Чича-Коле пак, дете, ништо друго; што у чаршију чује, све ће си при жене прикаже, н’ уме ништо да сакута!...{S} Јако стар беше!...{S} Па и овај дан такој.{S} Таман ми се огањ у срце беше сас пепел прекрија, а чича-Коле га раздува та мани се.{S} А нана пак од овај абер дори се разболе, и одеше по кућу како шашава. -

К’да ми татко чу што напраји Ђоша, једнаг отрча у Господина, даде му паре виће колико му даде и рече: да прокуне онога који је крив, не помињајећи никога.{S} Господин пак беше Грк, та поган за пару мани се; Ђоша му попре рекнуја, а он прокле онакој како му мој татко рече.

И што би?{S} У нашу кућу ништо.{S} На Ђошу се, долеко било одовде, кућа затвори, затре му се, долеко било од свакога, све до корен.{S} Тој си је било Господиново проклесто у цркву, неје ништо мало.{S} Пишин му умре... ама он неје умреја од Господиново проклетсто, но од дертови за мене... за мене си фати тропљику и умре Димитрије...{S} Истина неје умреја једнаг, но гоџа ми ти пројде, ама пак за мене умре...{S} Но се салте чудим како ја од онол’ки жал не умре...{S} Зар што ми јако добро при Миту беше...{S} Другар добар, свекрва добра, з’лве...{S} А, лелке, туго!{S} Димитрије си јадан умре, а салте се један пут сас њега срето...{S} Болан, болан, једва идеше; срете ме кад идешем са свекрву ми у таткови, па ме гледа, и ја у њигови очи погледа и тике ми застаде ништо у груди, запти ме, не могу да дијам, не могу да си душу повратим...{S} У!{S} Чуваја Бог од такву муку свакога!

А к’да чу што је умреја, а ја дањом како камен, а ноћим, к’д Мита спије, плачем, плачем...{S} Ама нећу више за тој.{S} Три дана да зборим па не би могала дертови ми да кажем; а да сам писмена:

И јоште на кога се од Господиново проклесто познаде, ћеш се зачудиш.{S} Ете, на кир-Тодорчу, знаш, на онога кир-Тодорчу што ме мене мрзеше на њега?{S} Умре му девојче, Агна, убава како ружица, како љубичица; и млоги му жал јоште дојде на главу...{S} А онаг сам чула што све оној тај кир-Тодорча напраји; јербо при татка ми је зборија лошо за Ђошу, при Ђошу пак за мојега татка.{S} Зборија што ће си он, Ђоша при тол’ки свој мал, при дућани, при куће, при лојза, од својега пријетеља Цинцарина бидне пред Нишлије у посмешу: и за чеиз, и за снајине аљине, и за једно друго.{S} Ђоша, пак, поган, мислејећи да ми је татко истина како Цинцарин, та неће заради на зета му мал да растура свадбу ни за ништо јако големо, а никмоли за ђирит и лук, узеја да га за инат мрвке расрди и пред Нишлије попре посмеши.{S} Ама татко ми, видела си, не беше Цинцарин, но асли Нишлија - те не теја да трпи маскаре.{S} А заш’ је пак кир-Тодорча лагаја?{S} Е га би се пријетељи скарали и докарали да се свадба растури, та да си туј удаде, куде је и мал, и момче и добро и убаво, за Ђошинога сина Димитрија да си удаде он своје девојче, Агну, што беше онаг стасала за удавање, како петровка јабука око Петров дан за ручање.{S} Ама он једно, к’смет друго:{S} Кршено га Чело претече.{S} А било ли је овој истина, не знам, тике мене ме беше жал за њигову Агну, ако сам овој чула.{S} Истина несам чула ни од татка ни од мајку, но од жене, ама па ми прилега да неје л’жа...{S} Неје.{S} Јербо заш’ ме пишин онол’ко на њега мрзеше.

А за Димитрија ме беше јако жал, дор нема дете, а т’г..{S} Сад Митин милос’ сам се салте замајувала, а прокај дете узе да си забараљам мој севда, да не мислим све за њег’...{S} Дете!{S} Има мушко чедо, убаво, красно, да се прекине човек за њега, за приказ...{S} Има дете сас модри очи, две ми очи, модри!...{S} Бело, убаво...{S} Друго си је човек, друго чедо.{S} Од чедо ништо на свет поблаго, ни па поголем милос’...{S} Како с’г да га њега гледам!...{S} А један дан, како да је било јучерке, такој ми је овој у памет.{S} Пролет.{S} Велики пости.{S} Чедо ми је Сотир од пе’ шес’... рамно шес’ месеца имаше.{S} Слунце греје, греје, па дори прежижа, та обрнуле спрема њега бабе грбине; дрвеће исцавтело, па како да је бадем, шефтелије, црешње и сливе, што се по башчу и па по обор на редови белеју, пало иње; мислеја би човек да си је иње, да се не зеленеје по обор млада травка како зелена черга; а по траву белеше се цвеће од бадем, што виће прецавтело и опало, па ти приличе како да су по туј зелену чергу бели цветови, ткајени на прсти.{S} А зумбул пред кућу, око голему ћошку куде седешем тај дан сас комшике, сас нану ми и з’лву девојче, исцавтеја, исцавтеја, који је пак катмер, њигове су луле посрнуле исто како цветови на шарош-каранфил.{S} А ветар ете ти га тике та на ма’ на ма’; ветар меришљав, од пролет, што га Турци викају бе’ар, дуне, ама кол’ко?{S} Како да ти од нигде долети сокол па тике сас крила - једанпут.{S} Дуне, а ти отвориш уста да ти улегне у душу мирис од цвеће на дрвеће и од зумбул, измешано, што ти од њег’ дојде дори тужно на срце.{S} Ветар дуне а разлету се бели цветови што су прецавтели, и падају по ћошку куде сам ја сас комшике, нану ми, з’лву девојче, сас дете, пада по наше косе, шамије; а оној моје модроокасто, Сотираћ, гледа цвеће и радује се, шири рукичке како да иска да га фати, а к’да га закусне ветар, он не се заплаче, но се смеје, смеје, како да га ники тугичка.{S} Убаво време, убаво.{S} Пролет.{S} Работу виће у њиве и у лојза.{S} И свекрва ми од собајле у башчу: садила арпаџик и бели лук, сејала ћеревиз и магданос и пазила да ни Миле Кршена Грбина (он ни лозу резаше) убаво осмалаци ореже.{S} Орезаја ги, а з’лва ми девојче врзала шишики да си у њија капљу слузе од лозу, та да си је за косу и њума и мене.{S} Једнаг по ручак.{S} Слунце, слунце.{S} Развикали се пред кућу по сливе врапци.{S} Развикале се кокошке, носу, а нам ни мило што ће си имамо мастење и шарање за Велиг-дан све тазе...{S} Гугутке стале на сепетке, што су под чандије над ћошку куд седешемо, па се спрема слунце пипају и викају гугууу-то! гугууу-то!... »Један, две, три...« бројимо, па кад избројимо повише од седом, а нам ни мило, што се неће време промени, што ће си бидне убаво кад идемо на Панталеј да се причестимо...{S} По ћошку аср’а, па озгор килим наокол, јестаци, а жене поседале на шарена шиљтета, старке испружиле ноге а обрнуле грбину спрема слунце; младе седу како на младе приличе, а све работу, грабу, која кошуљу, која чарапе, на домаћина, на сина, на дете, на сам’ себе; ника граби за причес’, а куде су се виће причестили, за Велиг-дан.{S} Из комшилак чује се разбој ели мотање цевке: грабу да свршу ткање, та да неје разбој у собу преко Велиг-дан...{S} Сви работу и грабу, па и ја.{S} Ја пак на првенче ми, тога Сотираћа спраљашем кошуљку.{S} Баба му (таткова мајка) одсекла за кошуљку од најголему трубу, неначету, а тетка му га, сестра таткова, сашила; с’га пак прајимо гу од црвену свилу пупке около шију и око рукави.{S} У мене је један рукав, у тетку му други, па грабимо која ће попре.{S} И аљинке смо му спрајили, доламицу; и купијо му татко у Васка Стамболију капу калаплију, од зелену кадифу па сас злато везену, како на турски деца; и и купија му н’т’чке, црвене па сас зелени пушћулчики.{S} Друга му пак баба (моја нана) плетеше чарапке: од белу пређу, турану на сумпор; а јурнек си је за прсти и пете узела од онуја стринка-Таску, убав јурнек, мани се, на наглавчики нашарани девојчики, а око ногу гугучики.{S} Грабимо и радујемо с што ће га обучемо, и што ће га носимо и њег’ на Благовес’ на Панталеј - да га причестимо: мило не што ће си је од Благовес’ и он баш крисјанин...{S} Он, туго! мој Сотираћ, модроок, с црне трепке, дугачке, густе, што приличешеју на замршен ибришим.{S} Сас трепке се беше фрљило на татка му Сотираћ, бел, убав, да се прекине човек за њега, за приказ: седи при бабине му ноге; на њега су си једне басмене шалварке, горе је на мактицу, па врз мактицу јелече, на главу му криво капче, кому је на средину, куде је сас конац убрано, пулче, а око тој пулче врзан конац, а на конац што ти неје: две три рупице од пофрљано решето, модро ђозбунџуче како шапица, донето од аџилак, па на њега залепен ладен, и од гуску тртка - да ни га не урочу...{S}Задевају га онеја жене, а он се салте смеје, две ми очи никад не плачеше.{S} На татка се фрљило кротко, на бабу, таткову му мајку, модроокасто, а на другу бабу, моју нану малечко.{S} Беше никако дете кратачко, кратачко, а дебело.{S} Узела та га задева боба-Настасија, што је модроок, што је малечак; а нана гу пак приказа што је татко зборија и како је наодија приготке на бећари к’д су мене тражили.{S} Све гу каза, и за модроокасти, и за ћосави, и за малечки, тике ете ти гу отутке татко.{S} Остаји јеменије пред ћошку, и уоди, а ми сви на ноге, младе комшике љубу му руку, старе: »Ш’чиниш, аџијо?« Он на њи: - »Снолај на Господа!« такој ни беше адет.{S} Седе на једно шиљте и прекрсти ноге, па једнаг узе унуче му и поче сас њега: - »Дедин Краљевић Марко!{S} Што ми работи дедин јунак, дедино мушко? - збори, ћеф му је што је мушко. - »Сотираћ ће си је, вика, јунак како Краљевић Марко.{S} Не ли дедино мушко?{S} Ако неје к’смет да бидне попре, оно ће се, вика, ти, чедо, тепаш сас наши диндушмани; ћеш се, вика, дедин, дигнеш сас Нишлије спротив овија зулумћари; па ће си дојде Србија; па ће си је Ниш како што си је бија пишин, еееј к’д беше цар-Душан; па ће си на цркву звона бију...{S} А, туго!{S} Салте да дочекам да бидне Ниш Србија Слободија; салте, вика, да улегнем у нишевачку цркву једанпут к’д звона бију, па ако ћу једнаг да умрем.{S} За ништо ти, бре моје унученце, бре дедино кученце, несам жудан, ни за ручење, ни за пијење, ни за мал, ни за паре, ни за аљине, ни за милос’, ни пак за пријетељи: салте сам ти, деткино, жудан за - слободију.{S} А ако умрем, а не дочекам да чујем звона на нишевачку цркву, ја ћу си, бре унученце, отиднем на онај свет сас отклопене очи: заради тај голем жалос’ неће ми се може заклопу.« Он збори, а нама од њигово зборење ударише слузе на очи, у њему си се тике притресе брада; а Сотираћ не се смеје, но како голупче гуче, како да разбира што му деда збори, па му сас гукање на њигови речови одговара.{S} К’да опази што смо се сви ражалили, татко обрну друго: узе да збори кол’ко си му је унуче благо, кол’ко убаво, што ће си бидне к’да порасне висок како селвија.{S} Тике туј онај боба-Настасија:

- Јес’ па, селвија.{S} Ја га какав је малечак па дебел.{S} Не ли познаваш, аџијо, што ће ти унуче бидне исто како чутура за туцање кафу.

Татко се пак не сећаше заш’ га задева боба-Настасија, та вика.

- Неје, Настасијо.{S} Малечки па дебели несу чутуре за туцање кафу, но гумасти шимшири.

А оваја па се задева (јербо врс’ му је била):