У питомој ваљевској посавини, а у селу Дрену, на гласу је био газда Живан Ђурић, — Познат је био због свога великог имаћа, а боме и због свога зеленашлука и каишарлука.{S} Своје велико имаће стекао је као и сви остали зеленаши и каишари — дуплим интересом.

Газда Живан, није само обрађивао своје велико имаће, него је још и трговао са храном, стоком и кожама.{S} Еле, како, тако, он је имао и прилично готових новапа.

И ако је газда Живан био тако имућан, он се ипак сматрао за несрећног човека, јер му је његова добра Марица, тек у седамнаестој години брачног живота -— тако рећи: на прагу саме старости — родила кћер, која је на крштењу добила име Марија, али су је од милости звали — Мара.{S} Живана и Марицу мучила је тешка помисао, да ће се угасити свећа мушке лозе Ђурића. — Али је ипак Мара била велика радост у газда Живановој кући.

Од велике и имућне задруге Миловановића из Трстенице, још је у животу само стари Јаков с његовом Томком и сином Кристивојем.

Освануо је празник Спасов-дан.{S} Мара је, као и обично, устала рано.{S} Пошто је посвршавала своје обичне јутарње послове, отишла је у велику гостионску собу да је опаје и успреми.{S} Пошто је опајала, протресла јастуке поњаве, а собу уредила, узе да чисти прозоре, јер газда Живанова кућа имађаше свуда на прозорима стаклад.{S} Чистећи стакла на прозорима, она својим гласом врло тихо певуцаше: „Еј! није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго....“ Ма колико да је Мара полагано певала, њу је ипак мајка чула, и улазећи у собу, рече:

— Певаш ли, Маро?

— Певам, мајко!

— Ако, Маро, ако; до века певала — за плач не знала!...

— Вала ти, нано, да богда да ти са мном будеш срећна!

— Ја ћу бити срећна, дете моје, кад тебе удомим — благо мајци.

— Боже здравље... биће и то, нано.

О Видову-дне, на обреновачком вашару отишао је Живан с Марицом и Маром, да што провашаре, а највише ради Маре — да се мало проведе, да види света.{S} А што и не?{S} Живану је дао Бог, или — боље рећи — она сиротиња, с којом је Живан имао посла; а вашар је тако близу.

Кад је Живан са својима стигао с вашара кући, он при вечери запита своју Марицу:

— Бога ти, Марице, како ти се допада оно Јаковљево дете?{S} Да ли да му дамо нашу Мару?

— Дете је добро и ја му не налазим мане.{S} Али опет ти велим, да прво треба Мару да запитамо, да ли га она бегенише, јер се бојим да неће бити с њим срећна, ако драговољно не пристане да пође за њ.

— Море не пуштам ја ову прилику лако.{S} Шта!?{S} Због њеног тврдоглавства да ја будем луд.{S} Волим, море, да ја њу гледам у пуној кући Миловановића, па ма и намргођену, него ли у празној Јове Илића, веселу и насмејану.

— Нека да бог да она увек буде весела и насмејана, па ма у чију кућу отишла.{S} Она је у соби.{S} Нешто је боли глава.{S} Сад ћу је зовнути, па да јој лепим лепо разложимо, да ће јој добро бити у кући Миловановића и да треба да пристане на наше родитељске савете.

— Маро!{S} Оди, дете!

— Шта је, нано?

— Ти си чула, да те Јаков тражио за снау, и да смо му ми рекли, да хоћемо прво с тобом да се споразумемо, па тек онда да му одговоримо.{S} Зато, дете, ми треба да знамо и да будемо спремни, шта да му кажемо кад дође.

— Па шта, нано, да кажем?

— То... да ли ти се допада Крстивоје и да ли имаш воље, да му будеш млада....

— Јес, то имаш да кажеш Маро, — рече Живан.

— Па ја сам казала да нећу другог, већ Јову.

— Ма јесам ли море, ја теби казао, да избијеш Јову из главе.

— Јеси, бабо!

— Па шта сад опет помињеш њега?

— Ја сам ти казала, бабо, да сам њега бегенисала и другог нећу.

— Е, Крстивоје, како ти се допада Мара Живанова? — Запита Јаков сина по одласку с вашара.

— Па, добра је, бабо.

— Добра је ја.{S} А ти ономад рече: да нема девојке, као што је Анђа Живанина, и да се нећеш другом женити.

— Па тако је, бабо, ја то и сад велим.{S} Ја сам Анђу бегенисао и њу ја л’ ни једну.

— Прекрсти се, дијете.

— А што, бабо; ја мислим, да је то добро и паметно...

— Каква, море, памет?!

— Бегенисати једну сироту девојку.{S} И ко је још у свету више волео празну кућу него пуну!?{S} Ти хоћеш голу Анђу, а нећеш богату Мару.

— Па ја, бабо и не велим, да идем у празну кућу Анђину, већ да Анђу доведем у нашу пуну кућу, те да поред пуне куће буде и мени пуно срце.

— А зар ти, море, не би било пуно срце с Маром и пуном кућом нашом и Живановом?!

— Неби, бабо!

Освануо је Иван-дан.

Мара, и мајка јој Марица, устале су раније, него обично, те да почисте и успреме, да доведу све у свој ред, јер се надају госту Јакову.{S} Настале су врућине — летње је време, — па не знају да ли ће доћи из јутра, или с вечера.{S} Боље да је све готово, па кад дошао, добро дошао.

Кад би данас дошао Јова да проси Мару — она би била неописано радосна и весела, али, како долазе други, то је Мара била тужна и невесела.{S} Све што је радила — радила је као од беде, јер јој се ништа није милило.{S} То је њена мајка опазила, па јој рече:

— Маро, дете, немој да си тако данас снуждена.{S} Та, ето, доћи ће људи да ти даду обележје, па треба да си весела.{S} Добри су, синко, они сви.{S} Волеће те Томка и Јаков ка’ свога Крстивоја.{S} У њиховој кући нећеш ничега пожелети — имаћеш свега доста...

— Велику тугу, нано, која ми срце притискује не могу сакрити; али ми је жао на тебе, што ниси много говорила те да ме бабо не наморава да идем за Крстивоја, кога, нано, нити волим сад нити ћу га волети после.

— Све сам чинила, синко, али узалун.{S} Живан хоће само имућну кућу — па то ти је.{S} Ономад ме, мал’ није ударио, што сам му казала, да не би погрешили, баш и кад би те дали Јови, па да он дође к нама, јер ми, вала Богу, имамо имаћа доста и он је добар, вредан и поштен.{S} Али... он тако!...

Мара умукну.

Залуду се она обука у своје свечано и богато руво.{S} Она није могла њиме ублажити велику тугу и бог, који јој срце, већ толико дана, параше.{S} Она сад више није била лепа ка’ на вашару.{S} Онда је била у лицу једра и румена, а данас је бледа и изнурена од силних суза и туге као да је још од вашара лежала какву најтежу и најопаснију болест.{S} Оно, ако ћемо право да кажемо, она је била у истини болесна и то јако болесна; јер је место дотадање веселости, песме и смеха — наступила тешка туга, велики болови срца, уз читаве потоке суза свакодневног плаћа.

Таква је, ето, изгледала Мара, кад је отворила вратнице Јакову Миловановићу, који је по вечерњој ладовини стигао Живановој кући.{S} Мара му приђе руци.

— Жива била Маро, жива била! — рече Јаков, па се после поздрави са Живаном и Марицом.

— Па, како, Живане, како?{S} Јесте ли ради гостима? — рече Јаков.

— Добрим као што си ти, јесмо свакад! одговори Живан.

Марица је, уз припомоћ Марину, поставила вечеру — и они су сели да вечерају.{S} При постављању вечере, Марица је казала Мари, да се није шалила, да ма што говори, док се не пита, и само да на питање одговара.

— Дед’ Јакове, што је дао Бог, да повечерамо! — рече Живан.

- Дао је Бог доста, Живане, ал’ ја нисам гладан.

— Знам ја, човече, да ти ниси гладан, јер ниси од глади ни дошао, али тек да се учини обичај....

— Не д’о Бог да долазимо један другом од глади, већ из љубави и пријатељства — рече Јаков и настави полагано вечерати.

— Ти знаш, Живане, зашто сам ја данас дошао твојој кући, па бих баш био рад, да знам на чем смо?{S} Хоће ли дати Вог да се опријатељимо?

— Па ја сам ти, Јакове, још на Видовдан, на вашару казао, да ја не бих тражио бољег пријатеља од тебе, ни бољег момка Мари, од твог Крстивоја.{S} Али, знаш, чули смо, да се Крстивоје пази с Анђом Живанином и да су се заверили да се узму, па се наше дете мало због тога опире.

— Оно, ако ћемо, Живане, то узимати у рачун, онда смо и ми чули, за вашу Мару, да се пази с нашим комшијом Јовом, па се и наше дете због тога нешто пући.{S} Али, ја мислим, да ми нећемо дати голаћима у нашим кућама?

— Па тако је, Јакове, никако другаче.

— А, шта ти велиш, снаша Марице? — рече Јаков.

— Па, шта ја имам да кажем.{S} Ви сте обојица паметни и паметно говорите: па шта ви будете уговорили, ја пристајем.{S} У нашој кући заповеда Живан, а ми слушамо.{S} Ја сам тако научила.

— То ми је мило!{S} Тако исто ради и моја Томка.

— Баш је сам Бот досудио, да су наше куће једнаке и с имаћем и с чељадима... нек су живи!{S} Бог нам је дао да будемо срећни, и ви и ми! — рече Живан.

— Бог вам је дао добро, али ви данас чините велико зло, што упропашћујете своју децу, коју вам је Вог дао да усрећите, а не да их упропастите — рече Мара за себе.

Испит и прошевина свршени су, као и остали испити и прошевине, с том само разликом, што је господин попа, благодарећи пуним кесама Живана Ђурића и Јакова Миловановића, изоставио уобичајену праксу да пита младенце да ли се воле и да ли драговољно из љубави једно за друго полазе, или по чијем нагону.{S} Ови несрећни родитељи, и поред свега, што су их деца вазда слушала, ипак су се бојали, да деца не кажу господин попи, да су их родитељи наморали и да се они с другима бегенишу, па су се постарали, те да попа и не ставља та уобичајена питања.

Присутне жене, које, као и попа, у прсте знају те испитне одредбе зачудише се, кад господин попа сврши испит без тога.

Еле, прва веза беше готова.

Свадба је прошла ка’ и остале свадбе имућних домаћина; с том разликом, што су младенци на својој свадби били, место весели и радосни — тужни и жалосни, као да им ово није била свадба, него сахрана оних, који су им најмилији.

Господин попа је одржао своју реч и на венчању није питао младенце, да ли се узимају с драге воље и из љубави.{S} Он се правио невешт чак и онда, кад су му младенци, по свом договору, стидљиво и полагано казали, да су нагнани на ово венчање, а они се другим обећали. Попа је само нешто мрмљао, што нико па ни он сам није разумевао и на тај начин свршио венчање....

После свадбе на неколико дана, пуштен је Јова из апсе.{S} Писар, који га је уапсио, казао му је да су га уапсили зато, што га је тужио Живан и Јаков, да им не би правио неприлике при свадбеном весељу.

Од дана, кад се Мара с Јовом договорила да убију Крстивоја, она је сасвим изменила ћуд.{S} Са својим Крстивојем почела је лепо живети.{S} Договарала се о њиховом будућем животу.

— Знаш, Крстивоје, за све ово време, ми смо се једно спрам другог понашали, као да нисмо муж и жена.{S} Ја сам те молила да се раставимо, пошто овакав живот не може више да се издржи.{S} Али то сад ја нећу.{S} Морамо наш живот од данас другаче окренути.{S} Шта је, да је — ту је!{S} Сад треба да живимо као прави муж и жена.{S} Да заборавимо, што је било и да се од сад волимо.{S} Анђа и Јова живе лепо.{S} Ми се дакле на њих не можемо више надати.{S} Они су срећни и за нас навек изгубљени.

— Ти имаш право, Маро.{S} Они су заиста срећни, али ми смо несрећни.

— А зар ми неможемо бити срећни?...

И Мара га сад у животу први пут загрли и пољуби и то с тако удешеном милоштом, да је Крстивоје овим у толикој мери био изненађен, да се није могао разабрати од чуда, да ли је ово сан или јава.

— Тако, — настави Мара,— сад сам весела.{S} Сад одмах идем да твој кревет растурим, пошто ти у будуће није потребан, јер нам је доста један....

После овога споразума, у њиховој кући је наступила промена дотадањег живота.{S} Мара, да би постигла оно, што се с Јовом договорила, чинила је све могућно, само да увери Крстивоја о својој љубави.{S} Грлила га је и дању и ноћу, говорећи: „како је била луда, што је волела Јову, кад је њен Крстивоје и лепши и бољи од Јове.{S} Крстивоје, пак, био је као и пре и ништа није помагало, да се и он поврати.{S} Мара је имала намеру, а према њојзи удешавала је и своју љубав.{S} Главно јој је то било да дозна кад ће ићи у дрва, да и она иде с њим, да би омогућила уговорено убиство, па је то и дознала.