Уплашен пођем журним корацима натраг и дођем до Коларца, па, место да ударим Цариградском улицом на Теразије, ја пођем лево.

Које је доба ноћи било не знам...{S} Што је мање света на улици бивало, то ме је све већи страх обузимао.{S} Ни сам не знам како дођох на једну празну пољану.{S} Дотле сам све држао да се враћам к чесми одакле би умео отићи у кавану...{S} Тражим очима оно велико кестење и чесму, али заман!...

Дотле беше лепо и пријатно време, ади, од једаред поче ветар, а иза кућа почеху се од западне стране гомилати густи, црни облаци, а притече им у помоћ и ужасна прашина, те за два-три минута толико се смрче, да нисам ништа друго могао видети сем слабе, жуте светлости у облику тачке, која долазаше од фењера.

Страх достиже врхунац...{S} Чисто ме ухвати грозница.{S} Да вичем, нисам смео, да идем не знам куда ћу...{S} Стајао сам дршћући као прут: једно од страха а друго од зиме; јер сам био бедно одевен.

Ветар се мало утиша, али помрчина непрестано трајаше...{S} Нисам могао ту остати.{S} Пођем напред и ударим улицом, од прилике изгледа ми ова, кроз коју сада пролази трамвај за ново гробље.{S} Та ми се улица учини и сувише дугачка...{S} Нигде живе душе да сретнем...{S} Киша поче прокапивати...{S} Из брзог хода пређем у трчање, и, после подужег трчања нестаде ми с десне стране кућа, — опет нека пољана, а то беше Тркалиште.{S} Стадох; дисање ми беше веома убрзано...{S} Осетих умор, страх; силна ми туга испуни груди у чудној самоћи...{S} Наједаред почех из свега гласа плакати!...

— Шта ти је, магарче један, шта се дереш ту?! — продера се неко грубим гласом иза мојих леђа.

На мах прекидох плакање и од страха поскочих два-три корака напред окренув се брзо на ону страну са које чух глас.

— Оди ’вамо, куда ћеш?! — поново чух ону крупну, промуклу гласину, од које ми се следи крв у жилама...

— Свршио сам — помислих, а не могах ни речи проговорити, међутим остадох на једном месту као прикован.

Онај ме човек једва напипа...{S} Тролетна ме грозница од страха ухвати. — Шта ће бити сад ће бити — рекох кад ме она људескара шчепа за мишицу; нисам могао добро ни видети колики је, ади колика му је рука, то сам осетио...

— Шта кмечиш туда, несрећо једна а?!! опет ми подвикну.

— Јао-о-ој! — викнем што сам год могао.

— Та не дери се, угурсузе, иначе ћу те о онај плот омлатити као мачку,... не буди овај свет!!... викну љутито подигнувши ме читав метар од земље, па ме за тим спусти тако нежно, да морадох клекнути на колена!

Спавао сам као заклан.{S} Нисам осетио кад су поустајали...{S} Нико ме није приметио, па ни момак кад је чистио.{S} Не знам докле бих спавао да ме један сељак, који сеђаше више мене, не удари ногом по лицу.{S} Кад се пробудих једва се разабрах где сам.

Полако се извучем сав каљав и прашљив пошто сам био мокар кад сам легао.{S} Сељаци ме приметише и смејаху ми се грохотом.{S} Ја се једва прогурах између њих, јер их беше много.{S} Засели па пију: неки каву, неки ракију; мога сапутника не беше...{S} Изиђох у двориште где са себе отресох прашину и паучину, па за тим одем на бунар и добро се у кориту, из кога поје волове, умијем и убришем крајем од своје кошуље.

Кад се вратих у кавану затекох мога сапутника.{S} Чим ме спази викну:

— Где си ти ноћас?!

— Нигде, — процедих кроза зубе.

— Како нигде?!{S} Говори!

Почех причати...{S} Сељаци се начетише око нас; у томе приђоше и три дечка, нешто већи од мене, у лепом и чистом оделу, који дођоше из првог одељења...{S} Били су ђаци.{S} Сви ме нетремице слушаху...

Кад бих готов сељаци се разиђоше и заузеше своја места, а сапутник ми рече:

— Узми се на ум, ово је велика варош, па можеш и горе проћи.

— Бићу паметнији, — одговорих.

Кујна је била одмах испод степеница са једним прозором.{S} Ту је била и Идина постеља.

Кад уђосмо у кујну она ме упита:

— Јеси клатна?

— Па... јесам, — одговорих.

— Топро, одма ћеш топити једеш, — рече па за тим метну једну покривену шерпу на шпархерд.

Збиља, тада сам први пут видео шпархерд који ми беше права загонетка,... а колико сам после због њега од Иде извукао кад га не очистим добро, мани се!

— Ево једеш купуса, — рече Ида спуштајући шерпу на сто, — ево ти и лепа, — додаде за тим вадећи комадиће хлеба из фијоке.

Како сам био жељан да једем што кувано, јер сам дотле скоро само хлеб јео, поједох сав онај купус, кога је било рахат тројица да доручкују.

— Но ти једеш млого топро, — рече Ида узимајући празну шерпу испред мене, — витићемо како радиш.

— Ја ћу слушати, — рекох застиђен.

— Сад одмах идиш донесеш твоја халине, па да гледамо посла.

Ја одох све с ноге на ногу до каване.{S} Узех своју торбу и у трку се вратих натраг.

— Но ти прсо дошла, а где су ти халине? — упита Ида кад ступих у кујну.

Ја издигох мало торбу у вис па рекох:

— Ево их.

— Но, лепа халина!!.

Сељаци се један по један разиђоше па да се опет кроз кратко време врате док намире волове, а само двојица остадоше...{S} Ваљало ми је ма шта предузети, па најзад рекох: „Што ће бити јесенас нека буде вечерас“, устанем и приђем Ђери, који се одмараше за столом на коме се сече хлеб; скинем фесић с главе и онако уплакан почнем:

— Кад бих имао шта да вам помогнем ја бих вам радо помогао.

— Што, бре, да ми помогнеш? — упита Ђера мерећи ме од главе до пете, — кој’ си ти?..

— Ја сам ђак, — одговорих окрећући фес у рукама.

— Што не служиш како ја па да пари зарадиш него ће господин биднеш! —

— Па ја сам служио...

— Па те истерали што не валаш.

— Ја сам добро слушао.

— Па што да те истера газда?

Ја му укратко испричах шта је се са мном десило.

— О, о! — узвикну Ђера кад бих готов, — ама ја нисам газда, не знам што да правим сос тебе сад!...

— Ето ја ћу да вас послушам што год хоћете само да овде преноћим и да ми дате парче хлеба, јер сам и сувише гладан, а сутра ћу одмах ићи. —

Ђера поћута мало па за тим устаде и приђе прозорчету од кујне кроз које узимаше јело и до пола се у њега завуче.

— Слободно, — одазва се потмуо глас.

Уђем у собу.

Госпођа седи на једном кожном канабету; на носу јој наочари, а у рукама раширене новине; између прстију десне руке вири јој запаљена цигара, од које се дижу колутови дима.{S} На столу једна овећа, црно-зеленкаста боца а поред ње чашица и један тањир у облику великог купусног листа пун дувана.

Најпре ме погледа право, али, чини ми се, није ме могла добро видети, јер убрзо спусти главу па ме преко наочара, некако блесасто, погледа а на лицу јој израз као да се пита: „Шта ће сад овај овде?!“

Руке јој дрхтаху и, чудим се, како је могла читати држећи новине.{S} У лицу подбула и више модра; доња јој усница беше скоро два прста широка и слободно је висила, а боје бакарасте, сигурно од силног дувана.

— Ко си ти?!.{S} Шта ћеш?!... упита ме кад ступих унутра.

— Па ја сам,... што сам се погодио да код вас послужујем, — рекох прилазећи јој к руци.

— А, ти си, — рече скидајући наочаре.

— Да.

— А јеси ли донео ствари?

— Јесам.{S} Ту су пред вратима.

— Добро, изиђи тамо — рече и показа ми врата што воде у предсобље.

Изиђох.{S} У целој кући: и у собама и у предсобљу и у ходнику, свуда страшно заудараше на влагу; само што вода не цури из зидова.

У другом одељењу седео је један Шваба, а предсобље је било заједничко.{S} Имао је жену и двоје деце...{S} Са псима је био и сувише богат, имао их је шест — пола туцета! а и у мачкама није оскудевао,... читава менажерија.

Кроз два-три минута изиђе и госпођа из собе.{S} Нисам знао шта јој је: час се прихвати за један зид час за други...

Једва дотетура до врата од оног ходника, па кад их отвори показа прстом и рече:

— То је кујна...

Она се за тим тетурајући врати у собу, а ја уђем с торбом у кујну!...{S} Кажем ти: три метра ходник није дужи, колико и соба, а једва један широк.{S} У њему ништа друго не беше сем једног малог са свим расклиматаног стола, шпархердића, једне столице са пропалим седиштем, буренцета за воду, два крчага, два-три гарава лонца и две шерпе од земље на прозору; неколико тањира, виљушака, ножева и кашика на шпархерду, а то беше све до крајности прљаво и масно, и сваки је суд био окрњен; испод шпархерда мало ситних дрва, једне метле на сред пода и сувише много ђубрета разбацаног на све стране...{S} Нико не би могао одмах познати од чега је под: да ли од цигле, даске или земље.{S} Личило је више на свињац него на кујну!...

У зид, иза шпархерда, беше закуцан један повећи ексер о који обесих целу своју имаовину — торбу.

— Не издаје се никаква соба!... идите! — и лепо нас испрати до капије те да који не остане у дворишту.

Ушли смо, ваљада, у тридесет кућа, и свуд смо тако прошли, док у зло доба не паде једноме на памет да ми овако сви никако не можемо наћи стан.

— Па шта да радимо? — упитасмо сви готово у један глас.

— Друго нам ништа не остаје, већ да од нас изберемо двојицу, који су најбоље одевени, па да они траже и погоде собу само за себе, а после ћемо се већ лако један по један увлачити.

Тако и би...{S} Једногласно изабраше мене и неког Панту.{S} Било нам је као понајбоље одело.

Уговорисмо, да се после школе опет састанемо код Пандила, те да им саопштимо ресултат, па се за тим она тројица упутише на једну, а нас двојица на другу страну.

Ишли смо из улица у улицу, лепо искривисмо вратове гледајући по прозорима — нигде „за Рајка капе“...{S} Стигосмо и у К.... улицу.

— Овде су мале куће, — рекох Панти, — па ће сигурно бити какав собичак.

— Па и у Скадарској су улици мале куће па нигде! — одговори он.

— Ено, ено објаве! — узвикнух.

И збиља, поиздаље се примећаваше парченце хартије на прозору једне сниске кућице, која од земље до крова није имала више од два и по метра.

Нисмо дуго чекали, дођоше и они,... једва смо могли чути куцање на прозору.{S} Панта изиђе и уведе их па за тим закључа нашу собу, а кујну остави откључану, пошто је и она била празна, а тако је и газдарица казала.

— Па ви нама не казасте да сте узели подрум! — повикаше они кад уђоше.

— А шта бисте ви хтели?!...{S} Хоћете ваљада салон за осам динара? — одговори Панта љутито.

— Нећемо ми, брате, салон, него како ћемо овде у овој помрчини писати и учити, а видиш ли да је и празно?!...

— Сад како нам Бог да, ми и иначе преко дана немамо кад учити, него ноћу, па ћемо се постарати за лампу и гас; у осталом о свему ћемо сад натенане разговарати.

За овим поскидасмо обућу која је била са свим мокра...{S} Панта извади неке дроњке што је донео и растури по земљи, а тако исто и ја извадих влажне и прљаве кошуље и прострем.{S} То нам је свима била постеља...{S} Поседасмо прекрстив ноге као паше.

— Дакле шта мислите ви — поче Панта као понајстарији, — како ћемо и од чега живети?

— Да је на пољу лепо — одговорих — ја заиста не бих седео у овоме влажном подруму, већ бих се ноћу са крчажићем шетао по Београду, а дању спавао на Калемегдану до миле воље и јео шта бих имао.

— То зна и моја баба, — додаде други, — лако је кад зуји мува око ува, ама шта ћемо сад кад веје снег око ушију?{S} Ни дрва, ни одела, ни осветлења, ни јела; ама ништа, еј, ништа: није то лако, ваља о томе добро промислити.

— О свему ваља добро промислити, повикаше она друга двојица у један глас.

— Е, па, добро, да чујемо Панту, па шта он буде предложио у напред примам, рекох ја.

— Па деде, Панто, да чујемо, — повикаше сви...

Наста једна мала почивка, за време које направисмо две цигаре и то једва скрписмо истресавши све мрвице из свију џепова.{S} То треба прво двојица да запале и онда долази тек да један другом „остави да пуши“.

Панта је од свију нас и по годинама и по школи био најстарији.

Њему поласка што га ја предложих да, као најпаметнији, да своје мишљење...{S} Он се мало усправи, подиже главу и погледа у таван, за тим се накашља и пљуну иза себе, па онда повуче јак дим, набра обрве и поче некако достојанствено, а ми смо, међу тим, сви упрли очи у њега и цигару да не би попушио од ње више но што треба.

— Као што видите није лако...{S} Невоља је!...

— Тако је, — прекинусмо га.

— Кад је тако, то се морамо живети као браћа и помагати један другог.{S} Ако радимо друкше пропали смо.

— Са свим тако, — прекидосмо га једногласно.

Кад би дању писали прописе метнемо стакло с мастилом на сред собе, јер смо једно једино и имали, па би око њега у наоколо полегали потрбушке и отпочели писати;... та је слика изгледала као паоци од точка...{S} Ми би тако сва петорица писали, а она би тројица испод прозора опет на поду са прекрштеним ногама играли карата...{S} Ми би се покренули или помакли кад би од њих који изненада викнуо „адут“ и лупио песницом о под.

Тако смо исто у вече радили кад би учили, само што нам је стакло с мастилом замењивала лампа и што нас не би они узнемиравали са њиховом виком, јер никада пре пола ноћи па и доцније нису долазили кући...{S} Где су и шта раде Бог свети зна...

У овој соби остасмо са њима до априла месеца где се много намучисмо због разних угурсузлука оне тројице и других незгода...{S} Они, најзад, почеше над нама господарити као какви деспоти; нико им од нас није смео ни речице проговорити; просто смо их морали слушати као слуге њихове.

Колико се сећам био је 5. април, после подне.{S} Поседали они и играју карата, а ми се спремамо да пишемо прописе...{S} Стакло је с мастилом стајало на прозору.{S} Они се посвађаше играјући карата; на једаред зграби један од њих стакло и баци се на оног другога што му је, вели, рђаво подишао седмицом пиком, а он га још звао за рачун, али га не погоди, већ удари у зид некако косо; стакло прште као бомба и мастило се у млазевима расу по бело окреченом зиду...{S} Направи се лом...{S} Ми се сви морадосмо умешати док их развадисмо.

Соба нам је била у врху дворишта а улаз је био тако удешен, да нас газдарица никако није могла видети: ни кад улазимо ни кад излазимо (сем кад би кога случајно срела у ходнику).

Баш као за инат газдарица се беше десила у дворишту кад се они повукоше и направише ларму.{S} Она упаде у собу зачуђено, да види шта је, а имала је шта и видети: зид сав искварен од мастила, оно мало злоневољних наших стварчица разбацано на све стране, а ваздух од нечистоће и влажне обуће искварен до зла Бога...{S} Свакоме га је било тешко подносити, нарочито за онога који није научио...

Кад нас онако дроњавих осам угледа, мало што у несвест не паде, па још кад је онај загушљив и покварен ваздух задахну!...{S} Трже се жена два корака назад па стаде као укопана не могав ни речи проговорити, само што гледа у нас, а тако исто и ми у њу... „Шта ће бити сад ће бити“ шану ми Божа, и, заиста, овде се није било шалити; не беше то Наста!...{S} Ово је била развијена и отресита жена, а по лицу јој је се могло познати да је била љута као рис,... поред тога знали смо да има сина артиљеријског капетана, који би нам свима могао добро наместити ребра...

— Купите шта има ту који, — викну она, пошто дође к себи, отварајући врата од једног малог предсобља, у који је се улазило с поља.

Ама нико не смеде уста отворити да што проговори...{S} Сваки ћутећки скупи своје ствари и држаше их под пазухом очекујући даљу наредбу.

— На поље! — командова онда показујући руком на врата.

Би ми жао Боже који се муваше као прапорац... „Бог да прости“ пришану ми он.{S} Један по један изиђосмо сви на поље у двориште а из овога упутисмо се на улицу као ждралови,... ону слику са оним дроњцима испод пазуха и обореним главама нећу никад заборавити... личили смо на оне што спроводе на заточење.

— Овако ми се што допада, — рече Панта кад изиђосмо на улицу, — Наста треба да дође код ове да учи школу;... где ли ће ова господа ноћас играти карата? — Сви ударисмо у безбрижан смех као да смо се спремили где у госте, а не да смо остали без крова.

— Лакше да те не чују, — рекох Панти.

— Море лако ми је овде... сад их се не бојим,... него овако у групи несмемо ни десет корака ићи!...{S} Да се растуримо, иначе ће нас поапсити...{S} Сваки нек се постара да где склони ствари па ћемо после лако...

Тако и урадисмо; ја узех Божу са собом и упутисмо се Болничком улицом на Дорћол, а неки одоше Хилендарском улицом, а неки се упутише ка Тркалишту.

Живка је била глува, а могло јој је бити до четрдесет и пет година...{S} Имала је навику да се бели и косу врани.

Једног дана, после две недеље од кад сам код ње, дођоше три Циганке са великим торбама, као џакови.{S} Господин је тада био дежурни у канцеларији, ја се у кујни спремах да пођем у школу, ну кад кроз прозор угледам Циганке и нехотично се задржах.{S} И госпођа их је видела па им изиђе на сусрет у претсобље.

— Помаже Бог! — повикаше све три Циганке у један глас, из кога је се могло видети, да су госпођи добро познате...

Да ли је госпођа чула поздрав ових циганчура не знам, тек их она отпоздрави и позва унутра...

— Имаћеш, госпођо, косу црну као угљен а густу као четку, — чух где једна говори у предсобљу, — море и краљица би ти завидела, слатка моја!{S} Млого ме је стало док сам све набавила и спремила, али не жалим за моју слатку госпођу, Бог јој дао здравље!...

Оне уђоше у собу а ја одох у школу...{S} Шта је даље било не знам, тек мене идуће недеље, (а био је још и неки празник), отера жандарм у кварт по захтеву госпођином и господиновом....{S} Молио сам, плакао, правдао се да нисам хаљине украо, аја ништа не помаже: „Ти или Игњат“ веле они, — „тамо се правдајте.“ Игњат је послуживао код њих пре мене,... ја сам га заступио.

„Тужни зборе!

„Као што видите, неумитна и хладна смрт покоси млађани живот нашег доброг Милана“ ...{S} Ја не могох више издржати а међутим било ми је све јасно и знао сам ко је ову комедију удесио, па почнем викати што сам год јаче могао.

— Вампир!...{S} Вампир, људи! — повикаше сви у један глас кад се ја из оне озидане гробнице јавих.{S} Ја сам непрестано викао и једва сам чекао да се ослободим, и првог, који ми најближи буде, за гушу шчепам...

— Шта радите то? — чух глас Црног Пере, који није с нама становао, већ је био дошао да нас обиђе, што је почешће чинио.

— Ето, повампирио се Милан! — одговорише му скоро сви у један глас...

— Шта, повампирио се?!{S} Какав Милан?!

— Па, ето, Милана смо сахранили и он се повампирио! — рече Риђи.

— Море, несретници, хоћете да угушите човека! — викну Црни па поче растурати камење којим су ме узидали.

Навукли читава кола оног тесаног камена из дворишта, па га лепо унаоколо око мене сложили као зид у облику гробнице, за тим скинули врата са шупе, па отвор покрили, а на њих натрпали грдно велико камење у толикој количини, да сам одатле никад не бих могао изићи.{S} Од неке летве направили и побили чело главе крстачу за коју су везали неки прљав пешкир, а на средини исте окачили о један ексер запаљену лампу, која је служила место свеће и кандила...{S} Ово су морали израније спремити, па су чекали згодну прилику.

Кад Црни диже врата са отвора искочио сам горе као из пушке...{S} Нисам гледао куда ћу и на коју страну и кога ћу ударити.{S} Зграбим ону крстачу са које одлете лампа у један угао, и њом ударим Риђег по глави тако, да се сроза на земљу, а крв га обли; за тим јурнем на другога, па на трећег,... кога сам стигао, све редом.{S} У тренутку направи се лом...{S} Посвађаше се и они међу собом...{S} Тукли су се немилице...{S} Међутим онај, који је је целу ову комедију удесио, побеже на поље кад чу да на њега повикаше.{S} Ја нагнем за њим бацајући се камењем; он се дохвати улице, ну ја га не напуштах гонити,... трчао сам за њим чак до Ташмајдана, где морадох стати, јер не могох даље издржати; био сам се јако уморио.{S} Да сам га стигао Бог зна шта би било...{S} Ту седнем на један камен а он одјури даље ка Тркалишту...{S} Скоро читав сахат сам седео и одмарао се;... једва дођох к себи од љутине.

Кад се вратих натраг ни једног не нађох, сви се беху растурили, али, место њих нађем Здравковића, бравара.

— Шта ћеш овде? — викну он кад ме угледа.

— Па... овај... — почех муцати, а већ ми беше све јасно.

— Говори шта ћеш овде?

— „Ју, два динара!{S} Та ето ту је,.. друга улица,... грош доста је(!)“ рекох.

— Он хтеде затворити врата, па се предомисли и рече:

— „Добро, уђите“.

— Ја, несретница, и не слутећи шта он мисли, уђем и кола се крену...{S} Седим ја у колима а вода све цури с мене на седишта...

— Почнем спремати новац да му одмах платим те да не стојимо пред капијом, па у томе и не обратих пажњу колико се возимо али ипак ми се учини веома дуго.{S} Очекивах да се сваког тренутка зауставе кола, али бадава, она се кретаху веома брзо, а при томе беше јака помрчина...{S} Најзад стадосмо...{S} Кочијаше сиђе и отвори врата.

— „Дошли смо госпођо“, — рече он.

— „На ево ти грош“, — рекох му из кола, — „и двадесет пара да попијеш... заслужио си, нека ти је алал.“

— „И вама“ — одговори он узимајући новац.

— Ја изиђох из кола, а ветар дува још јаче и киша шиба као бичем...{S} Он у тренутку затвори врата па седе и одјури као помаман.{S} Помрчина је тако јака била, да нисам ништа видела,... само ми ноге упадаху дубоко у мекано блато...{S} Нигде куће!...

— „Шта је ово?...{S} Где сам ја?“ —питах се батргајући час лево час десно по ономе блату...{S} Поче ме страх хватати...{S} На двадесет корака од мене викну неко што игда може: „слушај!“....{S} Ја стадох као укопана...{S} После овога чух с друге стране али слабије: „слушај!“.{S} У мало ме свест не остави...{S} Напрегнем сву снагу и упутим се једном фењеру који је био далеко од мене тако, да је се светлост једва могла распознати...{S} У зло доба приспем до фењера који је био на једној кући, пошто сам газила баре до колена.{S} После четврт сахата једва разабрах где сам била,... више војног сењака и барутане код луднице!“...

Ова моја госпођа имала је рођену мајку и две сестре, али је сама самцита седела у својој великој кући, док ја нисам код ње дошао...{S} Све собе, шест на броју, биле су врло лепо намештене, нарочито њена спаваћа соба са два дивна кревета,... сигурно је један био њеног покојног мужа, на коме је сада лежао један грдно велики пас.

Ја сам спавао у кујни на једном исцепаном, кожном канабету, управо на голим федерима од јаке жице, који су ме ужасно жуљили и помагали да дрхтим кад су ладне ноћи.

Наступи јака зима и цича као за инат, а ја међутим го што ’но кажу као фишек.{S} Целу боговетну ноћ предрхтим на оним проклетим федерима док се „Бубица“, тако је госпођа звала ону псину, теглила и зевала у мекој и топлој постељи!

— Боже мој, — говорах сам себи, — какви су ово људи без срца и душе?{S} Радим по цео дан као роб: и го и бос, и гладан и жедан, па поред тога ноћу да се смрзнем у хладној кујни, несмејући ватру наложити, а она увукла ону псину у собу па га покрива и топли, и два пута недељно купа и чешља!...{S} Храни га најбољим парчетом меса а мени да да глођем кости!...

Два месеца издржах како му драго, али кад наступише они љути мразеви, не могах даље, ваљало ми је се овога зла спасавати али како?...{S} Куда ћу у ово најгоре зимње доба?...{S} Свако чува своје скровиште,... те је мука наћи друго место.

Често пута госпођа оде к матери и код ње проведе по недељу дана, а мене остави самога у целој кући (разуме се да су собе све закључане); са собом одведе и Бубицу да је тамо тимари и храни, а ја за све то време чешем сув хлеб у ладној кујни, пошто су и дрва под кључем.

Сећам се, као да је то сада било, кад једног четвртка после подне оде госпођа к својој матери, а ја остах код куће...{S} Седећи на ономе дроњавом канабету дуго сам размишљао шта ћу да радим и, најзад, дођох до закључка да идем на занат, и ако сам знао, да се и шегрти тако, ако не и горе, муче, али само за краће време.{S} Чисто као да се неког терета отресох кад се на то реших, па устанем са „канабета“ и почнем се шетати по кујни...{S} Нисам три пута прешао тамо и амо, кад поред залеђеног прозора спазим једну сенку где промаче...{S} Брзо приђем к вратима и кад их отворих на прагу стајаше жандарм са великим леденицама на брковима.

— Добар дан! — поздрави ме кад се појавих на вратима.

Ето, ко би јој могао одрећи?...{S} Нико,... бар ја не.

Дозвољавала ми је да држим и приватна послуживања, па чак и да продајем по улицама „Телеграм с бојног поља“ кад беше српско-бугарски рат, само да који грош више зарадим, а и они су ми доста плаћали: осам динара месечно у новцу поред свега осталог што сам у кући имао.

Она је имала једну једину ману а та је, што је своју децу и сувише мазила тако, да је с тим ишла у крајност...{S} Чак је и мене мазила.

Како му драго, тек мени је у тој кући било добро.{S} Ту сам сретно проживео пуне четири године и то ми беху најслађи дани за све време мога ђачког, мучног живота.{S} О том добу нећу причати, јер те то не би ни могло занимати, а и иначе се монотони дани доброг живота лакше заборављају.

Тако снужден седнем на један камен поред огњишта размишљајући о злу које ме снађе...

После једног сахата свет се поче разилазити и кад сунце зађе у дворишту није било више никога.

Како ми се беше досадило седећи, устанем и приђем брвнима која су била наспрам општинских прозора и кроз пукотине посматрах шта се ради у судници.

Лепо видим председника и његовог ћату где седе за столом један наспрам другог.{S} Ћата пише а председник се налактио на леву руку и нешто говори показујући прстом десне руке на хартију испред ћате...

Кад ћата би готов прочита председнику шта је написао.{S} Тек што овај свој рад доврши, председник лупи у асталско звонце на чији се глас појави служитељ.{S} Из покрета сам видео да су нешто говорили, али шта не знам, тек после два три минута зачагрља катанац на брвнари, реза спаде и врата се отворише.

— Излази! — викну онај исти пандур, Витомир, што ме је и затворио.

— Шта је? — упитам и не слутећи шта ме чека.

— Излази овамо,... показаћу ја теби како се диже „бунт“.

— Какав бунт?!...{S} Јеси ли ти луд?!!...

— Не лај, штене једно, док ти нисам сад!...{S} Брже!

— Па шта хоћете са мном?!

— Ми дошли да се упишемо у Учитељску Школу.

— Па?...

— Нема места...{S} Већ три дана како џеџимо овде пред вратима...{S} А ти?

— Па и ја сам ради тога дошао, — одговорим, а међутим био сам као убијен.

— Кад си дошао?

— Синоћ.

— Јеси ли написао молбу?...

— Какву молбу?!...

— Професорском Савету или управитељу за упис.

— Не знам ја о томе баш ништа, а кад мора бити написаћу...

— Напиши, можда ће нас примити и ако веле да је број попуњен.

— Нека их ђаво носи са њиховим бројевима,.. него где сте ви учили гимназију?

— У Крагујевцу, а ти?

— У Београду.

— А што се тамо ниси уписао у школу?

— И тамо попуњен број, а ја се нисам могао раније јавити...

— Где си у квартиру?

— Нигде.

— Онда хајде са нама.

— Где сте ви?

— Горе на пиротском друму у једној кавани, има нас пет,... газда нам је дао једну празну собу бесплатно...

— Ако вас приме како мислите да се издржавате?

Уз механу била је једна бакалница а до ове соба, која се сучељавала са механском собом, у којој је мој друг спавао...

Ватра се појавила из собе до бакалнице, али како је зид, који раздваја ову од механске собе, био врло слаб, то је најпре дим, а после и ватра, продро у механску собу, и срећа је што су људи благовремено дошли, те оног нашег друга већ онесвешћеног из собе извукли, иначе би се угушио или изгорео.{S} Чим дођох видех где мој јорган, са којим је био покривен, у дворишту табају ногама и гасе!...

— Зар, Боже, хоћеш и овај дроњави јорган да ми узмеш за који сам служио два и по месеца! — рекох узбуђен, а за тим упитам газду, који чупаше косу, гледајући како му ватра оно мало имања, с тешком муком стеченог, прождире.

— Шта је с мојим другом?

— Макни ми се с очију, — викну набусито и изгледаше, као да ће ме за гушу шчепати.

— Подједнако трпимо штету; јер ја у моме јоргану губим колико и ви у целом имању, — промрмљам љутито.

— Друг ти је у механи, — рече ми један из гомиле, који је слушао разговор, — ено га где лежи на клупи,... јако је изнемогао.

Уђем у механу и, збиља, нађем га на једној клупи где лежи...{S} Било га је жалосно погледати: уснице му модре као чивит, а лице тамнобледо и мршаво, као да је три месеца боловао.{S} Свака црта његовог лица показиваше велику изнуреност и биле су живи сведок млогих беда и несрећа које је дотле овај божји створ преживео.

— Јадниче, шта ли ће још с нама бити?! — и нехотично за себе прошаптах хватајући га за руку.

— Остави га! — викну ми један од присутних, — веома му је рђаво,... мора се пренети у болницу.

Тако смо и чинили, јер после једног сахата био је већ у болници, где је остао читаву недељу дана, док се није са свим опоравио.

Свију нас беше највећа брига, да му нађемо послуживање, док се он у болници бави, те да има где, кад из ове изиђе.

Трећег дана по изласку његовом из болнице нађемо једног господина на крају вароши а на бањском путу, који се једва склони да га прими само за храну и стан.

Сад нам је, хвала Богу, било лако, јер смо сви имали, ако ништа друго, оно бар склониште.

У школи нам је ишло добро...

— Шта?!.

— Морам ићи у школу...

— Зар и данас?!...

— Па данас је у школи слава...{S} Казао нам је професор да у осам дођемо на пробу...

— Бре даћу ја теби пробу па ћеш се чудити!...{S} Ово је да Бог сачува: храниш га, грејеш га, чуваш га као своје, па га за све то не можеш бар празником код куће видети да што уради, — гуњђа госпођа...

_ Али, молим вас, данас је ђачка слава...{S} То је наш најрадоснији дан у години...

— Не знам, нећу да чујем!...{S} Марш тамо у кујну, на онај лук чисти, док те нисам по њокалици!...{S} Гледај ти молим те!...

— Али ја...

— Ни речи, или на поље!...

— Молим вас ја ћу данашњи изостанак дупло накнадити.

— Вуци се одатле кад ти кажем!

— Ја оклевах...

— Шта чекаш?! — опет ће она а сикће као змија.

— Мо...

— Напоље! — дрекну она и ја се за трен ока нађем са свима својим прњама у — снегу...

— Наздравље ти, Милане, — рекох у себи, шта ћеш сад?...{S} Сад можеш до миле воље „пробати“...

Бадава сам испред врата молио госпођу да ме задржи и ако сам јој обећао да ћу је у будуће боље слушати и да нећу ићи на пробу, али она ни да чује.

Целу школску годину провео сам добро, јер скоро ни у чему нисам трпео оскудицу, али у школи је, поред великог домаћег посла, теже ишло, јер пети разред беше онда преоптерећен са пет-шест нових предмета...

Како му драго ја се докотрљам до испита са две двојке и то из Француског језика и Литерарних Облика.

Последњи испит, чини ми се, имали смо из Хемије.{S} Јако сам страховао: како ћу на њему проћи, јер сам био већ пао из два предмета, па ако и из овога паднем онда,... онда на здравље мени!...

Нарочито ме обузе страх, кад се међу ђацима пронесе глас, да ће директор заседавати, јер сам га се бојао као живе ватре, пошто имађаше обичај да често пута узвикне: „Ко је сиромах не мора учити школу — на занат!...{S} Испит је метла, која ће да чисти ленштине!“...

Бре, питао би га ја да је он био на моме месту, али шта ћеш: сит гладном не верује...

Сврши се и овај последњи испит на коме сам доста добро одговарао...{S} После испита упитам професора, који нам је заседавао, за оцену, и он ми одговори овим истим речима:

— Имао си тројку резултат, па сам ти толико и дао,... можеш казати побратиму...{S} Јави му да ћу довече мало доћи код њега, — а за овим отвори каталог и ја мојим очима видех писаљком забележену тројку.

Кад би време, уписах се поново у V разред, али без икакве воље, само да се не зовем мангупом...{S} Хтео сам да ту годину проведем а да ништа не учим, па ако положим испите — добро, а ако не положим — да идем у војску, јер бих тада имао довољан број година...

Три недеље скоро како идемо у школу, а за то време свечано добијем две двојке и то из предмета, из којих сам прошле године имао добре оцене...

Једно после подне дођем, као обично, зловољан у школу.

Око табле, на којој се лепе објаве, беше се искупио велики број ђака, који се тискаху као под пресом.

Растерам неколико мањих испред себе и приђем к табли, на којој стајаше објава од прилике ове садржине:

„Они ђаци, који су на годишњим испитима пали из три предмета, па међу њима има и један живи језик, — имају права и могу полагати испит из она друга два предмета ну с тим, да у старијем разреду за њих буде обавезан други живи језик, из кога су раније положили испит, пошто по новом закону један мора бити обавезан...

„За спрему даје им се рок петнаест дана, а дужни су се одмах пријавити и прописну таксу положити“... и т. д.

Читајући ову објаву нисам веровао својим очима и ако сам је, ваљада, десет пута прочитао.{S} Да би још сигурнији био викнем једном малиши пред собом:

— Читај бре гласно! — а овај утањи:

— „Они ђаци“... и т. д.

— Добро је, — рекох а све ми ноге клецају,... ни сам не знам за што...{S} Било ми је као да сам добио премију са главним згодитком, јер ово заиста беше за навек изгубљена ствар — повраћена, пошто се за испите нисам плашио.

Одмах се вратим кући и у два три скока истрчим уз степенице, где у ходнику затекнем госпођу...

— Ура! — узвикнем и треснем књиге о под, а она устукну један корак назад па викну:

— Који ти је ђаво, јеси ли полудео?!!.

— Ура!...

— О, часни га убио!...{S} Шта ти је?!...

— Молим вас, госпођо, викните и ви: ура!

Она се прекрсти и измаче још два корака а но изразу њена лица закључих, да она поче сумњати у моју здраву памет.

— Говори, шта ти је?!

— Не питајте ме,... дајте ми четири динара, па ћу вам после причати, али брзо, немам кад да чекам!

Она извади из џепа четири динара и бојажљиво ми их спусти у руку само беду да скине с врата, јер се одистине беше нашла у небраном грожђу.

Чим видех новац у рукама јурнем низ степенице као без главе па право у школу.

По свршетку матуре провео сам школски одмор у месту рођења, а по повратку упишем се у правни факултет на нашој Великој Школи.

Сад је требало живети, али од чега?...{S} Послуживати се није могло, а кондиције, нити службе или каквог другог посла нема.{S} Беше ми врло критичан положај...{S} Неко ме време помагаше другови, али и њихова се помоћ исцрпе, а газдарица неће ни да чује што ја немам ништа, већ хоће кирију или напоље.{S} Два месеца мучио сам се горе но икад дотле, јер ово беше мука човека, а раније детета.

Срећа, а можда и несрећа, јер ко ће још знати често у животу шта је срећа а шта несрећа, еле шта је да је, тек ја мишљах да је по мене био добар случај, те сам примљен у један „завод за васпитање деце“ као наставник.

Ту се намерим на неку управитељицу, нервозну, слабу, готово хистеричну девојку, као што је доста чест случај код тих створења.{S} Укратко ћу ти испричати како сам у заводу завршио своју наставничку каријеру:

Једне недеље рано изјутра (а то је било трећег месеца по мом доласку у завод) — одведем мушку децу у трпезарију на доручак, где затекнем и женску децу са својом наставницом.{S} Управитељица није ту била, већ је остала горе у канцеларију да пише неки извештај.