Покојни чича Јеша, још за живота свог направио је од камена чесму у свом воћњаку, одакле носаху воду многе куће из близине.{S} Причају, кад је ову воду правио мајстори су га понудили — да урежу, у камен његово име и презиме, и он им не даде објашњујући им онај стих из светога писма који вели: „Чините добра тајно и зато ће вам Бог платити јавно“.

Тек што зора беше зарудила, једног дана одмах по познатој свађи Перовића укућана, код воде ове се састадоше две сељачке торокуше — две аброноше најординарније врсте:{S} Јана и Ђука.

„Јеси ли чула за ове Перовића газде?“ Отпоче Јана.

„Нешто мало.“ Одговори Ђука.

„Јес’ истина, истукли су се као овнови, али баш и ако ће“.

„Који л’ прво заметну кавгу?“

„Газдарица Стоја у мал’ није све побила.{S} Кажу била је трештена пијана“.{S} Па... наставила да узвари млеко, док јој врисне дете на пољу — а она потрчи тамо — па преко квочке и пилади те удави седморо.{S} Кад овамо викну је „покипи млеко“, а она опет потрчи преко пилади те удави опет седморо — осморо, и млеко јој сво искипи по ватри, онда неко јој нешта реко, а она дочепа мотку па њом удри ђе кога стигне.{S} Јадна Милица сва испребијана — добила, поштеде од доктора пет месеци.{S} Па и дете јој што кажу оно једно више и нема сво испребијала; те у вече људи дочепали пушке, ножеве и сикире — те умало није било окршаја.{S} Кажем ти умало се размимоишло те није мртвих пало.“

Ако, ако, то ми је мило, нека пукне тиква једном.{S} Њина свила досади целом селу.{S} Ама живота ми мога, давно би се они поделили — да није оне чинилице Стојаре.{S} Она зна сто ђавола.{S} Опчинила их те раде као вочићи, а она само краде и издаје.{S} Смем у живот, да она сад има 200 дуката у злату.{S} Марко кућни старешина, код њега кеса и новци па само грабу и он и она“.

„Море мани!{S} Чудим се оној Даници како их трпи — а оне су друге као свака марва“.

„Ада друго!{S} Даница ће њих и поделити.{S} Они тучу све оне, али њу ни малим прстом не смеју — дохватити.{S} Какву чудну браћу она има?!{S} Они би дошли и поклали све само да се она што потужи“.

Овако су резоновале Јана и Ђука.{S} Овако и још горе лажу и резонирају све сусетке и суседи који окружују Перовића кућу.{S} Они самим члановима ове задруге ово све и још црње саопштавају — подмећу, и клеветају једно код другог наизменицу.

Овако се с’ дана на дан правила ларма и свађа све оштрија и ординарија, и на тај се начин кућа све више пљачкала и поткрадала од стране кућних лопова.

Што је кућа све више опадала то се незадовољство све више пењало.

Казали смо, какве је последице донела подела рада женског, који се односи на одело, обућу и чистоту.{S} Ове врло важне намирнице које су у тесној вези са здрављем и животом човека, радиле су све јетрвице и прилично подмиривале потребе своје и својима изузимајући Стоју; која се беше предала и душом и телом свом планинском позиву са жељом: да очува интересе куће и расположења укућана, да очува своје име и част, ради свог мужа и своје дечице; али док је на то мислила и чувала на другом је месту губила више.{S} Марко је куповао сукнено одело па и лети и зими њиме прикривао своје поцепане и нечисте преобуке, а деца су му била: као деца цигана — чергаша.

На селу, врло се хрђава брига води о чувању и неговању мале деце; али то не шкоди толико, као знатне промене које се у том погледу учине.{S} Н. пр. ако дете почнемо од рођења његовог на примитиван начин чувати и неговати све дотле — док порасте и само о себе почне се бринути; од тог детета можемо имати у свему здравог и издржљивог члана породице.{S} Но, ако дете почнемо испочетка његовог живота брижљиво чувати и неговати по упутствима науке о здрављу, па одједаред тога се одрећи и учинити велику и наглу промену — опасно је за здравље и живот сваког детета.

Колико је опасно нагло погоршање, толико исто опасно је и побољшање. — Равнотежа је најбољи пријатељ сваком делателном створењу па и стварима.

Стоја, док из задруге одјеваше децу, била су јој увек одевена, обувена, чиста и опрана, али ево, запушти их до крајности.{S} Увек боса и лети и зими, поцепана, распојаса, гологлава, неумивена,вашљива и т. д.{S} При том кад се узме у обзир младост не само деце већ свију животиња, која се ни мало не обзире на време и непогоде.{S} Ако је снег, дете босо иде и гледа своје стопице како шарају по њему, ломи леденице са стреха кућевни и носи их у рукама, па још и загризне по неки пут помишљајући да су то чибучићи од шећера; и тако добро озебе и долази у собу плачући.{S} Мајка нешто љута на себе или на другога муне га, ћушне га, шине га и т. д.{S} Тим поступком деца отискују камен по камен из свог органа свог механизма, која ће и најмања олуја болести заљуљати, оборити — и отиснути у бездно море што се зове смрт.

Једне јесени флуенција (болест) појави се рано у народу и поче немилице сатирати све — а нарочито децу.{S} Она дође и у кућу Перовића и пообаљива чељад на постељу која попадаше као снопље када духне север.{S} Трчало се угљеварама, картарама, докторима и траварицама, и неком би од вајде — али Марковој и Стојиној деци не поможе ништа.{S} Умре једно, друго, па и треће.{S} За две недеље троје деце!{S} То је ужасно.{S} Остаде им најстарији син Иван, и најмлађа ћерка Ката.{S} Умре им један син и две ћери.{S} Сви су жалили, кукали и плакали али мајка највише.{S} И дан и ноћ кука.{S} хоће да излуди.

Кад су последњу четрдесницу давали, беше се искупио силан свет.{S} Многи сиромаси и сироте дошли су да се напију и наједу — али сви за то морали су платити.{S} Сребрни стопарци били су сузе свију њих кад мајка паде преко сва три гроба у којима јој беше поломљена и сахрањена срећа, нада и узданица и заврши своје јадовање овим редом:

Ова тужна запевка, ова жалосна и не поречна истина трону свакога слушаоца — а нарочито Стојине јетрове које то све слушаху — и дођоше до убеђења — да децу треба чувати, и да је за њих опасно живети у задрузи.{S} Оно и јесте опасно, али у задрузи као ова што је.{S} Али читаоц је до сад видео, а и од сад ће видети — да је паметна задруга најбољи услов за свестрано образовање омладине, и за благостање и удобан живот свију и свакога.{S} И сам је човек сличан задрузи, на њему има разноврсних делова који се узајамно помажу и одржавају људски живот.{S} Н. пр. стомак хоће хране и то захтева од разума.{S} Разум тражи исту и заповеда очима да га воде, ногама да носе, мирису да куша, рукама да узме и т. д. од свега тога одузмите му једно и оставите га самом себи, он мора угинути.

Али проклето себичњаштво везује људма очи и наводи их на танак лед.{S} Гура их у очигледну пропаст, и ти чести примери, ти верни другови сваког самца уче без прекида, и ако својим немуштим језиком оно пак живим примером и свакодневним сликама јавним и чистим као сунце.

Велика позорја ћутећки науче више људе од најпризнатијих говорника и реформатора на речи и перу.

Перовића задруга поче јавно говорити о деоби.{S} Сва упињања, сви разлози и савети, све опомене на аманет покојног Јеше не помогоше ништа.

Жене се сваки дан свађају и туку.

Људи то забашуравају и боје се деобе као живе ватре, јер им још зује у ушима оног Јеше, оног свеца, оне речи: „Ако се изделите, биће те пуки сиромаси.{S} Сиромаштво нагони људе у беду, а беда у преступе и злочинства.{S} Као такви бићете мрски и Богу и људма и отрпеће те велика искушења и мучења док сте на земљи, а још гора и грознија на оном свету“.{S} И „Лутајуће душе нека вам буду вођ и пратилац кроз цео ваш земни живот.“

У народу је такав обичај, да ако им се не држе деца већ умиру рано, онда новорођеним дају имена груба као:{S} Гвозден, Вук, Вучко и т. д. у тој цељи родитеља Вука Перовића дадоше му то име.{S} И он је у ствари личио на Вука, или још боље на курјака.{S} Био је гневан, љут, напрасит и брз.{S} Волео је да се туче са сваким, али и беше снажан и чврст те нико му речи није смео ословити што би њега увредило.{S} Једном, на копању кукуруза — почеше они корети жене, како оне завађају и дјеле браћу, и сви, а било их је до 30 које мушко које женско, нешто из куће а нешто надничара — осуђиваху жене и доведоше закључак — да жене не треба ни за шта питати, а треба их тући у сваку стопу.

Вук је овде врло мало говорио, већ је кројио планове — како ће једног вечера исшибати све жене у њиховој кући.{S} А кад се већ дотле дошло, ту нема више среће, нема живота, нема ничега.

Једног вечера он дође раније кући — па стаде ослушкивати око куће као какав крадљивац, и жене се псоваху у кући због неких ситница — он упаде у кућу носећи конопац у рукама па и без једне речи поче их по врату шибату, по раменима и глави.{S} Стаде писка жена и деце по кући — нека побеже у собу и заклопи се, нека напоље.{S} Он разјарен као лаф јураше за њима по авлији гађаше их на доват дрвљем и камењем.{S} За тим се врати и одвали врата на соби те и њих две које се ту беху склониле изудара.{S} У оном гњеву он би ударио и мајку своју а некмо ли жену Перунику. — Њу је мало дохватио врхом од конопца па му је умакла у помрчину, и те ноћи ноћила је у комшилуку, не вратив се својој кући.

Сутра дан њих неколико полазише кметовој кући па се двоумећи вратише.{S} Марко, као кућни старешина требао је то још увече да расправи, ал’ није мого јер је било све љуто и надурено. Изјутра он пошто се опремише сви, позва све људе и њихове жене у кућу да виде до кога је кривица, да даду задоволења бар колико толико.

Пошто се искупише сви, Марко запита.

„Шта је било вама?{S} Што ви ти, Вуче, туко жене?

„Ја сам их туко: што су безобразне, што једна на другу пакосте, и хоће да нам упропасте кућу“.{S} Одговори Вук.

На ове речи осуше жене као туча.

„Јес!{S} Ти си паметан судија.{S} Па нас груваш крвнички чим достигнеш, а твоју женку само мало окреса по сукњи крајем од конопца.{S} Ала синко мајчин ја ти нећу опростити ако будем жива?{S} Плакаше Даница и заврташе рукаве своје кошуље, на чијим белим и пуним рукама примећаваху се издалека пруге плаве као чивит.

„Све све, али ја нисам ни речи рекла синоћ, а он ме удари певницом за врат, све ми свици полећеше испред очију.{S} Па ако.{S} Побили сте ми ђецу, па убите и мене — ја не марим.{S} Рече Стоја гушећи се у сузама.

„Џакале смо!{S} Како нећу џакати, кад јуче остало ми дјете вође на прочевљу у колевци спавајући, ја изиђо’ до на бријег да видим овце и вратим се, кад оне, не знам која изнјела ми дјете пред кућу — па га развиле.{S} И све наше свиње бијаху се искупиле.{S} Па да су га поједе или нагрдиле — куд би била моја брука.{S} Да ми је што гођ било овом ђетету, не би ми вала ни ви ниједно живели, па до ђавола.{S} Мене је и онако омрзо живот“.{S} Говораше Ружица бришући сузе.