Освану и Петровдан.

Устадох сувише рано.{S} Бејах пун нестрпљења, те се не могох ни тренутка задржати на једном месту.{S} На табли, што виси о једном стубу при самом уласку у гимназију, прилепљена је још пре два дана објава да ће се на Петровдан раздавати награде добрим ђацима и прочитати ко је прешао у старији разред, а ко је остао да разред сасвим понавља, или да понавља испит из кога предмета, и тако даље.{S} Што се тиче лично мене, о награди не смедох ни мислити, већ само о томе да ли сам уопште прешао из петог разреда у шести, или сам остао да поновим испит из кога предмета.{S} Слабо сам се учио.{S} Још у другом разреду гимназије наспе ми нешто да пишем песме и приче, а у трећем постигох у том погледу и известан успех.{S} У једном дечјем листу који сам примао, изађе једна причица смишљена мојом главом и написана мојом руком.{S} То ме толико одушеви да се томе послу просто сав предадох и — заборавих школу; добијах похвале од уредника тога листа, а прекоре и од наставника и од оца.

— Ви почињете и песмом и причом.{S} Ценећи досадањи ваш рад, изгледа ми да ћете и у једном и у другом правцу имати среће.{S} Тако ми одговараше уредник дечјег листа у коме су моји радови излазили.

— На здравље ти, синко!{S} Ево теби двојка, пак опет певај.{S} Прво притегнут’ опанке и научит’ латинску граматику, пак онда музе.{S} Тако ми једном рече професор латинског језика,

— Ја не знам, дете, славе ми, шта ћу с тобом.{S} Какве песме, какве комендије.{S} Буди Бог с нама!{S} Гледај ти књигу, то ја теби велим!{S} Тако ми не једном говораше отац.{S} И у колико ми похвале овог уредника дечјег листа ласкаху, у толико ми више прекори наставника, а нарочито оца задаваху јада.{S} Знао сам ја и сам да је главно школа, да на првом месту треба добро да се учим, па тек онда да пишем песме и приче.{S} Али се друкчије није могло.{S} Нисам могао да радим онако како сам разумевао да треба да радим.

Стога сам тако нестрпљиво очекивао тренутак када ће се у великој намештеној и украшеној гимназијској сали пред великим бројем забринутих и радозналих родитеља, и свима ђацима, појавити директор и својим уздрхталим слабим гласом прочитати и моје име, и...{S} Тај тренутак дође, и ја слушах име за именом: „прелази“, „понавља“, „губи право на школу...“ Дође ред и на пети разред.{S} Чита директор, и казује шта је с којим, и све ближе, па да прочита и моје име.{S} Најзад прочита и моје име и... чух где рече: „Прелази у шести разред“.

Скочих низа степенице, и пун среће и блаженства нађох се пред зградом гимназијском.{S} Ведар, топао дан, сунце сија, а небо трепти у светлости.{S} Појурих право своме стану, а тамо... чека момак с колима: послали га од куће за мене.

Покуповах неке ситнице за, кућу, што ми отац беше по момку наручио, па се онда опростих са газдарицом, старом торокљивом женом; седох у кола, момак ошину коње, и они полетеше чистом, белом калдрмом, коју беше киша претпрошле ноћи опрала.{S} Пројурисмо ред ониских кућа, остависмо и последњу пекарницу са лекаром белим од брашна и с плавом кецељом; већ се више није чуо ни куцањ чекића у оној ковачници на крају вароши, и поље чисто, зелено, заокружено брдима, пуче пред нама у свој својој лепоти.{S} Поред пута полузрело класје пшенично таласа ветрић; на ливадама ускупљена сена, зелени се кукуруз; горе по брдима шљиваци, а иза њих беле се куће.

Кочијаш момчић, ако је старији од мене две три године, али ипак ни мало већи растом од мене, час по час ошине коње, па се онда мени окрене и заподева разговор од сваке руке.{S} Пита ме за школу: какве науке учим, шта ћу да будем кад свршим школу, и тако даље.{S} То ме питаше у први мах; а кад зађосмо дубље у разговор, и преграда, коју он као да замишљаше у први мах да постоји између мене и њега, виде да не постоји — а и ако постоји, ипак да није тако висока — он онда окрену други разговор.{S} Стаде ме испитивати да ли са мном има да уче и женске: а онда окрену разговор о девојкама по вароши, о том како су лепе, причаше ми како је не знам кад и где видео једну да ништа лепше у свету није видео.

— Благо теби, рече ми; ти с њима сваки дан.

Разуме се да му нисам казао истину; одговорих му тако да сам га у поменутом мишљењу оставио и даље.{S} Потреба за хвалисањем у том погледу, тако својствена годинама у којима ја тада бејах, као да доби једну од најзгоднијих прилика да се покаже у свој својој сили.{S} Потстакнут овим младићем, ја му стадох причати ствари које је могла само моја бујна, млада машта измислити.{S} У истини од свега тога не беше ништа.{S} Било је може бити да се овда онда слика какве лепше девојчице урезала мало дубље у мојој памети, али још ни једној се ја не бејах усудио да изразим своје осећаје, а још мање сам био те среће да чујем од које девојчице да ме воли.{S} Међутим, како му тако му, ја напричах овом момку доста занимљивих ствари.{S} А он зинуо, гледа у мене, не може да се наслуша тих мојих речи; гледа ме, мери ме, а дизгине опустио, те коњи газе полако и лено омахују реповима.{S} Уморих се и ја, управо наситих измишљањем тих тако милих ми слика, па се ућутах за тренутак; а тек ће он онда започети.{S} Добро је у вароши, и жестоко ја то, казује опет он мени; и вели, верује у све оно што ја њему сада испричах; али, што он тамо у селу!{S} И сад он отпоче да прича, а ја опет да слушам.

А он како лепо причаше!{S} Догађај за догађајем, слика за сликом промицаше пред мојим очима.{S} Они лузи, оне дубравице мога лепог места рођења, што ми трепераху вавек пред очима, као нешто најдраже, најлепше, којима сад пун радости иђах, низаху се преда мном у све дражеснијим сликама.{S} Он ми описиваше свој живот на селу, и причаше час о овој час о оној девојци; а ја га слушах и почех му — завидети.{S} Нека тајна туга што ја нисам тамо, што ја нисам на месту његову, обузе ми душу; али при помисли да и ја идем тамо, намах се расположих.{S} И кад он ухвати за дизгине и ошину коње, ја га стадох запиткивати за нека објашњења поводом његова причања.{S} Беше ми необјашњиво што се он зауставља највише на некој Гили, девојци, која, колико је ја познавах, не заслуживаше толике пажње његове, пажње једног таквог момка, с толиким љубавним успесима, какав ми се он према овом његову казивању учини.

— Па није бо’ зна шта.{S} Гради веђе, а напред јој два зуба кварна, црна.{S} Лудују, онако само, момци око ње, рече он, и ошину коње.

Ућутасмо обојица.

Знам ту девојку, још од малена.

Кућа мога оца налази се на једном брежуљку.{S} Доле, јужно од ње, тече поточић, а с ону страну уздиже се опет једна мала коса.{S} По њој пукли шљиваци мога оца далеко, далеко, све док се види, а иза тих шљивака има неколико кућа.{S} Тамо је кућа и овог момка, Симе, што служи код нас, и сад тера кола.

Отац му умро одавно и оставио њега, Симу, и Стеву, који је нешто мало, годину две дана, старији од Симе.{S} Мајка им се одмах преудала, онде близу, за неког Марка, а они обојица по служби тако од кад их знам.{S} Ту је кућа и те Гиле.{S} Још као нали, када сам се са децом оближњом јурио по прашњавом путу, брао дудиње, и друго воће, деца из тога краја била су ми некако одвратна.{S} Оне дуге просте конопљане кошуље на њима, њихова прљава тамна лица, нечешљана коса, туп унезверен поглед при појави мојој и остале деце из мога суседства, све то стварало је у мени према њима осећај, да не речем одвратности, али тек неку тежњу да сам што даље од њих.{S} Међу том децом била је извесно и Гила, али се не сећам да сам је тада као дете био запазио.{S} Нарочито нешто језовито долазило ми је од оне куће где се родила Гила.{S} И кад сам са оцем или с мајком пролазио поред те куће, увек ме је обузимала нека туга помешана са страхом.{S} Једне вечери, једва се сећам, јер сам тада био врло мали, пред нашом кућом под јабуком, на којој је понело лисје да жути и опада, стојала је моја мајка и држала моју сестрицу у наручју; а ја сам стајао крај ње.{S} Отуд иза наших шљивика, у правцу од Гилине куће, допирала је запевка, која је тужно одлегала селом кроз вечерњи сутон.{S} Тада сам од мајке чуо да је Марисав, Гилин отац, погинуо у рату, убили га Турци, и да то Марија, његова жена и Гилина мајка, кука.{S} Доцније је Марија узела у кућу неког Стоиљка, који дође у село по свом дунђерском, каквом ли, послу, а казиваше да је родом из једног места отуд из новоослобођених крајева.{S} Овај Стоиљко често је под најам радио, код мога оца, оправљао на кући прозоре и врата, оправљао стару бурад и правио нову (овим последњим као да се више занимао него ма чим другим), и тада, када је он радио код нас, сећам се да сам мучио муку над мукама.{S} Имао је он, Стоиљко, нечег врло отуђљивог код себе; све ме је било страх од њега, те нисам смео никако да му приђем, већ сам далеко обилазио.

Кући стигосмо пре заласка сунчева, где затекох само мајку и најмлађег брата Свету.

— Дош’о бата, сине! казиваше весело мајка Свети, који тек беше напунио трећу годину.

— Бата! изговори он гледајући ме поиздаље и туђећи се од мене.

Доцније дођоше отац и брат ми Будимир, што је одмах за мном, који чуваше овце.{S} Свега два брата и имам.

Кад им казах да сам прешао у шести разред, сви се обрадоваше, нарочито мајка.{S} Отац ваљда не хтеде да се покаже.{S} После ми казиваше мајка да је отац био љут нарочито ово неколико дана, љут на мене, што се, вели, занимам некаквим беспослицама; па ме питаше чим се то занимам.{S} Тицаше се оних мојих причица и песмица, те се стога и не упуштах ма у какво објашњавање, јер сам знао унапред да ме неће разумети.

После вечере одмах одох да спавам.{S} Беху ми наместили кревет у једној соби; али ја не хтедох тамо већ казах мајци да ми простре на доксату.{S} Ништа лепше но лети спавати на доксату, било да је лепо, било да је рђаво време.{S} Ако захукће ветар и удари киша, прикупим -топао губер око себе, а лисје на липи, што је пустила гране до самог доксата, шушти те ме успављује.

Ноћ беше ведра и тиха.{S} Ветрић, на мах на мах, што би само затресао лисје на дрвећу.{S} Месец се високо издигао, још мало па да зађе за стреху.{S} У даљини се чула отегнута песма.{S} Брзо заспах.

Када сам сутрадан устао, сви, изузев малог Свету, беху устали, иако се ни тога дана није радило у пољу.

Сутрадан, када сам устао, осећах се, ни сам не знам зашто, нешто туробан, невесео, као уморан, и с тугом погледах у ведро плаво небо...{S} Сви беху отишли по послу.{S} Само мајка остала, те послује нешто тамо по кући.{S} Упитах је да ли и данас има радника, а она ми одговори да има само два и Сима трећи.{S} Дену оно што је од јуче остало неподенуто. „Кад би могао и ти да сиђеш тамо до њих? рече ми мајка.{S} Боље би радили.{S} Он (отац) опет има нека посла, у судници.“

Нисам имао ни најмање воље да идем тамо к радницима.{S} Шта ћу?{S} Мени би требало некога да ме развесели, а они — ти радници што дену сено — шта ми они могу!{S} Боље да останем овде.{S} Тако премишљах сам у себи, корачајући онде испред куће, онако као што би то радио човек који нема никаква посла, и који уопште не зна шта ће да ради.

Велики стари пас извалио се онде испред куће колики је дуг.{S} Понека мува падне му на њушку, а он љутито дигне главу, шкљоцне зубима на њу, а затим опет спусти главу.{S} Одатле одох под липу, те стадох посматрати пчеле.{S} Имали смо онда много кошница поређаних ту у два реда, један ред више а један доле ниже, тако да би улаз, и овима што су више, био отворен.{S} Оне се размилеле, разлетеле, — читави ројеви.{S} Кад погледам тамо, врх дрвећа, откуда највише долећу, изгледа као да се пустио рој.{S} Једне одлазе, друге долазе, те се оно њихово зујање слило у велико, потмуло хучање.{S} Свака гледа свој посао.{S} Наједном наиђоше од некуда теоци.{S} Били их још јутрос одвојили од крава, да не иду за њима и да не доје, па заборавили да их пропусте у шљивак, где их обично дању држимо, те остали у овом простору што је непосредно до куће.{S} Шњурају овамо онамо, док не дођоше до испред кошница, па стадоше и они загледати и чудити се како то пчеле улећу у кошницу и опет излећу.{S} Но то као да им не беше доста; хоће своје њушке да забрче у само лето, онај отвор на кошници, па се још око тога њих два — беше их свега четири — и погураше, и то озбиљно погураше, саставивши леђа, а све тежећи да су њушком што близе оном отвору на кошници, — док тек једно, па онда друго, стаде отресати главом, а онда надигоше репиће па као помамни појурише двориштем, отресајући главом непрестано.{S} Она друга два зачуђено донекле посматраху за њима, па се онда и они одједанпут нададоше попут она прва два.

Из тога посматрања трже ме глас мајкин.

— Хоћеш ли да однесеш ручак радницима? упита ме она.{S} Иначе морам ја.

— Па и онако немам другог посла, промуцах више онако за свој рачун.{S} Боље ми је напослетку, мишљах даље у себи, да идем тамо.{S} Можда ћу се у друштву покрај Симе мало отргнути од ове туге и сете што ме од јутрос не знам зашто напала.{S} У исто време помислих — али плашећи се чисто од самог себе, страшећи се да самом себи поверим ту тајну скривену на дну срца — можда ћу гдегод срести њу, или је видети тамо гдегод у пољу.

Сима беше јутрос одјахао коња, те морадох пешице.{S} Метнух преко рамена костретне бисаге, у којима беше хлеб, со, паприка, сир, кашике, и остало што је могло стати, а у руке понех два лонца, један пун пасуља са сланином, а други пун пресна млека.

С каквом сам зебњом, с каквим слатким ишчекивањем пошао сутра дан на њиву, то није тешко погодити.{S} Спазих је одмах међу осталима.{S} Али, кад је сагледах, видех — и готово се зачудих томе — да није баш онако лепа како ми се првог дана учини, или боље, како је јуче целог дана замишљах.{S} Не стојаше више преда мном она замишљена, улепшана слика моје маште: стојаше ту Гила.

И опет настадоше дани тешке самоће и туговања, опет бејах код своје куће сам, с мислима о њој.{S} Туговах озбиљно, туговах истински, с дубоким уздасима за лепим успоменама од минулих дана, и страдах од жудње да је опет видим.

Седим у соби са сниским таваном од старих, тамно жутих шашаваца.

Преда мном сто орахов; на њему неколико чаша, мало даље хартија за писање, стакло с мастилом и пером, неколико свезака „“ и „“, „“, и још две три друге књиге.{S} Покушах да читам, али не иде; покушах да пишем нешто, причу, песму, шта буде, покушах да радим ма што, — бејах запазио да кад год сам због нечега тужан или забринут, на узмем да радим шта било, одмах ме туга прође и на све заборавим; али сада видех да не могу ништа да радим, да нисам уопште способан ма за какав рад.{S} Све ми беше мрско, или, боље, ни зашта немађах воље; обузела ме нека тромост, мрзовоља, шта ли, те ми ни до чега не беше.{S} Осећах само како ми се из груди, из сред срца као нека тужна жица испреда у висину, у ведар дан, са плавим, лазурним небом, високо горе, и јасном светлошћу у целом простору...

Изађем на доксат.{S} Преда мном моје лепо село са својим раштрканим кућама и густим воћњацима.{S} Гледам тамо где је њена кућа; али од густих шљива не могу да видим ништа...{S} Из даљине, с њива, допире отегнута жетелачка песма; звони чиста и јасна, па онда престане...{S} На махове тек чујем живахан глас вуге доле у потоку, у густом грању, или запева понеки петао тамо у селу...{S} Потом опет завлада тишина, она летња сеоска тишина у подне, кад сунце пене с ведрог неба, а поветарца ни откуда...{S} Пођем на једну, пођем на другу страну, па се вратим, не знајући ни куда ћу ни шта ћу...

Најзад обух ципеле, навукох капут врх кошуље, и метнух шешир на главу, на се онда спустих низа страну у поток, прескочих ограду од врљика, и пређох на другу страну потока.{S} Сунце пече, нигде никога...{S} Полако и опрезно станем се красти уз шљивар док не изађох горе, у врх, близу њене куће.{S} Бела, лепа кућа, мало као грањем од шљива заклоњена, али се опет лепо види.{S} Пред њом и око ње нигде живе душе.{S} Све се то, мора бити, разишло по раду.

Стајах ту неколико тренутака, и гледах ту кућу, пажљиво и расејано у исто време.{S} Онда дубоко уздахнух.{S} Где ли је, шта ли ради?{S} Да ми Је да је видим само, да видим само да промакне, да видим крај од оне њене икрзане црне сукње, крајичак од опанка на нози њеној, крајичак од мараме на њеној глави...{S} Да ми је да само то видим!...{S}Али се вратих кући, не видевши је.

А кад би увече, кад се сунце спусти тамо за брдо, и паде хладовина, ја стајах на доксату и, гледајући румено небо на западу, гледајући сјајне златне облаке кроз густо, лиснато, скоро црно грање, слушах жагор што обично увече узавре селом, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли само сазнао где је она...

Лепо је и весело у селу кад наступи вече.{S} Дању се разиђе све по раду, и људи и жене, чобани отерају/отера ју стоку да пасе, те нигде живе душе.{S} Међутим, увече, сокаци оживе.{S} Једни чобани дотерују овце, други говеда, радници долазе из поља, те се, које од блејања оваца, које од рике говеди и узвика чобана, које опет од песме радника, диже таква галама да изгледа као да село ври...{S} Ја слушах цео тај жагор, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли сазнао где је она...

Сутрадан мени паде у део да однесем ручак Гили и оној другој жени, што ће с њом жњети, и према наредби очевој да тамо код њих део дан останем, те да пазим да раде, како би се пожеле све оно што је заостало.

Разуме се да сам једва дочекао да стигне време ручку.{S} Кришом одох у ону собицу, и отуда извадих пуну шаку бонбона из оне кесе, па онда узех што је мајка за ручак спремила, и одох.

Дан не беше тако ведар.{S} Дувао је доста јак јужни ветар и носио неку сумаглицу, те небо изгледаше некако магловито, а сунце сијаше само као сјајан колут.{S} Но ја сам био весео и расположен како само може бити.

Успут смишљах шта ћу да кажем кад стигнем тамо, њима, на њиву; требало би, мишљах, да је задирнем за нешто, да је мало збуним.{S} И бејах смислио; али кад стигох, заборавих.{S} Не испаде онако како сам мислио.

— Зар тебе нађоше да носиш ручак? пресрете ме Гила.

— Што?..{S}- Зар би волела да је ко други? одвеза ми се језик намах.

— Па и да волим баш...{S} Што? рече она и упре своје црне очи у мене, па ме неколико тренутака, тако не трепћући, гледаше, а осмех јој ђаволски трепташе на лицу.

Спустих оно што бејах донео; дође ми то некако згодно у оној забуни од њена погледа.

Пробудих се рано, раније него ли и једном од ових дана.{S} Можда бих опет заспао, јер се не бејах још добро испавао, али се сетих свога синоћњег разговора с Гилом и заказаног састанка.{S} Изгледаше ми зачас као нека неверица све оно што се јуче деси, и стадох се чудити самом себи како сам могао онако говорити с Гилом.{S} Међутим, с пуно грозничаве журбе стадох се опремати.{S} Умих се тако да ми је кожа на лицу и на врату све шкрипала под руком; онда опрах зубе угљеном, па пошто се једним ланеним убрусом добро избрисах, обукох чисту кошуљу, и ударих ново, празнично одело на се.{S} Беше и иначе недеља.

Пошто се тако опремих, одох пред огледало, па пошто сам се прво уверио да ме нико не види, задржах се ту неколико тренутака, огледајући себе и усиљавао сам се да своју слику у огледалу посматрам као сасвим страно лице, те да бих о својој лепоти могао дати оцену као што бих, рецимо, дао и о лепоти сваког другог.{S} Но труд ми беше узалудан.{S} Приметих само то да сам као нешто мало опао, ослабио, и да ми се очи некако грозничаво сјају.

Мајка ме позва да пијем кафу.{S} Она и отац као да беху већ одавно готови.{S} Сеђаху онде под липом за старим, високим, четвртастим столом, који је некада, памтим још кад сам био дете, заузимао угледно место у стајаћој соби а доцније доспео ту под липу, те се у кућу више никад и не уношаше, већ само, кад би зима наступила, оставили би га онде под доксат, да би на друго лето могао опет послужити.

Мајка, кад ме спази, насмеши се, и погледа у оца.

— Прође твоје, рече она оцу; нема више да се кицошиш.

Отац ме само за један тренут погледа, и на његовом лицу видех онај исти осмех који мало час видех и код мајке, али не рече ништа, већ се потруди, те се намах уозбиљи, и озбиљно одговори мајци да ја треба да гледам књигу, а за све остало лако је.

— Море, како лако, кад већ неки почели да распитују, рече мајка, смешећи се.

— Шта? учини отац, и набра обрве.

— Хоћемо ли да га женимо.{S} Не казујем ти, а већ се јавило неколико проводаџија.{S} Јес’, здравља ми.

Отац је гледаше неколико тренутака, ћутећи и трудећи се да отера осмех с лица.

— Иди, Бог с тобом! рече јој.{S} Немој да се заносиш!

Испих кафу, па се уклоних.

— Знаш ли ти, колико он још има да учи школу? чух где рече отац мајци кад се ја уклоних.

— Шалим се, за Бога! одговори мајка,

— Таквом се шалом не треба шалити, чух из собе где отац заврши разговор.

Изађох опет пред кућу, и прођох неколико пута тамо амо.{S} Требаше да идем — сунце беше већ прилично одскочило — она може доћи па кад види да ме нема, онда да оде.{S} Међутим не умедох да нађем довољно разлога да одем тамо, таквог разлога да заварам прави траг.{S} Напослетку се реших, те упитах оца да, ли да одем да нахраним свиње у горњем шљивару, ма да сам то могао и без питања учинити.

Још неколико пута наминух се горе ка Гилиној кући, али Гилу никако да видим.{S} Бејах принуђен да се обратим Сими.{S} Саопштих му поново све оно што сам му већ раније био саопштио, и замолих га да је, како зна, домами к мени.

— Кажи јој, рекох му, да имам нешто врло важно да јој кажем.{S} Тиче се и моје и њене будућности.

— Да нећеш да је узмеш?

— Што?

— Па тек велим.

Беше то истог дана после вечере.{S} Бесмо изашли иза куће да нахранимо псе.

— Она је добра прилика.{S} Има имања, а има и готових пара тамо код суда.{S} Благо оном ко њу узме, рече он, бацајући псима оне остатке од вечере.

— Ама, није то због пара.

— Па јес...{S} Знам.{S} Добра је то девојка.

Не могох да му загледам лице због помрчине, али по гласу учини ми се да се смеши и проводи чисто као неку шалу са мном.{S} Он као да ме кушаше, као што би то неки остарији човек чинио с каквим наивним младићем; јер речи поједине изговараше некако отегнуто, развлачећи...{S} Али ја на то тада и не обраћах толико пажње.{S} Беше ми главно да он учини онако, како му ја кажем.

— Кажи јој да дође, никако друкчије!

— Молим те, не брини!

Сутрадан падаше киша све до подне, а онда се разведри мало и разлепша.{S} Беше као пеки мали светак, те се није радило у пољу; али отац ипак нареди мени и Сими да пред вече одемо, те да у једној башти засађеној купусом, што је покрај пута тамо у оном доњем шљивару, подсадимо неке струкове који беху издали.

И таман ми у послу и разговору, како ће он, Сима, да Гилу доведе мени на састанак, а отуд озго путем од Гилине куће чујем где неко иде у ципелама, све трупка.{S} Дигох главу, и погледах.{S} Беше то једна девојка и једна жена (познадох по оделу); обе обучене у празнично одело.{S} Девојка као да се окрену овамо к нама, и као да нешто рече.{S} Али мени се чинило као да се све то дешава негде настрани, даље од мене, као ствар која се мене не тиче.{S} Бејах се сагнуо подсађујући један струк, те због тога, а и што плот беше врло чест, и не видех добро.{S} Ипак, у души неодређено, осетих неку неразумљиву радост.{S} Учини ми се још као да ми девојка беше позната.

Обе прођоше брзо, и одоше тамо доле низ пут што води у поље.

— Виде ли је? упита ме Сима.

— Кога?

— Па њу, Гилу за Бога!

— Гилу?

Ја стојах неколико тренутака зачуђен и замишљен, тражећи да себи објасним како да је нисам познао.{S} И заиста чудновато.{S} Ни тада, па ни доцније, не могох то себи објаснити.{S} Видео сам је, и ако не баш тако добро, али тек ипак видео сам је толико да бих под истим околностима сваког другог поле познатог ми човека познао.{S} Међутим, њу да не познам!{S} Да ли зато што бејах и сувише занет њоме? да ли не бејах од ње заслепљен у правом смислу те речи?

— Што се мислиш! но трчи низ поток, па је пресретни у Бекином лугу, рече ми Сима.

Пут којим она, Гила, са оном другом женом оде, вођаше заиста кроз један луг коме се лако и неопажено могаше прићи потоком.

Стадох се двоумити.{S} Као да немађах довољно храбрости за такво дело.{S} Осетих неку дрхтавицу у целој снази.

— Иди за Бога! стаде ме терати Сима.

Реших се да послушам, и пођох.

— Али она друга жена, девојка, шта ли је...., рекох и застадох.

— Гила ће је извесно испратити донекле, па, ће да се врати сама, а ти онда изађи пред њу.

Још неколико тренутака као да се предомишљах, а онда појурих низ поток што сам брже могао.{S} Стигох до луга, па се стадох полако кроз густо лесково грање красти све ближе к путу којим ће проћи Гила и она жена што иђаше с њом.{S} И опет ме обузе онај исти страх као када је чеках оно на врху горњег шљивара, само сад чини ми се, у још јачој мери.{S} Притајивах дах, бојах се да дишем, а левом руком притискивах срне.{S} Које куцаше тако силно да с могло чути како удара у прса.

Подвукох се под једну густу леску, па чеках.{S} Гране од леске додириваху земљу, а близу стабла мирисаше бокор копитњака.

Наједном чух отуд путем неки жубор и трупкање ногу. „Оне су“, помислих и подигох полако главу, па погледах...{S} И, заиста, беху оне.{S} Могао сам и једну и другу лепо да видим.{S} Жена која иђаше с Гилом, беше једна старија жена коју раније још познавах, а која беше неки род оном Алекси, тетка, шта ли му беше.

Кад се приближише мени оне се зауставише.

— Да се вратим ја, рече Гила.

— Што?{S} Испрати ме још мало! поврати она жена...

— Не могу, не могу више.{S} У здрављу!{S} Ко ће после мене да испрати?{S} Мене страх саму да кроз овај луг пролазим.

Тек сутрадан као да дођох к себи, и разумедох све шта сам учинио.{S} Тешка туга ми паде на срце, али појмих да сам сам крив свему, и да није морало да буде баш онако.{S} Гилу не могох да мрзим, па ни да се љутим на њу.{S} Беше ми криво на себе сама и на ону жентурину; сав бих гневом ускипео кад бих се само сетио на оно јуче у лугу.{S} Да поздравим и Алексу?“ Као да неко њу питаше за Алексу!{S} Зар се Гила не брањаше и не отимаше?{S} И шта значи то изнуђивање!{S} Срам је било!{S} Беше ми криво што онда не искочих пред њу, па да је питам за оне речи, за оно обмањивање, за оно лагање и изнуђивање!...{S} Па и тај Алекса!{S} Шта он мисли!{S} Он да се такмичи са мном!{S} Јадник!{S} Потрудих се да се опоменем његових рђавих страна, али на моју велику жалост, узалуд!{S} Напротив, ах, напротив то беше момак на своме месту, таман такав — ах, ја падах у очајање — да Гила може пре волети њега него ли мене.

Али неспокојно срце, неспокојна, жудна мисао не стаје ту, не сме ту да стане, већ иде даље, полеће на све стране као прозебла залутала тичица, и њено, Гилино, лице, онакво какво га видех последњи пут, са заигралом доњом усном, са сузним, жалостивним погледом упртим у мене, јавља се полако, па видим то лице, лепо лице њено, видим као да је она ту преда мном, и као да ми збори: „Зар ме не разумеш, зар не разумеш кога ја волим?“

Разумео сам ја њу, али она није разумела мене, јер јој не казах све.{S} Па корим себе, што сам онако брз био. „Морам!... ја се тргох од свога гласа... морам, да се састанем с њом“, изговорих, рекох нарочито гласно сам себи, у соби затвореној, и скочих од стола, за којим сам седео, па стадох облачити капут.{S} Али, у другом тренутку, дође ми на памет да се упитам да ли ја смем после онога јуче што се деси да идем њој сада на ноге? „Шта ће рећи она, кад ме види?“ понових гласно.{S} И остадох.

Цео тај дан проведох у некој грозници и нека тешка туга притискиваше ми душу.{S} Било ми је тако тешко извесно и због самоће у којој се налажах.{S} Кућа некако осамљена; около свуда дрвеће; ораси, липе, дудови, јабуке, све се то дигло у висину, пустило гране; духне ветар, а оно хуји оним странама, хуји кроз грање као у некој гори.{S} У кући, осим мајке и најмлађег братића, нигде никога.

Не могох ни да једем.{S} Мајка не престајаше нудити ме, али бадава.{S} Не могох ништа да окусим.

— Па шта ти је, за Бога? пита ме мајка, па ме забринуто гледа.

— Ништа, одговарах кратко, и трудих се да се насмешим.

— Много ружно гледаш.

У варошицу Р. стигосмо доста рано.{S} Сунце не беше зашло.{S} Тетка, пуна радости, изађе нам на сусрет, носећи једног малишана на прсима са белом бундевастом главом, који се стидљиво повлачаше од мене.

— Кад си ми само једном пао у руке, не оде ти тако лако.{S} Толико време и он да не дође, да види шта му тетка ради.{S} Као да му је боље тамо у оној пустињи (то у селу), говораше она, гледајући ме с пуно милоште...{S} Па како је израстао, видиш ли ти, бато! обрати се оцу.{S} Још мало, па да те престигне.

Тако у разговору прођосмо кроз ходник, и уђосмо у једну лепо намештену собу, где се послужисмо слатким, и пописмо кафу.

Мало после одох до тече у кафану, коју он држаше, где затекох неколико познаника, од којих ми двојица беху и школски другови.{S} С њима се после прошетах мало кроз ово место, које се само у неколико разликоваше од села.{S} Куће сабијене у гомилу, неколико дућана, три механе, и још неки ковачи, поткивачи, и томе подобно, то је састављало ову варошицу.{S} Она као да овог вечера беше нарочито оживела.{S} Свет се стицаше са разних страна, неко да продаје или да куни, неко опет да се проводи, те стога ова варошица, иначе глуха и пуста, изгледаше сада неко врло живо место.

Ишао сам полако ћутећи и посматрајући око себе час ово час оно, а она два моја друга, с којима се кренух у шетњу, вођаху разговор о нечему што ме ни најмање не занимаше.{S} Занимаху ме више околни брежуљци и румено небо на западу, камо се уздизаше високо један го брег, модар, таман, јасно оцртан својим ивицама према руменом небу, с врхом који на једној страни као да беше у пламену.{S} Тамо на тој страни, иза тога брега је моје село, тамо је моја кућа и — њена.

Ни за један час не престајах мислити о Гили, и мало, мало, па се сећах онога тренутка када ме она оно при проласку поред њене куће поздрави са караманке.{S} Беше ми угодно мислити о том тренутку јер га ја тумачих врло повољно по себе. „Воли она мене, мишљах, о томе нема разговора.{S} Само што ја нисам умео да се нађем.{S} Али сад, кад се будем вратио, друкче ћу.{S} Што да ја безразложно задајем јада и себи и њој?...“

Ма да се тога вечера задржах поред оца и тече, те не легох у уобичајено време већ много доцније ипак се сутрадан пробудих рано.{S} Пробуди ме ларма од света, који улицом пролажаше.{S} Соба беше са улице.{S} Отац беше већ устао и отишао, како ми тетка објасни, са Симом; отерали на вашар оне краве, што их је Сима синоћ догнао.{S} Спавати више нисам могао због ларме, те стога устадох.

После доручка кренем се на вашар да потражим кога од познатих, а и да се наминем мало до оца и до Симе, да видим да ли су продали оне краве што их је Сима синоћ догнао.

Свет се тискаше улицом.{S} Журећи сваки за својим послом.{S} Али у тој малој улици, с онолико света, и кола, и стоке, то није ишло увек глатко; час по, па се начини гужва.{S} Један сељак ухватио се с једним овном, те се носи.{S} Везао га конопцем за рогове, па га вуче, а он ни с места да се крене.{S} Други упорожио вочиће, они су се опет поплашили, па оболи један другог леђима, и измичу напред; наиђоше на оног са овном, сплетоше се у онај конопац...{S} У то јуре кола отуд...{S} Застаје зачас свет, узбезекне се, па стоји и не мрда, док не види шта је и не дође мало к себи, а онда појури даље својим послом; људи вичу и псују, а жене и девојке кикоћу се.{S} И тако готово на сваких педесет корачаја.

Једва изађох на крај варошице и дођох до места где се држаше вашар.{S} Тамо слепи, сакати, рањави, каквих их нема.{S} Један слеп, у сеоском оделу, тамна лица и велике густе браде, запомаже што игда може да му се удели, и колико благосиља онога који му удели, толико, и још више,, куне онога који му не удели.{S} До њега, одмах у истом реду, једна слепа жена жалосно гуди уз гусле и још жалосније попева, а до ње у кориту видим међу прљавим крпама мало дете, чепрља ручицама и пушта неке гласове од себе.{S} Извесно је њено.{S} Застадох зачас ту, и загледах је.{S} Чудне ми мисли прођоше кроз главу.{S} Како сам и сам непрестано на љубав мислио, тако сам и поводом других мислио на њу; и друге сам замишљао у њиховим љубавним односима.{S} Тако ми и поводом ове слепе жене наде чудна мисао на памет: и она је имала неког који је воли, помислих, и сетих се како смо недавно ја и један мој, друг, одмах до врата од порте црквене тамо у вароши где сам гимназију учио, видели једног старог слепог просјака и једну бабу слепу, која је такође просила, где се, док у цркви служба божја трајаше, стадоше штипати и кикотати.{S} Баба све цикаше као девојче неко, и говораше неке врло безобразне речи.{S} Ја и мој друг прснусмо у смех, и утекосмо.{S} Сећајући се тога, објашњавах себи и ово што гледах сада пред собом, ову слепу жену с малим дететом. „Тако је то Бог оставио“, закључих му на ону старинску, и одох даље.

Четири пуна дана проведох ту код тетке; четири не недеље, не месеца, већ четири пуне године најмучнијег тамновања учинише ми се та четири дана.{S} Нека црна слутња беше ми обузела срце; ја је гледах отргнуту занавек од мене; ја разумедох, при здравој, чистој свести, да она може врло лако поћи за Алексу, и трзах се при помисли на то; ја појмих да не треба да седим скрштених руку, да не треба да дозволим да она оде за њ...{S} Али како?...{S} И како, пре свега, да се ишчупам одавде?{S} Какав разлог да наведем своме одласку, како да оправдам тај свој тако нагли одлазак пред тетком и течом?{S} Чудновато!{S} Ја бејах у срцу, у души решен на све; ја се бејах решио, — да, заиста, бејах се решио, ни мање ни више, него да се оженим њоме, Гилом; ја бејах бацио за леђа све оно што ће моји родитељи, отац и мати, и остала родбина о томе рећи.{S} Густи, зелени шумарци, цвркут тица, горе високо ведро плаво небо, а ја и она сами скривени, на зеленој трави — таква слика беше ми непрестано пред очима, и ја ни за шта друго не хтедох да знам.{S} Ах, ја тако слатко сањах!...

И све то, све те лепе жеље, сви ти лепи снови, све то може да оде у ветар.{S} Ја замишљах Алексу с њом; замишљах разговор, шалу између њих двоје: он је задиркује, а она се смеје; онда је пита хоће ли да пође за њ, а она, Гила, мисли се, смеши, оборила очи, као да не зна шта ће, и, и...{S} Трзах се, и грчевито стисках руком оно за шта бих ухватио.

А да ми јад буде већи као да нарочито и само време иђаше на руку.{S} Настадоше неки кишовити дани, облаци густи притискоше небо, лије киша, ветар духне, а лисје мокро шушти.{S} Никуд ни маћи.{S} По цео дан сам у соби.{S} Тетка у први мах долажаше па почињаше разговор од сваке руке, али мене њезин разговор нимало не занимаше.{S} Какав разговор!{S} Где су моје мисли, а о чему она говори!...

Ах, како мучне дане преживљавах тада!{S} Не знађах шта ћу, не знађах куда ћу.{S} Узимах перо и хартију, па писах, нарицах; у мислима се обраћах Гили; дрхтах срцем пуним љубави; срцем и душом, из даљине, кроз мутно, влажно време, преклињах је. „Осети, разуми да те волим, да лудим, умирем за тобом.{S} Не дај осмеха, не дај срца другоме, јер даш ли га другоме...“

Тамо, на оној страни где је наше село, уздигло се једно повеће брдо.{S} Једва се од густих облака види; густи облаци врх му обвили ту, где је од прилике тај врх, час по час севају муље, а затим мумла и грми.{S} И отуд кад се гледа, отуд из нашег села, види се врх овога брда.{S} И мени долази на памет па се питам, да ли и она сада у овом тренутку случајно не гледа у овај врх. „Шта ли раде миле очи?

Сима ми обећа да ће одмах, још тога вечера, отићи и састати се с Гилом, те да јој саопшти моју одлуку.{S} Али му се не указа прилика да оде; узалуд он окреташе од сваке руке, и ваздан нађе изговора да оде од куће, отац га не пусти.

— Да се спава одмах, па сутра рано на посао, рече отац, и тиме прекиде сваки даљи говор о томе.

— Онда сутра! дошану ми Сима, кад пође да спава.

— Да не буде доцкан? приметих полако.{S} Нека црна слутња све ми се више увлачила у душу.{S} Учини ми се да ће сутра све бити доцкан.

— Море, како доцкан!{S} Не бој се!{S} Неће ти је нико отети, рече ми он полако, насмејавши се.

Али слаба утеха то беше за мене.

Целе ноћи не тренух.{S} Одби ми се сан, па никако очи да склопим.{S} У први мах и не обратих пажњу на то, бејах пустио на вољу мислима.{S} Али мислима никад краја.{S} Овлада ноћ увелико, умири се цело село, нигде гласа, све заспа, а ја још будан.{S} Бејах уморан телом, осећах да ми се спава, али не могох.{S} Непрестано ми она пред очима, и непрестано неко чудно страховање да она не оде, и то ни за кога другога, већ баш за оног Алексу.{S} Од тога као да једино страховах.

Једва у зору као мало склопих очи.{S} Заспах...{S} Али то беше страшан сан.{S} И данас се још живо сећам тога сна, још ме хвата нека језа од њега.{S} Као нека туђа рука држи пиштољ преда мном.{S} Али не, ја то не сањах, то беше права јава.{S} Као на јави ја гледах ту руку; и та рука, ма да ми се чињаше туђа, не беше туђа, већ моја.{S} Ено на њој прстен моје покојне бабе, који ми је пред своју смрт дала, а пиштољ, то је један од она два што су још од покојног деде остали и што тамо у малој соби стоје у кубурима, обешени о чивилук.{S} Беше ми познато и једно и друго; и то као да ми увелича страх, то што сам знао да је рука моја, а она ми ипак изгледа као туђа.{S} И та рука, сама рука, јер ниште друго осим ње не видех, окреће пиштољ, окреће га право мени у чело, онда креше; пиштољ пуче, и ја падох — разбудих се...{S} Срце ми куцаше тако силно да сам лепо могао чути како удара у прса.{S} Осећах неки велики, непојмљиви страх од сна, од своје сопствене руке; дрхтав сав.{S} У ужасном страху, сумануто, тргох шареницу, и намакох је на главу.

Једва после неколико тренутака дођох к себи, и усудих се, те скидох шареницу с главе.{S} Дигох се и погледах око себе.{S} На плавом истоку окићеном звездама посукнуо као неки пламен...{S} Запеваше петли...{S} Беше зора...

Дође ми у души као лакше.{S} Умирих се.{S} Али ипак не могох заспати.{S} Наиђоше опет мисли, опет мишљах о њој; мишљах о дану што се јављаше, и о ономе шта ће ми он донети, и у исто време осећах као неку слатку језу у целој снази, неку врелину на ногама и рукама, али лаку, као после мале, лаке грознице.

Устадох рано.{S} Сунце још не беше изгрејало.{S} Обукох се, и умих се, па стадох ходати полако онде пред кућом.{S} Осећах се малаксао и изнурен у целој снази.{S} Са неким необично нежним расположењем и жалостивним осећајима љубави према самом себи, са неким тужним жаљењем самога себе посматрах све унаоколо, задржавајући поглед нарочито на руменом небу на истоку, које кроз лиснате гране старог великог ораха трепераше пуно неког сањалаштва, неке неописане лепоте.

Мајка, која у тај мах устаде, кад ме виде онде пред кућом, зачуди се, и забринуто ме упита кад сам устао, и зашто сам устао тако рано.

— Да ти није рђаво? упита ме уплашено, гледајући ми у лице.

Одговорих јој да ми није ништа, и одох на другу страну, једно рад да избегнем даље посматрање и испитивање од стране њене, а друго да пробудим Симу, и да га подсетим на оно о чему синоћ разговарасмо.{S} Али Симе не нађох.{S} Беше већ устао и отерао волове и остала говеда да напасе.{S} Ускипех сав гневом према њему.{S} И не само према њему, већ према свему уопште.{S} Дрхтах сав од љутине.{S} Шта то значи?{S} Са мном се тера једна комедија само, и више ништа.{S} Зар ми синоћ не даде реч да ће данас свршити ствар?{S} Зар не чух синоћ из његових уста реч „сутра“?{S} Па сад тако?...{S} Псовах га у себи и проклињах, и њега, и говеда, и волове, и све уопште; проклињах судбину, проклињах себе сама, што сам се тако несрећан родио. „Ах, Боже!{S} Боже!...“ мрмљах гневно стискајући зубима и подижући пун очаја очи к небу.

Он, Сима, неће доћи све до подне.{S} То врло добро знађах.{S} А дотле?... „Дотле?!...“ питах сам себе гневно и очајно.{S} Ја стрепех, дрхтах, у буквалном смислу те речи, од страха, истинског страха, да Гила не оде за Алексу, и то сад, сад, у овом кратком размаку времена док Сима не дође из поља.{S} Зашто?...{S} Као да ту беше у питању какав већи размак времена, као да се не тицаше само неколико сати, неколико тренутака?!...{S} По чему то да је баш требало, да је морао јутрос да оде до Гиле? по чему ће то утицати на целу ствар, или је и у колико изменити, што он, Сима, није још јутрос отишао до Гиле, и што ће отићи после неколико сати, или баш и после неколико дана?...{S} Али ја тада не размишљах и не расуђивах тако (но ко је тај који је још тако срећан био да сиђе у оне тајанствене дубодолине извесних душевних појава?) и, авај! авај и јао! ја као да бејах у праву што не расуђивах тако!{S} Као да сам осећао, као да сам наслућивао, као да сам знао тужни свршетак најлепших снова првих дана моје младости, као да знађах све што се у тим тренуцима тамо на другој страни збиваше, као да наслућивах све оно што ће се кроз неколико тренутака збити, као да имађах разлога што непрестано извиривах на капију ишчекујући Симу, и бацах поглед путем што се, отуд од поља, дао између два густа реда високог прошћа, преко кога се наднеле лиснате гране од шљива, погнуте под плавим, пухором посутим плодом...

Али Симе не беше.{S} Тек кад би око пола дана, он дође.

— Где си за Бога толико?

— Што? упита ме он са великим ишчуђавањем.

Не могох просто да га појмим.

— Па знаш за оно синоћ што говорисмо, рекох уздржавајући се од гнева.

Он равнодушно махну главом.{S} Не може сад он мене опет да појми.

— Зар је то баш толико стало за главу? упита осмехнуто, гледајући ми у очи.

Погледах га.{S} Он ме и опет гледа осмехнуто, и као да хоће баш нарочито да ме увери како ниуколико не појми оно, што се у души мојој збива, и како, сасвим доследно ономе што мисли, неће да учини онако како бих ја желео.

Не рекох ни речи, већ само стискох зубе, и окренух му леђа, па одох.{S} Чух где ме неколико пута зовну, али не хтедох да се окренем. „Иди до врага!“ промрмљах кроза зубе.{S} Дође ми да чупам косу с главе, да се давим својим рукама.{S} Ох, Боже!..

Попех се уза степенице на доксат, па не трепћући гледах одатле укоченим погледом далеко, далеко...{S} Шта да радим, шта могу да радим?!...

Наједном, као кроза сан, чух где се неко пење уза степенице.

— Ама, шта ти је, за Бога?

Окренух се, и погледах.{S} Беше то он, Сима.

— Што се љутиш?{S} Сад ћу да идем, рече, па отрча мајци, која беше у оној другој кући, где се кувало, и стаде је молити да га пусти само час да оде до куће.{S} Отац беше отишао некуд.

Мајка га пусти и он одјури низ брдо.{S} Сиђе у поток а мало затим појави се у оном горњем шљивару, забеле часом кошуља између загасито зеленог шљивовог лишћа, а онда га нестаде.{S} Оде...

Кад се разбудих, беше дан.{S} Сунчана зрака продираше кроз прозоре, и сенка од липовог лишћа трепераше на зиду, који обасјаваше сунце.

Осетих да ме нешто жуљи под главом.{S} Маших се руком да видим шта је.{S} Беше то влажан убрус.{S} Протрљах очи, и отворих их још боље, и погледах још једном свуд по соби, и сетих се свега.{S} Тежак, дубох уздах оте ми се из груди.

Лежах још неколико тренутака, бејах изнурен и малаксао, осећах се као после каквог дугог и тешког путовања.{S} Онда устадох.{S} Таман устадох, а врата се отворише и мајка ступи унутра.

— Устао си? упита ме и погледа ме некако неповерљиво, усиљавајући се да изгледа весела и насмешена лица.

Онда ме упита хоћу ли да доручкујем.{S} Рекох да хоћу; осећах глад, а она весело оде да спреми.

Иначе сваки додир с мајком и са свима осталим избегавах, а исто тако као да и они чињаху, као да и они опет избегаваху сваки додир са мном.{S} Осећах да за мене уопште нема више места овде, и да треба што пре да идем одавде.

Цео дан проведох у лутању онуда по шљиварима око куће усиљавајући се да се колико било уздржим у своме туговању, да будем што равнодушнији према својој несрећној судбини.{S} Али као да ми свако усиљавање беше узалудно.{S} Ни тренутка не могох а да не мислим о својим јадима, о својим неоствареним жељама и надама, о својим порушеним најслађим сновима, о својој разореној и за навек уништеној срећи.{S} Све, свака стварчица, сваки листић на дрвећу подсећаше ме на њу и на моју несрећну судбину.

Учини ми се да ће ми мало лакнути, ако одем одавде.{S} Стога, иако још распуст не беше истекао, реших се да сутрадан отпутујем у варош, и да тамо сачекам почетак школе.{S} Када ову своју одлуку саопштих оцу и мајци, они се готово обрадоваше.

— И боље је да идеш раније, рече отац.{S} Треба да видиш, које ти књиге требају, да спремиш све и да уредиш како треба, па кад школа отпочне, онда да те ништа не смеће.{S} Шта ћеш у овом несрећном селу, ватром изгорело!{S} У овом поганом, поквареном свету овде може човек само да пропадне, да изгуби здравље, живот, све, и то ни за шта.{S} Не изјасни се друкчије ни мајка.{S} И она изговори неколико речи у истом смислу.{S} Беше и она мишљења да треба што пре да идем одавде.{S} Само што примети да ћу морати сутра да застанем, док рубље спреми, па прекосутра могу.

И тако би решено да идем прекосутра.

Не беше ми право што морадох и сутра застати али напослетку све једно: шта је то још било онако како сам ја хтео, и ко је још кадгод, када се тицало много крупнијих ствари, питао мене хоћу ли да нешто буде овако или онако!{S} Нека иде како иде!{S} Шта му друго знађах!

То би решено као вечерас, а сутрадан после подне, не знајући чим ћу другим да прекратим још оно мало времена што ми остало до поласка, реших се да одем до винограда, те да наберем мало грожђа, које тада у велико беше отпочело зрети.

Узех котарицу, па се кретох полако путем кроза село, пун сете, пун туге.{S} Овде, онде поједини предмети подсећаху ме на раније догађаје, и ја не могох, а да дубоко не уздахнем, осећајући се не моћан за даљу борбу с недаћама, које ме сустизаху.

Виноград беше на врху једног брежуљка.{S} Док дођем до њега ваљало ми је прећи преко неколико туђих њива, па и преко једне њиве Алексине, која беше баш до самог нашег винограда.{S} Пре него што наиђем на ту Алексину њиву, ваљало ми је проћи кроз једну малу шумарицу.{S} Једно то, а друго што та њива беше као мало улокнута, не могаше се добро видети да ли има кога на њој или не.{S} Приметих само, још док бејах подаље, једно говече при крају уз врзину где пасе.{S} Закључих да ту на тој њиви мора бити ма кога.{S} Бојах се само да не буде он или она.{S} Осећах неки необичан страх од сусрета са њима, а нарочито с њом — Гилом.{S} Стога ми срце живље закуца кад ступих на ту њиву и кад на њој, уза саму ограду од нашег винограда, крај неколико говеди која су ту, на њиви — усев беше дигнут — мирно пасла, приметих једно женскиње, где задубљено у свој посао плетијаше нешто, шта ли: седи и певуши тихо кроз нос неку сетну песмицу. „Да није то она“? помислих и осетих где ми још јаче залупа срце.{S} Погледах боље, и — познадох је.{S} Беше то заиста Гила.

Хтедох да се вратим натраг, али она већ као да ме беше спазила.{S} Стога немадох куд, већ окренувши главу на другу страну, пожурих да се што пре дограбим винограда, те да тако умакнем испред њених очију.{S} Бојах се од сукоба свога погледа с њеним, не знам ни сам зашто, и осећах потребу да сам само што даље од ње, да ме не види.{S} Као да ми увређени понос мој не дозвољава да се покажем слаботиња, онај понос који ми увек заповедаше да га чувам, да жртвујем све, па чак и живот свој, али само њега да сачувам, он да остане чист, неосрамоћен и неувређен.{S} Јест.{S} Ја бејах увређен, страшно увређен, и још више.{S} Али не хтедох да она то види, да позна; хтедох напротив у овом тренутку да јој кажом да је нисам ни волео, да сам и иначе био равнодушан према њој, да сам високо изнад ње.{S} Шта је она, и ко је она!...{S} Она не заслужује ни да је погледам.{S} Ја је презирем.{S} Разуме ли, види ли то она из сваког покрета мога?

Уђох у виноград, и пређох на ону другу страну, с оне стране брежуљка, да сам само што даље од ње.{S} Онда стадох да се одмарам.

Беше то онај исти виноград у коме сам оно у почетку распуста први пут ступио у то друштво, које ми после спреми толико горчине.{S} О тугом у срцу, с тугом којој лека нема, сетих се оног ведрог јутра када се сунце топло и сјајно уздизаше изнад тамно зелене горе, на лисју и на трави блисташе роса, а весео смех, шала и песма разлегаше се ту, на том месту, где сада стојах ја сам, с тешком раном на срцу...{S} Све је, све је прошло.{S} Полако се сунце спушта заходу.{S} Уморно је, те и не сија као што је некад сјало.{S} На околном дрвећу већ прошарао жут лист, ћуте поља.{S} Мирно све.

Наједном отуд, с оне друге стране брежуљка, где беше Гила, зачу се песма.{S} Певаше она.{S} У почетку певаше тихо, полако, као да се уздржаваше, а онда све јаче и јаче, тако да могох разабрати поједине речи, и — не веровах својим ушима, својој свести, бојах се да није обмана — то као да не беше песма, већ нека тужна нарицаљка.{S} Неколико пута понављаше стих: „Жали, дико, и ја ћу жалити!“ и увек као да би јој том приликом нарочито задрхтао глас; она као да не певаше, већ као да уздисаше и нарицаше.{S} Неколико тренутака стојао сам запрепашћен.{S} Шта ће да значи ово сад?{S} Коме ова песма и нашто?...{S} Нашто оволика туга у њеном гласу?...{S} Чудни ми осећаји обујмише душу.

Брзо набрах грожђа, па пожурих кући.{S} Осетих да треба да бежим, да сам што даље од ње.{S} Шта хоће она још од мене?{S} Зар је мало мука, мало страдања било?{S} Зар хоће да ме баш нестане са овога света?...

Кад прођох поред ње, она као да притаји глас.