Да су сви људи. к’о чича Јеротије Миликић, пшенично би зрно било к’о и кукурузно.

Њиме се куну.{S} Уш’о је у пословицу и узречицу.{S} Веле: верујем ти, к’о чича Јеротију!{S} А он то зна, па вели своме Кићи: у мене и ждребад треба да су паметна...

То је било кад су се споречкали, а шта је даље било, то зна сва капетанија.

Онда је Крста Миликић (а одатле и ми почињемо ову приповетку) изашао из војске.{S} Издрж’о је пун рок.{S} Било их је још из задруге у војсци, али на њему се чудо зби!

Ко зна како је где, али у нас је већ уобичајено, да исписник донесе у село по нешто ново.{S} Ако ништа, извиће језик, те од воде прекрстити: „фоду“, а од вина: „фино“.{S} Али Крста Миликић се преобрази!{S} На њему се чудо зби!{S} То му се познавало на говору, на лицу, на свакој аљетки и сваком покрету.

Ишао је брзо и онако, како би рек’о, да ће се сад сапети.{S} Очи су му играте к’о на лоју.{S} Говорио је к’о нико у селу, то јест, кад је он хтео тако.{S} И радним даном и свечаником носио је чо’у и памукбез, на ногама ципеле ил’ чизме, а на глави шајкачу ил’ шеширић — „на еро“.

А што је поган језик имао!{S} Псовао је и миша у дувару !{S} Па светиње!{S} Знао је колико има капија на небу, и небеску чивију, где се вешају чакшире...{S} А чељад само се крсте и шапћу:{S} Боже ’прости!.

У кући никога не признаје.{S} За Ђека вели : „премудрица“.{S} Пуши дуван пред Бата Мојсилом.{S} Стрина Маји руци не прилази.{S} У селу не верма никог за старијег.{S} Неће да устане попу Хрисантију, ни првим људима:{S} Јаћиму Вулетићу и Стојадину Пошурлићу, које и чича Јеко почитује.

Оде у чаршију, па заноћи.

Оде на сабор, па омркне.

А они то нису научили..

Једног летњег дана бануше пред Миликића кућу двојица путника, коњаника.{S} Онај што иђаше напред, средовечан, сувоњав, с пуном жутом брадом и добро усуканим брковима, био је лепо обучен: у варошком оделу, шеширом на глави и лакованим чизмама на ногама.{S} Човек, који за њим у пристојном остојању јахаше на мршавом мркову, што се једва виђаше испод гломазног турског седла и поштанских бисага, био је у турском оделу: чакширама и гуњу, с весом на глави и опанцима на ногама.

Одјашише у дворишту.{S} Први лако скочи с коња, спокојно погледа к’о пред механом или својом кућом, а онај други притрча, те му коња прихвати.

На видику, у дворишту, беше само девојчица Лева, чељаде из те куће.{S} Задубила се у некакву шару, па нешто загледа и броји.

16.{S} Августа исте године била је гозба у дому среског начелника, Спасоја Жеравице , у част доласка народног посланика, Продана Жмурића са скупштине.

Али, претходно, да се упознамо са господином послаником.

Продан Жмурић давно је прешао педесету годину, али још младолик, крепак и у снази.{S} Личит човек: висок, дежмекаст, очи крупне, плаве, нос велики, орловски, бркови танки, дугачки.{S} Од како је на довлету је, к’о ни један сретњи из његовог села.{S} А ево откуд је то:{S} Још као голобрадо момче најми се у пандуре (или како би он миловао рећи: „ступи у државну службу“) код капетана Павла Глоговца (и он се презивао по селу у ком се родио).{S} Вернијег пандура, у свом веку, није имао блаженопочивши господин Глоговац, а слађег леба није појео Продан од оног „у државној служби“.{S} Бар половину власти, што је данас имају срески капетани, имао је „у срећна времена“ капетанов пандур Продан Жмурић.{S} Најпре му је тимарио коња, носио воду и покућарио као шегрт; за тим, преведен пред канцеларијска врата, пропуштао је људе, ослушкивао шта се ради у извршитељевој канцеларији и среском мутваку.{S} А кад га је, доцне, у неким пословима, који су се само ноћу обављали и за које од мушкиња нико није знао, опробао као највернијег од свију, одредио га је за свог личног служитеља, кога нико под среским кровом није могао употребити.

Јахао је ’ата, к’о и капетан.{S} Тек за судланицу да је био мањи од капетановог.{S} И седло, и билав, и шиљте, и сав прибор к’о у капетана.{S} Он једини удостојавао се те почасти, да прати доктора и инжињера, који су се, с времена на време, к’о репате звезде појављивали, или какву ређу тицу, каквог Швабу, који би дошао да разгледа брда и долове.

Бојали су га се сељаци к’о Бога.{S} Коме је хтео помоћи, помог’о му је к’о светитељ.{S} Човек скриви, власт га потражи, а Продан се само поклони пред капетаном: „господине, није крив.{S} Ако сам ја, то је и он“ — и капетан га пушта.{S} Кад опет стигне наредба од књаза и попечитеља да се проберу десет најздравијих младића и упуте у Крагујевац у тобџије — Продан Жмурић зађе по срезу, па зајми к’о свиње на обор.{S} Потера по педесет, па гредом једног по једног отпушта, док у Крагујевац дотера десет голаћа!{S} И, блаженопочивши капетан Глоговац ни пут не рече: што то Продане?{S} Веровао му је к’о себи, а баш пред смрт поставио га је за преседатеља поскуричког примирителног суда у ком је званију десетак година пробавио.

За капетанства Малог Вукојице стиже једне јесени поверљив акт капетану: да спреми једног виђеног, књазу и влади оданог, домаћина у скупштину.{S} Како је било по два пута наглашено, да човек мора бити влади одан, то, Мали Вукојица, после дугог премишљања и две непроспаване ноћи, не нађе оданијег од дугогодишњег среског пандура Продана Жмурића, преседатеља поскуричке општине.

Отада, до данас, Продан Жмурић, с малим прекидом, посланикује.{S} Неограниченом оданошћу својој партији, а нарочито њеном Шефу (још ни једаред није друкчије гласао, но како му је г. Шеф казао) увршћен је у обласне прваке, и реч његова, у подесно доба, увек је од утицаја.{S} Тада он мења чиновнике, даје препоручена писма, награђује и кажњава, намешта и скида кметове по општинама, шумаре, чуваре, контролоре и другу службену ситнеж, просеца путове куда штапом нанишани, и томе слично.

Продан Жмурић најбогатији је човек у срезу.{S} За то има да благодари особитој срећи у лиферовању фуражи за дотични возарски ескадрон, у ком је послу увек имао масне зараде.{S} У бризи за народно добро, пристао је једног лета и ишао у девети округ и као предузимач зидао сталне мостове на неким сувим потоцима, који су се последњи пут, гласовите водене 1863 године, излили из корита те поплавили извесан тамошњи крај.{S} Од тада је, у том погледу, повучен у мирнији живот.{S} Кад није „на државном послу“ у Београду, он се шетка по срезу, похађа пријатеље и једномисленике, разбира за народне жеље и потребе, а најчешће похађа среску канцеларију: издаје упуства капетану, разбира за кретање опозиције, прима молбе и жалбе, те их спроводи министрима у Београд.{S} Кад год би дошао, гостовао би код капетана по неколико дана и тада су приређивате гозбе у част његову.

На гозбу, о којој је овде реч, дошли су сем г. начелника и више његових једномисленика.

У лепо намештеној „гостинској сали“, у здању среске канцеларије (у којој је већ два пута владика спав’о) чије зидове красе слике: владајућег господара, просветитеља Саве, уоквирени декрети капетана Жеравице, сабља димискија каваљер мајора Павла Поповића „Глоговца“ — састављена су два стола и намештена тако, како ће господин посланик, ваљушкајући се по капетановом кревету, бити на челу совре.

Продан Жмурић, као вазда, беше у чошним чакширама, с дубоким туром, фермену и копорану.{S} На ногама имао је плитке ципеле, на које су населе везене чарапе, а преко ових бришу пачалуци од свилених гајтана.{S} Избријан и очешљан, к’о да ће по девојку.

С десне стране сеђаше Кића Миликић, најмлађи члан Жмурића партије, који беше предмет пажње ове дружине.

Шумар Тодор Коленица, човек у четрдесетим годинама, у уским чакширама, џемадану и шиљатој шубари, сеђаше с леве стране свога Проке.{S} Његова дуга, црна брада и крупни проседи бркови, његово мало, увек натмурено чело, испод кога сијају мале очице, улеваше респекта свима из доњег краја совре.{S} Он је најстарији у дружини Продана Жмурића и највернији приврженик у његовом изборном срезу.{S} Кад је Жмурић у власти, Тоша прима плату из државне касе, ништа не ради и увек је при руци Продану Жмурићу.{S} Кад је овај у опозицији, Тодор седи код куће а за трошак се не брине.{S} Он служи и господује: како кад, како према коме и према приликама.

Ћата Коца (односно Коста Стевџић) смеђ младић, с кратким, ретким брчићима и шиљастом брадицом, један од млађих чланова те дружине, беше у свом стајаћем руху: шареним панталонама, белом прслуку и чошном фермену.{S} О бедрима висаше му жута чантра, у којој, сем грађанског поступка, почиваше дуванска кутија, муштикла и програм Жмурића партије.{S} Седео је до Миликића.

Мало ниже седели су: контролор крчмарине (један стар, ћелав и ћосав бакалин, који је страдао за партију и пао под стечај), надзорник дувана, средовечан сељак, који нема никаквих заслуга ни за себе, ни за другога, али који је на овај госпоски лебац изашао само за то, да се види како се награђују људи, који су слепи приврженици садањег стања — и два младића, који се налазе ту, у друштву првих људи, да се школују, те да доцне послуже.

Госпођа Цаја, у лакој цицаној хаљини, шеткаше се око совре, застајкивајући час у горњем, час у доњем крају, живо се интересујући о апетиту господина посланика.

— Хвала, госпођо.{S} Овако богата трпеза може се наћи само у Београду!...{S} Спаси Бог, Миликићу!

— На спасеније, господин Проко !{S} Хвала вам, који ви мене...

— Молим, молим...

Звекнуше чаше и накренуше се на душак.{S} Наста ручак у највећем јеку.{S} Поче разговор живљи и живљи.

Најпре, разуме се, говорило се о времену: како је лепо дивно, красно, како ће ова међудневица бити боља од лањске, кишне...{S} За то што је била кишна, те је прокисло и у „гостинску салу“, говорило се о здању: кад је грађено, од каквог градива, о кајишарлуцима предузимача и о распореду у згради.{S} За овим о раду у среској канцеларији, о особљу, затрпаности предмета на извршењу, о неуморном раду капетана Жеравице, да то у ред доведе.

Кад већ румен обли лица и језици се одрешише и у оних из доњег краја, прешло се на озбиљнији разговор.

— Господо! — поче Продан Жмурић достојанственим тоном.

Не прође ни пун месец од дана, кад је Крста Миликић, у „гостинској сали“ среске канцеларије уведен у дужност члана Жмурића партије, а он је већ преседавао у судници криворечке општине.{S} Једног дана стиже акт среског начелника, којим се дотадањи општински председник збацује а за вршиоца те дужности поставља Крста Миликић.

Тежак терет навали се на плећа Крсте Миликића, али он га је с поносом понео.{S} Сад тек осећаше да је дошао тренутак, када му се ваља показати: шта је и колико вреди.{S} И многопоштовани посланик г. Продан Жмурић, и срески начелник г. Спаса Жеравица, па главом и сам господин Шеф у Београду погледају на Кићу Миликића: шта у њему лежи.{S} Ако се покаже овде, у општини, ваљаће свуда.{S} А он већ зна у чему му се ваља показати.

И преже на посао.

Погледа око себе и поче с реформама.{S} Изјури два голотрба бирова, од којих се не би уплашила ни баба на поздеру, а то ли зубати опозиционари, па добави двојицу пандура из околне општине, са црним војничким блузама и црвеним капама и чакширама.{S} По препоруци Коце Стевџића узе за општинског ћату Тиму Тимића, званог „двоката“, дугогодишњег општинског писара, који у прсте зна све параграфе и измене и допуне у законима.{S} И судије је насвојио: у два маха пуштат је испод суда због фалсификата.{S} Главно: „наш је човек“ — вели Миликић.{S} Општинску судницу измести из једне брвнаре у механску собу, а амурлук старе пекарнице окрпи и удеси за апсану.{S} То све за време док се нова судница озида, од које је план био већ готов — у глави Киће Миликића.

Недеља по Крстовудне беше дан, за који је сазвао збор пореских глава своје општине, код криворечке суднице.{S} Рано изјутра, истог дана, беху председник и ћата у судници.{S} Кића беше у уским сукненим чакширама, чошном копорану и фермену.{S} На ноге назуо нове чизме на боре, и мамузе.{S} Узод’о се и узнемирио, а из главе му не избија облик збора.{S} На пример, мисли он: пред механом намештен је сто, овај дугачки с углађеним ногама, застрт новом, зеленом чохом, коју сам ономад купио у чаршији.{S} На столу нов дивит, туце хартије, неколико наредаба и расписа и сви закони.{S} У горњем крају седим ја, устурио се и накомрдио, а подаље, с леве стране, погнуо се ћата, па пише.{S} Пишти перо к’о шаран.{S} Иза нас два пандура, „црвенкапе", у потпуној ратној спреми.{S} Пред нама прекрилио народ: напред старци, па средњаци, па младеж, сви гологлави.{S} Устајем ја, па говорим, говорим, причам и разлажем пуна два часа, све ово што сам написао и на изуст научио, а они вичу: живео! тако је!{S} Старци се гуркају и шапћу: „Ама је ли ово Кића покојног Радоја ?“ — а ја растим...{S} Још да ми хоће доћи капетан Спаса, многопоштовани посланик Продан Жмурић, па и главом сам господин Шеф из Београда, не би се застидео.{S} Видели би, како је Кића Миликић своју војску риктовао...

Већ је осам часова.{S} Одслужи црква: поп оде у своју ћелију, а учитељ у школу.{S} Побожни људи разиђоше се кућама.{S} Механџија трља столове, уноси клупе, пере стаклиће и точи пиће.{S} У кујни туцају каву, у пекарници пеку јагњад.{S} Све живо под механским кровом дало се на посао.

Крста Миликић уђе у механу и седе.{S} За њим дође и Тима Тимић (плав, средовечан човек, шиљасте браде и подшишаних бркова).

— Је ли ти, клуподеру, је ли све спремно, относно, што се тебе тиче — подвикну Кића механџији.

— Молим, господин’ председниче, све је исправно — одговори чупав и чађав младић иза келнераја...{S} Молим покорно, — и дохвати се иза увета.

— Како стојиш, море, са срчалуком? — упита Ката.

— Имам пет полића седам чаша, једну оку и два полујака.

— У затвор, лопужо, зар се с тим овакав збор дочекује — цикну председник.

— Молим покорно, наћи ћу у зајам у Петра Бојаџије — и замаче на врата.

— Хајд, хајд, носи те ђаво.{S} Хоћеш да севтеишеш „полицијску уредбу“.

Председник скочи, погледа на сва три прозора, ману главом, па седе.

— Још је рано.{S} Није их ни очекивати.

— Јес’, рано је, сасма рано — дода ћата и погледа у таван.

— Ето, нема ни кмета.{S} Њих пет да доведу по десет, па ето ти збор — рече Кића задовољно

— А, ево их! — извири се ћата.

— Море, знам кога имам — скочи Кића...

Никит Видић, први сусед Миликића, стасит човек, крупних веђа и бркова, иђаше напред.{S} За њим иђаху још два сељака.

— Добро јутро, председниче — викну он с врата.