Наша приповетка не би била потпуна, кад не бисмо испричали ово што иде:

У окружном суду шабачком, одмах спроћу заседања, има једна собица, која је за доба господара Јеврема Обреновића служила као „мала оџаклија,“ а кад се доцније у ову кућу уселио суд и окружно начелство, онда је та соба постала пушионица за судске званичнике, а још доцније: соба за адвокате.{S} И за то је, ваљада, и прозвата „адвокатска пушионица.“ И она је, одиста, и била права пушионица.{S} Понекад се у њој толико напуни дима, да се човек од човека није могао распознати.{S} У овој су се собици претресале шабачке новости, као и оно, што се из Београда чуло.{S} Ту је метана на решето и „кривда" и „правда.“ Било је прилика кад су у овој адвокатској пушионици вођене читаве, често академске, расправе о појединим правним питањима.{S} Ту се критиковао и сам суд, што је овај или онај грађански спор, или какво кривично дело овако или онако расправио и пресудио.{S} По кашто би се ту долазило до врло живе правне препирке.{S} Једна таква препирка има јаке везе са овом нашом причом.{S} Тако, једнога дана, у овој адвокатској пушионици, водила се између ондашњих шабачких адвоката жива дебата о томе, како су наши закони неправедни, што нису при одређивању наслеђа изравнали женску децу са мушком.

Адвокат Радић одсудно је заступао мушке наследнике, а Јован Јовић доказивао је, да су то старе предрасуде нашега друштва, које је од искони нашу лепшу половину сматрало као бесправне личности, као робље заробљено, као лица без свакога права на овоме свету, па су ту неправду унели и у сам грађански закон.

Овоје назоре Радић је овако бранио:

„На мушком потомству, господо моја, кућа остаје, крсно име остаје; а женско потомство оставља свога оца и мајку, оставља своју кућу где је угледало света па иде у туђ дом, прима туђе име и туђу славу.{S} И зар то створење да изравнамо с мушким потомством, на коме остаје слеме кућно, име породице, а у првоме реду економска корист, што је народ има у колективној снази великих задруга, које могу састављати само мушки потомци везани ближим и даљим породичним везама, и које се могу од распада сачувати једино, где се непокретна имања могу у целини одржавати, и, најпосле, где се могу...“

Али ће му упасти у реч адвокат Јовић:

„Стани мало, братац, да се и наша чује!...{S} Не стоји породица, друштво, човечанство само на мушкоме потомству, већ и на женском.{S} Остави ти на страну и кућно слеме, и крсно име, и економске користи, које одржавају у целини наше задруге, па загледај мало боље у ово питање, које засеца тако дубоко у наш породични живот, који је опет основа здравом државном животу, друштву па и читавом човечанству.{S} Метнимо руку на срце, па се запитајмо, да ли је право, да ми нашу женску децу, коју смо на овај свет довели без њиховог питања, лишавамо свију материјалних права и користи, без којих ни наш живот апсолутно нема никакве вредности; је ли право да жену, овога правог мученика, ову мајку, ову дадиљу читавога човечанства, лишимо свију права и свију користи које имају наша мушка деца...{S} Јер сваки од нас, за све што му је у животу пријатно и што чини да се он осећа срећан, има у првоме реду да благодари нашој лепшој половини.{S} Ми уживамо кад се нађемо у средини наших присних пријатеља, кад читамо дела великих људи, кад слушамо мудре беседе и поуке њихове; — ми се осећамо поносни кад се нађемо у друштву великих и по пород људски заслужних мужева...{S} Зар историју, не само појединих народа, већ и читавога човечанства, не осветљавају, као каква небесна светлила, велики умови свију народа и времена као што су:{S} Конфучије, Сократи, Аристотели, Аристиди, Питагоре, Цицерони, Коперници, Бајрони, Шекспири, Гетеи, Његуши и други велики људи...{S} И шта би управо у животу читавога човечанства било занимљивога, поучнога без ових светских великана?{S} Ништа; а од тих великана, од тих сунаца у пучини живота људскога, не би било ни једнога, да их њихове мајке нису с толико муке, с толико бриге и бесанице неговале, над њима, над животом њиховим, дан и ноћ бдиле, док су их подигле, оснажиле и за велика дела спремиле...{S} Још од нас нико живи није ни помишљао на то, како би нам наш живот био жалостан и мрачан без наше лепше половине.{S} И сад, помислите, ту велику добротворку рода људског, ту мајку и одгајиљу људи, народа, човечанства, земаљски судови лишавају најсветијих права људских, лишавају је равноправности у породици: они је мећу у ред, тако рећи, бесправне — ванбрачне деце!...“

„Знам, знам колега, али ти не треба да смећеш с ума, да...“

„Шта да не смеће с ума? упаде му у реч један млад трговац... „Адвокат Јовић има право...{S} Ја се и срцем и душом придружујем његову мишљењу!...“

„Браво Рајко Перићу! види се да си човек од новог света и од нових идеја,“ учини Драго Рајичић, онај трећи адвокат, што је ретко узимао учешћа у препирци, али је ипак на завршетку дебате прилазио једном од два мишљења.

„Тако је.{S} Наш колега Јован Јовић има право; женска и мушка деца треба да су и пред законом и пред људима у свему равноправна; а ово како је у нас сад — то је аномалија у нашем грађанском закону, које час пре треба да нестане,“ додаде Станоје Лучић четврти адвокат, који је редовно делио мишљење адвоката Јовића; али у тај мах судски послужитељ отвори врата на адвокатској пушионици и повика:

„Господа браниоци оптужених Мартића нека изволе заузети своја места!...{S} Претрес почиње!...“