и деца уђоше унутра.{S} Свако носи у кецељи по једно маче.{S} Мачићи пиште, а мачка иде лагано за децом, подигла реп у вис, гледа у кецеље и полагано мауче.{S} Цаја се диже и викну на децу :

— Одмах носите то напоље..., Чујете ли...?

Већ два дана како је овладала несносна врућина.{S} На небу није било ни једног облачка.{S} Сунце сажиже.{S} Бабина свила лети по ваздуху, закачи се за дрво, за телефонске и трамвајске жице или за шешир којег мимопролазећег.{S} Калдрма се сија и јара избија из ње.{S} Ђорђе иде лагано, зној цури с његова зајапурена лица и он се сваког часа брише махрамом.{S} Најзад завуче махраму у јаку од кошуље.{S} Рукама час маше тамо и амо, а час их затури на леђа.{S} Кад је дошао до финансиског парка, он застаде у хладу једног овећег дрвета, чије се гране беху пружиле преко ограде од бодљикаве жице.{S} Шешир скинуо, уздише и брише зној с чела и лица.{S} Између гранчица разапео један паук своју мрежу и она се, према сунчевој светлости, прелива у дугиним бојама.{S} Једна зоља облета око њега и он маше махрамом да је отера, а она се насртљиво враћа.{S} Трамвај иде уз брдо, хуји, стане и непрестано звони.{S} С времена на време засветли модра светлост под точковима.{S} Нека волујска кола иду трамвају у сусрет, бремзер звони као бесомучан, заустави за часак трамвај, гадно псује и опет га крене.{S} Сељак се чеше, отворио уста и занесено гледа у то електрично чудовиште како хуји, стане, јури и непрекидно звони.{S} Ђорђе се хлади махрамом и врло је зловољан, криво му је, што није наредио да се упрегну кола, него овако иде по оваком паклу.{S} Кад је дошао до министарства војног он лагано пође преко камених степеница и, са сажаљењем, гледа у шиљбока како се зајапурио од врућине и како с његова препланула и мршава лица цури зној.{S} На врх браде стале две капи и тек онда падну на његову прашљиву блузу, кад их сустигну друге две.{S} У ходнику, застртом теписима, запахну га хладовина, која је мирасала на дуван, хартију и устајали канцелариски ваздух.{S} Официри иду тамо и амо, пењу се уза степенице, силазе и одлазе у разне канцеларије.{S} Мамузе звецкају, али потмуло, јер теписи угушују њихове звуке.{S} Жене у црно иду од једног одаџије до другог и не знају где да уђу, а одаџије се радују што су их се отресли.{S} Грађани, лиферанти, шапућу нешто са официрима, окрећу се плашљиво и ућуте када ко прође крај њих.{S} Одаџије, цивили и војници, пуше, шетају пред вратима и, с неке висине посматрају људе, који, послом долазе у министарство.{S} Војници, који врше дужност одаџија, с времена на време, почну марширати испред врата, прописно се окрену »на лево круг«, сисају пикавац, који једва држе између два пожутела прста, пљуцкају и деле људе у две категорије: који дају бакшиш и који не дају.{S} Један старац, са дугачком седом брадом и жутим брковима од дувана, у војничким панталонама, са овешталим жутим капутом, полете Ђорђу у сусрет кад га је спазио.{S} Он увек иде подигнуте главе, као да је у најмању руку, пуковник у пензији, мрзи људе, који не дају бакшиш и воли да их кињи.{S} Он не пуши фине цигарете, али од свакога лиферанта узима цигарете, носи их кући и даје их својем зету, који је писмоноша.

— Добар дан, слуга понизан.{S} Одма’ ћу да вас пријавим, док изиђе једна госпођа.

Ђорђе му даде неколико цигарета, које он прими поклонивши се дубоко:

— Хвала, благодарим.

Ђорђе запалио цигарету и сео на једну клупу у ходнику.{S} Шешир метно на клупу крај себе, прекрстио ногу преко ноге, уздише и пуши.{S} Један сељак дође до њега.{S} Чисто сукнено одело лепо му стоји.{S} На глави велик сламни шешир.{S} О врату велик двокраки сребрн ланац.{S} На ногама шарене чарапе и утегнути опанци.{S} Из јелека вири једна хартија.{S} На кажипрсту десне руке један велик четвртасти сребрн прстен.{S} У једној руци подебљи вишњев штап, којим куцка по ципели, кад разговара с киме.{S} Велики црни брци су опуштени, лице преплануто и избријано.

— Добар дан, господине.

— Добар дан, пријатељу.

— А ’оћете ли и ви код госпон начелника.

— Хоћу.

— Ама и ја ’хоћу.{S} Па, ето, не могу да добијем реда.{S} Био сам и јуче.{S} Још од јутрос чекам па ништа.{S} Одоше и они, који су дошли после мене.{S} Ко велим : сви су једнаки пред законом.{S} А оно, виш’, није тако.

Ђорђе ћути и пуши.{S} Затим се окрете одаџији.

— Је ли долазио Марко?

Одаџија долети до Ђорђа.

— Кој Марко ?

Још око девет часова у јутру био је ходник пун света.{S} Дим од разнога дувана мешао се са задахом разних људи и у ходнику је било врло загушљиво.{S} Адвокати, неки са новим неки са излизаним портфељом под пазухо, прекрстили руке на трбух или леђа, уверавају своје клијенте, да је парница добивена и ако су се са адвокатом противничке стране већ договорили, да и ово рочиште одложе из неких мистеријозних разлога које обична клијентска памет није кадра схватити.{S} Сиромашни људи, са овешталим оделом, седе по клупама, и стрпељиво чекају, кад ће се одаџија смиловати да их пријави.{S} Удовице, са великим црним велом од главе до пете, нервозно очекују, када ће старатељском судији бити угодно, да их прими и да, пред њима, отвори тестаменат покојников.{S} Ћосави репортери, махом великошколци, са важним лицем очекују почетак претреса, говоре о политици са врло претенциозним мишљењем и о томе, како за новинаре треба да се одреди нарочити сто.{S} Публика стоји у гомилицама, са великом срџбом, расправља нека питања, која су им, иначе, потпуно равнодушна.{S} Електрична звонцад очајно звоне у ходнику, да човеку заглухну уши или да, здрав здравцат, постане нервозан као каква дама која је уверена, да је нервозност најречитији израз нежности.{S} Практиканти, са усијаним лактовима и туровима, са кратким панталонама које јасно оцртавају колена, иду важно кроз ходник са неким актима под пазухо, ципеле им шкрипе, ако су им скоро ударена пенџета, или клизе по поду, ако су изгажене и истањене.{S} О доњу усну залепљен пикавац, очима трепћу због дима, врцкају се тамо и амо, као каква шипарица и дубоко се, са очајним осмехом на уснама или са снисходљивим изразом на лицу, клањају, кад угледају каква угледна адвоката, који, захваљујући својем некадањем министарском положају, има пуне руке посла, наравно, бирајући само масне парнице, а презирући »багателе«, за које се почетници тако жудно грабе.{S} Врата се отварају и затварају, шкрипе и лупају.{S} Из канцеларија долази неки устајали ваздух који мирише на мемлу, прашину и хартију.{S} По поду море пикаваца, палидрваца, пљувачке, згужване хартије.{S} Један адвокат наслонио се на зид и портфељом се пљеска по колену.{S} Лице му је бледо, под утонулим очима модри колутови, дремован је и непрестано зева, као да урличе.{S} Он прича једном другом адвокату, који личи на јејину: очи му крупне, нос кукаст, шаке велике и широке и непрестано се грче, као какве канџе.{S} Неиспавани адвокат му прича о својим тервенкама, о својој препредености, којој има да захвали, што је од једне госпође (»море, још како угледна госпођа, из највиших кругова«) измамио неколико хиљада динара, дао јој то написмено и напустио је.{S} Она му прети, да ће га тужити, али он се ни најмање не боји, јер је уверен, да ће њезин муж питати : одкуд се она с њиме зна, да му чак и новац даје.

Председник суда изиђе из своје канцеларије, за њиме иду две судије.{S} Публика направи шпалир и они достојанствено одоше у салу, као што то људима, који деле правду, и доликује.{S} Свет пође за њима, поче се гушити на вратима и, кад уђе у салу јурне на неке црвоточне клупе, које су под њима шкрипеле и јецале.{S} Председник седе за велики округли сто застрт зеленом чохом избушеном и претрпаном мрљама од мастила и воском од воштане свеће.{S} Судије седоше до њега, један с леве други с десне стране.{S} Поротници, један бакалин, један кожар и Ђорђе, такође седоше за тај сто.{S} Судије су нешто разговарале, кашљале су и разговарале, а публика је то исто радила, као да је веран одјек суда.

Сто је био претрпан читавим кулама од аката.{S} Испред тога стола један омањи сто.{S} На њему лежи између две велике воштане свеће, еванђеље, чији су доњи врхови излизани од силних пољубаца као квака на вратима каква надлештва.{S} С леве стране три убоге катедре, чија је политура почела да се љушти и бледи, за адвокате.{S} С десне стране један расклиматан писаћи сто за којим седи један ћосави писар, који је утонуо у грдно велику јаку од кошуље.{S} Он грицка држаљу, гледа овај свет, што се окупио као на какво чудо и чека да почне претрес.{S} Он је, како се то судским језиком каже, на белешци.{S} У дну сале неколике су клупе за публику.{S} Над великим столом, о зиду, једна врло рђаво израђена слика краљева.{S} Краљ гледа неким загонетним погледом, као да се чуди од куда он овде.

Председник узеде нека акта и поче их превртати и, с времена на време, набере чело, подвуче нека места плавом писаљком и баци очајан поглед на публику.{S} Он је мрзео ту публику, што нема друга посла него долази на претресе.{S} Њему је то увек изгледало некако чудновато, као да се морао скидати у присуству непознатих људи.{S} Био је још врло млад.{S} Тек ако је имао тридесет и три и четири године.{S} Имао је мале оретке бркове, које је сваког часа чупкао.{S} Кад је говорио, он је замуцкивао и они, којима је упућивао какво питање, морали су га по два три пута питати, а он, онда, набере чело и још више замуцкује.{S} Он је, као судија, учинио једном адвокату од уплива, једну врло велику услугу и овај га, у знак благодарности, поставио за председника, кад је постао министар.{S} Њега је интересовала само његова чиновничка кариера, иначе је био према свему равнодушан.{S} Суд је сматрао за једну обичну комедију, у којој лаж игра главну улогу, јер је био уверен, да судови никад нису били кадри, да, ни за једну длаку, умање колосалне цифре криминалитета.{S} Баш на против.{S} Злочини постају све чешћи и све препреденији.{S} Он је био зловољан и непрестано је гледао на часовник.{S} У шест часова треба да буде код Славије где има састанак, а пре тога треба још да сврати код Вулетића или код Косте Николића, да купи неки презент.{S} Судија га нешто запиткује, а он, зловољно, клима главом и ништа не оговара.{S} Један судија, онај с леве стране, насмеја се, јер му било криво, да пропадне један добар виц.{S} После вица ред је да се човек насмеје и за то се он сам смејао своме вицу.{S} Тај судија, који се сам смеје јевтиним производима својега духа, изгледао је као јарац.{S} Риђи брци су се надвили над подужом брадицом.{S} Очи су биле зелене и водњикасте.{S} Лице му је било испијено, тешком муком је савлађивао дремеж, који је непрестано јуришао на њ.{S} Целе ноћи није спавао, јер је дете целу ноћ врискало као да га ко пржи.{S} Мало мало па тек зене и увек метне руку на уста, кад се већ назева.{S} Претреси, кривци, одбране адвоката, доношење пресуде, све је то њему било страховито досадно.{S} Шта се, например, њега тиче овај кривац, за који су они већ одавна знали колико ће га казнити, кад је данас последњи дан његовој меници, а њему још не достаје тридесет динара.{S} Он је, такође, непрестано гледао на часовник и стрепио је, да не буде четири часа док он не нађе новац.{S} Непрекидно је гледао на врата и очекивао је некога, који ће га данас спасти.{S} Пред њиме лежи један табак зелене хартије и непрестано се потписује, измишљајући разне шаре за свој потпис.{S} У сали је била тишина, само се чуло како његово перо шкрипи и како се онај други судија игра маказама.{S} Мислио је, да ли да зове лекара за дете, али кад се сетио да треба лекару платити три динара за визиту, он је себи доказивао, да и није болесно, него је плакало што му је, може бити, досађивала каква бува или зато што му се плакало, а мислио је и о томе, да одавна није јео бубреге с мозгом и ако је то његово омиљено јело.{S} И њему се наједном учини, да чује како цврчи лук у тигању и како цела кућа од њега пријатно мирише.{S} Он је, несвесно, жватао, а вода му се купила у устима.{S} Трећи судија, један болешљив човек од тридесет и пет и шест година, очајно је седео за столом и врпољио се тамо и амо.{S} Лице му је било жуто као восак, очи мале и чкиље, лице избријано, а мали брци изгрижени.{S} Уши му провидне као цигар папир, врат танак и изгледа, као да главу једва држи.{S} Јака од кошуље широка и врат изгледа још тањи, као у врапца.{S} У широкој црној краватни забодена једна златна стрела.{S} Прсник се, на грудима и трбуху, покупио као да је туђ.{S} Прсти дугачки и жути, на малом прсту десне руке златан прстен са зеленим каменом.{S} Сваког лета је ишао у бању и уобразио је, да му она добро чини.{S} Целе године не мисли ни о чем другом, него како ће ићи у бању.{S} Врло често се диже и одлази некуда журним корацима.{S} У стомаку му је крчало, као да се нешто претаче.{S} Тек га нешто завије у стомаку, као да га неко уштинуо па заврнуо руком, очима зажмири као да ће заплакати, лице му очајно и он одлази некуда журним корацима.{S} Он је све мрзео и суд, и председника, и судије, и момке, и практиканте, и адвокате, и публику, и кривце и све.{S} Он би најволео, да има добру пензију и да се лечи, и ништа више.{S} Зар је њему што поможено, што кривац не може бити никада невин, што адвокати лажу и ако су сами уверени, да је то лаж за шта се заузимају, што свет гледа у судије као у какве божје пуномоћнике, којима је дужност, да га, у кажњавању криваца, заступају на земљи?{S} Он је у једним новинама читао оглас за неки лек који чини читава чуда.{S} Он сада исеца тај оглас, поравњује га лепо и небројено пута га чита, Он просто осећа, да ће му то помоћи и једва чека, да изиђе из канцеларије па да га купи.

Врата се отворише и кривац уђе.{S} Публика га гледа.{S} Неки се чуде, неки нешто шапћу и смеју се, неки га гледају презривим погледом, а неки га сажаљевају.{S} Он пође збуњено кроз салу и стаде на сред сале испред великог стола.{S} Он је у похабаном оделу, ципеле поцепане и кроз њих се виде голе ноге, ногавице расцветане, један пожутели капут ландара око његова тела, у једној руци држи црн шешир са поцепаним ободом и гужва га.{S} Њему је деветнаест дваест година.{S} Под чупавом и разбарушеном косом вире два велика црна ока, лице му је бело као у девојке, под носом неколике длачице које више личе на какву прљотињу, него на почетак бркова.{S} Доња усна је месната и црвена као крв.{S} Два реда белих зуба одударају од црвених усана и блеште.{S} Он час црвени, час бледи и, са страхом, гледа у судије.{S} Ноге му клецају, а једна рука гужва шешир.

У последњој улици на Дорћолу, у улици, чије су куће окренуте Дунаву, била је на дну Јеврејске махале, једна ониска правоугаона кућа.{S} Двориште је, такође, било правоугаоно.{S} Са три стране били су станови, соба и кухиња, соба и кухиња, а на четвртој је била једна слаба капија или, боље рећи, остатци од једне капије.{S} На једном крилу су остале три даске и две пречаге, са којих су отпале остале даске.{S} Кад дува ветар, то крило шкрипи и залупкује о дирек, кућа је била слаба и влажна, просторије у њој тескобне, ниске, мрачне, влажне.{S} Оне су све мирисале на мемлу, црну смолу и рибу.{S} По крову изникла трава и чувар кућа.{S} Црепови поломљени и, кроз грдне рупчаге на крову, виде се црвоточни рогови, као костур кроз труло тело.{S} Олуци су били изедени од рђе и, кад је киша, вода се слива у зидове и они су вечито влажни.{S} На сред дворишта, од једног краја до другог, разапета грдна пређа и она шири страховит мирис од рибе и смоле.{S} У близини капије, наслоњена уз нахерену и полутрулу тарабу из које је проклијала трава, поломљена весла, препукнути исполци, један расушен чун у који су деца набацала цигле, камење, једну улубљену цименту, једну кутију од сардина, један увехнули пукет од шебоја и каранфила, шипке од неког амрела и један улубљени, од рђе изедени, долап за пржење кафе са савијеном дршком.{S} До чуна је један дирек и од тог дирека до тарабе везано је уже.{S} На њему се нихају пелене, једне велике црне панталоне и једна црвена кецеља.{S} По дворишту расте трава, а крај плота бујају коприва и зова.{S} По целог дана, од раног јутра да мрклог мрака, играју се по дворишту прљава и голишава деца, седају у чун, певају, дерући се из свег гласа, песме, махом уличне, које су чуле од својих отаца, браће, осталих кирајџија или мангупа и пијаница на улици.{S} Са улице или из Дунава доносе блато, граде од њега хлебове и играју се »фуруне«, или праве »топове« и пуцају.{S} У тој кући је све прљаво, и кућа, и двориште, и деца, и људи и све.{S} У њој станују, махом, рибарски момци, носачи, таљигаши, они, који немају сталне зараде, него живе од случаја и људи, који су се повукли у ове јазбине, јер је кирија дванаест динара месечно.{S} И ово наличје кнез Михајлове улице и Теразија, вечито је мирисало на влагу, на рибу, на црну смолу, на јад, невољу и порок.

Сутон се лагано спуштао.{S} На западу је је била једна црвена пантљика. која је постепено нестајала у Дунаву.{S} Небо је било плаво.{S} Са Дунава је, с времена на време, долазио лак ветар, који је хладио усијану земљу.{S} Жабе су, несложно, почеле крекетати.{S} Нека лађа је ишла дунавом, споро и стењући, вукући за собом неколико шлепова.{S} Густ црн дим се дизао у висину и, у полутами, је изгледао као какав незграпан џин, који је раширио руке над лађом.{S} Кочијаши купају своје коње.{S} Певају тихо, а њихова песма се меша са бућкањем воде и губи се тамо далеко преко Дунава.{S} С друге стране реке светлуцка нека светлост.{S} Неко зазвижди дуго и једнолико, а одјек се, преко воде, два пута, враћа.{S} Ветар духне и доноси собом мирис од прашине, рибе, дима и смоле.

Један младић са накривљеним црним меканим шеширом испод кога се виде велике шишке, које му покривају све чело, наслонио столицу на зид испред својега стана, ногу пребацио преко ноге, једном ногом цупка, главу завалио и свира у хармонику.{S} Деца препланута од сунца и прљава од блата и прашине само у кошуљици или у панталонама кроз које вири кошуља, стала испред њега, раскрчила ноге и гледају како свира.{S} Он само трепће очима, шишке га лупкају по челу, једном ногом цупка, а поглед му залутао негде далеко.{S} На ногама му жуте ципеле оивичене правим руским лаком, на врх ципела је изрезана риба.{S} Кад иде, ципеле му врло јако шкрипе као да кажу: шворц, шворц, шворц, шворц, он се превија, у руци држи танак црн штап као чачкалица, шешир накриви и шишке га лупкају по челу.{S} Из једне собе се чуло како брзо и без прекида ради једна шиваћа машина, која шкрипи па изгледа, као да звижди.{S} Једна жена, уобрађена марамом, села на један праг, прекрстила руке, маше главом и нешто се разговара.{S} Она је вечито пијана, деца су је до мало час дирала, вукли је за сукњу, кад је ишла кроз двориште, а она их гадно грди, сагне се да узме камен, али глава тешка, земља магнетична и она се прући колико је дуга.{S} Деца пљескају ручицама, подскакују и још је више дирају.{S} Један таљигаш улази са колима кроз капију.{S} Он стоји на сред кола и пева.{S} У часу скочи с кола, скине коњу хамове и баци му сено.{S} Уђе у стан и одмах се врати са једном боцом.{S} Ишао је у кавану да купи ракије.{S} Он је био велик.{S} Претурио је тридесету.{S} Био је здрав, јак и леп.{S} Дуго година већ како живи са једном ружном женском, која је врло вредна и иде по кућама те пере и пегла.{S} Она има једну ћерку, којој је сада деветнаест година, једно мало округло створење, са густом црном косом, великим живим очима, које сјаје испод густих шишака.{S} Црнпураста је, зуби бели и одударају од лица и, као крв, црвених усана.{S} Она увек иде брзо, подигне главу и она се тресе као да је на жици.{S} Сукње јој се шире и виде се пуне и обле ножице, а у недрима јој се увек нешто тресе, као да у њима крије две осредње крушке или на тако нешто налик.{S} Њен очух је необично воли, увек је по нешто доноси из вароши и воли с њоме да се шали, кад му жена није код куће.{S} До његова стана је становао један носач, који се свако вече без разлике, свађао са својом женом.{S} На прозорима није било завесе.{S} Два три окна била су улепљена дебелом хартијом.{S} Кроз прозоре се виделе велике сенке на зиду како се мичу.{S} Носач се опет свађао са својом женом.{S} Вика је одјекивала кроз двориште.{S} Један снажан глас је као помаман викао, скидајући све небеске становнике, а земаљски становници су му, у неку руку, били као потврда његова говора.{S} Носач је као бесомучан трескао песницама о сто, узеде неки предмет, тањир или какву чинију, и тресну је о под.{S} Један тежак и несносан глас је непрестано викао и проклињао.{S} Наједном се нагло отворише врата и он је избаци напоље.{S} Она је дуго лежала на поду и јаукала, викала и преклињала.{S} Била је само у сукњи и кошуљи.{S} Голе руке и груди блештале су према скомрачној светлости из њихове кухиње.{S} Хармоника је и даље свирала, баба је непрестано са собом говорила, машина је зврјала и шкрипала.{S} Нико није водио рачуна о овој жени, која се на земљи грчи од плача.{S} То је била свакидања појава и њу сада, готово, није нико ни опажао !{S} Таљигаш се вратио с ракијом, успут је певушио и кад је ушао у свој стан настаде кикот.

Месец је изишао.{S} У дворишту су попци лагано и једнолико певали.{S} Напољу су жабе гласно али несложно крекетале.{S} Кола и чун су бацали велике сенке на прашљиво двориште.{S} Пелене, велике панталоне и кецеља лепршали су се на ужету и њихове сенке су се кретале по дворишту, као нека гломазна бића без облика.{S} Деца су, тешком муком, отишла да спавају, коњ завезан за кола, клима главом, маше репом и, с времена на време, захрже.{S} Крај кола велика гомила сена.{S} Ногама бије о под, земља лети на све стране и кола зашкрипе, кад коњ снажно дрмне за улар, таљигаш, онда, ошкрине врата и викне:

— Мицо-о, миррр !

До таљигаша је становала Марија са Даницом.{S} Сима је био осуђен на седам година затвора.{S} Прве године се често јављао из Пожаревца, али наједном, ућута, као да је умро.{S} Њима је то, у први мах, било тешко, али после су се навикли на то и сад о њему, готово, и не воде више рачуна.{S} Док су трајале оне две хиљаде динара, које претресом нису нађене, они су лепо живели и од тога су слали по нешто и Сими.{S} Кад је још био у Београду под ислеђењем, добијао је уједно ручак и вечеру, дуван, каву, шећер и шпиритус.{S} Али новац се убрзо потрошио.{S} Нешто је отишло на адвоката, јер је Сима упорно доказивао, да он није крив и да добар адвокат може у свако доба од црног направити бело.{S} А нешто је, опет, отишло на лекара и лекове, јер је Марија неколико месеци боловала од запаљења плућа.{S} Кад је прездравила, они су остали без и једнога маријаша.{S} Неколико недеља су живели од случаја, кад им што, у виду каква пријатеља и рођака, донесе.{S} После је и то пресахнуло, јер су им сви говорили, да се сиротињи не може никад довољно надавати.{S} Сиротиња је продрта врећа или решето у којем се вода ни за часак не може задржати.{S} Били су, дакле, упућени да рукама зарађују хлеб.{S} Али како?{S} Нико живи није помишљао, да и они могу кад год пасти у невољу, па нису ништа ни умели радити.{S} Даница је неко време учила да шије, али јој родитељи једнога дана то забране, јер им се није допало, да једна зрела девојка иде улицама и да се дружи са шваљама сумњивога поштења, а после то јој није ни требало.{S} Зар ће кад год доћи време да шивењем мора зарађивати хлеб ?{S} Отац ће имати пензију и њима би то било довољно, а она ће се већ удати.{S} Тако су они мислили, али на једном, као из небуха, закуца беда на врата.{S} Шта сад да се ради ?{S} Они исти пријатељи, који, у благостању, постају досадни са својим услугама и несносним доказима о својем пријатељству, постају у беди равнодушни или чак и отворени непријатељи, доказујући, да бог и нема друга посла но да кривце кажњава.{S} Марија је била нашла једну кућу у којој се спремала једна удавача и они су добили да плету чарапе.{S} То је, додуше, била врло злехуда зарада, али ипак их је спасла да не умру од глади.{S} Кад је и тај посао свршен, Марија оде у Васину улицу и молила је Јевреје, да јој даду да шије за њих.{S} И Јевреји јој дадоше, да шију рубље од дебелога платна.{S} Нешто је Марија шила рукама, а нешто Даница машином, коју су узели на вересију, отплаћујући по три динара недељно.{S} Даница је, са врло великим напорима, радила на машини.{S} Игле су се често крхале, а конац се сваког часа кидао.{S} Марија је дању неуморно обијала прагове свих надлештава, тражећи за Даницу какво било место.{S} Кад су је најзад видели, лепу и здраву, они је приме у Управи Државних Монопола, да лепи марке, са платом од четрдесет динара месечно.{S} Није, бог зна шта, али је бар стално.{S} Свету су били дали код једног бравара на занат.{S} Али Свети је било досадно, да по каванама тражи мајстора и да непрекидно слуша злу и пијану мајсторицу, како га псује и да трпи батине од мајсторице од мајстора и свију момака у радионици и он једног дана побегне.{S} Био се упознао са једним коцкаром и овај га свуда вуцарао.{S} Једнога дана га наговори да макне грожђе из једне корпе на пијаци.{S} И таман да стрпа један грозд у џеп, њега ухвати жандари и одведе га у кварт.{S} Марија сада није знала шта је с њиме.

Даница је ишла сваког дана у Управу Државних Монопола.{S} Знатно је ослабила, лице се одужило, очи упале, али је ипак била лепа.{S} При свем томе, што већ неколико година иде на рад, ипак је била стидљива, јер још никако није могла да се помири са својом страшном судбином.{S} Њој је било врло непријатно, да сама иде улицама, јер на то није била навикнута.{S} Вређали су је силни погледи, који су је пратили, мерили од главе до пете и, као какву ствар, оцењивали.{S} Болело ју је, што је свак живи био уверен, да има права загледати једну сироту девојку, за коју се, како се мислило, већ зна зашто иде сама улицом.{S} Једнога вечера, кад је излазила из своје загушљиве радионице, у којој царује несносан мирис од штирке, зноја и досетака сумљивог женскиња, идући улицом краља Петра, она угледа Ђорђа, како натенане, са затуреним рукама на леђима, иде и нешто звиждуће.{S} Она је прво угледала његов угојени и сити врат, развијен и дебео, као у каква вола.{S} Она је застала као да ју је неко викнуо.{S} Зној је облио њезино лице, ноге су јој клецале, очи се замаглиле.{S} Срце јој је јако куцало и она, несвесно, притисне руку на груди, као да је хтела да угуши то издајничко срце.{S} Као прикована је гледала за њиме, како се љуља као каква претоварена лађа, како брекће од богаства и ситости, како грчи на леђима снажне руке, које личе на канџе.{S} Кад је пошла, две крупне сузе су се котрљале низ њезино лице, доња усна је дрхтала. Мало после се опет окренула и дуго је гледала у тога ситога човека, који се погрбио, као да на леђима носи све своје богаство.{S} Она није имала више никакве наде и сматрала је себе за један неопходан извор зараде, за једног роба, који за свој рад нема никакву награду, за један лутајући гроб, у којем је сахрањена једна лепа прошлост некада пуна наде, среће и живота.{S} Чему има још да се нада ?{S} Њезина срећа се, једном, подигла до неба и оданде се стропоштала на земљу и претворила се у прах и пепео.{S} Она од живота ништа више не очекује, сем бескрајан рад, који убија душу и тело, чемерну тугу за прошлошћу, јад, беду и невољу.

У пређашњем стану, у Ломиној улици, упознали су се са једним човеком, који је био већ у годинама, ћелав, румен.{S} Он је био чиновник у једном осигуравајућем друштву, имао је добру плату и тиме се стално поносио.{S} Био је чист, уредан и педантан у оделу и својим новчаним односима.{S} Ма шта да је говорио, његово ја се увек истицало; оно је трештало као труба, зврјало као каква чегртаљка, уносило се човеку у лице и досадно се испречавало испред човека.{S} Ни једна његова реченица није била без његовог досадног и шупљег ја.{S} И то његово вечито ја било је досадно и једнолико, као и он сам.{S} Њему се Даница допадала, али он није према њој осетио љубав, као што би какав други смртни човек осетио.{S} Он је био уверен, да ће Даница и Марија сматрати за особиту част, што се он спустио и тражи Даницу за жену.{S} И зато је њему било врло непојмљиво, што Даница није хтела да прими његову понуду.{S} Изгледало му је, да су ти људи без трунке памети, кад од себе отурују такву баснословну срећу.{S} Даница га је мрзела, није могла да трпи његово баснословно држање, његову беспримерно тачно раздељену косу, његов предњи зуб, који је био пломбиран златом, његов кажипрст, који у говору подиже, као да њиме командује и његово бескрајно ја, које је он, пред њима, развлачио као какву хармонику.{S} Њој је био досадан и његов ход уображена чиновника од кога почиње свет, и његова ћела, која је блештала као месец, и његова плата, која је, с часа на час, расла као квасац.{S} Марија је заиста била блажена, кад је овај аутомат од човека затражио руку њезине ћерке.{S} Прво, на шта је мислила, било је свакако то, да ће том удајом једанпут за свагда нестати њихова невоља.{S} Тек после се сетила, да би то било добро и за Даницу, јер, без новаца, није јој ласно поћи за тако добру и беспрекорну прилику, као што је ова.{S} И од дана, кад је Даница, први пут у животу, енергично рекла да неће, у овој убитачној ствари, да послуша своју мајку, настала је свађа у кући.{S} Свакога дана је Марија нападала Даницу и доказивала јој је, да је она тврдоглава и непослушна и да ће обе због те њезине тврдоглавости горко испаштати у животу.{S} Говорила јој о томе, како је љубав одавна умрла и да она само постоји још у шашавим романима, које пишу беспослени људи, да живот, баш на против, доказује, да се заљубљени никада не узимају и, кад се узму, да у браку, постају бескрајно несрећни.{S} Једини одговор на мајчина наваљивања било је Даничино ћутање и њезине сузе, које су је гушиле.{S} Марија је седела крај машине и шила је неку кошуљу од грубога платна.{S} Даница је седела за машином и шила је, такође, једну кошуљу.{S} Кад се Даници опет прекинуо конац, она се намршти и поче га увлачити у иглу.{S} Марија се замислила и дубоко уздахну.{S} Коса је била проседа и падала је на чело.{S} На машини је стајала једна мала лампа са стаклом, које је било закрпљено хартијом.{S} Њихове сенке су падале на зид и мицале су се тамо и амо.

— Зар нам је било потребно, да овако ни зашта бодемо очи ?{S} Радимо дан и ноћ и једва зараћујемо за ’леб и кирију.{S} Ах, да си ме послушала, где би нам сада био крај !{S} Место што сада под старост, бодем очи, ја бих чувала твоје дете и сви би били срећни и задовољни.

Време је ишло, јурило, не водећи рачуна, о беди, невољи, пороку, богаству, о благостању, стеченом крађом, о доброчинству, којим се заводи опљачкани свет, о сиротињи за коју богаташи или други сити људи, који, кад је реч о притворству, суде по себи, кажу, да је у Београду нема, а ако је, у незнатној мери, и има, она је бесна, лена, пакосна.{S} Време је јурило даље, ни часа не питајући од куда то долази, да се мали лопови хватају, презиру и шаљу на робију, а велики уживају страхопоштовање, бивају претрпани почастима сваке врсте и, по старој народној изреци, да лопов лопова најбоље разуме, суде тим малим лоповима, којима није пало у део, да врше крађе en gross, крађе у великом стилу, које друштво, према импозантним њиховим димензијама, престаје називати крађама, него им даје друга имена, која јасно обележавају нарочиту спрему и нарочити дар.{S} Друштво не каже: тај и тај лопов, који у сенци кривичнога законика, немилосрдно хара државу, продавајући јој рђаву робу по баснословној цени, дрзнуо се, те је приложио толико и толико за тај и тај циљ ; нестало, да бог да, таквих лопова.{S} Оно каже:{S} Наш уважени грађанин, г. Н. Н., велики лиферант, познат са својег племенитог срца, приложио је толико и толико за тај и тај циљ; хиљадили се такви добротвори.{S} Крађа, харање, пљачкање, постали су синоними са вредноћом, устаоштвом, бистрином, добрим оком.{S} И зато се више не каже: крађа, харање, лоповлук, не каже више: лопов, крадљивац, хајдук, него: лиферација, повластица, каже се: спекулант, вредан трговац, лиферанат, финансијер, индустријалац.{S} И у тој страховитој вртоглавици, у тој очајној борби за опстанак у којој побеђују само несавесни и нескрупулозни људи, облапорни лопови са блаженим осмехом на уснама, привилегисани разбојници који задовољно тару руке, захваљујући представницима правде, који са згужваним закоником у џепу, иду с њима руку под руку, у тој прљавој борби, у којој се, понекада, сиротињи добацује која кора хлеба, да контрест не би био сувише јак, нестало је разлике измећу добра и зла.{S} Добро није више оно, као што мисле наивне моралисте, што одржава фелу, није карболна киселина, није конзервирање, који друштво спасавају од трулежа и распадања.{S} Оно је споро распрскавајуће средство, које нагриза друштвене основе, јер, како се данас доказује, баш у томе и лежи спас друштва, клица за вечито благостање.{S} Хаос је, кажу, почетак света, зашто хаос и даље не би било редовно стање, кад се у њему најпре долази до успеха.{S} Зло је, онда, свакако, оно, што убитачно утиче на тај хаос, то је сунце, које разгања таму, гром, који расветљава и растерује хаос.

Ђорђе, имајући јаке, стварне и необориве доказе у рукама, био је уверен, да је законодавац, стварајући кривични законик, мислио само на сиротињу, на, тако звани, друштвени талог, који је у борби за опстанак, оно исто што и прости војници у рату, храна за топове, жртва за јад и невољу.{S} Он је био уверен, да у друштву, у којем је он живео, није нико ни помишљао, да тај кривични законик, који, са особитим задовољством, предвиђа само велике казне за незнатне ствари, може икада имати примене и за богаташе, који за своје богаство и имају само да благодаре дугом, медвеђем сну једне књиге, која се зове кривични законик и која се прелистава, кад треба осудити каква мала лопова.{S} Он и несвесно помисли, да би за своје безбројне кривице требао бити осуђен бар на двеста година, кад је онај младић, за четрдесет динара, осуђен на четири године.{S} И он се насмеја.{S} Он се, најзад, уверио, да је све више бивао поштован и цењен, што је био безобзирнији у отимању и харању и зато је и његова савест спавала истим сном као кривични законик.{S} Сматрао је себе за корисна члана друштва и, ни једнога часа, није помишљао, да је он бакцила, која нагриза друштвени организам, рак, који разједа друштво, дах трулежи, која кужи све живо око себе.{S} Он је постао богат, врло богат, не презајући ни од каквога средства, да до тога богаства дође.{S} И ма какво средство он употребио, оно је било освештано деморалисаним обичајима, који владају, профанисаним мишљењем о моралу, проституисаном правдом, која или жмури или се, кад не дрема, продаје као каква последња блудница, која се ваља у блату порока.{S} Он је био богат, врло богат, значи, био је поштен, врло паметан, милосрдан, добар, неопходан.

Од некога времена је дифтерија страховито замахнула својом косом и њоме је покосила силну децу у Београду. Она није била званична, па зато није правила никакве разлике.{S} Косила је и богаташку и сиротињску децу.{S} Београд ни о чем другом није говорио, него само о тој ужасној дечјој зарази.{S} Свак је живи по нешто причао, како би доказао, да је то једна страховита бољка, која је, поред тога што брзо напредује и прилепчива, још и тврдоглава, те ни за часак неће да подлегне санитету, који је баш највећа лекарска моћ у држави.{S} И тог ужасног анархисте свак се бојао, свак га проклињао, али је ипак свак, готово са неким задовољством, волео причати о његовим жртвама.{S} То задовољство је по некада била обична жудња за доношењем новости, а некад је била и злурадост.{S} Тек се причало, да је тај и тај изгубио два детета за три дана и он се жалио као исправан и честит човек, који ничем није заслужио ту несрећу.{S} Било их је, наравно, и таквих, којима је природа изгледала као каква ситничарска и пакосна сила, која је кадра имати тако исто себичне и осветљиве мотиве као и човек.{S} Кад, например, један министар изгуби четири детета за три дана, онда та дифтерија није више акција безбројних бакцила, које у слабом дечјем организму врше дело разорења, него једна врста правде, која овом џелату императивно налаже, да изврши казну због неких нејасних кривица, које више ствара фантазија политичких противника, него стварност.{S} Утучени родитељи су губили вољу на живот.{S} Лекари су изгубили главе и очајно јуре по Београду, сумњајући, по некада, у моћ своје науке.{S} Беле прљаве табле, прикуцане на куће, у којима има болесника, изгледају као нека страшила и свет, са страхом, бежи на другу страну.{S} Патролџије озбиљно и намрштено шетају пред кућом и бране да ко уђе у кућу.{S} И док живот на улици јури својим током, не водећи рачуна шта се иза зидова тих кућа догађа, дотле, крај постеље, крше родитељи руке, гледају у своја болесна чеда, као да су били жељни, да им тим погледом улију снаге за живот.{S} Песнице се грчевито и помамно дижу у вис, а с њима и страховите клетве, управљене оном горе, који, како њима изгледа, нема ни срца ни душе, него ужива, што своју силну моћ врши над слабачком децом.{S} Једино лекари и апотекари, који су били задовољни овим општим кошењем и, можда, су говорили: »одржи, Боже, још мало овако!«

У високој порцуланској пећи је ватра лагано пуцкарала.{S} По некад, кад се ветар спусти у димњак, почне ватра јаче да букти.{S} Четворокраки лустер слабо осветљава собу.{S} Соба је прилично загушљива.{S} У једној размештеној постељи лежи једно дете од седам година.{S} Дуга коврђаста коса уоквирује испијено жуто лице из којег сјаје полуотворене очи.{S} Уста отворило и тешко дише.{S} Лекар, са једном боцом коњака и једном малом кашиком, седи крај постеље, гледа у дете, које не може да се надише ваздуха и, с времена на време, му даје коњака.{S} Оно преврће очима, нешто прогута, а нешто му цури низ браду и врат.{S} Цаја села на крај постеље и укоченим погледом гледа у дете.{S} Ђорђе иде на прстима тамо и амо, застане према постељи и очајним погледом гледа у своје најстарије дете.{S} Он је блед, очи му упале, брада ишџикљала, коса разбарушена.{S} С времена на време, подигне руке у вис, пљесне њима, хукне болно и очајно и малаксало их опусти.{S} На врату му црна свилена махрама из које се светлуцка једна чијода.{S} Цаја, често, устане, дође до прозора и тихо плаче, притиснувши махраму на лице.{S} Коса јој је била проседа и немарљиво зачешљана.{S} Бледо и издужено лице одударало је од црне блузе.{S} Она изгледа као да је порасла, јер је грдно омршавила.{S} Кроз црну сукњу назиру се оштри кукови са којих је месо нестало.{S} Израз лица је одавао збуњеност, очи су биле вечито влажне и вечито укочене.{S} Нос се ушиљио, усне одскочиле од лица, напућене су, као вечито спремне за пољубац.{S} Лекар се диже.

— Подигните му, госпођо, мало главу.{S} Овако се више проспе, него што прогута, Цаја непомично седи, главу накривила и укоченим погледом гледа. у своје дете.{S} Мршаве руке прекрстила преко упалога трбуха.{S} Један прамен косе се опустио низ лице.{S} Лекар, онда, махне главом на Ђорђа:

— Ходите, бога вам.

За три дана су изгубили два детета.{S} Прво је умрло средње, а после најмлађе.{S} Остало им је још ово.{S} Смрт првог детета пала је као гром из ведра неба.{S} У сред овог сјаја, богаства и луксуза, у овој кући у којој је све ишло као по часовнику, нико није, ни за тренутак, помишљао, да ма шта може пореметити мир и монотонију, којима су се они били навикли.{S} У прво време су запрепашћено стајали пред тим страховитим фактом, који се ничим није могао изменити.{S} Они су га сматрали као бруталан напад на њихов дом, као бомбу, коју је какав пакосни пролазник бацио у њихову богату кућу, у ову сјајну палату мира, у овај споменик успеха.{S} Кад је и друго дете умрло, они су почели губити земљиште под ногама, гледали су како се све руши, како се све постепено разорава, што су они годинама подизали, жртвујући све, па чак и то богаство, које се, у часу, могло заменити тамничком усамљеношћу.{S} Изгледало им је, као да се све против њих заверило, да им све завиди, па чак и бог, тај творац богаства, чије је име баш основ речи богаства, тај исти бог у чијим су храмовима збивена силна богаства, која су мртва, која пркосе, изазивају, у којима се вечито, звучним песмама, пева о угњетеним, бедним и невољним, али ни за часак не помишља, да се то оковано богаство ослободи једном од несносног мириса измирне, тамјана и ужеженог зејтина и подели тим угњетеним, бедним и невољним.{S} Нашто, онда, да богаташи буду милосрднији од оличене милосрдности ?{S} Зар није све лаж и притворство?{S} Зар се не грабе највише о богаство баш они, који досадно причају, да треба све презрети, да не треба скупљати земаљска блага, јер их може рђа нагристи, разбојници поткопати, зар ти заступници божји на земљи, нису најсебичнији, нису најоблапорнији за богатством и благостањем ?{S} И Ђорђе је, у својој недаћи, долазио до страховитих мисли, које су, у часу, разголитиле сву мизерну лаж нашега живота за којим толико жудимо.{S} И он и Цаја нису више спавали.{S} Обоје су ћутали, као да су се бојали једно друго, као људи, које везује једна страшна тајна.{S} Он је пушио, стално, непрекидно, псовао је, проклињао је све редом.{S} Зашто та глупа болест долази у богаташке куће, кад су деца обезбеђена, кад неће никад трпети оскудицу, никада неће бити у невољи ?{S} Зашто не одлази у друге куће, где ће учинити само добро, спасавајући људе од глади, од сталне невоље ?{S} Али сва та његова размишљања нису му ништа помогла.{S} Песницама је узмахивао као да је претио целом свету.{S} Цаја је, у прво време, дан и ноћ плакала, износила је дечје одело, ређала га по столу, легла на те ствари и очајно је нарицала.{S} Жене су долазиле и тешиле су је, говорећи јој, да има још једно дете и хвали бога што је оно живо и здраво.{S} Кад је и последње дете пало у постељу, она је само јечала, ишла је по кући као сенка и, изгледа, као да није могла више да разуме шта се то с њоме догађа.{S} Очи су јој биле вечито укочене и, с времена на време, пређе осмех преко њезиних модрих усана.{S} Ђорђе ју је гледао и осећао како му се коса подиже у вис, кад види њезин укочен поглед, кад види њезин осмех.

— Добро би било, да се скува јака кава.

Лекар је био уверен, да детету нема лека и хтео је тим јаким средствима, да му, за час два, продужи живот.{S} Цаја се није макла с места, него је само гледала укоченим погледом и све се више смејала.{S} Лекар је погледа запањеним погледом и заврти главом Ђорђе дође до ње и помилује је по лицу и коси.

— Цајо, иди реци девојци да скува јаку каву.

Она није скидала погледа с детета.{S} Он је помилова по коси, а она се смешкала.{S} Ђорђе оде сам у кухињу.{S} Кад се вратио, он приђе Цаји, поче је миловати, а затим је ухвати испод руке и она се диже са постеље.{S} Он је поведе по соби, а она је ишла с њиме бесвесно као да је у заносу или као да је месечарка.{S} Опуштени прамен косе се, у ходу, лепршао, очи су биле укочене, а један непријатан осмех, од кога се човеку ледила крв у жилама, развлачио је њезине модре усне и жути зуби су се блештали.

Кроз завесе је продирала дневна светлост и борила се са вештачком електричном светлошћу.{S} Најзад је дневна светлост победила.{S} У побочној соби је часовник достојанствено избијао седам часова.{S} Лекар извади свој часовник и баци на њ један расејан поглед.

— Дигните, молим вас, завесу.

Ђорђе подиже завесу.{S} Светлост јурну кроз прозоре.{S} Њему утрнуше очи, кад угледа напољу сјајан снег, који је покривао куће и улице.{S} Негде су прапорци звонили и, постепено, се губили у даљини.{S} Девојка унесе каву и даде је лекару.{S} Затим дође до кључа на зиду и угаси осветљење.{S} Дете је колутало очима и лагано је јечало.

У великој и гломазној кући, која више одаје суровост богаства, него укус, у којој је збивен сав могућни луксуз, владала је тишина.{S} Кроз велике, простране одаје не одјекује више безбрижна граја веселе деце, него страховит кикот лудила.{S} Та грдна кућерина, намењена вечитом животу, који не усахњује, постала је пустиња кроз коју лутају сенке без мира и сна.{S} По дебелим и скупоценим теписима не играју се више сита и радосна деца, чија је будућност била обезбеђена, него по њима вечито, од јутра до мрака, од мрака до јутра, стално и непрекидно, корачају малаксале ноге, чији нервозни ход угушују дебели теписи.{S} Кроз опустошене одаје, у којима је смрт потиснула живот, залута по неки дубок уздах, као да долази из какве дубине, из гробнице или са другога света.{S} И свему овом мртвом богаству, које изгледа као да је у каквој хитњи напуштено, свему том нагомиланом луксузу, даје још живота један кикот од којег одјекују све одаје и вечито корачање, без циља, без сврхе, као шеталица на часовнику.{S} Ова кућа је чинила утисак каква порушена двора на чијим развалинама, кад ноћ обавије рујине и над њима сјаји месец, лутају сенке из прошлости и, дубоким уздасима и чемерним лелеком, причају о бујном животу, сјају и богаству некадањег двора, који је сада обрасао у бршљену и по његовим развалинама паук плете своју мрежу, а гуштер се безбрижно сунча.

Ђорђе два дана није одлазио у радњу.{S} Био је изгубио вољу на све.{S} Све му нзгледало досадно и излишно, без икаква паметна циља.{S} Нашто још радити ?{S} Нашто халапљиво грабити богаство, кад је оно мртво и осуђено на вечиту неполдност?{S} За кога радити?{S} Коме ће, својим богатством, утрти пут у будућности покривеној коровом и кршем?{S} Зар њему то безобразно богаство, које се тако разголитило у свој својој наготи, није било одвратно?{S} Зар вечита грозница, коју је богаство стварало, није сада прошла?{S} Нашто, нашто га још више гомилати, кад њему сада изгледа, као да су то горостасне стене, које он ваља на гомиле и подиже у небо, а ипак мора остати на земљи.{S} Поред тога, он није хтео Цају да оставља саму, на милост и немилост млађима, који немају толико стрпљења и љубави као он.{S} Она је ретко имала светле тренутке.{S} А у непробојној тами лудила понекад засветли муња, али је брзо нестане и тама је, онда, још већа, још гушћа.{S} Очи су јој биле вечито разрогачене и добиле су неки мутан, непријатан сјај, који улива страх.{S} Зубе искези и поче се кикотати.{S} Кад се лудило, као каква уморена дивља звер, умири, очи јој опет имају тај непријатан сјај, глас јој је танак и нежан, сухе и жуте руке подиже у вис, сузе јој теку низ наборано лице и очајним гласом запомаже :

— Где су моја деца ?{S} Где су моја деца ?

Она иде по соби тамо и амо, крши руке и ништа друго није кадра да каже, него то страховито, то једнолико »Где су моја деца, где су моја деца?« И ти последњи акорди симфоније бола одјекују кроз пусте одаје, а њихов одјек је страховит кикот.{S} Коса јој је била сва седа, махрама јој се помакне на теме и чуперци косе падају на чело и очи.{S} Кад-кад седне на диван, рашири руке и њима маше по ваздуху као да милује своју децу.{S} Бони осмех преће преко танких изгрижених усана и она, болно и очајно, понавља :

— Где су моја деца ?{S} Где су моја деца?

По некад, у светлим тренуцима, уобрази да има мало дете које доји.{S} Она се лагано смешка, једну руку метне на крило као да на њему лежи дете, а другом откопчава недра и вади једну дојку.{S} Непрестано се благо смешка, гледа на крило и у дојку, као да ужива како њезино здраво и лепо дете халапљиво сиса и једном руком лагано маше, као да га милује по глави.{S} Али наједном нестаје с њезина лица благи матерински осмех, лице се намршти, руке рашири и, очајним болом, шапуће:

— Где су моја деца ?{S} Где су моја деца ?

Сузе јој стоје на образима, очи разрогачене, усне се развлаче и она се почне кикотати.{S} Ђорђе стисне зубе, сузе се котрљају низ сухо, неизбријано лице и он долази до ње грли је и љуби.{S} Дуго јој говори, теши је, милује и љуби, али она се само кикоће, само кикоће.{S} И та његова борба с њоме траје дан и ноћ, без прекида, без и једне трунке наде.{S} У два три маха је полетела на прозоре и јамачно је хтела да скочи на улицу, али је Ђорђе долазио на време и спречавао то.{S} Једнога вечера је опет појурила прозору, разбила једно окно и сву руку исекла.{S} Сад јој је рука увезана.{S} Кад се умири, јер кикотање је Ђорђе сматрао као мир, он упали цигарету и шета по соби тамо и амо и мисли, уздише, јечи, псује и грди, узмахује песницама, и само мисли, само мисли.

Ходајући тако по соби нервозно и брзо, као у ка везу звер пре храњења, он је мислио о својој прошлости.{S} Свега се живо сећао, сваке године, свакога месеца, готово сваког дана.{S} Изгледало му је, као да сва његова прошлост лежи изложена у излозима каквих великих радња и он је, отвореним очима, гледа, мери и цени.{S} Сећа се кад му је била мајка болесна, кад му је отац умро, кад је учио школу, кад је дошао код Ћир Настаса у службу.{S} Сећа се прве жене Ћир Настасове, те вечито пожудне незајазиве жене, те оличене сплетке, пакости и срџбе.{S} Сећа се, како је та вечито страсна и неплодна женска вукла за нос својег мужа, који је сматрао за част, што је, у неку руку, био њезин благајник, Сећа се својег службовања у царинарници, сећа се чиновничких пакости, њихове вечите жудње за класом, њиховог пужења, заборављања свега човечанског достојанства, не бирајући никаквог средства само да се дође до циља, а циљ њихов је, опет, био нејасан и, са сваком класом је бивао удаљенији.{S} Сећао се, како га је његова околина натерала да буде лопов у служби, јер није имао ни смелости ни довољно индивидуалне снаге, да развије своје ја, него се оно помешало са осталим избледелим ја и постао је оно, што и сви остали — лопов, Бојао се да не буде луд, особењак, бела врана и постао је црна врана, умешао се у јато и изгубио се у њему.{S} Сећао се својег гадног понашања према Даници, која га је искрено волела и коју је он волео и признао је, да је био обичан нитков, којем је пречи материјалан успех, него ефемерни осећаји, који човеку нису кадри ни глад да утоле.{S} После му изиде пред очи њезин отац, то велико дете, које лаже и верује у своје лажи и који је бесвесно, направио дефицит, као да је то исто што и скинути ципеле.{S} Лепосава, то добро и лепо створење, та лепа ружа, коју је откинула брутална рука, помирисала и бацила на под, такође је пролазила испред његових очију.{S} Јасно је види, како пожудно шири руке, моли и преклиње за мало љубави, да се, у неколико, наплати за своју разочарану прошлост.{S} Сећа се како ју је брутално напустио и тиме јој задао дубљу рану, него њезин вечито пијани муж.{S} Јављао се и Ћир Настас, та тица грабљивица, која је седела на својем мртвом богаству, тај одвратни егоиста, који је нарицао над својим благом, увећавајући га с дана на дан, заборављајући при том, да ће га смрт отргнути од његова блага и да га не може собом понети у скупо плаћену гробницу.{S} Сећа се како му је Цаја, та добра и верна жена, коју је доцније необично заволео, пала у наручје као какав зрео плод што пада на крило.{S} Сећао се како је, у наступу гнева да се не дозна за његов однос са Цајом, и да се не напише други тестаменат удавио њезинога мужа и приграбио све његово богаство.{S} Најзад, као каква моћна и поносита војска, почеше дефиловати његове операције, које нису биле ништа друго, него ординарне краће и разбојништва, које друшво поштује и цени.{S} И тако је цео његов живот стајао пред њиме као на длану.{S} И нигде ни једне светле пеге, ни једно добро дело, само краћа, лоповлук, отимање, харање, уценивање.{S} И друштво, које је за све врсте крађа имало нарочите изразе, давало му је почасти и капом и шаком.{S} Тиме јасно и очигледно одобравало сва његова недела кад је реч о њему и њему равнима, а мрштило се, лицемерно превртало очима, кад какав младић, у напону своје снаге, пун наде и вере у будућност, обије какав излизани и огуљени сандук и из њега извади новаца, да утиша глад, која му кида утробу.