КЊИГА ЧЕТВРТА — ПРЕОБРАЖАЈ
Син наслеђује оца.
Латиф доби заповест, да рају умирује и власт утврђује.{S} Он зађе по Драгачеву и постављаше кметове.
Сила притисну земљу, и устанак од 1814 би угушен.{S} Циљ му беше слобода, а последица ропство.{S} Хтеде бити вихор, па поста сламка у њему.{S} А шта може сламка међу вихорове?.
Сулејман Скопљак-паша и његови помоћници имађаху мутну воду, а овој се најлакше лови.{S} Колац и ланац уђоше у посао, јер требаше рају обезглавити и мир утврдити.{S} И мир би утврђен.{S} Хиљадама беше похватано, оковано и у тамницу бачно, на коље набијено.{S} Густа тама обави земљу, и сем дубоких уздаха оковане раје, никакав глас не допираше до ушију Сулејманових.
Латиф пројури кроз Драгачево и дође у Горачиће.{S} Ово село беше остало без кмета.{S} Устанак га беше прогутао, а то беше тренутак, кад Горачићани место кмета добише војводу.
Латиф сакупи оно мало народа што беше остало и из бегства се повратило, изведе Жарка, и, стрељајући очима око себе, загрме:
— Рајо!...{S} Пасја веро!...{S} Памет у главу!{S} Тамнице градске још нису пуне.{S} Спремљено коље чекате на бедему.{S} Тешко оном ко се обезуми!{S} Покушате ли ма што, разорићу вам село до темељ.{S} Домове ћу вам огњу предати, а вас живе на коље набити!{S} Са коља ћете слушати писку нејачи своје и гледати домове у диму и пламену!...
Тако грмљаше Латиф, а раја, погружена слушаше.{S} Он не беше лаф, већ вук, који ноктима раздираше жртву своју.{S} Јарост му обузе и душу и тело.{S} Очи му беху жеравице, а из уста сипаше бес, као јара из зажарене земље.
Жарко стајаше уза њ као кип.{S} Глава му беше погнута, а очи полуотворене.{S} Час по час стресао би се и крадом погледао око себе.
— Чу ли рајо! — настави Латиф. — Милости нема!{S} Бунтовнике морам истребити.{S} Што дочепам, у прах ћу смрвити.{S} Раја мора бити покорна и верна.{S} Без тога јој нема милости.
То рече, па се окрете Жарку
— Ти ћеш кметовати овој раји.{S} Буди ка’ и отац ти.{S} Не штеди никога.{S} Доброј раји добар буди, а бунтовнике немилице гони.
Жарко подиже главу, али очи обори.{S} У лицу му не беше ни капи крви.{S} Изгледаше као мртвац.
Латиф спусти руку на раме његово и рече сакупљенима:
— Ово ти је, рајо, кмет од данас.{S} Он ће ти кметовати у царево име.{S} Отац му беше кмет, па је право да и он то буде.{S} Сваки нека се у памет узме!{S} Ко му се успротиви, нека зна да се цару противи.
Латиф сврши посао и оде, а народ са погнутом главом разиђе се и предаде се својој судбини.
Жарко поста кмет.{S} Он кметоваше онда, кад браћа његова труњаху по мемљивим тамницама и на кољу издисаху.{S} То већ беше довољно да се о њему разно говори.
Зар се може очекивати какво добро од сина, чиј отац беше огрезо у пороцима? — питаху се једни..{S} Где је још дрво зла доносило плодове добра?{S} Какав беше кмет Павле? — Човек огрезао у неваљалству, утонуо у пороке; човек који је арао, глобио, кињио, бешчастио и срамотио.{S} Зар се може каквом добру надати од сина, рођена од оца без милосрђа, васпитана од родитеља без части, обучена од учитеља без душе?
Тако говораху они, који у младом кмету назираху другог Павла.{S} Њихово гледиште не беше без основа.{S} Они имађаху пред собом факта, и на овима засниваху своје закључке! „Какав отац такав син“ — беше им почетак, а, „Не пада ивер далеко од кладе“ — завршетак суђења.
Они, којима кмет Павле беше добар човек, друкче суђаху о младоме кмету.{S} Полазећи с другог гледишта, долажаху и до другог закључка.{S} Прилике им беху у толико повољније, што млади кмет беше неискусан. „И право је да син наследи оца“ — говораху они.{S} Другим речима ово значи: „Моћи ћемо с њим како нам се свиди.“
Но беше их и таквих, што држаху „златну средину“.{S} Ако је отац рђав — говораху они — зар мора и син такав бити?{S} Не одлеће ли кад год ивер далеко од кладе?...{S} Жарко има пред очима прошлост очеву, и ова ће га опаметити.{S} Зар је једном било, да од зла оца буде добар син? и тако даље
Било како му драго, тек о младом кмету разно се говорило.{S} Сваки је ствар ценио са свога гледишта.{S} Опште оцене не може ни бити онде, где су разна поимања, разне навике; предрасуде, жеље, интереси......
Млади кмет.
Све се преображава, па и душа човечја.{S} Врлине и пороци, разнолико груписани и сложени, дају тип карактерима.{S} Кад врлине учмају, пороци бујају, и обратно.{S} Оно, што се у душу прво засеје, најбоље ниче.{S} Основне врлине најмоћније су и најтрајашније.{S} На њима се подиже морална зграда.{S} Оне су у стању да проникну кроз пороке и да их угуше....{S} О, ви први сејачи, имајте ово на уму!
Има један важан чинилац у друштву, коме се ретко даје заслужно место.
То је мајка.
Велики народи имају велика дела, али имају и велике људе.
Отаџбина тражи грађане, држава поданике, а друштво људе.{S} За све то треба спремити човека.{S} А зар га може ко боље спремити него онај, који најдубље продире у срце његово?
Силан је утицај материн.{S} Њена је реч љупка и блага, али моћна и душебудна.{S} Она дејствује, подиже, зида, ствара и преображава; она продире кроза срце и душу, прожима цело биће, улази у крв, њу пречишћава, снажи и облагорођава.{S} И за тај посао њој не потребују никакве теорије.{S} Не.... доста је да буде мати, права мати, па да има сву властиту моћ.
Права је мати моћна.{S} Она је благо, које се не купује, нити вештачки ствара.{S} Њен је глас моћан, моћнији кад кад у колеби него у палати.{S} Она поставља основ душе детиње, усађује прве клице, њих негује, духом залева, врлинама храни, нежношћу облагорођава.
Жарко имађаше матер, која беше у стању да преображава.
Ма шта се говорило о Жарку, ма колико се права на то имало, ваља имати на уму, да он некада беше на крилу добре матере, да се на грудима њеним одмараше и ту врлинама напајаше.{S} Као добар хришћанин што под видом хлеба и вина прима тело и крв Христову, тако Жарко, сишући матер и напајајући се духом њеним, усађиваше у себе основне врлине, важније од свих потоњих.{S} Све што беше на крилу њеном чуо, беше добро и ваљано.
Али тица доби крила.{S} Жарко одрасте, напусти материно крило и лиши се оног светог храма, у ком свака реч беше света, искрена, блага, љупка и пуна премудрости.
Жарко дође под управу очеву.{S} То беше кобно по њега, јер очево крило често је запуштени врт, у коме коров угушује цвет.{S} Овде се могло с правом рећи: отац је ту, да поруши оно што је мати сазидала.
Истину рећи, Павле је волео сина.{S} Хтео је да га усрећи, и право је.{S} Али њему једно недостајаше: он не беше срећан нити поимаше праву срећу....{S} Како другом да дамо оно, што ми сами немамо?
Отац задовољаваше сина, и овај му беше предан.{S} Но ова задовољства беху од оних, што подгризају душу и разоравају ум.{S} Младу душу Жаркову обузе трње.{S} У њој се угуши све што беше засађено руком материном.{S} Син Павлов поста размажен дечко, а за тим распуштен младић.{S} Још мало требаше, па да у њему угине све што беше подигнуто руком материном.
Али, гле, чудан обрт ствари!{S} Богу би угодно да сачува темељ Жаркове душе.{S} Кмета Павла неста са лица земље, и син се врати у наручје матере своје.
Ето матере, ето душевног лекара!
Мати прими сина и исцељаваше недуге његове.{S} У том послу руковођаше је само провиђење.{S} Оно је умудри, да настави онде где је прекинуто.{S} Нека невидљива сила учаше је, да се рђаве навике саме ниште, кад се добре подижу.{S} И овај наук беше мудар и она му инстиктивно следоваше.
Жарко имађаше добру основу, а лошу потку.{S} Прво му постави мати, а друго отац.{S} Ваљало је стару потку истргати и уткати нову.{S} Или боље рећи: ваљало је кроза сина провести матер.
И још нешто.{S} Кмет имађаше срца и у срцу љубави.
Спасенија га беше опленила.{S} Он је имађаше у дну срца и душе своје, и љубљаше је свим жаром младићске љубави.{S} И кад отац забоде нож у љубав ову, душа Жаркова разгневи се.
Жарко се врати матери, и осећаше се добро.{S} Мати пак беше задовољна, и вршаше своју дужност.{S} Рад јој беше прост, али пун части и поноса.{S} Она беше мати, и ништа више.{S} Поступаше са њим као са сином својим, а то беше довољно.{S} Оживљаваше у њему најстарије успомене, и то беше на своме месту.
Често Жарко сеђаше поред матере и гуташе њене речи.{S} Старица причаше и тим причама преображаваше душу свога детета.{S} А те приче беху просте, какве обично добра мати прича својој деци.{S} И то беше добро, јер њима истицаше ранију, а претрпаваше потоњу прошлост.{S} Она везиваше сина за себе и одузимаше му времена да буде син Павлов.
Кад и кад мати би се у причању дотакла и оца, али то беше обазриво и мудро.
Жарка поче обасјавати светлост.{S} Душа његова засја и савест се пробуди.
Он постаде судија и суђаше неумитно.
Беше при крају новембра 1814.{S} Млади кмет некако чудновато изгледаше.{S} Очи му беху потамнеле, лице подмакло, бледо, као да је годинама боловао.{S} Изгледаше врло збуњен.{S} Слабо је куд излазио и с ким се састајао.{S} Већином је седео код куће, хучао и од свачега презао.
Ова промена на њему задаваше бригу матери.{S} Одавно она примећаваше како јој син чезне и таје као восак, али не знађаше узрока томе.{S} Питаше га често, но овај увек одговараше да му није ништа.
Једног дана сеђаше сам у одаји.{S} Руку беше налактио на колено, а браду завалио у стиснуту песницу.{S} У души му се куваше нешто.{S} Ни трага на њему од оног веселог и безбрижног младића.{S} Личашв на старца, кога су патње и невоље сломиле.
Више од два часа проведе у самоћи.{S} Кад и кад устао би, крочио два-три пута немарно по одаји, па се враћао и поново седао на исто место.
На један мах протеже се и зајеча.{S} Спопаде га нека мука.{S} Груди му се надуше, мускули задркташе, а ватра га обузе.{S} Он скочи као бесомучан, отвори врата, ухвати се руком за перваз и грозничавим гласом рече:
— Нано!
Мати тумараше тамо амо по кући.
— Нано! понови Жарко.
Марта се осврте, и кад спази сина тако узбуђена, трже се и пребледе.
— Где је Спасенија? — упитаће он.
Ово питање пресече старицу.{S} Она стајаше и престрављено гледаше у сина.
— Бабо је зла чинио — рече Жарко, бледећи и руменећи наизменице.
— Шта ти је, рано? — упита га мати потресеним гласом.
— Бабо је грешан, нано!
То рече, па се врати у одају, спусти се на столицу и завали главу у шаке.
Мати уђе за њим.
— Шта ти је, сине? — упитаће га она гушећи се сузама.
Жарко диже главу и показа лице.{S} Јагодице му беху као две руже, очи зажарене, а уснице дрхтаху.
— Ја сам грешан син, нано, — рече он машући главом.
— Не дао Бог, сине.....{S} Никоме зла ниси учинио.
— Јесам, нано.{S} Овде ми се нешто свалило, па ме мори — рече Жарко и метну руку на срце.
Матери грунуше сузе на очи.{S} Она полети сину, загрли га и рече:
— Теби је тешко, сине...{S} Ти си ми болан.
— Нисам, нано — одговори Жарко и пољуби јој руку.
— У ватри си, сине.
— О, нано, нано!...{S} На душу ми се свалило цело село.
— А што, сине?...{S} Никоме зла ниси учинио.{S} Душа ти је чиста као злато.
— Пуна је грехова....{S} Нигде покоја немам....{S} Сви ме презиру и проклињу...{S} Ја сам несрећан син.
Ове речи поразише старицу.{S} Једва се држаше на ногама.{S} Хтеде нешто рећи, али јој речи запеше у грлу.
Млади кмет беше у заносу.{S} На очи му се свали мрак, а у души затутња као у паклу.
Марта стајаше поред сина, јецаше и сузе брисаше.
У тај мах зачу се куцање на вратима од куће.
Жарко се трже и ослушну.
Куцање се понови.
Жарко остави матер и изиђе.
Неколико оружаних људи упадоше у кућу.
— Ево зликовца! — рече један дебељко, држећи везана човека за рамена.
Жарко виде пред собом осредња човека, кратке, црне браде и дугих бркова.{S} Глава му беше оборена, а руке наопако везане.
— Једва дочепасмо зликовца! — рече један из гомиле и приђе младом кмету.
— Каквог зликовца? — упитаће Жарко благо.
— Оног, што ти оца уби.
— Па?
— Доведосмо га да му судиш — рече дебељко.
— Да му судим! — одврати кмет будећи се.
— Јест.... да му судиш зачу се из гомиле.
— Зашто?
Људи се згледаше.
— Награди га! — рече дебељко и пакосно се насмеши.
У тај мах везани подиже главу и чудновато погледа око себе.
Жарко познаде Обрада Момировића.
— Шта хоћете, људи, од мене? — рече Жарко узбуђено и пропрати очима присутне.
— Да судиш зликовцу! — беше одговор.
— Добро!.... склоните се!....
Људи се уклонише, а везани оста сам на средини.
— Јеси ли ти, Обраде? — рече кмет тихо и приђе везаном.
— Јест.... ја сам Обрад!{S} Ја сам убица твога оца!...{S} Ева ме у твојим рукама!...{S} Чини шта хоћеш!...{S} Павла више нема...{S} Једног злотвора мање на свету!...
— Умукни! — продера се један из гомиле и подиже песницу.
— Удри! рече Обрад и испрси се.
— Даље, Миљко! — осече се кмет и истрже нож.
— Тако!... тако ти зликовца! — рече дебељко, видећи нож у Жарковим рукама.
Жарко зађе Обраду за леђа, пресече узе и баци у ватру.
— Нека ти је Богом просто! — рече кмет, па узе Обрада за руку и окрете се присутнима.
— Браћо и пријатељи! — настави он. — Да се покоримо вољи Божјој!...{S} Ево праштам Обраду!...{S} Нека се сав грех свали на моју душу!
По том рашири руке, мало се изви и потресеним гласом рече:
— Обраде!...{S} Буди ми брат од данас!
Обрад стајаше као стена.
— Буди ми брат! — рече Жарко и загрли га.
Обрад ни прстом не мрдну.
Овај призор згроми присутне.{S} Они се згледаше, окренуше, главом одмахнуше и један по један изиђоше.
— Ово није Павлов син! — рећи ће један од њих.
— Изроди се! — додаде дебељко.
— А.... са њим треба друкче! — рече трећи и одмахну главом.
Хасан-ага Тоска.
Има душа узвишених над слабостима људским.{S} Оне пркосе свима страстима и заблудама, злобама и пакостима, јер су испуњене благошћу и љубављу, добротом и милосрђем.{S} Човечност им је најузвишенији циљ и ништа им не стаје на пут да се узвисе изнад ситничарских захтева свога времена и да буду неимари општег храма Божјег и човечанства.
Са једном од ових душа сусретамо се у даљем току ове приче.
То је Хасан-ага Тоска.
У време Хаџи-Проданове буне ага Тоска живљаше у Чачку.{S} Беше омалена раста, црних очију, бела и питома лица, дуге и лепе сребрнасте браде.{S} Ишао је кротко, увек чисто и укусно одевен.{S} Говорио је тихо и љупко, а свака му реч пријањаше за душу и беше мелем.
Србима беше познат са доброте и милосрђа, и од миља зваху га Тоскица.
Тоскица беше родом из Херцеговине.{S} У Србију пређе на неколико година пред први устанак.{S} У први мах живљаше у Горачићима, а у последње време пресели се у Чачак, и ту се настани.
Са Србима имађаше многих веза, а особито пријатељство беше утврдио с газда Манојлом Прокићем и Глигоријевићима.
За време хајдучије од 1804. у мало што не пострада.{S} Недалеко од Горачића неки харамбаша Радојица ухвати њега и његова побратима Рустема и уцени им главе.{S} Тоску задржа, а Рустема пусти да новац донесе.
Газда Манојло дозна за ову уцену, покупи сељане, удари на хајдуке, растера их по гори и ослободи Тоску.
Након овог догађаја Тоска остави Горачиће, оде у Чачак и ту се настани.{S} Његов пак побратим, Рустем, оде у Београд и отвори хан.
Најмилија шетња Тоскина беше манастир Благовештење.{S} Игуман Пајсије врло га је радо имао и усрдно дочекивао.{S} Кад и кад сакупили би се сви пријатељи Тоскини, те би у веселом разговору прекраћивали дуге ноћи.
Кад насташе црни дани 1814. ага Тоска показа сву узвишеност своје душе.{S} Не штеђаше ни труда ни времена да помогне где се могло помоћи.{S} Летео је и дању и ноћу, од пријатеља до пријатеља и сав свој утицај беше употребио, да истргне невољнике из зверских чељусти.
Не беше то лак посао у оваким приликама.{S} На њега се поче сумњати.{S} Латиф беше први, који га прекори, али се Тоска на то не осврташе.{S} Он иђаше напред, не обзирући се на сумње и прекоре.{S} Чинио је добро, и био је задовољан.
Шљепаја Пећина
Беше пред Св. Николу 1814.{S} Небо се натуштило, а студен ветар шибаше кроз обнажено шибље и играше се снежним пахуљицама.{S} Поље и њиве, брда и долине, — сва се околина беше заодела белом одећом.{S} Огорели пањеви натакли на се снежне ћубе, и у овој пустоши и самоћи тужно изгледаху.{S} Свуда тихо и немо, само што кад и кад по која тица прне са пута у какав шиб, и ту, шћућурена, зацвркуће и пркоси ветру.
Дан не беше још освојио.
Два путника, јашући од Чачка, ударише Јелицом планином.
На глави им беху капуљаче, а на леђима црвене кабанице.{S} Ветар им шибаше у лице, а прса им беху покривена снегом.
Кад беху већ далеко измакли од вароши, онај што јахаше напред осврте се и рече другоме:
— Хоћемо ли га жива затећи?
— Бог свети зна — одговори други.
— Откад му позли?
— Од пре неколико дана.
Путници стигоше до једне раскрснице, ударише десно, сиђоше у урвину, пређоше поток, попеше се на противну страну и дохватише се планине.
Око подне путници уђоше у један котао и зауставише се.
Са свих страна беху окружени горостасним стењем, прошараним мрким, белим и зеленим пругама.{S} Овде-онде, у стењу, беху огромне црне јазбине, налик на чељусти баснословних чудовишта.
Путници беху пред Шљепајом Пећином.
У околини не беше никога.{S} Они одјахаше коње, приђоше једној јазбини и ослушнуше.
— Овде нема живе душе — рећи ће први.
— Неколико стотина — примети други.
Они стајаху и укочено посматраху огромну и мрачну јазбину.{S} Чињаше им се, да се јазбина примиче и да се спрема да их прождере.
У том се зачу неко потмуло стењање.
Ледена струја прође кроз путнике, и они се стресоше.
Глас допираше из дубине пећине.
— Да не буде каква зверка? — примети први.
— Добро је причувати се! — рече други и трже пиштољ.
У тај мах у јазбини нешто засветли.{S} Мало за тим један старац, сед као овца, изиђе из јазбине.{S} У руци му беше запаљена борина.
— Како се зове ова пећина? — упитаће га један од путника.
— Шљепаја Пећина.
— Познајеш ли газда Манојла Прокића?
— Познајем — одговори предвостручени старац.{S} По том додаде!{S} Болан је..{S} Очекује који час.
— Би ли нас спровео кроз пећину?
— А ко сте ви?
— Ја сам Тоска... одговори путник, отресајући снег с кабанице.
— Боме, ага, давно те ишчекују — рече старац.{S} По том додаде:{S} Ено оне кровињаре тамо.{S} Привежите коње, па хајте за мном.
Ага Тоска предаде коња сапутнику, рече му нешто и упути се за старцем.
Уђоше у тесан и мрачан ходник.{S} Слаба светлост буктиње губљаше се у најближој околини.{S} Ходник беше од самог камена, испуцаног и црног, као да га је пламен вековима лизао.{S} Са стране, овде-онде, вијугаху огромне пукотине, од којих неке беху тако простране, да би се два човека напоредо могла увући.
Ходник се с почетка спушташе, а за тим поступно дизаше.{S} Где-где са свода продираше вода у крупним капљицама и прикупљаше се на поду у веће и мање локве, одакле продираше кроз пукотине, губећи се у вечнеј тами.
Што дубље улажаху, ходник им беше све шири, док најзад не продреше у огроман лагум, са безбројним одељењима, од којих многа беху налик на испосничке ћелије.
Унутрашњост лагума беше обасјана слабом светлошћу, што продираше са свода, кроз дугачку а узану пукотину.{S} На каменом поду гораше огромна ватра, а густ дим пењаше се к своду и продираше кроз пукотину.
Овај лагум, ова негда пуста и гробна пећина, беше оживела.{S} Зверови је напустише, да би нејачи српској места начинили.
Лагум и сва одељења беху насељени бегунцима.{S} Било их је више стотина, а највише деце, мање и веће.{S} Старци и жене тумараху тамо амо по лагуму и ћелијама, а деца се играху или сеђаху око огња, ћеретаху и шалу збијаху.
Кад се Тоска појави, све се утиша.{S} Старац га проведе кроз лагум и доведе до једне ћелије, којој улаз беше ћилимом затворен.
Ага приђе ћелији и подиже ћилим.
Језа, помешана са неким чудним осећањем, обузе агу кад уђе у ћелију.{S} Не беше у стању да се разабере.{S} Чињаше му се, да пропаде у камену гробницу, да је међ, сувим костурима и да слуша клапарање њихово.
Ћелија беше прилично пространа.{S} У једном крају стена беше издубљена, налик на огњиште.{S} Са тог огњишта разјагљена жеравица расипаше светлост по мрачном своду.{S} Мало даље од огњишта беше столац, а до стоца повелики сандук, застрт ћилимом.{S} На стоцу стајаше икона, а пред овом гораше жижак.{S} До жишка беху поређане разне ситнице: неколико грумена тамњана, кадионица, стакленце са зејтином, кита босиока и две-три воштане свећице.{S} У десном углу вишаше разно одело и оружје.
Према огњишту, уза саму стену, беше постеља, а на овој лежаше човек.{S} Уз постељу сеђаху две женске, са погнутом главом и сузним очима.
То беху удовица и кћи војводе Жупског.
Кад се ага појави у ћелији, ове две душе, изнемогле, обурване и скрушене, устадоше и приђоше му руци.{S} Ага трже руку, загледа се у њих и једва их познаде.{S} Беху се јако измениле.{S} Самоћа, туга, патња и невоља обурвале их.{S} Бедна Станица!..{S} Како ли тешке и дубоке ране ношаше у срцу своме!{S} Муж погинуо, син пропао, а брат лежи у ранама и чека последњи час!{S} Све нестало и све је издало.{S} Још једина утеха беше јој Спасенија....{S} Али каква утеха!{S} Кад год би је кришом погле дала, уздахнула би и сузу пролила.{S} Спасенија чудно изгледаше.{S} Неки потајни црв подгризаше јој и душу и тело.{S} На лицу јој беше вео туге и патње.{S} Дивотне очи њене, крупне и црне, пуне живости и миља, беху потамнеле, упале и готово испијене.{S} На место пуних, ружичастих образа, искочиле беху модре јагодице, а са усана ишчез’о онај благи осмејак, којим некада продираше у дубину срца.
Ага Тоска тихо приђе постељи, наже се и, готово не дишући, посматраше рањеника.
Манојло беше у заносу.{S} Ватра га обузела а крупне грашке зноја котрљаху се низ слепе очи.{S} Кроз полуотворене капке вираху му тамне очи, а из уста, орошених ситним знојним капљицама, избијаше силна јара.
Ага Тоска седе поред постеље.
— Од кад му позли? — упитаће он старицу.
— Од пре три дана — одговори ова бришући сузе.
Спасенија стајаше чело главе рањенику, мотрећи на сваки мицај његов.
— Колико има рана?
— Две — промуца старица, па се диже и показа обе: једну испод левог пазуха, другу испод витих ребара, на десној страни.
Рањеник се поче грчити.{S} Чело му се набра.{S} Болови га спопадоше.{S} Он опружи грчевито десну руку и зајеча.
Ага се диже и наже над рањеником.
Манојло отвори очи и, грчећи се, покреташе главу час лево час десно.
По том се умири и погледа у агу.
— Познајеш ли ме? — упитаће га ага благим гласом.
Манојло познаде глас.{S} Радост му озари лице, а благ осме јак превуче се преко орошених усана.
— Познајеш ли ме, побратиме? — поново га упита ага.
— То.....ска! изнемоглим и испрекиданим гласом изусти рањеник.
— Како ти је? — рече ага и узе руку рањеникову.
Лице Манојлово преобрази се.{S} Тамне очи засјаше, и две крупне сузе радости заблисташе му на доњим трепавицама.
— Како ти је? — понови ага и спусти руку на врело чело рањениково.
— Тешко....{S} Још који час...{S} Растаћемо се на свагда......{S} Хвала ти, Тоска.. хвала! — рече рањеник, борећи се с душом.
Ага диже руку с чела рањеникова и спусти се на столицу, крај постеље.
Манојло га погледа и рече нешто тако тихо, да ага не чу.
Рањеник прикупи сву снагу и једва изусти:
— Бошко!
Тоска чу ову реч, диже се и принесе главу лицу рањеникову.
— Бошко!...{S} Камо Бошка? — рече Манојло готово издишући.
— Жив је Бошко..{S} Бог га је сачувао...{S} У скоро ће мајку обрадовати.
Тоска изговори ове речи тако благо, тако поуздано и сигурно, да потресе срце у матере.
Рањеник виде последњи час.
— Тоска!...{S} Аманет ти Бошко!..{S} Аманет ти ове сиње кукавице!..{S} Не дај их!...{S} Чувај их!..{S} Збо..гом!.,.
Рањеник изнеможе.{S} Нешто га стеже у грлу.{S} Груди му се почеше силно надимати, а сваки мишић дрхтати.{S} Лице му доби страшан изглед, и он силовито зајеча.
Тоску подиђоше жмарци.{S} Очи му засузише.{S} Он зграби обе руке рањеникове, грчевито их стеже, пољуби и, гушећи се у сузама, рече:
— Бог је с њима, добри Манојло!...{S} Не брини се!...{S} Неће Тоска заборавити кућу свога побратима...{S} Прима их у аманет и на душу своју.
Рањенику се очи заклопише, а две сузе скотрљаше му се низ слепе очи.{S} Он опружи руке и ноге, и спреми се за последњи час.{S} Прса му се стадоше силно надимати, а котлац играти, као да ће да искочи.
У пећини наста мртва тишина.
Станица и Спасенија дођоше пред икону, склопише руке и мољаху се Богу.{S} Ага стајаше уз постељу, гуташе сузе и непомично посматраше сваки дах рањеников.
Самртна борба примицаше се крају.{S} Надимање прсију све краће и слабије.{S} Најзад се све утиша.{S} Још котлац само играше, али све слабије и слабије, док се са свим не умири.
Рањеник издахну.
Повратак
Неимари Србије од 1814. г. беху судбине неимара Вавилонске Куле.{S} Тек што први камен беху спустили у темељ новог ослобођења, а олуја их зграби, завитла и разнесе.{S} Једни пропадоше у тамницама, други издахнуше на кољу, трећи се разбегоше по пећинама и гудурама.
Манојло издахну.{S} Његове смртне остатке изнесоше сутра дан из пећине и укопаше под високом стеном Шљепаје пећине.{S} Ту, у пустом, скривеном месту, нађе вечитог скровишта саломљено тело врлог неимара.{S} Време је давно збрисало и последњи камен са његова гроба.{S} Пећина оста пуста, а стена гола, мрачна и хладна.{S} Усамљени гробови неимара ишчезоше.{S} На месту њиховом подиже се величанствен храм, из кога уједињене душе славних витезова излећу и врлинама напајају потомке своје.{S} И тај храм, тај Пантеон српски подигнут на костима и крви њиховој, зове се:{S} Ослобођена Србија.
Ага Тоска остави пећину и дође у Горачиће.
Млади кмет изађе му на сусрет и срдачно га дочека.
— Не видосмо се давно — рече ага улазећи у кућу.
— Биће година дана — одговори Жарко и додаде му столицу.
П седаше.
Ага се загледа у кмета, па ће рећи:
— Некако ми пре бољи изгледаше...{S} Да ниси боловао?
Жарко слеже раменима, протрља очи и једва промуца:
— Нисам...
— Па и ова кућа друкче ми изгледа — рече ага, разгледајући на све стране.
Кмет ћутке посматраше агу и грицкаше усне.
— Е, сине, знаш ли што дођох? — рећи ће ага, па се наже и спусти руку на колено Жарково.
Жарко се мало подиже и погледа у агу.
— Ти се сећаш Манојла Прокића?
Младог кмета нешто жацну кад чу ово име.{S} Он се промени у лицу, и тек да одговори, а ага га пресече:
— Кмет Павле био је с њим у непријатељству.
— Сећам се — одговори Жарко узнемирен.
— Ништа, сине...{S} У свету свашта бива...{S} Има краја и непријатељству.
Младог кмета обузе пламен.{S} Он се налакти на колено и спусти чело на руку.
Заћуташе обојица.
— Због њега дођох.. управо због његове сестре и нећаке — рећи ће ага после дужег ћутања.
Жарко се трже и са пуно чуђења погледа агу.
— Умр’о је, покојник...
— Ко? — прекиде га кмет.
— Манојло.
— Умр’о...{S} Манојло умр’о!... рече Жарко и чисто се подиже с места.
— Јест, сине..{S} Умр’о јуче у Шљепаји пећини...{S} Ране га освојише.
— Какве ране?
— Ране, синко... тешке ране — рече ага.{S} По том додаде:
— Тако ти је у буни!...{S} Зар је мало њих платило главом?...{S} Поманиташе људи, искрвише се... несрећу начинише...{S} Сирома Манојло!...{S} Жао ми га је као брата...{S} Буна му дође главе....
— Бог да му душу прости! — рече Жарко, па скиде капу и погледа пут неба.
— Немаш злу вољу на њега?
— А што, ага? — упитаће Жарко чисто увређен.
— Питам те, сине...{S} Знаш, како је?...{S} Покојни Павле...
— Не помињи ми то, ага, тако ти душе! — прекиде га Жарко.
Агино лице обасја светлост.
— Тако... синко, тако! — рече он узбуђено и потапша кмета по рамену...{S} То ми је мило...{S} Ако су старији грешили, не морају њихови млађи.
— А где су.... поче кмет, али не доврши.
— Сестра и нећака? — упитаће га ага..
Жарко климну главом.
— Осташе да се муче и злопате.{S} Никога да их прихвати, утеши и заштити.{S} Патња и невоља обурвале их.
— Па ево им куће — рече Жарко, упињући се да савлада уздах, који му се отимаше из груди...{S} Што се не врате, да у миру проживе?
— То баш и желим да чујем од тебе — рече ага и спусти руку на раме Жарково.
— Ти сумњаш, ага? — упитаће кмет, с нагласком, из кога провириваше увређеност душе.
— Сине.... знаш како је? — рече ага благо...{S} О твом оцу свашта се говорило....
Жарку јурну крв у лице и сав се ускомеша.
— Али ко ће свету запушити уста, сине? — убрза ага, не би ли повратио кмета.
— Шта се хоће од мене?! — рече Жарко гневно и диже главу.
— Ништа, сине, ништа... верујем ти — убрза ага, гладећи га руком по рамену.
Жарко окрете главу и тужно погледа у један угао.
— Смем ли те што упитати, сине? — рећи ће ага после дуже почивке.
— А што не, ага?
— Ти си миловао Спасенију?
Ове речи згодише Жарка по сред срца.{S} Он се прену и чисто подскочи с места.
— Да те то не вређа, сине?
— Ага! — убрза Жарко дршћући...{S} Овде је носим! — рече он и метну руку на срце.
— Само паметно, сине!...{S} Све у своје време.{S} Знаш како веле наши:{S} Лепа реч гвоздена врата отвара...
Млади кмет не скиде руке с прсију.{S} Узбуђен посматраше агу и гуташе сваку реч његову.
— Па... шта велиш, сине?...{S} Могу се мирно вратити у свој дом?
— Ага!..{S} Где њихова длака, ту моја глава....{S} Чуваћу их као очи своје.{S} Живеће мирно и задовољно.
— Е, лепо сине, — рече ага и устаде. — Кроз дан-два оне ће бити у своме дому.{S} Твоја доброта обрадоваће их, а теби ће Бог платити.
Млади кмет испрати агу и врати се.{S} Лице му беше озарено великом радошћу.{S} Он беша весео и задовољан, као дете после купања, кад га мати приљуби уза се и пољуби.
На два дана доцније Станица и Спасенија беху у кући Манојловој.
Погледајте љиљане у пољу
Дођоше у дом и плакаху...
Има једна тачка где се радост и жалост тако стичу, да им је тешко одредити карактер.{S} Крајна радост и крајна жалост додирују се.{S} Душа је човекова мешавина радости и жалости.{S} И једно и друго тражи своју песму, и обе ове песме задовољавају човека...{S} Колико ли смо пута тугу тугом блажили, и задовољни се осећали кад тужимо?!... „Плакање је пјесма са сузама“ — лепо вели српски песник.
Мати и кћи зарадоваше се дому и ожалостише се у њему.
Кућа Манојла Прокића беше оштећена.{S} Зидови повређени, капци на прозорима полупани, врата избијена, под изривен, таван испроваљиван, дрвенарија изломљена, — све до ситница оштећено и упропашћено.
Тако бесни војска освајачка!.{S} Тешко земљи којом она прође!{S} У ње нема милосрђа.{S} Она је састав злобе и пакости, мржње и освете.{S} Она је огањ који сажиже, и вода која плави, и град који сатире, и срп који коси.
Мати и кћи уђоше у пустош и обретоше се у добру.{S} Не имађаху ништа, а нађоше све.{S} Бог рече да се добро узвиси над злим.{S} Нађоше се добри људи и притекоше у помоћ.{S} Дом беше убрзо поправљен и доведен у ред.{S} Мати и кћи добише све што им требаше, али не видеше руку која им добро пружаше.
Они живљаху као љиљани у пољу...{S} О, ви љиљани, о ви децо Божја!...
Рука Божја, која је саздала овај свет, брине се о њему и одржава га.{S} Колико ли нам је пута она притекла у помоћ у часовима, када већ бесмо лишени сваке наде?!{S} Колико ли нас је пута отрзала испред саме јаме, кад готови бесмо да се у њу сурвамо.{S} Бог, који поставља стазе наше, не губи нас из вида, ни једног тренутка.{S} Он се брине о свима нашим потребама, и ако нас кад кад зли људи притесне и до јаме доведу, он нам шаље анђеле, и ови нас, по милости његовој, беде избављају.
Млади кмет горачићски беше саздан и вођен руком Божјом.{S} Пред њим беше један циљ: да покаје грехе свога оца, те да нађе покоја души својој.{S} Он поста први добротвор несрећне породице Ђукићеве, а ова то и не знађаше.{S} И у колико он чињаше добро тајно, у толико му Бог плаћаше јавно.{S} И би добро за њега: савест му поста мирнија, а он срећнији и задовољнији.
Беше само једна незгода.{S} Околина ропташе на њега, јер у очима многих он оста кмет Павле.{S} Обичне мане, које у других и не примећаваху, у њега брижљиво тражаху и увеличаваху.{S} Кад и кад чудновато је мерило околине.{S} Једнима убројавају само добра, другима само зла дела.{S} Једни живе са два-три добра целога века други пропадају са две-три грешке.{S} Оно што је редовно, не пада свету у очи.{S} Изузеци стрче и с тога се најбоље виде.
Млади кмет не обазираше се на гунђање околине, али му је ипак оно тешко и претешко на душу падало.{S} Он је вршио своју дужност, и тиме се тешио.{S} Труђаше се да сиротна породица ни у чем не оскудева, и радоваше се кад би чуо да јој је добро.
Мати и кћи живљаху, дакле, спокојно.{S} Али, бити спокојан није увек што и бити срећан и задовољан.{S} Редак је мир, који не подгриза живот или после кога не наступа олуја.
Латиф се маша туђе јабуке
Докле млади кмет зидаше, дотле Латиф разграђиваше.
Да испричамо овде један догађај, који у тесној вези стоји са оним, што ће се даље збити.
Једног дана посла Латиф свога момка у Горачиће, с поруком, да му доведе кмета.
Селим — тако беше име момку — дође и саопшти кмету поруку.
— Шта ћу му? упитаће кмет.
— Не знам — беше одговор.
— Отићи ћу му сутра.
— Мораш боме одмах — рече Селим....{S} Нешто је љут.{S} Може ти нахудити.
— Шта му је?
Селим слеже раменима.{S} По том ће рећи:
— Чује се да си пустио неког хајдука.
Жарко се трже.{S} Беше се присетио нечег.
— Каквог хајдука!! — упитаће он после кратке почивке.
— Не знам...{S} Само биће боље да сад одмах идеш.
Жарко се мало промисли, па ће по том упитати момка:
— Познајеш ли Тоску?
— Како не?!
— Је ли у Чачку?
Селим климну главом.
—Добро! — рече кмет, па изиђе и нареди да му се коњ опреми.
Дођоше у Чачак.
Кад беху пред једним ханом, Селим ће рећи кмету:
— Овде ћеш наћи Тоску.
Млади кмет сјаха, предаде коња момку, уђе у хан, и забави се неко време.
Кад се врати, момак га запита:
— Нађе ли Тоску?
— Нађох.
— Јесте ли добри пријатељи?
— Јесмо — одговори кмет немарно и уседе на коња.
Селим му приђе и рече на уво:
— Док ти је Тоске, не бој се!
Уђоше у двориште и сјахаше.{S} Момци притрчаше и прихватише коње.
Жарко и Селим пређоше двориште, уђоше у двор Латифов, узиђоше уз једне степенице и обретоше се у пространом предсобљу.
Селим отвори врата од једне одаје и уђе.{S} Мало за тим врати се, и, држећи отворена врата, даде кмету знак да улази.
Жарко уђе, скиде капу и стаде мало подаље од врата.
Латиф љутито ходаше по соби.{S} Кад стиже до прозора, стаде, осврте се и, видећи кмета, намршти се и осече:
— Зар тако ти....... а?!
Кмет стајаше и пресавијаше капу рукама.
— Овамо! — рече ага и макну кажипрстом.
Жарко приступи
— Шта ти бесниш тамо по селу?
Жарко слеже раменима:
— Не бесним, ага, већ кметујем.
— Како кметујеш? — продера со Латиф. — Тако се и не пашује!
Млади кмет не одговори ништа.
Ага се испрси, оштро га погледа, и по том љутито поче ходати.{S} И кад би на средини собе, заустави се и осврте:
— Хоћеш с хајдуцима у дослуку да будеш?!
— Не дао Бог ага — одговори кмет, гледајући аги право у очи.
Латиф се љутито врати и осече још бешње:
— А што си пустио оног хајдука... а?!
— Кога хајдука?
— Шта се будиш?...{S} Јатаче хајдучки!..{S} Где ти је убица очев?..
Жарко се сети Обрада и сав се промени.
— Пустио си онога што ти оца уби!...{S} Зар си ти син Павлов?!
— Божја воља, ага — одговори Жарко и баци поглед у страну.
— Каква Божја воља! — продера се ага и стиште обе песнице...{S} Ко ти даде власт да прашташ хајдуцима?!..{S} Зар се ти нађе да делиш царску милост?
То рече, па се измаче и претећи руком, загрми:
— У ланце ћу ја тебе!...{S} Скапаћеш ми у подруму!
Млади кмет задркта.{S} Душа му се усколеба и у мало што не плану.
Латиф пређе неколико пута одају, стрељајући очима кмета.
Кмет стајаше са погнутом главом и узбуђено пресавијаше фес рукама.
Латиф се мало умири, дође до прозора, осврте се кмету и рече:
— Овамо!...
Жарко диже главу.
— Овамо! — понови ага и даде знак руком.
Кмет приђе.
— Пропао си, несретниче! — рече Латиф промењеним гласом. — Једно те само спасти може.
Жарко га погледа.
— Што си пустио оне у село?
— Које?
— Оне Манојлове...
Жарко сав порумени.
— Говори слободно! — рече ага мирно.
— Шта су криве женске главе?... промуца кмет.
— Хм!..{S} Зар ја не знам? — рече ага и лукаво се насмеши.
Овај лукави осмех дирну Жарка посред срца.{S} Соба му се окрену, и он осети како га нешто заголица у грлу.
— Знам ја све.{S} Али!. рече ага, па диже прст и запрети да се ниси усудио!
— Нити сам зло радио, нити ћу радити — одговори кмет смело.
— Само паметно! — рече ага, па узе кмета за руку и привуче к себи.
— Ти си син Павлов.{S} Павле ми је био први пријатељ.{S} Ако си мало на оца, у добри час: кметоваћеш док ти је воља а можеш вала и пашовати.{S} Само једно тражим од тебе.
— Шта? — упитаће кмет готово не дишући.
— Да ми је доведеш...
— Кога?
— Нећаку Манојлову..
Кмет се зграну.{S} Пламен га обузе, усне му задрхташе, очи дођоше као две жеравице, душа му се прикупи у грлу, јабучица заигра.{S} Он се испрси; подиже главу, страховито погледа у агу и одмахнувши десницом рече:
— Никада!
— Шта велиш? — рече ага и избечи се.
— Никада! — понови Жарко са свом жестином.
Ага се врашки насмеја и одмахнувши неколико пута главом рече!
— Зар тако!!
— Тако! — одговори Жарко и груну се у прса....{S} Док ми је главе на раменима, тога бити неће.{S} Ниси ме закметио да безакоња чиним, већ да правду делим...
— Пасја веро! — циглу ага, па се издиже на прсте и зграби кмета за рамена.
— Даље! — грмну Жарко и обема рукама отисну агу.
Латиф плану и као звер полети на кмета.
У тај мах из дворишта допре ужасна граја.{S} Ага стаде као укопан и начуљи уши.
Граја све већа.
У том се отворише врата и у собу улети момак.
— Каква је то галама? — упитаће ага оштро вребајући своју жртву.
— Тоска...{S} Тражи кмета — одговори Селим.
Латиф дође као врелом водом поливен.{S} Он клону.
Млади кмет доби снагу, и док се ага разбираше, он наже на врата, прејури ходник и слете низ степенице.
— Платићеш ми, хајдучко колено! цикну ага и стаде бесно ходати по одаји.
Ага Тоска у послу
Одсуство младога кмета учини се Тоски врло дуго.{S} Бојећи се, да му се какво зло не деси, узе неколико момака и упаде у двориште Латифово.
Један од Латифових момака приђе и рече, да му је долазак у Латифову кућу забрањен.
Тоска не хте то ни да чује, већ пође напред.
Око тога се диже граја.
Момци Тоскини опколише свога господара и повадише оружје.
Још мало требаше па да дође до боја.{S} На срећу, млади кмет стрча у тај мах низ степенице, и његова појава учини крај свађи.
Ага Тоска остави двориште Латифово, испрати кмета и врати се дома.
Сутра дан допре у Чачак страховита вест.{S} Скопљак паша пречишћаваше рачуне са старом годином.{S} Сваког дана извођаше из градских тамница масе заточника и предаваше џелатима.
Ова вест порази Тоску.{S} Он се сети својих пријатеља, и часа не часећи похита у Београд.
— Шта то радите, синовче? — упитаће он Ћају.
Ћаја, имајући према њему обавеза још из ранијег доба, дочека га врло ласкаво.{S} У место одговора он му пријатељски пружи руку.
— Какав бес уђе у вас? — упитаће понова ага.
— Какав бес, стриче?
— Зар вам је мало буна било, већ хоћете опет да задајете посла цару?
Ћаја се збуни и на знаде како да одговори на то питање.
Тоска настави:
— Што једном не престанете?..{S} Попалисте доста, поробисте доста, потукосте доста... шта хоћете више?...{S} Хоћете баш све да уништите?...{S} На што ће цару пуста земља, а нашта и вама?{S} Може ли се пашовати кршевима и горама?
— Казнимо само бунтовнике, стриче — рена Ћаја.
— Како само бунтовнике?!..{S} Та ни броја се не зна колико сте погубили!
Ћаји не би ово мило, па ће рећи:
— Остави то, стриче!...{S} Знамо ми шта радимо.
— Да Бог да, синовче, да знате, али мучно!...{S} Зар мислите да ћете тако рају умирити?!.., Хеј, мој синовче!{S} Тако се дуго не пашује.{S} Хиљаду ћете посећи, а десет хиљада одметнуће се и постати љути зверови.{S} Они ће вам куће попалити и земљу преврнути.
— Неће, стриче!...{S} Утераћемо им памет у главу.
— Мислиш?...{S} Зар ће комшија седети скрштених руку?{S} Шта ћете радити, кад нам он убаци варницу у кућу?
— Шта би ти хтео, стриче? — упитаће га Ћаја, губећи стрпљење.
— Да не бесните више...{S} Доста је било крвопролића.{S} Будите милостиви раји, па ће вас слушати и благодарна вам бити.{S} Тако ћете...
— Да ниси ти дошао да молиш за кога? — пресече га Ћаја, грицкајући браду.
— Јесам, синовче, — одговори Тоска, па настави:{S} Тако ћете, мој синовче, пашовати док вам је воља.{S} Није узалуд.
— За кога имаш да молиш? — прекиде га Ћаја.
— А имам ли кога молити, синовче? — упитаће ага, видећи да му се савети не слушају.
— Да видимо, стриче, да видимо за кога молиш — рече Ћаја и почеша се.
— За многе — одговори ага и мало се ко насмеши.
— Дед, стриче!
Ага Тоска извади парче хартије и предаде му.
— Охо!...{S} Све сам хајдук, гори од горега! — рећи ће Ћаја прочитав имена,
— Да не беше вас, не би ни њих било — одговори ага хладно.
— Па још Пајсија на првом месту!..{S} Где њега нађе?
— Што, синовче?
— Горег хајдука од њега нема...{S} Зар и он да се пусти?
— А што не?
Ћаја се врашки насмеја, окрете се и пође по соби.
— Зар најгорег зликовца да пустимо?..{S} Па где би нам памет била?!
— Какав зликовац? — рећи ће ага немило дирнут Ћајиним држањем. — Зар има већег зликовца од Латифа?
— Чуј, стриче! — рече Ћаја, па приђе аги и потапша га по рамену...{S} Нити гуди нит гудало вади...{S} За Пајсија и такве као он не смем ти ја ни зуба помолити.{S} Ено ти Скопљака, па чини шта знаш.
— Ја се у тебе уздам, синовче.
— У мене?!...{S} Не смем му поменути Пајсија ни за живу главу.{S} За њега, његова брата, и остале као што су они.., колац је давно спремљен.
Тоску обузе језа и сав се промени.
Ћаја опази то, па ће рећи:
— За Ђенадија и које како, али где нађе Јаковљевиће и оног хајдучког сина?!
— Кога?
— Оног Ђукићевог.
— То је голобрадо момче...{S} Примам га на своју душу.
— Знам, знам, стриче, али то је хајдучки син.{S} Ко сме за њега проговорити добру реч?
— Дете је то.{S} Шта ти оно зна?
— Па и овај Ђенадијев — рече Ћаја гледајући у забелешку. — Све највећи зликовци!....
— Деца, синовче.
— Каква деца!{S} Јурили су као помамни из нахије у нахију.
— Чу ли, ти, синовче! — рећи ће ага после кратке почивке. — Хоћеш ли спасавати ове или не?
Ово доста оштро и одлучно питање доведе Ћају у забуну.
— Реци, хоћеш ли или не?
— Богме, стриче, за Пајсија и брата му Димитрија не смем ни зуба помолити...{S} За остале још се и може што учинити, али да се пусте — боме не верујем.
— Лепо, синовче.{S} Остави мени Пајсија и брата му, а ти се побрини за остале.
— Хоћу, стриче Не могу ти заборавити оно добро никада.
— Један се мора пустити.
— Кога желиш?
— Бошка — одговори ага.
— Хм!....{S} Да ли ће се моћи? — рече Ћаја и заврте главом.
— Веру сам дао за њега.{S} Јединац је у мајке, па је севап пустити га.
— Стриче! — рече Ђаја и пружи руку. — Ево ти тврду веру дајем...{S} Чинићу све што могу.
— Хвала ти, синовче! — одговори ага и стиште му руку.{S} Само похитај.
— Још данас ћу говорити Скопљаку.{S} Дођи сутра да чујеш.
Тоска се поздрави и пође.
— Чуј, стриче! — рећи ће Ћаја испративши агу до врата.
Ага се осврте.
— Рекао бих ти да не идеш Скопљаку.
— Што, синовче?
— Узалуд ће ти мука бити, а можеш и мојој молби на шкодити.
— Не брини, синовче,..{S} Зна Тоска како ће.
Сутра дан ево Тоске рано.
Чим уђе, Ћаја га ослови:
— Шта би код паше?
— Ништа! — одговори ага зловољно.
— Рекох ти ја, стриче..{S} Знам ја шта он мисли о Пајсију.
— А ти, синовче?...{S} Е да ли ти што испослова?
— Богме испословах — одговори Ћаја осмехнувши се.
— Е да чујем, синовче, — рече ага радосно и приближи му се.
— Једва, стриче...{S} Товар речи потроших, док га умилостивих.
— Пушта их... а? — упитаће ага нестрпљиво.
— Само Бошка
— А остале?
— Поштедиће смрти, ако се потурче.
— Радост, која се указа на агином лицу, у часу ишчезе.{S} Он стајаше и убезекнуто гледаше у Ћају.
— Тако ти је, стриче...{S} Друкче не бива — рече Ћаја, видећи промену на Тоскину лицу.
— Баш никако другче? — упитаће ага након дуже почивке.
— Никако другче, стриче.{S} Или веру или колац...{S} Једва сам Бошка изкамчио.
— Хвала ти синовче! рече ага и пријатељски му стеже руку.{S} По том ће га упитати:
— Кад ће пустити Бошка?
— Кад дође замена?
— Каква замена? — пренеражено упита ага.
— Сестра његова....
Ага се следи.
— Без замене не може ништа бити — продужи Ћаја, — Хајдучки је син, вели Скопљак.{S} Ишао је по Левчу и бунио рају.
— Синовче! — рећи ће ага пошто се мало поврати од узбуђења...{S} Тако ти Бога, покушај још једном!
— Ни за живу главу, стриче!...{S} Знаш какав је Скопљак?{S} Могу још горе учинити.
Ага обори главу и заћута као стена.
— Неће јој ништа лоше бити — придода Ћаја..{S} Прва госпођа биће у пашину харему.
— Зар поћерка моја? рече Тоска тужно и подиже главу.
— Шта друго знам, стриче — одговори Ћаја и слеже раменима...{S} Да је у мојој власти, пустио бих га без замене
— Синовче!....{S} Покушај још једном.
— Ни речи више, стриче! — одговори Ћаја, а неколике боре нацрташе му се на челу. — Бирај шта ти је драго...{S} Ја му више не одох на очи.
— Збиља, синовче?
— Збиља, стриче.
— Е лепо...{S} Нек буде воља Божја.{S} Робом икад гробом никад.
— Тако је, стриче.{S} Боље она у харем, него он на колац.
Ага гурну руку у џеп, извади један замотуљак, ућушну га Ћаји у руку, поздрави се са њим и пође.{S} Но у том се присети нечег и врати се.
— Чуј, синовче.
— Чујем, стриче — одговори Ћаја.
— Ти знаш Павла из Горачића!
— Знам.
— Он је погинуо.
— Убише га зликовци... они што ти сад за њих молиш — рече Ћаја, па се лукаво насмеши и заврте главом.
— Немој тако синовче.{S} Почуј ме што ћу ти рећи.
— Говори, стриче.
— Кмет Павле има сина Жарка.
— Знам.
— Придобио сам га.
— Како, стриче?
— У нашу веру.
— Е...! реће Ћаја а радост му обасја лице.
— Боме га придобих...{S} Ето ти га кроз кратко време...{S} Хоћеш ли га примити?
— Зар сина Павловог да не примим?!..{S} Та бегом ћу га учинити.
— Е лепо, синовче.{S} Доћи ће ти момче, па гледај шта ћеш с њим — рече ага и изиђе.
Тоска изиђе из града и дође у хан.
Кад би после подне, његов побратим Рустем дође и рече му:
— Данас ћемо имати крваво вече.
Ага Тоска остави чибук и скочи с миндерлука као опарен.
— Биће крви више но икад, додаде Рустем.
— Каква крв?! — упита Тоска потресеним гласом.
— Велики број заточеника извешће се из града и набити на коље.
Тоски се подсекоше и руке и ноге.{S} Он побледе и немо посматраше побратима.
— Имаш ли пара? — упитаће он Рустема пошто се мало поврати.
— Имам..{S} Колико ти треба?
— 500 цекина.
— Што ти треба?
— Не питај.
— Кад ти треба?
— Сад одмах.
Рустем изиђе из одаје, и мало доцније врати се и изброја новац.
Тоска узе новац, стрпа у кесу, спреми се и оде у град.
Пријави се Скопљаку и би примљен.
Тоска се превари.{S} Не помогоше му ни речи ни злато, и он тек сад виде шта вреди глава игуманова.
Изашав из собе пашине, беше блед као крпа.{S} Зима га обузе и он дрхташе целом снагом.{S} Кад изиђе из дворца, умота главу шалом, наби капуљачу и изиђе из града.
Колац
Беше првих дана Јануара 1815...
Београд тужно изгледаше.{S} Цела околина покривена снегом.{S} Час по час спустила би се густа магла и притисла цео хоризонат.{S} Обнажена дрвета, окићена ињем, и кровови високих кућа губљаху се у густој магли.
Беше овладала мртва тишина.{S} Улице готово опустиле.{S} Кад и кад по која људска прилика промакне кроз густу маглу, и ишчезе брзо као авет.
Подне беше превалило..
Густа магла поступно се разбијаше и дизаше.{S} Околина се рашчишћаваше, а небо облацима заодеваше.{S} Само ниско на западу плављаше се дуга а узана пруга.{S} Сунце се спусти у ово плаветнило небесно и обасја целу околину.
У овом тренутку, један човек, заогрнут кабаницом, а са главом добро умотаном изиђе из града, журно хитајући Стамбол-Капији.{S} Кад и кад осврнуо би се, надкрилио чело руком и погледао у правцу града.
Кад беше близу капије, стаде и осврну се.{S} Беше спазио нешто страшно, и стресе се.
Многобројне црне тачке покуљаше из градске капије.{S} Кретање им беше у правцу Стамбол Капије.{S} Мало за тим, зачу се нека граја, а кроз грају пробијаше писак и јаук.{S} Човек стајаше непомично и посматраше.{S} Крв у жилама следи му се.{S} Једва држећи се на ногама дође до бедема и приби се уз један угао.
Маса света изиђе из града, примичући се нагло Стамбол-Капији.
То беше пратња, пуна грозе, страхоте и туге.
Напред на белцу, јахаше Скопљак—паша, а лево до њега помоћник му Ђаја.{S} За њима ступаше вод низама, а за овима до стотину бледих, испијених и погружених људских прилика.{S} На ногама им беху негве, о врату ланци, а на рамену сваког по оштар колац.{S} Позади и са стране ових бедника беху густи редови низама.
За овом пратњом јурила је бесно велика маса света.{S} Гола и изнемогла наваљиваше да пробије редове низама и да допре до заточника.{S} Ваздух се проламаше од писке и јаука.{S} Војници, ударајући је ногом и кундаком, одбијаху је даље од редова.{S} Људи, жене, деца, ломљаху се једно преко друго, падаху, устајаху и опет бесомучно јураху напред.
Пратња стиже пред Стамбол-Капију и заустави се.{S} Низами се размакоше и образоваше кару.{S} Заточници остадоше у средини Један вод низама остави оружје и обарајући на земљу једног по једног заточника, скидаше им негве.
Дође ред на једног младића.{S} Џелати му приступише, шчепаше га, оборише на земљу и скидоше негве.{S} Младић се диже и држећи колац у руци, подиже главу к небу и показа сву красоту своју.
У тај мах једна старица, са разбарушеном косом, наричући из свег грла, продре кроз кару, и с раширеним рукама паде младићу око врата.
Један од низама полети и шчепа је за рамена.
— Пусти је! — чу се глас.
Војник се обазре и спази иза каре једног Турчина, омалена, бела лица и седе браде.
— Пусти је!..{S} Мати му је — рече старац потресеним гласом.
Војник је пусти.
— Авакуме, чедо моје! — зацвиле мати грлећи и сузама квасећи младића...{S} Не гини, сине, тако ти хране моје!..{S} Бог види невоље твоје.{S} Опростиће ти.{S} Потурчи се, сине; потурчи се, моја десна руко!
Младић, пун поноса, пун красоте и питомине, загрли матер и небројено пута пољуби.{S} По том диже очи к небу, и умиљатим гласом, што потресаше до дна душе, запева из свег грла:
„Мајко моја, на млеку ти хвала!
„Брзо ћеш се обрадоват’ сину.
„Кад пред лицем Бога изиђемо!“
Онај омалени Турчин уђе у кару, приступи младићу и са дрхтавим гласом рече:
— Сине... добри сине!{S} Послушај матер.{S} Бог ће ти опростити.
То беше Асан ага Тоска.
Младић погледа охоло Турчина и са пуно смелости запева:
„Нема вјере боље од ришћанске,
„Срб је Христов, радује се смрти,
„Чин’ те, Турци, што је вама драго!“
Тако се припремаше за смрт Авакум, ђак игумана Пајсија!
Сунце зађе, а месец изиђе.{S} Беше крвар и крвавим руменилом обасу снежни покров.
Низами потераше заточнике уз бедем.
Џелати их примише и послу приступише.
Ужасан јаук разлеже се по околини.{S} Цела маса света, што допрати заточнике, паде к земљи и покри лице рукама.{S} Заточници полетеше један другом у загрљаје, и квасећи сузама друг друга, љубљаху се и праштаху.
Ага Тоска остави бедем, прође кроз капију, пође мало напред, по том стаде и осврте се.
У тај мах диже се први колац.
Нека људска прилика, у црној ризи, сувоњава, са кратком проседом брадом, залепрша се на коцу!
Тоска познаде игумана Пајсија.{S} Виде га страшна и ужасна.{S} Коса му беше разбарушена, очи крваве, искрљештене, готово испале; уста разјапљена а језик испао.
Тоска се стресе.{S} Несвест га спопаде, поведе се и у мало што се не стропошта.
У близини беше неко дрво.{S} Тоска скрену с пута, посрћући дође до дрвета, и скрстивши руке на њему, обори главу и ту оста.
Џелати наставише посао и окончаше га у неко доба ноћи.
КЊИГА ПЕТА — ЂЕНАДИЈЕ
Квасац 1815.
Жарку оста да бира: или да задовољи Латифа или да раскине са својим положајем.
То беше почетак борбе, којој се крај не могаше назрети.{S} Он осећаше како нешто губи, и како му то што губи раздире срце у недрима.{S} Борити се за јабуку тако силно и ватрено, па сад допустити другоме да је узабере, — то беше нож, који му срце пробадаше.
Млади кмет реши се на коју ће страну.{S} Чим се беше повратио из Чачка, отправи матер у Самаиле, своме стрицу, а он оста и спреми се да поведе рат.
Протече већ недеља дана, а ништа се не деси, што би му наговештавало извршење Латифове намере.{S} Чињаше му се, да ће се све свршити на оној ватри, што је претрпе у Чачку.{S} Он се мало умири и предаде домаћим пословима.
Једног вечера, кад већ намераваше лећи, закуца неко на вратима.
То беше Тоска.
Прва му реч беше:
— Сине, Бошко је спасен!
— Спасен! — понови млади кмет радосно и понуди агу да седне.
Поседаше.
— Јест, сине..{S} Спасен је, али мало потеже.
Жарко утаја дисање.
— Хоће Скопљак замену — рече ага после краће почивке.
— Шта хоће?
— Замену... сестру његову — промуца ага.
Жарку се окрете соба.{S} Уснице му задрхташе, а лице побледи.
— Тако ти је, сине....{S} Остаје нам да бирамо: или Спасенију у град или Бошка на колац.
Жарко подиже руком косу и скочи.
— Шта хоће ти злотвори?! — рече он громким гласом и поче као фурија ходати по соби.
— Утишај се, сине, утишај! — поче га блажити ага.{S} Млади кмет беше згранут.{S} Бледило ишчезе, а пламен га обузе.{S} Из очију му севаху муње, а из уста сипаше огањ.
— Утишај се, сине — рећи ће поново ага, видећи га тако узбуђена.
— Е, не дам је, ага, док ми је главе на раменима! — цикну кмет и зграби пиштољ са зида...{S} Ово ће им судити!
— Лакше, сине, лакше — рече ага, па се диже и приђе да га утиша...{S} Није то тако опасно.{S} Неће Спасенија њихова бити...{S} Умири се, сине, умири.
— Како да мирујем, добри ага?
— А зар је баш твоја Спасенија?
Ове последње речи поразише младога кмета.{S} Он метну руку на чело и обори главу.
— Стрпљење, сине...{S} Можда она има пречег од тебе?{S} Жарко се прену, чудновато погледа у агу и потајно уздахну.{S} Оно „Можда има пречег од тебе“ растроји му сву душу.
— Брат јој је у опасности.{S} Треба га спасавати, и то што пре, јер га колац чека.
— Ага.. добри ага! — рече Жарко потресеним гласом и метну обе руке на рамена Тоскина...{S} Спасавајмо једно, али не упропашћавајмо друго!
— Чуј, сине — рећи ће ага милостиво...{S} Само мене послушај, па је неће ни глава заболети.{S} Веруј Тоски.{S} Знаш како веле наши:{S} Робом икад, гробом никад.{S} Остане ли у селу, пропашће и она и Бошко.{S} Сети се, сине, Латифа.
— Па шта да радимо ага?
— Што буде најбоље, сине.
— Говори...{S} Чинићу све што кажеш.
— Је ли тако, сине?
— Тако, ага.
— Онда чуј шта ћу ти рећи...{S} Рекао сам Ћаји, да ћеш се...
Ага не доврши, јер у тај мах залупа реза на вратима.
Млади кмет истрча из одаје, те право на врата.
— Ко је? — упитаће он.
— Ја сам...{S} Отварај брзо!
Жарко познаде глас сироте Милице, коју Бошко беше некада спасао са децом.{S} Овој сиротици беше уступио кућу Михаила Глигоријовића, брата Хаџи Проданова, где она уз припомоћ његову живљаше са својом децом.
— Шта је? — упитаће кмет нестрпљиво.
— Не питај, већ отварај — рече жена преплашеним гласом.
У том Тоска изиђе из одаје.
— Говори!..{S} Шта је? — упита је поново кмет.
— Хајдуци!...{S} Опколили Манојлову кућу..{S} Неће добро бити...{S} У помоћ што пре! — рече жена испрекиданим гласом.
— То је онај зликовац из Чачка! — рече кмет живо, и пренеражено погледа у агу.
— Латиф! — одговори кратко Тоска.
— Колико си повео момака? — упитаће кмет.
— Двојицу.
— И моја два... четворица, ја и ти, свега шесторица — рече Жарко, па излети на двориште и сазва момке.
Шест оружаних људи изиђоше на улицу и распоредише се.{S} Ага, са још двојицом, имађаше да заузме вратнице, а Жарко, са осталима, оде побочном улицом, заобиђе две-три куће у близини и дође до ограде, што беше између њиве и воћњака.{S} Ту застаде и проматраше.
Не би за дуго, а две-три људске прилике, прикривене између стаја, искрснуше и упутише, се на задња врата Манојлова дома.
То беху момци Латифови.
Млади кмет притаји дисање и вребаше их са запетим пиштољима.
Три Латифова момка заузеше врата.{S} Мало за тим, појави се и четврти.{S} Овај ношаше у рукама нешто дугачко, налик на ћускију.{S} Кад ститке к вратима, подвуче један крај ћускије, а други стаде прегибати к земљи.
Врата почеше пуцкарати.
Кмет и оба му момка обазриво прекорачише врљике, сакрише се иза кошаре и узеше зликовце на око.
У који се мах врата извалише и треснуше о земљу, у тај мах севнуше три ватре и одјекнуше селом три пуцња.
Жарко полети напред.{S} Кад стиже до изваљених врата, спази два зликовца оборена на земљу.
Ага Тоска чу пуцањ, јурну на вратнице и улети у двориште.
— Побегоше! — чу се глас.
Два Латифова момка прескочише ограду и загребоше преко суседног дворишта,
— У потеру! — повика Тоска и опали пиштољ за зликовцима.
Жарко уђе у кућу и чу писку.{S} Кад дође до једних врата, спази кроз пукотину неку слабу светлост.{S} Он се наже и навири.
Станица и Спасенија, прибијени уз један угао, стајаху и цептијаху од страха.
Жарко се реши, отвори врата, уђе у одају, осветљену једним жишком, и повика:
— Не бојте се!..{S} Спасене сте!
Као да их гуја ошину, тако цикнуше мати и кћи кад видеше сина Павлова.
— Милост, кмете, милост! — зацвилеше оне и падоше на колена.
— Не бојте, се добре душе! — рече кмет благо.
— Милост... милост! — процвилеше поново мати и кћи.
— Ах! — узвикну Жарко, па се шчепа обема рукама за косе и обори главу.
У том стиже Тоска.
Мати и кћи устадоше и полетеше му на сусрет.
— Не бојте се! — рече ага и пружи им руке.
— Милост, ага, милост! — цикнуше женске, кријући лице од младога кмета.
Ага разумеле ово, и тешећи их рече:
— Не бојте се!...{S} Жарко вас је спасао од зликоваца.{S} Он вам је први добротвор.{S} Он вас је чувао и ода зла бранио.{S} Он вам је сваку помоћ указивао.
То рече Тоска, па им исприча све што је било.
Мати и кћи једва се држаху на ногама.{S} Дрхташе им сваки мишић, као да их грозница беше спопала.{S} Гутале су сваку реч агину, а ове речи беху тако благе, да их поступно повратише и умирише.
За све време млади кмет стајаше као статуа с обореном главом, борећи се с црним успоменама, што му у овом тренутку искрснуше у свести.
— Снахо — рећи ће Тоска старици, пошто је виде мало умирену. — Овде не смете зору дочекати.{S} Опасност вам велика прети.{S} Ми ћемо се постарати за добро ваше.
— А куд знамо, честити ага? — једва промуца старица.
— У Београд, снахо... у Београд да загрлиш Бошка. — одговори ага.
У тај мах Жарко диже главу и са свим случајно спази дивотно лице Спасенијино.{S} Нека ужасна струја пројури му кроз цело тело.{S} Он задрхта и брзо скрену поглед у страну.
Ага Тоска приђе и рече му:
— Хоћеш ли ме послушати?
Жарко га збуњено погледа.
— Да учиниш све како ти кажем?
— Хоћу — једва промуца кмет.
— Добро..{S} Похитај што пре у Београд.
— Што ћу тамо?
— Зове те Ђаја.
— Што?
— Да те бегом начини.
— Што ће ми бегство?
— Да спасеш невољнике.
— Како?
— Кад дођеш у Београд, дознаћеш.
Кмет занеме као стена.
На један час доцније, кућа Манојла Прокића поново опусти.
Жарко испрати ага-Тоску, Станицу и Спасенију и врати се дома.
Беше сам.
Као оно челе, кад их ко дирне, тако се узрујаше мисли у души његовој.{S} Силна бура потресаше га из темеља, и не даде му мира ни за тренутак.{S} Тек што би сео, нешто би га жацнуло по сред срца, и он би скочио и као помаман по соби ходао.{S} Беше пун гнева.{S} Час га обузимаше ватра, час студ и грозничава дрхтавица.
....{S}Свршено је! — говораше он у себи, ходајући по соби узнемирено. — Натраг се нити може, нити хоћу.{S} Зар да допустим да буде плен грабљивих зверова?{S} Ах!... та ја је морам спасти, ма веру променио.{S} Заложићу се сав за њу.{S} Нека се разори ово огњиште, не треба ми више!{S} Нека се расточи све благо, што ми од оца остаде!{S} Нека све оде у понор, нека се све сурва у бездан!{S} Душа моја покоја тражи.{S} Кућа Манојлова обесвећена је, и ја је морам осветити.{S} Част је светија од огњишта, а дужност преча од родитеља!
Жарко осети умор, седе на праг дома свог и утону у море, пуно очајања и страхоте.{S} По том се диже, изиђе из куће, попе се на доксат и седе.
У околини мртва тишина.{S} Хладан ветар шибаше га, а он и не осећаше.{S} У души му беше борба и он се ломљаше као лађа, кад је сподбију ветрови са свих страна.
....{S}Јест, и ја сам син народа овог — настави он.{S} У њему сам поникао, нека у њему и ишчезнем.{S} Његове невоље и моје су невоље, његова срећа и моја је срећа.{S} Проклетство народно нека се скине са душе моје.{S} Блажени су они, које народ благосиља.{S} Путеви што воде к њему, најчистији су и најсветији. Срећни су они, који њима следују.{S} Глас народа нека ми од сад буде света заповест.{S} Благослов његов излиће се на душу моју, и ја ћу бити срећан и задовољан...
Тако Жарко, па се диже, врати се у одају, дође пред икону, стаде, склопи руке и поче се молити.
И кад сврши молитву, умор га савлада.{S} Он се диже, приђе постељи, наслони главу на јастук и заспа.
У тамници
Град београдски пун је тамница.
„Тамница је кућа необична.“ То је гроб, који прождире и душу и тело.{S} То је рака у којој мртваци живе.{S} У њој има светлости, али не да вас озари, већ да вам пркоси јадима и невољама; у њој има и ваздуха, али не да вас крепи, већ да вам душу трује.{S} Сва добра која вам пружа, потичу из злобе и пакости.
У времену о коме причамо, тамнице београдског града беху пуне живих мртваца.
Кад се Горњи Град прође и скрене десно, доћи ће се до једне капије, од које воде два пута: један лево, поред цркве Ружице; други десно, ка градском пољу.{S} На овом другом путу налазе се у кратким растојањима три капије, од којих је средња Зиндан-Капија.{S} Лево и десно од ове капије налазе се дубоки шанчеви, ограђени са свију страна високим и непробојним зидинама.{S} Из дубине ових шанчева, а уза саме бокове Зиндан-Капије, дижу се две високе куле, од којих свака има по три спрата тамница.
Свршетком 14. и почетком 15. ове тамнице беху пуне.
Кроз једне вратнице, у зиду до капије улази се у тесан и мрачан ходник, а одатле степеницама силази се у горњу, по том у средњу и најзад у доњу тамницу.
У доњој тамници, дугачкој и широкој неколико стопа, беху у ово доба три роба: један старац и два младића.
Тамница беше нешто богатија од гробнице.{S} У једном крају креветац од неколико дасака, и на њему мало сламе; у другом једна поличица и на овој два-три комада црна хлеба, један жижак, један дрвен солир, једна бритвица, и један суд с водом. Не далеко од поличице беху три повелика камена, што заточницима служаху место столица.
Један прозорчић, отворен при самом поду тавнице, споља разведен, гвожђем окован, пропушташе слабу светлост из дубине шанца.{S} Требаше дуже у тамници остати, да би се предмети могли распознати.
Мало слободе, мало и светлости!
Тамница је судар злобе са милосрђем.{S} Злоба тражи мањи прозор, милосрђе више светлости.{S} Дати заточницима више светлости, а не дати им да из тамнице умакну, — то су две супротности, које беше измирила рука неимарева.{S} Она је малени прозорчић с поља развела, и тиме заточницима два добра дала: више светлости и већи видокруг.{S} Још да не беше дубока шанца и висока бедема, милосрђе би могло ликовати!
Заточницима у кулама Зиндан-Капије беше надзорник неки Омер.{S} То беше човек у годинама: крупан, оштра погледа, великих обрва, дугих црних бркова, а осредње браде.{S} Беше један од оних типова, који су својствени тамничарима.
У осталом, ова строгост, што се огледаше на Омерову лицу, не беше ни у колико знак грубе и паклене душе.{S} Заточници, којима тамница беше мучна и тешка, не имађаху разлога да мрзе тамничара.
Оних дана, кад обест Сулејманова кићаше бедеме градске, један човек прође Горњи Град и упути се Зиндан-Капији.
Пред капијом беше Омер.
— Ко је овде тамничар? — упитаће непознати.
— Ја — беше одговор.
Непознати приђе Омеру и рече му нешто на ухо.
Омер уведе човека у одају, узе кључеве, изиђе, дође до једних вратанца, отвори их, уђе у кулу, сиђе низ мрачне степенице, отвори друга вратанца, сиђе низ друге степенице, отвори трећа вратанца и рече:
— Старче!
Један омалени и погрбљени старац помоли главу и изиђе из тамнце.
То беше отац Ђенадије, духовник манастира Благовештења.
После пораза у Небош-Планини, овај осамљени старац, не знајући куд ће ни шта ће, луташе по околини манастирској, тражећи два добра своја: сина и манастир.{S} За сином тужаше, за светињом очајаваше.{S} Срце га је вукло светом храму Божјем, у коме век проведе.{S} Спазивши из даљине кулу манастирску, старац задрхта и сузе проли.{S} Он се помоли Богу и готово нехотице пође напред.{S} Зидине манастирске забелеше се, и он се осети срећан.{S} У околини не примећаваше никога.{S} Све беше пусто и немо.{S} Старац пође напред, не одвајајући ока са куле манастирске.{S} Беше већ сишао с косе и упутио се стазом што вођаше манастиру.{S} Требаше му још да скрене десно, да обиђе један луг, па да до темеља види манастир.{S} Но у ком тренутку беше појмио да скрене десно, неколико људи излетише из луга и зграбише га за рамена.
Старац се осврте и виде Турке.
Беше пао у живу клопку.{S} Турци га везаше и предадоше Ћор-Зуки, а овај га са осталим робљем испрати у Београд.
Тако допаде тамнице овај старац, који, служећи Богу четрдесет година, не беше ни мрава згазио!{S} Једина му још утеха беше што га саставише са Стојаном и Бошком, које Ашин-бег пороби и у Београд доведе.
Омер изведе Ђенадија из куле и уведе у своју одају.{S} Непознати приђе старцу, загледа се добро у њ и рече:
— Духовниче!...{S} Познајеш ли ме?
— Не, добри човече.
— Ти имаш сина?
— И посинка — додаде старац изнемогло.
— Они су заједно с тобом?
Ђенадије климну главом.
— Нека, старче...{S} Ту им је још и добро...{S} Онамо је зло! — рече непознати и пружи руку у правцу бедема градских.
Старац уздахну и обори главу.
— Духовниче! — рече непознати.
Ђенадије подиже главу.
— Зар ме не познајеш?
— Не, добри човече — одговори старац слабим гласом.
— Не мари ништа.{S} Могу људи бити пријатељи и кад се не познају....{S} Ти знаш Ага-Тоску?
Ово име таче старца у душу.{S} Он задрхта од радости и потресеним гласом рече:
— Тоска!...
— Ја сам Рустем, његов побратим.{S} Дођох, да те у име његово посаветујем.{S} Стар си, духовник си, али опрости; данас другчије не бива.
— Хвала ти, добри човече! — рече Ђенадије дрхтавим гласом.
— Савет је потежи, али ти је невоља још тежа.{S} Није лако мењати веру, али у невољи Бог прашта.
Ове речи потресоше старца.{S} Брада му задрхта, а колена заклецаше Он обори главу и упре поглед у под.
— Тако је старче — настави Рустем.{S} Остаје ти да бираш: или веру или главу...{S} Ако не жалиш себе, пожали оно двоје лудо, што труне с тобом у тамници.
Ђенадије стајаше и не дизаше главе.
— Друго ти не остаје, добри старче — настави даље Рустем.{S} Тоска је све покушао, и једва успео да вам вером сачува главе.
— Добри човече! — процвиле старац и зграби Рустема за руку...{S} Смилујте се на слугу, који четрдесет година служаше Богу!...
— Бог ће се смиловати, духовниче!{S} Он види невоље ваше и опростиће вам — одговори Рустем и пријатељски стеже старчеве руке.
Ђенадија издаде снага.{S} Он посрну, и би пао да не беше у близини Омерове постеље.
— Друго ти немам шта рећи — настави Рустем. — Или веру или главу.{S} Мораш се што пре решавати.{S} Опасност је врло близу.{S} Ја морам ићи.{S} Ево Омера.{S} Он ће ти бити у помоћи.
То рече Рустем, па се поздрави са Ђенадијем и изиђе.{S} При растанку ућушну Омеру у руку један замотуљак и рече му:
— Одлажи што више можеш, па биће још.{S} Тоска те неће заборавити.
— брини.{S} Учинићу све што могу.
— Покушаћемо опет код Ћаје.{S} Зар ћемо га придобити.
То рече Рустем и оде.
— Тако, старче, тако — рећи ће Омер духовнику, вративши се у одају. — Друге ти нема.{S} Учини како ти веле пријатељи.{S} Видиш шта се ради?{S} Ево ми је већ педесета, а тога чуда не видех!{S} Заредило се, па се не пита ни старо ни младо.{S} Ко зна шта вас сутра чека?{S} Десна је кула већ испражњена.{S} Не бих био рад да вас изводим и на бедем шаљем.
Старац се једва држаше на ногама.{S} Омер га узе под руку, уведе у кулу и спусти у тамницу.{S} При растанку рече:
— Добри старче!...{S} У твојим је рукама живот ова два луда детета.{S} Сачувај их младе и зелене.{S} Бог ће ти опростити!
Једног дана, доцно у вече, зашкрипе брава на тамници.{S} То беше преко обичаја.{S} Заточници устадоше и са утајеним дисањем очекиваху шта ће бити.
Вранице тамничке отворише се.{S} Омер, држећи фењер у руци, помоли главу, погледа старца и рече:
— Шта би, старче?...{S} Е да ли се реши?
— Не мучи ме, добри човече, — одговори старац готово без душе
— Излазите — рече тамничар.
Ова реч порази заточнике.{S} Они се згледаше и скаменише.
— Излазите — понови Омер и отвори широм вратанце.{S} По том додаде:
— Децо, понесите ствари.
Ђенадије пође напред, а Стојан и Бошко за њима носећи ствари.
Попеше се уз степенице и дођоше пред вратанца средње тамнице.
Омер отвори вратанца, и рече онима што беху унутра да излазе.
Неколико заточника, бледи и испијени, изиђоше из тамнице као зверке из јазбине.
— Улазите! — рече тамничар духовнику.
Ђенадије, Стојан и Бошко погнуше главе и уђоше.
Омер повуче за собом вратанца, закључа их и оде.
Сутра дан, у исто доба, понови се исти призор.
— Старче!...{S} Е да ли се реши?
— Бог ми не да, добри човече.
— Боме гледај шта ћеш...{S} Излазите!
Заточници изиђоше, а Омер их одведе до горње тамнице, и учини што и јуче: њих уведе, а оне из тамнице изведе.
Кад би треће вече ето опет Омера.
— Шта би, старче? — упитаће он духовника.
Отац Ђенадије ћуташе као стена.
— Боме, старче, немам вас више куд.{S} Остадосте још ви у тефтеру.{S} Сутра је на вас ред.{S} Гледајте шта ћете.
Робом икад, гробом никад.
Ага Тоска стиже у Београд са Станицом и Спасенијом и одседе у Рустемов хан.
Подне беше давно превалило.{S} Ваљало је хитати у град, јер беше последњи дан рока.
Ага Тоска беше узнемирен.{S} Мучаше се како да саопшти матери праву ствар.{S} Неколико пута улажаше у одају, али никако да се реши.{S} Осврнуо би се два-три пута и враћао не прозборивши ни речи.{S} Мати и кћи спазише ову збуњеност агину и обузе их слутња.
Дође и вечерње.{S} Ага не имађаше куд, уђе у одају, приступи старици и благим гласом рече:
— Снахо!...{S} Богме те срећа није изневерила!..{S} Бошко ти је жив.
Матери и кћери заигра срце од радости.{S} Оне хитро приступише аги, с лицем пуним радости.
— Син ће ти бити спасен, ако га сестра милује — настави ага..
По том се окрете Спасенији и упита је очинским гласом:
— Кћери!...{S} Милујеш ли брата?
— Више него себе, честити ага! — одговори девојка дирљивим гласом.
Овај одговор разнежи срце у матере.{S} Она загрли кћер и пољуби је свим жаром материнске љубави.
Лице Спасенијино обли румен, а сваки јој мишић заигра.
— Кћери! — рече ага. — Ти си једина, која би га могла спасти.
— И живот ћу свој дати за њега, честити ага — одговори Спасенија одлучно.
Ага је нежно погледа, по том уздахну и обори главу.
— Али... паша тражи замену, кћери! — промуца он после дуже почивке, трудећи се да прикрије узбуђеност.
Ове речи згодише старицу у срце.{S} Она се у часу промени и у пола је нестаде.
— Учинићу све за спас брата свога — рече Спасенија и широм отвори очи.
Матери грунуше сузе.{S} Она притиште кћер на прса и поче је љубити.
— Не плаши се, снахо! — рече ага светитељским гласом.
— Како мајка да отргне чедо своје!...{S} Како да испусти злато своје!..{S} Како да преболи ране своје!... — зацвили старица, држећи на прсима главу кћери своје.
— Чуј, снахо! — поче ага.{S} Прибери се и умудри се.{S} Сети се Латифа.{S} Немој изгубити и кћер и сина.{S} Бошка ваља спасавати.{S} Лакше ће Спасенији бити у пашину двору, него Бошку на мукама.{S} Знаш како веле наши стари:{S} Робом икад гробом никад?{S} Уздај се, снахо, у Бога.{S} Он ће ти оба детета сачувати.
Старица јецаше и сузе пролеваше.
Спасенија подиже главу са прсују њених, и љубећи јој руке рече:
— Опрости ми, мила нано, опрости!...{S} Благослови кћер своју и моли се Богу за њу..{S} Благослов твој пратиће је и дању и њоћу.
Старица клону.{S} Спасенија је приведе миндерлуку и лагано спусти.
Ага Тоска ражали се, приђе јој и рече:
— Снахо!...{S} Грдно ћеш се кајати, ако не послушаш савет мој...{S} Избављај децу своју.{S} Избављај их што пре.
Станица само јецаше и сузе брисаше.
— Бирај, снахо, бирај што пре — настави ага. — Морамо хитати.{S} Не одемо ли данас, ко зна да ли ћемо сутра наћи Бошка међу живима!...{S} Устани и благосови кћер своју.
Старица се лагано диже, узе главу Спасенијину, и росећи је сузама и пољупцима рече:
— Да си благословена, кћери моја!..{S} Бог нека те умудри и сачува несрећној матери!...{S} Анђео Божји нека те вечито прати, а милост Божја нек се излива над тобом!
Кад старица заврши, ага приђе вратима, отвори их и рече:
— Пођимо!..{S} Сваки је тренутак скуп!
Три добре душе оставише одају и одоше у град.
Човек у борби са духовником
Омер изиђе из тамнице, а Ђенадије се спусти на камен према жишку, завали главу у обе шаке и оста непомичан.
Стојан и Бошко, хладни као гује, сеђаху на постељи и мучаху.{S} На сусрет им иђаше кобно јутро.{S} Још једна ноћ, па да их пучина прождере и склони над њима ждрела своја.
Душа човечја лелуја се као оно жито, кад га поветарац пољем понесе; кад и кад узруја се као вали на бурноме мору.{S} Осећања трајне радости и жалости теку тихо и губе се поступно као оно колути на површју мирне воде.{S} Разна осећања муте се и бију као мрки облаци, кад их ветрови с разних страна сподбију.
Туга и радост најјаче се осећају кад се ненадно сукобе.{S} Стална туга и стална радост паралишу душу.{S} Ко дуго лиже мед, не осећа сласт његову, а горчина слаби, што се дуже пије.
„Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију” — вели песник.
Чаша Бошкова и Стојанова беше без меда.{S} Они немађаху радости.{S} У њих беше само туга, и ова им уби осећање и паралиса душу.{S} Иза туге дође очајање, иза очајања обамрлост.{S} И кад би ова ноћ, и кад за њом долажаше кобно јутро, они беху готово без душе.{S} Остаде им само тело, изнурено и саломљено.
Седећи на постељи, осетише умор, легоше и поспаше.
Старац оста сам.{S} У души му беше очајничка борба.{S} Он се подвоји и виде пред собом два себе: духовника, који четредесет година служаше Богу, и човека који се спремаше да га уништи.
....{S}Да се потурчим! — поче духовник...
....{S}Каква саблазан од тебе, који четрдесет година служаше Богу и беше камен темељац у храму његову!...{S} Шта ће храм, кад га изда темељац његов?!{S} На што ти је живот старцу, једном ногом већ у гробу?{S} Четрдесет година сејаше реч Божју и утврђиваше веру у стаду својему!{S} Зар сад да напустиш олтар и престо његов?!..{S} Грешни старче!{S} Не пропадај у дубоком глибу, где нема дна; не тони води у дубине, и не дај да те вали затрпаваују.
Старац се прену, погледа око себе, по том клече, склопи руке и поче се молити.
Господе!{S} К теби подижем душу моју.{S} У тебе се уздам и тебе молим.{S} Не дај да ми се свете непријатељи моји!{S} Сачувај душу моју, јер сам твој поклоник.{S} Спаси слугу твог, јер се у тебе узда.{S} Упути ме истини својој и научи ме, јер си Бог спасења мога, теби се надам сваки дан.{S} Извади ме из глиба да не пропаднем.{S} Не дај води да ме узме на матицу!{S} Нека се постиде и посраме они који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће!{S} Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја!..{S} Господе боже!{S} Смилуј се на ме, јер се у тебе узда душа моја, и под сен крила твојих склањам се док не прођу невоље моје!..
Старац се диже, узе комд хлеба, благослови га, пољуби и рече:
— Љубим те, Господе Исусе, Спаситељу мој!{S} Примам у себе тело твоје и мећем на се крст твој.{S} Нека се ломи тело моје, а ум мој нека се просвети духом твојим.
Погурени старац пољуби хлеб и остави га По том стаде ходати по тамници, борећи се без престанка.
Стојан и Бошко спаваху.{S} Старац им приђе и чу дах њихов.{S} Све драге успомене минуше му кроз душу.{S} Он задркта и заплака се.
И поноћ већ прође.
Ђенадије изнеможе.{S} Он се удали од постеље, дође до жижка, седе на камен, обори главу на зид и обави је рукама.{S} Жижак дрхташе над главом његовом, и он као да чу глас:
...{S}Добри старче!..{S} Душа ти је међу лавовима.{S} Лежиш међу онима који дишу пламеном.{S} Тело је твоје храм Божији, у њему почива вера твоја.{S} Што напушташ храм свој, кад ниси господар ни једне длаке на глави својој?{S} Хоћеш да жртвујеш неколико дана старости своје, да би показао верност Господу своме!{S} Не тако, добро старче!{S} Сети се деце своје!{S} Не поклања се Господу оно, што је вавек његово..{S} Њему се служи духом, а не телом.{S} У његовој руци живот је твој....{S} Добри старче!{S} Бог је Бог свију.{S} Он види патње и невоље твоје.{S} Њега не хвале мртви већ живи.{S} Ако ти је вера чврста, на што ти је страх од искушења, које те чека?{S} Бог не тражи живот твој већ чистоту душе твоје и чврстину њену у данима искушења.{S} Отми се из руку непријатеља својих, јер су у Божијој руци дани твоји!..
Старац се прену и диже главу.{S} Изгледаше као мумија.{S} Очи му беху упале, а лице испијено.{S} Сав разбарушен поново клече и склопи руке.
....{S} Господе Боже!{S} Душа ми лежи у праху, оживи ме!{S} Покажи ми путеве наредаба својих, да их се држим до краја.{S} Миле су ми заповести твоје и чуваћу закон твој свагда, до века и без престанка.{S} Тешићу се заповестима твојим које љубим.{S} Охоли ће ми се ругати веома, али ја не одступам од закона твога.{S} Добро ми је што ћу страдати, да се научим наредбама твојим.{S} Ни ја ни деца моја нећемо те ни часа заборавити..{S} Избави нас, Господе!{S} Не дај јами да над нама склопи ждрела своја.
Старац сврши молитву, приђе прозору, и кад спази светлост, задрхта.
Беше свануло.
Духовник приђе постељи, пробуди Бошка и Стојана, пробуди их као што добра мајка буди децу своју.
— На колена, децо! — рече им он светитељским гласом.
Младићи се унезверише.
— На колена, децо моја! — понови старац.
Бошко и Стојан послушаше старца.{S} Учини им се као да чуше заповест анђела Божјег.
— Верујете ли у једнога господа Бога Оца? — упитаће их старац.
— Верујемо, добри оче!
— Верујете ли у Сина његова и Светога духа.
— Верујемо!
— У доброту и милост његову?
— Верујемо!
— Верујете ли речима анђела, кога нам Господ посла?
— Верујемо!
— Децо!{S} Нека вас вера спасе!...{S} Молите се Господу и творите вољу његову!{S} Тело је ваше храм његов, и нека се не руши без воље његове.{S} Он је учинио да од једне крви живи сав род човечји на земљи.{S} Он је у напред одредио времена и међе њиховог живљења.{S} Заповест је његова да у данима искушења утврдимо веру своју, служећи му духом и истином.{S} Наш је живот дело и милост његова, јер ни једне длаке не дадосмо себи.{S} Кушање вере наше гради трпљење.{S} Благо човеку који претрпи напаст!{S} Ко буде кушан, примиће венац живота, дарован од Бога онима, који га љубе....
Старац не доврши.{S} Алка закуца и врата се отворише.
Старац се осврте и спази Омера.{S} Сав се охлади и једва се одржа на ногама.{S} Младићи се подигоше.
— Бошко Ђукић! — рече Омер и махну руком.
Отац и син згледаше се пренеражено.
— За мном! — рече тамничар и ошкрину јаче врата.
Бошко, посрћући и готово не дишући, пређе тамницу и дође до врата.
— Не плаши се — рече Омер и пропусти га.{S} По том се осврте старцу:
— Шта би старче?
Ђенадије загрли Стојана, пољуби га и потресеним гласом рече:
— Добри човече!..{S} Не отржи ми децу из наручја, тако ти имена Божјег!
— Боме, старче на вас је ред! — одговори Омер и пође.
У тај мах чу се с поља неки глас.
Стојан га познаде и сав задрхта.
То беше глас Спасенијин.
— Грех на моју душу, сине! — рече Ђенадије и ороси сузама чело Стојаново.{S} По том се окрете Омеру и рече:
— Спаси нас, добри човече!
Бошко у слободи
Омер изведе Бошка из тамнице и предаде га матери.{S} Он стече крила.
Слобода Бошкова би откупљена слободом Спасенијином То је дивна замена, која у основи има најузвишенију врлину — љубав.
Мати прими сина, а предаде кћер.{S} Једна рука оста јој и даље отргнута.{S} Она и даље ношаше рану на срцу, и сва је разлика што је сад блажаше већом надом.
Станица, Бошко и Тоска оставише Спасенију и изиђоше из града.{S} Кад беху близу Рустемовог хана, Ага спази једног младића, застаде и рече:
— Ето Жарка!...{S} Нека му је срећан пут!
Младић иђаше од Стамбол-Капије, у правцу града.
Бошко погледа, и кад спази младог кмета, намршти се и гневно запита:
— Шта ли ће тај изрод овде?
— Шта рече, сине? — упита га Ага?
Бошко понови
— Он ти је спасао матер и сестру — рече Ага.
— Зар он?!
— Он.
Бошко се јетко насмеши.{S} По том ће рећи:
— Нека је теби хвала?
— Не греши душе, сине! — примети Ага. — Жарко је први добротвор твоје куће.
— Први душманин — прихвати Бошко живо.
— Не тако, сине! — утаче се мати — Жарко се бринуо о нама очински.
Бошко чудно посматраше матер и Агу.{S} Ова леп реч о Жарку не иђаше му никако у главу.{S} Зар син Павлов да буде коме добротвор?!{S} Зар онај разуздани Жарко да се смилује на дом, који отац његов разораваше до темеља?!{S} Та пре би се небо преврнуло него што би то чудо било, мишљаше Бошко.
У том Жарко стиже.{S} Беше тужан и сетан.{S} Глава му беше оборена, и у мало што не прође мимо њих.
— Жарко! — викну ага.
Младић подиже главу, и кад спази Бошка и матер му, сав се промени.
— Овамо! — рече ага и махну руком.
Младић лагано приђе, скиде капу и поздрави агу и старицу.{S} По том појми да приступи Бошку, али га нешто уздрже.
Бошко осети како му се у души нешто гомила као клупче. Он се понова намршти и окрену главу на страну.
— Сине, ево Жарка — рећи ће мати.
Бошко ни да чује.
— Јеси ли тамо пошао? — упитаће ага младога кмета.
— Тамо — одговори Жарко тихо.
— Учини све како ти рекох.
— Учинићу.
Ага се осврте Бошку:
— - Ето, тај ће спасти оне невољнике.
Бошко не окрете главе.
Млади кмет сав порумени и задрхта.
— Хоћеш ли срце из недара?! — рече он, па обема рукама разгрну хаљину на прсима.
Бошко погледа кмета испод ока.
Жарку јурну крв у лице, и док Бошко, држећи мало погнуту главу, премишљаше, он одмахну два и три пут главом и јетким гласом рече:
— Уверићеш се!..{S} Збогом!...
Млади кмет оде.
Бошко подиже главу, набра повије, подави уснице и отпрати кмета оштрим погледом.
Тоска, Бошко и мати му одоше у хан.
Одморише се и вечераше.
Кад би по вечери, један човек изазва агу на само, и рече му шапатом:
— Готово је!
— Је ли сигурно? упитаће га ага.
— Не брини!
— Колико вас је?
— Тројица.
— Где је чамац?
— Према ади.
— Добро! — рече, ага, и врати се у одају.
На један час доцније, ага Тоска, Бошко и Станица беху на савској обали.
— Ви ћете у Купиново, а ја ћу остати овде да спасавам остале — рече Тоска Бошку и матери му. — Сутра одох у град, да ако избавим оне из тамнице....{S} Укрцавајте се.
Мати и син уђоше у чамац.
— Право у Купиново! — рече ага весларима.
Весла захватише воду и отиснуше чамац од обале.
— Збогом! — чу се глас из чамца.
— Срећан вам пут! — одговори ага са обале.
Чамац одмаче и изгуби се у тамној ноћи.
Живи Бога хвале
Омер изведе Бошка из тамнице, а Ђенадије и Стојан остадоше погружени, очекујући последњи час.
Не прође много, а тамничар се врати.
— Бошко је слободан! — рече он.
Отац и син не дигоше главе.
— Бошко је слободан! — понови Омер и приђе заточницима.
Ђенадије и син му тргоше се и страховито погледаше у тамничара.
— Сестра га је заменила...{S} Сад је пашина робиња.
Ове речи згромише Стојана.{S} Он стиште главу обема рукама, посрну и боно јекну.
Отац га прихвати и загрли.
— Сине,.... добри и послушни сине! — поче старац потресеним гласом. — Бог је наш штит!...{S} Он зна невоље наше.{S} Небо је његово, а земљу је дао нама, деци својој!...{S} Мртви не хвале Господа, нити они, који сиђу онде где се мучи....{S} Сине, добро чедо моје!{S} Живимо именом Божјим и величајмо славу његову!
У том тренутку зачу се куцањ на вратима.{S} Омер се осврте и изађе.
Ђенадије клече са сином према жишку и обрати се Богу:
— Боже милостиви!...{S} Чуј и помози онима, који те моле..{S} Опрости нам грехове, јер их чинимо по великој невољи својој.{S} Остаћемо верни законима твојим и хвалићемо име твоје!...
У том се Омер врати у тамницу, али овог пута необично расположен.
Отац и син устадоше, погледаше тамничара и спазише на њему нешто необично.
— Старче! — рече Омер весело. — Не берите бриге.{S} Тоска се за вас побринуо.{S} Наредба је, да вас изведем из ове тамнице и спроведем на бедем, према Сави.
Ђенадије, сав блажен, узе сина за руку, приђе Омеру, и тресући се на ногама, рече:
— Нека ти Господ плати, добри човече!...
Јека од гусала
Жарко спаваше..
Поноћ давно превалила.{S} У селу мртва тишина.{S} Небо јако натуштено.{S} На њему нигде ни једне звезде.{S} Студен ветар фијукаше кроз густо грање.
Жарко и даље спаваше.
На два часа пред зору нека лупа трже га иза сна.{S} Он скочи и ослушну.{S} Лупа се понови.
Жарко зграби пушку, изиђе из одаје, приђе лагано вратима и запе ороз.
— Жарко! — чу се глас с поља.
— Ко је?
— Ја...{S} Обрад.
Млади кмет познаде глас Обрада Момировића, спусти ороз, извади шип и отвори врата.
— Спремај се! — рече Обрад улазећи.
— Куда? — упита га Жарко буновно.
— У Рудовце.
Жарко затвори врата, разгрну жар на огњишту, прекрсти два-три угарка и џарну неколико пута.
Пламен букну и обасја зидове.
Поседаше.
— Шта ћемо у Рудовцима? — упитаће Жарко протрљав очи.
— На збор.
— Какав збор?
— Позива Ломо...{S} Синоћ ми, стиже абер.
— А чу ли ти шта би ноћас? — упитаће га Жарко.
— Где?
— Овде... у селу.
— Шта је било?
Жарко исприча.
— Нека је срећно! — рече Обрад живо и пљесну кмета по рамену...{S} Дај амо руку!
Жарко пружи десну.
— Од сад смо побратими! — рече Обрад весело и пољуби се с кметом.{S} По том ће га упитати:
— Шта сад мислиш?
— Шта Бог да...{S} Куд сви, ту и ја.
— Са мном ти! — рече Обрад и потапша га по рамену.
— Куда?
— У Рудовце... поручио Лома да поведем још кога.
— Кад је збор?
— На Сретење...{S} Ваља нам похитати — рече Обрад притежући кајише од опанака.
— Немам никога код куће.
— Где ти је мати?
— У Самаилу.
— А момци?
— Отпратише Тоску.
— Поручи Милици што имаш — рече Обрад и диже се.
— Зар одмах?
— Одмах....
— У име Божје! — рече Жарко, па се диже, оде у одају, опреми се, узе оружје, запрета огањ, изиђе с Обрадом и затвори врата.
Ноћу путоваху, дању се одмараху.
Треће ноћи стигоше на границу крагујевачке и београдске нахије.{S} До Рудоваца требаше им још два часа.
Око поноћи спустише се у један понор и ту застадоше.{S} Учини им се као да чују једновремено клепетање.{S} Пођу даље, и кад сиђоше у понор, спазише речицу.
— Овамо! — рече Обрад и пође уз речицу.
Жарко се упути за њим.
— Ено воденице! — примети Обрад и показа руком.{S} Жарко спази светлост.
Мало за тим, Обрад стаде, осврте се и рече:
— Чуј!
— Гусле! — рече Жарко.
— Ту су!
— Ко?
— Наши.
Пођоше напред.
Кад стигоше воденици, Обрад приђе вратима и назвири.{S} Око огња сеђаху до десет оружаних људи.{S} Један међу њима скрстио ноге, држи гусле, гуди и пева.{S} Остали се у ухо претворили.
Обрад махну руком и Жарко приђе.
— Ено Лома и Вучића! рече Обрад шапатом.
— И Мутапа! — примети Жарко.
— И Дринчића!...
— И Капетан - Божа!....
— Па, гле!...{S} Ту је и онај! — рече Обрад зачуђено.
— Ко?
— Бркић..{S} Вала кад је он ту, биће нас хиљадама.
— Што? — упита Жарко.
— Та тај никад ни мрава не згази, а гле га сад! —
То рече Обрад, па закуца на врата.
Гусле и песма умукоше.
— Добро вам јутро! — рече Обрад отворивши врата.
— Бог вам помогао! одговорише они око ватре.
Обрад и Жарко приђоше и редом се поздравише.
— Дед, начинимо им места! — рећи ће Ломо и макну се у десно.
Јунаци се примакоше један другоме..
— Стигосте ли здрави и читави? — упитаће Ломо.
— Хвала Богу — одговорише Обрад и Жарко, па оставише пушке и поседаше око огња.
— Добро је! — рече Вучић намештајући се. — Нека нас је до зоре још толико.
— Дед, Мирко!.. запевај коју.... али знаш... онако! — рече Дринчић и потапша гуслара по рамену.
Мирко — тако се зваше гуслар — намести се, накашља, превуче гудалом неколико пута, заигра прстима по струнама, по том дигне главу и гласовито запева ону о четири ускока.
Мирко се вину и оде под облаке.{S} Прсти му хитро удараху по струнама, а душа му затрепта на лицу, као оно звезда на чистоме небу.{S} Јека од гусала и танани глас у гуслара освојише срце у јунака.
Ломо се належе на Вучића, а Вучић обгрли Лома.{S} Дринчић се налакти на Мутапа, а Мутап пребаци руку преко рамена Божова.{S} Остали се налактише један на другога и оком не тренуше.
Јунаци се у ухо претворише.{S} Песма гусларева диже их и собом понесе.{S} Душа им затрепери као оно струне на гуслама. —
То беху тренуци, у којима се душа просвећава, а тело снажи.
Гусле су моћ.{S} Оне су олтар са кога се Глас Народа диже Богу.{S} Оне су будилник свести и источник живота народна.{S} У њима су смештене све патње и невоље и све драге успомене из прошлости.{S} Из њих истиче уље, које блажи и крепи душу, припремајући је за нове подвиге.{S} Оне су мелем невољама и утеха у данима искушења.{S} Струне њихове, струне су срца, и кад једне јече — друге одјекују.{S} Гусле су стожер огњишта и васпитачица омладине.{S} Оне су проповедник и неимар слободе читавих покољења.
Из уста гусларевих излази наук, диван наук.{S} Старо и младо прикупља се око гуслара, а овај им гласом у песми вели:{S} Чуј, народе мој, наук мој!{S} Пригни ухо своје к речима уста мојих.{S} Отварам за причу уста своја, и казаћу старе приповетке.{S} Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши, нећемо затајити од деце њихове.{S} Нараштају позном казиваћемо невољу и славу његову, да би знао потоњи нараштај, деца, која ће се родити, те да би и они казивали деци својој...
Мирко удараше у струне и певаше, а јунаци слушаху и духом се напајаху.
Кад доврши песму и преста ударати по струнама, Жарко узе гусле из руку његових и стаде их претурати и разгледати са свакоје стране.{S} Као да тражаше у њима оно што мало час чу са струна њихових и из уста гусларевих.
Јунаци осташе и даље непомични.{S} Песма гусларева и јека од гусала беше их занела.
Бунтовници
Има буна што стварају бунтовнике, има бунтовника што стварају буне.
Бунтовници, које буна ствара, израз су времена и прилика.{S} Они су стожер око којих буна облеће.{S} Њих буна уздиже, они буном управљају.{S} То су вођи, који не изумиру.{S} На место једних, ничу други.{S} Они провиру из буне, а буна из земље.
У времену о коме причамо, Србија беше земља, из које буна провираше.{S} Отуда једни вођи тако брзо и замењиваху друге.
Време од 1804. до 1815. беше време презирања крви народне.{S} Ово превирање, час јаче час слабије, избијаше стално из земље.{S} Нови бунтовници замењиваху старе и док једни издисаху на кољу, други се јављаху из гудура и планина.{S} Они имађаху своје ројеве.{S} Рој од 1814. замени онај од 1804.{S} Рој од 1815. замени онај од 1814.
Бунтовници, које рађа снага народна, не ниште се.{S} Ова је снага као рој, који, кад се растера, поново се скупи.
Скопљак тражаше језгро буне, жељан да у њ забоде колац.{S} И док он једне освајаше и на бедему коцем мрцвараше, други се у народу развијаху и бујаху.{S} И кад држаше да је све уништено, олуја се диже и покоси га.
Сретење Господње 1815. прибираше снагу народну и издизаше бунтовнике.
Јунаци из воденице, раздрагани јеком од гусала, дигоше се и у Рудовце дођоше.{S} Ту образоваше ново језгро, коме Ломо беше стожер.{S} Овај бунтовник, оваплоћени дух свога народа и времена, беше у кључу узвреле крви, и не мироваше као оно зрно грашка у кључалој води.{S} Струја га зграби и подиже као сламку.{S} Он беше задовољан.
Шест одабраних јунака прикупише се око њега, посветоваше се и решише да се буне.
— Браћо!...{S} Је ли вера? — упитаће Ломо сакупљене.
— Тврђа од камена! — беше одговор.
— Хоћемо ли у крв запливати?
— У име Божје! — повикаше присутни у глас.
— Оче Радоване! — осврте се Лома свештенику рудовачком...{S} Призови име Божје!
Поп Радован изнесе крст и еванђеље, положи их на столац и призва име Божје.
Јунаци се прикупише и заклетву положише.{S} По том приступише и целиваше крст и еванђеље.
— Куда ћемо? — упитаће Жарко Обрада пошто целива крст и еванђеље.
— У хајдуке! — одговори Обрад.
— Заједно ћемо.
У том се зачу глас Ломин.
— Браћо!...{S} Чим гора олиста, ево ме!{S} Ја ћу први, а ви за мном.{S} Прва пушка одјекнуће са Рудника.{S} То нека вам буде позив.{S} Дотле, браћо, на посао и чете спремајте!
— Спремаћемо! — одговорише јунаци у глас.
Бошко разорава огњиште свога ујака
Бошко остави матер у Купинову и врати се у Србију.
Кад би близу Космаја, опази на једној низбрдици човека, који му се учини познат.{S} На глави му беше велики црвен фес с дугом кићанком, на леђима кожух, а о рамену дуга пушка.
Човек обазриво сиђе низ косу, скрену лево, дође у један шумарак и изгуби се.
Бошко пође лагано напред, дође до једног грма и ту застаде.
У том непознати проби кроз луг и испаде на друм.
Бошко га умотри и познаде.
— Обраде! — викну он.
Човек се обазре и стаде.
То беше Обрад Момировић.
Бошко му полете на сусрет.
Обрад позна сина Ђукићева, стаде као стена и прекрсти се.
— Зар жив с коца, тако ти имена Божјега?!
— Као што видиш...{S} Божја воља!..
Јунаци раширише руке, загрлише се и ижљубише.{S} По том скренуше с друма, уђоше у шуму и поседаше.
— Ми те већ упокојисмо — рече Обрад и потапша Бошка по рамену...{S} Како умаче с коца, тако ти Бога?
Бошко му исприча цео догађај.
— Па куд сад мислиш? — упитаће га Обрад.
— У хајдуке — одговори Бошко.
— С киме?
— С ким буде..{S} Могу и с тобом.
— Врло добро — прихвати Обрад. — У Милићевом Брду чека нас дружина...{S} Тамо ће доћи и Жарко.
Бошко се зграну кад чу ово име.
— Који Жарко? — упитаће он потмуло.
— Павлов син.
— Зар син онога изрода?!
— Не резили га!...{S} Није ти тај ни налик на оца.{S} Честито момче, да му пара треба тражити.{S} Мрзи Турке, зубима би их клао.
То рече Обрад, па исприча догађај у Рудовцима.
— Ваља га се причувати! — рече Бошко машући главом. — Павлов је син то!.,.
— Не познајеш га, соколе.{S} Нема ти тај ни оволико очевог! — рече Обрад и показа црно испод нокта.
— Боме се вараш...{S} Гуја је то, Обраде!
— Не греши душе!...{S} Тај ти је, болан, спасао матер и сестру.
— Зар он?
То беше питање, пуно презрења и подсмеха.
— Он — одговори Обрад одсечно.
— А Тоска?...
— И Тоска, али Жарко још више...{S} Он их је примио у село, пазио као своје и притицао им у помоћ.
— Не могу... не могу да му верујем — рече Бошко гневно и одмахну руком.
— Веруј ми, но!..{S} Зар ја да браним уљу?!
Бошко обори главу и набра чело.
— Био је са мном у Радовцима...{S} Заклео се на крсту и еванђељу...
— Да ће вас проказати — заврши Бошко и јетко се насмеши.
Обраду се навуче преко чела мутан облак.{S} Он оштро погледа у Бошка.
— Где ти је сад тај јунак, што ти тако за срце прирасте? — упитаће га Бошко
— Ено га у Самаилу код матере.{S} За дан-два биће у Милићевом Брду.
— Да си жив и здрав!...{S} Жарко ти је у граду код паше — рече Бошко.
Обрад се зграну и чисто подиже с места.
— Јест...{S} Ено га у граду — потврди Бошко.
Обрад скочи као опарен.
— То не може бити!...
— Ја ти рекох...{S} Моје су га очи виделе — одговори Бошко и уста.
— Преварио си се, соколе!
— Ено ти Тоске.
Обраду се зажарише образи.{S} Он стајаше као стена и блењаше у решено лице Бошково.
— Верујеш ли? — упитаће га Бошко након кратке почивке.
— Баш у град отишао?
— Баш у град — потврди Бошко.
— Баш паши?
— Паши или ком другом.. све једно..{S} Он је увода.
— Ово ће му судити! — рече Обрад љутито, па натуче фес на главу и удари руком по сред пушке.
— Биће доцкан — примети Бошко.
— Ма кад — одговори Обрад, па обеси пушку о раме.{S} По том пружи руку и рече:{S} Збогом!
— Куда? — упитаће га Бошко.
— У гору...{S} Чека ме дружина.
— Ето и мене кроз који дан.
Треће ноћи Бошко стиже у Горачиће.
Требаше му још да се успне на један брежуљак, па да види дом свога ујака.
Беше весео и да могаше чисто би узлетео на вис.
Кад стиже на брежуљак, стаде и радосно баци поглед према себи.
Дом, који тражаше очима, не беше на месту.
— Одавде ћу боље видети — рече он у себи и попе се на вишу тачку.
Каква обмана!..{S} Дома нигде, као да беше у земљу пропао.
Бошко се следи.{S} Ноге му заклецаше и једва сиђе низ брежуљак.
Кад прође мимо кућу Глигоријевића и дође до ограде дома ујакова, сав задрхта.
Шта беше угледао?
Пустош!
Дом ујака му беше сравњен са земљом.{S} Ограда растурена, стаје порушене, воћњак у корен сатрвен — свуда пустош и рушевине.
Бошко, тресући се целом снагом, дође до рушевина, и кад угледа праг разорена дома, паде на студен камен, обгрли га и сузама ороси.
Оста тако неко време, тресући се и сузе проливајући.
По том се диже и са душом пуном бола и туге зађе по рушевинама.
Спотичући се преко нагорелих греда и баскија, обиђе сва згаришта и рушевине, и савладан умором седе на један камен.{S} Ту дрхташе и уздисаше за лепим домом свога ујака.
У неко доба диже се, уђе у рушевине дома, дође до огњишта, одбаци неколико греда и баскија, разгрну пепео, клече, извади нож и поче копати.
Кад ископа рупу, дубоку једну стопу, затрпа је и поче копати другу.
Тако ископа три рупе, и сваку затрпа.
Поче копати и четврту.
Не беше ископао ни за једну шаку, а нож зашкрипа.
Беше наишао на камен.
— Ту је! — рече он у себи, па окопа камен са свих страна и извади га.
Под каменом беше парче сукна.{S} Бошко диже сукно и спази ибрик с новцима.
То беше остава његова ујака.
Оне ноћи, када Горачићани потукоше момке Латифове, Манојло, видећи шта се спрема, узе сву своју готовину и закопа под огњиште.{S} Кад беху у Небош-Планини и кад дође час да се растају, он повери ову оставу своме нећаку.
Нећак се сети оставе и похита да је дигне.
Нашавши благо, Бошко извади ибрик, отвори торбу, сручи новце, диже се и оде.
За собом остави потпуну пустош.
Латиф разори дом, а Бошко огњиште.
На бедему
Беше прве недеље часнога поста.
Ћаја паша обилажаше градске бедеме.{S} Са њим иђаху два бега:{S} Фејзул-бег и Јусуф-бег, и још неколико пратилаца.
Ћаја обиђе горњи град и сиђе у доњи.{S} Свита иђаше за њим узастопце.{S} Обиђоше сваки кутић и дођоше до Сава-Капије.{S} Одатле скренуше десно, попеше се на бедем и ударише у правцу Небојше.
Дан беше ведар, небо чисто као огледало, а сунце благо и пуно љупкости.
Ћаја застаде и баци поглед по околини.
Пред њим беху Сава и Дунаво, чије воде разлучаваше дуга, коса пруга, од безбројних сребрнастих таласића.{S} На далеком западу плављаху се високе планине, снегом прошаране, а на истоку пукла непрегледна равница, на чијим крајњим тачкама уздизаху се две високе горе, као два исполина.{S} Тамо-амо, по пространој равници, бељаху се банатска села, као лађе на тихој морској пучини.
Ћаја пође даље бедемом и дође до једне куће.
Пред кућом сеђаху четири човека.
Кад се Ћаја са свитом појави, људи устадоше и, држећи руке на прсима, смерно га поздравише.
— Ко су ово? — упитаће Ћаја Фејзул-бега.
— Ово је Ђенадије — одговори бег и показа једног.
— А ово?
— То је Стојан, син старчев.
Ћаја одмери старца и сина му, па приђе осталој двојици.
— То су два брата Јаковљевића — рече Фејзул-бег.
Ћаја се врати Ђенадију.
— Одакле си, старче?
— Из Драгачева, честити пашо — одговори погурени старац и поклони се.
— Да није то онај калуђер из Благовештења? — упитаће Ћаја Фејзул-бега.
— Јест...{S} То је духовник Ђенадије — одговори бег.
Старцу се превукоше капци низ очи, брада му задрхта и потајни уздах оте му се из груди.
— Ово је Стојан, његов син...{S} Ово су два брата Јаковљевића из Левча — настави бег.
— Аха!...{S} То ли су они што заметоше кавгу? — рече Ћаја, мерећи их од главе до пета.
— Сад су мирни и послушни — примети бег, а усне му се разведоше.
— Добро, боме, прођосте!...{S} Да не беше Тоске, давно би били тамо — рече Ћаја и пружи руку у правцу Стамбол-Каније.
Сва четворица стресоше се.
— Како вам је сад, старче?...{S} Јесте ли задовољни?
— Хвала ти, честити пашо...{S} Добро нам је — одговори старац држећи руке на прсима.
— Биће вам и боље, ако се потурчите.{S} Иначе одосте за Пајсијем.{S} Будите само послушни — рече Ћаја и пође.
Свита се крете за њим.
Кад Ћаја измаче, један из свите издвоји се и приђе Ђенадију.
То беше Јусуф-бег, повисок и леп младић, црних очију малих брчића, голобрад, у лепом турском оделу, с високим фесом на глави:
— Познајеш ли ме, оче? — упитаће он старца.
Старац га погледа, па слеже раменима.
— А ти? — упита бег Стојана, сина старчева.
Стојан познаде човека и у маху се промени.
— Ја сам Жарко — рече бег.{S} По том се наже и шапатом рече:{S} Не осуђујте ме.{S} Због вас ово учиних.{S} Будите спокојни.{S} Из куле вас изведосмо, а скоро ћемо, ако Бог да, и из града.
То рече бег, па се осврте и живо оде за свитом.
Стојану искрсну пред очи сва прошлост.{S} Он задрхта и пратећи очима бега, гневно махаше главом.
Уђоше сви у кућу.
— Ко беше тај младић, сине? — упитаће Ђенадије Стојана.
— Из Горачића — одговори Стојан хладно и усиљено.
— Је ли то син кмета Павла, о коме нам причаше?
Стојан климну главом.
— Па се потурчи?!
— Потурчи се изрод — одговори Стојан јетким гласом.
Кључ од харема
У горњем граду, недалеко од капије кроз коју се низ стрмне и вијугаве степенице силази у доњи град, беше у ово доба повелика кућа, ограђена високим зидовима.
Кућа личаше на усамљени манастир.{S} Голи зидови, подигнути од камена и цигаља, покривени ћерамидом, допираху висином по више стреје, тако да требаше прилично одмаћи се од зида, да би се могао преко њега, а кроз густо грање разноликог дрвећа, видети горњи део крова.
До ове куће беше друга, мања, такође ограђена високим зидом.
Зидови обе ове куће описиваху правоугаоник, коме на југоисточној страни недостајаше један квадрат, што целом овом простору, зидом ограђеном, даваше изглед Г.
Оба ова дворишта имађаху два улаза: главни, на северозападној, и споредни, на североисточној страни.{S} На главном улазу беше велика двокрилна капија, а на споредном капиџик, нешто мало нижи од узраста човечјег.{S} Овакав исти капиџик беше и у зиду, који предвајаше веће двориште од мањег.
И главни и споредни улаз беху готово по ваздан затворени.{S} Бивало је често да по неколико дана протече, а у ове скривене домове нити ко уђе нити изиђе.
На главном и споредном улазу стајаше преко дана по један стражар, а обноћ их беше стално четири, од којих двојица беху на југоисточном и двојица на југозападном углу.
Ове две куће беху харем Сулејман-Скопљак паше.
Друге недеље часног поста, једна жена уђе у гориш град и запита за Јусуф-бега.{S} Показаше јој једну кућицу, десно од сат-куле.
Пред кућом сеђаше Јусуф-бег.{S} Беше се налактио на колена, снагу погнуо, а десном ногом потапкаваше прашину на земљи Кад угледа жену, устаде и живо јој пође на сусрет.
То беше Милица, коју Бошко беше некада на друму спасао.
— Стиже ли, снахо? упитаће је бег радосно и пружи јој РУКУ-
— Једва ме пустише.{S} Да не беше Тоске, морала бих се вратити.
Бег уведе жену у одају.
— Очекујем те као озебао сунце.{S} По том ће је упитати:
— Где су ти деца?
— У Трнави, код рођаке — одговори Милица.
— Имају ли све што им треба.
— Имају, хвала Богу!
— Јеси ли примила новац?
— Послао ми је Тоска.
— Е, лепо — рече бег, па се диже и дође до прозора.
Жена пође за њим.
— Видиш ли оне две куће, ограђене зидом? — рече бег и показа руком.
— Видим — одговори Милица, гледајући у правцу његове руке.
— Оно је харем Скопљак паше...{S} У оној већој кући борави Спасенија с Аном.
Жену обузе радост и лице јој чисто заигра.
— У оној мањој живи Петрија с децом — настави бег.
— А Ђенадије? — упитаће жена живо, не одвајајући ока са прозора.
— У доњем граду, заједно са сином.
Жена се подиже на прсте, тражећи оком обиталиште духовниково.
— Но види се — примети бег и удали се од прозора.{S} Поседаше поново.
— Ти знаш зашто си амо дошла? — рећи ће бег.
— Знам.
— Оне сиротице треба спасавати.{S} Ти ћеш ми бити..
— А оца Ђенадија? прекиде га жена.
— Са њима ми је лако...{S} Овамо ми је тешко.
Жепа га посматраше пажљиво.
— Али се уздам у Бога и у тебе — настави бег. — Ти ћеш ми бити кључ од харема.
— За Спасенију бићу све што хоћеш..{S} И Богу није право да кћи српског војводе буде турска робиња.
— Тако је, снахо.{S} Само морамо похитати.
— Реци само..{S} Ја сам на све готова.
— Лепо — рече бег. — Пристајеш ли да служиш у харему?
— Само ако ме приме.
— Примиће те.
— Зар ++паша?
— Не брини...{S} О томе он и не води бригу, а и да води није му сад до харема.
— Што? — упита жена радознало.
— Болестан је.
— Од кад?
— Већ неколико недеља.
— А ко прима послугу у харему?
— Домаћица Фејзул-бегова.{S} Она је надзорница.
— Да ли ће ме примити?
— Сигурно..{S} Обећао ми је бег.
— Зар прима и ђаурке?
— Прима — одговори бег, па се диже и поче ходати по соби.
Жена га немо праћаше очима.
Јусуф пређе неколико пута собу, па стаде, осврну се жени рече:
— Где су ти ствари?
— Код Тоске, одговори жена.
— Наредићу да се донесу...{S} А сад да ти покажем кућу бегову.
Жена се диже и пође за њим.
Јусуф јој показа кућу и при растанку рече:
— Пријавићеш се беговици.{S} Пристаћеш на све што буде захтевала.{S} Реци јој да немаш нигде никога од свога.{S} О Спасенији и осталима ни речи.{S} Чини се као да их и не познајеш...{S} Јеси ли разумела?
— Јесам — одговори Милица и оде право у кућу бегову.
Ајша.
У пространој соби харемској, застрвеној богатим персиским ћилимом, на свиленом миндерлуку сеђаше Ајша и плакаше.
Главу беше наслонила на јастук, и док једну руку држаше под главом, другом грчевито дохваташе мараму са крила и сузе брисаше.{S} Дуге, црне косе, посувраћене с леђа, пале јој на прса, те их она кад и кад руком немарно отискиваше.
......{S}Несрећна судбо моја! — туговаше Ајша, јецајући и и сузе бришући...{S} У хладној каменој пећини, у оној мрачној стени, бејах спокојнија и срећнија.{S} Тамо ме мајка миљем загреваше; и свака реч њена беше мелем срцу моме.{S} Ево ме сада у свили и злату; у сваком богатству и изобиљу!{S} Сви ми се клањају, сви ми служе, па опет несрећна, никад несрећнија!..{S} На што ми је ово свилено рухо, на што све ово богатство, кад ја чезнем у самоћи, лишена материнског загрљаја и умиљатог погледа њеног?!..
Тако Ајша па се диже и пође по ћилиму.
Не беше то људска прилика, већ вила, која беше присвојила све лепоте овог света.{S} Лице, бело као снег, обрве танке густе и црне, очи крупне и пуне чара.{S} Нос танак, нежан гребеном повијен, а уста малена, и руменом обасута.{S} Дуге, црне косе, пале јој на плећа па се лепршају по свиленом јелечету, златом извезеном.
Лако као срна корачаше она у злаћеним папучама и белим чарапама до колена, по више којих свилене шалваре шуштаху као лишће, кад га лаки поветарац крене.
Пређе неколико пута преко собе, па се поново спусти на миндерлук и завали главу међу јастуке.
....{S}Тужим се на судбу своју, а можда Бога вређам! — настави Ајша.
Зар не рекох сама:{S} Идем да спасем брата свога?...{S} Па што тужим сада?{S} Лишена сам материног загрљаја за добро брата свога.{S} Шта би мати без сина свога, без заштите и одбране своје?..
У том као да се присети нечем, и трже се.{S} Коса јој беше пала на чело, и она је подиже.{S} За тим се налакти на јастук, па гледајући у под и тужно машући главом, настави:
...{S}Море је међу нама, драги Стојане!...{S}Заверисмо се један другом, али гле, како је ништавна реч човека у зверским чељустима!..,.{S} Душманска рука отрже нас једно другом из наручја, отрже нас на свагда!
....{S}Ти тужиш и трунеш у мемљивој тамници, а ја чамим и копним у сваком изобиљу!..{S} Ово свилено и златом везено рухо, ови богати персијски ћилими и јастуци, — све су то окови, што ми стежу и срце и душу!....
....{S}О драги Стојане!...{S} Ако кад год стечеш крила и прнеш у слободу, сети се своје Спасеније!{S} Ти још и незнаш каква је црна судба беше потерала.{S} Злотвори са свих страна, па нигде мира ни покоја.{S} Потуцасмо се од немила до не драга.{S} Бошка чекаше колац, а мене гадне чељусти Латифове.{S} И шта ми беше прече у овој невољи, до да сачувам себи брата, а матери сина, бранитеља и хранитеља?....
Ајша би и даље, да се врата не отворише.
Млада и лепа женска, у богату руху, уђе у собу и хитро приступи Ајши.
То беше Ана, снаха Михаила Глигоријевића.
— Што си ми тако тужна, мила моја Спасенија? — рече Ана и загрли Ајшу.
Ајши задрхташе мишићи око усана.{S} У место одговора, она обема рукама стиште главу Анину и пољуби је неколико пута.
— Чуј мила моја! — рече Ана и посади се поред ње на миндерлук....{S} Немој да тужиш.{S} Бог је добар.{S} Он ће нам послати ангела избавитеља.
— Е... драга моја! — рече Ајша и уздахну..{S} И њему додијаше молбе наше.
— Не греши, мила моја!....{S} Радосну ти вест носим.
— Вест!..{S} Радосну вест! рече Ајша узбуђено и зграби обе руке Анине.
— Јест, мила моја!..{S} Радосну ти вест носим.
— Говори, драга моја... говори!
— Стојан...
— Стојан!... мој Стојан...{S} Говори, мила моја! прекиде је Ајша.
— Слободан је!
Ајша задрхта од радости, поскочи с миндерлука, паде Ани око врата и стаде је обасипати пољупцима.
— Слободан!...{S} Стојан слободан!
— Реци ми мила моја... реци! — говораше она раздрагана, не престајући грлити и љубити своју милу Ану.
— Јест, драга Спасенија!...{S} Слободан је и он и отац му — одговори Ана, враћајући јој пољупце.
Ајша раздрагана овом вешћу, спусти се поред своје миле другарице, припи јој се уз раме, и играјући се рукама њеним испитиваше јој сваку цртицу на лицу.
— Од кога си чула, мила моја? — упитаће она Ану пошто се мало утиша.
— Од Фејзул беговице....{S} Мало час је била код Петрије.
— О, Боже мој!...{S} А где је сад?
— У доњем граду...
Шта!? — прекиде је Ајша изненађена овим одговором.{S} Зар се нису опростили града?
— Опростили су се тамнице и главу сачували мила моја!
— Не разумем те, драга Ана — рече Ајша, чудно посматрајући сво]у пријатељицу.
— Е... мила моја!... колац им беше намењен!
Ајша со трже и диже руке с крила Аниног.
— Морају се потурчити.
Ана не доврши Спасенија скочи и као гујом ошинута цикну:
— Шта рече!?{S} Потурчили се!
— Нису, мила моја, али ће морати.
Ајша се поведе, спусти на миндерлук и завали главу међу јастуке.
— Шта ти је, мила моја? — потресеним гласом рече Ана па приђе и загрли је.
Ајша не диже главе нити што прозбори.{S} Само јецаше и сузе пролеваше.
— Не тужи, мила моја Спасенија... не тужи!.,.{S} Божја је воља да тако буде...{S} Неће Стојан тебе заборавити...{S} Бог је милостив...{S} Он ће избавити невољнике...{S} Опет ће Стојан твој бити...{S} Утеши се, мила моја, утеши!...
Ана хтеде и даље да теши своју драгу пријатељицу, али не могаше.{S} Сузе јој грунуше на очи и угушише јој речи у грлу.
У том се отворише врата и у собу уђоше две женске.
То беху Фејзул-беговица и Милица.
Спрема
Истог дана, пред вече, ето Милице Јусуф-бегу.
— Примише ме! — рече она радосно ушавши у одају.
— Нек је са срећом! — одврати Јусуф, па приђе и затвори врата.
— А, гле!...{S} Ствари су ми овде — рече Милица, спазивши дењак у једноме углу.
Јусуф приђе миндерлуку, саже се, извуче један празан сандук, отвори долап и извади један повелики завежљај.
— Чуј! — рече он пошто се обазре. — У овом завежљају има четири пара одела.
— Женског?
— Мушког.. војничког, одговори бег.
Жена га с чуђењем посматраше.
— Добро да пазиш! — рече бег, па отвори празан сандук и мету одело на дно.{S} По том одреши дењак, извади ствари Миличине и поређа их озго.
Жена стајаше и немо га посматраше.
— Ово је одело за тебе, Спасенију, Ану и Петрију.{S} Чувај га као очи у глави.{S} Ником ништа не говори...{S} Јеси ли разумела?
Жена климну главом.
Јусуф се саже, закључа сандук и предаде кључ жени.
— Данас је субота... сутра недеља.... понедеоник... уторак, среда, у среду, а најдаље у четвртак да будеш овде.{S} Дотле ће све бити спремљено.{S} Тада ћеш чути шта треба да радиш...{S} За сад не говори ником ништа.
— Зар ни Спасенији?
Јусуф обори главу, и као мало се промисли.{S} По том ће рећи више кроза зубе:
— А шта ради Спасенија?
— Тужи и јадикује — одговори Милица и пусти из груди дубок уздах. — Затекох и њу и Ану сузама обливене.
— Да им ниси што говорила?
Жена се снебиваше.
— Немој крити!
— Јесам!
— Шта?
— Да се уздају у Бога и да му се моле..{S} Он ће им у скоро послати избавитеља.
— Ништа више.
— Ништа.
— Мене ниси спомињала?
— Не... рекох им само да ће их огрејати сунце одакле се нису надале.
— Јесу ли се зачудиле твоме доласку!
— Зачудиле и зарадовале као да у мени и матер видеше.
— Сигурно им ниси ништа говорила зашто си дошла? — упитаће бег, строго испитујући лице Миличино.
— Ништа, одговори жена одсечно.
— Добро...{S} Немој им ништа ни говорити док не буде време.
То рече бег, па изиђе, дозва момка и предаде му сандук са стварима да однесе до харема.
Сутра дан Јусуф-бег рано изиђе из града и упути се право Рустемову хану.
— Где је Тоска? — упитаће он Рустема, који стајаше код камина и каву куваше.
Рустем му показа.
Јусуф прође кроз хан, изиђе у двориште и затече агу у ходнику.
Ага сеђаше у једном углу, с чибуком у руци.{S} Пред њим, на доксату, стајаше ибриче с филџаном.
— Ене де!...{S} Од куд ти тако сабајле? упитаће га ага.{S} Јусуф приђе и поздрави га.
— Добро си дошао, сине!...{S} Дај амо онај филџан с рафа.{S} Јусуф се обазре, спази уза зид један стари раф, приђе, узе филџан, донесе га и посади се према аги.
— Дед једну — рече ага, па узе филџан и насу из ибричета.
Бег сркну два-три пута, па остави филџан, наже се према аги и пошто се обазре и на једну и на другу страну, рече ниским гласом:
— Милица је примљена...
— Е!...{S} Кад је примише?
— Још јуче.
— Врло добро! — рече ага, па тргну два-три дима...{S} Шта учини с оделом?
— Ено га у харему.
— Само памет у главу!...{S} С тим се не шали.
— Не брини... учињено је све како ваља.{S} Остаје сад још једно, и то најглавније.
— Шта?
— Чамац.
— За колико?
Јусуф узе филџан, сркну неколико пута, остави га, диже главу и поче бројати.
— За дванаест — би одговор.
— За дванаест?...{S} Много!
— Толико их је — рече бег и стаде их ређати:{S} Спасенија...{S} Ана..{S} Петрија и њено троје деце... то су шест; отац Ђенадије и Стојан... осам; два брата Јаковљевића... десет; ја и Милица... дванаест... свега дванаест.
— И пет-шест веслача најмање? — примети ага.
— Доста су двојица...{S} Нек буде повише весала.
— Умете ли веслати?
— Постараћемо се.
— Кад треба чамац?
— У четвртак.
— У које доба?
— Око поноћи.
— На коме месту?
— Код Небојше.
Ага се мало промисли, па ће рећи: — Добро....{S} Све ће бити удешено.
Бег сркну и остатак из филџана.
— Могу ли сигурно рачунати? — рече он дижући се.
— Хм!...{S} А кад још код Тоске није било сигурно?
— На један сат пре поноћи.
— Не брини..{S} Учини ти само што треба.
Бег се диже и оде.
Наредба
Среда би и прође, а Милице никако из харема.{S} Ово Јусуфа баци у бригу, и с нестрпљењем очекиваше сутрашњи дан.
Освану и четвртак.{S} Бег још више узнемирен.{S} Не могаше да се скраси на једном месту.{S} Час би излазио и с нестрпљењем изгледао Милицу, час би се упутио харему, па се по том враћао у одају и немарно по њој ходао.
Већ дође и подне, а Милице никако.{S} Јусуф да се згране.{S} Изгуби већ свако стрпљење.{S} Што више дан одмицаше, њему све теже.{S} Као да беше у грозничавом стању.{S} Час би сео, час устао и ходао, час прозору прилазио, по том опет седао, ходао и тако без престанка.
Дође и вечерње, а Милице ни с које стране.{S} Јусуф-бег изгуби сваку наду.{S} Умор га савлада, он се спусти на миндерлук, обори главу на јастук, покри рукама очи и као да заспа.{S} Протече тако неко време, а бег нити диже главе, нити руке с очију.
У неки час врата се отворише и у одају уђе Фејзул-бег.
Јусуф се прену, подскочи с миндерлука и протрља очи.
— Добро те нађох...{S} Има једна хитна наредба — рече Фејзул-бег и приђе му живо.
— Од кога? —
— Од Ћаје...{S} За оне твоје земљаке.
Јусуфа у пола нестаде.
— За које земљаке?
— За Ђенадија, Стојана и оне остале.
— Шта је наређено?
— Да се иселе из оне куће.
Јусуфа погоди нож у срце.{S} Соба му се окрену.{S} Он се једва држаше на ногама.
— А куда? — упитаће он, упињући се да прикрије узбуђеност.
— У горњи град — одговори Фејзул.
— Куда?
— У горњи град...{S} Она кућа мора се још данас испразнити. —
Јусуф занеме.{S} Он виде, како се све наврзло да му осујети планове То га баци у очајање и сву му снагу одузе.
Фејзул примети промену на његову лицу, па ће га упитати:
— Као да ти се не допада ова наредба?
— У млађега нема поговора — одговори Јусуф. — Само не знам куда ћемо их?
Фејзул-бег слеже раменима.
— Знаш ли какву кућу?
Фејзул поново слеже раменима.
— Каква је она кућа у доњем граду?
— Где?
— Код куле.
— Хм!...{S} Могло би и тамо, но наредба је на горњи град.
Јусуф-бег изгуби сваку наду.{S} Он не знађаше како даље да почне.
— Је ли то она кућица... тамо код Небојше? — упитаће га Фејзул након дуже почивке.
— Јесте — би одговор.
— Да упитам Ћају — рече Фејзул па се окрете и оде.{S} Јусуф оста поражен.{S} Језа га свега обузе.{S} Он стаде ходати по соби, хучући и прсте кршећи.
Не прође ни добра четврт, а ето Фејзула натраг.
— Шта би? — упита га Јусуф нестрпељиво.
— Ма где...{S} Само она кућа да се одмах испразни — беше одговор.
Јусуфу мало лакну на души.
— Наредба се мора одмах извршити.{S} Ћаји је потребна кућа — додаде Фејзул.
— Ко ће је извршити?
— Ти.
— Ја? — упита Јусуф.
— Јест.... ти — рече Фејзул, па онда додаде:{S} И још нешто.
— Шта?
— Наредба је, да се они потурче.
— Који? — рече Јусуф пренеражено.
— Ђенадије, Стојан и она двојица.
— Кад?
— Сутра зором.
Јусуфу се окрете соба.{S} Он замуча као стена.
— Одвешћемо их зором у џамију.{S} Тамо ће и Ћаја бити.
То рече Фејзул и оде.
Тек што Јусуф беше испратио Фејзула и сео да мало одахне после овог узбуђења, а врата на одаји поново се отворише.
То беше Милица.
— Где си, ако Бога знаш?! — рече Јусуф и полети јој на сусрет.
— Једва улучих прилику — одговори жена сва задувана.
— Шта је с оделом?
— Ено га у сандуку.
— Зар га нису претресали?
— Нису..{S} Стоји све онако како си оставио.
— Нека нам Бог буде у помоћи! рече Јусуф, па скиде фес и прекрсти се.
По том приђе жени и ниским гласом рече:
— У име Божје, све је спремљено..{S} Чамац ће бити на свом месту.{S} Целу ствар испричаћеш Спасенији, Ани и Петрији.{S} Кад се све смири, обући ћете одело, отићи ћете код Петрије и тамо чекати.{S} Непрестано ћете бити на опрези.{S} Чим чујете да упадне камен у двориште одмах ћете изаћи на капиџик.
— А кључ?
— Ево — рече бег, па отвори долап, извади кључ и предаде јој.
— А стража? — рече жена узнемирено.
— Не брини!{S} Ја сам јој данас господар.
— А деца? шта ћемо с њом?
— С децом заједно....{S} Само их залажите, да не би плакала....{S} Ви пак не смете ништа говорити.{S} Понашаћете се као прави војници.{S} Морате бити слободне и отресите.{S} Што вам будем казао, радићете без поговора....{S} Јеси ли разумела?
— Јесам — одговори жена, а срце јој јаче закуца.
Јусуф испрати Милицу, па се упути право на бедем к оној кућици, у којој борављаше Ђенадије са осталима.
Кад дође до куће, изазва старца, поведе га на страну и рече:
— Оче, веруј ми као сину своме!...{S} Све моје добро оставио сам и потурчио се за спас ваш.
Старцу заигра лице од радости, али се у мах промени.{S} Као да му нека црна мисао пројури кроз душу.
— Ти као да сумњаш, оче?
Старац немо посматраше бега.
— Бог ми је сведок — рече бег и подиже очи пут неба.
— Сине, ваљ’ да ниси Бога заборавио? — изусти старац дирнут речима беговим.
— Његовом вољом и чиним ово, оче — одговори бег.
— Он ће ти по заслузи платити, сине.
— Нека ме порази овде пред тобом, ако што рђаво мислим — рече бег и метну руку на срце.
Старцу се разведри лице, па ће рећи потресеним гласом:
— А чему се можемо надати, сине, у овој гробници, зидинама ограђеној и стражом поседнутој?
— Слободи, оче! — одговори бег с неким поуздањем, од кога старцу заигра срце.
— Сине!..{S} Вера нас једном сачува коца, више заиста неће.
— Бог све може, оче!
Ове речи као да подсетише старца на једну од најсветијих дужности његових.{S} Он обори главу и погледа у земљу.
— Овде ћете бити до поноћи, па онда.... у име Божје! — рече бег и ману руком у правцу Саве.
Старац подиже главу, метну десну руку у леву, отисну их од себе и рече:
— Бог нека ти буде у помоћ, сине!
— Да Бог да, оче! — одговори бег.
По том приђе ближе старцу, обазре се око себе и рече:
— Наредба је да вас иселим из ове куће.{S} То нека вас ништа не страши.{S} Бићете пресељени ближе слободи.{S} Тамо, код Небојше, има једна кућица.{S} У њој ћете боравити до поноћи, а после... у име Божје!
Погрбљени старац гуташе сваку реч бегову.
— Припремљено је све што треба — настави бег. — Целу ноћ морате бити на опрези.{S} Чим чујете куцањ на вратима, одмах ћете изаћи
— А стража, сине? — упита га старац.
— Не брини, оче...{S} Ја сам јој данас господар.
— Нека те Бог умудри, сине!
— Да Бог да, оче — одговори бег.
По том додаде:
— О свему овоме не говори ни сину ни осталима.{S} Кад вас будем преселио, тад ћеш им све испричати....{S} Сад иди, оче, и спреми се за сеобу.
То рече бег, па продужи пут бедема.
Пожар
Поноћ је...
У граду београдском мртва тишина.{S} Кад и кад само по који стражар викне са бедема и јави се оном до себе.{S} Испрекидани облаци, растурени по целом небу, готово се и не мицаху.{S} Тама притисла све бедеме и обавила куле градске.
Дође време смени.
Омања одељења војничка сташе крстарити по граду.{S} Једна група од пет војника прође доњи град, попе се уз камене степенице, прође кроз капију и дође пред харем.
То беше стража, коју предвођаше Јусуф-бег.
Бег приђе стражару на главном улазу и смени га.{S} По том смени оне на југозападном и југоисточном углу, и крену се капиџику да смени и последњег.
Кад стиже близу капиџика, један од његових војника спази светлост на источној страни и викну:{S} Пожар!
— Стој! — рече бег.
Стража стаде.
Јусуф смени и четвртог стражара.
— Оставите пушке! рече он оној четворици што беху смењени.
Војници приђоше зиду и оставише пушке.
— Вас двојица идите на Видин, а ви други на Зиндан-Капију.{S} Разберите шта гори, па ми јавите.
Војници се окретоше и живо одоше.
— Арслане! — рећи ће бег ономе што оста на стражи. — Иди Фејзул бегу и реци му да је пожар испод Зиндан-Капије.{S} Арслан оде.
Бег се саже, дохвати са земље повелики камен и убаци у двориште.
Не потраја дуго, а капиџик зашкрипа и отвори се.{S} Четири женске, прерушене у војничко одело, изиђоше.{S} Једна од њих вођаше за руку троје деце.
— Узмите пушке! — рече бег.
Женскиње узеше.
— Метните их на лево раме!
Метнуше их.
— Дед сад две и две!
Постројише се.
Бег се саже, узе најмање дете, подиже га и метну на руку.{S} По том узе за руке остало двоје деце и рече:
— Напред!
Пожар узимаше све више маха.{S} За час се диже узбуна.{S} Старешине и војници изјурише из домова, а војници из касарне, потекоше Зиндан-Капији.
Један од Турака познаде бега и упита:
— Каква је то узбуна, беже?
— Пожар.
— Где?
— Код Зиндан-Капије.
— Шта гори?
— Сено!
— Чија су ти то деца?
— Бећир-бегова....{S} Побегоше од пожара — одговори бег, па прође кроз капију, сиђе низ степенице, пројури кроз доњи град удари полудесно, по том сави лево, сиђе у један шанац, прође кроз једну мрачну подземну капију, дође до једне кућице, приђе вратима и закуца.
Неколико тренутака по том, врата се отворише и четири човека изађоше.
— За мном! — рече бег и живо пође напред.
— Овде је стража! — приметиће неко из гомиле.
— Ноћас је нема — одговори бег.
Дођоше до последњег бедема, о који се ломљаху таласи Дунава.
У бедему беше отвор налик на прозор.{S} Јусуф помоли главу кроз отвор, обазре се лево и десно, па се исправи, и рече женскињама:
— Баците пушке!
Оружје би бачено.
Бег узе најмање дете и провуче кроз отвор.
Детета нестаде.
Тако учини и са остало двоје деце.
— Сад ви! — рећи ће он женскињама.
Четири женскиње приђоше зиду, и једне по једне нестаде.
За тим се провукоше и остали.
Најзад се провуче и бег и нађе их све у чамцу.
Осам весала заграбише воде из Дунава и чамац се отисну од бедема.
КЊИГА СЕДМА — ТАКОВО
Жарко
Тек што пролетње сунце беше грануло и гора се заодела првим листом, Рудник се замагли и кроз маглу сину муња.
Ломо опали пиштољ и даде абер на све четири стране.
Обрад и Бошко чуше глас са Рудника, прикупише дружину и похиташе у помоћ.
Дођоше у Букуљу, и ту затекоше Капетан-Божа, са доста другова.
— Водиш ли још кога потурицу! — беше прва реч, којом Божо поздрави Обрада.
Ово не беше поздрав већ оштар нож, који згоди Обрада по сред срца.{S} Он набра повије, натушти чело и мрко погледа јунака.
— Камо ти Жарка? — упитаће га Божо и лукаво се насмеши.
Обрад задрхта и прострели га очима.
— Шта се мргодиш?...{S} Камо ти Жарка?
— Ево га!... плану Обрад и напери пушку на Божа.
Мало требаше, па да легне крв.{S} За тренут ока момци се слегоше са свих страна, раздвојише завађене, одузеше им оружје и сташе их умиривати.
Обрад дрхташе.{S} Неколико пута покушаваше да се отме из руку пријатеља и да сукне на Божа као муња.
— Шта вам би?! — чу се са свих страна.
— Зар се тако поздравља?! — цикну Обрад, а усне му задрхташе.
— Умири се, умири, побратиме — поче га Бошко благо тешити.
— Море, шала је — повика неко из дружине.
— Каква шала?! — загрме Обрад..{S} Што ми непрестано натиче издајицу на нос?
— Пошалих се као с пријатељем — утаче се Божо са другог краја.
— Зар се тако шали?...{S} Ножем по сред срца?
— Измирите се — рећи ће Бошко и потапша Обрада по рамену.
Обрад ћуташе и у земљу гледаше.{S} Уснице му модре, а образи још зажарени од прве ватре.
— Измирите се, измирите! — салетише и с лева и с десна.
Протече прилично времена док се Обрад утиша.{S} Другови га ухватише испод мишке и приведоше Божу.{S} Завађени се погледаше, насмешише, потом загрлише и пољубише.
— Срећно!{S} Живели! — повика дружина и слеже се око њих.
Тек што ови радосни усклици ишчезоше, а из даљине чу се песма.
За тренут ока све се утиша.{S} Присутни погледаше у правцу одакле глас допираше.
У даљини од 500 метара опазише човека како излази из луга.
Човек скрену десно и упути се право потоку.
Бошко изиђе из дружине, крочи неколико пута, стаде и наткрили чело руком.{S} Колко за тренут ока, он се врати и сав усплахирен рече:
— Море, то је он!
— Ко? — упита Божо.
— Она потурица...{S} Жарко.
— Шта?!...{S} Зар он?.. цикну Обрад, па као муња зажди за један грм и напери пушку.
Човек иђаше слободно и певаше.
Беше већ дошао до потока.{S} У који мах појми да прескочи поток, Обрадова пушка плану и пуцањ се разлеже по гори.
Човек стаде као укопан.
— Бољи сам ловац! — кликну Божо, па се измаче, подбаци пушку и узе човека на око.
У тај мах чу се глас из даљине:
— Обраде!...{S} Бошко!..{S} О Бошко!
Бошко познаде глас, па као муња сукну на Божа и одби му пушку.
— Остави ми лов! — осече се Божо и понова узе човека на око.
— Доле пушку!...{S} Ено Стојана Ђенадића! — повика Бошко и поново одби наперену пушку.
— Не бијте ми побратима! — зачу се глас из даљине.
Присутни видеше другог човека како истрча из луга.
То беше Стојан, син Оца-Ђенадија.
Обрад га познаде, остави бусију и врати се дружини са погнутом главом.
Присутни ником поникоше.{S} Ово им беше загонетка, коју не могаху одгоненути.
У том Стојан беше већ стигао до потока, и како стиже, загрли Жарка, те с њим право дружини.
— Помози вам Бог! — повикаше они кад стигоше пред дружину.
Јунаци се згледаше и чудно их отпоздравише.
Стојан ступи напред и поче причати историју своју и Жаркову.
Сва дружина претвори се у ухо.
Обрад стајаше као стена и гуташе сваку реч Стојанову.
Стојан сврши.
— Праштај, соколе! — кликну Обрад, па хитро приђе Жарку и загрли га.
Овај призор трону Бошка.{S} Образи му се зажарише, а у грлу га нешто тако силно стеже, да једва дихаше.
У тај мах погледи његови и Жаркови сукобише се.
— Жарко!...{S} Праштај увреду! — рече Бошко тронутим гласом.
— Бог нека нам свима опрости! — одговори Жарко и приђе Бошку.
Загрлише се и ватрено пољубише.
— Живели! — кликну Обрад.{S} По том се осврте Божу:
— А?...{S} Шта сад велиш?
— Питај Бошка! — одговори овај јетко и окрете главу.
Побратими
Жарко осветла себи образ.{S} Он искупи грехове оца свога и скиде терет са душе своје.{S} Непријатељи беху побеђени.{S} Они положише оружје, приђоше и пружише руку пријатељства.
Жарко беше мртав, и оживе; беше изгубљен, и нађе се.{S} Он беше она изгубљена овца, што поста милија од свих деведесет и девет.{S} Он се приближи Стојану, и овај нађе у њему другога себе.{S} Они се упознаше, један другом омилише и побратимише.
Бављење у Купинову беше им врло пријатно.{S} Добри Купиновљани примише браћу своју и гостољубљем ублажаваху невоље њихне.{S} Свештеник купиновљански, Василије Протић, стараше се о бегунцима као добар пастир о стаду своме.{S} Његовим заузимањем беше образован одбор од имућних и милостивих домаћина.{S} Не беше ни једног имућнијег српског дома, а да милосрђем и гостопримством не утираше сузе нејачи српској.{S} Поп Василије беше први и даваше пример свима.{S} У његовом дому нађоше склоништа удовица и кћи војводе жупског; у дому брата његова:{S} Ана и Милица.{S} Остали бегунци беху размештени по домовима њиних сродника и пријатеља.
Стојан беше веома расположен.{S} Ово му беху први срећнији дани после оне поруке, што је изврши у Горачићима.{S} Беше изгубио сваку наду, да ће икад више видети злато своје.{S} И гле! како се срећа насмеши после толико бурних и злокобних дана!{S} Кућа свештеника купиновљанског поста му тако мила и драга, да се с муком од ње растајаше.{S} У њој му беше све благо, сва нада и сва утеха.{S} Спасенија га дочекиваше и испраћаше као мати најмилије чедо своје.{S} Њени погледи, пуни дражи; њени осмејци, пуни љупкости; њено срце, пуно нежности, — све то беху ђаконије, којима се Стојан слатко опијаше.
Стојан и Жарко готово се не раздвајаху.{S} Што би један рекао, прихватио би радо и други.{S} Они се слагаху у свему; па мож’да и више него што и требаше за праве пријатеље.{S} Има нешто у чему се добри пријатељи не смеју сложити.{S} То је предмет љубави.{S} Пријатељ може пријатељу све уступити, само не ону коју љуби.{S} Стојан и Жарко имађаху једну препону, која сметаше да међу њима буду са свим чисти рачуни.{S} То беше Спасенија.{S} Она беше међу њима узрок тајног сукоба, који обојица јасно опажаху, али га један од другог тајаху.
Стојан сматраше да је у праву, па с тога редовно посећиваше Спасенију.{S} Жарко нагонски осећаше, да би требало то исто да ради, али не могаше никако да се одважи.{S} Покушаваше готово свакога дана, па никако да до краја изведе своју намеру.{S} Долазио би до капије свештеникове куће, ту мало прочепао, неколико се пута осврнуо, па се увек напразно враћао.{S} За особиту срећу сматраше кад би по који пут, пролазећи мимо кућу свештеникову, спазио у дворишту Спасенију, са поповом ћерком.{S} Још кад би се десило, да га Спасенија умиљато погледа, по цео би дан весело певуцкао и са особитим задовољством самог себе разговарао.{S} Овај умиљати поглед улеваше му уверење, да га Спасенија милује и да јако греши што је избегава.{S} Али шта је знао да ради?{S} Зар да ступи у отворен сукоб са својим побратимом?{S} Зар поново да навуче на се мржњу, коју тако тешко скиде и у заборав баци?{S} И после, ко зна шта је у ствари?{S} Мож’да га умиљати поглед Спасенијин вара, мож’да је то само знак признања и захвалности, и ништа више.
Тако мишљаше Жарко, и то не беше безразложно.{S} Колико ли је пута очекивао да га побратим позове свештениковој кући, па никад ни да се пошали!{S} Једном приликом, мало му к’о нагласи, да би то желео, али се Стојан чињаше и невешт.{S} И колико више Жарко истицаше своју жељу, у толико се Стојан невештији показиваше.{S} Околишење Жарково на све могуће начине, оста без успеха.{S} Да јавно изиђе са својом жељом, није смео ни помислити.{S} Истина, Стојан беше у свему искрен према њему, али у овој ствари никако да се погоде.{S} Често су излазили у шетњу, и кад год би Стојан зажелео да види Спасенију, увек би се вешто извукао и оставио Жарка мало подаље од свештеникове куће.
Дани су пролазили, а Жарко никако да се реши.{S} До капије дође, па ни корака даље.{S} Чудио се самом себи.{S} Код куће беше једно, код капије друго.{S} Корео је самог себе што је тако слаботиња, и кад год би се вратио, тврдо би се зарицао да ће сутра јуначки, па шта Бог да!{S} Одлука увек беше једна до суда, а друга од суда.
Жарко постајаше већ и зловољан.{S} Побратим му беше грдна препона, преко које не могаше никако.{S} Стотину разлога налажаше, како не би био никакав грех, да буде поред оне, коју тако силно љуби.{S} И тек да се реши, а једна једина мисао искрсне и све разлоге разгони.
Једног дана упитаће самог себе:{S} Не би ли мудро било да се испита срце Спасенијино, да се сазнају тајне њене?{S} И ова мисао овлада њиме.{S} Он се реши, и оде Милици.
После обичног разговора упитаће је он:
— Састајеш ли се са Ђукићевима?
— Врло често...{S} Баш јуче сам била код њих — одговори Милица.
— А долазе ли оне к теби?
— Долазе.{S} Биле су пре 2 — 3 дана.
— Жарко подави уснице и задуби се.
— А што питаш? — упитаће га жена после кратке почивке.
— Жарко се насмеши и баци детињасти поглед на жену.
— Да није због Спасеније... а?
Жарко порумени и кришом погледа у Милицу.
— Море, рекла бих; да ти је јако замакла за око?
Жарка прође струја.{S} Он обори главу и погледа преда се.
— Коме ће пре? — настави Милица смешећи се. — Хоће Стојан, хоћеш ти!.{S} Ватајте се у штап, па чија буде!...
— Е... уздахну Жарко.. далеко је она од мене!
— А ко то зна? — приметиће Милица и ђаволасто се насмеши.
— Зна Жарко.. зна да јој узалуд отвара срце своје.
— Неће баш тако бити...{S} Да се ти не вараш?
Жарка обли румен.
— О теби смо често разговарали — рећи ће жена...{S} Не може да се нахвали твога јунаштва.{S} Свака јој реч из срца потиче.
— Не верујем, Милице!{S} Пре ће бити да сам јој сав црн.
— Вараш се, младићу.{S} Никад прекорне не чух из њених уста.{S} Један једини прекор беше, и то праведан.
— Јест, Милице.. праведан прекор!{S} Ја сам грешник..
— Грешник, да како — потврди жена.{S} Ево већ две недеље како смо у туђини, а ти никако да их се сетиш.
Жарко задрхта.
— Милице!...{S} Бог ми је сведок — рече он и зграби обе руке њено...{S} Сећам их се и дан и ноћ...{S} Не могу мирно ни да спавам.
— Па камо те, кад толико о њима мислиш?
— Е...{S} Милице!..{S} Ти не знаш каква ме невоља мори.
— Каква невоља?!
— Има неког, кога би увредио мој долазак Ђукићевима.
— А ко је то?
Жарко оћута.
— Да није Стојан?
Жарко климну главом.
— Баш си право дете! — рече Милица и слатко се насмеја....{S} Зар би он смео посумњати у чистоту срца Спасенијиног?!
Жарко прикупи снагу да нешто одговори, али баш у тај мах неко закуца на врата.
Станица и Спасенија уђоше.
Жарко се упрепасти кад сагледа њихова лица, и у земљу да пропадне.{S} Узврда се и узврпољи, као да га мрави спопадоше.{S} Хтеде на врата, али га Милица шчепа за рамена, догура до миндерлука и слатко смејући се рече:
— Ево онога што се не да видети!
— Где си, сине? — упитаће га старица материнским гласом.
Жарко, постиђен као девојка, диже се, приђе старици и пољуби је у руку.{S} Она њега у чело.
— Нема те, сине, баш никако да дођеш! — рече — и погледа га благо.
Жарко промуца нешто, али то беше тако нејасно, да је тешко и сам разумео.{S} По том, збуњен к’о никада дотле, с обореном главом и успламтелим образима, приђе Спасенији и пружи јој руку.{S} Девојка се диже, погледа га слободно и даде му руку.
Жарко се изгуби.{S} С тешком муком врати се миндерлуку и седе.{S} Стаде се врпољити као да на клинцима сеђаше.{S} Главу би кад и кад подигао, али поглед му вечито тумараше по поду и собним кутовима.
Разговор поче, али Жарко никако да се смири.{S} На свако питање одговараше збуњено, готово за себе.{S} Још кад би се десило, да му се поглед случајно сукоби са девојачким, толико би се збунио, да не би чуо ни питање, које би се на њ управило.
Овај незгодан положај беше га толико заморио, да једва чекаше згодну прилику да га избегне.{S} И прилика му се указа.{S} Он се у један мах диже, рече збогом и штуче на врата.
Беше отпраћен веселим смехом.
Жарко дође кући, и покаја се.{S} Осуђиваше своју малодушност и зарицаше се да ће у будуће бити одлучнији.{S} Нешто га поче уверавати, да је његово отуђивање права бесмислица, и да се не би ни у колико огрешио о свог побратима, ако би кад и кад посетио ове добре душе.{S} Шта више, увиђаше сада, да му је то и дужност, и да јако греши што јој се не одазива.{S} И размишљајући тако, дође до закључка, да треба и да мора бити одлучнији.
Истог дана у вече тврдо се реши да сутра но подне посети Ђукићеве.
И доиста, сутра дан, у намишљено време, диже се и одлучно пође свештениковој кући.{S} У глави му беше само мисао о чистој дужности, и с тога иђаше право и слободно куда беше наумио.{S} Али, што се више примицаше кући свештениковој, ова мисао некако слабљаше, и у колико она више слабљаше, у толико он јаче успораваше кораке.{S} Једва баше превалио пола пута, а кроз мисао дужности сијну му она о тајној љубави, и овлада њиме.{S} Он стаде и сукоби се са верношћу, коју дуговаше своме побратиму.{S} У тренутку отвори се читава борба у његовој души.{S} Једна једина мисао окоми се снажно против свих разлога о дужности...{S} Он стајаше, а време промицаше.{S} Мисаоне теразије гибаху се непрестано, и како се оне гибаху, тако он иђаше час напред час назад.
Дуго се тако колебаше младић, док у неко доба не изусти: „Доцкан је сад!” и врати се.
Сутра дан у исто време, покуша понова срећу.{S} Овог пута беше много одлучнији.{S} Иђаше слободно и беше већ у велико превалио пола пута.{S} Истина, срце му заигра кад угледа свештеникову кућу, али ипак иђаше смело напред.
Требаше му још једну кућу да пређе, па да уђе у капију.
Кураж беше ту, али срећа умаче.
Беше доцкан!
У тај мах од некуда искрсну Стојан, те право преда њ.
— Куда, побратиме? — упитаће га он.
Жарко, као громом поражен, стаде и убезекнуто погледа побратима.
— Да не тражиш мене?
— Јест... с тешком муком претури Жарко преко језика.
— Боме и ја тебе!.,. имам писмо из Србије.
— Од кога?
— Од Обрада.
— Е?
— Ваља нам се враћати.
— Што?
— Ломо диг’о крајину...{S} Ваља заклетву одржати.
Жарку запламтише уши.{S} Учини му се да чује неку писку, неко бучање и звонење у даљини.
— Сутра морамо на пут! — настави Стојан.
— Сутра?!
— Јест... сутра..{S} Хајд’мо до браће Јаковљевића.
Жарко кришом баци поглед на свештеникову кућу, потајно уздахну и са болом у души изусти:
— Хајд’мо!..
Четници
Четници оставише Букуљу и пођоше на Рудник.
При поласку, Обрад ће упитати Стојана и Жарка.
— А ви?...{S} Куда ви мислите?
— С тобом! — одговорише они.
— Камо вам дружине?
— Ето је пред тобом! — рече Стојан.
— Коме ће пре?....{S} Једна чета, а нас четворица!
— Драгачево није преко света! — утаче се Божо.
— Ено им Медведника.
— У Небош ћемо! — рече Стојан...{S} Тамо нас чека дружина.
— Само похитајте! — рече Обрад...{S} Ломо нас давно очекује.
Стојан и Жарко дођоше у Драгачево.
Кад беху близу Горачића, Жарко, који иђаше мало напред, у једанпут стаде и сав пребледе.
— Куда идемо? — упита он побратима.
— У село! — одговори Стојан.
— Ено ти села! — рече Жарко и грчевито пружи руку.
Стојан погледа попут Жаркове руке и виде разорене куће.
Умукоше обојица.
Кад стигоше до једне рушевине, Жарко скрену с пута, стаде и окрете леђа побратиму.
Стојан га виде како се целом снагом тресе.
Тако потраја неко време.
У један мах Жарко се исправи и осврте побратиму.{S} Беше тужан.{S} Очи му беху усале, а лице потамнело.
— Побратиме! — рече он потресеним гласом, па исука нож и приђе Стојану.
Стојан га погледа престрављено.
— Латиф ми диже кров над главом, али неће овај! — љуто завапи Жарко и диже руку пут неба.
— Е, мој побратиме!...{S} Одавно сам под тим кровом — рече Стојан и одмахну два-три пута главом
— Изгубисмо све!.,.{S} Оста нам још крв.
— Пролићемо и њу!
— Је ли вера? — рече Жарко и сав задрхта.
— Света вера! — одговори Стојан.
— Да ћемо осветити ове домове?
— И све зулуме!
Жарко клече, пружи леву руку, засука рукав, потеже ножем, и врхом пусти крв по више била.
Стојану јурну крв у лице.{S} Он грчевито зграби нож, клече и учини што и Жарко.
По том обојица устадоше, приљубише ране, загрлише се и пољубише.
Побратимство међу њима беше крвљу запечаћено.
Жарко откопча кајиш, узе нож, саструга праха, обложи ране себи и побратиму, и рече:
— Потражимо дружину!
Закључише да се састану у Небош Планини и растадоше се.
Осветнички гнев узавре у Жарку и ули му неустрашљивост и чудну снагу, о коју се ломљаху све препоне.{S} Он зађе по Драгачеву, прелећући с краја на крај као муња.{S} У његовим жилама узавре крв и да могаше источио би и последњу кап, да њоме опије и за јуначке подвиге одушеви своје вршњаке.{S} Реч му беше муња, која продираше у срца невољника, пленећи их и придобијајући за осветничка дела.
Жарко тражаше ноћ и у ноћи невољнике.{S} Оно, што обест Латифова разагна с огњишта, беше му најмилије.{S} Невољници, сакупљени и одушевљени, постају снага, јача од челика.
Из Горачића дође у Лазац, из Ласца у Смаиле.{S} Ту виде матер и нађе тридесет друга.{S} Са њима потече у Буковицу, из Буковице у Слатину, из Слатине у Јежевицу.{S} Са њим беше сто момака.{S} Из Јежевице удари на Атеницу, из Атенице у Придворицу, из Придворице у Небош Планину.
Побратими се састаше и сутра дан зором на Рудник пођоше.
Тек што беху измакли из Небош Планине и скренули десно ка Морави, један коњаник испаде из луга.
То беше Стеван Бркић.
Четници зауставише чете,
— Гле, Бркића! — рећи ће Стојан Жарку...{S} Кака л њега невоља амо дотера?
— Што?
— Откуд то јагње амо међу вуцима?..{S} Гле само како се наоружао!
— Што се чудиш?{S} Крајина је.
— Како да се не чудим.{S} Јесенас не могаше жену да укроти, а сад хоће Турке!
— Додијало му, побратиме.
У том Бркић стиже, сјаха с коња, приступи живо четницима и рече:
— Куда браћо?
— На Рудник! — одговори Стојан.
— Доцкан!
— Што?
— Свршено је.
— Како?! — упиташе у један мах Стојан и Жарко.
— Рудник је освојен?
— Шта рече?
Бркић понови.
Стојан и Жарко згледаше се.
— Рудник освојисмо, а Турке прогнасмо — рече Бркић.
Четници подигоше капе к небу и кликнуше: ура!
— Ура! — понови дружина.
— Живео Ломо! — кликну Жарко, окренув се дружини.
— Живео! — захори се из стотину грла.
У тај мах Бркић скиде капу, подиже очи к небу и тужно изусти:
— Бог да му душу прости!
Присутни ником поникоше.
— Кога ти то, море упокоји?! — упитаће Стојан пренеражен.
— Лома! — одговори Бркић тужно.
Присутни се згрнуше са свих страна и опколише Бркића
— Шта рече? — упита Стојан готово без душе.
— Погибе, весела му мајка! — одговори овај.
— Погибе!..{S} Ломо погибе! — оде од уста до уста кроз целу дружину.
— Погибе на веру..{S} Уби га Турчин — рече Бркић.
— Како? — упитаће Стојан.
— Три дана се тукосмо и град освојисмо — поче Бркић.{S} Турци замолише Лома, да их на веру прими и кроз гору проведе.{S} Добра душа даде веру, а за вером и главу.{S} Кад бесмо у гори, од некуда припуцаше пушке и убише неколико крвопија.{S} Тада ће један од њих, што јахаше поред Лома, рећи: „Ломо!{S} Знам да томе ниси ништа крив.{S} Рози су промакли мимо главу, а кад то буде, добра не може бити.{S} Нека ти је од мене хвала!{S} Ти си добар јунак, а добру јунаку приличи добро оружје.“ То рече злотвор, па извади иза паса сребром оковани јатаган и пружи га војводи.{S} Лома опече гуја.{S} Он узе јатаган и погну главу да га себи за силај задене.{S} И задену га у зао час!{S} Невера трже пиштољ и скреса га јунаку у теме, па зажди низ гору као зверка.{S} Покласмо злотворе, али Лома више жива не видесмо.
Јунаци поскидаше капе и једно потмуло: „Бог да му душу прости!“ диже се к небу.„
Наста тајац.
— Па сад?...{S} Шта ћемо и куда ћемо? — рече Жарко и прекиде тишину.
— На Љубић!... — одговори Бркић.
— На Љубић!...{S} Какав Љубић? — запиташе живо оба четника.
— Тамо нас зове Војвода Милош.
Јунаци се згледаше.
— Јест... он нас зове.{S} Објавио је рат Турцима.
— Где? — рече Жарко и чисто се диже с места.
— У Такову.
— Живео Милош! — кликнуше Стојан и Жарко.
— Живео!...{S} Живео! — одјекну низ Мораву.
— Шта је с Обрадом? — упитаће Стојан.{S} Да ли га где год виде?
— Ено га с Бошком на Љубићу...{S} Тамо је и Капетан Божо — одговори Бркић.
— А ми?...{S} Куда ћемо ми? — упита Жарко.
— Заповест је да заузмете Јелицу и да спречите Турке, ако би покушали да беже ка Ужицу.
То рече Бркић, па уседе на коња, опрости се с дружином и одјури низ Мораву.
Стојан и Жарко кренуше чете и око подне стигоше у Јелицу.
Геније
„Он је кадар стићи и утећи
„И на страшном месту постојати.
Овим речима могли бисмо окарактерисати Војводу Таковског, Милоша Обреновића.
Умети показати силу, кад је сила потребна; бити понизан кад је понизност једино оруђе одбране, имати присебности и одлучности у тренуцима, кад опасност прети; брзо појмити све у себи и око себе; умети бити данас Бонапарта а сутра Макијавел, — ето то је она моћ, што уздиже Милоша у ред генија.
Карактер народа има своју персонификацију у изабраницима.{S} Српски народ беше кадар стићи и утећи, и на страшном месту постојати.{S} Ове карактерне црте беху оваплоћене у Ђорђу и у Милошу.{S} Ђорђе беше геније витештва, Милош геније мудрости.{S} Они се допуњаваху, и плод њихова заједничког рада беше:{S} Ослобођење Србије.
Први беше војник, други дипломата.{S} Улоге подељене, али циљ исти.{S} Домовини требаше и једно и друго, као што бићу потребује и дух и тело.
Војник беше напред, а ту му је и место.{S} Он беше авангарда.{S} Успех другога потиче из моћи првога.{S} Сваки дипломата скрива за леђима гомилу бајонета.{S} Он се ослања на силу, и што јача сила, сигурнији успех за дипломатским столом.{S} Сваки је мир оружан, и ма колика била мудрост дипломате, уговоре мира диктују бајонети са бојнога поља.
Ђорђе прикупи снагу народну, разви је и показа свету њену моћ.{S} Деветогодишње његово ратовање засведочи, да српски народ има снаге и да је уме развити.{S} Ово сведочанство беше капитал, преко потребан генију мудрости.{S} И док овај мудрост просипаше и мудрошћу освајаше, Европа се сећаше генија витештва.
Вели се: „Памет царује, а снага кладе ваља.“ Тако је, јер и највећи капитали расточавају се или остају бесплодни у рукама неувиђавних и неспособних.{S} Величина духа Милошева огледа се баш у томе, што умеде осведочену снагу српског народа вешто да употреби у корист ослобођења своје Отаџбине.{S} Он беше геније, у коме обитаваше дух премудрости.{S} Политичарима моћних народа доста је дух разума, онима малених народа потребан је дух премудрости.{S} У великим и моћним народима војводе замењују политичаре.{S} Бајонети отварају и закључују сва питања.
Дело, започето у Благовештењу, настави се у Такову.{S} Милош истаче собом ђенија витештва и поново засведочи снагу народну.{S} То беше нужна погодба за даљи успех.{S} Витешки дух припреми успех дипломати.
Војвода Руднички појми свој положај.{S} Он се обрати јунацима, разви заставу, и са пуно смелости рече: „Рат Турцима!“ Ова реч беше моћна.{S} Изговорена под Таковским грмом, муњевито одјекну по свој земљи.{S} Неимари је чуше и поздравише.
Таковски грм, овај сведок далеке прошлости, поста светиња потомцима неимара, што под његовим гранама развише заставу новог ослобођења.{S} Његове безбројне и моћне жиле, продираху далеко кроза земљу, натоплену крвљу српских витезова, а брсне му гране рачваху се и шираху се све даље, док собом не прекрилише сваку стопу земље од Дрине до Тимока, и од Саве и Дунава до Јавора и Косова.{S} Под гранама овог Светог грма зацари се мир и слобода, а под окриљем ових благодати вредни неимари раскрчише пут величини и срећи народној.
Љубић
Најкраћа и најјаснија ратна прокламација, која је икад изашла на уста великих војсковођа, беше реч Милошева: „Рат Турцима!“ Она оде од уста до уста и разнесе се по свој земљи.
Четници похиташе са свих страна и предадоше се вољи Милошевој.
— Ваља нам прво на Чачак ударити — рећи ће Паштрмац друговима, сакупљеним око Војводе Рудничког.
— Осигурајмо прво леђа! — примети Вучић.
— Тако је, Томо! — рече Милош Вучићу и потапша га по рамену... — Треба рашчистити с Ваљевом и Палежем.
— Ја ћу на Ваљево! — рече Рајић.
— Ти ћеш на Љубић — одговори Милош.
— И ја с њим — утаче се Книћанин и спусти руку на раме Рајићево.
— Ти, Книћанин, Мутап, Божо и Обрад идите на Љубић, и потрудите се да што пре заузмете Чачак.{S} Ја ћу с осталима на Ваљево и Палеж.{S} Ако Бог да, ево ме кроз који дан вама у помоћ.
Ово беше заповест, и не би јој поговора.
Тек што Рајић стиже на Љубић, а глас се пронесе, да се Ћаја кренуо из Београда и да с великом војском иде на Чачак.{S} Ова вест доведе у забуну Рајића, па и другове му.
— Боме нема шале! — рече Книћанин и заврти главом.
— Не би ли добро било да се повучемо и Милоша сачекамо? — прихвати Капетан-Божо.
Јунаци погледаше у земљу.
— Шта велите, браћо? — упитаће Рајић након дуже почивке.
— Готово да одступимо — рече Божо и пропрати очима све редом.
— Хм... да ли ће то бити добро? — утаче се Обрад.
— Далеко је од добра...{S} Ваља бирати мање зло — одговори Рајић.
— Избегнемо ли прву ватру, другу ћемо још теже загристи — примети Обрад.
— Боме, тако је к’о што Обрад рече — прихвати Мутап... — Ваља народ окрвавити.
— Је ли тако, браћо? — упита Рајић.
— Никако друкче.{S} Ваља нам се огледати, па шта Бог да — одговори Книћанин.
— Е лепо, браћо.{S} Ако ваља огрезнути у крви, ево ме првог — рече Рајић одлучно.
Трећег дана увече Ћаја-паша стиже у Чачак.{S} Његов долазак ужурба Србе.{S} Све се даде на посао и до поноћи беху изграђена и последња два шанца према Морави.
Сутра дан, зором, стиже глас, да је Милош освојио Палеж и да иде у помоћ Љубићу.{S} Ово расположи Србе, прикупи их још јаче, и они готово без бриге очекиваху напад Ћајин...
Турци дознадоше за долазак Милошев, и похиташе да што пре заузму Љубић.
Кад би око подне, одељења турске војске показаше се на противној страни.
Рајић виде то и припреми све што беше потребно.
Оделења се упутише у правцу Мораве.{S} Кад стигоше на један километар, развише се западно и источно.
Срби их чекаху у шанчевима.
Средина турске војске примаче се к Морави на 500 метара.{S} Остала одељења удараше лево и десно.
Не потраја дуго, а преко Мораве диже се магла, и одмах затим загрокташе пушке.
Борба поче.
Још се дим не беше добро ни дигао, а са Рајићева шанца загрмеше оба топа.
Рика топова упрепасти Турке.{S} Они у један мах стадоше и прекидоше паљбу.{S} Али то беше за тренут ока.{S} Борба се настави, и то са још већом жестином.
Обрад и Божо опалише по један плотун.{S} За њима учинише то исто Книћанин и Мутап.
Турци се не збунише.{S} Они стално продираху и већ дођоше до Мораве.
У тај мах са врха Љубића поново рикнуше топови; а из шанца загрокташе безбројне пушке.
То беше Рајић са својима.{S} Он стајаше на шанцу и командоваше паљбом.
Борба се разви увелико.{S} Громови затрешташе с обе стране.{S} Љубић и Мораву притиште магла.{S} Рика Рајићевих топова заглушиваше цику пушака.
Турци пређоше Мораву и нападоше прве шанчеве.{S} Рајић виде то, осврте се тобџијама и повика:
— Пали!
Топови рикнуше.
Рајић, брзо као муња, стрча у шанац, рече нешто својима, врати се натраг и погледа пут Мораве.
Имаде шта и видети.{S} На Љубићу дармар.{S} Турци заузели шанчеве, а Срби беже безобзирце, спотичући се и ломећи један преко другог.
Ова бежанија из доњих шанчева узбуни оне у горњим.{S} За тренут ока Рајић се нађе усамљен.
— Не тако! — тужно процвиле Рајић и приби се уз топове. — Не напуштајте ових топова, крвљу су откупљени!...{S} Не остављајте их, тако вам живога Бога!
Узалуд Рајић довикиваше и преклињаше своје.{S} Општи страх овлада, и за тренут ока све живо поискака из шанчева и наже кроз гору.
Турцима замаче око за топове и навалише на Рајића.
Рајић оста непомичан као стена.{S} Он опкорачи топ, извади пиштољ једном, а сабљу другом, и са нечувеном дрскошћу испрси се и спреми да дочека сву турску силу.
Турци халакнуше, нагрнуше на шанац и слегоше се око усамљена јунака пуна поноса, пуна смелости, непомична као град и хладна као стена.{S} И кад овај див, овај стуб народне снаге, виде последњи час, призва Бога, опали пиштољ и размахну сабљом око себе.{S} И кад паде, прорешетан безбројним зрнима, паде и огрезну, не у својој, већ у турској крви.
Турци узеше топове, одвукоше их преко мртва тела Рајићева и рашчистише Љубић.
Има победа што гневе победиоце.{S} Освојити шанчеве, заузети све положаје, потући непријатеља до ноге, разгонити га на све четири стране, запленити оружје и џебану, и после свега тога не бити задовољан, осећати мржњу и гнев, имати у души нешто што вас пече и гризе, што вам никако не да мира — ето, то је победа, што гневи победиоце.
Ћаја виде победу, и, уместо расположења, осети како га нешто жижи и за срце уједа.{S} Шта беше то? — Ситница: дрскост усамљена јунака крај топова!
„Тешко побеђенима!“ — узвикнуо је галски војвода, и би побеђен!
Таква је игра судбине.
Је ли Ћаји било до ликовања?
Не.{S} Он осећаше у срцу јед.{S} Дрскост Рајићева не даваше му мира као да у њој назираше злу коб своју.{S} И кад год би се овог јунака сетио, ускомешао би се сав и нехотице изустио: „Ти си победио!“
Рајић погибе, али из крви његове диже се стуб слободе, са кога ће расути зраци вечито обасјавати стазе потоњим нараштајима.
Морални стубови не воде се из камена, већ из вере и смелости, осећања части и поноса, и оне дрскости, што пркоси свима јадима и невољама.
Ћаја освоји Љубић и врати се у Чачак.{S} Ту се припремаше и ствараше план, како да умири рају.{S} Он спремаше план, а Војвода Руднички примицаше се Љубићу.{S} Једног јутра, тек што се зора беше указала, Латиф дојури у стан Ћајин и сав усплахиран повика.
— Ђаури!
Ћаја немарно подиже главу са јастука и чудно га погледа.
— Ђаури! — понови Латиф.
— Какви ђаури?! — рече Ћаја и спусти главу.
— Бег-Милош!...{S} Ено се црни Љубић.
— Какав бег-Милош?!...{S} Уплашио си се од зечева.
У тај мах улети у одају Али-бег, и како улети повика:
— Ето ђаура!
— Шта вам је овог јутра? — осече се Ђаја и диже се из постеље.
— Бег-Милош прекрилио Љубић!
Тек што бег ово изусти, а ето и трећег гласника.
— Ђаури притисли Љубић!...{S} Гамижу као црв! — рече овај пренеражено.
Ћаја зграби одело, обуче се и одјури на доксат.
Имаде шта и видети.{S} У дворишту све се ужурбало.{S} На улици читава граја.{S} Свет се ускомешао и јури, ни сам не зна куда.{S} За тренут ока, сав Чачак беше на ногама.
Ћаја виде то, осврте се старешинама, издаде заповест и одјури у одају.{S} Ни по часа не протече, а сва војска Ћајина измаршира из Чачка и упути се ка Морави.
Ћаја јахаше позади на белцу, праћен Али-бегом, Латифом и осталим старешинама.
— Мрзим пасју веру, али је ипак жалим — рећи ће он пратиоцима својим.
— Немаш вала кога — примети Латиф.
— Жао ми је што гине лудо.
— Нек бере памет.
— Ваљда је већ набрала!..{S} Да пробамо! — То рече Ћаја, па издаде заповест, да се одељења зауставе.
Беху на 600 метара од Мораве.
— За мном! — викну Ћаја, па ману руком и ободе коња.
Али-бег, Латиф и остали потекоше за њим.
Кад дојездише до Мораве, Ћаја ступи напред и позва рају на предају.{S} Глас му се изгуби у хучању Мораве.{S} Он притера коња ближе реци и понова позва на предају.
— Ближе, честити пашо; ближе, не чује се! — повика неко са противне стране.
Ћају опече гуја.{S} Он загази с коњем у сред Мораве, и у том тренутку повика: „Предај се рајо!“ Неколике пушке цикнуше са српске стране и паша се претури с коња.{S} Морава му зграби тело, окрену неколико пута и прогута га.{S} Али-бег, Латиф и остали престравише се, и за тренут ока окретоше коње и загребоше натраг.
Са Љубића испрати их плотун из пушака.
Златна јабука
Жарко и Стојан остадоше у Јелици, очекујући гласе с бојног поља.
Једне вечери, тек што Жарко беше ушао у своју колебу и спремао се да легне, кад ето ти једног од његових момака, сав задихан.
— Шта је? — упитаће га Жарко зачуђен.
— Ухватисмо неке старце — одговори момак живо.
— Какве старце?
— Два Турчина.
— Где су?
— Остадоше везани.
— Доведите их.
Момак оде.{S} Мало затим врати се са још двојицом и са оба старца.
— Шта тражите у ово доба по гори? — упита Жарко старце.
— Латиф нас прати — одговорише они тресући се на ногама.
— Какав Латиф?...{S} Шта хоће тај зликовац?
Старци се узврпољише и погледаше момке.
— Одрешите их — рече Жарко.
Момци извршише наредбу.
— Говорите!
Старци се поново узврпољише и погледаше момке испод ока.
Жарко разумеде ове погледе, и даде знак момцима да иду.
Момци одоше.
— Дед, казујте!
— Носимо ти јабуку од Латифа — проговори први старац.
— Какву јабуку?
— Златну — рече старац, па се маши руком у недра, извади неколико јабука и метну их пред Жарка.
— Шта је то? — упита Жарко оштро.
— Поклон од Латифа.
У том и други старац бркну по недрима, извади неколико јабука и метну пред Жарка.
— Шта ће ми то?
— У свакој је по педесет цекина — рече први старац.
— Свега пет стотина — додаде други.
Жарко баци поглед на јабуке и спази у њима дукате пободене.
— Коме ово? — упитаће он и пропрати обојицу очима.
— Теби, а коме другом? — беше одговор.
— Зашто, старче?
— За једно добро — одговори старац и метну руке на прса.
— Какво добро?
— За милост твоју.
— Какву милост?
— Да напустиш ову гору.
— Шта рече?!
— Да напустиш ову гору — понови старац, држећи руке на прсима.
Жарко промери старца од главе до пете, па ће рећи:
— А што, море?
— Да пропустиш Латифа — беше одговор.
— Зар Латифа?!
Ово питање Жарко изговори тако да пресече старце.
— Зар да пустим вука међу јагањце?!...{S} Купите то, купите, па одакле сте дошли! — осече се Жарко и одгурну ногом јабуке.
Старци се сагоше, покупише јабуке и поново их метнуше пред Жарка.
— Прими, синко, златне су — рећи ће један од њих.
— Још толико добићеш — прихвати други.
— Чусте ли, што вам рекох? — повика Жарко, па се диже и понова одгурну јабуке.
— Твоје је то, синко! — рече један од њих.
— Не треба ми!...{S} Неће Жарко окаљати ово ни за сву царевину! — рече он и удари се десном по образу.
Старци се унезверише.
— Поздравите Латифа, да ми не падне жив шака! — настави Жарко... — Одавде се маћи нећу...{S} Нека гледа на коју ће страну!
— Немамо се куд враћати, синко — рече први.
— Куд знате...{S} Узалуд сте и долазили.
— Смилуј се, сине, на нас старе грешнике!...{S} Смилуј се и прими ово злато.
— Ни речи више! — осече се Жарко.
Старци погнуше главе, окретоше се и пођоше.
— Носите ово! — рече Жарко и ћушну ногом јабуке.{S} Старци се згледаше.
— Чусте ли, шта вам рекох? — осече се Жарко.
Старци се сагоше, покупише јабуке, стрпаше у недра и одоше.
Жарко леже и заспа.
Кад би око поноћи, нека га рука трже и пробуди.
Жарко скочи и протре очи.
На велико чудо своје спази Милицу.{S} Не вероваше својим очима.{S} Да ли је могуће да сад, у ово доба, у овој пустињи види ону, коју је оставио у Купинову?{S} Тако он питаше самога себе, трљајући очи.
Милица стајаше као каква авет.{S} Очи јој беху упале, лице потавнело, а цела снага саломљена.
— Милице! — повика Жарко и диже се с постеље.
Жена зајеца.
— Јеси ли ти, по Богу сестро?
— Ја сам... ја несрећница — зацвиле жена и стиште обе руке на прса.
— Откуд овде, јаднице?!...{S} Каква те невоља дотера?{S} Милица одговори нешто, али то беше тако испрекидано јецањем, да се не могаше разабрати.
— Седи, веселнице; седи, одмори се.
Жена се спусти крај огња, отирући сузе рукавом.
— Шта ти је, по Богу сестро? — упитаће је Жарко.
— Ти си ми једини спаситељ —једва промуца жена.
— Тражи шта хоћеш.{S} Даћу и живот свој за тебе.
— Једно, само једно, добри Жарко.
— Говори, сестро — рече Жарко и седе.
— Пропусти Латифа, пропусти га, тако ти младости! — рече жена и склопи руке.
— Шта?!...{S} Зар и ти молиш за оног зликовца?...{S} Како би пустио вука, што опусти цело Драгачево?!{S} Зар да пустим крвника што нам домове разори?!
— Пусти га, тако ти Бога! — зајеца поново жена, држећи склопљене руке.
— О, сестро!...{S} Шта би рекла сиротиња, што оста без крова и хлеба?{S} Зар да ме проклиње и издајицом назива?...{S} Не, то неће Жарко учинити.
— Ох, Боже!...{S} Пропала сам сиња кукавица! — процвиле жена, па диже главу и удари се у прса.
Жарка дирну ово до срца.
— Тражи, сестро, тражи што хоћеш од мене, само не да ме сиротиња проклиње — рече он тужним гласом.
— Децу ми спаси, моју слатку децу!
— Какву децу?! — рече Жарко пренеражено.
— Децу, моју слатку децу — понови жена.
— Говори, сестро.
— Имај милости!...{S} Живот им је у опасности.{S} Над главом им виси нож Латифов...{S} Смилуј се, добри Жарко, смилуј!
Жарко скочи с места к’о опарен.
— Шта рече несретнице?!...{S} Откуд деца код Латифа?
— Отрже их, Бог му судио!{S} Дознаде, зликовац, да сам дошла у Трнаву, нападе на кућу рођака ми, повеза нас и у тамницу баци.
— А што се врати из Купинова, тако ти Бога?!
— Е... тешко мени!..{S} Зажелех се слатке дечице своје.
Жарко поново седе, метну руку на чело и обори главу.
Нешто премишљаше.
— Нигде никог да помогне — настави жена тужити... — Молила сам злотвора, али му је срце тврђе од камена.
— Шта ти ја могу, сестро? — рећи ће Жарко изнемоглим гласом.
— Бог, па ти, добри Жарко — одговори жена.
— Како да их спасем?
— Пропусти злотвора кроз гору.{S} Не учиниш ли то, немам ти се куд враћати.{S} Ноћас ме крвник изведе из тамнице и посла до тебе.{S} Послушаће, вели, тебе ил’ никог.{S} Придобијеш ли га, благо теби.{S} Сву ћу ти децу повратити.{S} Не учиниш ли ништа, слободно се не враћај.{S} Поклаћу их све редом...{S} Ето ме сад код тебе.{S} Бог, па ти.{S} Смилуј се на јадну дечицу моју.
Жарку нешто заигра у грлу.{S} Очи му се наводнише, он се диже и потресеним гласом рече:
— Чуј, снахо!{S} Нека ме цео свет проклиње, пуштам злотвора за добро деце твоје.{S} Иди и кажи зликовцу, да му ни длака с главе неће фалити.
— Пушташ га... пушташ, добри Жарко! — рече жена радосно, па устаде и зграби му обе руке.
— Пуштам га...{S} Причекаћу га у Трнави и отпратити у Ужице са поузданим људима.
— Хвала ти, добри Жарко!{S} Бог нека ти буде свагда на помоћ.
Милица пође.{S} Жарко је испрати и врати се у колебу.
Потера
На глас да је Ћаја погинуо, све војводе искупише се око Милоша.
— Сад нам је пут отворен! — рећи ће Книћанин победоносно.
— А куда? — упита Милош.
— У Чачак.
— Боме сад или никад! — утаче се Обрад.
— Да не пренаглимо? — рећи ће Милош после кратке почивке.
— Згоднијега часа нећемо дочекати — примети Дринчић.
— Е?...{S} А зашто?
— Сад су без главе.
— А Латиф?{S} Шта велиш за њега?
— А шта он може?
— Море, тај ти је опаснији од Ћаје.
— Е?
— Тако је! — утаче се Добрача. — Гуја је то.{S} Познајем га још из прошлих ратова.
— Боме ћемо тражити ову згоду — рече Книћанин и одмахну главом.
— Хоћемо, боме — прихвати Обрад.
— Биће доцкан — додаде Дринчић. — Гвожђе ваља ковати док је вруће.
Сви умукоше.
— А имате ли још штогод? — упитаће их Милош након дуже почивке.
Војводе се згледаше.
— Дед, да чујем паметнију.{S} Већ видим да је моја луда...
— Како то збориш, војвода? — упитаће га Книћанин.
— Ја како ћу друкче?
— Не велимо да је твоја луда, него... — поче Книћанин.
— Да се не кајемо — прекиде га Дринчић.
— Море!... — Отеже Милош и заврти главом. — Већ остаристе а памет не добисте!...{S} Ја шта бисте радили, да нас Турци мало више загреју на оном пољу!{S} Зар не видосте шта би ономад?{S} Притеснише вас мало више у једном шанцу, па сви куд који!{S} Зар бисте и сад тако?
— Дед, да чујемо твоју — рече Дринчић.
— А шта је вајде да је чујете кад је не вермате.
— Не тако, војводо! — примети Книћанин... — Знаш, к’о људи... сваки хоће да каже своју.
— Тако је! — потврдише сви у глас.
— Бива ли тако? — упитаће Милош.
— Бива, војвода, бива! — беше одговор.
— Е, кад бива, почујте ме!...{S} Знате, како веле наши: „Од празне обојица се плаше.“ Ми смо слаби, а Турци остали без главе.{S} Њима је лако наћи главу, али је нама тешко постати јачима.{S} У овим шанчевима још смо најјачи.{S} Зашто бисмо се истрчавали и показивали празну пушку?{S} Није ли боље да то учини непријатељ?{S} Оставимо њему да бира, а једно ће морати изабрати: или нас напасти или побећи.
— Аферим, ти војводо! — рече Добрача и подиже капу.
— А што да нам умакну? — приметиће живо Обрад.
— Да Бог да свуд умакли! — одговори Милош и баци поглед редом на све војводе.
— Да Бог да! — прихвати Книћанин, па левом диже капу, а десном се прекрсти.
Попут њега прекрстише се и остали.
Поново заћуташе.
— На чему смо, браћо? — упитаће Милош дижући се.
— Нек буде, како ти рече, војводо — одговори Книћанин.
— Бива ли тако?
— Бива! — потврдише сви, сем Обрада.
Срби осташе на Љубићу, очекујући напад Турака.{S} Кад би на један час пред зору, једна робиња се искраде из Чачка и дође у српски логор.{S} Стража је заустави и доведе пред Милоша.
— Какав те белај нанесе у ово доба? — упитаће је Милош.
— Није белај, већ добра воља — одговори жена слободно.{S} Потом ће додати: — Носим ти абер.
— Какав абер?
— Турци се узбунили...
— Што?
— Хоће да беже.
— Куда?
— Куд који.
Милош стаде упредати брке и мерити жену од главе до пете.
— Ти к’о да ми не верујеш? — рећи ће жена мало прекорно. — Ено, Латиф већ умакао са својима.
Милош се чисто трже кад чу ово, па ће упитати:
— Ама ко умакао?
— Латиф — одговори жена одлучно.
— Море снахо!...{S} Немој да те белај однесе!
Жена се стаде клети и исприча све што беше видела.
— Добро, добро, снахо — убрза Милош, па се окрете Добрачи: — Дед, води ову и припазидер мало на њу.
Тек што Добрача оде, а неколико стражара дојурише без душе.
— Шта је? — упита их Милош.
— Беже Турци!...{S} Све нагло к’а Јелици и Драгачеву.
Милош нареди да се Морава прегази.
Заповест би извршена.
У Чачку овлада ужасан страх.{S} Али-бег, Латиф и остали умакоше зарана.{S} Оно, што не би срећно да се дохвати планине, заглави на улицама чачанским.{S} Људи, жене, деца, све живо излети из кућа и наже кроз улице, гушећи се и ломећи, да само што пре измакне испред силе која већ продре и у варош.
Милош уђе у Чачак, а Обрад, Дринчић и Книћанин нагоше у потеру за Али-бегом и осталима.{S} Кад беху на првим окомцима планине Јелице, опазише Турке и осуше ватру.{S} Страховити пуцањ разлеже се по гори.{S} Стојан и Жарко чуше то и навалише на непријатеља с бокова.{S} Турци не беху у гори, већ у паклу.{S} Ватра сипаше са свих страна, као да се цела Јелица беше запалила.{S} Они се распршташе по гори, и с тешком муком малени број умаче у Ужице.
Добрача и Божо похиташе у Драгачево и погнаше непријатеља уз Мораву.{S} Овде Турцима би горе но онима у Јелици.{S} Бежећи кроз села, пострадаше не само од олова, већ и од мотака и каменица.{S} Људи, жене, деца — цело село тераше их низ потоке, сипајући на њих дрвље и камење.{S} Турци беху поражени, духом убијени и бегаху без обзирце.
А шта би с Латифом?
Спасе га Милица.
На два часа пред зору, овај силник остави Чачак и са целом породицом својом дође у Трнаву.{S} Собом беше повео Милицу и њено троје деце, решен да их погуби, ако би му се невера учинила.
Жарко, окружен са двадесеторицом својих момака, дочека агу на сред села.
— Је ли вера? — упитаће га ага, сав блед и зелен.
— Примам те на своју душу — одговори Жарко.
Латиф приђе са целом породицом и предаде се хајдуку.
— Милићу! — рече Жарко своме момку... — Буди ми веран!{S} Испрати агу и његове до Ужица.{S} Чувај их к’о што би мене чуво.{S} Не дај ни длака с главе да им фали.
Латиф стајаше као осуђеник, и кад Жарко ово изговори, маши се руком у недра и извади кесу.
— Ово је твоје — рече он и пружи кесу Жарку.
Младић порумени и само га погледа.
— То сам теби наменио, — настави ага, држећи кесу.
— Не... никако!...{S} Веру не дајем за паре! — одговори Жарко узбуђен.
Ага се збуни и као мало трже руку, али је брзо поново пружи и рече:
— Оно... твојим момцима.
Младић се мало к’о промисли, па се затим окрете својима и рече:
— Милићу!{S} Прими овај дар и подели с друговима...{S} Нека вам је просто, — али... — подиже прст... — да ми нисте образ окаљали!
— Главе ћемо пре изгубити, него то учинити — одговори момак, па приђе аги, прими кесу и стрпа је у недра.
— Сад можете ићи без бриге — рече Жарко Латифу и његовима. — Где ваша длака, ту моја глава.
Латиф пође.{S} Момци га окружише, и, држећи пушке на рукама, отпратише.
— А ти, сестро?...{S} Куда ћеш ти, ојађенице? — упитаће Жарко Милицу, која се беше одвојила са децом.
— Куд знам? — одговори жена и слеже раменима. — Остаћу у Трнави, зар ће ми рођака доћи.
Жарко помилова децу, извади кесу, дарива све редом, рече „збогом“ и оде за својима.
Жарко прима аманет
Таковски устанак мало по мало разбукта огањ по свој земљи.{S} Глас са Љубића и Чачка муњевитом брзином прохуја кроз Србију.{S} Милошева воља и присебност уливаху наду и поверење.{S} То беху штитови, иза којих се сваки сигуран осећаше.{S} Поверење, које вођа ужива, прва је и најважнија погодба успеха.{S} Спојте батаљоне како хоћете, они су растројени, ако су им вође без поверења.
Милош прибра сву памет и сву снагу.{S} Предузети посао беше и мучан и опасан, али он снажно гураше напред.{S} Покренуту снагу народну ваљало му је што јаче истаћи.{S} Он разасла позиве на све стране, позивајући народ на оружје.{S} Устаничке чете придолажаху сваког дана, и за кратко време прекрилише Чачанско поље.
Док Милош тако прикупљаше војску и спремаше се за одсудну борбу, у Пожаревцу и околини беше већ плануо огањ.{S} Војвода чу то, остави Чачак, пројури кроз Шумадију, упаде у Пожаревачку нахију, придружи се устаницима, нападе Турке, разби их брже но што се надао, освоји Пожаревац и очисти нахију од непријатеља.
Тек што овај посао срећно сврши, а глас му стиже, да је Али-паша пошао из Пазара и прешао границу.{S} Милош остави Пожаревац и што брже могаше похита на Карановац.{S} Срећа га послужи, и уместо рата, углави пријатељство са Али-пашом.{S} Паша се врати у Нови Пазар, а војвода се припреми да изврши што му паша на растанку рече: „Коси, бане, како си почео!“
Устанак беше захватио већ сву земљу и раздрмао оне у Стамболу.{S} Једног дана стиже глас у Србију да се две војске крећу:{S} Од Босне Рушид паша, а од Ниша Марашли-Али- паша.
Милош се не помете.{S} Он разви крила своја и стаде као муња прелетати с једног краја Србије на други.{S} Тако радећи, имађаше све у својим рукама.{S} Он беше добар војвода, а добар војвода не одсуствује никада...
Освану 13.{S} Јули...
На пространој Мачванској равници, према селу Дубљу, овог дана подиже се највећи и најјачи стуб српске слободе.{S} Дело неимара од 1804. овде беше довршено, крвљу запечаћено, и потомцима у наслеђе предато.
Још сунце не беше одскочило, а Рушидова војска пређе Дрину и пође ка Дубљу.
Срби беху у шанчевима и чекаху непријатеља.
У средњем и највећем шанцу беше Милош са Паштрмцем и Пљакићем; до њих десно Добрача и Вучић, а до ових Книћанин и Дринчић.{S} На левом крилу беху ушанчени Луњевица и капетан-Божо, до њих Обрад са Бошком, до Обрада Стојан, а до овог Жарко.
Турски редови приступаху живо и слободно.{S} Кад стигоше на километар од Дубља развише се и лево и десно.{S} Милош са својим стајаше на шанцу и осматраше њихово кретање.
Не би за дуго, а са турске стране, дуж целе бојне линије диже се дим и севнуше безбројне муње.{S} Танад зафијукаше изнад глава српских, а ужасан тресак разлеже се по мачванском пољу.
Милош и војводе стрчаше у шанчеве.
Још се први дим не беше растурио, а други се већ диже и притиште бојно поље.
На ову ватру Срби одговорише из свих шанчева.{S} За тренут ока, диже се урнебес.{S} Силан тресак проламаше ваздух, и кроз неколико тренутака густа магла обави све српске шанчеве.{S} Као да се небо сурвало са свима громовима и мутним облацима, тако изгледаше бојно поље, притиснуто димом и проломљено риком топова и гроктањем безбројних пушака.
Турци дрско продираху кроз кишу од танади, и већ приступише на 400 метара.{S} Дотле, па ни корака даље.
— Напред! — чу се глас из средњег српског шанца.{S} То беше глас Милошев.
— Напред!...{S} Напред! — оде глас од шанца до шанца.
И диже се олуја, и створи окршај.{S} Срби поискакаше из шанчева, избацише по неколико метака, и као оно челе из кошница, нагрнуше на непријатеља.
Турци сложно удараху, али узаман.{S} Пред њима беше непробојни бедем, и они одступише.
Борба се постепено стишаваше, а дим се дизаше.{S} Бојно поље рашчисти се и непријатељи се видеше.{S} Беху један према другом на 800 метара.
— Шта чекамо?! — чу се глас са српске стране.
То беше глас Обрада Момировића.
Тек што ова реч беше изговорена, а из дружине Обрадове загрокташе неколике пушке.
Турци одговорише, и борба се понови.
— Напред!...{S} Напред! — зачу се са свих страна.{S} Громови поново затрешташе, олуја се поново диже, дим поново притиште Мачву, Турци поново одступише.
Кад ватра преста и кад се дим диже, Турака не беше на хоризонту.
У неко доба дана Срби се вратише кличући и весело певајући.
Истог дана, увече стиже глас Милошу, да се Рушид спрема, да га сутра зором нападне са свом силом.
Милош сазва војводе, саопшти им ову вест и нареди шта коме ваља чинити.
Тек што војводе појмише да иду, а из даљине зачу се топот.
Сви притајаше дисање и ослушнуше.{S} Топот све јачи.
— То је Молер с коњицом! — рече Милош живо и устаде.
Војводе поскочише и пођоше на сусрет.
Зачу се већ рзање коња.
Доиста, то беше Молер са 500 коњаника.
Војводе му приђоше и поздравише га.
— Стиже ли? — упитаће га Милош?
— Стигох, али доцкан — рече Молер и сјаха с коња.
— Не брини....{S} Имаће посла и за тебе — одговори Милош.
— Што?...{S} Да неће џгадија понова да окуша срећу?
— Боме, ето је зором...{S} Него одведидер коњицу у ону шуму — рече Милош и показа руком.
Молер отпрати коњицу до шуме, издаде потребне наредбе, врати се и са војводама оде у шанац Милошев.
Сутрадан, тек што зора беше зарудела, Турци се појавише на хоризонту, примичући се све ближе ка Дубљу.
Кад стигоше на један пушкомет, оборише ватру дуж целе линије.
Срби не одговорише.
Турци пођоше напред, и кад се приближише на 800 метара, поново оборише ватру.
Срби и тад не одговорише.
Турци приђоше на 600 метара, сипајући непрекидно ватру.
Срби их и даље оставише на миру.
Ово ћутање к’о да збуни Турке.{S} Они стадоше.
У тај мах са Милошева шанца загрмеше топови, а одмах затим осу се и пушчана ватра.
Турци се ускомешаше, али се брзо прибраше и са још већом жестином нападоше.
Отпоче борба, страшнија од јучерашње.{S} Куршуми сипаше као град и запљускаваше српске шанчеве.{S} Небо се проламаше, а земља тутњаше од силне топовске и пушчане ватре.{S} Бојно поље ишчезе у диму, као гора кад се облак на њу свали,
Турци продреше дубоко и већ приђоше на 200 метара.
У тај мах српски топови и по трећи пут зарикаше.{S} Још се ова рика не беше изгубила, а из шуме Китошке излете Молер са коњицом и јурну на непријатеља.
Убрзо затим рикнуше и четврти топови.
Коњица српска пренерази Турке.{S} Они се пометоше, узрујаше и изгубише одступницу.
У тај мах пешаци искочише из свих шанчева и сукнуше на Турке као копци на пилиће.
Обрад, Стојан и Жарко ударише лево и нападоше непријатеља с бока.
Турци одступише у нереду, Срби их потераше и нагонише преко ритова и бара.
У тај мах, у близини Жарковој неко цикну као гуја у процепу.
— Погибе!...{S} Погибе! — чу се глас.
Жарко стаде, осврте се и спази Стојана прострта на земљи.
— Шта би, побратиме?! — цикну Жарко и притрча Стојану.{S} Стојан страховито зајеча.
Жарко баци пушку, клече и загрли побратима.
— Праштај.... побратиме... праштај! — изусти Стојан борећи се с душом. — Поздрави ми оца...{S} Аманет ти Спасенија...{S} Јуначки си је добио....{S} Богом нека ти је просто.
То рече и издахну.
Жарко га подиже, притиште на прса и пољуби неколико пута.{S} Потом скиде капу, погледа пут неба и прошапута неколико речи.{S} Две крупне сузе скотрљаше му се низ образе.
Кад се диже и обазре, на хоризонту не беше ни Срба ни Турака.