На обали маленога језера, а у полукругу гранатих шумских дрва, стоји леп замак ког се тамна сенка при заласку сунца надалеко прострла преко површине мирнога језера.{S} Око замка влада тишина, само се по кад кад чују из шуме ударци сикире, којом сељак обара суви храст, ког му је господар замка и шуме поклонио.{S} Што је сунце већма залазило, тим је већа тишина владала, напослетку и сикира у рукама вредна сељака умуче својим ударцима, и тек овде — онде чујеш цвркут птице као да жели „лаку ноћ“ својим другарицама..{S} Сунце зађе и ноћ поче да се спушта.{S} Месец се појави и просу своје сребрне зраке по мирној природи и убавом језеру.{S} Ветрић дуну и малени таласићи, гоњени њиме, изгледају као сребрне траке, које пловљаху и љубљаху зелену обалу.{S} Нему тишину прекиде лако веслање и иза једнога савијутка обале указа се мален чамац, који је средњом брзином јурио право замку.{S} У чамцу беху њих двоје; један младић витка и поносита стаса, малених наусница, танких обрва и ведра чела; и једна девојка лепа лика, са вечитим осмејком на ружичастим уснама и пламтећим црним очима, које је упрла у младића и гледаше га страсно и заносно.

„Ево нас — рече младић кад стигоше до обале, искочи, привеже чамац и прихвати девојку.

„ Незнам да ли је Божидар већ дошао проговори девојче и баци један поглед на замак.

„Тешко да је дошао јер иначе би били осветљени прозори — рече младић, ухвати ју за белу руку и одведе ју до једне клупе. — Он је казао да ће се тек око девет сати вратити натраг.{S} Причекајмо га овде.

Девојка се прене кад осети младићеву руку у својој и сва уздрхта.

„Шта је теби драга Зорице!?{S} Запита ју младић, — Ти дрхћеш.{S} Зар ту нисам ја.“

„Ох Бранко! протепа и посрну.

„Шта је говори! викну Бранко.

„Данас ниси требао долазити — једва промуца она.

Бранко је зачуђено погледа, пребледе, поново је ухвати за руку и грозничаво запита: „Зар нам каква опасност прети?“

„Година дана већ како се љубимо — поче Зорица, пошто се мало прибрала.{S} Лице јој зажарено, очи јој пламте а рујне устне јој се трзаху — Година дана прође у милом заносу жарке љубави али се никад нисам осећала као данас...{S} Док смо се возили гледах те, па као да сам у неком бунилу била, тако сам била узбуђена и узнемирена...{S} Ох, бар да је Божидар ту, изусти и клоне на клупу.

Бранко је зачуђено гледаше она беше загонетна у овом тренутку.

„То су детињарије.{S} Сви су млади људи таки, али се временом опамете, па и сами увиде, да су били луди..{S} Кажем ти, окај се ње.{S} Међу вами је непрелазни јаз т. ј. ако хоћеш да ме слушаш, и ако ме ко оца волиш; ако не... говораше старац пошто се мало умирио.

„Ох оче! кажите ми шта вас гони да их тако мрзите!? викне очајно Бранко.

„Ево чуј.{S} Били смо другови још из детињства, па и као одрасли љубљасмо се као браћа.{S} Кад нам родитељи помреше постадосмо самостални људи, доста богати и виђени.{S} Ја сам своје богатство множио, а он се пропио и прокартао тако да се почео већ и у дуг уваљивати и од добра свог продавати.{S} Једнога вечера дође ми и заиште пет хиљада форината, каже да исплати један дуг свој.{S} Ја му као свом пријатељу дам без икакве признанице, и уједно га посаветујем да се окане тог неваљалог живота.{S} Неко време се повукао и био и живио је доста скромно, но то беше замало, страст опет овлада њиме и он поче наново да тера свој стари занат..{S} Напослетку је дотле дотерао да му је остао само замак, шума и 100 ланаца земље.{S} Кад сам видио шта је, заиштем мојих 5000 фор.{S} Па шта мислиш шта ми је рекао?{S} Нисам ја теби ништа дужан, одлази од мене, рекао ми је и скоро да ме избаци напоље.{S} Шта сам знао радити.{S} Тужити нисам могао, јер нисам имао доказа у руци, али сам се заклео да ћу му бити крвни непријатељ, па чак и његовом десетом колену.“

„Али зашто да се његовој деци светите, та они нису криви што им је отац такав био — прекиде га Бранко.

„Колико је сати? запита ју брзо Бранко.

Сад је баш избило пола четир.“

„Ох! ја ћу задоцнити — промрмља Бранко. — Збогом Зоро, ја морам ићи.“

„Куда? упита га Зора и ова претрну.

„Божидар ме чека, морам се састати с њиме у четир сата — одговори Бранко, извије се из њеног загрљаја и излети напоље, уседне коња и одјури.

Зора као скамењена стајаше на сред собе.{S} Очи је упрла у врата на која је Бранко изишао, и укочено гледаше у њих: „Шта то може бити!? упита сама себе. — Да није какво,..{S} Ха! шта је ово? рече и подиже са пода писмо, брзо га одви и прочита, пребледе, као рањена птица писну и стропошта се...{S} То беше оно кобно писмо, које је Божидар писао Бранку и које је овоме из џепа испало....

Ловачка унка је у средини шуме на један сат хода од летњиковца, но Бранко је ту даљину на коњу могао превалити за по сата.{S} Око унке је лепа чиста доља, од прилике 100 корачаји унакрст...{S} Божидар је већ био ту, наслонио се на мач и нестрпељиво је изгледао свога противника.{S} Он је имао два мача, на један се наслонио, а другим је бесно млатао по ваздуху: „Још га нема — рече и погледа на сат. — Још пет минута па ће четир.“ Овај младић, који је свагда био весео и шаљивчина, у чијим очима гораше пламен благости и умиљатости, беше сад суров и страшан; из очију му сипаше пламен гњева, ведро чело му се наоблачило, зубма је шкрипао, и час би по страховито узвикнуо: „Крк, крв... она нека спере срамоту!“ Наједанпут прену, из шуме се указа Бранко, који је журно корачао к’ њему.{S} Божидар га као гладан тигар погледи, па онда подиже мачеве крочи два корака ближе и потмуло изусти: „Мислио сам да нећете доћи...{S} Ево бирајте“ и баци му мачеве.

Бранку јурну крв у лице на презриве речи Божидареве, очи му грозничаво севнуше, хтеде голим рукама насрнути на Божидара, и био би га својом ужасном снагом смождио, али се брзо стиша и благо проговори: „Божидаре!{S} Зар да се овако растанемо, зар си жељан крви?“

„Крви хоћу, па или ја погинуо или ви...{S} Један од нас двоје несме жив одавде отићи — прекиде га оштро Божидар.

„Зар ме држиш за непоштена? зар не видиш на мени трагове...{S} Та јал сам дошао да се овога часа венчам са Зором...“

Божидар као да се предомислити хтео, ћуташе неко време, па онда се грохотом насмеје и пакосно изговори ове речи: „Кукавицо!{S} Зашто пре не дођосте, него тек после мога писма...{S} Хахаха поштењаковићу...{S} Хватајте за мач, ја перем срамоту а ви браните вашу подлост и непоштење...."

Бранко као лав рикну, дохвати мач и громовито викну! „Ха несретни друже! као силна олуја јурне на свога противника, који од громка гласа и страховита погледа Бранкова пребледи и задрхта као увео листак на дрвету, и устукне натраг.

„Божидаре! вређаш ме, а немаш право.{S} Манимо се проливања крви, па хајдмо да поправим..“ поче Бранко благо, када је угушио у себи силан гњев.{S} Сетио се јадне Зоре, шта ће она ако јој брата убије?{S} То је страшна мисао.{S} Челична рука му клоне и мач звечећи падне у траву.{S} Као да је видео пред собом мртво тело свога друга, а до њега и Зору... беше скрушен, беше клонуо.

Божидар, који у беснилу мишљаше да је то само кукавичлук од стране овога, плане као рис и са речма: „Кукавицо држ’ се,“ јурне на безоружана противника.

„Кад хоћеш уби нас обоје — никне Бранко, подиже главу и неустрашимо стаде испред Божидара, а из очију си му читао, да не жали умрети.

Божидару у овом тренутку сенуше ове мисли у глави. „Страшна љага на имену његовом и његове сестре, нитковлук и неверство Бранково“, па још он (Бранко) говори, уби нас обоје. „Крв му појури у главу заслепио је, несвесно насрне на Бранка и сјури му мач у прса.

„Божидаре! шта учини!? чу се очајни врисак.

Божидар се на овај врисак растрезнио, мач му испадне из руке и као махнит гледну у своју сестру која је као каква фурија јурила к’ њима и онесвешћена паде до Бранка.

Божидар као громом поражен стојаше крај двоје несретних.{S} Страшно га је било погледати.{S} Коса му разбарушена, очи отворио и несвесно их упро у оно двоје, долња вилица му спала, руке му дрхћу а ноге подклецивају: „Ха! ко је то...{S} Даље, не дирајте их.{S} Даље, јер ћу цео свет разорити...{S} Зликовци, убице!...{S} Крв, крв нека опере..{S} Ја, ја сам их убио...{S} Бранко! рикну у лудилу, па онда се бесомучно окрете и хтеде побећи..

Божидаре! викну за њим Зора која је к’ себи дошла.

Овај застаде, као убијен гледну у сестру, превуче руком преко врела чела, па као да је разгонио таму, која му притискиваше свест, отрчи до ње и падне јој око врата: „Опрости сестро!{S} Ја сам га криво разумео, нисам му веровао. — Бранко мили мој друже! викне и клекне до њега.{S} Обоје плакаху над несретним младићем.

„Ха, жив је! викну наједанпут Божидар кад чу изнемогли уздах из Бранкових груди.

„Брже жури по кола — рече му сестра, и Божидар скочи, узјаше Бранкова коња и као змај одлети.

„Бранко мили мој Бранко! јецаше Зора и љубљаше му склопљене очи, хладна уста и бледе образе.. — Зар да нам зађе срећа!?{S} Ох та ти си био веран, ти си данас по мене дошао...{S} Устани, устани драги рају мој!{S} Ја сам веровала, ја сам знала да ме никад изневерити нећеш...“ Тако јадаше Зора, док ево и кола дођоше.{S} Бранко отвори очи, погледа у Зору и насмеши се, па онда тихим гласом проговори: „Ни ником не-го-вори-те о свему...{S} Раз-бој-ни-ци ме на-па-ли. —

Не могаше више говорити, опет склопи своје лепе очи и лежаше као мртав.{S} Кад кола дођоше, Божидар отрчи до рањеника, извади чисто бело платно које је са, собом понео, донеше хладне воде са извора и Зора брижљиво испере рану и привеже, и гле! рањеноме као да је олакшало, поче лакше да дише, подиже мало главу и слабим гласом рече: „Нека ме носе кући.“ Њежно га положише на пребеле јастуке у колима, и однеше га кући.. —

А шта је теби? ти си плакала? запита ју старац.

„Не питај ме — одговори стара куварица, а једва се уздржала да се поново не заплаче.

„Шта је, говори!? запита је узбуђено старац.

„Казаћу вам, али немојте да се уплашите...{S} Ми смо тајили од вас.{S} Ох, не могу, не смем вам казати..“

„Шта је, шта се догодило!? викне старац и преко лица му се превуче бледило. — Говори, ја сам миран, небојсе ништа.“

„Мла-млади го-сподин је болестан.“

„Шта! викну старац и чисто подскочи. — Зар он није отишао у лов код...“

„Нашли су га рањена у шуми, — мучаше жена, а да је знала од каквих последица ће бити њене речи зацело неби ни речи проговорила о болести младога властелина, но она је мислила да ће олакшати себи, а и старца ће приуготовити за оваки случај.

„Рањен!.. убијен!.. дрекну старац загушљиво, скочи и појури напоље, но тек што прекорачи праг, од собе, посрне, стропошта се и више се не подиже.{S} Сирома старац! ударила га капља.{S} На вриску старе куварице дотрчи слуга Јован и кад виде господара на земљи бледа — упропасти се, па онда брзо отрча по лекара, који је баш изишао из Бранкове собе, који спаваше.

„Шта је;? упита лекар упрепашћеног слугу.

Го-господине! поче слуге и сузе му потоком ударише. — Стари господар је умио...“

Лекар Веља, као да га је ко год бичем ошинуо, сав претрну на Јованове речи и јурне на другу страну двора где су старчеве собе биле; Брао прегледи на поду лежећа старца, па онда даде знак Јовану, који брзо размести постељу, подигну мртваца и положе га у њу.{S} Веља је још једанпут прегледао тело старчево па кад се и по други пут уверио да у њему заиста нема живота, окрене се Јовану: „Јоване!{S} Никоме ни речи не говори!{S} Дозови сву чељад овамо, али им не говори зашто их и ко их зове, иди брзо...“

После десет минута беше сва чељад на окупу око постеље где је мртвац лежао.{S} Сви плакаху за добрим господаром.

„ Јели ко од вас био данас код старога господина? запита их све лекар.

„Молим ја ја сам-би-била - одазва се стара куварица, а сва беше срушена, беше као убијена.

„И ти си му ваљда избрбљала, да је млади господин болестан!? викну јаросно Веља.

„Ох, ја сам му казала..{S} Ох, боље да ми је био језик отпао... убите ме, ја — ја матора грешница крива сам, ја сам га убила..{S} Шта ме гледате, убите ме — викаше старица и груваше се у прса.

Лекар је киптао од гњева, али се стишао и озбиљном гласом проговори: „Од сад сам вам ја господар, јесте ме разумели!?.{S} Ниједно од вас да се усуди ући у собу младога господина осим Јована.{S} Да се нисте главом шалили да прекорачите заповест, јер ћу вас све исећи...{S} Млади господин не сме дознати да му је отац умро, јер би и сам у тај мах отишао за њим..“

„Бранко! — кликну Зорица, скочи као срна и полети му у загрљај.

Бранко ни речи не изусти, очи му беху пуне суза, усне му дрхтаху а цело лице му облила румен; само скочи напред, њежно прихвати своје миље, стиште ју на своје узбуркане груди и љубљаше је тако топло тако жарко као да би у врелим пољупцима да излије све што му је на срцу, што му тишташе груди; „Ево ме Зоро, дошао сам да останем код тебе — рече после неколико минута, који беху за њега читав век пун рајска миље, радости и блаженства.

„Бранко, мили мој Бранко! говораше само Зора и тек кад примети да јој је спала велика марама с рамена, порумени и изви се из жарког загрљаја.

Ово двоје заљубљених осећаху као да нико више осим њих нема у соби.

Поп Бошку, Вељи и попадији се наводниле очи гледајући то двоје сретних.

А шта је Божидар осећао?{S} Кад је видео Бранка у сестрином загрљају, као да је обамро, седео је и бленуо у њих, па када му пада поглед на поп Бошка, све му би јасно, уздрхта се и заплака, па онда скочи, приђе Бранку и промукнуто викне: „Бранко, опрости!“

Бранко га од свег срца загрли проговори: „Бацимо забораву што је било и хвалимо Бога што је овако.“

Сутра дан рано још не беше мрка ноћца подигла свој ладни вео када се из замка указаше двоје саонице и преко замрзнутога језера упутише се капели, која је усамљена стајала на једном узвишеном месту.{S} У ту капелу долазили су на молитву људи којима је далеко било долазити у село, јер беху раштркани по салашима и замцима; ту им је свештеник служио и молио се за њих.{S} У ту капелу уведе Бранко своју невесту а читава свита беху лекар Веља, попадија, њен син, Божидар и његова стара тетка.{S} Поп Бошко у кога беху кључеви, сам упали свеће а затим складно и достојанствено сврши венчање и благослови младенце.{S} Вратише се натраг у замак, нико их није видео нико није био да им довикне „Сретно да Бог да!“...

Да се вратимо мало натраг.{S} Бранку су тек онда казали да му је отац умро, кад је већ са свим оздравио био.{S} Дирнула га је смрт очева, али се не могаше предати тузи, јер га је светија дужност дозивала у замак, и тако чим је одржао оцу шестнедељни парастос, оде као што смо видили у замак, и венча се са својом Зором.

Али ко би знао путеве судбине, ко би могао пронићи вољу божију, ко би могао провидети будућност и знао шта ће донети вече шта ли јутро, што идући час, шта овај тренутак?{S} Обоје беху сретни и задовољни.{S} Од како се венчање свршило Бранко није одлазио у село, управу над имањем предао је своме слузи сад већ ишпану Јовану, и овај је одправљао све послове, а богати властелин је у загрљају своје жене проводно дане.{S} Но за мало трајаше радост, за мало уживаху у непомућеној срећи над њима се натуштило небо, звезда њихове срећо је потамнела.{S} Тек што беху почели новим животом живити, тек што предаше забораву патње и јаде и предаше се безбрижној срећи, кад Зорици позли и паде у постељу, одакле очекиваше сретна мужа двострука радост, али — у божијој руци је све — можда и голема радост помешана са црном несрећом, јадом и тугом.

Јодног вечера Бранко и Божидар сеђаху у једној соби сами.{S} На њиховом лицу се огледаше унутарњи немир и неко запето стање.{S} Обоје су слутили.{S} Бранко беше блед и јако узнемирен; час па би устао и несигурним корацима ходао би горе доле по соби, па онда би застао и бленуо би у врати од побочне собе и чисто изгледаше прост и у неком бунилу...{S} Наједанпут се врата пред њима отворе и доктор Веља ступи у собу блед и намрштен.{S} У одсудном часу када се Зорица са смрћу борила, морали су дозвати лекара.

„Ко — говори промрмља Бранко скоро бесвесно кад је Вељу бледа и намргођена спазио.

„За сад је добро, насљедник је здрав — одговори Веља и једва могаше стишати у себи јако узбуђење и страховање.

Бранко хтеде јурнути у другу собу, но Веља га задржи: „Остани овде — рече скоро заповедајућим гласом, а сам оде онамо.{S} После читавог сата ево га натраг, али блед као смрт и сав уздрхтан: „Уђе, али се умери — рече Бранку, нагло се окрете и сузе му потекоше из очију, сузе искрене туге и бола.

Бранко нагло уђе у другу собу, али док си тренуо ево га усплахирено натраг:

„Нисам никад речи слушао, јер ево већ 25 година је прошло како сам одавде отишао због туђег неваљалства, због туђе крађе — говораше старац и као да му тешко би што мора о својој прошлости да говори, уздахне и настави. — После толико година ено ме сад први пут у мом родном месту “

„Зар си ти одавде рођењем! зачудише се остали. — Дед нам приповеди, како оде одавде и шта те нагони да оставиш ово сретно село и плодну земљу?“

„У ствари није ништа — поче старац коме је могло бити преко 60 година. — Покојни властелин Стојан Бачевић, бог да му душу прости, био је добар да бољег не могосмо желети.{S} Он је овај велики хатар прекупио од неког странца, који је био прави крвопија за нас.{S} У Бачевићу нађосмо утехе и мелема за ране, које нам је задао онај обесни странац; није нас кињио, није отимао од сиротиње, чак нам је попустио од аренде толико да смо се сви дивили; шта више ако је кога задесила каква несрећа па није могао да аренду исплати, опростио му је исту и још би му дао новаца да се исхрани те зиме.{S} Ал’ да прво искапимо једну — дода и подиже чашу, а остали за њим.

»Не прођо пет година — настави старац а остали га пажљиво слушаху, — кад нам добри властелин рече да ће сваком оном као својину уступити ону земљу коју ради, ако му може за то извесну своту платити, која је била тако малена да чисто нисмо веровали...{S} Не прође млого а већ се трећина села, тако рећи одкупи и људи почеше као своје газде радити земљу.{S} И ја сам био скуцкао захтевану своту и хтедох му однети, кад се догоди нешто што ме отера из овога села.{S} Једнога јутра дође ми комшија и поче на мене зло, као да сам му ја украо назиме.{S} Ја се упропастих, говорио сам му и извињавао сам се, ал’ он ме тужи властелину, који је био неумољим кад се тако што догодило у селу.{S} Без икаква саслушања и истраге, мени се одузме земља, коју сам радио и морадох отићи у свет да тражим себи хлеба.{S} Тек после чујем да је крађу извршио неки шваба, која се ту пре неколико месеци доселио.

„Па ти си Сава Филипов! викну бркајлија.

„Ја сам — одговори старац.

„Па то ћеш ти добити твоју земљу натраг — рече бркајлија. — Данашњи властелин је ипрастивао за тебе, и није хтео никоме дати твоју земљу, док се не осведочи да си умро.{S} Ово ти је благо од човека.{S} Он нам украси цркву, подиже ову башту у селу, начини од села врт да му нема равна у свету.{S} Данас нема у селу човека, који га не благосиља, јер је сву земљу уступио нама, колко је који имао; допустио нам да „бели рит“ обрадимо и сваком нам одмери подједнако те сад сваки има двапут онолико колико је пре имао.{S} Само је задржао 400 ланаца, а остало је наше.{S} Така властелина не памти село.{S} Подигао нам „општинску кућу“, довео нам бележника, па и једног старог адвоката, која му је друг из детињства, а кога сам он издржава, јер иначе не би могао живити пошто овде у селу и незна свет за парничење, јер су сви ваљани и поштени.{S} Подигао нам је школу и довео доброг учитеља, кога опет он сам издржава.{S} Имамо и лекара.

„А како се зове нови властелин? запита га старац.

„Бранко Бачевић, покојног Стојана јединац.“

Старац зачуђено гледаше у остале; сетио се малога Бранка, кога је као сина волео...

Разговор прекиде један дошљак.{S} То беше висок, доста развијен младић.{S} У лицу беше ружан.{S} Имао је црвене бркове и браду, на дугом носу је носиио наочаре иза којих се видела два жута ока, која неповерљиво и мотмуло звераху тамо амо.{S} Лице му је дугачко и богињаво.{S} Кад уђе у собу и не поздрави сељане добродошлицом, већ разгледи унаоколо, седе за један стол и викне бирташа.

Ћелави Гига брзо дође.

„Каква вина точите? запита га црвени господичић.

„Обична — проговори Гига шепаво, јер није имао предњих зуба.

„Шта је то обично?“

„Имам нашег брдског црног и белог вина — одговори Гига, који беше ушепртљио на странчево питање, који по спољашности изгледаше да је веома богат.

„Немате токајскога? запита странац.“

Гига зинуо, он сирома није ни чуо да постоји то „кајско“, како ли се зове вино:

„Не — немам тога.“

„Па дајте ми црнога — заврши новодошли.{S} Гига оде и донесе му вина.

Дођох са важним вестима, које ће вас за цело обрадовати — поче кнез и седе на столицу, коју му је властелин показао.

„Да чујем! рече старац. — Ти ми свагда добре вести доносиш ваљда ће и ове бити такове.{S} Ваљда треба коме помоћи? дода и очи му се засветлише кад помисли да ће опет коме добра учинити.

„Тако је — рече кнез — Ви се сећате да је покојни ваш отац одузео неком Сави Филиповом земљу што се на њега потворила нека крађа, а после се доказало да је невин...

Сећам се, па је ли жив!? запита нагло Бранко, који је одавна желео да тога човека усрећи, да поправи што је његов отац бесмислено погрешио.{S} Он се сећао тога човека, јер га је исти једном спасао из воде у којој се са децом купао и хтео се утопити.

„Сад сам био о њиме — поче кнез.{S} Он има вели, под „Несторовом планином“ мало кућице и земље и тамо живи.

„Иди одмах и дозови га — рече старац.

„Него имам још нешто да вам кажем.. ваш синовац је овде, вашег брата од стрица син Мргуд; отац му је пре годину дана умро...“

Лице старчево се наоблачи, набра чедо и обрве му се скоро сјединише тако се беше намргодио.

Где је он? запита кроз зубе.

У предсобљу је и чека да га примите.“

„Нека уђе — рече Бранко. — Него ми старца одмах пошаљи.

Кнез оде и после њега уђе Мргуд.

„Шта, шта, шта! повикаше остале у глас и покупе се у гомилу око Јелке.

„Само лакше.{S} Прекрстите се па да вам приповедим шта сам синоћ видела — рече Јелка, и све се прекрсте окренуте цркви.

„Идем вам ја синоћ, могло је бити девет сати, од тетка Сосе.{S} Однела сам јој саћурицу брашна, па се мало задржала.

„Ваљда ти је био лепи Макса код тетка Сосе!? тек ће Јуца и ђаволасто се насмеши.

Јелка поруменила, не одговори ништа, него, као да је пречула Јуцине речи настави:

„Кад сам се враћала натраг била је помрчина као тесто.{S} Да растерам страх почнем певати.{S} Но кад сам дошла наспрам двора мене спопаде нека језа па престанем певати.{S} Незнам зашто сам се бојала кад сам до њега дошла.{S} Наједанпут се засветли један прозор, а ја сва претрну.{S} Погледам горе а он, боже ми прости — рече и прекрсти се — сав сед као овца иде по соби а све звера којекуда.{S} Па онда оде у другу собу па у трећу, па тако редом.{S} Ја почела да дрхћем хоћу да пођем ал не могу, опет се вратим натраг.{S} Наједанпут стане код прозора...{S} Ух ала је био страшан! још и сад дрхћем кад се сетим.{S} Стао на прозор, сав у бело, очи му црвене ко у петла а коса му чак на плећа пала, па рогови, па..{S} Наједанпут нестане светлости и ја чујем као да флура свира а по крову почеше неки светлаци да скакућу.{S} Па овда као да и гајдаш поче свирати, па онда наједанпут удри нешто налик на добош и читава банда поче да свира.{S} Кад после спазим да се нешто бели на прозору, па као да се неко спушта но пајвану доле, па управо мени.{S} Очи му светле к’о у мачка, а из уста му ко неки модар пламен лиже.{S} Обневидила сам и пала.{S} Даље незнам шта је било тек кад сам дошла к’ себи а ја лежим на земљи.{S} Кад сам се свега сетила, прекрстим се и побегнем..."

„И ти си га видила! тек ће Тинка.

„Та као што сад Вас гледим — одговори свечаним лицем Јелка.

„А мени приповеди браца да су наишли на нике кости кад су копали фундамент — па кад је додирнуо ашовом а оно као да је неко стењао.{S} Браца се поплаши па да побегне из јаме.{S} Било је већ десет сати ноћу, јер је господин наредио да се и ноћу при свећи копа само да пре буде готово.{S} Кад он да пође напоље а неко дуне, фењер му се угаси и испусти га са ашовом заједно.{S} Почео је да дрхће, али се окуражи и хтеде да скочи, кад осети да га неко вуче за дороц, испусти карву од лотре за коју се ухватио па се стрмоглави...

„То ће бити он (нечастиви) — рекоше све као у један глас.

„Ала сте ви луде — тек ће Звездана, која је све то слушала иза једног дебла храстовог.

Све пренуше и окретоше се Звездани.

„Шта ти знаш! осекну се Јелка, која је била у завади са Звезданом јер јој ова преотела драгана. — Иди па се исмевај са твојим.“

„А знате друге шта је у ствари!{S} Поче Звездана и не слушајући Јелкине речи.

Врата се отворе и младић кога смо јутрос на бунару видели, ступи унутра.

„Ево га! мал, не викну стари Властелин Бранко и сав уздрхта.

Младић се учтиво јави, а домаћин одмах уста и прикаже га гостима.

„Ово је овдашњи властелин Бранко Бачевић.“

Младић приступи старцу и хтеде га пољубити у руку, но овај га снажно загрли и поче га љубити.{S} Сав дрхташе од узбуђења и сузе му полетише на очи.

„Ово је доктор Веља, твој кум, — нагло рече домаћин и један молећи поглед баци на Бранка.

Затим се и остали редом упознаше и руковаше са младићем.

„Где си био досад Стојане? запита младића домаћин.

„Био сам преко у ади, ловио сам — одговори Стојан пошто сам и сам заузео место за столом.

„А како си смео тумарати по непознатим крајевима?

„Нисам био сам — одврати младић и порумени. — Упознао сам се са вашим синовцем Мргудом — дода и гледну у Бранка.{S} Овај као да га муња удари, пребледе, но Стојан то није спазио, јер се већ окренуо био оцу и настави:“

Тек сам прешао био на ону страну реке, кад се из шуме указа Мргуд; ту се упознасмо и одосмо заједно ловити, но више смо разговарали о којечему, него што смо ловили.“

„Прекјуче дођох са оцем.{S} Онај нови дворац је наш — рече Стојан.

„Па ми смо комшије — викне Милош. — Ја сам јуче чуо да се неко доселио у нови дворац, али ми нико не умеде рећи, ко је дошао.{S} Гле, нисам вас ни преставио.{S} Ово је мој друг Стојан Чупић, ово моја сестра Босиљка, а ово наша пријатељица Даница...“

Одмах се поче весело ћеретање.

Стојан и Милош беху најбољи пријатељи Заједно су ишли у школу у вароши Б. где је и Стојанов отац живио.{S} Обоје беху од најбољих ђака.

„Па како ми ти не рече, да ће ти се отац овамо преселити? поче Милош.

„И ја сам тек на два дана пре нашег доласка чуо; отац је хтео да ме изненади.“

„Не знате ко је оно мацо пре певао преко у ади! наједанпут ће Босиљка, глас јој задрхта и лице јој обли блага румен.

Стојан такође порумени, гледну је својим зажареним очима, али ни речи не рече.

„То је он певао — проговори Милош, који је брзо увидео, одкуда та забуна код двоје младих и један задовољан осмејак прелети му преко лица. — Вас две сте мислиле да сте саме на брежуљку, а ја сам био иза онога жбуња и сам сам слушао песму па сам одмах познао Стојана.{S} Док смо били у Б. ниједан није умео тако запевати као...

„Милоше! ти претериваш — прекиде га Стојан.

Тако се Стојан упознао са првом лепотицом у околини и заволео ју је, а и она њега.{S} Од тада не прође дан да он није био код своје драгане, где је најлепше часове свога живота превео у љубавном заносу, у разговору пуном сласти и миља...

„Божидар је наздравио мом стрицу некако загонетно, да сам ја из његових тајанствених речи извео, да је Стојан син мога стрица...!{S} Ја нисам био на том састанку, али сам се крадом препео на једну липу испред прозора где је весеље било, и све сам чуо и видио...“

„Колико ја знам, твој се стриц није никад женио! рећи ће грбоња.

„Јесте — рече Мргуд.

Грбоња чисто подскочи на ту реч, узверено гледаше у Мргуда као да му не верује.

„Шта си се избечио као да ћеш да ме прогуташ — поче Мргуд и насмеје се.

„Од свега, што си ми рекао, не разумем ништа — проговори грбоња.

„Казаћу ти укратко шта је у ствари.{S} Једног јутра изјашим по обичају и код капеле нађем неку бабускеру, матер онога Саве Филиповог, чију смо...“

„Махни то, него да чујем ствар — прекиде га грбоња.

„Она ми рече кад сам је почео запиткивати, да се мој стриц пре двадесет и неколико година венчао у капели и то рано у јутру да га нико не види.{S} Она је била у цркви јер је прошлог дана на вечерњу заспала и тако у цркви преноћила, па је сутри дан видила.

„И ти верујеш тој бабускери, која ваљда већ ни мозга нема у глави — проговори грбоња.

„Ја ти кажем да је тако — рече Мргуд. — А и ово сведочи да је тако.{S} Кад је мој стриц уступио сељацима земљу, оставио је себи преко 400 ланаца, а сад има само 200, а две је продао том Божидару Чупићу, његовом пријатељу.{S} Зашто да баш њему прода земљу, па онда...{S} Стојан је сваки дан код нас, стриц га радо има, предпоставља га мени...“

„Па доста ти је и 200 ланаца земље и оних 100.000 ф. у штедионици код...“

„Хахаха — насмеја се грбоња, — а да зашто сам ја ту!{S} Него знаш шта је ново?{S} Јајтелес хоће да поднесе менице твом стрицу.“

„Шта наопако! викне Мргуд.

„Хоће новаца.{S} Ако поднесе лажне менице стрицу, онда смо обоје пропали. — Гледај шта ћеш.“ —

„Они су — прогунђа старац иза жбуња и лако шкрипну зубма. — Само стрпљења, ја ћу опрати себе и....“

„Новаца можемо набавити — поче мргуд који се био замислио, — али ће требати једнога опет.“

„Па нека га, кад је дозрео за гавране — рече грбоња.

Старац се усиљавао да што чује, али за мал.{S} Они говораху полугласно и он је тек по гдекоју реч могао добро чути.{S} Она двојица се још дуго разговараху и онда се расташе.

Старац се брзо уклони, јер је Мргуд поред њега морао проћи и кад овај већ одмаче шкрипну зубма и рече: „Не варам се, он је...“ још је неко време стојао на месту, па онда се удали.

Сутрадан из јутра Мргуд по обичају изјаши.{S} Кад је мало од двора одмакао, спази на једној клупи крај гранате липе старца са седом брадом, у дугом суром огртачу.

„А шта си се тако замислио старче? запита га Мргуд и насмеје се.

Старац прену на те речи, подиже главу и оштро гледаше Мргуда: „Мислим како ћу скоро онамо — проговори и покаже руком пут к’ гробљу.

„Хахаха — насмеја се Мргуд. — Мора да си млого грешио, кад се бојиш да ти на оном свету не одеру кожу....“

„Није господару.{S} Стар сам, изнемогао сам, зарадити не могу ништа па ме то тишти највећма што највећма што морам од глади умрети.“

„Једанпут се мора умрети, па ма и од глади, кад ниси за живот.{S} Ево на! дода, па извади један сребрн новац, баци му га и одјури.

„Да ли видим добро! прогунђа старац непрестано за Мргудом гледајући. — Он је, не варам се.{S} Ох Боже! уздахну, па онда затресе главом и шкрипну зубма. — Ал’ како да га... како да докажем своју сумњу.{S} Без јасних доказа, нико ми веровати пеће, а поред тога стриц му је богат.{S} Али нећу клонути, пробаћу све и сва да пронађем и докучим истину.{S} Синоћ им је у неколико испао био план за руком.{S} Потајна врата за која можда ни садањи господар двора не зна, пронашао сам; сад само још да видим куда воде.{S} Али ако се будем преварио, ако оно шупље дрво крај двора не буде улазак у потајни ходних.{S} Али пробаћу све.{S} Правда је на мојој страни.{S} Заклео сем се да ћу убицу пронаћи и дадоше ми слободу.{S} Ох! ако га не ухватим, погинућу невин, али правда опет мора победити.{S} Хахаха! насмеје се грозничаво — бацио ми новац.{S} Хах! како ми пече руку као да је крвљу умазан.{S} До врага с њим — дода и баци новац.

Још је дуго ту седео, па онда још један испитајући поглед баци на двор и хтеде се удалити, но као да се сети нечега, врати се.{S} Брзим корацима уђе у башту, двор остави на десно и за неколико минута нађе се пред лепом кућицом у којој је ишпан Јован становао.

Врата беху отворена, и он ступи у предсобље.{S} Са десна и лева вођаху врата у друге собе.{S} За тренутак застаде не знајући куда ће, но кад са леве стране чу да је неко креснуо палидрвце, брзо се упути онамо и лако закуца на врата.

„Слободно — чу се изнутра крупан, јак глас.

Старац уђе.{S} На меком канабету седео је човек од својих 45—48 година, и пушио је.

„Помоз’ Бог — поздрави старац.

„Бог ти добро дао старче — одпоздрави домаћин, уста са дивана и рукова се са старцем. — Седи старче. —

Старац седе на столицу и наста кратка почивка.

„Које добро старче? запита Јован.

„Хтео сам да те запитам за нешто, али....“

„Говори, учинићу ти све што желиш само ако је могуће — храбрио га је домаћин.

„Нема нам Мргуда, да није залутао — рећиће на једанпут Стеван.

Може бити да је и забасао за каквом зверком, али ће доћи — рече Стојан.

Мени се он не допада — упаде у разговор Босиљка.

А зашто? запитаху је сви у један глас.

Док смо ловили, ја сам била одмакла једном од вас и дошла сам до извора да пијем воде.{S} Кад тамо, спазим Мргуда где стоји са једним кепецом и разговара се с’ њиме..

Па ваљда је случајно наишао на њега у шуми — прекиде је Милош.

Не верујем — рече Босиљка. — Кад смо се оно први пут састали на обали реке — ове је речи на Стојана управила, — и онда смо виделе нас две тога кепеца, церекао се на нас да су му усне чак до ушију допрле и стојао је сакривен иза неког жбуња све док се ми нисмо разишли.{S} Мени се чини да је то онај грбоња, што га у новинама спомињу, да је суделовао у убиству покојног Бачевића, брата од стрица старога Бранка.

Сви зачуђено гледаху неко време у Босиљку, која је последње речи са неким уверењем изговорила, и тек хтеде Стојан нешто рећи кад из шумског шипрага искочи Мргуд и упути се к’ њима...

Здраво дружино! поздрави их и смешећи се дође до Босиљке — и тако је гледаше као да би је погледом прогутати хтео.

А где си ти до сад? запиташе га.

„Но, кога тражите?{S} Говорите, или ћу Вас одмах дати избацити — поче љутито Мргуд.

„Мргуде! рече младић, а глас му дрхташе и јечаше као да из костурнице долази.

„Ха! познаје ме, још ме није заборавио...{S} Како да ме је нашао, кад му никад о мојој намери нисам говорио — промрмља Мргуд и шкргутну зубма. — Ви се варате младићу — рече јасно, — ја нисам тај кога ви тражите“.

„Не претварај се — поче младић. — Зар си заборавио на Лазу Квргића, који ти је некада био друг, истина у неваљалству, али ипак веран друг...?“

„Шта! викне Мргуд и ђипи да га счепа за гушу, али се примири.

Преко Лазиног лица прелети осмејак пун презира и неке тајанствене радости: „Ти си мислио да сам ја већ међу мртвима, али си се, видиш преварио.{S} Ја сам дошао да ти се осветим — дода и глас му у ушима мргудовим зујаше као да какву самртну песму певаше.

„Лакше! проговори загушљиво Мргуд. — Седи овде....{S} Јесте, ја сам Мргуд, твој из детињства друг...{S} Алди зашто си дошао?

„Гле, познао си ме — рече Лаза подругљиво и упре своје упале очи у њега, а у њима као да си читао: „Лажљивче и неваљали друже!{S} Хтео би да ме као какво пасче одбијеш, можда и да ме с’ пута склониш, јер ти сметам; али нећеш — ја ћу ти се осветити“.{S} Лаганим кораком упути се до клупе и седе до њега.{S} Неко време је лутао својим мрачним погледом којекуда, као да је хтео да лаким летом прелети мислима преко своје прошлости, као да је хтео да одигне завесу независне будућности, да види шта га чека, како ће се свршити све оно што је започео.{S} Најзад превуче руком преко чела, уздахне и као да се на све спремио рече: „Писао сам ти и писао, али ти никад речи одговорио ниси.{S} Знао си да умирем од глади, јер ме родитељи одгнаше...{S} Јадни моји родитељи шта су дочекали! — у очима му заблиста суза и једва се уздржао а да се не заплаче. — Гладовао сам и ниси ми хтео притећи у помоћ, — поче затим сасвим озбиљно, — ма да си уверен био да си у мојим рукама и да те у прах сатрти могу...{S} Зар се не сећаш оне ноћи, када смо у кући мојих родитеља банчили, и када сте ти и Ћира (грбоња) те исте ноћи отишли у варош и мучки убили твога оца....“

„Не говори даље! викне Мргуд и блед као крпа звераше унаоколо.

Ива једнога жбуна зачу се шум.

„Ха! ко је то? викне и нехотице гласно Мргуд и ђипи, али га ноге издадоше, посрне и седе на клупу.

„Није нико — рече Лаза са сатанским осмехом на лицу. — То није био никакав шум, то ти нечиста савест зуји у ушима, неверни друже...{S} Али тако ти треба...{S} Ја сам се тада као лакомислен младић, покварен неваљалим друштвом, за масну награду заклео пред судом да си са Ћиром заједно код мене банчио читаву ноћ и да никуд одлазио ниси оне ноћи...{S} Ох! што то учиних? — дода и један уздах болно одјекну из његових груди. — Док сам ти од потребе био — поче затим — грлио си ме и љубио; а кад си постигао што си хтео, заборавио си на мене; заборавио си и на твоју заручницу, Милицу, коју си упропастио и одагнао од себе као скота...{S} И она те тражи и наћиће те — заврши и глас му звоњаше налик на пресуду, и задовољно се насмеши гледајући у Мргуда, који је седео као кип и бленуо у њега.

„Друже Лазо! проговори напослетку. — Згрешио сам, био сам неблагодаран, али све ћу да поправим.{S} Опет ћеш ми бити мио друг....{S} Задржао бих те овде у двору, али то не могу било би сумњиво и мој би стриц...{S} Него наћићу ја за тебе место,...{S} Бићеш до душе усамљен, али ћеш ипак имати забаве...{S} Једну цуру сам уловио и даћу је теби да је чуваш, да је надгледаш...“

„Хоће ли и та проћи као и Милица? рече Лаза и злослутно се насмеши.

„Пристајеш ли на мој предлог? запита га Мргуд.

„Пристајем, ади не знам, да ли ћу бити пристојан чувар — рече и показа на своју јадну спољашност.

„Ево ти, па се одени као што треба — дода Мргуд и пружи му новчаник у ком је, по дебљини судећи, прилична свота новаца могла бити.

„Ово ћу послати несретној Милици — рече за се Лаза метнув новчаник у џеп.{S} Уговор је готов — дода гласно. — Ја могу поћи..{S} Збогом Мргуде!“

„Збогом Лазо!{S} Сутра дођи да те одведем за твоје место...{S} Али пази немој да....“ заврши и расташе се.

Тек што се Лаза у редовима зелених дрва изгубио, кад се са оне исте стране, одкуда и пре, зачу поново шум као да се неко кроз шибље провлачи и из густог жбуна изађе тајанствени старац у свом суром огртачу.

Мргуд прене и кад га опази, пребледи, да онда као рис ђипи, нагло полети старцу и очепа га за руку: „Ха неваљалче! дрекне, — прислушкивао си...{S} Чуо си све, али сад ћеш....“

Није довршио речи, но трже нож иза појаса (овај је свагда уза — се носио) и замахне на старца, но овај га нагло очепа за руку и тако ју силовито стиште, да је несретник од бола дрекнуо и испустио нож.

„Оцеубицо! рече старац, отисну га од себе и наглим корацима удали се....

Мргуд је посрнуо неколико корачаји натраг и онда је као кип застао и бленуо за старцем, док се овај није изгубио испред очију му.....

Лаза је иза баштенске ограде застао и изгледао је некога.

Не прође много, кад се иза ћошка појави тајанствени старац.

„Чуо сам све — поче старац. — План нам је испао за руком, он те прима к’ себи,...“

„Само је то хрђаво што ће да ме удали од села, не знам где, да му....“

„Не шкоди ништа — прекиде га старац. — Опет је нешто учинио...{S} Можда ћемо му тако пре здерати образину....{S} Могли би и сад, али немамо доста јасних доказа против њега....“

У целом селу и околини је врило да је Босиљке нестало.{S} Мирни сељани беху јако уплашени, јер већ од неколико месеци се појављује у околини мала разбојничка четица, а особито се бојаху грбоње, који и онде ниче где га не сејеш.{S} Једне се ноћи беше увукао у општинску благајну и покупио новац.{S} Баш кад је излазио напоље, спазише га ноћни стражари и потегоше за њим, али он као да је у земљу пропао, нестаде га.{S} Други пут опет увукао се у кућу сеоска кнеза Младена.{S} Овај је спавао и кад се тргао, а он спази крај прозора грбоњу где је отворио сандучак у ком му је новац стојао.{S} Кнез као од чуда онеми, па онда нагло дохвати револвер са стола и напери га на кепеца.

„ Ко си! дрекне громовито.

„Хехехе — церекаше се гадно чудовиште.{S} Пуцај ако можеш“.

Кнез тек сад опази да му је оружје празно.{S} Грбоња беше повадио све фишеке.{S} Хтеде ђипити да га рукама угуши, кад овај напери на њега самокрес и рече:

„Ако крочиш само од постеље, мртав си“.

Кнез беше пребледео, и сав дрхташе од љутине.{S} Пред њим се окренуо свет, очи му се закрвавише, па онда као бесомучан јурне на грбоњу.{S} Овај пукне, но промаши.

„Ха, разбојниче! викне кнез, али док је до онога места стигао где је грбоња стојао, овога већ не беше ту; као мачак скочио је на прозор, оданде на дрво пред прозором и умаче, као да је сам ђаво.

Тајна.

Ми смо већ говорили о капели, која је на обали убавога језера.{S} Једног лепог летњег вечера, када је сунце почело да залази, видимо на басамацима капеле једну погтрену баку где се сћућурила и седи, својим малим упалим очима звера којекуда по околини.{S} Лице јој смежурано, а цело тело јој изгледа као да оно мало рита сам костур покривају.{S} После дужег и мирног разгледања, обори главу и изгледаше као да је заспала.{S} Она се није трзала на поздраве мимопролазећих сељака, тек у неко доба је трже иза сна топот коња; подиже главу и спази лепа младића где друмом језди управо капели.{S} То беше Стојан.{S} Лице му намрштено и бледо, очи му упале и цело му држање издаваше да је клонуо и духом и телом.{S} Сумња, да се у његовом животу скрива каква тајна, па онда изгубљена Босиљка за којом је толико тужио и ужасне муке трпео, скрушише га и сломише.{S} Немарно је седао на коњу, а поглед је упро у земљу и тек кад дође до капеле подиже главу.{S} Бака га узверено гледаше, као да појава Стојанова пробуди у њој давнашњи лик нечији, као да се сетила нечега, као да је у својој прошлости тражила некога.{S} Кад је Стојан спази и нехотице заустави коња, назове јој „добро вече“ и запита: „А што ме гледаш тако зачуђено бако?

Бака га непрестано гледа и тек после неколико минута одговори: „Ох, синко, кад сам те смотрила као да сам се сетила пре двадесет и неколико година познавала таков истог младића као што си ти, па чисто ми се чини да ми је живот од то доба само неки сан био, јер ето те опет видим.“

Стојана подиђу мрави и срце поче силније да му куца, па као да је у неком сну, сјаше с’ коња и приђе баки: „То ми стара чудне речи говориш — поче кад је до ње дошао. — Мора да те је памет и сећања од старости изневерило те тако чудновато говориш..."

„Не синко!{S} Сећам се свега врло добро — одговори бака. — Сад ми је 93 године, али још добро памтим, још се добро сећам свега што сам доживела.“

„Па ако да је баш моја појава пробудила у теби неко сећање на прошлост? запита ју Стојан а све га нека језа спопада; хтео је нешто, ни сам скоро није знао шта, да дозна па као да се бојао онога што ће му бака открити.. ал’ опет га нека тајанствена сила гонила да нешто дозна, што ће му расветлити његову сумњу и страву.

„Још док је био властелина Бранка отац жив — поче бака — ја сам код њега била куварица.{S} Врло сим добро живила код његе, али после његове смрти оставим двор, јер сам осећала да не могу сносити силни посао, и одем код мог сина Саве, који у крај „Несторове планине“ живи са његовом унуком, а мојом праунуком; но и од њега сам отишла, јер нисам хтела да сам му на досади, а и волем да тумарам.{S} Док сам у двору покојног Бачевића била, онда је био садањи Бранко мали а ја сам га као своје рођено дете волела..{S} Био је добар паметан и послушан.{S} Цело га је село волело, а и сад га воле, јер је добар, благ и најплеменитији човек на свету.{S} Он ме је по смрти очевој задржавао, али ја нисам хтела остати.{S} И сад га волем као своје дете и често пута одем до двора, па и у двор где ме врло добро почасте, ал’ само њега да видим Сирома! сад је здраво опао, нешто га мори, ал ја знам.“

„Па зашто ми све то причаш? запита је Стојан, који је гутао њене речи и нестрпељиво је чекао да чује даље.

Хе, синко, стара сам на волем да се сетим добра, која ми добри људи чинише и чине, а и изгледаш ми да си пука слика Бранкова, кад је још био млад момак — рече бака и ућута.

Стојану удари крв у лице, очи му севнуше неописаним жаром, сав уздрхта, приђе баки, грчевито је ухвати за руку и муцајући поче: „Ти знаш... ти ми мораш казати....“ Ућути и превуче руком преко врела чела: „Он се није никад женио — оте му се и нехотице.

„Јесте — проговори бака и подиже главу. — Пре двадесет и више година била је љута зима, какву ја једва памтим.{S} Једнога дана била је баш субота, дођем овамо на вечерње.{S} Поп Бошко дошао је да служи, јер је сваке треће недеље овде обављао богослужење.{S} Ја сам седела у свом столу, а нико ме није видио.{S} Вечерње је било дугачко и ја, пошто прошле ноћи нисам ништа спавала, заспим као заклана.{S} Кад сам се пробудила чудим се како се нисам смрзла од те зиме, у капели је била помрчина као тесто, али сам знала по тамној светлости на прозорима да већ свиће, да је већ четири сата после поноћи.{S} Шта сам знала радити него да чекам док црквењак отвори врата, или да лупам док ме неби ко год чуо и јавио у селу.{S} Из мисли ме трже бат као кад коњи јуре, затим чујем као да саонице стадоше пред капелу — овде се закашље и прекиде говор.

Стојан се сав у уво претворио, па као да је прогутати хтео својим очима старицу, тако ју је гледао.

„На једанпут чујем неку лупу на врати, захрђана брава шкрипну двапут и врата се отворе.{S} Неко крецну машину и упали свећу.{S} Кад имам шта и видити.{S} То је био поп Бошко, његова жена и синчић Стеван, онда му је било 7 година; за њима садањи доктор Веља, а за овим Бранко Бачевић, Зора Бакић и њен брат Божидар.{S} Шта ће то бити!? питала сам саму себе.{S} Брзо сам дознала шта је у ствари.{S} Бранко и Зора се венчали.{S} Никад у мом животу нисам видила лепши пар од њих; он као бор, леп и снажан, а она као анђелак, као чедо горске виле.{S} Доктор Веља је био кум а попин Стеван девер, а попадија стари сват...“

А зашто се тако рано и тајно венчали? запита је Стојан и посрну.

После десетак дана донеше једно чедо и крстише га, а Зора је затим умрла и тамо лежи где се види онај споменик преко језера — одговори бака.

Стојан као у неком лудилу викне:,,Ох што ми не рекоше, што ме муче толико!“ па као муња скочи на коња, ободе га и као олујина одјури обалом преко до старога замка.

„Јадни Стојан мрмљала је бака. — Он је чедо две најплеменитије душе.“

Стојан је као бесомучан гонио ватрена жерава и кад стиже до онога споменика крај обале, скочи са коња и паде на гроб: „Мати! мила моја мати! врисну и онесвести се.{S} Заиста то беше његова добра мати, дивна Зора Бакићева, која ту борави вечни санак ево већ више од 20 година.{S} Кад је Стојан к’ себи дошао већ се беше спустио мрак.{S} Подиже се на колена, обгрли крст на гробу и јецао је као да ће му срце препући; небројеним пољупцима и потоком суза оросио је неми крст, па као да му је сињи терет спао са срца одлану му у грудма.{S} Још једанпут обгрли крст рукама, пољуби га па онда узе груду земље са гроба, метне ју у своја недра, узјаши на свога жерава и неста га у шуми, — Он је тога вечера пошао био у лов па је и пушку имао при себи.

Није се вратио у село, него се изгубио у шуми као да је хтео још једанпут све добро да промозга, што му је бака приповедила... —

Тога истога дана изјутра овакав се разговор водио између старога Бранка и Мргуда, у једној соби старога двора.

Да ли се сећаш шта сам ти рекао онога дана, кад си ми праг први пут прекорачио? запитао је отари Бранко свога синовца Мргуда.

„Сећам се врло добро — одговори Мргуд понизно — и мислим да вас до сад ничим увредио нисам.“

Ко је, шта је!? чу се из кола старачки глас.

Ја сам — изусти образина и прискочи му, счепа га за јаку и као какву стрвину извуче га из кола.

Зар ти си...!?

Ха, познаје ме псето маторо! сикну образина и прободе га ножем са којег је још пушила крв пређашње жртве његове зверске и крволочне ћуди.

Проклет да си изроде паклени! изусти кркћућим гласом старац и стропошта се.

Ха! још дише — изусти образина, са зверском жеђу погледи у бледо лице старчево и још једанпут хтеле подићи убилачки нож и сјурити га у слабачка прса старчева, кад као гром из ведра неба рикну пушка, као оно пре по сата, и тане му ужасном свирком просвира поред ушију.{S} Од страха нож му испаде из руке, за час као скамењен застаде, па онда хитрим скоком стрчи у дољу и неста га у тами.

После два минута указа се на лицу места висок, снажан, млад човек са пушком у руци од које се још пушила цев.{S} Кад виде старца у крви лежећа, као громом поражен тргне се, крв му силно јурне у главу, на онда пребледе као мртвац, занесе се и пошто грозничаво да би се у човеку крв следила, врисну: „Оче!“ паде онесвешћен крај убијенога старца.{S} Дуго је лежао и кад дође к себи, као махнит ђипи наже се над својим оцем и поче ослушкивати, да ли има у њему још живота, подиже га на своје снажне руке и положи га у кола, па пошто и Јанка подигне, сам седе на кочијашево место, узе узде у руке и у највећем трку одјури у село.{S} Потрешен овим догађајем и ожалошћен очевом смрћу, није ни спазио несретнога Алексу где на земљи лежи...{S} Тај младић беше Стојан...{S} Коњи су као змајеви јурили и кад су стигли до замка Божидара Чупића, назови оца Стојанова, беху вас у нену обучени.

Стари Божидар се пренеразио кад је спазио Стојана, где као махнит јури уз степенице горе, а на рукама носи убијенога Бранка.

Оца ми убише! викао је несретни Стојан

— улети у собу и смести оца у постељу.

Божидара још већма поразише ове речи.{S} Одкуд зна да му је Бранко отац, од кога је дознао за тајну? као да је питао самога себе, да онда дрхћућом руком ухвати Стојана за раме и запита га: „Шта је, шта се догодило!?“

Ох, зашто тајисте од мене истину! зашто ме оцеписте од мог милог оца!? ..{S} Ох добри мој оче! отвори очи и погледајме као сина свог — јадиковао је Стојан, небројеним пољупцима је обасуо руке и бледо лице старчево и сузама је оросио затворене очи и нема уста.

Стари Божидар, ујак Стојанов, плакао је као мало дете.{S} Није могао до речи да дође од суза, није могао уста да отвори тако му сињи терет притиснуо срце, па као да ће препући тако га тишташе.

Сине.. мој — чу се наједанпут шапат са усана умирућег Бранка, шапат који звучаше као да из гроба долази, као да какав дух изговори те речи, за којима је Стојан толико чезнуо а које му закраћене беху да их чује из уста свога родитеља, свога оца.

Мили оче мој! врисну Стојан кад чу речи, подиже главу старчеву на своје руке и као да се скаменио, укочено гледаше у те склопљене очи, и чекаше речи, чекаше утехе.

„Мили друже мој — викнуо је и седи Божидар, уздрхта, снага га издаде и клону до постеље болесникове.

Шта је да од Бога нађете! зачу се сад глас пун бола и туге, и доктор Веља, по кога је хусар Лука отрчао био, отупи унутра а за њих ево и поп Бошка где усплахирено јурну унутра.{S} И њега је верни Лука дозвао.

У тај мах отвори болесник очи и упре их у Стојана, па онда хтеде подићи руке, али не имађаше снаге; хтео је нешто рећи, али није могао.

У соби владаше гробна тишина, само се чуло тужно јецање.{S} Сви плакаху.

Рањеник поново склопи очи и крв му потоком јурну из ужасне ране на грудма.

Веља брзо раскопча хаљине и прегледи умирућег.{S} На лице му се указа мртвачко бледило, са дрхћућом руком спусти хаљину и очајни поглед баци на остале, поглед, који казиваше: „Нема више помоћи, он ће овога часа испустити душу...“

Рањеник још једном отвори очи, па као да је у последњем тренутку свога живота осетио силну снагу, подиже руке, пригрли Стојана и само што рече: „Сине мој! опрости оцу твом!“ — целива свога сина у чело, и у том пољупцу испусти своју племениту душу.

Очајни врисак се чуо, и Стојан онесвешћен паде до постеље свог мртвог оца...

Вест, да је стари властелин Бранко Бачевић убијен, као муња пролети кроз мало сеоце.{S} Узруја се цело село и за час око дворца Божидара Бакића, названог Чупића, слегло и мало и велико.{S} Не верујем да је било куће, у којој си тога дана могао наћи живе душе; све је отишло да чује ужасну вест, да види мртвога господара, који им беше највећи пријатељ, најбољи отац; који им за живота беше сва радост и утеха; чију добротворну руку неће више моћи љубити, нити му икад чути братске речи, очинске савете.{S} У очима свакога видео си сузу искрена бола, сузу пуну значаја, пуну одговора на питање, зашто плаче и мало и велико!

Ко је убица!? чула се огорчена реч и силан гњев је беснио у народу, али на то питање нико одговора дати није могао.

Још прошле ноћи, када је стари властелин издахнуо, доктор Веља и поп Бошко сиђоше у чељадску собу да од кочијаша што дознаду, али и овај је наскоро у највећим мукама, без да је икоме речи могао рећи, издахнуо.

Све могуће је чињено да дознају убицу, али узалудан беше сав труд, убице је нестало..

Други дан најсвечаније саранише непрежаљенога властелина, цело село је испратило свог милог господара до вечне му куће, где ће вечити санак боравити под црним грудама ледена гроба.{S} Саранише га до његове миле Зоре.{S} Народ је ишао све до гроба, и ма да је било далеко, нико не хте остати дома, већ листом сви пођоше да одаду последњу почаст своме добротвору.{S} Сад почивају заједно њих двоје несретних.

При укопу је био и Мргуд, и он је — плакао.

Подаље од колебе на земљаном огњишту као што га рибари праве, стојала је шерпења у којој је баба Стана готовила вечеру.{S} Деда Сава замишљено је гледао низ брдо и слушао песму, коју је његова унука Смиља певала плевећи башту, која је иза воћњака била и од које се ширила њива са својим богатим усевима.{S} Сунце беше већ на заходу, кад се Смиља врати из баште носећи у кецељи зрелих јабука, које беху опале; назове деди и баби „добро вече,“ остави јабуке, оде до бабе, сама узе варјачу и поче да гледа око вечере.{S} Деда Сава се замислио, ваљда ни чуо није кад га је унука поздравила, лула му се угасила и он је немарно држи у левој руци.

„А што си се ти тако замислио?, запитаће га баба Стана и посади се крај њега.

Деда Сава дубоко уздахне, потресе лулу, напуни је и запали па онда рече:

„Мислим се како је сирома Јован погинуо, па ми га је жао јер ми је био добар пријатељ.“

„А зар се бога ти још не зна ко га је убио?“ опет ће баба Стана.

„Не зна се.{S} Оне ноћи је била ужасна мећава, ни бесне вашке није било на пољу, па тако нико није могао ни чути ни видети убиство.{S} Штета за таког човека...“

„А знаш шта ја мислим!“

„Да чујем!“

„Ја, кад год ми опоменеш Јована, увек се сетим како је оно пре годину и по дана онај црвени хтео да отме нашу Смиљу, па како је убио комшија-Нићиног синовца, који је хтео да узме...“

„Бог ће га знати који је — рече деда Сава и уздахне. — Ено чујем да су Босиљку, кћер Мирка Смиљанића украли неки разбојници, па још ни данас се не зна где је... а чујем да су у варошици М. нашли неког Јајтелеса чивутина мртва, на као да су видили неког грбоњу кад је ноћу код њега ушао и изишао...“

„А да неће то бити онај, што је са оним црвеним нашу Смиљу хтео да украде!? “

„Може бити, ко би га знао.“

Сунце беше већ зашло, кад их у разговору прекиде Смиља са речима: „вечера је готова.“

Деда Сава остави лушу на страну, скиде шешир, прекрсти се и седе на своје место до маленог стола, који је под једном гранатом липом стојао.{S} За њим ево и баба Насте па и Смиље.{S} Тек почеше јести, кад се из њиховог воћњака указа странац са дугом проседом брадом, у суром огртачу и са продераним шеширом на глави.

— Ко ли може бити оно? рећиће деда Сава.

— Баш овамо иде — дода баба Стана.

То је један странац, ја сам га чешће виђала — на то ће Смиља. — Једанпут сам разговарала са њиме и питао је за вас, па је казао да ће једанпут доћи овамо, јер има с дедом важна разговора.

— Чудновато! заврши деда Сава а непрестано гледа у дошљака.

— Помози вам Вог! поздрави их старац и скиде шешир.

Па ја сам ти се заклео, да ћеш остати код мене као ишпан — на то ће Мргуд.

То је све лепо и красно, али се чисто бојим за своју кожу, јер кад ти је онако јефтина била кожа твога оца и стрица...“

Не говори ми више о томе — плану Мргуд и бесно гледну у грбоњу.

„Ето видиш да имам право кад о погодби говорим.{S} И ако будем код тебе ишпан, може се лако догодити, да се око нечега споречкамо, па да видиш, тешко да не би и ја погодио пут којим одоше они..{S} Зато, ако хоћеш да ми даш црно на бело, да сам твој доживотни ишпан и још 50.000 у готовом новцу.“

Шта, педесет хиљада форината за један тричави тестаменат! викну Мргуд и пође грбоњи.

„Бре узми се у памет Мргуде! викне грбоња и тури руку у џеп у ком је био самокрес. — Ја те се не бојим, а боље је да на миру све прође, него да један од нас погине...{S} Зар је теби стало до 50.000 кад имаш по милијуна...?“

Мргуд се стишао и после дужег премишљања рече: „Добро стоји погодба.“

Уговор, да грбоња буде код Мргуда доживотни ишпан, би брзо потписан, а нуз то да Мргуд грбоњи упутницу на банкара у варош В. на основу које може у свако доба подићи 50.000 фор.

Е сад на посао — рече грбоња пошто је уговор и упутницу у џеп стрпао.

Брзо дохвати један табак хартије и за час перо је цврчало под вештом руком препредена кепеца.

Док је грбоња писао, Мргуд је седео подаље од њега и нестрпељиво чекао да онај сврши посао.{S} Груди окорела зликовца обузе неки страх слушајући како перо у рукама кепеца цврчи по хартији, и кад год ветар просвира поред прозора, тргне се и уплашено гледне у прозор...

А шта је теби? запита га грбоња.

Није ништа — одговори овај а сав дрхће.

Хехехе, као да те савест гризе — заврши грбоња и настави овој посао.{S} Вештина којом је тај препредени кепец располагао, задивила би свакога.{S} Ни један потез у лажном тестаменту није се разликовао од потеза у правоме, па и уметак Мргудова имена на место Стојановога беше тако верно написано да нико не би рекао да је то сасвим друга рука писала.

Ха! викну наједанпут Мргуд.

Шта је!? викну грбоња и подскочи.

Као да се помакла та слика — говораше Мргуд, а очи укочено упро у грдну слику до стола и са отвореним вилицама непрестано у њу блене.

Хајд не лудуј — проговори кепец. — Но ти као да си памет изгубио лудираш се а незнаш да ми квари посао, Ди си ти видео да ти се зид помакне!{S} Немој о којечему да мислиш — дода и настави посао, а кад је већ и са последњим потезом готов био, устане и пружи тестаменат Мргуду.

Једнога јутра Стојан је замишљено седео у наслоњачи крај отвореног прозора у једној маленој соби.{S} Деону руку је налактио на прозор, главу наслонио на руку и замишљено гледаше на поље.{S} На бунару крај цркве кикотале су лепе водоноше, но то Стојана не занимаше, ни главе да подигне.{S} Обхрвала га туга, која га је мучила и кад сињи камен притискиваше му груди.{S} Тужио је за својим оцем, кога тек што је нашао па га је већ изгубио; тужио је за Босиљком, за коју није знао где је, да ли је жива и да ли ће је кадгод наћи или је изгубљена по њега за навек.{S} У погледу оставине свога оца није хтео чинити никакве кораке, јер није хтео да открије тајну свога рођења, а није му било ни до чега.{S} Само је тужио и с дана у дан венуо.{S} За тренутак га трже из мисли глас чича Средоја црквењака, који је по свом обичају и овог јутра морао да напусти спавање, а баш је сањао о врућим уштипцима, и да растера лепе водоноше, које су весело ћеретале на бунару.{S} Преко његовог лица превуче се лак осмејак, кад је видео, где се чича Средоје надао за девојкама, па онда се опет задуби у црне мисли..{S} Где је она, бар њу да могу да нађем — промрмља и уздахне.{S} У тај пар се указа из села тајанствени старац у суром огртачу.{S} Он се право лепом дворцу упутио, али га Стојан није приметио, он је упр’о свој тужни поглед у један зелени жбун и даље премишљао.{S} После неколико минута зачу се лако куцање на врати, али ништа није чуо, и тек кад старац уђе и назове му „добро јутро“, трже се из сањарије и без да отпоздрави старца, укочено га погледи као да је хтео рећи: зашто ме буниш, зашто ми недаш да мирно сањам, да у самоћи тужим?..

„Извини синко што сам те узнемирио, што сам се усудио амо доћи — поче старац.

„Шта хоћеш од мене? запита га Стојан. — Ти си сигурно путник.. иди у кујну, па нека ти се да...“

„Нисам путник — одврати старац. — Имам, хвала богу, свакидашњу своју храну, и нисам приморан да од другога тражим милостиње и да просим..“

Стојан га гледаше дуго својим тавним очима, као да га је запитати хтео: па ко си онда и шта тражиш овде?

Дошао сам да ти помогнем, да ти ублажим тугу и да те повратим прошлом, сретнијем животу твом — поче старац.

Стојан уста на ове речи, разрогачи очи, али ни да проговори зачуђен старчевим речима.

„Чудиш се мојим речима, али ћеш се још данас уверити да истину говорим и да сам у отању учинити оно, што сам мало пре обећао.“

„Ко си ти!? одкуда и како ме познајеш? запита га Стојан зачуђено.

„Ја нисам одавде, али знам све што се овде догађа, знам најбоље узроке твоје туге и боље, и онога, који ти је задао ту тешку рану на срцу, коју ниси кадар залечити и која те трује...“

Ти знаш!? викну Стојан и крочи му ближе. — Говори што знаш!? рече и очи му севнуше необичним жаром, усне му задрхташе а образе му обли јако руменило.

„Стишај се младићу — рече старац. — Умири се и све ћеш дознати.“

Ох говори! викне Стојан, у чијој души сину нада, да ће од овога старца дознати све што жели, и уверење да ће то све заиста само од њега докучити моћи.

Твога оца су недавно убијена нашли тамо украј „Несторове планине“, односно сам си га нашао — поче старац.

Стојан пребледе и задрхта, па онда једва муцајући изговори: „Одкуд ти знаш да је оно мој отац био...?“

„Ја знам тајну, али нико више осим ти, твој ујак, поп Бошко и његова породица, доктор Веља и моји родитељи..{S} Твој отац све звао Бранко Бачевић кога је пре неки дан убио...“

Стојану подклецнуше колена.{S} Одкуд овај зна за тајну, ко је овај човек и шта је он!? мишљаше у себи.{S} Он сам не хтеде тражити насљедство, да се не би тајна открила, а гле овај, овај старац зна све.{S} Мисли му као муње пролетише у његовој глави, да онда у нади, да ће бар убицу свога оца пронаћи и осветити му се, счепа старца за прса и викне:

„Ко га је убио!?“

„Лакше младићу — рече мирно старац и кад га Стојан од узбуђења скоро изнемогло пусти, настави: „Прво морамо гледати да Босиљку спасемо..."

Стојана скаменише ове речи, па као да је какав дух у виду старца стојао пред њим, гледаше га укочено, узверено.{S} Ко је овај старац? кад све зна, питаше се поново.{S} Од изненађења немогаше к’ себи доћи; ћутао је као да је у неком, сну као у неком бунилу.{S} На послетку дође к’ себи, преко лица му прелети благо руменило и један осмејак а очи му севнуше давнашњим жаром жарке љубави и блаженства, па приђе старцу и дрхћућим гласом викне: „Где је она!?{S} Кажи ми где је и ишти шта хоћеш... пола имања ћу ти дати. — Где је, говори! не мучи ме толико...“

„Она је у рукама разбојника, који ју држе затворену у једном скривеном месту. — Знам то место, а знам и име харамије, но сад нека остане то у тајности, скоро ћеш се и сам осведочити и познати убицу твога оца..

Ти познајеш а ниси га предо суду!..{S} Да ниси и ти...{S} Овде ућута, па као да је посумњао у старца и почео да верује, да је и он у договору са разбојницима: „Ја ти неверујем, ти си у договору са њима...{S} Ха! викну и нагло пође к вратима да чељад позове и да старца ухапсе.

„Не нагли младићу — рече озбиљно старац и снажно счепа Стојана за руку и задржи га, — Немој да твојом сумњом убијеш и себе и твоју заручницу, а да помогнеш убици оца твога, чија крв вапије на небо и чији дух те преклиње да га осветиш.{S} Дођи к’ себи и веруј ми.{S} Питаш ме зашто их закону предао нисам?{S} Још ове ноћи ће доспети у руке правде.. тако ми Бог помогао!{S} Не оклевај, већ пођи самном — ако ти је Босиљка мила.“

На ове свечано изговорене речи старчеве, Стојан заста као укопан, беше узбуђен јако, па онда викне: „Верујем ти, води ме.“

После по сата одбио се један чамац од обале и јурио је по мирној води преко у аду.{S} У чамцу беху тајанствени старац и Стојан, овај последњи је веслао а старац је корманио.{S} Наједанпут Стојан преста веслати и рече: „А како ћемо без оружја? па још усред дана...{S} Они нас могу опазити и осујетити нам намеру..“

Не бој се — рече старац. — Они нису ту, Босиљка је сама и чува је неки Тима, који је просто оруђе у рукама зликоваца, јер га је њихов вођ преварио и увео га у службу да чува Босиљку, за коју му рече да му је сестра и да од више година пати од лудила.

Стојан опет завесла.{S} Жеља да што пре види овоју драгу Босиљку, ули му дивовску снагу, и он је тако веслао да је чамац као стрела јурио.

Чамац није ишао оним правцем куда смо видели, да је грбоња некуд отишао, већ сасвим другим правцем.{S} Он је далеко оставио нама познати рукав реке и тек после два сата мучног веслања сави у један други рукав, који не беше обрастао жбуњем, но беше сасвим чист.{S} По том рукаву пловио је чамац читав сат и тад удари о десну обалу и заста.{S} Стојан искочи иа њега и привеже га за један врбов пањ, а за тим и старац искочи.

„Сад напред — рече овај, и брзо се изгубише у шумском мраку.{S} Дуго су ишли, кад старац на једанпут заста и показа Стојану опалу кућу, која се једва видила од густог дрвећа и још гушћег жбуња: „Ту је Босиљка — рече и пође напред.{S} У Стојановим грудма силно закуца срце и скоро да обори старца тако је журио и гурао га напред.{S} Кад дођоше близу куће, једва се провукоше кроз бодљикасти шипраг и нађоше се са поцепаним хаљинама пред кућом.{S} Са стране где су они били кућа не имађаше прозора.{S} Старац пође напред, савише иза једног и другог ћошка и нађоше се пред отворени врати.{S} Са чађавог банка скочи ћосави Тима и узверено их погледи: „А, а од куд ви!?... ко сте, шта ћете овде? промуца.“

„Не брбљај Тимо, буди миран, јер иначе ћеш — проговори старац и у руци му се заблиста оштар нож, ког је испод огртача држао.

„Натраг! викне Тими. — Господар ми је заповедио да никога... никога..“

„Ћут’ беначе! викне старац. — Твој господар је харамија... боље отвори лепо врата од собе.“ —

Нећу...{S} Напоље, лопови — викне Тима и скочи да с чивилука скине захрђану пушку.

„Ха! зар хоћеш да погинеш — викне Стојан, као лав скочи и счепа га за прса и тресао га је као какво пиле.

Стојане! зачу се сад из побочне собе Босиљкин глас, која кад чу Стојана нагне, на врата да их отвори, но ова беху забрављена.

Босиљка! викне Стојан и посрне, па пошто је дотле старац дохватио Тиму и оборио га, као помаман јурне на врата, одупре се и истави их.

Двоје заљубљених падоше једно другом у жарки загрљај и плакаху.

Ох Боже! хвала ти — викне Стојан и љубљаше своју драгу, као да би хтео све оно надокнадити што је изгубио док је у овој гнусној пећини робовала.

И тајанствени старац је плакао, а Тима, коме је старац у кратко испричао ствар, стојао је као скамењен и забленуто је гледао што се око њега збива.

Хајдмо, журимо се — рече напослетку старац.

После неколико минута кренуше се сви заједно и удалише се, а пусту кућу оставише саму, да се у њој дивљач скрива.

Испод прозора се зачу лак шум, као да њих више опрезно корачају.

Шта је то!? викне Мргуд и усплахирено скочи.

Није ништа — одврати грбоња пошто гледну кроз прозор и не опази ништа.

Обоје ћутаху, Грбоња изгледаше да је миран ма да му мале очи некако плашљиво севаху; а Мргуд као да је на иглама, корачао је горе доле и ослушкивао.{S} Лице му бледо, очи му чисто потавнеле, а усне му дрхћу као да је у грозници.{S} Шум се зачу испред врати.{S} Обоје пренуше и узверено гледаху у врата.{S} Ова се наједанпут нагло отворише и унутри ступи полицајни заповедник.

У име закона — рече и ухвати Мргуда за раме.

Ха! натраг, или — дрекну Мргуд, па кад опази на прагу од врата још три полицаја са напереним пушкама, отрже се и хитро скочи на страну и на друга врата умаче.{S} Грбоња је то исто још пре учинио.{S} Као махнито јурише у ону собу, где смо их једном видели кад су лажни тестаменат састављали.{S} Хтедоше потајним ходником умаћи.{S} Но тек што грбоња додирну тајну справу и грдна слика се са свога места уклони, кад као громом ударен рикну, устукну натраг и паде на земљу.

Пред њима стајаше тајанствени старац у суром огртачу а за њим до пет полицаја.{S} Све је то сам тајанствени старац наредио.

У име закона — викну тајанствени старац и на његов миг оба разбојника, без да су у очајном страху имали кад да се бране, буду свезани...

Мучно би било описати јадно душевно стање ова два грозна разбојника.{S} Они који су са највећом хладнокрвношћу мучили и убијали своје жртве, били су поражени, били су скрушени, или су ван себе од самртног страха због правде, која ће се над њима извршити; били су као убијени, праве бесвесне животиње.{S} Кад су спроведени суду, једва могаху ићи у тешким оковима, беху тако изнурени да су их стражари морали вући.{S} Кад уђоше у грдну дворану, која је била пуна радознала света, као да се окрену пред њима свет.{S} За зеленим столом седе судије озбиљна лица а пред њима на столу леже два крвава ножа, којима је Мргуд свога оца стрица и Алексу убио, а поред њих сребрна дувањара са Мргудовим именом, која му је из џепа испала, кад је са грбоња покојног Јована убио.{S} Мргуд посрну кад је то видео, но одмах се у њему поново пробуди зверска ћуд, подиже главу и са закрвављеним очима упорно гледаше у судије.

Познајете ли ове ствари? запита га председник.

Не познајем — одговори грозни зликовац.

„Ви сте — поче председник — под „Несторовом планином“ убили некога Ниће Мркшића синовца...“

То није истина — договори јогунасто Мргуд.

„С’ вама је био и Ћира Бркић, грбоња.“

„То је лаж “