Кад пођеш од куће Витора Микачића преко новог вотњака, угледаћеш једну лепу кућу са неколико зграда у чистом и пространом дворишту, у непосредном суседству Виторова имања.{S} Кућа до пола озидана од опеке, од пола од брвана и покривена ћерамидом.{S} Под кућом подрум и на њему велика двокрилна врата.{S} Зграде све од брвана, лепо срезане као кутијице и поређане у одстојању по крају дворишта.

То је дом Тодосија Дмитрића првог суседа Виторова, човека средовечна, црвенкасте косе и бркова, широких уста и крезава, увек расположена и насмејана.

Тај је задовољан с оним што има, а има осредње имање, на коме се може лепо живети кад се паметно ради.{S} Толико му је остало од оца и толико и данас има.{S} Целог века није прикупио ни парчета земље нити се отима за то.{S} А оно што има уредио је како је умео: груписао њиве за себе, истребио ливаде, очувао забране и поновио вотњак.

Погледи Тодосија Дмитрића на живот мало у чему да се подударају са погледима Витора Микачића.{S} На пример: обојица су поштени људи, мрзе лопове и бадаваџије.{S} Обојица су радници и воле раднике, само с том разликом што Тодосије држи да и у раду треба имати мере, треба радити онолико колико је човеку потребно за живот, да не би оскудевао и живео на туђ рачун.

Витор је тежио да има што више, а Тодосије је задовољан с оним што има, и оно што има да је урађено како ваља и паметно, да је добро и лепо.{S} Имање му је лепо ограђено или у проштац или са врбом и трњем.{S} Оно стоке што има све му је ухрањено, чисто и глатко и држи онолико колико му треба да не досађује ни њему ни другоме....

Тодосије је дружеван човек и пространије руке од многих домаћина.{S} Сваког лета добави он терзију па га намести у собу да ту ради по месец дана.{S} Ту се развије труба сукна, прибави се гајтана, чојице, копчи и другог арча, па терзија реже, шије и шара и за њега и његову Савку и децу.{S} Те тако је свако његово чељаде лепо одевено као из највеће газдашке куће.

Кад треба, Тодосије не веже кесу.{S} У радан дан не да се видети у механи, а кад је празник он иде у њу спокојно, седне међу људе, па с ким хоће он попије по неку, поручи и части.{S} Тако исто кад иде у варош не носи у торби чутуру и заструг, већ седа у механу па поручи јела и пића, а у дућанима набави свега што му треба за кућу.

Дружи се са свима поштеним људима и ко је за шалу он се с њим шали, смеје и разговара.{S} Кад га гледаш како с понекима седи и части се, ти би рекао: части га да му измами неко парче земље, да купи појевтино, или да осече неко дрво из његова забрана.{S} А оно није:{S} Тодосију пало у вољу да с тим човеком седне и коју попије, и то је све.{S} Тако он ради и у другим приликама: кад иде кроз село он сврати код кога хоће, слободно, као у своју кућу, час се разговара озбиљно, час се шали са људима и женама и затура којекакве комендије.{S} Кад ко од тих прође поред његове куће, он га засретне и уведе у авлију па га, ако је лепо, намести у хлад или под трем у вајату, а ако је зима, у кућу или у собу.{S} А домаћица или које деце што се ту нађу, знаду шта треба: приставе џезву уз ватру и перу стакло за вино или ракију.

Нема човека у селу с киме се не би могао Тодосије Дмитрић сложити.{S} И ако се с киме сукоби, он одмах нађе излаз да то избегне, па ма било и на своју штету.{S} Још се ни с ким није судио ни парнично, и по њему може суд и не постојати.

И са првим суседом Витором Микачићем он није нигда стао пред суд нити је позвао кмета да им извиди какву потрицу, или штогод пресуди.{S} А дође ли између њих до кавге, због стоке, због деце, или какве друге спрдње са које се суседи најчешће поинате, они то све нареде као људи, или, правије рећи, све то Тодосије удеси, те се сваки сукоб заврши смијурином и лепим растанком.

Поодавно, на десетак година пред долазак Видосављев, кад су обојица били млађи, једног пролећа заграђује Тодосије њиву и шибљак испод куће, кад ето ти га Витор, иде полако с друге стране ограде, својом њивом, обухватио сикиру око ушника па се држаљицом поштапљује.{S} Иде и ћути и испод обрва погледа по огради, а не осврће се на Тодосија.{S} Кад би близу, он се, одједном, осече осорљиво:

— Шта то радиш?

— Притврђујем ограду.{S} Време му је, — одговара Тодосије и чука у један колац.

— Куда мислиш да сведеш ту ограду? — искриви главу Витор.

Тодосије се смијури:

— Куда ћу је свести но око мог имања.

— Докле је то твоје имање?

Тодосије се загледа у њега:

— Шта ти је пало на ум да ме запиткујеш где је моје имање?

Витор искриви главу још више:

— Је си чуо, управи-де ти ту ограду.{S} Ја не дам више да ти плавиш моје имање!{S} Тај ту клис, од тог цера па до дебелог јасена, што се наднео у мој шевар, то је моје имање.

— Где је тај дебели јасен?

— Ено га онде!{S} То јест био је земанле ено онде у десно!

— Није истина, него је био онде у лево!

— Јест, онде!

— Докажи!

— Докажи ти!{S} Ово је моје од девендела!

— Ти си то приграбио, али ја више не дам!

— За то те не питам!

— Чик загради!

— Чик ми стани на пут!

И онда настаје врева.{S} Тодосије једну, а Витор десет и глас му пишти до по села...

— Убио те Бог, питај чича-Вићентија где је био дебели јасен и да је овај клис мој!..

Подмлади се и окрепи дом Витора Микачића....{S} Видосав поче удешавати кућу и двориште.{S} Једног дана окречи оџаклију и набави плаве земље те је одоздо донекле обојадиса, а цигље по ходнику премаза црвеном земљом.{S} Где би пукотина или обијен малтер, он замаза и окречи.{S} За тај посао није му требао мајстор, јер је он то радио уз мајсторе по служби и зна како шта треба.{S} Где би разбијено које окно на прозору и залепљено хартијом, он измени код стаклоресца па све прозоре испра и истре.{S} Пошто опраше патос, наместише бабову собу.{S} Икону Св. Јована, стару и чађаву, у раму без стаклета, закачише на источну страну; на други зид огледало и преко њега пребацише убрус, широк и дугачак од дебелог платна; на трећи владаочеву слику и до ње Виторову споменицу из рата.{S} Даље, у један угао кревет са сламњачом, ћилимом, јастуцима и новим губером, до њега сандуке фарбане, дућанске, пуне ствари; на другој страни чивилук и о њему Виторове хаљине што их носи празником: чакшире, копоран, грудњак и зубун.{S} На неколико ексера по дувару закачише: дугу пушку, кубурлук, пиштољ и по неки струк босиљка....{S} И соба замириса чистоћом и босиљком...

У другу собу наместише миндерлук, поређаше сељачке сандуке, у којима су биле разноврсне ствари.{S} О чивилуку извешаше старије аљетке што се ређе употребљавају.{S} У ходнику наместише дугачки сто, клупе и столице, а у орманче поређаше срчалук, кутије за кафу и шећер и друге такве ствари за послужење....

Видосав би и стару кућу преобразио: скинуо би високи кров и покрио ћерамидом као што ради данашњи свет.{S} Али чича Витору не може нико доказати да сме такнути у кров и темељ те старе куће у којој се родио, одрастао и век вековао.{S} То би било као да би дарнуо у светињу.{S} Зато јој Видосав само обели чађаве дуварове, омалтериса рупчаге и пукотине, донесе иловаче те је наби у оне локве по кући и изравна под.{S} Ружица ориба наћве, сланицу, лопаре и остало дрвено посуђе, те је све изгледало као смиље.{S} Све ствари нађоше своје место и у кући се заведе сталан ред.

То исто би и са осталим зградама: свуда се избриса паучина и црвоточина, претресоше се хаљине, ишчукаше и изнеше на сунце да се проветре, па се наместише на своје место.{S} У сарачани беше крв и лом, и Видосав се дуго размишљао док се решио да то рашчисти.{S} Шта ти не беше у тој сарачани!{S} Старих поцепаних опанака, заворњева, брњица разне величине, опуте, фишеклија и кајиша позеленелих од буђа, кутија без дна, чутура са избијеним колом, ексера, фесова масних и излизаних, копорана без рукава, шајтова, чепова обручева....{S} Нешто извешано, нешто набацано једно на друго...{S} А све то искупио је, којекад, чича Витор Микачић.{S} На пример, иде он путем и на путу угледа брњицу.{S} Одмах га нешто копка да је узме и тури у џеп. „Требаће ово кадгод: може се изгубити брњица на кајишу, или искривити, или сломити, или јој испасти онај језичак, па се може за час изменити са овом новом,“ — мисли чича и носи је у сарачану.{S} И тако то стоји годинама и све брњице здраве и читаве.{S} Или нађе какав чеп и помисли: „Требаће и он“; и спусти га у чакшире.{S} Колико се пута решавао да све то пребере и рашчисти, па на по пута стане и размисли се: „Нека стоји, никоме не смета.“ Сад, кад га је Видосав питао, он ућута па рече: „Како хоћеш.... избаци али му ипак жао и све му се чини да се тако кућа не кући...

Успремише и двориште.{S} Некакво коље и врљике, разбацане на неколико страна, скупише на гомилу и сместише под наслон до дрвљаника, истребише камење игде који би, и набацаше га у један крај, ископаше рупчагу за буњак чак ниже куће, покосише и почупаше боцу, татулу и дивљу паприку, што је све расло и бујало но окрајцима иза грађевина....{S} И шта ти све не порадише!

Све њих двоје, Видосав и Ружица.{S} А понешто им помогне стара служавка, висока, пргава и сипљива жена од шездесет и неколике године, која нема нигде никога и ту служи у Витора од пре десетак година.{S} Служила је и дворила покојну Руменију, и пред смрт није одмицала од њене постеље, те је оставила аманет Витору да је не тера већ нек умре у њиховој кући.{S} Одавно није ни за какав рад, сем да тарне у угарке, да готовом водом проплаче који суд и маже метлом преко куће И тако се ослободила и заузела чисто старешинску власт.{S} Кад попије трећу, она џака и глас јој крешти: час плаче и куне, час се смеје и благосиља:

— Шта вам је; децо, зар немате другог посла но да све испретурате по кући! — вели им она кад почеше чистити и дотеривати у ред.

— Тек... баба Вујана, да смо у послу.

— Бог с вама, к’о да успремате за неке госте или некакав свечаник!

Они се смеју.{S} А она као мало у шали, а мало од збиље:

— Као да смо ми живели у брлогу, овде у овој кући...

Па одмах окрене другу:

— Богме право имате, радите док вам се тако мили.

— Је л’-де, баба?

— Јесте, Бога ми!

А чича Витор се смејури и само чујеш: хм... хе.... хи..

Бог зна шта он мисли!

Док су они улепшавали кућу, дотле се чича постарао да понови њих: призвао је терзију те је скројио ново новцато одело Видосаву.{S} Овај је са својом качарском ношњом: уским чакширама од црног сукна и црвеним подвезама, изгледао као бела врана међу осталим сељацима.{S} То је чича Витора боло у очи натерао га је да се понови.{S} И Ружица је набавила по неку хаљинку, па су поновили и децу.{S} Све доби нов изглед и пође новим током.

Сваки домаћин има понеко имање које више цени од осталог, поклања му више пажње у обрађивању и њиме се поноси.{S} Тако и Витор Микачић има своју „Јошевину" коју воли толико колико и себе, и, вера и Бог, кад би дошло до отимања, Витор би пре узгубио главу него је коме уступио.{S} А то није Бог зна какво имање: један брег са нешто шуме и пашњака, и испод брега две њиве и једна ливада, са живом водом и воденицом.{S} То имање Витор је купио у тридесетој години од једног пропасника који је напустио кућу и село и отишао по занату, по жандарима и чуварима, и ко му га зна где се зауставио.{S} Чинило му се да су му сељаци завидели што је дошао до тако груписаног имања појевтино, па се поносно тиме и хвалио се међу пријатељима својом вештином: како је умео склонити продавца да то баш њему прода.{S} Од тада Витор Микачић не може прозборити неколико речи а да не помене Јошевину и чињаше му се да се тек од тога може с пуно права убрајати у домаћине.

За чудо што је Видосав много разбирао о томе шта ће о њему рећи свет!{S} Таки је од младости.{S} Кад што чује о себи неповољно, њега то једи, гризе, и тада ћути и најволи да је сам: да мисли о томе, зашто је то тако.{S} Ако двојица на путу разговарају и гледају у њега, он мисли: „Шта ли то разговарају о мени, то је нешта неповољно“.{S} Насмеје ли се ко у његовој близини и погледа у њега, он мисли: „Што се онај смеје на мене, он ме нешто исмејава"; и у стању је да о томе размишља по читав дан, да ћути замишљен и забринут као да га је Бог зна какав терет притиснуо.{S} Ту осетљивост није могла да затупи ни његова дугогодишња служба где је имао да издржи пљусак псовки и погрда, и прав и крив, од газда и газдарица.

Како ли му је тек сад кад је дошао у овај свет, где је толико очију упрло у њега, непознатог човека!{S} Сад му прате сваки корак, хватају му сваку реч, претресају и што јес и што није!..

И мало прође па почеше гласови...

У Младена Варагића било комишање једне вечери уз Међудневницу.{S} У врх њиве сабрана рпа кукуруза, за стотину врећа, и скупили се комишаоци.{S} Ноћ топла и мрачна...{S} Наоколо гомиле кукуруза поседало и мушко и женско и старо и младо, а у среди наложена велика ватра са две главње и сухим грањем.{S} Пламен лиже високо и обасјава комишаоце с једне стране гомиле, а други у мраку.{S} На једном крају девојке у тесним сукненим јелецима, седе правилно, сагле главу и хитро одвајају комушу, шапћу и на махове се засмеју.{S} Момци, где који, по два три у гомили, са пригрнутим копоранима, неко се извалио и опрућио, неки почучнуо па ради и звера на девојке и другове, а сви џакају и дозивају се.{S} Зрели људи прекрстили ноге, обукли гуњеве па полако раде и тихо разговарају.{S} Жене, опет, селе једна уз другу и штошта гласно приповедају, жале се и чуде којечему што нису знале.{S} Деца траже пурењаке и бабице па их пеку уз ватру, једу, трчкарају и носе их којекоме.

Рад журно одмиче, гомила све мања, а све више комуше, да већ зарастоше у њу до више појаса.{S} Како ко комиша, он баца клип преко себе на рпу окомишаног кукуруза и клипови само сукћу и један други сустиже.

Домаћин Варагић, средовечан човек, малог раста, погурен, носи чутуру од једног до другог и даје да се пије.{S} Негде нутка, неком наздравља, и, мало, мало па обреди све маторије.

Младежи није до тога: она ђаволише.

— Пази оног онамо!

— Немој!

— Хоћу да му смакнем нови фес!

— Каки је клип?

У Микачића кући ишло је све како треба.{S} Летина није била богата, али није ни оскудна те је берба ипак била толика да су имали колико им треба за целу годину и опет да нешто продаду, да поднесу све трошкове.{S} Имали су хране и за стоку а ни подрум им није био празан.

Слога, да Бог поможе!{S} Видосав се старао да не даде никаква знака несугласице међу њима, или да би се видело да он рукује имаовином без споразума с Витором.

Већ се приближује зима.{S} Дођоше овчари са планина, да закупе сена за стоку:

— Домаћине, чули смо да имаш сијена по доста?

— Имамо сена, — одговара Видосав.

— Би ли продали које сијено?

— Не знам шта ће рећи бабо.

— Рекоше да си ти газда од овога дома?

— Газда је Бог.{S} Хајдемо те бабу, до воденице, да га упитамо.

И тамо их води те га питају: колико би остало прељетака, може ли се које продати.{S} С њиме^се годе и цену прекину.

Тако у свему.{S} Кад се врати из чаршије он иде право њему, па био код куће, био код воденице, вади из торбе шта је купио и показује му:

— Ево ови ексери, ливењаци, по сто пара кило.{S} Не знам шта би ти рекао: да ли сам их скупо платио?

И гледа му у очи.

Витор их загледа и претура по руци:

— Нису скупи.

— Бога сам обишао све дућане и нема нигде јевтиније него у Маринчића.{S} На једном месту цени по три гроша, а ја му велим:{S} Бог с тобом, каки три гроша.

— Добри су и нису скупи, — вели Витор.{S} И онда Видосав приповеда све редом; где је био, с ким се видео, шта је с ким разговарао и пошто је шта на пијацу.

Чича Витор гледа преда се, кљуца штапом у земљу и пажљиво слуша све до ситница.{S} Па после прича он како је некад било, какве су цене биле, шта је најбоље пролазило на пијацу, и какви су изгледи за у будуће.

Кад где изађу заједно, одмах видиш ко је старији и како је међу њима.{S} Он увек пропушта баба напред и иде скромно и погнуте главе.{S} Ишли су на неколике свадбе у селу и чича иде напред и поштапљује се, а он за њим носи торбу са прилогом.{S} Витор седи с људима у горњем крају, а он при дну, или стоји с момчадијом где у крају.{S} Кад приказују прилоге, они не помињу њега него виче чауш: „Да видите нашег комшију чича-Витора Микачића, дошао своме комшији на радост и весеље и донио...“ на прилику — ћурана.{S} И погледаш, чича Витор седи за совром, а Видосав стоји за чаушем и држи ћурана за ноге и за шију...

Минуше трапави дани...{S} Пуче снег и лед, сијну пролеће и млака киша скиде и последње трагове снега, ону сивкасту паучину с ливада, проби густа зелена трава и зазеленеше се поља, размилеше се овци и млади јагањци..

Настаде радно доба...

Видосав Микачић има сад да покаже шта зна и какав је на раду.{S} Њему је остављено да одреди где ће се шта сејати и како ће се радити.{S} Досад се довољно уверио да му је чича оставио све на вољу, те се могао слободно кретати и ухватити лето за крај.

Он је, у истини, имао планове како ће уредити имање, али их је вешто крио и чувао, те их није никоме саопштио.{S} А, правије рећи, није имао ни куражи да се унапред похвали како ће радити, док не види како ће му испасти за руком.{S} Наумио је да пријатно изненади и своје укућане и пријатеље и све село.{S} Лако је руковати имањем овако како рукују остали сељаци и обрађивати га како им је радио деда и чукундеда; треба показати нешто савршеније и практичније, на шта ће се угледати свет.{S} Он је то видео у свог некадањега газде Сима Моравца и његов начин рада није смећао с ума.

Пошто посвршава прве пролетње послове: отреби ливаде, растури кртичњаке, потврди ограде, направи леје у врту, предузе сејање усева.{S} У груписаном имању око куће имао је довољно земље за сваковрсне усеве, и једну њиву, која се звала Лакин Лаз, изабра за један усев који до тада није сејат у селу Врљугама.{S} Та њива граничи се Тодосијевим имањем и била је поред пута који води кроз село.{S} Њу је Видосав припремао још с јесени те је била земља јака, мека и орна.{S} Кад би време за сејање, он је поора и посеја овас, али поретко, како нико не сеје.{S} А кад тај овас изниче, он зађе по њиви па опет посеја овас, уздуж и попреко, помешан са некаквим ситним жутим семеном, па га задрља са лаком трновом браном.

Онима, којима тај рад паде у очи, беше за чудо шта то ради посинак Виторов.{S} Али он је знао шта је радио: тако је радио и Симо Моравац од кога је и то научио.{S} Он је посејао детелину, од њиве је направио детелиште, са кога ће имати такав принос какав се не може добити ни са какве ливаде.

Кад овас одрасте до колена, он ће га, онако зелена, покосити и исполагати стоци.{S} На њиви ће остати сама детелина, густа и сочна, да се све више шири и бокори.

Даље је порадио ово: у врту, поред поврћа, направио је и две велике леје и посејао некакво семе као сочиво.{S} Кад је изникло видело се одмах да тај усев није ни за стоку ни за људе, и нико није знао шта је, док није Видосав објаснио: да на тим лејама подиже младице за живу ограду, које ће, кад одрасту, кроз годину две, пресадити по међи и подићи трајну ограду без врљике и коца.

Посвршава те послове, а стиже време за сејање кукуруза.{S} И ту имаде да унесе нешто ново у село: нашао је да је практичније сејати бели кукуруз „американ“, него „осмак", јер он доноси много више прихода, већи су му клипови и крупнији струк.{S} Он га набави и не хте га сејати на сачму, већ у врсте и на оџаке, и тим семеном засеја једну од најплоднијих њива код куће.

Ове новине уводио је постепено, тихо, без ларме и разметања са својим знањем.{S} Али оне нису могле остати неопажене и за њих су се заинтересовали сељаци и застајали поред његових њива и врта, разговарали се и распитивали о свему томе.{S} Он је избегавао у тим приликама и очекивао је док се покажу корисни плодови његова рада, па да ту причека свакога и слободно му у очи погледа.

На имању „Јошевини“ ишло је све по старом.{S} Видосав није ни покушавао да ту заводи нове обичаје.{S} Чича Витор је наставао код воденице, притврђивао брану на јазу, узимао ујам и нешто га трошио, а нешто слао кући и чувао имање да не буде штете.{S} А највише се занимао у врту који је ове године заградио за читаву ралицу земље и засејао свакојака поврћа.{S} Одатле ће он снабдевати кућу, а што претекне носити на пијац а откидати по неку пару да му се нађе, да не досађује посинку.{S} Врт је најпријатнија забава староме човеку да ту плеви, залива, чепрка, да се сваки дан радује како му рад напредује.

Чича Витор имао је и даље сталне помагаче и забаву у својој дечици:{S} Ђурици и Јовици, који нису одмицали од њега.{S} Деца су напредовала, расла и јачала, и скоро се изједначили као зечеви.{S} За једну капу да је већи Ђурица од Јовице.{S} Он је редовно похађао школу и био слободан и отресит.{S} Чим дође из школе он обеси чантру о клин, па тражи Јовицу, и што ради један то и други: или су по воденици, око јаза, у врту, око стоке, што им бабо заповеди.{S} Кад им падне на ум да оду кући, оду заједно и заједно се враћају.{S} Све као браћа и ваљана деца.

Само им није ваљало једно и то се није допало бабу.{S} А он је крив и за то: сашио им кесице од дебелог ланеног платна, усукао два пртена конца и увоштанио, па ушио и дао им да и они имају кесе, да чувају паре.{S} Кад им ко да коју пару, они је остављају у кесу, па чувају и сваки дан броје колико има.{S} Давали су им и бабо, и тата, и гости.

Ђурици паде на ум да оне паре не треба да стоје беспослене.{S} Видео је од Пере чика-Рајина, да и он има своју овцу у задружним овцама те му се јагњи сваке године, па треба и они да имају или овцу или крмачицу.{S} Здоговорише се да купе крмачицу.

Једног дана седели су ниже воденице, кад један сиромашак тера прасе пред собом: везао га конопцем за ногу и враћа га из чаршије.

Они угледаше и сашапташе се:

— Крмачица!

— Да купимо!

— Не смемо!

— Што да не смемо?{S} Је ли чик?

' — Чик!

Ђурица викну сељака:

— Еј, рођаче, би ли продао ту крмачицу?

Сељак стаде па се осмехну.

— Шта се смејеш? ти мислиш ја немам пара?

Сељак се опет насмеја, па му одврати:

— Добро, мали газда, вала баш да пазаримо.

— Шта је цениш?

— Није скупа: пет динара.

Они се згледаше и сашапташе:

— Колико је то гроша? — пита Јовица Ђурицу.

Овај му каза.

— Ја имам четрнаест гроша.{S} А ти?

— Ја шеснаест.{S} Имамо доста, али даће он ниже.

Па викну сељаку:

— Хоћеш дати за четири динара?

Сељак продужи пут.

— Пристаде ли, море? — виче Ђурица.

За годину дана од дана кад је Видосав ушао у кућу Микачића, нико није могао приметити на чича-Витору да се покајао што је урадио.{S} Могли су га дирати јавно и оговарати за леђима, могли су га изазивати од сваке руке, али нико није могао од њега чути рђаву реч за свога посинка.{S} Причао је свуда како је задовољан и како сад зна што живи.

Али да је се неко могао завући у душу чича-Виторову, видео би да чича носи сињи терет на њој.{S} Не зна ни он зашто, али њему је одавно постао несносан овај положај у који је стављен доласком Видосављевим.{S} Он му је сад изгледао као гост који се уселио у кућу и већ постао досадан.{S} Осећао је да је запостављен, понижен, да је, здрав и прав, добио тутора који ће руковати његовим имањем.{S} Сам зна да то није тако, али све му се чини да је баш тако.{S} Седи, тако, па се замисли и пита сам себе: „Шта ми је крив тај Видосав?{S} Поштује ме као родитеља, чини ми почаст на сваком месту, даје ми старешинство у свакој прилици, пита ме за сваку ситницу, ради што може и уме, имам шта хоћу: и појести и попити, имам и пара задовољно“...

Умео га је да извини и за оно на Ваведеније и за оно на Светог Јована.{S} Млад човек, воли друштво, слаб на пићу, па мало више говори и у говору се пребаци, и шта је то тако страшно да би га могао омрзнути.{S} Попије коју више у месец дана и овесели се, а сутрадан је као девојка: гледа преда се и стид га је што је урадио.{S} У кога има стида има и образа.{S} И сви његови ваљају: његова Ружица, радна жена и образита, поштује га као оца.{S} Убио га Бог ко би изустио рђаву реч за ово честито чељаде.{S} Њихову децу воли као да их је он родио...{S} Па шта је то те му је тако несносно и тешко...{S} Он не уме да објасни ни откуд је то што му се чини да је запостављен, понижен и да је добио тутора у кућу, кад то није тако.

Ко зна, можда би се чича Витор измирио са новим положајем и стањем у својој кући, да не почеше његови пријатељи пружати прст на Видосава и потаркивати свађу.{S} На пример чича Вићентије...

Њега Витор убраја у најбоље пријатеље своје; он му је друг из детињства. „Дрво се ослања на дрво а човек на човека, а ја ево на овог мог Вићентија“.. рекао би чича Витор кад се мало више расприча и пљеснуо би га по рамену.{S} Нашто чича Вићентије ужагри очима и узвера да ли то ко чује и ухвати се за оно мало длачица над горњом усницом што не може да усуче ево већ педесет и осам година.{S} Волели су се као браћа и онако како се могу волети људи који се нису нигда сукобили а имају исте успомене и исте погледе на све.{S} И ако су им куће биле подалеко, није им сметала даљина да се састану бар сваког свеца код куће или пазарног дана у чаршији.{S} Нису ништа крили један од другог и најволели су изјадати се на данашњи свет што не почитује старијег и не живи како су стари живели.

Вићентије је био ћуталица; само је пред Витором био одрешен.{S} Њему би причао све што је чуо и видео и све што му је на срцу.{S} Био је од оних људи што у друштву ћуте, шарају очима и хватају сваку реч, а кад разговарају осмејкују се и све одобравају а у истини мало за кога имају добру реч.

Чича Вићентије одавно околиши око Витора да му каже шта мисли о његову посинку.{S} Једном му се даде прилика, кад су остали сами код воденице и седели на рудини више јаза, па поче поиздалека:

— Баш вала, Виторе, ја не знам шта ти мислиш....

— Шта, Вићентије?

— За оног твог.

— За Видосава?

— Ја! — рече и застаде.

Витор се забечи да чује.{S} Он ушара очима.

— Ваљда си нешто чуо?

— Ти знаш: свет као свет, али ни он не ради како треба

— Како, Вићентије?

Он махну главом:

— Видиш и сам, да ти ништа не причам.

Чича Витор прави се невешт и уздржава се да и пред најбољим пријатељем искаже ма шта неповољно о посинку.

— На прилику... шта ће он тражити бољег саветника од тебе, Виторе?

— Па и јес’ тако, али он и не тражи бољег од мене.

— Шта велиш?{S} Како је оно онолико пријатељство с Тодосијем?

Витор ућута.

— Зар не видиш да он твоју реч слуша, а Тодосијеву свиђа.{S} И чујеш ли шта говоре људи?

Тог лета Видосаву не пође рад од руке.{S} Као у инат, деси се нешто на његову детелишту, са чега је имао нових непријатности и то у доба кад се детелиште беше зазеленело у пуној мери и беше у стању да покаже корист од тога посла.

Једно јутро поранио он као обично, у расвит, и спрема се да иде у поље на рад, а Тодосије поче дозивати отуд од детелишта:

— О, Видосаве!{S} О, Видосаве!

Он се одазва и пође да види шта је.

— Ама да видиш сијасета!

И имао је шта и видети:{S} Тодосијева јунад провалила ограду, ушла у детелиште и једно цркло и надигло ноге у вис, а друго се надуло као мешина и узнемирило се.

— Шта је то? — запрепасти се Видосав.

— Ето шта је!{S} Лопови једни, моја јунад, хтела да краду твоју детелину па се прејала! — виче Тодосије.

Видосав да се згране.

— Море шта ти је, шта правиш комендије! — Притрча да ухвати оно живо јуне.

— Шта ћеш му сад?

— Држи га!

— Шта им би од те траве?

— Ћути!{S} Дај мало сена!

Тодосије отрча.

— Тако!{S} Држи ти за рогове! — Па усука гужву од сена и стаде трљати по левој страни трбуха.

Тодосије се бори с јунетом и смеје се, а Видосав га трља, час му извлачи језик и голица га по њему:

— Ти не знаш шта је ово!{S} Ово је болест: надун.

— Знам да је тако, чим се надуло.

— И ова се болест лечи кад се стигне на време, и ми ћемо ово спасти.{S} Али откуд да се то мени деси!{S} Дај ону облицу дрвета!{S} Тако!{S} Сад ћемо овако!

Рашчеврљи му вилице, метну међу њих облицу, отпаса се и привеза дрво с обе стране за рогове, па пусти јуне и поче га јурити:

— Уа!{S} Уа!

Оно најпре пође полако, ураскорак, после све брже и брже, док Видосав опази да почеше гасови одисати на уста.

— Уа!{S} Сад је добро! — виче он и трчи онако распојас за јунетом, по детелишту.

Тодосије се заценио од смеја.

До подне пуче глас по селу шта је било на детелишту Видосављеву и тај случај почеше претресати на све стране.{S} Радознали сељаци, враћајући се с рада, пред ноћ, свраћали су поред детелишта, застајкивали и загледали, као да имају нешто угледати, подгуркивали се и смејали.{S} Да је откуд било Видосаву да се привуче и ослушне:

— Кажем ја теби, куд ће он успети нешто мимо свет!

— Жали Боже овог труда!

— Зар, на прилику, да будем ја паметнији од мога оца!{S} Да је ово добро, сејали би наши стари.

— Није овако семе за сваку њиву!

Док један подвикну:

— Еј, људи, ова се ливада коси четири пута за лето!

— И пет пута за лето!

За три године од дана кад је Видосав примио Микачића имање, много се штошта изменило.

Сељаци, који су се смејали Видосаву, стали су и забезекнули су се кад су видели да је Тодосије, на најбољем парчету земље, засејао детелину и већ две године скида с њега принос по четири и пет пута преко лета.{S} А одмах до детелишта сеје кукуруз „американ“ и већ две године како тај кукуруз сазрева као што треба и од њега има два пута више прихода него од „осмака“.

Чича Витор је овај Тодосијев рад разумео као инат и још се више љутио на њега.{S} Кад је, пак, видео да Тодосије збира богате прихода од тога рада и да је то научно од његова посинка, покајао се у души што је с неповерењем продусрео Видосава.{S} Требао је да му остави одрешене руке нек ради како зна, јер је сваки почетак тежак и у сваком раду може бити и неуспеха и неприлика.{S} Али то није никоме исказивао, нити би пред ким признао да се огрешио о посинка.

Видосав је већ почео губити вољу на пољу око увођења новог начина рода.{S} Куражило га је само то што је видео да су многи разборитији сељаци дошли до уверења да он није лудак или шепртља, већ озбиљан човек који зна шта ради, и да од тог рада има користи за сељаке.

У току тога времена добио је велики број пријатеља у селу, који су га искрено предусретали и узимали у заштиту.

То га окуражи те, четврте године у лето, сазва једну велику мобу за жетву, и на исту позва све своје пријатеље из целог села.

Беше неки празничић и леп дан, па се искупи много мобилаца: и жетелица и везилаца.{S} Како ко долази иде на њиву; жетеоци срп у руку па ухвате постат и жњу, а везиоци иду на крај њиве па праве ужета.{S} Видосав дочекује све редом, здрави се и виче: „Добро дошли...{S} Хвала... који сте ви дошли.“ И трчкара час на њиву час кући.

За тај дан набавио је ашчију да готови јело и две жене, мешаје, да месе хлеб и помажу Ружици.{S} У кући наложена велика ватра, пристављени свечарски лонци и спрема се као о светоме.

Чича Витор дознао је за ову мобу, пошто је сазвата, и није му било право што је оволики свет сазват.{S} Али, ипак, дошао је и он рано и довео Ђурицу и Јовицу, те су помагали колико су могли.{S} Чича Витор је наточио чутуру ракије и носио на њиву те нудио возиоце, свезао неколико снопа, па се налазио код куће...

Пошто је посао био распоређен, он није имао шта да ради.{S} Поседи мало код куће, прошета по дворишту, оде опет до везилаца, проговори неку реч, понуди ракијом и врати се кући.

Доцније мало, они у кући чуше да чича нешто гунђори у авлији.{S} Мало потраја, па се чује све јаче као да се с неким инати:

— Није ово кућа Коружића!..{S} Јес’..{S} Ја!

Ружица повири из куће, а за њом се надвирише и мешаје.

— То је бабо!

— С неким говори!

— С неким се инати!

— Није, ене га сам.{S} Па како се натмурио, узео штаку па кљуца у земљу и нешто виче...

Ружица се трже натраг:

— Прођите се, Бога ви...{S} Љут човек, па ништа.

Жене се повукоше, али ипак ослушкиваху шта ће рећи.

— Ово је текао Витор Микачић, а није село!{S} Не’ш, синко, куд си наумно! ..

Жене се згледаше.{S} Он продужи све јаче:

— Ако ћеш да радиш као што се ради, ти ради, ако нећеш иди одакле си и дошао...{S} Нисам ја подизао стоку, да је ждере свет...

Тежак је дан освитао за Видосава...{S} Онако уморан и изломљен од неспавања, прилегао је пред саму зору, али није ока свео...{S} Опет бриге и неприлике!{S} Чича Витор није целе ноћи с њим речи прозборио, па није казао ни „лаку ноћ“ кад је ишао да спава.{S} Приметио је још поодавно да је све хладнији и неприступачнији...{S} Ако га шта упита, он вели: „како знаш“, и не гледа му у очи.{S} Ако се где сретну, он се нађе у послу и врдне у страну.{S} Кад су заједно за совром, он ћути, или ако што проговори он гледа у Ружицу и децу...{S} А јуче се дерао по авлији, пред туђим женама.{S} Оне ће то причати где стану, то ће од уста до уста проћи све село и наплести се: да је крв и нож у Микачића кући! .. „Шта му је криво?{S} Нек размисли јесам ли му шта напакостио да ме тако омрзне, или да му нисам уназадио имање за ове неколике године одкако њиме управљам?{S} Ако нисам прикупио које парче земље, ја сам набавно бољу пасмину стоке: говеда, свиња и коња.{S} Набавио сам гвоздени плуг, ветрењачу и круњач, све као у Сима из Мораве.{S} На мене су се угледали први људи у селу и почели то исто набављати...{S} Не даде ми да уредим детелиште и да сејем кукуруз „американ“ на њивама...{S} А ено шта ради Тодосије који се на мене угледао и колики приход вуче с те стране.{S} На њега ће се угледати још десеторица у најкраћем времену...{S} Зар није боље што сан радио то, него да сам радио као што су радили наши стари од памтивека...“

— И вели он, Видосаве: није ово кућа Коружића, да толико расипа и да се размеће...{S} А жене слушају и загушиле се од смеја, — прича му Ружица.

Он мало оћута, па рече:

— Ти гледај своја посла.{S} То је моја брига.

— Кад се то чује по селу...

— Нек се чује.

— Брука и срамота, мој Видосаве! ..

Он не умеде ништа одговорити.....{S}Да, брука и срамота, моја Ружо!.. — помисли у себи: — па шта ћемо сад?..{S} Шта ћу ја на силу, кад не умем друкчије, већ да ме запали као свећу и намести како он хоће.{S} Ево му, ако хоће, и то старешинство, и та главобоља, да га слушам као роб, само нек: не виче и нек не ћути...“

У том и свану дан.{S} Небо плаво и чисто, без облачка.{S} Отуд, са истока, појмила јутарња румен и хладан дах пирка у лице, крепи и освежава...{S} Ружица, по обичају, дочекала дан на ногама у кући: омела је, опајала, наложила ватру и донела воде, спремила крчаг с убрусом да полије бабу.

Чудо с њим!{S} Он канда није ни спавао.{S} Ено га на горњој страни дворишта, под јабуком шећерлијом, сео па клупу, наслонио леђа уз дебло, прекрстио ногу преко ноге, а врх штапа услонио уз горњу усну, па гледа преда се.{S} Канда га и роса попала и овлажила му коштуњаве руке и сухе образе.

Ружица му полако приђе руци и поклони се.{S} Он је само погледа и мрдну главом.

Она стаде као пред иконом:

— Да се умијеш, бабо.

Он је погледа, али некако необично и страшно, као да се бори с душом.{S} Поћута па се трже:

— Полиј ми, дијете! — рече, па устаде, прислони тојагу, скиде капу и прекрсти се.

Пошто се убриса, окрену се истоку, прекрсти се и прогунђори: „Ва имја оца и сина и светога дука.“ Не помену ни јутрошње јутарце, ни јарко сунашце, ни кућу ни срећу, како то чини још од вајкада.

Кад му донесе воду и стакленце с ракијом, он одгурну руком:

— Носи, дијете.

Она се узбезекну:

— А што, бабо?{S} Извол’те послужење!

— Носи, не питај ме ништа јутрос.

Па опет седе на исто место: метну капу на главу и ослони се на тојагу.

Њојзи тешко, као да јој се навалила стена на груди. „Боже, шта ли мисли бабо?{S} Шта га је то толико увредио Видосав?{S} Што то чини тај Видосав: шта му је те га не слуша...{S} Никад га нисам оваког видела: како је страшан, како гледа необично...“ Увек, кад је код куће, он је весео, разговоран, распитује за све па, ако има посла, он иде те га ради, ако нема, он се забавља с децом; — а јутрос други човек, ћути, не распитује ни за кога нити се на кога осврће.

Ружица се полако уклони и замаче у кућу и са зебњом очекиваше шта ће њих двојица учинити.

Видосав то посматраше из вајата и сад му би теже изаћи но стати пред куршум.{S} Није да га се боји: не дај Боже да се побију, онаког би у зубима понео, али онако, некако, срамота га од њега, подилази га зима и дрхат, без зиме и грознице.{S} Кад год он рече каку прекорну реч, њега нешто ледне у срце; кад га озбиљно погледа, прођу га мравци и размишља да није штогод погрешио.{S} Сад зна да неће оћутати и види да се спремио да га нападне.{S} Шта да му каже, како да му одговори?{S} Он нема тог срца да се избрецне на њега, да се инати и грди с њим, да му увреду врати равном мером.{S} А зна да није заслужио у толикој мери да може дозволити да га с правом грди и напада...

На послетку обузе га нека ватра и дође му да клипи на врата, па ма шта било.{S} Брзо сави кајише око ногу и обуче зубун, па крочи преко прага.

Чича Витор, као да је нишанио у врата кад ће се помолити, смотри га, па сав узавре, тресну тојагом о земљу и подвикну и развуче:

— Е, синовче, јеси ли по-ра-ни-о...

Лице се старчево растеже, уста одоше на јагодице и показаше се она три зуба напред.

Видосав се врати у вајат, поводећи се као пијан, седе на свој кревет и ухвати се рукама за главу.{S} Нема више двоумљења: сад је чуо из бабових уста шта мисли о њему и његову раду.{S} Куд ће и шта ће сад!

Поћута мало, па се на једаред сети да потражи Тодосија.{S} Чудновато, он му увек падне на ум кад дође у какву неприлику и трчи му у наручја као дете да му се пожали и изјада.

Скочи и оде журним корацима кући Тодосијевој.

Тек што је прешао преко вотњака, а чу се Тодосије:

— Зар ’нако ти с нама, море, ноћас?{S} Изопија нас те ни јутрос не знамо гди смо!-

Видосав се трже и угледа га где притврђује ограду.

— Дела мало и ти провичи....{S} Мало ми је било овамо.

Онај се осмехну:

— Велиш ли озбиља?

— Збиљскије није могло бити... сем да се у’ватимо за гуше! ..

— Нешто сте се поџавељали?

— Јес’, дочека ме чим крочих из вајата...{S} Ја не знам шта ћу од себе!{S} Здраво свануо, Тодосије! — једва се сети да се упита.

Тодосије га ухвати за руку и повуче да иду У кућу.

— Немој ме, молим те.

— Мораш!

— Није ми ни до чега сад.

— Што?{S} Чудна ми, чуда...

Поседаше под трем пред пивницом.{S} Чељад су била у послу, а и они су волели да су сами, зато домаћин сам наточи стакло ракије и тури пред Видосава.

— Остави, молим те, — брани се Видосав. — Знаш ли да ми се не мили живети...{S} Дошло ми је да кидишем на себе!

„Затисни уши, отвори очи и хајде право“, — вели Тодосије.

Видосав је упамтио ове речи... и настао је да га послуша, да се ни на шта не обзире.

Било је и даље чарке, мале свађе, чича Витор се мрштио, гунђао, — па је остало по старом.

Видосав се решио да чича-Витора сматра као госта у кући, да престане запиткивати га за сваку ситницу, већ да ради како зна и уме.{S} И почео је тако.{S} Али...

Ово пусто „али“! ..{S} Што год почне, стане и замисли се: шта ће рећи бабо?..{S} Испричао је негде да ће на јесен направити једну велику шталу за крупну стоку.{S} То је видео у Сима из Мораве.{S} Озидаће јој јак темељ, а зидове од опеке.{S} Биће топла и подесна да се не мора стока мрзнути.{S} Испод штале ископаће велику рупу и у њој справљати ђубре, како је чуо од учитеља кад је једног дана причао у механи, а сељаци се подгуркивали и смејали...{S} Набавиће каламљене лозе којој не може буба нашкодити и засадиће је на земљишту где је био стари виноград...{S} А ону голет у брду оградиће и засејати жиром, да се подигне гора.{S} Каже Симо из Мораве: сељак без стоке и горе мртав је.{S} Шума чува здравље људима и штити родну земљу од поплаве...

Тек што је почео размишљати како ће то извести, кад почеше допирати гласови да се та намера претреса и исмева.

— Тата, тата, јеси чуо нешто, што веле за тебе? — прича му Јовица.

— Шта, сине?

— Седи ’номад бабо код воденице па вели чича-Јестратију: „Овај мој окренуо сасвим наопако...{S} Сад ’хоће да сеје жир на оном Чолопеку...{S} Буди Бог с нама шта је том човеку!{S} Не знам где ће се зауставити с овим својим будалаштинама!{S} Где је то још било да се сеје жир?{S} Само луд човек може се машати за божја посла, ..“ Па се обојица крсте као у цркви или код записа.

Видосав устрепта очима:

— Шта још веле, сине?

— И веле... више ништа.{S} Бабо суче бркове, а чича Јестратије смејури се и пуши дуван.

— Нека их, сине... „Затисни уши, отвори очи па хајде право...“ Како да идеш и да се не осврћеш код оваких људи!{S} Шта им ја сметам, шта сам им на путу, да ми се подсмевају за леђима?{S} Зар они знаду шта ваља и шта је боље од бољега?{S} Врат скрхао и кад сам ступио у ово село и у ову кућу! — мисли Видосав, па клону.

Обузе га нека ватра и дремеж, па се завали на кревет и зажмури.{S} Као у бунилу изађе му пред очи Симо из Мораве и све његово...{S} Кућа велика, зидана, под црепом са подрумом под целом кућом.{S} Прозори дупли, са стакленим окнима, а на великом димњаку пише: „1884 година“.{S} Предсобље патосано опекама, из ког се улази у три собе, велике и видне, патосане треницама Једна соба намештена за госте, са два пуна гвоздена кревета, са застртим столом, клупама и столицама.{S} Зидови искићени сликама, цвећем и боровином.{S} У једном углу виси сребрно кандиоце пред иконом Светог Ђорђа, а на противној страни оружје.{S} У другој соби два широка кревета за спавање, са шареницама и подшивеном ћебади, чивилук са хаљинама што се носе у себицу, сандуци са најнужнијим стварима, сто са неколико књижица, с пером, хартијом и мастионицом.{S} У трећој собици стојеће ствари у сандуцима и о чивилуцима, на поду чизме и ципеле што се обувају кад се иде цркви и у чаршију.{S} У кујни ормани И разно посуђе...{S} Ниже велике куће мутвак с две собе: у једној се обедује, а У ДРУгој спавају слуге и надничари.{S} Ту се готови јело, суши пастрма, вешају сланине И пршуте.{S} До мутвака млекар, где планинка збира и сређује бели смок.{S} Куд се окренеш све уређено како доликује: извешана цедила услоњени кругови, качице сира и скорупа на једној клупици, а карлице млека на другој.{S} А чистоћа: да лазнеш мед с патоса!..{S} Наоколо и остале зграде и стаје: пивница велика, озидана, у њој поређана бурад, чиста, без буђа и паучине, пуна вина и ракије; амбар с пуним пресецима жита, кошеви пуни кукуруза у клиповима, који се обија уз часни пост.{S} Вајати пуни ствари: поњава, ћилимова, јастука, руха свакојака за сву чељад.{S} Ту разбој, вит’о, чврк и чунци.{S} Дању се ту тка, шије, везе, а у ноћ спава...{S} Мало даље је штала, озидана, пространа и видна, подељена за говеда и кљусад, а уз њу телечар за телад.{S} Пролази сви са стране, да стока нема посла по дворишту.{S} Пред шталом наслон за кола волујска и коњска и прибор што иде уз њих...{S} Двориште пространо као трг, ограђено филаретама, у које се улази пешке на мала врата, а иначе на велику двокрилну капију.{S} По дворишту засађена дрвета, а између куће и осталих зграда утрвене путање, насуте шљунком.

Испод куће вотњак, да не можеш с краја на крај дозвати.{S} Сав ограђен у проштац.{S} По њему шљива од сваке врсте: ранка, маџарка, белошљива и трношљива.{S} Усред вотњака качњак од десет држалица: у њему каце од педесет и сто товара, по два казана, каца са сирћетом шљивовиком, а на тавану виле, лопате и грабуље.{S} На другом крају вотњака свињац за крмаче са прасади и кочине за нерастове и назимад.{S} Покрај вотњака вијуга поток на коме се стока поји и свиње блате...{S} Нигде корова ни травуљине по вотњаку, нигде маховине нити сухе гранчице на дрвету: свака шљива масна и глатка као обријана.

Пут од куће у село просечен као државна ленија.{S} Око пута засађени ораси, крушке, јабуке, трешње.{S} Тамо даље настаје имање: њиве, ливаде, пашњаци, забрани, виногради...

Том кућом управља и тим имањем рукује газда Симо Моравац, човек у четрдесетим годинама, висок, сувињав, смеђ.{S} Носи се лепо и пристојно: чакшире од црног сукна, копоран и фермен од шајка.{S} На њему све чисто и уљудно.{S} Увек расположен и насмејан, према свакоме предусретљив па и према деци и слугама.{S} Има кад хоће и да навикне и да се ражљути кад није нешто у реду.{S} Свака ствар мора бити на свом месту и све се мора вршити на време у његовој кући.

— Инђија!

— Чујем, Симо.

— Шта ће онај чекрк на путу?

— Тек... деца изнела.

— Каква деца!{S} А где си ти да видиш шта се ради?{S} Није њему место на путу него у вајату.{S} Да га нисам више видео онде! ..

„Или се окрене мени:

— Видосаве!

— Извол’те, газда!

— Шта ће ти она чешагија на прагу?

Годину дана доцније једно јутро, из ране зоре, закуца неко на Виторову стану у Јошевини.

Витор се узбеши: шта ће то бити, каква је то нужда из беле зоре, па се спреми, на двоје на троје, и отвори.{S} То беше његов пријатељ чича Антоније.

— Здраво сван’о, Виторе.

— Здраво, шта ми ти радиш, Антоније?{S} Откуд ти ’вако сабајле?{S} Хоћеш ли у кућу?

Пред подне чича Витор сиђе низ судске степенице и упути се право својој Јошевини.{S} Само сврати на пекарницу те с ћепенка узе две лепиње и тури их у џеп.{S} Јутрос, кад је дошао у чаршију, не хтеде се јављати никоме од познаника; хитао је у суд и није имао кад да свраћа и да се забавља.{S} А да га је ко срео и питао, он би му казао и зашто је дошао и изјадао све муке своје.{S} Тако је био љут и једак.{S} Сад, кад се вратно из суда избегавао је да се с киме састане...{S} Шта би имао да прича?{S} Њихну бруку...

Иде путем журно, а у себи броји: „Он је крив за све ово...{S} Како је радио онако ће му и бити...{S} Њему је пречи Тодосије него ја који сам га из ништа довео на домаћинско имање.{S} Тако је то: како семе сејеш онако ти ниче: сејеш жито, жито ти ниче; сејеш уродицу , она ти ниче...{S} И сад нек гледа шта ће...{S} Ја сам ипак био човек и остао човек, казао сам: не тражим да се уништи уговор, него да му се избије старјешство... и ако хоће да ради нека ради, ако неће нека иде, па да ми је сто грехота, ..{S} А дечицу не дам... то су моја деца, моји синови и наследници...“

Код трле не беше никог...{S} Упекла жега, кокошке се шћукале у хлад, зинуле и отпустиле крила, све се утајало, само пршти вода о воденички витао...{S} Он уђе у трлу, повири у собу, па изађе; затим уђе у воденицу, повири у мучањ, па је затвори и оде деци у ливаду.{S} Стока се већ напасла и пландује у хладу, а њих двојичица седе поред јаза, са прутићима у рукама, нешто чепрљају и шалакају се.{S} Кад угледаше Витора обрадоваше се и скочише:

— Бабо, није нико долазио!

— Није било никакве штете!

— Ми ручали сами! ...

— Приставили сланине и бунгура..{S} Има и теби! ...

— Умесили смо колач и испекли на прочевљу!

— Остало и теби доста!..

Ухватише му се за скуте, па се утркују и доказују, а он се смејури и упиљио поглед у њих као да их није Бог зна од кад видео.

— Добро, добро, напричали сте ми све! — рече и седе на рудину испод јаза, а они до њега.

Учини му се да су му сад још милији и да би их турио у недра.{S} Маши се у џеп и извади оне две лепиње:

— Ево теби, Ђурица!{S} Ево теби, Јовица!{S} Купио вам бабо у чаршији.

Они засјајаше очицама.

— Ви сте моја дечица... ви остајете моји... — рече чича дрктавим гласом и помилова их по обрашчићима.

— Они се застидеше и погледаше низа се.{S} Он ухвати Ђурицу за руку:

— Ти си бабов учевњак...{S} Бабо ће се тобом поносити!...

А другом руком Јовицу:

— А ти си мој радник и кућаник! ...

Затим замуцну и протепа:

— А где вам је тата?

— Код куће!

— Није данас долазио!

Он хтеде нешто рећи, па успљешта устима као да нешто гута...{S} У том зајаука воденички камен и он скочи:

— Измлевено жито!{S} Да заспем жито!

И оде воденици.

Они остадоше грицкајући лепиње и чувајући стоку...

Тог истог дана код њихове куће десило се ово:{S} Ружица је седела са Сојком пред кућом у хладу и забављале се својим радом.{S} Баба Вујана је чувала мале пилиће у башти, премештала се из хлада у хлад, и, час по час, ујкала на јастреба.{S} Видосав је био на њиви са слугом, денули су сламу.{S} Ружица им носила ручак и није ништа приметила необично на Видосаву.

Али не прође много, а помолише се с њиве Видосав и његов побратим Мијат.{S} Видосав пригрнуо гуњче, ухватио мале рогуље за парожак па се поштапљује и корача полако, погнуте главе.{S} Мијат му нешто прича и доказује.{S} Кад би да ступе у двориште, застадоше мало, протурише још неку, па Мијат тресну руком:

— У здрављу, побратиме!

Он се рукова и не рече ни речи.

— Буди јунак!{S} Немој ти... по твоме обичају... да се секираш и мислиш! ... — рече на послетку и оде.

Видосав прође полако, ногу пред ногу и седе више куће под јабуку, услони се на рогуље и укочи поглед у траву пред собом.

Ружица примети да је брижан, пребледео, нема капи крви у лицу, па с дружицом у руци, препредајући клупче конаца, приђе полако и седе до њега.

— Ето, сад је све свршено! — рече он полако, не гледајући у њу.

— Шта, Видосаве?

-— Како, шта?{S} Ја и бабо сломисмо колач...{S} Што би, би... више га нико не састави!...

— Шта је то било?

— Чућеш и знаћеш...{S} Тешко нашој деци! — рече и загрцну.

Она се узнемири и устаде.

Не мање бриге навалише и на Ружицу.{S} Као женска страна она је досад гледала само свога посла и није разбирала шта је међу људима.{S} Људи као људи, пољуте се, поџевељају се, заћуте, па се поврате и опет све дође на своје место.{S} Али, еве јада сад!...{S} Бабо ишао у суд, тужио Видосава и огласио га за распикућу...{S} То је несрећа.{S} Хоће да их истера из куће и са имања...{S} Брука и пропаст!..

И она је са зебњом очекивала кад ће чича Витор изаћи кући.{S} Предвиђала је и замишљала све што може најцрње наступити...{S} Шта то би, са чега то дође дотле? — мисли она и размишља. — Ко је крив?{S} Бабо криви Видосава...{S} Шта има при њему да не ваља?{S} Ко ће га боље познавати него ја.{S} Он је добар радник, није се нигда извлачио од рада.{S} Какав посао почне иде му од руке и то му личи.{S} И кад су били на сиротињском имању, радом су се отимали од немаштине.{S} Он је увек први на послу, а последњи се враћа.{S} Свуда су га хвалили.{S} Кад је запросио, сви су је подговарали да иде за њега: „Идеш из сиротиње у сиротињу, али не брини, Ружице. .{S} Онакав радник тражи парника... одрастао је по домаћинским кућама и зна сваки ред.{S} Лепе је нарави: ко се не би с њим сложно, убио га Бог..{S} Бићеш сретна с њиме!..“ И сретна и задовољна: и тамо у сиротињи и овде у домаћинској кући, и биће сретна с њиме где буде.

Овде, истина, има друкчији понашај.{S} У Качеру је био скромнији, повученији, ретко кад да је ишао у чаршију и међу људе, а овде више прича и које с ким се дружи.{S} Али то је зато што је он сад кутња глава и ред је да се тако понаша и стара за све од најмањег до највећег.{S} Шта им је криво што он тежи бољитку, да има бољу пасмину стоке, да сеје детелину, подиже живу ограду и уводи нове обичаје у тежачким радовима? ..{S} Коме је на смећи кад то чини?{S} Свак тежи да је бољи... паметан отац вели да је син бољи од њега.{S} Зашто би бабо мрзио ако Видосав зна нешто више од њега? „Наша плавуља, колубарка, даје више млека но све три мргуље које смо затекли.{S} Зар то није боље... и ко не воли што је боље?{S} Да нису надали дреку на њега, он би продужио како је почео и много би штошта ново увео, и за неколике године показао би свима да је боље оно што он ради, него оно што су они радили...{S} Није се ни он научен родио, него је препочео од другога... то што ради он, ради паметан свет у другим местима...{S} Али он је осетљив и кидљив... и кад га ко попреко погледа он се узбеши, а кад види да му се подсмевају, он клоне и нема воље да ради... и онда сам себе једе.{S} Таки је Видосав... ко ће га боље познавати него ја...“

„...{S} Али и код њега има нешто што не ваља..“ — она то не би смела никоме казати, ни пред ким признати. — „Он много пије.{S} Шта му би сад, кад то није чинио пре, у млађим годинама?{S} Сад се заузме с друштвом, са својим! побратимима, па остану до неко доба у чаршији, и кад око поноћи дође кући, он пијан.{S} Срећом нема рђаву нарав у пићу: тада се само смеје, раколи, ћаска, хвали се, прича шта ће радити и како му не може нико на пут стати.{S} Више пута, радних дана, заводио је друштво у неко доба ноћи кући, те су пили у оџаклији до пред саму зору...{S} То нико не зна, кријемо да не чује бабо.{S} Тако су пили и код Тодосијеве куће...{S} То му не ваља...{S} Сад пије сам... и чудо ми је што крије од мене: нашла сам једно чутурче у кревету, у слами, у њему љута ракија...{S} И много пуши дувана, како који дан све више...

„То му је сва мана, али то нико не зна, и од тога нема Бог зна какве штете...{S} И откуд је, онда, распикућа?{S} Тај бабо слуша свет... наше душмане...“

Синоћ га је болела глава.{S} Како му Мијат каза шта је било у чаршији, он клону.{S} Напустио је рад, није ни вечерао.{S} Она му је доносила свеже воде те се умивао, затим је лезао, устајао, пушио... тек у неко доба свео је очи, те је и она заспала.

Одјутри се мало.{S} Ружица избриса стрвољ испод јабуке: цигарице, палидрвца, прашину од дувана, намести вајат, разгледа шта је успремила баба Вујана по кући, упути Сојку на њен посао, па тек да узме рад у руке, а чича Витор ступи у двориште.{S} Носи велику шарену торбу пуну ствари, набио повраз на штап, претурио преко рамена, позабацио капу озад и одмереним корацима уђе у оџаклију, у своју собу.

Она га смотри из вајата и ледну је у срце. „Ето, дође...{S} Сад како да Бог!“ Учини јој се да није много нерасположен, не познаје се да је усплахирен.{S} Узврпољи се, погледа низа се, махну руком по јелеку и и оде да му се јави.

Он спустио торбу у крај до врата, скинуо капу, па једном руком ослонио се на штап, а другом трља преко темена и чела, и разгледа по соби.

Она уђе полако, погнуте главе, и приђе му руци.

Тодосије Дмитрић није сам мислио да ће имати оволике користи од рада који је препочео од Видосава Микачића, кад је на своме имању посејао детелину и направио детелиште.{S} Онда, кад је чича Витор заорао Видосављеву детелину, Тодосије, да би сузбио повику против Видосава, решио се да је посеје он, на своме имању, и Видосав га је научио како ће то учинити.{S} Сад види да Видосав, збиљски, има право и да је корист од таког рода несумњива.{S} Већ у другој години он је његову ливаду косио четири пута и имао богат принос, а сад, ето, сваке године коси је по пет пута.

Сељаци су, изнајпре, радознало очекивали шта ће бити од тог Тодосијева посла: како ће се једног дана чути да су му покрепала говеда од те траве, или га постигла друга каква незгода, што постиже људе који не гледају посла што им је Бог одредио.{S} Али Тодосију тај рад пође од руке и нико не дочека да види сејира од њега.{S} Видосав га је поучио како ће чувати детелиште и како ће поступати са покошеном детелином.{S} Он ју је косио у време, држао је у откосима дуже но обично ливадско сено, да се добро осуши.{S} Знао је да је не треба много превртати, јер се превртањем обија лишће и цвет, који садржавају нај јачу храну у себи.{S} Доцније, направио је нарочита сушила, која су изгледала као розге и на њих трпао зелену детелину, те је тако била више изложена сунцу и ваздуху и брже се сушила.{S} Кад се добро осуши он је стрпа у пластове и сена као и остало сено.{S} Док није навикао стоку на њу, он ју је мешао са обичним сеном и тако измешану давао те му се није никаква штета десила.

И посао са живом оградом пође му од руке.{S} Оне младице које је подигао Видосав на својим лејама, пресади Тодосије наоколо своје њиве под кућом, а друге поче изводити сам, из семена, на својим лејама.

Кукуруз „американ“, који је најпре сејао:на једној њиви, доношаше му много више приноса него,,осмак“.{S} Поче га сејати стално и у осталим њивама и на врсте, и обрађивати онако како раде људи који су то изумели.

И он, као и Видосав, набави бољи сој говеди, краву колубарку, и стараше се да се тај сој размножи.

Људи гледају шта чини Тодосије па чисто им неверица да он то ради с уверењем да је то боље.{S} Све им се чињаше да тиме прави инат чича-Витору: да уводи оно на шта он виче и због чега је омрзао посинка.

Па почеше обилазити око његове куће и загледати шта он то ради.{S} Иду, тако, њих по неколико, па стану код детелишта, наднесу се преко врљика и посматрају.

— Здраво мирно, Тодосије!

— Добро, како ви?

— Шта то радиш?

— Радим оно што ви не радите, — вели Тодосије и натрпава откосе на сушила.

Они се смејуре, згледају се, нешто шапћу између себе, па се ослободе и распричају.

— На шта ли ће ти изићи тај рад? — почиње један.

— Ко му зна!

— Велиш... не знаш ни ти.

— Јес’, тако је као што ви велите.

— Озбиља те питам.

Чича Витор настани се код куће, преведе децу, пренесе своје ствари и намести их у оџаклију и предузе управу кућом и имањем, као да тај Видосав и не постоји под његовим кровом.{S} Код воденице намести слугу, да ради, а он ће га обилазити сваки други дан.

Као човек који дође са неког далеког пута на коме се дуго бавио, тако и он поче разгледати и разбирати за сваку стварчицу у кући, за све што се тиче његова дома и имања.{S} Он је о томе водио рачуна и раније и ништа није могло измаћи испред његових очију, па ипак чињаше му се да сад треба да то све обиђе, разгледа и дохвати својом руком.

Ђурици се ни по чему није могло познати да он разбира о односима између чича-Витора и Видосава.{S} Он воли и свог баба и свога тату, али не може да затвори очи и затисне уши, већ види шта се ради и чује шта говори народ, па сам размишља о свему.{S} Њега боли срце за татом, јер је уверен да је радио како ваља.{S} То му признају први људи у селу.{S} Они већ препочињу онај рад од Тодосија а Тодосије га је научио од тате.{S} Зашто бабо није дозволио тати да ради како је започео, па би видео докле би досад дотерао?{S} Зар му није понос кад се свет угледа с његовог имања?{S} И зар му није жао кад се свет угледа сад с Тодосијевог имања?

Али му још више пуче пред очима кад се упозна с једним ратарцем из Груже.{S} Упознао га је једног пазарног дана у вароши, на пијаци.{S} Види младића у лепом оделу од плавкастог шајка, у блузи са зеленом јаком и шајкачом са зеленом пантљиком: леп, личит, чист.{S} Нешто га је вукло њему чим га је угледао.{S} Рекоше му да тај учи ратарску школу а та је школа најбоља за сељака.{S} У њој се учи како ћеш са парчета земље добити што више приноса, како ћеш подићи што бољу пасмину стоке, да имаш од ње што више користи, како ћеш гајити и подизати најбољу лозу, калемити и расплођавати сваковрсне благородне воћке, подизати шуму и корисно је употребљавати, и таке науке што користе сељаку.{S} Види се да је тата имао право што је радио.{S} Тата је то научио од Сима Моравца и радио је како је знао.{S} Сад се види да је он радио паметно.

Он приђе ратарцу.{S} Хоће, како тако, да се упусти у разговор и упозна с њиме.

— Ти учиш школу, је ли? — упита га Ђурица.

Он га промери погледом.

— Учим ратарску школу.

— А где му је та школа?

— У Краљеву! — показа ратарац руком на коју страну долази та варош.

— То је добра школа?

Он се осмехну:

— Како за кога и како ко разуме.{S} За мене је добра.{S} Она није за господу него за сељаке.{S} Ко хоће да господује он учи друге школе, а ко хоће да ради тежачке радове и да научи како их ваља радити, он учи ову школу.

Годину дана доцније много се што шта измени у кући Микачића.

Видосав оде у страну сасвим.{S} Напустио кући и рад на имању и подивљао.{S} Најпре почео, по неку ноћ ноћевати по селу, већином код побратима.{S} Они га стадоше викати и саветовати, те напусти и њих, па се поче забављати по вароши.{S} По неку ноћ преноћи тамо, по неку код куће.{S} Нису вредили ни савети, ни карања, ни молбе, ни свађа.{S} Молили су га да их бар не брука, да не ноћева ван куће.{S} Ако ће што радити, нека ради, ако неће, нико му и не тражи.{S} Али он ћути као стена и не обзире се ни на шта.

У вароши послушава које кога: цепа дрва, носи ђугумаре воде, чисти авлије и штале, вуче терет од сваке руке.{S} Што заради поједе и попије.{S} Спава на механским клупама.{S} Ако га истерају из једне механе, иде у другу.

Знали су га у вароши и могао се лако познати: напустио косу и браду, занеопранио се, на глави му шеширина са искецаном пантљиком и изгужваним ободом, на ногама траље.{S} Звали су га Микача.

Мало с ким да проговори реч.{S} Нити кога поздравља ни отпоздравља, само колута закрвављеним очима.{S} Кад не ради, седи за столом, налакти се, гледа у полић или у сто, или шара погледом с предмета на предмет, с човека на човека.{S} Ако га ко шта упита, он с муком одговара.{S} Кад га зовну да шта послуша, он иде, ради, ћути.{S} Кад му даду да једе и пије, он прима без речи.

У почетку запиткивали га шта ће по вароши, што не иде кући на своје имање и међу своју децу, а он на то и не одговара.{S} Ујогуни се па ћути, па псовао га, миловао га, тукао га.{S} После навикоше тако, и нико га о томе и не пита.

Кад ко дође од куће да га зове, он само вели: „Доћи ћу“, и дође кад хоће.{S} Изненада бане у кућу, нити назива Бога, нити се с ким пита и здрави.{S} Кад угледа децу, њему овлаже очи, па их гледа, гледа, а за тим пошашољи руком по глави и измакне се.{S} Ружица га натера те се пресвуче, да му те једе и две три попије, па га окупи молити, као и увек: да дође себи, да више не иде од куће.{S} А он проговори: „Ћути, не плачи, ето остаћу...“ и буде дан, два, па га нестане.{S} Не заустави га нико...

Навикоше сви тако, па га и не заустављају и не воде рачуна о њему као да га и нема.{S} Само Ружица вене, бледи, суши се, стари.{S} Увек замишљена и тужна, као да болест болује, без старешине свога, без слободе и заштите своје...

Кад год се састану, она му прича како су код куће, шта су порадили на имању, шта раде деца и шта је где чула да се говори о њима.{S} Он је и не пита, а она прича.{S} Он слуша и тек рекне по неку реч.

Те јесени, једног радног дана, дође она у варош да му саопшти једну новост.{S} Он цепаше дрва у механској авлији газда-Јованике.{S} Кад је угледа, он, као и обично, нити се радује, нити се чуди, нити распитује.{S} Измејаху секиром и лупа у једну главњу.{S} Кад она приђе, он заби секиру у цепку, па трља руке и гледа у њу.

— Шта радиш? — приђе му руци.

— Здраво сам.

— Ја дођох, кастиле, да ти кажем...{S} Јеси чуо за Ђурицу?

Он избечи очи.

— Он је отишао од куће, — рече и глас јој задркта.

Он извади изгужван паклић дувана и лист папира и поче савијати цигар.{S} Савија, дркте му руке и гледа у њу нетремице.

— Јуче ми каза да му спремим стајаће руво, па се обуче и даде ми ову цедуљицу да предам теби, и да то што пише теби, кажем бабу наусмено, да зна, и да га молим да се не љути.

Видосав узе цедуљче, отвори га и гледа га укоченим погледом.{S} У њему стајаше ово: „Поштовани родитељу!{S} Срце ме вуче да учим ратарску школу.{S} Ја одох данас тим путем, па како Бог да.{S} Нећу се враћати док штогод не научим.{S} Од вас ништа не тражим, сем то да ми опростите што ово чиним без ваше дозволе.{S} У здрављу да се видимо.{S} Твој син Ђурица.“

— И вели мени Ђурица: „Опрости мајка, ја морам да идем у Краљево да учим школу, и немој да казујеш бабу док ја не одем тамо,“ — прича му Ружица.

Видосав узмрда брковима, пружи јој цедуљче и рече:

— Иди кући, гледај посла!

Па тури цигару у уста, хукну у дланове и продужи рад.{S} Измахује живо ради с вољом, као да га нешто окрепи...

За три године Ђуричиног школовања у ратарници, прилике у кући Микачића остале су исте.

Видосав је и даље боравио у чаршији и живео на начин који је уобичајио кад је у њу дошао.{S} Онако исто запуштен, постарио, обрадатио, подадуо.{S} Сад већ нико није ни покушавао да га одврати.{S} То би био узалудан посао.

Чича Витор је радио свој посао.{S} Остарио је добро и мало се погрбио, али није попустио у раду и бризи за кућу и напредак имања.{S} Полако, па се све у кући повратило као и пре доласка Видосављева.{S} Са суседима се измирио, све се стишало: нити га ко задиркује, нити га ко изазива.{S} Он само ради и приходи.{S} Од тада је већ прикупио једно парче земље у пољу.

Ружица постарила много.{S} Изгледа као да ја болест боловала, претрнула на све муке и савила руке око оно деце што јој је пред очима.

Сојка је девојка на удају.{S} Израсла велика, престигла мајку, крупна, гледна, пуних и ведрих образа.{S} Чим је подевојчила и одвела на један сабор, почеше се јављати просиоци, све богати и виђени људи.