— А који су ово? пита г. Мирко полако домаћина и показа на ону тројицу.

— Друство, све пријатељи; побратими се викамо, а много убаво живујемо. — Онај у ћоше што је то је Мита, викамо га Курјак; онај па до њег што си седи то је Јован Смук; а онај па трећи што је, ако да запиташ и најмалецно детенце из малу, ће да зна да ти каже за Калчу, тој си је Калча.{S} Ако си слушаја кадгод за Калчу, ете тој си је тај Калча.{S} Микал Николић Калча.{S} Све људи од ред; еснаф човеци, што се каже.

— Чини ми се да их знам мало; биће из виђења.

Они се поиздигоше мало са седишта и поздравише га.

— Не ги знајеш, господине, несу чиновници како тебе; еснаф-човеци, како ја што сам.{S} А убаво се живујемо: како сол и ’леб! вели задовољни домаћин.

— Како Божић и Бадњи-дан.{S} Ич не може, господине, један без другога, како да су родљаци! вели домаћица.

И доиста је тако било.{S} Били су нераздвојни.{S} И мислим да вам нећу бити досадан, шта вшие спашћу вас од досаде, јер г. Мирко је опет почео једноме од нових гостију из оне друге групе да прича, како је оставио дуван, па да га не бисте опет морали слушати, боље да чујете коју о овима.{S} А после и г. казначеј се упустио у разговор с газда-Аксентијем, лиферантом, који му се примакао (а као што је већ сваком познато, лиФеранти не испуштају из вида никад наше казначеје, него их јуре као ајкула лађу).{S} Нешто се разговарају врло пријатељски и газда-Аксентије је већ позвао г. Кузмана сутра на један добар ћевап.{S} Док се дакле они разговарају, и г. Мирко прича и по други пут како је оставио дуван.{S} А једна госпођа другој о неком занимљивом роману који баш сад чита и стала је баш на оном месту како се син барона од Друденштајн заљубио у млинареву ћерку а његови родитељи неће ни да чују. „Заборавите ме, бароне од Друденштајн, казала му је девојка; заборавите ме, као што вас ја никад заборавити нећу!“ Баш ту сам стала, вели госпођа, па сам превртала из нестрпљења да видим даље; све се бојим да не учини штогод од себе, да не скочи под точак воденички!{S} Док дакле они то причају — слушајте ви ово.

Сва је скоро варош знала за леп живот ове четворице:{S} Ивка, Курјака, Смука и Калче.

Увек су били заједно и сваки је казао: да се не чуди како их Бог створи, него како их састави!{S} А били су таман створени један за другог.{S} Мајстор-Ивко је био најмирнији и највреднији међу њима, реко би човек у први мах да и није за њихово друштво; па ипак ни он, такав какав је, није могао ни пола дана да издржи а да се не види бар с једним, ако не са свима.{S} Кад су заједно, а они су најсрећнији.{S} Увек имају шта да се разговарају.{S} Вазда један другог траже.{S} А кад се нађу, а они се гледе задовољно као да се нису Бог те пита откад видели.{S} Ако један купи хаљине, свима се допадне и штоф и крој, па сви поручују таке исте.{S} Кад један почне да носи зимски капут, сви почну; ако један осети да му шкоди дуван, сви се туже и одлучују да остављају дуван; а ако један омрзне неку каФану, ни један више не назива Бога том кафеџији.{S} На кратко, били су нераздвојни на велику жалост својих жена.{S} Жене им се и нису Бог зна како пазиле, али они, то је било за причу.{S} А најлепше се то видело онда, кад је који од њих болестан.{S} Чим један само мало покуња, а они други просто премру од страха, па се забрину и ако та болест у самој ствари није ништа, ништа озбиљно.{S} Одмах се ужурбају и распитују један другог: кад су га последњи пут видели, какав је изгледао, је ли било каквих симптома, да је, на прилику, мање јео или мање пио, и тако нешто.{S} Па онда иду и обилазе га.{S} Поседе мало, па онда иду забринути.{S} Ћуте само, а тек ће неко од њих: „Море, видосте ли, људи, од побратима што се напраји!{S} Ич не ваља, ништо се напраји од човека!{S} Ће’ га изгубимо, па ће’ останемо како сирочики без мајку!“ — „Не ваља, ништа не ваља, вели други.{S} Нема ту ништа него треба доктора звати, док не буде доцне“ — „Море, какав доктур! вели опет онај први, с очи да ги не видим тија екимини!{S} И онија ће си па некому да помогну!?{S} Ајде па и ти како збориш то!“ — „Море на три сам екимина поручаја пилав, вели Калча, а мен’ ми неје јоште ни један.{S} Ама ја ги и не зовем!{S} Заш’ па да ги викам?!{S} Пи на Чапу не треба екимин, па болује ли!{S} А за што да га зовем?“ — „Па шта да радимо?{S} Помагајте, људи !“ вели трећи. — „Што да прајимо?“ вели Калча. „Па ми ће’ га, ете, да лечимо!{S} Какви илачи, какви бакрачи.{S} Сутра ће’ си отиднемо сви на куп, па ће’ га цврсто да истрљамо, па ће си бидне здрав како магаре.{S} А што му треба илач!?“ И што један предложи, томе обично нема опозиције, обично се усваја.{S} Сутрадан одлазе сва тројица болеснику и кажу му: да никако не узима лекара а они јамче и подухваћају се да га излече.{S} А оно што би дао лекару, боље да поједу и попију у друштву.{S} Бадава се „болесник“ брани да није болестан и да му ни па крај памети није било да зове лекара.{S} Ништа то не помаже.{S} Он ће бити и он мора бити трљан. „Треба да се чуваш“, веле му, „заради нас да се чуваш, ешеку ниједан!“ — И он не зове лекара, верује кардашима, а они засуку рукаве, па га стану права здрава трљати.{S} Он трпи, верује већ да је болестан и показује где га пробада.{S} А они трљају још јаче. — „Море, остав’те ми човека, ’хоће душа на нос да му искочи!“ виче жена и брани мужа који се предао судбини с тврдим уверењем, да ће му помоћи. — „Ти да ћутиш, роспијо једна!{S} Лако је теби, ти ћеш да нађеш другог мужа“, вичу они, „али ми оваквог побратима никад!“ Па удри још јаче у трљање, док побратим не избечи очи као печена риба а пружи испод њих шију као корњача и не викне: — „Доста, бре браћо, имате л’ душу!{S} Остав’те што и за сутра; може и сутра да дођете.“ „Још мало“, веле они, „држ’ се само јуначки!“ Затим га оставе, алале се с њим, одреде једнога ко ће поседети код њега ноћас, а обећају се да ће га сутра опет обићи и опет протрљати.{S} Кад оду, пита га жена, како му је?{S} А он јој одговори : да га старо више не боли, ал’ се осећа ко да су га мечке газиле.{S} А сутрадан, пре зоре још, ухвати пут у виноград или још даље.{S} А кад му дођу' кардаши и чују да се дигао, а они одлазе задовољни што су на време стигли и спасли побратима; и радују се што су тако батли руке, те је помогло трљање. — „Да Бог поможе за трљање; а ћа’мо, да тој не беше, да му поручамо пилав.{S} Истрљамо га, ама се и диже!“ вели Калча. „Да вика доктури; — море, ми ће смо му доктури за сваки болес’!“ Али бивало је ипак и таких случајева, да је после њиховог кардашког конзилиума и дијагнозе ипак позвани прави лекар рекао: „Још два сахата доцније да сте ме звали — било би доцкан!“ Али то није имало никаква ефекта, јер су сви сложни били у томе: да је боље било дати паре механџији и ћебабџији него доктору и апотеци.{S} У томе су били тврдице, и ако су сви имућни били.

Један је био трговац, а остала тројица занатлије.{S} Сви доброга стања, само је Калча био мало тањега стања, јер је као страстан ловац мало више забатаљивао свој алат и занат.{S} Али је он ипак био још најзадовољнији и најбезбрижнији, ваљда зато што га је држала нада да ће се обогатити кад и остало његово друштво које је било познато у чаршији (и ако не у трговачком свету) као нека врста акционарског друштва за експлоатацију блага које се, нема сумње, много налази закопано у овој нашој благословеној земљи која је негда била и царевина.{S} То друштво није, истина, пријавило и протоколисало овоју Фирму у Трговачком Суду нити је уживало икаква ни најмања, а камо ли највиша повлашћења за своје предузеће — али је оно зато ипак живо, сложно и постојано радило.{S} Ради тога свога предузећа били су сви јако сујеверни, — као сви људи који се тим мислима носе.{S} Волели су и отимали се, сви сем Калче, да кумују Циганима, да крсте новорођене (а можда и већ неколико пута пре тога крштаване) Циганчиће.{S} Та сам Мита Курјак крстио је досад некаквих седамдесет и седам Циганчића!{S} Не велим да није имао и неке пријатности отуда, али беше и доста непријатности!{S} Чим кога Циганина ухвате у крађи, а он из апсе поручује по „кум-Миту“, да дође да јамчи за њега. „Помагај, куме; у душманске ти руке допадо’!“ поручује кум из тамнице, куће необичне, или са калдрме где су га одредили да очисти двадесет квадратних метара калдрме од зубаче траве.

А то предузеће су крили од свакога, ма да га је цела варош знала.{S} Мало мало, па их тек нестане.{S} Нема ни Курјака, ни Смука ни Калче (Ивко није био акционар, баталио је то рано и није више ишао на тај посао с њима, чим га је за време једног таквог одсуства калфа покрао).{S} Где су, куд одоше, куд их нестаде као да су у земљу пропали, то нико није знао.{S} Или боље рећи, знао је сваки само то отприлике зашто су отишли, јер би се сваки, кад би се повела о њима реч, тек осмехнуо и рекао :{S} Нема хлеба без мотике!

А они су се дигли добро снабдевени захиром, јелом и пићем у неколико чутура, а повели би са собом увесељења ради и познатога Мила, ћеманеџију, да им свира у хармонику и да им пева њима свима милу песму: „Гена мајку љуто куне“.{S} Кад оду, нема их по неколико дана, као да су у земљу пропали, па нити ко зна на коју су страну отишли, нити с које ће се стране и кад вратити.{S} Али је свак знао да су извесно морали добити тих дана какве поуздане извештаје од каквог сељака — опет једног акционара тога њиховога друштва — и да су отишли да копају какво закопано и већ давно заборављено благо, какве ћупове пуне буђавих махмудија и талира Марије Терезије.{S} А после сваког таквог излета и пута враћали би се празних чутура и пуних глава, озбиљни и зловољни, о трошку Мила, ћеманеџије, који је сав бакшиш добивен од њих потрошио опет с њима и на њих. „Плаћај бре, ваљда су ти од татка остале!“ вичу му они љути и зловољни.{S} Нису ништа нашли, али је један сељак — од тих њихових — некоме поверљиво причао: да су наишли и на сводове и све, али бадава!{S} Уђеш унутра, заграбиш колико хоћеш, али онда пе можеш да се макнеш, док не пустиш заграбљене паре из шаке!{S} Треба им још нека травка, и једна реч, али која је то травка и каква је то реч, то неће још да каже.{S} Утехе ради приређивали би одмах сутрадан опет какав излет, али краћи, у Бању, у лојзе на ћебап или на јагње на лози или у лов или у риболов; или ако им то није згодно, а оно им не гине облигатни доручак који је био увек озбиљнији него сваки ручак код другог света.{S} Таких су доручака имали свакога дана, и ту би појели по двеста ћебапчића лесковачкога стила и попили осам до десет литара вина, пре више но мање.{S} Све би то стало обично шест а и више динара; а плаћали су наизменце, данас један, сутра други и тако даље редом.{S} С тога су и прозвани ђувеч-кардаши.

То су им заједничке особине њихове биле, а имали су и специјалних, сваки својих.{S} Сваки се нечим од осталих одликовао и тиме био неопходан и незаменљив у том друштву, тако да не знаш, шта их је више спајало, шта их је чвршће скопчавало у ту хармоничну целину, она сличност или ова различност карактера.{S} Смук је, на пример, био славна испичутура, јунак на пићу.{S} И нико га није видео да се он батрга пијан преко сокака — као што то раде пијане Швабе, кад се овде код нас намаме на добро вино — једино ако га познаш по коси која му мало падне на чело, и по јаци на капуту која му је тад усправљена.{S} - А сем тога био је и стручан, добар познавалац вина; компетентнији је, вала, био његов суд него суд самога оног државног хемичара!{S} Док само метне чашу под нос, не треба ни да сркне, а он рекне: „Чувај га, не износи га пред сваку шушу!“ ако је добро, или: „Биће добро сирће, а и то су паре!“ И то је после све тако као свето. — Курјак је опет био мајстор да спреми јело.{S} Не боји се ни једног цинцарског ашчије ни швапске куварице.{S} Кад он направи ћевап, ђувеч, аласку чорбу или јанију, то је, то је — шта ту да вам фразирам — требало просто сести, и незван, па јести.{S} Па што уме да запапри јанију или паприкаш, мани се!{S} За њега то причају, ако сте почем чули, да је тако запаприо паприкаш, да га нико, па ни он сам, није могао јести; а кад су га изручили пред Чапу, овај се грозно опаприо и лајао као бесан на паприкаш, трчећи поиздаље у наоколо око њега као око јежа каквог. — Ивко је био жесток да подвали, да нагарави човека, да га наведе на нешто, па да га изложи после смеху и задевању целога света, наравно све из шале, а он за то време да се упреподоби у дућану, да шије и да се чини невешт! — А онај четврти, Калча, он је био познат као страстан ловац, па следователно и као човек јаке и живе маште коју често није довољно зауздавао него јој пуштао маха, па је зато често и дочекао да му какав сувише прозаичан слушалац упадне у причање и каже: „Калчо брате, одвалио си; лажеш, брате, лажеш!“ Калча се, истина, бранио, али како никад није морао да се позове ни на кога, сем на свога вернога Чапу, а овај, као и сваки пас, не може да буде сведок — то је остало мишљење по свима махалама: да је Калча истина добар друг и човек и ловац, али да Калча хоће почешће, Бога ми, и много да лаже.

— ...{S}И тако вам ја ни дан дањи не пушим.{S} Па баш кажем мало час овима:{S} Може се, може, брате, све се може.{S} Живом се човеку ништа није отело ! заврши г. Мирко.

— Како ти, Калча?{S} Идеш ли у лов? запита га казначеј.

— Па знаш, господине, како ће да ти рекнем... по неки пут.{S} Од време си научи’, па што да прајим! вели Калча.{S} Ударим на лојзе, па отутке се спуштим с пушку, тике заради адет, како ловџија...

— А је л’ богата околина, пита г. казначеј, има л’ дивљачи?

— Па има, има, господине.{S} Може да се намери од Прокупачко, а и одовутке, оди Суву Планину, има ги доста, сијасвет.{S} Ама знаш како је, господине, вели Калча, за свако иска време да му је.{S} Има време за зајци, има за срндаки, има за шочики, што ги вија, из Шумадију што сте, викате патке дивје, а ми ги па викамо шочики.{S} За свашто има си време, па и за идење у лов.{S} Има, господине, има, за све има.{S} Тике не може се, занајат је, а ја сам си еснаф човек, а дућан да оставим салте на чираци, бива ли?

— Разуме се! вели казначеј.

— Зашто кад се иде, бива ли да ем испушти пазар у дућан, ем да се с празан јанџик врне човек дом; па ем штета, ем резил’к!{S} Да се резили салте, па како онај, ако га знајеш, Миле Сојтарија што правеше, бива ли и ја, Калча, такој да чиним?!

— А шта ради тај Миле Сојтарија? запита га казначеј.

— Миле Сојтарија?!{S} Питујеш ме, господине, што ради?!{S} Миле Сојтарија кад се намери такој нешто та бидне батали та улови што, а он, хеј-хеј, оди Стамбол Капију ће да улегне у град, па ће таг кроз сред-средину од чаршију да си иде дом, салте да га види свет.{S} Обесија два зајка па си спацира кроз чаршију како паун кроз градину и вика на свакога „Живо здраво!“ и на там’ и на овам’ по сокак на човеци.{S} А кад му неки па рекне: „АФерим Миле!{S} Море доста ти ги потепа!“ а он веће нема, не знаје што да праји, а и не гледа на човеци веће збори: „Море!{S} Јоште шестину ги утепа, ама премисли се: што ми требеју, кој ће да ги руча на дом?!{S} Па ги раздадо’ на чивчије, а задржа’ си за мен’ салте овија два што ги видиш!“ — А кад ич не улови, леле мајке, таг па да га видиш што чини! — Таг не улази, жена, на Стамбол Капију, веће од овуј страну оди Гробљиште.{S} Туј куде је саг Тутуновићов подрум причека си дор не падне т’мнина, па топрв таг ће да улегне у град на Жожину Капију, а обесија жално мустаћи како Турци кад се враћаше од Карадаг; па си јутре ћути, жена кисела!{S} А кад га јутре питују човеци: „А бија ли си јучерке у лов, Миле?“ а он си збори: „Ба, салте искочи до Келе-Кулу, па се премисли’ та се врну, не беја’ ништо зар ћефли за лов“ Ел’ ће да рекне: „Малко, теферич си правешем, салте да си испразним пушку, зашто не смем у варош, знаш ће ме казне.“ Ето тој чини Миле Сојтарија, а ја ти несам такав човек! рече Калча и припали цигару коју је за све време причања држао направљену и спремао се једнако да је припали и ако му је већ мало нервозни г. пензионар већ дваред поднео машину и рекао: „Извол’те, запали, брате!“

— Разуме се, вели казначеј.{S} А велиш, може доста да се налови?

— Море, тол’ко ги има, та сас голе руке да ги фаћаш, господине.{S} А код мен’ добро око, добра пушка, а човек сам од тај занајат, та кад се дигнем сас онога мојега Чапу...

— С киме рече?

— Мојега Чапу не знајеш?!{S} Загар мој, господине.{S} Та што је пцетиште, до Стамбол га веће нема, тол’ко је за лов! рече поносито Калча.{S} А и мајка му беше пцетиште, ама под план!

— А где га набави, Бога ти, кад је такав? запита га казначеј.

— Даде ми га Ибиш Арнавут, с кога се убаво живувасмо у турцко време.{S} Добар човек и убав човек беше, ама салте што волеше, господине, много да лаже; ама турцки да лаже!{S} Кад казује кол’ко је уловија, — па оно требе да нема ич зајац одавде од Ниш па дори до Стамбол, тол’ко ги је он сам потепаја! Та када си одоше Турци, па Србија заступи, а он ми рече: „Калчо море, кузум Калчо.{S} Наше турцко, рече, беше овден веће!{S} К’смет!{S} Бог рекаја да се такој напраји и бидне, а Цар и Краљ наредише се.{S} Теб’ те, Калчо, рече, тегли твоја вера, а мен’ па моја; ти си по саг краљски, а ја царски!{S} И ја ћу, рече, да идем па да биднем султански човек какој сам, рече, од време бија; ама наш достлук и нашо друство не можем да заб’равим, рече!{S} Еве ти од мен’ овај огар, паре вреди, Калчо!{S} А ти си човек ловџија; знавам те, рече, убаво како и себ’, дек’ си тиријаћија на лов.{S} Узми си овога мојега Чапу, на пешкеш.{S} Ама да ти је аманат од мен’; да га пазиш, рече, како брата ти.{S} Па када, рече, видиш Чапу, вика Ибиш, а ти да ме се сетиш.{S} Тол’ко.“ И ја си узедо’ Чапу; и Бог да поможе од тага!

— Ама, како, како, како ’но рече!{S} Ама зар баш тако ваљано псето! чуди се г. казначеј.

— Како мислиш!{S} Море саг при овај ћеф да ти кажем једну багателу, а убаво си знам да неће’ да ми вер’вате, а од реч до реч је истина, овога ми причеста! рече и диже чашу с вином.{S} А све си тој беше заради онога мојега Чапу.

— Молим вас, јако ћете нас све овде обвезати, ако... рече онај Непознати.

— Седим си ја једанпут по ручак у мој дућан, па си радим како еснаФ-човек сас моји момци, а там на поље врне ћиша, Боже Господи, врне па иска да потопи све, — дор теће си улезе један човек офицер, а лице му се не видеше, салте црни мустаћи, зашто беше намакнуја онуја шињелску кукуљачу на главу, па салте очи и малко мустаћи што се виде.

— Дивота!{S} Почиње заплет! рече онај.

— Уиђе си у дућан, па се обрну на куде мен’ па си запита: „Је л’ је овој дућан на Калчу, дугмеџију?“ — „Тој’ је!“ рече ми чираче. — „А Калча, дугмеџија, има ли га туј?“ питује си па онај човек.{S} Ја си се диго’ та се преклони’ и рекну’: „Ако искате Калчу, ја сам Калча, кујунџија; а дугмеџија Калча нема га; такав Калча нема га у овуј малу!“ — „Е па лепо, вика он, Калчу, кујунџију, искам да нађем.“ — „Што ви треба Калча?“ запита’ га па ја. — „Пратише ме, рече, из двор до теб-ке.{S} Иска Краљ јутре рано у самнување да искочи у лов, па му ники рече за твојега Чапу, да је антика-пцето; па сам саг дошеја, рече, да ми даш Чапу на послуг, па и опет ће’ ти га па врнемо, рече он.{S} Поздравија ти се Краљ, рече, да му даваш твојега Чапу, а ја сам краљски, рече, маршал.“ — Поћута’ си ја мало време.{S} Што да прајим, мајке, саг, мислим се у памет!{S} Тол’ка чес’, ама бива ли Чапа без мен’... та си реко’: — „Фала, господине, и мен’ ми је много мило за овај чес’.{S} За краљско здравје ћу погинем; ама Чапу самог да пуштам без мен’ — не бива!{S} Не бива, господине!{S} Сас мен’ се је научија, па ће ме осрамоти, и мен’ и себ’; па како ћу после да искочим помеђу свет од резил’к!?{S} А ако је, викам, и ја да си идем сас мојега Чапу, — тагај, викам, бива!{S} Такој, молим те, да се поздравиш од мен’.{S} Зашто без мен’ неће Чапа да руча, а ни па да пије!“ — Јоште се мало разговарамо и отиде си човек; да запита, рече, па ће се врне.{S} А си он отиде, а Сотир, кубеџија — до мој дућан што је — брго па к мен’ у дућан па вика: „А знајеш ли, рече, море, Калчо, кој ти беше саг у дућан?!“ — „Офицер, викам, кој ће да бидне!“ — „Ба, рече он, тој беше Краљ, убаво га, рече, познадо’!“

— Краљ! викну Непознати.{S} Класично!{S} Диван материјал за позоришни комад!

— Лелеее! викам, еј Калчо, главу да строшиш, што ће’ саг да прајиш!?{S} Краљ!

— Е, домаћине, ми се Бога ми баш добро одморисмо и заседисмо код тебе! рече г. пензионар који се за време последњег Калчиног причања плашљиво врпољио на столици. ’Ајд’ Стефка, ’ајд’ Бисенија, да се то иде већ!

— Та остан’те још мало, па ћемо заједно, зауставља га г. казначеј.

— Аја!{S} С Богом, домаћине, а и ви сви други!{S} Поклонише се и одоше.

— ...{S} А кад се врнусмо из лов, наставља Калча, а Краљ ме викну у пајтон при њег’.{S} Он си седну десно, ја лево од њег’.{S} А пцета ни иду испред пајтон, а' ја ти гледам, па ми мило; Краљско пцето иде си лево, а мојега Чапу пуштија десно од њег’! (И пцето, море, — виде ли како је воспитано, — па признава, па му, демек, држи чес’, ете на истога тога мојега Чапу, што ви саг за њег’ казујем!!)