Тога кобног дана Златини родитељи нису били дома; чак у вече у мркли мрак дошли су кући.{S} Кад су били близу куће, на један мах застадоше и напрегнуто почеше слушати.{S} Тек ће муж запитати жену: „Каква са ово запевка чује?“ Брже боље потрче кући; кад тамо, имају шта чути:{S} Мирко је нарицао за својом милом сејом, исто онако као што би и сеја за братом _ јединцем нарицала.{S} Неколико комшија беше се искупило и вајкали су се, сажалевајући што је несрећа постигла Милојка и његов дом....

Кад Мико угледа родитеље, писну као рањен соко, полети им у наручје са речима: „Злату нам Турци данас заробише и некуд одведоше!...“

Родитељи Златини, као громом поражени, ништа нису знали шта се око њих догађа.{S} И тек онда кад је Мирко у кратко препричао шта се десило на Зеленовим Њивама код Пландишта, настаде очајничка запевка и запомагање.{S} Помеша се запевка оца и матере са запевком сина; мајка је нарицала за својом јединицом тако, е би срце од туге препукло.{S} Отац је јурио то на једну, то на другу страну, и само је викао „Помозите, браћо!{S} Спасите моју јединицу, моју лепу Злату, моје мило дете!“ Комшије се вајкаху и утираху сузе.{S} Живе душе не оста, која се није плачем гушила.

У сред те запевке и нарицања, рећи ће стари чича Раде Милојку: „Није вајде, брате Милојко, нарицати.{S} Што би — би.{S} Ниси ти први, нити ћеш бити последњи који оплакујеш живо дете своје.{S} Бесни Турци ево већ од тужнога Косова тако раде; јадан народ српски одводе у ропство: и турче.{S} Ти си још био у колевци, па ниси ни запамтио, кад су ти рођену и једину сестру Турци заробили, па некуд одвели, — ја у Ниш, ја у Београд.{S} Ја то памтим као да је јуче било.{S} Од то доба ништа се не зна, где је и како је, и да ли је још у животу...{S} Такав ти је к смет....{S} Греси и неслога наших старих свалили се на нашу главу, и ми морамо трпети....{S} Божја воља!...{S} Зар ниси чуо како су Турци одвели јединицу ћерку из Ђуниса, па отели рођену жену од човека?{S} И ко би могао избројати све несреће које јадни народ српски трпи од бесних Турака!...{S} Моли се Богу!{S} Он је добар, па ће можда избавити јадну Злату.“

Ма да ово беше слаба утеха, али се и пак Милојко мало стиша, и поче размишљати, како би бар сазнао куда му је одведена Злата.

Међу тим, мајка је све једнако кукала и нарицала: „Јединице моја! прва радости моја, да ти црна и небела мајка зна где ти је гроб, лакше би те прегорела!{S} Леле мене, моје лепо дете!{S} Тешко мени, ја изгубих тебе!{S} Куку ојађеној!

— Жено, рећи ће Милојко, није вајде кукати, смири се....{S} Мени се све нешто слути, да ће се наша Злата избавити.{S} Она је паметна и окретна.“ Кад ово рече, он саже главу и опет се замисли.{S} За тим се трже и рече: „Сутра је нов дан, нова навака....“

До неко доба ноћи остале су комшије у Милојковој кући.{S} Разговор се водио о свачему: о Турцима нишким, соко-бањским, крушевачким, београдским, а највише о Злати и њеном ропству.

На оном кобном месту под оним истим ћопаком, одакле Турци заробише и одведоше Злату, беху се искупили они исти чобани, који су и јучерањег дана ту били и својим очима видели то зверство.{S} На њиховим лицима опажала се тута и жалост.{S} Мирко је плакао, чобани га нису ништа запиткивали.{S} Жао им је било....{S} Не беше Злате међу њима....

Тај исти дан Милојко се спреми и пође путем, што иде преко Ражња у Београд.{S} Где јо год кога у путу срео, он би га запитао:{S} Е да ли није видео или срео какве Турке на коњма, и да ли није спазио да какву девојку собом воде?{S} Близу Ражња дозна од једног чобанина, да су неки Турци путем прошли, и да је то било од прилике после великог ручка, али му није умео казати, да ли су какву девојку собом водили.{S} У Шупељаку (данашњем Јовановцу) такође дозна од једне старе жене да је 8—10 Турака око заранака прошло, али му ни она не умеде казати да ли су какву девојку собом водили.{S} Милојко дође чак до Ћуприје; па је и овде распитивао, али ништа пије могао докучити.{S} Дође до на моравску ћуприју, погледа преко ње, заплака се, дубоко уздахну, па ће рећи: „Све је пропало!{S} Моју Злату никад више видети не ћу!...“

Какве су се тужне и жалосне мисли ројиле у памети уцвељенога оца, кад се враћао својој кући у Мозгово, лако је погодити.{S} Готово пет дана он је пробавио на овом путу.{S} Нит се где одмарао ни залогајем хлеба заложио.{S} Њега је занимала мисао: шта ће да кажо својој ојађеној и уцвељеној жени са свога пута....

Тек пети дан у мркли мрак стиже Милојко својој кући у Мозгово.{S} Уморен дугим путовањем и глађу, оп је својој домаћици само назвао Бога, па сетан а замишљен сео на столицу у прочељу.{S} Његов долазак беше права радост за Мару жену му.{S} Жељно и узбуђено она поче питати свога мужа: е да ли је што могао разабрати за Злату; је ли могао стићи Турке?...{S} Милојко је ћутао и ништа није умео да одговори.{S} Тек после неколико минута уздахне, па ће рећи својој жени: „Узалуд је мој пут; ишао сам чак до Ћуприје: уз пут сам разабрао, да су Турци пропутовали, али о нашој јадној Злати нико ми ништа не умеде рећи...“ Уздахну и ућута.{S} Муж и жена згледаше се и обоје горко зајецаше.

Док се Милојко бавио на путу, и Мара није седела скрштених руку код куће.{S} Она је обиграла не само Мозгово, већ и сва околна села, е да би што год дознала за Злату.{S} Где год је чула за какву врачару, она је ишла и носила белегу од Златина руха - или запекљач, или мемицу или друго што.{S} У исто време носила је — ја тиквицу, ја крчажић тазе воде с оног извора с ког се за кућу вода захватала и доносила.

Врачаре су јој различито говориле.{S} Једна је рекла, да је Злата на добром месту, да је жива и здрава, али је у великој тузи — за родитељима и кућом.{S} Друга опет казала је: да ће се Злата избавити, али ће проћи доста времена и она рече — да је Злата жива и здрава.

Најзад Мара смисли да оде некој најчувенијој врачари, те да чује шта ће јој она казати.{S} Захвати с извора тазе воде, узе Златину кошуљу и упути се у село где је живела ова стара врачара.

У крај тога села, на једном огумку, беше једна уџерица — кровињара, друго зграде не беше.{S} Око куће није било ни ограде, нити каква воћњака.{S} Пред кућом беше само један сув дуд, на коме су висили некакви дроњци.{S} На једној мотки која стајаше на две сохе, беше прострт губер — поздерњак.{S} Испод куће стајала су нека батал-кола.{S} Ту близу беше трлица, а под трлицом лежао је на поздеру стари пас, који кад опази Мару, он само подиже главу, добро је погледа, па опет зажмури а не лану.{S} Испод стрехе висио је мали венчић црвених паприка, а до њега један смотак некакве пређе — стреке.{S} До трг смотка беху обешене старе чарапе.{S} На буништу беше један петао, и око њега две три кокошке.{S} На самом прагу кућњем беше се пружио стари бели мачак.{S} На сред куће тињао је један угарчић.{S} Над ватром, о верижњачи, висиле су вериге, а о веригама гвозден бакрачић.{S} У прочељу беше једна тронога столичица.{S} У горњем крају куће стајаше клупа и на њој торба брашна.{S} Ту до торбе лончић и у њему дрвена кашика.{S} У другом крају куће виђаше се некакав долапић.{S} Иза преклада лежало је једно шугаво прасе.{S} Све је ово било јасан доказ, да у овој кући није било мушке главе....{S} Ту, у ту кућу ушла је јадна Мара да што год чује и разбере за своју робињицу Злату.

Ушавши у кућу, затекла је самохрану старицу, којој је могло бити близу сто година.{S} Она је нешто тутољила по кући, па није спазила Мару...{S} Тек кад јој је Мара назвала Бога, она се осврте, натквеси руку над очи, добро је погледа и одговори јој: „Бог ти добро дао, ћерко!“

Чудноват упечатак учинила је ова старица на Мару.{S} Од дубоке старости она се беше тако погурила, да је изгледала као гудало.{S} Лице јој беше све смажурено, очи упале у главу, и беху тако мале, да су више личиле на два зрна сочива него на очи.{S} Руке суве и коштуњаве као две тршчице, глава јој непрестано дрхтала, - једном речи, од дубоке старости, беше се сва скаведала.

Изнемоглим и једва чујним гласом, запита Мару: „Које је добро, ћери моја!“

— Није добро, моја мајко!{S} Велика ме јо несрећа задесила.{S} Турци ми заробили и некуд одвели јединицу ћерку, па сам дошла да те кумим и преклињем, е да ли ми можеш нешто год казати о мојој јадној Злати, и ту бризну у плач.“

— Шта!{S} Турци ти заробили ћерку!?

Прође већ два месеца од оног кобног дана, кад Турци Злату заробише.{S} Родитељи њени беху занемарили готово све домаће послове.{S} А време пролетње, радно доба, кад сељак мора радити и скунаторити себи зимовник.{S} Они већ нису умели мислити о томе.{S} Мисао њихова врзла се само око Злате: где је она, је ли у животу и да ли ће је кад год видети.{S} А највише их тишташе што о Злати ништа нису могли ни чути ни дознати.

Једно вече, баш кад су за вечером седели, блекну јагње у кочаку; сви троје, и Милојко и жена му Марија и Мирко, тргоше се и не дишући ослушнуше: јер им се причини као да је Златин глас.{S} Јагње још једном блекну, и они видеше да су се проварили....

Један дан науми Милојко да оде до Соко-Бање и тамо пропита и разбере: одакле су били они Турци, који су кроз Мозгово прошли и његову кћер заробили.{S} У вече се спреми и сутрадан пре зоре пође у Соко-Бању.{S} Дошавши тамо, почне распитивати — једног, другог, и дозна од некаког Турчина, да је заиста пре два месеца био један богат млад Турчин у Соко-Бањи код своје својте, Ашим-Беговића, у гостима; да је тај Турчин из Београда и да је син богатог спахије - Турчина Рашид-Беговића.{S} Најзад Турчин рече Милојку: „Валах, влаше, ово ти казујем као из ћитапа, јер сам измећар у тој кући у којој је био Турчин из Београда у гостима.“

Сад је Милојко знао на чисто, где је његова Злата.{S} Мало се прихвати и тај дан врати се својој кући.

Идући сам путем, он је свакојако мислио и размишљао, шта да ради и како да избави своју кћер.{S} Падало му је на памет да некога потплати и да га пошље чак у Београд те да покуша, не ће ли моћи како наћи и избавити Злату.{S} Али му све ово некако не иђаше у главу.{S} Мислио је, мислио, и на једно смислио: да иде сам у Београд, па шта Бог да!...

У прве петле стигао је Милојко својој кући.{S} Чукне на врата.{S} Жена+ запита изнутра „Јеси ли ти, Милојко“ па чувши његов глас одмах ђипи и отвори врата.

— „Ја сам се надала да ћеш ти доћи, нисам готово ни тренула, све сам била на опрезу.“ И одмах запита Милојка: да ли није докучио што у Соко-Бањи?

Милојко јој исприча све што је чуо; од оног Турчина, па ће најпосле рећи: „Вала, знаш шта је, жено, ја сам се одважио да запалим чак у Београд; те за Бога и среће, мени се све нешто тупи, да ћу чути за Злату.“

Мара је била добра, послушна и прилагодна домаћица; своме мужу никад није кварила вољу, а нарочито у овој прилици.{S} Па ће му рећи: „Иди, Милојко!{S} Срећан ти пут и нека ти је Бог у помоћи.{S} За кућу не брини.“

После два дана, сретали су путници једног самог човека са штапом у руци и торбом на леђима.{S} Тај човек није пешачио као што обично људи пешаче; он је готово, трчао, као да јури некога.{S} Тај човек беше Милојко из Мозгова.{S} За што је он тако хитао, ласно јо погодити.{S} Помисао: да ће наћи, да ће видети Злату, сметала му је и да мисли о дугом путу и умору.{S} Путовао је и дању м ноћу, само да час пре стигне у Београд Дотле Милојко никад није био у Београду.{S} У путу је сретао многе путнике — и пешаке и коњанике.{S} На једном месту, у дебелу хладу, код једног извора, затекне Милојко неколико рабаџија, који се ту одмараху.{S} Милојко се здрави с њима, упита их одакле су и откуд путују, па и сам седе да се мало одмори и воде напије.{S} Они су путовали из Београда и вукли еспап у неку паланку у унутрашњости.{S} Један од рабаџија запитаће Милојка: одакле је и куд путује.{S} Милојко се каже, да је родом из Мозгова и да путује у Београд.{S} Тада ће га други рабаџија запитати: „А којим добром путујеш у Београд?“

После дугог и тешког путовања, тек пети дан+ стигне Милојко из Мозгова на оно брдашце више Београда, на коме је данас Ашик-Михаилова механа.{S} А стигао је у ограшје, кад први зраци сунчани беху почели одсјахивати на високим и витким мунаретима и џамијама турским.{S} Видео је и две огромне реке, каквих никад у животу није видео.{S} Погледао је и онамо преко тих големих река, па је видео, како је тамо пукла равнина, како се и по тој равнини белуцкају села и и висе се неке куле, налик на турска мунарета.{S} Замисли се, и сам у себи рече: „Боже мој, па и тамо народ живи?{S} Које ли је вере, да ли и тамо нису Турци?...“

Баш у тај мах кад је Милојко овако замишљено гледао преко Саве и Дунава сремску и банатску равнину, Фрушку Гору која га подсећаше на Рожањ и Буковик што се уздижу над његовим Мозговом, — баш у тај мах искрсе из једног чечвара на уској путањи један коњаник.{S} На самар беше натоварио две путуње, а у антрешељ сам усео.{S} Назове Бога Милојку, ободе коња и настави пут.

Милојко замоли непознатог коњаника, да малко застане:{S} И он заустави коња.

— Молићу те, брате, кажи ми, како се зове то село, што се доле пред нама види? рече Милојко пружајући руку на Београд.

Коњаник охоло одговори:

— Како те село снашло!{S} Зар не видиш да је оно Београд?“

Кад Милојко чу да ја то Београд, он се сав стресе и пребледе као крпа....

— Не знам, брате!{S} Никад нисам амо долазио, ово је први пут у мом животу.{S} Ја сам човек јабанац, из бела свота....{S} Камо лепе среће, да проклети Београд сад нисам морао видети!{S} Али шта ћу, невоља ме гони...

— А каква те невоља гони? запитаће коњаник

— Е мој брат, имао сам јединицу ћерку, не буди ти речено, па ми је проклети Турци заробише.{S} Начуо сам да је овде у Београду, и пошао сам да је потражим не ћу ли је наћи..{S} Него те, брате, молим, ти си јамачно познат у Београду, одведи ме бар у какав хан, где бих могао преноћивати, док моју јадну Злату нађем.

— Па добро, ево и ја путујем у Београд, па можемо у друштву; ја ћу те одвести код оног ханџије, где и ја падам.“

Уз пут је Милојко питао непознатог коњаника: како се зову те велике воде што се пред њима виде?{S} Каква је оно равнина преко тих вода?{S} Шта се оно бели у тим равнинама?{S} Живи ли и тамо народ и какве је вере?{S} Какве су оно куле што се виде и тако даље{S} Непознати коњаник казао је Милојку све што је знао и умео, — рекавши му: да и тамо српски народ живи, и да се крсти исто тако као и ми.

После непуног сахата хода, стигоше ова два путника у Београд.

Ту негде око данашње саборне београдске цркве била је у оно време некаква „Шарена механа.“ У ту механу доведе онај коњаник Милојка и каже му: „Ето, ту можеш остати, механџија је Србин, и добар човек, а не ће ти скупо наплаћивати.“

Уморан од дугог пута, Милојко седе на једну клупу; мало не потраја, он задрема, метну торбу под главу, леже на клупу и заспа као заклан.{S} Беше превалило по дне, а Милојко још спава.{S} Механџија и остали који су се ту десили, често би опазили, како се Милојко у сну трза, а два пут — три чули су, како јасним гласом викну: „Ено мог детета!{S} Ево моје Злате!{S} Дајте ми моје де-е-ете.... оно је моје, није ваше.... ја сам његов отац!....“ И у тај мах из дубине груди чу се тешки уздах, а за тим јецање....

Механџија и остали који су ово гледали и слушали, свашта су могли помислити о овом човеку, само нису могли знати, каква је тешка туга на срну његову...

Тек око заранака пробуди се Милојко, протрља песницом очи, обрте се лево и десно, па повика: „А где је моја Злата?{S} Она сад беше ту код мене.... куд оде?“

Механџија га упита: „Какву Злату ти тражиш?{S} Овде нема никакве Злате!...

— Јест нема је.... и ја сад видим да је нема....{S} Опрости, брате, сањао сам....“

И ту зајеца и загуши се плачем.

Механџија беше родом од некуд из Старе Србије.{S} Беше му име Дамњан.{S} То је био човек племенита срца, благе нарави, — једном речи: оно што се каже — рајска душа.{S} Био је приклоних година, а дошао је у Србију као шипарац, кад му је могло бити између 10 и 12 година. У Београду, служећи, одрастао је, познавао је све београдске улице; знао је у главу сваког Србина и Турчина, па и њихове куће.{S} Плач овог непознатог му човека тако га потресе, да оп науми, да по што по то докучи, каква је то голема невоља која овакав плач изазива.

По што се Милојко добро расани, механџија га запита: је ли гладан и би ли што јео?{S} Он одговори: „Нисам гладан, жедан сам; пио бих мало воде....“ Механџија му додаде крчаг и он се напи воде.{S} За тим мало поћута, дубоко уздахну, па ће запитати: „које ли је доба дана?“ Механџија му одговори, да су већ прошли заранци.

Милојко се трже и рече: „Много сам издангубио, сад је доцкан....{S} Сутра ћу поранити....“ За тим домаши своју торбу, завуче руку унутра, извади комадић паучљиве проје, једну главицу црног лука, одреши крпицу у којој је со завезана била, и поче авољити.

У тај мах беше механџија изишао у авлију, и кад се врати и виде шта Милојко једе, њему би тешко, и понуди Милојка да му он донесе јела.{S} На то ће Милојко рећи: „Нека, брате, вала ти, огодан сам трошком.... из далека путујем....“

— Ништа не мари, рећи ће механџија.{S} Бог ће дати....“ и одмах му донесе чанче јахније и сомунчић.

Милојко завеза крпицу са сољу, метну у торбу онај комадић паучљиве проје и ону главицу црног лука, — рече механџији: „Вала ти, брате, пека ти Бог за твоје добро плати“, па се прекрсти и поче јести.{S} Кад је јео, он отресе дланове, прекрсти се, и опет рече механџији: „Вала ти, брате!...“

Механџија понуди Милојку и чашу вина: али он не хтеде примити, рекавши: „Вала, доста је и оволико....“

Беше већ први сутон, а Милојко се сне нешто вајкаше, и тек ће рећи: „Много сам издангубио....“

У тај мах у механи никога не беше до само механџија и Милојко.{S} У то време нису људи знали за кафане и механе, ту су само путници падали....

На оној истој клупи, на којој се Милојко одмарао кад је с пута дошао, преноћио је ту ноћ.{S} Нешто од бриге за кућом, нешто од узбуђења, а нарочито од оних речи, што му их изговори механџија, сву ноћ није тренуо.{S} И ако је то била кратка легња ноћ, и пак му се учинила дужа него гладна година.{S} Једва је чекао да сване.{S} Чим је зора зарудела, он се диже, узе крчаг с водом, опра руке, окрете се истоку, прекрсти се три пут, па уми и лице.

Тај исти дан, рано из јутра, отиде жена механџијина код оне буле — Адиле, па је замоли да оде у конак Рашид-Беговића, да се потруди и дозна, да ли заиста има каква заробљена Српкиња у конаку Рашид-Беговића.{S} Була ни часа не почаси, спреми се, забули, обуче фереџу и упути се право у конак Рашид-Беговића На два дана раније, њу су тамо звали, па није могла отићи због својих послова, а сад јој се беше дала згодна прилика, да од једном два посла сврши.

У конаку Рашид-Беговића живела је једна стара була, која се сматрала за харем-ћају, а беше јој име Дурџана.{S} Држало се, да је и та була била потурчена Српкиња; да је још у младим годинама заробљена и у Ниш одведена; да ју је доцније неки богат Турчин из Ниша, који је био рођак Рашид-Беговићима, поклонио.{S} Она је остала уседелица, и никада се није удавала, а турску је веру под морање примила....{S} Тако се мислило о Дурџани; али опа то никад није хтела признати.{S} Сви послови који се тичу харема свршавани су преко ње.{S} Ко год од женског пола хоће да уђе у харем, морао се најпре јавити овој старој були.

Адиле је била у дослуку с Дурџаном.{S} И тврдо се уздала, да ће од ње дознати, да ли се заиста у конаку Рашид-Беговића налази каква заробљена Српкиња.{S} Кад дође до коначког капиџика, Адиле куцне алком на капију.{S} Много не потраја, капија се отвори, Адиле уђе унутра, слушкиња капију опет затвори и Адилу одведе старој були у харем.{S} Оне се по турском адету здравише; за тим јој Дурџана каза, за шта ју је звала, наручи јој, да тај посао што пре изврши.

После кратког ћутања, запитаће Адиле Дурџану: „Ефендум-кадуна, чује се, да ће млади ага да се жени.{S} Је ли то истина?“

У то време Београд се није пружао даље од шанца, и сав је био ограђен палисадом, или — како се још звало — шарамповом.{S} Овај шарампов пружао се: од Видин-капије, па на Стамбол-капију, за тим на Варош-капију и везивао се за Сава-капију.{S} Изван шанца није било ни једне куће.{S} На оним местима ван шанца, где се данас уздижи двокатнице и трокатнице, беху зиратне земље, које су махом биле својина и чифлуци београдских ага и спахија.

Још није ни зора зарудела, а Милојко се беше спремио за пут.{S} И слуга механџијски беше се дигао и лебну фуруну потпалио.

Милојко упрти торбу, узме свој штап, прекрсти се и пође са слугом.

Четврти дан, баш око заранака, Милојко стигне у Мозгово.{S} Приближавајући се својој кући, које од умора које од узбуђења што ће видети своје мило дете, своју робињицу Злату, он једва дисаше.{S} Имао је да сиђе низ једну низбрдицу па да дође својој кући.

Кад је дошао на један висак с ког је могао добро видети своју кућу, он се ту прилично задржа.{S} Као хтео би да похита кући, али га све нешто жижи, — од нечега стрзи, и чисто опажа да му је срце празно.

У то време седела је његова жена Мара у хладу под једним орахом и нешто шила.{S} Ту, близу ње лежаше верни пас, и таман Милојко на капију, пас лану....{S} Мара подиже очи, угледа Милојка, скочи као опарена и потрча му на сусрет,...

Тешко је пером описати овај сусрет Милојка и жене му Маре...{S} У том сусрету беше се помешала и радост и жалост, и веровање и неверовање.{S} У том сусрету чињаше се — као да муж жену а жена мужа жели да изненади и обрадује....{S} Још муж жени ни Бога не назва, она повика: „Је си ли довео Злату?...{S} Камо Злата?“ — Муж пита жену: „Је ли дошла Злата?{S} Камо је да ме сретне.... да је видим?...

Још једном Мара запита Милојка: „Ама зар истина ниси нашао Злату?“ Још једном Милојко запита Мару: „Ама је ли истина да Злата није дошла?...“

Милојко рече: „нисам нашао Злату“, а Мара: „није дошли Злата...“

И једно и друго бризнуше у плач.{S} И једно и друго уверише се из овог плача, да заиста нема Злате.

Мирко се тада није десио код куће, био је, код оваца....{S} И боље....

По што се Милојко прилично поодморио и мало прихватио, тада ће га Мара запитати: „За име Бога, човече, где се толико забави?{S} Зар је тај проклети Београд тако далеко?{S} Данас је управо једанаести дан како си од куће.

— Без трага далеко, одговори Милојко; учини ми се да одох преко бела света....{S} И да је бар какве вајде, па да човек не жали труда и муке....“

Мара је нестрпљиво очекивала, да јој муж исприча, е да ли је што дознао о Злати, али није хтела на њега одмах наваљивати...

Милојко је то опазио; мало се промешкољи и искашља па поче овако:

— Јест, жено, бих ти ја у Београду, сваких се Божјих чудеса нагледах, али само Злату нашу не видех...“ Дубоко уздахну и мало поћута....{S} За тим све по реду исприча својој жени - како је путовао до Београда; шта му се у путу десило; како је у Београду наишао на једног доброг механџију: како је лутао по београдским улицама; видео млоге куће и на прозорима јаке пармаке и решетке; како је застајкивао и ослушкивао, е да ли му се Злата не ће јавити, и, најпосле, како је жена оног доброг механџије преко оне буле дознала, да се Злата доиста налазила у конаку Рашид-Беговића; али је један Србин измећар избавио и она је некуд побегла и није потурчена. „Где год сам кога уз пут срео или стигао, рече, питао сам за нашу Злату, и нико ми ништа не умеде казати.{S} Уздао сам се да ћу је затећи код куће, али ето ви’ш наше недаће....“

Мара уздахну па ће рећи: „Није мени узалуд она врачара онако неразговетно казала: „Злата ће се избавити, не ће вером преврнути; али мучно... ја, мучно да ћете је....“ За тим исприча мужу какав је страшан сан снила, и то одмах друге ноћи по његовом одласку у Београд. „Сним ја“, причаше Мара, „као да је некакав велики годет; и ми смо као на том годету, а с нама и Злата.{S} Она сва у бело рухо обучена, а као на глави јој венчић, али се све нешто од нас двоје туђи.{S} Ја је погледнем и видим рану под њеним грлом.{S} Из те ране — као — шибају млазови крви, и попрскаше бело рухо на њој.{S} Ја хтедох да притрчим, али она одскочи од мене; на један пут се као створише крила на њој и она полако поче да лети горе.{S} Последње речи које изусти беху: Проклество на теби и на твоје колено“! Коме је то рекла, не знам; тек сам видела да очи беше подигла к небу.{S} Ја се тргох иза сна, и сва сам дрхтала.{S} До сванућа нисам очи склопила.

И Милојко овај сан не бегенисаше, али је и пак своју жену блажио: „Сан је лажа, а Бог је истина....{S} Добар је Бог, он ће нашу Злату избавити, и ми ћемо је видети....{S} Само нека да Бог да буде жива....{S} Робом икад, гробом никад!“

У тај мах и Мирко дође кући и догна овце.,..{S} Па чувши да му је отац дошао, немаде кад затворити овце у тор, већ потрча што је игда могао, вичући: „Бабо, бабо!{S} Је си ли довео сеју?{S} Је си ли нашао Злату!....{S} Камо је, где је, да је видим?!..“

Милојко се збуни и испресецаним гласом поче одговарати: „Јест.... није....{S} Злата је ту... она ће доћи....{S} Не бој се, сине.... она се није потурчила....“ Мирко бризну у плач и испресецаним гласом кроз плач рече: „Болан ба-аа-бо, зар... зар ниси до-довео сеју?!“ И зацену се од плача....

И Мара и Милојко гушили су се у сузама.

На глас да је Милојко дошао, — беше се искупило и неколико оближњих комшија и комшиница.{S} Међу њима беше и онај већ нама познати стари чича Раде.{S} Сви оплакаше овај тужни призор.{S} Само је чича Раде замишљен ћутао, и наслонивши на усне штап, који је у рукама држао, изгледаше као прави стојик....

Кад се плач и јецаше мало уталожи, онда ће чича Раде рећи:

— Милојко, и ти, Маро, и остала браћо!{S} Ми већ од Косова плачемо и оплакујемо наше синове и наше кћери, па нам није никаква вајда.{S} Још ћемо толико кукати и нарицати за нашом децом, ако будемо кукавице и бабе, па нам опет не ће бити никаква вајда...{S} Ја сам човек прилично стар; обиграо сам многе крајеве где српски народ живи.{S} Нигде нисам опазио, да Срби Турке, нити Турци Србе милују.{S} Свуда је овако исто као и у нас.{S} Ретко је место где по нека мајка не запева за својим сином, ја ли сестра за братом....{S} Ја, тако је то!{S} С Турцима се на лепо не може...{S} Ви сви знате да се ја бавим калаузлуком а по малко и трговином.{S} Пре два три месеца мак’о сам се и до Шумадије.{S} Много сам што шта дознао.{S} По Шумадији се нешто ужурбало, — нешто се ради, како ми један познаник шану.....{S} А шта се ради и спрема, то није за казивање... то су крупни послови...{S} Може дати Бог те ће нам зора слободе отуда зарудети....{S} Ја сам стар па ћу тешко то доживети и својим очима видети....{S} У осталом живот је у Божјим рукама....{S} Само ћу вас, а и остале комшије једно заклети:{S} Ако ме Бог раније узме, те не доживим тај тренутак, да будете сложни; да будете одважни, — два пут се не умире...{S} А боље је и умрети, па својим очима не гледати шта раде проклети Турци с нама и нашом децом....{S} Стари чича Раде ово вам рече, а ви добро утувите, па не ћете кукати и лелекати за вашим ћерима и синовима.“

Оставимо родитеље Златине нека живе у нади; јер је то једини мелем рањеном срцу родитељском.{S} Ми да се упутимо за Златом, те да видимо каква судба постиже ово чедо српско, овај лепи пролетњи цветак....

Ево нас опет под оним кобним ћопаком, у оном дебелом хладу, где се оно весело играху мозговски чобани: клиса, лопте, гуџе и робова. — у оном хладу, испод ког Рашид-Беговић зароби и одведе Злату, да му верна љуба буде....

Пут цариградски у то време ишао је овако:{S} Ниш, Делиград, Ражањ, Шупељак (Јовановац), Параћин, Ћуприја, Јагодина, Багрдан, Брзан.{S} А одатле је скретао у лево, и није ишао равнином моравском, већ: преко Баточине, Раче-Крагујевачке, Хасан-Пашине Паланке (која се у старинско доба звала — „Бела Црква“, Колара, Гроцке, па у Београд.{S} У свима тим местима, осим неких, беху насељени Турци.{S} Овим је путем Злата доведена у Београд.

И ако се Рашид-Беговић никога није бојао, он је и пак, да не би баш тако јако падало у очи, чим су мало подаље одмакли, заповедио сеизу да Злату колико толико преруши.{S} Сени извуче из бисага некакав стари фермен и некакву зелену поцепану доламу.{S} То наталари на Злату, па јој зави мало чалме око главе.{S} И тако накарађена јадна Злата, морала је чак до Београда путовати, — и то, јахајући и ако никад није у своме животу коња узјахала.{S} А да би још више затурили траг, они јој надену име: Омер.

Злата је дуго уз пут плакала и нешто полако нарицала; па кад је од плача већ прекрмаукала, престала је плакати, и само се чуло иктање и дубоки уздаси.{S} Њу су по где где што запиткивали, али она ништа није одговарала, само је уздисала.

Ту, у тај величанствени за оно време конак, доведена је и смештена Злата.{S} Све што је окружаваше, било је скупоцено и раскошно.{S} Она то никад у животу није видела.{S} Али се њој и пак ова кућа и све што јо окружаваше, чињаше као гробница; њу ништа није занимало, до једина мисао: отац, мати, брат њен Мирко, Мозгово, Зеленове Ливаде, Венац, Пландиште и мозговски чобанчићи, с којима се најрадије играла: клиса, лопте, гуџе и робова.

Кад је Злата оно јутро устала, обуче своје сеоско одело и обује опанке.{S} Хтела се мало и очешљати; јер за три дана путовања није се чешљала, па јој се сва коса беше ућечила и умрсила.{S} А имала је дивну косу кестењаве боје, која се спуштала чак ниже појаса.{S} Немајући чешља, она је ћутала, а од Дурџане није смела искати, — било је стид...

Још оно вече, кад су је увели у собу старе буле, и предали је њој на чување, Злати се Дурџана није допала.{S} Она је гледала у овој були свог џелата, али је своју мржњу морала крити.

Кад се стара була дигла, питала је Злату:{S} Је ли се одморила, како је спавала, и је ли што сањала?{S} За тим се окрете и добро је погледа, па понови синоћње речи: „Добро парче, лепа препелица!“

Због ових речи, ма да су врло ласкаво изговорене, Злата је још више омрзнула Дурџану.

Мало не потраја, док од некуд из побочних соба наврви читава гомила була.{S} Оне су с Дурџаном нешто турски говориле, а све једнако погледале Злату.{S} Она се јадница беше унезверила, и зверала је час на једну, час на другу страну, — као тица кад се први пут у кавез затвори.....

Првих дана Злата није волела Дурџану, она је чак мрзила на њу.{S} Али опазивши, да и у Туркињиним грудима може куцати племенито срце, које је жали, које је болећиво спрам њене туге, она поче заволевати Дурџану, и Дурџана њу, и оне су једна другој тако прилагодиле, да већ нису изгледале — као Туркиња и Српкиња, већ две праве Српкиње: мати и кћи...{S} Једина беше Дурџана с којом се Злата најрадије забављала; остале буле биле су јој мрске и досадне.

До некле је Злата звала Дурџану „ханума“, а после је замоли да јој допусти, да је зове „тетка“ што јој Дурџана и допусти.

Сав харем волео је Злату као очи у глави.{S} Џемиле, мати Изединова, долазила је свако јутро рано да је види, и да јој „сабах-хаирала“ (добро јутро) назове.{S} Злата се чинила да је добре воље, а како јој је у души било, то је она најбоље осећала.....

Њој је свако задовољство чињено: она ни чега није била жељна.{S} Најскупоценија јела турска: баклава, малебија, кадаиф, гурабије, татлије, готовљена су и доношена јој.{S} Она је та јела само авољила, тек да није гладна; та јела била су јој бљутава....{S} Колико је пута веселница помислила: „О, да ми је сад комадић окореле проје, парче сира, сланине, ја сува меса, те бих се сита најела!...“ Више пута заустила би да замоли Дурџану, да јој набави мало пројице и сира, али се стидела и није смела да јој каже.

Дурџана се стараше да Злату што више задовољи и развесели: причала јој је разне приче из свог детинства.{S} Један пут јој напомену да је и она кроз Мозгово пролазила, да се и она сећа Зеленових Њива, Венца и Пландишта, па би тек опет запитала Злату:{S} Да ли памти од које је куће?

Злата, ка’ би хтела, ка’ и не би; али најзад отпоче причати Дурџани.{S} У тај мах појави се Џемиле.{S} Дурџана даде знак Злати, да ћути, — и она ућута....

После кратког разговора на турском језику, Џемиле оде....{S} Дурџана беше сметнула с ума Златину причу, и не рече да је Злата настави.{S} А то Злати беше добро дошло....

Дурџани је било заповеђено: да с њом благо поступа; да је слободи и прилагођава; да је по мало учи турском језику; да јој изнајлак омиљава турску веру, те тако да је спреми за кадуну.{S} Дурџана је, и без ове заповести, благо поступала са Златом, али је турском језику није хтела учити, а још мање јој турску веру омиљавати.{S} Њој се по глави непрестано врзло Мозгово, а радозналост је распињала, да дозна: од ког је рода и порекла Злата....

Једног дана беше отишао сав харем у амам.{S} За Туркиње је највећа свечаност и весеље кад иду у амам.{S} У амаму проведу читав дан.{S} Тамо се једе, пије кафа, шербет, лимунада, тамо се пева и весели, а ћочеци играју.

У конаку беху остале — само Дурџана и Злата.{S} Ово беше згодна прилика, да јој Злата исприча започету причу.{S} И она отпоче.

Дурџана јој упаде у реч: „Али све редом да причаш....“

— Хоћу, рече Злата....{S} Оцу ми је име Милојко, а матери Мара.{S} Имам јединца — брата, име му је Мирко....{S} Памтим, да је једном мој отац причао, да је његовом оцу, а мом деди, било име — Станимир.