Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.

Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.

При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.

Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...

— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.

Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.

— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.

А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.

Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...

»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...

Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:

— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.

— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.

После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.

— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.

Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.

— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.

— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.

Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.

— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.

— А, кићане, шта ћеш сад!...

— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.

— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.

Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.

Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.

После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...

Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом.

Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...

Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...

А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...

Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...

Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...

»Ето ти свет!...{S} То је оно, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...

— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.

Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.

— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?

Он обори главу и промумла нешто као одговор.

— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?

— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.

— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.

— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу...

Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.

Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...

А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.

Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...

Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.

Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.

Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.

Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.

А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...

»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.

Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...

А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.

Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је таква девојка.

Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.

— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...

— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...

— Како то јарца?

— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...

— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...

— И она дере жестоко.

— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.

— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...

— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.

— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.

— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?

— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.

Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«

— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?

Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.

— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!

Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.

Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.

»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...

Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...

И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...

»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.

...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...

Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...

Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .

Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...

Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...

Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.

Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.

О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...

— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.

— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.

Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .

Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.

— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.

— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.

Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.

Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.

»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.

Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.

Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...

Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.

Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...

— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.

Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:

— Је л’ то митрополит'?

— Иди, бре...{S} То је професор.

— Кака му је оно капа?

— Камилавка, што носе калуђери.

Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.

Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.

— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...

— Прочитај.{S} Видиш да пише: , одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.

— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.

Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...

Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...

»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«

Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...

Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.

— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.

— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.

— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.

Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:

— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.

— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.

Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...

Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био нешто — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...

Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...

Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.

Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.

Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.

Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође оно.

Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о томе некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.

Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од онога: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још онда, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје оно...

Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...

И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.

— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.

Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.

Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.

— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...

Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.

За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.

У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као свете куће, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве свете куће, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.

У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.

Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.

А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.

Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.

Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.

Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.

Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.

— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...

И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.

Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...

Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!

Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...

Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...

Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру , па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.

Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.

— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.

— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.

После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.

Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.

— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.

— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.

— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...

— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!

Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...

— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...

— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.

— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.

— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.

— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...

— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...

— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.

— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...

— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.

— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...

— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.

— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.

— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...

— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...

— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«

Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.

Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...

Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.

Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,

Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.

— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.

— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.

— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:

Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.

Шта је то Љубомир могао од игумана научити?

Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!

Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.

Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.

— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.

Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...

Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...

Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.

Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.

— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...

Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.

Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.

Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев...

Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.

Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...

Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.

Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘

— Ехе-еј... момче!

Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.

— А ти... шта то?

— Бројим виле за сутра, за плашћење.

— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...

Љубомир га послуша.

— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.

Љубомир стане причати редом.

— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...

Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...

— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...

Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...

— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.

— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...

— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.

— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.

— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!

Љубомир понови отегнуто, на слогове:

— Ми-не-ра-ло-ги-ја.

— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?

— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.

— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.

Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:

— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и ћасом купуса, а он, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.

— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...

»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће га умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.

— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.

Ђак му каза и пође.

— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?

Љубомир се досети јаду, па рече:

— Игуман ме послао.

То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.

»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...

Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.

Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...

Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.

Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...

А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...

Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...

Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.

Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...

— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...

Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...

Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.

»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш оно, право, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није то, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...

Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...

Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...

Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...

— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.

У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архимандриту оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...

Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.

Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:

— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...

Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.

Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...

— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!

Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:

Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:

— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...

За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.

Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...

Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...

Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.

Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.

Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти он овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...

Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.

— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...

После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...

— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...

Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...

У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.

Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.

»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.

Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...

И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.

»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...

Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...

Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...

И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...

Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по трећи пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.

Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:

— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.

И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.

Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим други... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...

Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...

— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...

»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити друкчије, ново...{S} У очекивању тога непознатога, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...

И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:

— Данас!...{S} А хаљине?

— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.

— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?

Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:

— Кажем... тако наређују старешине!

Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...

Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...

— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...

Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.

— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.

— Како... докле да живиш?

— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.

И архимандрит се зачуди:

— Шта ћеш јести тамо?

— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...

— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.

А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: он да буде владика, а ја, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...

Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:

— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...

Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:

— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...

По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:

— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...

Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.

И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:

— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.

Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.

Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...

Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.

Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.

У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.

Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.

Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...

— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.

— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...

— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.

— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.

Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...

Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...

Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...

У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...

Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.

А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...

Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...

А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...

Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...

Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...

Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...

Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...

Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.

Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...

— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...

И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...

Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...

Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...

Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...