Културни историци оваке догађаје, из старога доба, називају варварством, што у ствари и јесу.{S} Али, и поред слабе културе код старих народа, тада се нису догађала овако подла дела, каква нам причају великоварошки анали модернога света.

Историци се обично загњуре у књиге и мисле о старим догађајима, а према садањој јави они су готово слепи, садањи реални живот они не виде, јер се не мешају са светом, а из књиге живота многа се чуда могу да сазнају.

Варварство над малом Линком, то је један лист из живота модернога света, о чијој ће култури доцнији историци да певају химне.

Зар је Линка једина жртва?{S} О њој се случајно дознало, а колико их има, о којима нико ништа не сазна, или бар варварство над њима не продре у јавност!{S} Колико ли невиних жртава људске похотљивости и грамзивости оду у гроб, нечујно, невиђено, с раном на срцу, а сузама у очима, јер њихови џелати не знају, шта је бол и туга, они немају срца!?

Што ли је Мићи требало, да поред свога првог ужасног злочина и овај изврши, јер је до сад свак могао увидети, да је и овај нитковлук, са малом Линком, било његово дело?

Али ко боље познаје људске пороке и слабости, томе ово понашање Мићино неће бити тако загонетно.{S} Шта више, ово је било вешто, али подло прорачуњено, управо прах у очи свету, јер се тада на све стране чуло о његовом првом злочину, па је ишао кроза свет, као кроз шибу.

Ваљало је у свет да продре глас, да је Линка једно покварено дериште, да над њом није извршено насиље, већ да се просто продала, како то ловци на девојке умеју већ да објасне.

Кад се дакле чује, да је Линка отишла у проститутску радњу, а већ Мића ће се постарати, да се таки глас чује, онда му околина неће моћи ништа пребацивати, свак ће рећи, да је она повика над њим била неоправдана, и тако ће се његова прљава афера брзо заборавити.

Ко ће, најзад, сазнати, на какав је начин одведена Линка у Прокин завод?{S} Сви они, који су ту били ангажовани, немају рачуна да истртљају овај злочин, а други о томе немају ни појма?

Тако је збиља и било.

Чим је несрећно девојче предато у „сигурне руке,“ из којих до сад ни једна жртва није умакла, Мића саопшти неколицини аброноша, да је Линка утекла у проститутску радњу, јер није хтела да трпи сестрину контролу, која јој није давала, да трчкара и „вуцара се“ по Београду.

Ови су то ревносно даље распростирали, и за тренут ока сви Мићини познаници сазнали су „праву истину“, како се овај јунак изражавао, и тако је он уздигнуте главе могао и даље шеткати се испод теразијских кестенова и меркати, да ли ће још које „пиле“ моћи уловити.

Чим је Мара видела, да нема Линке на подне, одмах се поплашила.{S} Хтела је онога часа да је тражи, али јој лекар беше забранио, да устаје из постеље, јер ће болест ухватити маха.

Зато се ипак уздржала, те, онако болна, није отишла у варош, већ пошље једну комшику до школе, да се извести, шта је с дететом.

Ова се брзо врати и јави јој, да је Линка давно пуштена кући, и да не знају, шта је с њом.

Мара седне на једну клупу, да се одмори, и ту је дуго плакала.{S} Те сузе хтела је да сакрије од света, нико није требао да дозна неописани бол, који јој раздираше њено напаћено срце.

Шта сад да ради?{S} Ако не нађе сестру, куда ће онда?{S} Нигде никога нема, Линка јој беше једина радост и нада, па зар да је сасвим изгуби?{S} Зар је било мало бола и туге, кад је нечовечни људи онако упропастише, него је, можда, поново постала жртва каквога злочина?

Ни на крај памети није јој било, да је онај исти џелат и сада њеној сестри спремио замку.{S} Зар људи могу бити тако без срца, да им ни мало није жао невиних створова, која тек што су настала да живе!

Опет се крене кући, надајући се, да је Линка, можда, дошла.{S} И ако је хитала, ишла је готово као мрав, јер је била сасвим малаксала и тешко дисала.

Дошав кући и видев, да детета још нема, тако је савлада туга, да није могла до кревета доћи, већ падне на патос, где је дуго плакала, заронивши главу у руке.

После кратког времена опет устане, довуче се до стола и упали лампу.{S} Чим су неке комшике виделе светлост, одмах дођоше, распитујући, да ли је што чула о сестри, а она, јадница, хтеде њих да пита.{S} Ово је још више заболе, те падне у постељу.{S} Гледала је само сузним очима у комшике, не знајући, шта управо да их пита.

— Нисте требали излазити тако болесни, рекне јој једна млађа жена, та ви сте сад тако ровити, да можете пропасти!

— А сестра?{S} Шта ћу без ње? уздане горко Мара, погледавши је тужно.

— И доктор је долазио, па, кад је чуо, да опет Линке нема, запрепастио се, а кад је дознао, да сте отишли, да је тражите, јако је пребледио. „Што сте јој дали, да иде?“ упитао је баш мене. „Што нисте мени јавили, ја бих је тражио?“ Одговорила сам му, да нисам ни видела, кад сте отишли.

— Ах, г. доктор је за нас много учинио, одговори боно Мара, био би прави грех, и даље му досађивати.

— Па шта сад да радимо? упита је друга комшика.

— Не знам ни сама, уздане несрећна девојка.{S} Глава ми је тешка, у грудма ми сева, једва дишем, али је ипак морам ноћас тражити.

— Па пропашћете сасвим!

— Шта ми је до тога, кад нема моје сестре?

Мића писар био је потпуно задовољан.{S} План му је добро испао за руком, сад је могао безбрижно ићи у кафане и канцеларију.

То исто вече, са још два пријатеља, отишао је код „тетка“ Митре, где су се својски провели.{S} Ту је се тако разметао, „што му непријатељи износе чикарму због једне девојчуре“, да је постао био несносан и својим блазираним пријатељима.

- Ето, говорио је, да је та девојчура била честита, зар би утекла од сестре и отишла својевољно у к—ај?{S} Зар то није јасно, да је била давно покварена?{S} Шта хоће тај свет?{S} Сад ме не сме нико више оговарати, свакога ћу тужити, за кога чујем, да ме облајава!

Пријатељи се чудно згледаху, а и Перса и Вилма бацаху им ироничне погледе.

— Теткице, рећиће затим Мића тетка Митри, штипнув је за дебеле ручурде, и долазећи у све веће расположење, дајде онога старог вина у флашама, знаш, што ја обично пијем!

Вилма устане и донесе неколико флаша, те се Мића поче са свима куцати и пити.{S} Девојке му морадоше сести са обе стране, те га загрлише.{S} Настаде певање, управо дерњава, јер чим вино удари у главу, сваки је певао за свој рачун.

— Камо, шта чекаш, окрене се поново тетка Митри, што не зовнеш из комшилука Жику, Насту и остале твоје питомице на парче, хоћеш ваљда да ти полупам прозоре или да ти затворим „завод“, а тебе и ове питомице похапсим?{S} Уме то Мића!

Тетка Митра само нешто промрмља, па брзо оде.{S} Није потрајало ни по часа, а ево ти још три девојке из комшилука.{S} Свака је дошла засебно, како је „мамица“ којој стигла.{S} Мића их је све познавао.{S} Чим су ушле, одмах их је све изгрлио и изљубио.

— Дед’ да се куцнемо, рекне им, и одмах им да пуне чаше.

Ове попију на искап и одмах седну поред њега и његова два пријатеља.{S} То су биле доста младе девојке, али увела и изнурена лица.{S} Поглед им је био туп без икакве интелигенције, али, и из изнурених црта лица, могло се видети, да су пређе биле доста лепе, ну њихов садањи неприродни и разуздани живот понижавао их је јако и убијао им сваку црту племенитости и нежности, без чега женско чељаде не вреди ништа.

Оне су, ипак, за сажалене, јер ко зна, на који су начин дошле дотле, да сад на један миг тетка Митре, дојуре у њено неваљало друштво.{S} Можда су и оне биле жртве каквих развратника, можда су и оне на сличан начин домамљене код какве пезе, где су скрхале врат, а, после, све више и више падале, док се, најзад, нису дотле срозале, да постану екпап тетка Митрин и других трговаца с људским месом.

Весеље је трајало до близу 10 часова, јер је пре тога Мића уговорио са Лаком, да те исте ноћи посете Проку, те да се и тамо провеселе и приме награду за Марину сестру.{S} При поласку рећи ће Мића тетка Митри: „Алал ти вера, теткице, добро ти укеба Линку!“

Одмах после тога Мића је посетио и Проку куплера.{S} Он је са њим био давно познат, јер је дуже време био у том кварту писар. —

Е, то беху славна времена, али му други, вештији теткаш подвали, те Мићу преместише у други кварт, а на његово место дође г. Лака.{S} Мића је био од веће породице, али врло груб и одвратан у својим манирима.

Изучио је био с натегом пет разреда гимназије, па, кад је неко време пробазао, не радећи ништа, мати га, помоћу своје сестре, која је имала „велико познанство“, намести за практиканта у полицији.

Жалити се против оваког насиља, било је немогуће, управо опасно по власнике поменутих завода и кафеџије.{S} То су били прави робови Мићини и осталих „вршилаца закона“.

Тада би се тек окомили сви ђутуре против таког „дрског“ кафеџије, и он, или је морао напустити кафану, или пропасти материјално, или да узме пушку и убије насртљивце.

Било је и таких преставника власти, који су били келнери, шустерске калфе, кочијаши, покућари, па су се, разним смицалицама, помоћу протекције, увлачили у полициску струку, где су у брзо показивали, шта знају.

Кочијаш је остајао кочијаш, па ма и цилиндар, и цвикер натукао, зато су од таких људи многи српски грађани пропиштали, а нарочито кафеџије.

Ниси пред кафаном упалио фењер — глоба!

Ниси на време затворио кафану (на пример један минут доцније) — глоба.

Ниси почистио тротоар — глоба.

Нашло се ђубрета у авлији — глоба.

Помакао си столове пред кафаном за педао напред — глоба.

Ниси на време уписао млађега — глоба.

Неко је певао ноћу у кафани — глоба.

Ниси гласао за полициског кандидата — глоба и хапс!

За једнога члана кварта, који се страшно разметао и живео најлуксузније, доцније се прокљувило, да су му Јевта, Прока и остали куплери не само давали огроман харач, већ му редовно слали у кућу скупоцена вина у флашама, затим пиво у флашама, печење, сва боља јела и многобројне поклоне.

У његовој се кући тако расипало, да је и своје и туђе имање слистио, па је и сам тај огромни харач тако расипао, да се, поред свега тога, сасвим презадужио.{S} Наравно да од каквога плаћања није било никад ни помена.{S} А на многе тужбе кафеџија и осталих грађана, а нарочито, кад су више листова овај хајдуклук изнели на јавност, био је кажњен — опоменом!{S} А кад је и даље наставио хајдуклук, онда је, после дуге борбе грађана и листова, био — премештен у други кварт, у место у казамате.{S} Имао је, веле, веза, а неки су говорили, да је од куплерског вина и других поклона и сам другима, својим претпостављеним, за које се зуцкало, да у свему ортакују, правио поклоне.{S} За то се ћутало, а дотични хајдук смејао се грађанима.

Чим су Линку унели у Прокину приватну собу, одмах јој изваде мараму из уста.{S} Она се већ била јако занела и једва дисала.{S} Очи су јој биле сасвим укочене и није трептала.{S} Није могла склопити вилице, једно, што дотични мускули беху олабавили, а друго, што је притисак крви на мозак био тако јак, да је у целом телу била готово сасвим узета.

Зато је госпођа Прокиница одмах раскопча и почне трљати неком течношћу по грудима, да би је загрејала.{S} Затим јој попрска лице ладном водом, метне Хофманове капљице под нос и намаже слепе очи.{S} Остале девојке су такође помагале, једна јој је придржавала доњу вилицу, да би је нагнала, да кроз нос дише.

И ако је стање несрећне девојчице било опасно, опет нису хтели звати лекара, јер би се тако сазнао Мићин злочин, а Прока није имао рачуна, да се ово недело расчује, јер би се и он сматрао као саучасник.

Најзад, вратар се сети баба Анђе, која је седела у комшилуку и знала да баје и помало лечи.{S} Кад којој девојци што позли, они је позову, те је истрља и потпаше, јер лекар одмах тера у болницу, а то газда Проки није ишло у рачун.

Тако, и сада, дозову баба Анђу, па је подуго трљала Линку и бајала око ње, док, најзад, није успела, те се дете почело мицати и будити из свога заноса.

Кад је, после дужег времена, дошла себи, баба Анђу, са добрим бакшишом, отпусте кући, али, под условом, да ћути, као нема.

Линка се дуго обзирала, да сазна, где се то налази.{S} Није могла одмах да се прибере и сети се свега, шта је с њом било.

Кад је сасвим дошла себи и о свему размислила, обузме је нека језа, да је сва дрктала.{S} На лепим очима, које добише свој пређашњи сјај, појавише се крупне сузе, а на лицу се могла читати велика туга.{S} Она беше израз великог душевног бола, јер, и ако још неразвијен пупољак, она осећаше сву тежину неправде, која се над њом вршила.

Шта је она могла коме згрешити, да је људи тако гоне, да ли је зла коб њу и њену сестру изабрала, да их сасвим уништи, те им не да ни душом данути?

— Где је моја сестра? окрене се Прокиници, јецајући и бришући сузе, молим вас, водите ме мојој сестри.

— А кога ти имаш? упита је рапавим гласом ова дебела и груба жентурина.

— Имам само сестру, одговори јој Линка кроз сузе.

— Како се зове?

— Мара Зорићева.

— Где седи? -

— У Фишеклији, близу Тркалишта, број —

— Ти ћеш за сад остати овде, рекне јој оштро госпођа Прокиница, а ја ћу јавити твојој сестри, да дође по тебе.

— Ја не могу дуго чекати, моја ће сестра свиснути без мене, она је и онако јако болесна.

— Кад ти кажем, ту ћеш остати, набрецне се на њу стара куплерка, а ја ћу већ наредити, да ти дође сестра.

— Али она лежи, болесна је.

— Свеједно, прекине је осорљиво Прокиница и пође из собе.

— Молим вас, госпођо, обрати јој се несрећно дете умиљато, па ја могу сама отићи кући.

— Сад доста!{S} Рекох ти, да ту чекаш, обрецне се још оштрије на несрећну девојчицу и изађе из собе.

Линку облије читав млаз суза.{S} Дрктала је као прут од узбуђења и жалости.{S} Мишљаше на своју сестру, која ју је тако брижљиво неговала и волела, више, но своје очи, па сад да је не види!{S} Она загњури главу у јастук, где је дуго плакала, и тек се тада подиже, кад у собу уђе једна девојка.

На лицу јој се могло читати саучешће према малој Линки.{S} Лице јој беше мало бледо, али још свеже и сасвим чисто.{S} Црте симпатичне и врло лепе.{S} Очи је имала крупне, граорасте, а косу смеђу и бујну, веома укусно очешљану.{S} Уста мала, зуби бели и лепи, а нос, на средини, мало кукаст и врло леп, те све то издаваше велику отменост, прави контраст околине, у којој се налазила.

Тело је имала витко, еластично, груди још свеже, девојачке, не као у осталих Прокиних питомица.{S} Могла је имати око 18 година, али изгледаше мало старија, због тешкога живога, који је проводила, и бриге, која је морила, јер је изгледала јако замишљена.

На себи је имала лако, укусно одело, струк и сукњу од грао штофа, а не деколтован ампир, као остале Прокине девојке.{S} Чим је ушла, Линка упре на њу своје лепе, крупне очи, пуне суза, питајући је немо, какво је ово место и зашто су је овамо силом донели.

Девојка застане, погледа око себе обазриво, да још кога нема, па, онда, брзо приђе Линке и узме је за руку.

— Како се зовете, госпођице? упита је полако, али јој глас ипак тако звонио и био тако мио, да дете одмах поста поверљиво, те јој, са горким уздахом, одговори:

Линка ју је слушала с дивљењем.{S} У очима јој се огледала неизмерна захвалност на овим пријатељским речима, па, и ако није могла схватити сву тежину њених речи, опет је увиђала, да јој је положај ужасан, те је питаше погледом, шта да ради.

— Ви морате бегати одавде, настави девојка, пошто је прислушнула код врата, да ко не иде, па се вратила Линки, бегати, бегати, и то што пре.

— Али како? упита је Линка у страху.{S} Стара госпођа рече, да овде останем и будем мирна, а она ће послати по моју сестру.{S} Узела је и нашу адресу.

— Ах, Боже, да подле жене! уздане девојка.{S} Тешко вама, ако останете овде!{S} Она вашу сестру неће звати, та ви сте овамо донети, да никад више не изађете!{S} Ви не смете овде остати, морате се отимати, ма шта радити, само бежите из овога пакла!

Затим се нагне над њом, погледа је боље у очи, па је притисне на груди и пољуби.

— Ја сам имала таку исту сестрицу, рећиће с пуно бола, кад су ме на превару довели у овај пакао.{S} Ох, Боже, она је за мном горко плакала, хтела је свиснути, то сам чула од једне моје другарице, која је, по несрећи, тако исто прошла, као и ја.{S} Ви имате тако лепе и паметне очи, дивну косу и прекрасно тело, за вас ће ови крвави трговци добити грдне паре, они ће вас продати далеко, у туђ свет, ви вашу сестру нећете никад видети.{S} Зато морате одмах бегати.

— Па шта треба да радим? упита ]е кроз сузе Линка, припив се уз њено гипко тело.

— Вечерас нећете моћи измаћи, јер ће вас чувати јака стража.{S} Отети се нећете моћи, јер је овде све под кључем.{S} Капија је тешка и закључана, около високи зидови, а при том ће се на вас оштро пазити.{S} Мораћете дакле овде преноћити.

Они ће испрва око вас лепо, да би вам омилили ову ужасну кућу, па, ако виде, да се ви отимате, да плачете и вичете за помоћ, онда ће вас бити, да ћете до века носити модрице по телу.

— То је страшно! уздане Линка горко.

— Врло страшно, и врло гнусно, шта се с несрећним жртвама ради! настави девојка, милујући Линку по коси.{S} Зато ви вечерас будите пажљиви, па се немојте отимати и много плакати, учините се, као да се не плашите ових ужасних људи.{S} Они, онда, неће много сумњати, па ће вас за ноћас оставити на миру.{S} Ја ћу, међутим, у мојој собици написати вашој сестри писмо, па га још вечерас бацити у сандучић, који је ту близу, на ћошку.

Чим ваша сестра добије писмо, дакле сутра, она ће доћи овамо с родбином, пријатељима или полицијом, и ви сте спасени.

— Али мене је овамо жандар и донео, рећиће Линка.

— Шта... жандар? упита девојка запрепашћено.{S} Ја сам видела једног цивилног човека.

— Он се само преобукао, ја га познајем, то је био жандар.

— Страшно!{S} Дакле и то овде може бити!{S} И мене су преварили, али не власт, но непоштени људи, који с девојкама тргују.{S} Тога у нас, ипак, нема...

Сад морам да идем, рећи ће после мале почивке.{S} Пазите добро, шта сам вам казала, па немојте друкчије радити.{S} Молим вас само, да ни пошто не кажете, да сам вас чему учила, јер ћу бити сва испребијана.

Ко је била ова нежна девојка и како је могла допасти у оваку ужасну кућу?...

Борба за опстанак често је пута тако и огорчена и ужасна, да се понеки људи лаћају најпрљавијих и најнеморалнијих срестава.{S} Тада неки тако огрезну у неваљалству, да им то пређе у крв, и, онда, постају прави злочинци.

Али има људи, који и не знају, шта је борба за опстанак, јер су одрасли у богаству и сваку жељу задовољавали.{S} Међу овима има их подоста, који, у својој охолости, чине најнечаснија и најнеморалнија дела, па то, најзад, и њима пређе у крв.{S} Ти су људи или рђаво васпитани, или су неваљалу природу посисали с мајчиним млеком, или од оца наследили.{S} Као што има од природе даровитих људи, тако исто има развратника и злочинаца.{S} Васпитање може, често, да заглади покварену душу, али, чим се укаже прилика, она се опет испољава.

Тако, један развратник, помоћу једне покварене жене, упропастио је госпођицу Аделу Фишерову — тако се звала Линкина пријатељица — ћерку Јосифа Фишера, чиновника једне банке у Бечу.{S} Он је седео у Ландштрасе бр. 37, а кћи му ишла у Вишу Женску Школу, па, пошто је имала прекрасан глас, давао је једној учитељици певања у Шпиглгасе, близу Грабена.{S} Адела је у певању јако напредовала, а, како је била врло лепа и интелигентна, имала би, да је и конзерваторијум свршила, сјајну каријеру.

Идући у вече кући, преко Грабена, ишао је за њом често Леополд Вагнер, син рентијера Вагнера, коме се Адела допадала, па је хтео пошто по то да се с њом упозна.

Он ју је неколико пута поздрављао и ословио, али Адела беше васпитано девојче, (а беше јој тек петнаеста година) па на то није обраћала пажњу, већ даље ишла својим путем.

Једнога дана с њом се упозна једна средовечна жена, која је за њом дуго ишла, те мало данас, мало сутра, толико задобије њено поверење, да је домами и у свој стан, који се налазио близу Грабена.

Ту је употребила сва средства, колаче, па чак и најјаче вино, са разним додацима за спавање, и кад ју је од једне чаше опила и успавала, онда је зовнула Леополда Вагнера, за чиј је рачун и вребала Аделу, те је несрећно девојче обесчастио.{S} Она се отимала, колико је, онако сањива и опијена, могла, али вино и прашак беху јаки, те буде савладана.

Кад се сасвим прибрала и видела, шта је с њом било, није смела ићи родитељима на очи, него је лутала по вароши, где је, ноћу, нађе један трговац с девојкама, домами кући, ту, под разним изговорима, задржи неколико дана, а, затим, прода у једну проститутску радњу у Темишвару.{S} Из Темишвара буде продана у Загреб, а оданде доведу је у Београд, у Прокин завод.

Она се горко напатила, бегала је често из речених завода и хватана, често због тога бијена, јер је непрестано чезнула за кућом.{S} Кад је видела Линку, нешто ју је вукло, да несрећном детету помогне, па макар поново била испребијана, — —

После кратког времена уђе код Линке у собу госпођа Прокиница, са још две старије девојке.{S} Ове беху око својих 26 година, па, и ако нису биле ружне, беху доста одвратне.{S} Нарочито је одбијало човека њихово изазивачко и глупо понашање.

На себи су имале лак и веома деколтован ампир, без рукава.{S} Оне приђу Линки, рукују се с њом и обе упитају:

— А, то је наша нова гошћа!

Линка је ћутала, а госпођа је погледа оштро.

— Зар ти не умеш да одговориш? рекне јој осорљиво.{S} Гледајте, да је одобровољите, рекне затим оним двема, а ја имам посла код Проке.

Ове почну дете испитивати, ко је, одакле је, где су је нашли, и кад је овамо донета.{S} Линка се сети савета Аделиног, па се показиваше мирна и поверљива.{S} Она им, на њихово наваљивање, исприча, шта се с њом десило, како је домамљена у кућу код неке бабе, како је тамо заспала, а после овамо насилно донета.

Девојке се почеше церекати, а то Линки беше тако одвратно, да окрете главу, не могаше их гледати.

— Па то није ништа, рећи ће старија, Роза, смејући се, то је обична историја свију нас.{S} Само у Мађарској ипак мало друкчије поступају, а не тако грубијански.

— Је л,’ ти ћеш остати овде, код нас? упита је млађа, Матилда.{S} Овде је врло лепо.{S} Бићеш, као и ми, лепо одевена, нећеш морати ништа радити, већ с нама певати и играти.{S} Овде имамо и клавир, па и клавирмајстора, који нам свира, те се сите наиграмо.

Линка је опет ћутала, али се показивала, да се не љути.

Мара је у својој соби дуго плакала, лежећи на кревету, јер је била јако изнемогла.{S} Кад је подигла главу, почео се и сутон хватати.

Шта да ради?{S} Беше јој тешко, врло тешко око срца.{S} Почела је сасвим губити наду, да ће сестрицу икад наћи, мислила је, да јој се каква несрећа догодила, премда је и на злочин помишљала.

— Морам ићи, да је тражим, говораше готово нечујно сама са собом, што се често дешава код свију увређених и напаћених људи.{S} Шта ће ми, најзад, живот без ње?

Није знала, где да је тражи, али ју је љубав према сестри гонила, да иде, па ма и главу изгубила.{S} Није ни помишљала, да јави полицији, ње се она грозила, за њих тамо није било заштите, а доктора Жарка не хте узнемиривати, бојала се, да му не би била на досади.

Зато поново пође у варош.{S} Ишла је полако, јер ју је у грудима заптивало.{S} Кад је била код телалница, готово механички сврне у оно сокаче, па опет на старо гробље.

Лутала је дуго између старих гробова, загледајући у оне ограде, и кад би кроз таму видела коју слику на камену, застала би и дубоко узданула.

— Благо овима, говорила би полако, како се одмарају!{S} Како их нико не узнемирује, они више не осећају никакав бол у срцу, не знају више, шта је туга, шта је празнина у срцу.{S} Да ли су однели рану на срцу, или су, на последњем часу, своје миле видели здраве и збринуте?

Идући мало даље, наиђе на једну клупу, на коју седне, да се одмори.{S} То је било пред једном малом бакалницом, на раскрсници Милетине и Видинске улице.

Није дуго трајало, из Милетине улице наиђе једна група младих људи, који су тако дисхармонично певали, да је личило више на какву дерњаву.{S} Већина њих посртали су, држећи се загрљени.

Да би боље виделе, девојке пређу на првашњу клупу, испред мале бакалнице, у чијем је излогу чкиљила лампа.{S} Девојка отвори коверт и почне читати.{S} Писмо је гласило:

„Драга госпођице,

Ви ћете се, извесно, зачудити, да вам ја, као потпуно непозната, пишем ово писмо.{S} Али ствар се тиче вас и ваше сестре, коју ви, можда, тражите по Београду.

Ја се зовем Адела Фишерова, из Беча, кћи сам добрих родитеља, који су ме брижљиво васпитавали, али неморална рука једне покварене жене, преварила ме је и бацила у чељусти једном деморалисаном бонвивану, који ме је упропастио, а бејах тада још дете.

Нисам смела одмах на очи родитељима, и тако ме докопа један несавесан човек, трговац с девојкама, те, под разним изговорима, прода у Темишвар, одатле ме продаду у Загреб, а из Загреба у Београд.

Ја се налазим у гробу, жива закопана, тај се општи гроб несрећних жртава зове к—ај, а ту се сад налази и ваша сестра...“

При овим речима Мара уздркти и врисне.

- Шта, моја Линка у таком гробу? викне узбуђено.{S} Сузе је облише, она посрне, али је Адела држаше левом руком, да не падне.

— Умирите се, госпођице, тешила је девојка, још није све пропало, још има спаса.{S} Саслушајте само до краја, па ћемо се договорити, како да спасемо вашу сестру.

Она настави писмо:

„Ја сам бескрајно несрећно створење, више пута помишљала сам на самоубиство, али нада, да ћу се, ипак, ослободити овога гроба, одржавала ме у животу.

Кад сам данас видела још једну жртву људске покварености, то јест вашу малу сестру, мени срце поче лупати од узбуђења, осетила сам поново бескрајну мржњу према овим ужасним људима, те се решим, да, по што по то, спасем невину жртву, и ако се тиме излажем великој опасности.

Ваша је сестра донета насилно, на једном фијакеру, у Прокин завод.{S} Била је полумртва, са марамом у устима, да се управо гушила.{S} Кад се у соби, после дужег труда, повратила, ја сам улучила прилику и сама с њоме говорила, где сам све сазнала, шта је с њоме било.

Њу је, као и мене, једна непоштена жентурина домамила у свој стан, па је, затим, овамо продала.{S} За ноћас ће је поштедити, док се опорави, али сутра у вече њу ће Прока принети на жртву, или ће бити сва испребијана, да ће довека од тога патити.{S} После неког времена, кад на њој од богатијих гостију добро заради, продаће је далеко од Београда, и ви вашу сестру, можда, никад више нећете видети.

С тога, чим ово писмо примите, одмах идите у кварт и јавите, где вам је сестра, па дођите у Прокину кућу, да је ослободите.{S} Немојте никоме казивати, ко вам је ово јавио, јер сам иначе пропала.{S} Сад примите искрени поздрав од једне несрећне девојке, која вам жели сваку срећу.

Адела Фишерова.

Видинска улица, Београд.

— Ах, госпођице, ви сте тако добри! рекне јој Мара, пошто је пажљиво саслушала писмо.{S} Како да вам захвалим?{S} Та ви сте себе изложили великој опасности за љубав моје сестре, ја то нећу никад заборавити, бићу вам до гроба захвална.

Мића писар био је особито задовољан, чак је био горд, што му је дело тако лепо испало за руком.

— Сад, вала, мишљаше Мића, трљајући задовољно руке, нека дође и Свети Петар, па ми оно пиленце неће отети из руку.{S} Ала ћу да уживам!{S} Умекшаће њу ћир Прока, те неће бити онако дивља и опора.

Он је осећао као неку потребу, да се коме похвали на свом лову.{S} То је, као год оно, што неко осећа потребу, да примљену новост даље саопшти јер, му стоји на врх језика, тако и Мића премишљаше, с киме да се провесели код газда Проке.{S} На једанпут се удари дланом по челу.{S} Паде му срећна мисао на памет.

— Ха, кликне радосно, сад знам с ким ћу отићи!

— Шта вам је, г Мићо? зачуди се стари практикант, који је прегледао нека акта.{S} Да се, можда, не жените, те сте тако весели?

Мића се тргне.

— Ништа, ништа, одговори му збуњено и отежући, сетио... сам се... једнога вица,.. па ми је... смешно.

Лака писар оженио се тек пре годину дана.{S} Узео је жену из добре и имућне породице, а, што је главно, и доста лепу, младу и интелигентну.{S} Умео је вешто око ње да се увија, пратио је узастопце, на баловима непрестано с њоме играо, обећавао златна брда, заклињао се, да је до лудила воли, девојка, најзад, свему томе поверовала и пошла за њ’, и ако су је родитељи дуго одвраћали.

Она га је, јадница, искрено волела, поштовала свекрву и две заове, с којима је у истој кући становала и за истим столом ручавала, била вредна и, у сваком погледу, беспрекорна, али је Лака у толикој мери навикао био на раскалашан живот, тако био блазиран, да ју је већ, после кратког времена, почео пренебрегавати, живећи и даље својим пређашњим животом.{S} С тога дочека Мићу радосно, јер је с њиме и сада често лумповао.

— Ти ми данас изгледаш некако свечано, почеће Лака, узимајући цигарету из Мићине кутије.{S} Да ниси добио какво наслеђе, или се, можда, жениш?

— Не, одговори Мића смешећи се и даље задовољно.

— Да ниси освојио срце какве девојке, па, ваљда, имаш вечерас састанак?.

— Тако нешто, само мало боље.

— Онда ти честитам, кликне Лака весело, пружајући му руку.{S} Па могу ли знати ту тајну?

— Зато сам и дошао, да ти је кажем.

Мића му сад исприча, наравно у поверењу, као пријатељу, како је укебао малу Линку, даље, како ју је после домамила тетка Митра и, најзад, како је послала ћир Проки.

Око 10 часова пријатељи се, као што су уговорили, састану у кафани „Код Седам Шваба“, у Палилули.{S} Прво је дошао Мића, а брзо, затим, и Лака.{S} Кафана је мала и ниска, али је у њој врло пријатно, као што је, у опште, у свима старим београдским кафанама било.{S} Све је у њој чисто и на своме месту, а не, као у новијим кафанама, које су без укуса озидане, са стотину разних врата и прозора, да свуд озебете, где год седнете.

Осим тога, и пиће је у старим и малим кафанама много боље и јевтиније, но у великим и новим, где, по скупе паре, продају, често, прави бућкуриш.

Мића и Лака свраћали су чешће „Код Седам Шваба“, нарочито због добре ракије и кафе, па и сад попију по неколико љутих ракија, да подкрепе стомаке, те да код Проке, уз добро мезе, узмогну попити што више вина у флашама.

— Е, сад смо се поткрепили са стомаклијом, рећи ће Лака, устајући, хоћемо ли код нашега Проке?

— Хајд’мо! одговори Мића, вадећи паре из новчаника да плати.

Обојица су били врло расположени и непрестано говорили о лову Мићином.{S} У том разговору стигну пред Прокин завод, зазвоне, те им вратар одмах отвори.

Сви се у заводу ужурбаше, настаде читава трка келнерки и осталих девојака.

Пред њих изађе и сам Прока, поздравивши их врло понизно.{S} Он их уведе у нарочиту собу, где долазе само најотменији гости, који желе, да се не зна, да су ту били.{S} Али Мића уђе и у велики салон, да види, ко је тамо, јер се он није никога женирао.{S} Ту беху сви они младићи, што су то вече дирали Аделу на улици.{S} Пред њима беху многе флаше пива и вина, које је келнерка непрестано мењала, доносећи пуне, а односећи празне.

- Сви су били пијани.{S} Поред свакога седеле су по једна или две девојке, пијући вино или пиво, као сунђери.{S} Оне морају да пију, и кад им се не пије, непрестано мољакајући госте, да још поручују, а старије, дрскије, и саме поручују.{S} Која се тако не влада, њу Прока после добро измаже жилом, да буде модра као чивит.

Какви се папрени рачуни праве при оваким пијанкама, то најбоље знају разне приватне и државне дефицитлије, кад се отрезне, па, после, морају или да украду или на меницу да излажу.

Младићи су се веселили, певали с девојкама, како је ко знао и могао, да је све то више личило на урлање, но на певање.{S} Неки су, уз звуке клавира, играли полку, падајући овда онда на околна канабета.{S} Неке девојке, у својим деколтованим ампирима, играле су и саме полке и валцере, дерући се, мртве пијане, неке српски и немачки, а највише мађарски.

Само једна међу њима беше мирна, и готово, тужна.{S} Она се правила, као да и она участвује у овој пијанци, али беше расејана, готово брижна, посматрајући пажљиво Проку и његову жену, кад су улазили у салон.

То беше Адела.

Чим угледа Мићу писара она сва претрну.{S} Она га је још поодавно познавала и грозила га се, јер свака његова посета била је право разбојништво каквога ординарног хајдука.

Псовати свима оца и матер, називати их најпогрднијим речима, то је код њега била обична ствар.{S} Никакав кочијаш, ни дивљак не би се тако понашао, као он, нарочито кад дође накресан, или се напије Прокиног скупоценог вина, које, наравно, пије бадава, а које Прока иначе само највећим газдама износи.

Она још није знала, да ли овај човек стоји у каквој вези са злочином, над њеном малом пријатељицом, али је одмах помислила, да је због ње дошао.{S} Можда је сам Прока за њу јавио, или је ма на који начин осетио, да је ухваћена нова жртва.

Мића зађе по салону, гледајући дрско у очи девојкама, штипнувши по коју, затим дође до стола пијаних гостију, погледа их грубо и врати се натраг, јер га је с врата викао Лака.

Адела устане и брзо оде, да види, куда ће Мића.{S} Чим је видела, да је ушао у засебну собу, оде пажљиво до Линкине собе, прислушне, има ли кога, па полако отвори врата и уђе унутра.

Линка је седела за једним столом, наслонивши главу на десну руку, а очи јој беху пуне суза.{S} Чим угледа Аделу, скочи са столице и полети јој у наручја.{S} Ова је притисне на груди, а њине вреле усне приљубише се неколико пута, исказујући пријатељство, које се никад не заборавља,

— Где сте ви тако дуго? упита је с уздахом несрећно девојче, гледајући јој с пуно поверења и милине у очи.{S} Ја се тако плашим сама, а кад уђе когод, сва уздрктим.

Адела је опет притисне на груди и пољуби бујну косу.

— Нисам могла раније, одговори јој, канда сви на мене мотре.{S} Него сад ти се већ спрема опасност, зато мораш бити опрезна.{S} Пази, Линка, што ћу ти сад рећи, јер одмах морам натраг, да ме не би овде застали, па смо, онда, обе пропале.

Линка је погледа зачуђено, бришући очи и лице од суза.{S} Девојке се сада уклоне од врата, Линка седне на столицу, а Адела је загрли око паса, привуче себи и почне јој брзо говорити.

— Овде су дошли два полициска писара, Мића и Лака, рећи ће јој.

Линка пребледи и сва уздркти.

— Мића! цикне дете.

Адела је погледа зачуђено.

— Шта ти је, Линка? упита је, загледајући јој још боље у очи.{S} Зар ти тога човека познајеш, да ти није учинио што на жао?

Линку облију сузе.{S} Она се још више приљуби уз Аделу, љубећи је и молећи, да је не да, јер ће је тај човек упропастити.{S} На наваљивање, да јој у кратко каже, зашто га се боји, Линка јој једва, у неколико речи, наговести, да је тај човек њу готово заклао, и она мисли, да је он и у ово насиље умешан, јер ју је онај исти жандар овамо силом довукао, који ју је и први пут ухватио на улици и довукао пред Мићу...

— Ах, чедо моје, љубила ју је Адела, и ако ово нисам знала, опет сам задрктала, чим сам тога нечовека видела.

— Него, сад не смемо дангубити, настави брзо, већ да ти укратко кажем, шта да радиш и како да се управљаш.{S} Госпођа Прокиница зваће те, извесно, да изађеш пред Мићу и Лаку, где би те они миловали и љубили, обећавајући ти златна брда.{S} Могуће је, да би још вечерас и што горе с тобом учинили, али ти буди пажљива и одважна, па немој послушати ту жену, макар те и тукла.{S} Ако те и сам газда Прока буде тукао, ти не попуштај, а сутра ће те сестра спасти, јер сам с њоме говорила и све јој о теби испричала, предавши јој и једно опширно писмо.

— Зар сте видели моју Мару? викне дете радосно.

- Јесам, и то мало час.{S} Она те тражи, не бој се, спашће те.{S} Него, имаш ли џепну мараму? упита је затим!

— Имам.

— Дај овамо.{S} Ево, видиш, сад ћу ти везати главу, па одмах лези у кревет, превијај се и јечи, чим неко уђе.{S} Моли, нека ти донесу воде, јер, реци, изгоре од жеђи.{S} Кад те буду питали, шта ти је, а ти реци, да имаш ужасне грчеве у стомаку, па те због тога глава тако заноси, да готово ништа не видиш.{S} Осим тога, трљај очи, те да буду црвене.

Ако би те питали, настави Адела даље, бацив поглед на врата, од кад го имаш, ти реци, од кад те је г. Мића писар злостављао.{S} А ако би те, и поред тога, довукли пред њих, или они дошли код тебе, ти вришти и чупај косу, ни пошто да им се подаш.{S} Је си ли све разумела, што сам ти рекла?

— Јесам, одговори јој Линка тужно, махајући главом.{S} Све ћу вас послушати, ах, ви сте тако добри, и ја и моја Мара бићемо вам до века захвални.

А сад збогом, морам да се уклоним, те да ме не примете, да сам била овде.{S} При овим речима још једном нежно загрли и пољуби несрећно дете, па пажљиво, али брзо, излети у ходник.

Адела се није вратила у салон, него се непрестано врзла по ходнику, око келнерки, којима је, ђоја, помагала, да однесу вино гостима.{S} Хтела је да буде у близини своје штићенице, страховала је, да се над њом не изврши насиље.

Била је, чак, решена, да јој, у крајњој нужди, притекне у помоћ, па макар је Прока са момцима и премлатио.

Мића и Лака беху се раскомотили и, за кратко време, скупоцено вино Прокино чинило је своје.{S} Они се беху „распиштољили“, па су већ били почели да певају дисхармонично и лупају флашама о сто.{S} Не потраја дуго, и саме флаше почеше летети по соби.

Прока се само смешкао, правећи се расположен, а често му је долазило, да незване госте дочепа с момцима за рамена и избаци напоље.{S} Е, али после оде цела радња бестрага, јер би летеле казна за казном.

— Камо оно пиле? продере се од једном Мића, лупнувши флашом о сто.{S} Дај га овамо, да га мало по нашки помилујемо!

— Одмах ћу је довести, смешио се збуњено Прока, бам ми каже жена, да је боле глава, знате, дете се уплашило.

— Та, шта чекаш с тим пилетом? раздере се Мића, после неколико тренутака, лупивши флашом о врата, да се цела пространа кућа разлегала.

Адела сва претрну.{S} Она приђе ближе вратима, да би још боље чула, шта се у соби ради, али, да је не би видели, стане иза других врата, која су водила у авлију.

— Ах, Боже, да рђавих људи! уздане дубоко.{S} Шта ће бити с мојом Линком, ако је докопају, како да јој помогнем?

Прока и Прокиница одмах улете код Миће и Лаке, молећи их, да се стишају, сад ће им довести дете.

— Одмах, одмах, дерао се Мића, да му набрекоше вратне жиле, иначе биће лома!

Прока мане жени, да оде по дете, а он остане код гостију, да их умирује.—

Чим је угледала, да Прокиница уђе у Линкину собу, Адела притисне руку на срце, чисто се бојала, да јој се не чује силно куцање.{S} Она пажљиво изађе иза свог заклона, па, на прстима, дође до самих врата.

— Хајд’, устани! викне Линки Прокиница, видећи је, где, повезане главе, лежи у кревету.

Девојче устане полако, држећи се за главу.

— Хајд’, одмах, зачешљај косу, рекне јој госпођа опоро, уми се, доведи мало хаљине у ред, па да те изведем пред два господина.

— Али мене боле јако глава, одговори јој ова, још непрестано држећи се за чело.{S} Тако ме јако заноси, да се једва држим на ногама.

— Каква глава, обрецне се Прокиница, проћи ће то, чим попијеш коју чашу вина и попеваш с гостима.

— Молим вас, госпођо, пустите ме, да се вечерас одморим, сва сам изломљена.{S} Ја не пијем вина, па ћу се још више разболети.

— Брже, брже, док нисам почела друкчије!{S} Сад ћу ти послати коју девојку, да ти обрише ципеле и очисти мало хаљине, па ћу се и ја брзо вратити. —

Чим је ово чула, Адела одлети брзо мало даље, па се опет врати, као да иде из салона.

— Адела, викне је госпођа, видев је у ходнику, узми мокру крпу, па избриши ципеле и очисти хаљине овом дериштету, ваља да изађе пред писаре, а ја ћу се одмах вратити, да је одведем.

— Јеси готова? продере се Прокиница, чим је ушла у Линкину собу.

Она је седела за столом, повезане главе, поднимив се руком.

— Али мене ужесно боле глава, правдала се несрећна девојчица.{S} Молим вас, госпођо, да се само ноћас одморим, немојте ме сада никуда водити.

— Бре, ако те почнем мазати, викне јој грубо Прокиница, нећеш ми се ту превијати!{S} Одмах овамо!

При овим речима докопа је за руке и повуче на поље.

Линка врисне и стане се отимати, молећи је, да је сада не дира, али бездушна газдарица не хте ни да чује.

— Нисам ја за тебе џабе платила 400 динара, дерала се, вукући дете, које паде на земљу, отимљући се, да је не одведе пред њенога џелата.

— Молим вас покорно, госпођо! врискало је и даље несрећно дете, али то све беше узалуд.{S} Прокиница ју је и даље вукла.

— Гле ти ње, како је безобразна дерала се ова жена, зар ти мислиш, да код Проке олако прођеш?

Она је подигне са земље и почне шамарати.{S} Дете је врискало, да се сва кућа разлегала, али свирање и певање у салону загушивало је ову вриску, да они пијани гости нису могли ништа чути.

Адели удари крв у главу.{S} Дрктала је као прут.{S} Шта да ради, како да помогне својој малој пријатељици?

Прокиница излети из собе сва јаросна, грдећи дете, да ће сад сазнати, ко је Прока Костић.

Она улети у Мићину и Лакину собу, где јој беше и муж, па га позове, да сам доведе „оно дериште“, јер се дере и отима се, па, како је јако и жилаво, она га сама не може довући.

— Гледај ти дивљакуше! викне Мића љутито, заплећући језиком.{S} Дајте... ви њу само мени ја.. ћу.. је.. одмах.. научити памети!

— Се’те ви само, умиривао га је Прока, сад ће она бити овде.

Обоје изиђу у ходник, па одмах код Линке.

— Шта си се ту прућила? викне јој Прока осорљиво, видећи је, где клечи, са поднимљеном главом на патосу.

Линка подигне главу и пружи према њему ручице, молећи га, да је не бије, јер је и иначе јако малаксала и слаба.

— Шта ми се ту правдаш? продере се овај још јаче, лупив је по прстима и скидајући кајиш од панталона.{S} Одмах да устанеш, јер ћу сав овај кајиш о тебе искидати!

Дете устане, па наново скрсти руке, молећи Проку, да је не бије и не води пред онога ужасног човека, али је овај опет лупи по прстима, псујући јој Бога.