Пун текст

ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ

СЕЉАНКА

ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА

СА 12 СЛИКА

ИЛУСТРОВАО

Влад.{S} Тителбах

БЕОГРАД

ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

1893

ЦЕНА 2 ДИНАРА

ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ

СЕЉАНКА

ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА

ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“

БЕОГРАД

ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

1893

ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ,

КРАЉИЦИ НАТАЛИЈИ

ДЕЛО ОВО ПОСВЕЋУЈЕ

ПИСАЦ

Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију.{S} Слегло ти се ту света тма божја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници....{S} Пријатељи са стране поседали по растовим клупама, пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“...{S} Комшије послују око пецива.{S} И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком....{S} Чича Илија трчаше на све стране.{S} Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи....{S} Смиљана његова домаћица, само мири редаре.{S} Ове се проклетнице опиле — па изгибоше;

— Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?

— Та није Миљо, лудо, ја само велим....

— Шта велиш - а?....{S} Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?

— Кога, јадна?

— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге.

— Еја, тужна ти си!

Миљана заману кутлачом.

— Миљана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!

Што сте полуделе, што не пијете ту ракију? викну Смиљана.

— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.

У тај пар чича Илија рупи у кућу.

— Шта радите ви?

— Редујемо — одговори Смиљана.

— Само пожурите — рече и изађе.

Редаре се по једаред обредише па ућуташе....

Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз плот па само шапућу...{S} Шта ли то, боже, шапућу?...{S} Ко зна!.. не може један човек све знати!....{S} Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“

Млада вођевина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она беше спремна.{S} Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж рукава црвеним и плавим памуком; по кошуљи — с преда опасала „лекедов;“ на ногама чарапе ишаране разним плетивом; дугу косу оплела у перчин — у који није уплетала „урочице“ и „калајлије“ — па је спустила низ леђа.

Била је, вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; очи црне па велике, образи к’о пришт, усне румене к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....

А умела се и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} Нема јој мане ни у чему — па то ти је!{S} Кад разговара паметно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.

— Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.

— А Станији? — упита она шапућући.

— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш....{S} Јес упамтила? рече тако исто тетка.

— Јесам тетка.

— Па онда, рано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.

— Зашто тетка?

— Не ваља се!

— Добро.

— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.

— хоћу тетка.

Тако њој лепо казује Спасенија о свему па онда рече:

— Е, рано моја, тако ти послушај твоју тетку.{S} Немој да би што заборавила!...{S} Па кад дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком!{S} Они су ти од јако и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа...{S} Са јетрвама се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и очешљај....{S} Увек се нађи у послу!{S} Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!...{S} Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.

Анђелија ћути, Спасенија настави:

— Па и њега надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери!{S} Моли се богу нека ти он здравља да па ради!{S} Немој да нам образ црвени!{S} Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти се промучи!{S} Нема ништа без муке!{S} Млада си, па ти неће ништа валити.{S} И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа.{S} А ми смо се, богме, много намучиле...{S} Од чега су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!..{S} Па, рано моја, чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња!{S} Света има свакојака.{S} Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоштену!{S} Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!...{S} То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...

Кад то рече устаде и оде редарама у кућу.

Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице је само гледе.{S} Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе.{S} Мисли јој летеше к’о лептирићи од стварке до стварке.{S} Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају....{S} Ето, овај мали дрвени креветац!..{S} Колико је пута на њему она с мајком спавала!{S} Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра..{S} Па овај таванчић!{S} Шта се пута пењала на њ!{S} К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!..{S} Колико се пута ту крила!....{S} Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...

Па онда бабо и нана..{S} Како ли ће њима бити!{S} Они су научили да их јединица пољуби у руку.{S} А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући...{S} А она у туђој кући!{S} Нити кога познаје — нити ко њу познаје.{S} И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...

Очи јој се наводнише а рибићи на уснама почеше се отезати.{S} Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело прожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат и зевање.

„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.

Па онда погледа Ику и Станију па рече:

— Благо вама! ..

Глас јој је по мало дрхт’о.

— Како? — упита Ика.

— Лепо.

— Благо и теби! — рече Ика.

— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!

— Кам’ среће!

Анђелија разрогачи очи:

— Шта велиш? !

— Кам’ среће! рече Ика.

Она је погледа.{S} Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!

— Шта ти хоћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.

— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!

— Па то би најпосле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!

—Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија....

У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом.{S} Јадна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.

— Шта радите, децо?

— Ето седимо.

—Јесте ли гладне?

— Ја нисам — рече Анђелија.

— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.

Поседаше.{S} Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} Ућутале се — муву би чуо да пролети.

— Што сте се ућутале, децо?

— А ја шта ћемо?

— Говорите што год!

— Немамо, вала, шта — рече Анђелија.

Опет настаде тајац...{S} На једаред одјекну пуцањ...{S} Ове поскакаше и повикоше у један пар:

— Сватови!...

Смиљана зграби синицу па с њом на поље.{S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те се привати руком за заслон.{S} Мог’о си лепо видети како јој кошуља на грудма поиграва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.

— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...

II.

Сватови ујездише у авлију.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола.{S} На сваким беше по петоро-шесторо.{S} У предњим колима седео је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.{S} С њим на пар седела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} На њој су блештили талири и дукати.

Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.{S} Коњаници везиваху своје коње; који су дошли на колима скакаху с кола.

— Помаже бог пријатељу!

— Бог ти помог’о!

— Јеси ли рад гостима?

— Добрим, ако бог да!

Па: цмок, цмок!

Кад се поздравише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“.{S} Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.

Кад се поче постављати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.

Марта каза деверу.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.

Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколико пута по лицу.{S} Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује.{S} Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.

Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом.{S} Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољуби у лице.{S} Марта додаде чича Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.

Анђелија је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обли јој цело тело.{S} Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је ствар по ствар коју су јој пружали.{S} А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.{S} Ње се није ништа тицало.{S} Она к’о да није чула узвике Мартине: „Јетрвице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“...{S} Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несрећна!“...

Међу тим су сватови засели за совру.{S} Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.{S} Чича Стеван понео од куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе.{S} То су они пили и јели.{S} Смиљана једнако око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије.

— Немај бриге, пријо — рече чича Стеван.

— Бога ми пријатељу, она је добра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...

Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.

Свати већ почели ручати.{S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.{S} Остали су сватови сели по старешинству.{S} Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћути.{S} Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:

„Еј, навади се Јованћићу, „Јованћићу, дилберћићу, „У срмајли јелећићу, „А на коњу алаћићу — ”хоћу рећи: на вранћићу!“...

Сватови се смеју.{S} Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!..{S} Чорбу оставите редарама!“ Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....

Одмах изнесоше кување.

Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру.{S} Он је зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватовима?....

Он је све и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији.{S} Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу на њега обратити.{S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....

Дакле он није смео да седне за ручак.{S} хоће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од срамоте.{S} Он се „приват’о“, онако, стојећи.{S} Час оде колима, час редарама у кућу и ту се с њима грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S} Пада реч к’о киша....

Почеше износити печење.{S} Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут...{S} Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим корачи преко прага, он окину... пуче к’о сињи гром.{S} Марко му не даде ни издушити — опали и он...{S} Милинко поведе Анђелију соври.

Анђелија корачаше лагано поред брата.{S} Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба трудили!....“

Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа...{S} Пошто се тако са сватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.

Чича Стеван и чича Илија већ ручали.{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.

Сад настаде даривање.{S} Смиљана приђе зету носећи на руци кошуљу.{S} Пољуби се с њим; он њу пољуби онда у руку и прими дар.{S} Чича Стеван даде „баби“ уздарје...{S} Сад навали женскиње: стрине, снаје, сестре, рођаке и комшике.{S} Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењом лежаше крш кошуља, чарапа и пешкира.{S} Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић....

На послетку приђе чича Илија.{S} Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се диже, скиде капу, пољуби старца у руку и прими чашу.{S} Отпи мало па је пружи старом свату.{S} Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп.{S} Младожења се прекрсти, уста иза совре и оде колима.

И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговарају.{S} Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.

— Отварај, море, обићу! —- викну он.

— Плати па ћемо отворити! — одговорише му изнутра.

— Па да платим кад није друге.{S} Колико тражиш?

— Колико дајеш?

— Цванцик.

— Мало је!

— Ја колико?

— Три.

— Много је!

— Није!

— Не дајем ја новаца тако лудо.{S} Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.

— Јок!

— Ево још „полутак!“

— Јок!

— Ни паре више од два цванцика!

Врата се отворише.{S} На прагу се указа Мара, најмлађа сна Анђелина.

— Дај паре! — рече она.

Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.

— Дај оба здрава! — рече Мара.

— Нисмо годили.

— Затворићу врата!

— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.

— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?

— Јесмо ли намирени? пита Марко.

— Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.

— Сад да се пољубимо! — рече Марко.

— Е да?

— Ја, ваља се!

— Нека, нека баш!

— Ама ред је!

— Па ако!...

— Море, Марко, шта је са спремом?{S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.

— Шта велиш?!. јекну Марко.

— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима).{S} Наговориле редаре једног ђаволана....

Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.

— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....

И у мал’ не затвори сандук подижући га.{S} А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.

Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.

Марко приђе својим колима.{S} У њима стоји бураг.{S} Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.

— А где си ти био? викну Марко на њ.

— Ја само мало одмакох па....

— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци!...

— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.

Они око кола попуцаше од смеја.{S} Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.

— Зар тако — а? — упита их.

— Ха, ха, ха!.. хи, хи, хи!... хе, хе, хеј!... смејаху се редаре.

— А која је?

— Миљана.

— Што лажеш — кад је Петрија?

— Од куд сам ја!... ти си, сестро, бога ми!... ти си наговорила Перу!...

За мало па се редаре завадише.{S} Пљешти!...{S} Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакрише.

Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....

— Ајде Марко! — викнуше сватови.

— Шта, зар полазе?

— Ја!

— Збогом!

И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ствари...

Полазак прекрати све.{S} Изађоше да се поздраве с Анђелијом.

Она стајаше с братом изнад кума и старојка.{S} Спустила превез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке.{S} Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“...{S} Стеже јој се срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца..{S} Овако — само гута пљувачку....

У тај пар викнуше да се иде.{S} Цигани почеше свирати, народ се узмува: свако иђаше својим колима....

Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванцик у руку.{S} Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.

Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем.{S} Он јој пружи руку — она пољуби.

— Збогом, бабо!

Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.

— Збогом пошла, ћери!{S} Жива и срећна била!...{S} Немам, ти, синко, много говорити....{S} Слушај старије и чувај образ и поштење!...{S} Немој да ми осрамотиш ову седу косу!!...

Она приђе мајци.

— Збогом, нано!...

И подиже превез да је у руку пољуби...{S} Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад угледа оне раширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе је облише и падаху на руке мајчине.{S} Зајеца к’о сисанче...{S} Речи није могла прословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...

Би јој лакше.{S} Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући.{S} Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе...{S} Онда је девер поведе кумовским колима.{S} Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).

Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.

— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку.

— Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!

Па се изљубише.{S} Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.

— Јесмо ли готови?

— Јесмо!

— Полази!

— Збогом, домаћине!

— Збогом пошли!

— Опрости шалу!

— Нек је богом просто....

Марко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.

— Стој, пријатељу!

— Кам’ мој топрак? — рече једна

— Кам’ моја кутлача? — рече друга

— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.

Он им показа руком на кола и рече:

— Тамо је све!

— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.

Марко је одби руком.

— Није те ни срамота — рече он — даривала ме па хоћеш да отмеш!

— Од куд сам те даривала? — викну Петрија.

— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.

— Ја шта сте радиле!

— Па камо уздарје? — питаше оне.

— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!

Дарну коња петама и одјури трком....

Тако им је одшалио шалу...

III.

Дан беше леп.{S} Небо чисто к’о огледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја....{S} Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.

Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез те гледала на све стране.{S} Она се поздрављаше са оним великим растовим крстом што стојаше на раскршћу пред њеном кућом....{S} Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!....{S} Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену.{S} Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу....{S} Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле)...{S} А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....

Кола изиђоше из села...{S} Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови...{S} Свуд је она ишла.{S} Ето њене ливаде!{S} Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале.{S} Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикнуле па побегле....{S} Па ево и гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Станија румени и смеје се....{S} У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он.{S} Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она....

Кола јурише све дање.{S} Ево и њеног травњака!{S} Ту је она лане са мајком овце „јагњила“.{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје.{S} Па, кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....

Кола одмицаху све дање..{S} Насташе непозната места...{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...

И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати.{S} Њена нога није овуд никад корачила...{S} Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.

Она спусти превез на очи па се замисли:

„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити место налик на моје рођено?{S} А кућани, каки ли ће ми бити они?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?...

Онда се поче сама куражити:

„А што да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они немају своје у туђини?..{S} Право вели тетка, треба се њима умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...

— Ево нас већ! — рече девер.

Она подиже превез...{S} Неколико коњаника поче се утркивати.{S} Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.

За мало па се указа и село.{S} Куће ушорене; око кућа засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто ла’нуло на срцу...

Таман они на савијутак, а Марко пред њих.{S} Он пребацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.{S} Сватови стадоше.{S} Неки узеше по режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке.{S} Пошто се по једном обредише — пођоше...

Народ изаш’о па улицу да види сватове.{S} Коњаници разиграли своје малене али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..

Ујездише у авлију.{S} Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади нож из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).

Кумовска се кола обрнуше пре кућом; кум искочи.

Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче...{S} Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери....

Међу тим свирачи удесили игру, те се око кола увати коло.{S} Анђелија се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.

Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке узе со — па уђе.{S} У кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.{S} Свекрва јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.

Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:

— Оволико среће и здравља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...

И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.

— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.

Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико стараца.

Још од врата поче се Анђелија клањати.{S} Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку.{S} Тако пред сваким.{S} Онда им прође иза леђа и поче дворити... —

Ноћ се спусти на земљу.{S} Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко светлуцају; светњаци се успролетали тамо-амо...{S} Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...

После вечере беше живље.{S} Младеж се искупи око свирача; старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе па се договара, како ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и кокоши са седала; некима опет сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом....

Свирачи заствираше — коло заигра.{S} Најпре се ваташе само момци; мало по мало прошара се коло и женскињем....{S} Старци гледе па се смеше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.

— ’Оћемо ли, Машо?

— Шта?

— Мало старински....

— Да играмо зар?

— Ја!

— Батали!

— Што?

— Болеће ноге!

— ’хоће ја!.. ајде!

— Шта му драго; ајде!...

— Чујеш, Васо!

— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.

— Деде једну ”Мачванку“.

— 'Оћемо сад!

И засвираше „Мачванку“.{S} Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ватала се младеж.

— Развуци! — виче чича Стеван

— Колај! — виче Маринко Мандић.

— Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.

— Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.

Колом се разлегаше смеј.

— Места! — викну Маринко.

Свирачи засвираше „места.“...{S} Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.

И тако до по ноћи.... —

Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се — послушала.

Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић.{S} Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез.{S} Миленија јој рече при поласку:

— Сутра ћу те пробудити.

— Добро — рече она.

— Лаку ноћ!

—- Лаку ноћ!

И Марта са Миленијом оде из вајатића.

Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.

Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.

„Што сам се ја поплашила? питаше се она. — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за то!..{S} А још кад се разманем па почне радити — шта ће онда рећи?..{S} Онда ће ме морати волити!..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...

Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала.{S} Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...

На пољу ларма.{S} Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...

Анђелија сањаше:

К’о убрађена већ па трчи те ради.{S} Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из свињца и циче око ње...{S} А она к’о узела цвеће па се закитила, па се смеје од милоте и певуши од радости...{S} Свекар јој виче; „Тако, ћери, срећна била!“..{S} Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује....

На једаред, к’о чује она кола.{S} Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А!.. дошли у походе!“...{S} И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули...{S} Они поседали тако, па питају за њу.{S} А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је.{S} На послетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...

Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.{S} Она му приђе а он рече:

— „Вала, дијете, — то ми је право!..{S} Немој ти мене гледати... јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....

Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се...

Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли.{S} Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет...{S} На пољу беше тишина; — све поспало.{S} Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне.{S} Она мишљаше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.

„Шта ли ће да значи?...{S} Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала.{S} Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!..{S} Како ’но ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!...{S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој кући први пут ноћи.{S} Да се није мени предсказало?...{S} Може бити!..{S} Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се....{S} Само да се нисам онако смејала и певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“

Па јој онда сену кроз главу друга мисао:

„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код куће?...{S} Они сигурно спавају...{S} Јок, не спавају!...{S} Нана седи сад у поњавама па мисли: и’ како је мени овамо.{S} Сад она вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“.{S} Еј, моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Немој ти мени овако или онако — ради овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“

— Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.

Она скочи.

— Чујем!

— Зар си будна?

— Ја!

— Отвори!

Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.

— Гле!... ти се обукла већ!

— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.

— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!...{S} хоћеш ли са мном на бунар.

— ’хоћу.

— Е ајдемо!

И обе изађоше из вајата.

Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело лишће; по нека кокошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора....

Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.

Заватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се онда заједно помолише богу.

— Сад да наспемо судове — рече Миленија.

Анђелија довати кову.

— Немој ти, снајка!

— Што?

— Полићеш се.{S} Дај мени!

— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.

Миленија је погледа па рече:

— О, снајчице.

— Чујем!

— Ајде да се пазимо!

— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.

— ’Волико! — рече она и рашири руке колико год може.

Анђелија се насмеја.

— Е, добро, да се пазимо!

Миленија је загрли.

— А знаш ли ти да си лепа?

— Е? — упита Анђелија.

— К’о вила...{S} П’онда наја вели....

Анђелији заигра срце.

— Шта вели? — пресече је.

— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теби!..{S} Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице; ’хоћеш ли и мене изучити раду?...

— ’хоћу, заовице!

— Знаш како ћеш ме звати?

— „Дилберком“ — рече Анђелија.

— Марта ме зове ”дилберком.“

— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.

— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда знаш шта још?

— Шта?

—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти сутра“!... па онда скочи и побеже на поље.{S} А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те волимо!...

— И ја вас! — рече Анђелија.

— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.

Анђелија пође за њом.{S} Прса јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна....{S} Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у кућу.

Миленија остави судове у долап па онда поче ложити ватру.

— О, голубице!

— Чујем, снајчице!

— Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.

— К’о и у свакој кући, — рече Миленија.

— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.

— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?... шепртљом...{S} Он свима издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.

Она само ’хоће да се ради.{S} Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права....{S} Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па оде у њиве.{S} До мрака никако и не долази!...{S} Очију ми, снајчице, у нашој кући није тешко умостити!...

— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....

Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све онако показати!{S} И Стана ће те поучити.{S} А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...

Анђелија је пољуби.

— Моја слатка голубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.

Пуна срца неке радости корачи и стаде на праг, па са њега погледа у авлију....{S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.{S} Она се окрете Миленији.

— О, голубице!

— Чујем, снајчице!

— Дај ми парче леба!

— Што ће ти?

— ’хоћу да дам белову.

Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.{S} Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:

— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!

— По чему?

— Неће се пас умиљавати око непријатеља, тако вели наја.

Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.

— Овде ми се допада! — рече она.

Па онда узе метлу и почисти кућу.{S} Поможе Миленији те успремише.{S} У тај пар Марта уђе.

— Добро јутро!

— Бог помого!

— Ви устале већ!

— Ја!

— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.

— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло.{S} Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...

— Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.

— Јесам.

— Јеси ли ишла на воду?

— Јесам.

— Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?

— Могу — одговори Анђелија.

— Не брини се ти ништа!{S} Све ћу ја теби показати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S} Седи.

Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.

— Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.

— Баш си ти, снајчице!... рече Миленија поруменивши.

— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.

Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију.

— Не бој се!...{S} Неће ти јетрвица ништа.{S} Је ли, јетрвице?

— Што је дираш толико? — упита Анђелија.

— Бога ми, снајчице!...

— Волиш га! пресече је Марта.

— Е па волим, шта ћеш ми!

— Тако кажи!..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!

— Лепша је од тебе! рече Миленија.

— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.

— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.

— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.

— Немој тако више; може чути наја...

— Не бој се!...

И измирише се....

Народ поче устајати.{S} Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.

Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S} Они се онда помолише богу.{S} Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.{S} Поклони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.

— Ала у мене бује табани! — рече кум.

— Море — није, море, него, куме—мене боле ноге! — рече чича Стеван.

— Ала се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.

— Зар ти пада на памет? — упита чича Стеван.

— Море, како не пада!{S} Нисам се изигр’о ’нако ни кад сам мога Милована женио!

Свануло.{S} На пољу се дигла ларма!

— Зете, камо ракија?

— Нисам ја мејанџија! — виче Марко.

— Ево Драже.{S} Разболео се!

— Шта је Дражо? — пита га Марко.

— Море, мани:

— Да ниси болестан?

— Ја шта сам!

— Чиме да те лечим, по богу брате?

— Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража.

Сватови се насмејаше.

— Пунице, дај ракије!{S} Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.

— Сад ћу баш!

— Чујеш ли: — биће свашта!

— Марим ја! — рече Марта.

— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом.{S} Она побеже.

— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.

— Ко ватра! — додаде чича Стеван. — Синоћ начинио читав пачариз.

— И ти ћеш довече платити!

— А морам....{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....

Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље.{S} Сватови поседали па пију ко варену ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.{S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.

— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.

— За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, пригрли, пољуби — па онда опет једе печења и пије вина.

Сватови се опет засмејаше.

— Баш си ти, Драже, неки несрећник! — рекоше му сватови.

— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.

Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака....{S} Цигани оправљају жице на ћеманима, које су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“

Сватови седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....

Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње.{S} Све се то устумарало: неко тражи узду, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали..{S} Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа...{S} Спремају се на венчање.

— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.

— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.

— Е лепо.

Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.

Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше.{S} Са старим сватом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.

— Трке нећу!... викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..{S} Сад крећи!...

Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.

Анђелија опет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше много мирнија.{S} Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала.{S} Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави.{S} Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила њему да јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприје.{S} И она је те речи брижљиво у себи понављала.

Наиђоше на ћуприју на Батру.{S} Чим кола пређоше опа прошапута:

„Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..

— Ово је опет наше село — рече јој кум.

— А како се зове ово што сад пређосмо,

— Совљак.

„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.

Дођоше на савијутак.{S} Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...

Кола ујездише у црквену порту; она сиђе.{S} Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вођевина....{S} Чича Стеван оде са кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену...{S} Свирачи засвираше — младеж заигра.{S} Сватови, који су пре стигли ватаху се такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно онога... сви играју заједно.{S} По неки пуцањ тек одјекне..{S} Момци меркају и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху оком намигују, а оне шапатом...

Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.

Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране.{S} Попа јој заповеди те целива икону Богородице.{S} Стрепела је од неке „страве“.{S} По дрхтању познаје се да се уплашила.{S} Никако није смела погледати у младожењу.

Поп им даде свеће и метну прстење на руке.{S} Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут упита:

— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?

— Имам — одговори он полако.

— Да се ниси обећао којој другој?

— Нисам.

— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?

Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.

„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.

— А? — упита поп.

— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.

— Шта велиш? — упита поп.

— Имам — рече она мало јаче.

— Тако кажи!{S} Да се ниси обећала коме другом?

— Нисам.

— Већ својом драгом вољом?

„Е није него још нешто!“ — помисли она љутито.

— А?

— Ја!

Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на столу.{S} Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише...{S} Онда изљубише обоје у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе.{S} Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.

Пиштољ Марков то одмах огласи.

Још мало поседеше код цркве — док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући...

Код куће их дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.

Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог свата....{S} Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разуме се, пошто се најпре поклони.

Сватови се шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.

— О, Дражо!

— Ој, Маркићу!

— Где ти тако „окисну?“

— Овде, код редара.

— По богу брате, а ми се подависмо прашином!

— Е, така вам нарав! рече Дража.

Сватови се засмејаше.

— Богме ви сте паметни! — рече Марко.

— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.

— Има човек — рече неколико њих.

— Каки човек, јадна му кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати...{S} Само, шта он прича!...{S} Навадиле се у њега жене на ракију — на к’о смукови.{S} Погибе лепо човек с њима!...{S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!..{S} Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село.{S} Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.{S} Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног дана нађе он њих све у качари.{S} Оне удесиле процеп од дрвета, у процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ.{S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...

Сватови се заценуше од смеја....

Изнеше печење.

— Шта је то? — упита Дража.

— Печење, зар не видиш? рече му Марко.

— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....

— Што вараш? — упита Марко.

— Нисам среће ми!...

— Како? — упиташе сватови — зар ниси, макар, синоћ јео?

— Јок!

— Зашто?

— Зато што сам се опио!....{S} Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!...

Сватови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.

— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.

После ручка старији поседаше у ’ладове, па, пијући, гледаху како младеж игра — — — — — — — — —

Сутра дан старине се нешто успавале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу.{S} Многи од сватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.

Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.

Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну конђу, која јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше по памети; она се прашташе са својим девовањем:

„Збогом, моја радости, збогом, моје царовање!...“

А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:

— Шта ти је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш си луда!...{S} А шта нама вали?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!...

— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала...{S} Није лако раскинути са животом на који смо навикли!{S} Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђелији...{S} Усуд нам је тако усудио!...{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије...{S} Не бој се дакле!...

То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у руку.

— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — рече Живана.

Анђелија седе на малу столичицу.{S} Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним милоште и рече:

— Ћери моја, — не буд урока — ти си лепа к’о уписана!...

— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.

Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика.{S} Те ниске су понизане на платну и преклапају једна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.

Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.

Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати...

Почев од свекра она опет изљуби све: кога у руку кога у образе, па — с девером — стаде дворити старојка.... —

Већ беше ручаница.{S} Совра је постављена; само су очекивали кума.{S} На послетку ето и њега.{S} Чича Стеван, старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...

Попише још по неку па заседоше за совру.

Поједоше чорбу и кување па онда почеше износити „част“.{S} Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаже.

— Зар баш ја'? — упита Дража.

— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.

— Зар нема никог паметнијег?— упита Дража опет.

— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.

На реду је да се прво прикаже кумовска част.{S} Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и рече:

— Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио — част дочек’о!{S} Срећан био куд одио!...{S} Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно.{S} Са пријатељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...

— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.

Дража метну кумовску „част“ на совру па узе старосватску....{S} И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад приказа све три онда узе „част“ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:

— Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела брава, гојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву воштину цедиш не би капатке масти исцедио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови!..

— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.

Сваку „част“ пропратио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење..{S} Сватови се сити насмејаше —- али се нико не наљути.

Пошто ручаше Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.

Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кошуљом.{S} Глатка к’о патка, танка к’о поњава: куд се њом почеше кожа ће слетити; провукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка обути“! (за то што су мале)...{S} Шала његова зацењиваше смејом сватове.{S} На сваки његов „приказ“ они одговараху:

— Амин, да бог да!...

Сврши се и то.{S} Дража поиска једну чутуру.{S} Они му дадоше.{S} Он се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — напи се па седе.

Стари сват узе један земљани чист тањир, одреши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ.{S} Онда поднесе тањир куму; кум уради то исто.{S} Сватови почеше дрешити кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свију прикупи он пружи онда и тањир и новац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беше њено.

За старим сватом пође ашчија са кутлачом да се наплати за труд.{S} Сватови даваху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и старојко платише колико је погођено (кум и старојко плаћају свираче) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..

Онда се дигоше иза совре и уватише коло.

Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „шарено коло“.{S} Старојко са зетом састави у колу младожењу и невесту, те проиграше мало, па се онда коло пусти...

Кад мрак паде на земљу, дигоше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати.

Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...

Девер оде, сватови се разиђоше сви.{S} Само оста зет који ће се сутра — са комшијама и редарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .

VI.

Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...

Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане.{S} Ту они подигну кућерке какве су могли.

Панта је имао само једног сина по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.

Катић одмах узме Петра за пандура, а чича Панта остане са унуцима Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.

Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему јунака па га није одвај’о од себе.{S} Он му је био као неки старешина над пандурима.{S} Њему је само смео поверити најстрашнија места — на да се ни мало не брине.

Катић је имао један чудан обичај.{S} Чим се Турци заћуте неколико дана — он одмах крене своје пандуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни.{S} Много је пута Петар осоколио у тим нападима и скоро никад се није без плена вратио.

Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} Катић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:

—- Доста, јунаци!{S} Дрште се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест пренети преко Дрине!{S} Ноћ је мрачна — Турци нам неће моћи ништа учинити!...

И нагазише на Дрину.{S} Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.

Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..

Пуче потоња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак....{S} Он се само простре не пустивши ни гласа.{S} Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...

Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака....

Донеше га кући....{S} Чича Панта паде по њему и закука.{S} Љубио му је косу, лице, очи и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака.{S} Мирјана — жена његова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.

За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухвати за очи.{S} Ови заћуташе....{S} Он диже руке с очију, скиде капу, приђе посрћући мртвом телу очевом,прекрсти се и целива га....{S} Онда му се маши паса и повади оружје....

— Шта ћеш с тим '? — упита га деда кроз плач.

— Зар мислиш да ћу седети скрштених руку? — упита Сима задевајући оружје за свој силај.

— А ја!

Сима слеже раменима.

— Ко ће мене стара ’ранити; ко ће мени очи заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.

— Ето Стевана! — рече он.

— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.

Он се врати натраг.

А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Парашницу.

Са храбрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука.{S} Никуд се овај див без Симе не мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим опасностима.

А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:

— Да гинемо, Симо!

— До једног буљубаша!

— Да оставимо спомен!

— Спомен, којим ће се Срби поносити! — одговори Сима.

И они су се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, кад од оружја оста само комађе, кад се Зека очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хватове дрва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке...{S} Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....

Глас о смрти његовој убио је старог Панту.{S} Он издану на рукама Стевановим....

Спаде кућа на Стевана.{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену матер своју.

Али она је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се наврши година од Симине смрти — она нагна Стевана те се ожени — па на скоро, после његове женидбе, умре...

Стеван оста са Живаном и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала.{S} Радили су од рана јутра до мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван прошираваше своје имање...{S} А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....

Мир осигурава живот земљораднику.{S} Кад је мир, на њега се срећа смеје....{S} Кућа Стеванова поче напредовати.{S} Он ожени Нинка и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му синове.{S} Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се милио сваки рад...

Његова се авлија пунила лепим зградицама.{S} И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{S} Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....

Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно.{S} Он постајаше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио.{S} Он беше потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....

У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...

Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у рукама и ногама, па онда у целом телу....

Да вам га само опишем!...

Али то није нужно....{S} Старац је — старац.{S} Узмите колико их ’оћете — сви су налик један на другог..{S} У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су уздрхтале руке од рада и ноге од тумарања....{S} Тако је и чича Стеван...

Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе....{S} Кад устане од спавања нигде се није хтео умити него на бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....

Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица.{S} Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање.{S} С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — она ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.

Њојзи не беше тешко уранити.{S} Кад је чича Стеван сазив’о мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....

Па и овако старој није јој се тешко сагнути ни укаљати.{S} До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде.{S} Њих је она упућивала и учила свему добром.{S} Код ње не беше „особине“, њена сна није могла казати: ово је моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре свака узимала, колико јој треба.{S} Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могло сакрити....

Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је

— право да рекнем — волила....{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не може волити?...{S} Може, богме, те још како!...{S} Младић воли бујно — старац нежно; младић воли тело — старац душу....{S} Младалачка се љубав топи у пољупцима — старачка у пажњи....{S} Младалачка је љубав основана у погледу — старачка у познавању!...{S} И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не познаје; он познаје само њено лице, њен осмејак, њене очи, њену косу — њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу.{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се смејати старцу, кад тужи за својом старицом.{S} Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —

Нинко је био миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише само онда, кад је хвалио имање....{S} Мушке деце није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, који незнају за своју сопственост.{S} Запитај га:

— Чија је ово њива, Нинко?

— Наша, одговорио би он.

— Чије је ово дете?

— Наше — одговорио би, па ма било и његово сопствено.

Све, што су имали, то је било задружно.

Синови Стеванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знали само оно, што су из Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о у кошници.{S} Није, дакле, чудо, што се Стеван тако обогатио.{S} Ово је била права сеоска задружна кућа....

VII.

Зора заплавила.{S} Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мало по мало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен....{S} Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учестали, сеница цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...

А Анђелија уранила.{S} Одложила ватру, успремила и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....

Има осећаја, које човек не може да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки су осећаји овладали Анђелијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца....{S} Осећала се лака к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....

Заватила воде па се пљускала по лицу, онда се убрисала својим пешкирићем па се молила Богу:

„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} Молим ти се, Господе!... молим ти се, Господе!.... молим ти се, Господе!....

Прекрсти се још неколико пута дубоко клањајући.

Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.

Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара...{S} Таман да корачи преко прага а Живана пред њу.{S} Уранила старица да снају „поучи“.

— Добро јутро, мајко! -

— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.

— Уранила си већ?

— Јесам, мајко.

— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.

Анђелија унесе судове у кућу.{S} Живана уђе напред.

Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.

— Ти си добро уранила?

— Јесам, мајко.

— И ја ураних да ти ред покажем.{S} Јеси ли стрљала обућу?

— Јесам, мајко.

— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.

— Све, мајко!

— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради увек тако, па ћеш ми бити права.

— ’хоћу, мајко!

Срце јој играше од радости и задовољства.{S} Она погледа Живану, погледа јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужност, па рече.

— Кажи ти мени, мајко, и друге моје послове.

— Лепо, ћери!...{S} Кад ти свекар устане, однећеш му обућу.{S} Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешљати.

— Добро, мајко.

— Онда ћеш му послужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.

— ’хоћу, мајко.

— Онда ћеш изаћи те наранити пиљеж.

— Добро мајко.

— Па, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.

— ’хоћу, мајко.

— То ти је пос’о за јутра.{S} Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редари у свему и надгледати децу....{S} Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?

— Разумем, мајко!

— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде!

— И биће, мајко!

— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.

— Све ћу радити, мајко!

— Још нешто, ћери!...{S} Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно....{S} Све се мора претрпити.... Ако ме послушаш — благосиљаћу те, а ако не послушаш — проклећу те!...

— Послушаћу те, мајко!

— Е, добро, ћери!..{S} Сад знаш шта ти је пос’о — па тако ради!...{S} Него Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ћери моја, поучићеш у радовима и моју Миленију...

Ту старица поста нежнија.

— ’хоћу, мајко, што год знам! — одговори Анђелија радосно.

Старица је пољуби у образ а она њу у руку.

— Ајде, ћери, поли ми да се умијем!

Анђелија јој поли....

Мало по мало почеше се дизати и укућани.{S} Анђелија однесе обућу свекру....

Траже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...

VIII.

Анђелија отпоче радити.{S} Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.

Живана викну.

— Чујем, мајко!

— Ћери моја, сад ћеш се ти бринути и о конаку.{S} Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.

Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница па оде у конак.

Тамо поли и почисти па шареницама застре кревете и клупе.{S} О прозоре повеша неколико кита босиљка да мирише.{S} Ствари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.

Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.

— Тако, ћери, сад ми се допада! — рече она.

Анђелији срце препуно.{S} Она је трчала од ствари до ствари к’о челица од цветка до цветка.{S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} Осећаје њене мог’о би сравнити са осећајем девојчице кад први преглавак изради, или, са осећајем ђачића кад прво слово напише.

Она је трчала и даље.{S} Сваку не успремљену ствар у авлији успремила је.{S} Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.

Сву је децу умила и очешљала.{S} Она трчаху око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{S} Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?....{S} Јок брате!....{S} Ти њима осмејак — они теби душу....

Око подне дође чича Стеван са кметом.{S} Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{S} Они одоше у конак а она у качару да ракије наточи.

Пошто је — клањајући — ушла и послужила најпре свекра па онда кмета — чича Стеван рече:

— Иди де, дијете, види што год ручка.

Она се поклони и уступаше корак по корак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.

Кмет рече:

— Добра ти сна!

— Добра.

— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.

— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.

— Ја, знам Илију.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митровицу.{S} Честит човек!

— Ко, зар пријатељ Илија?... — Оно ти нема под небом!

— И нема! — рече кмет....

Они продужише разговор о чича Илији.

А Анђелија се са редаром стараше за ручак...

Дође и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта.{S} После им опра ноге и поли те умише руке, па оде да поставља синију.

Чича Стеван рече:

— Да се молимо богу!

Сви се дигоше.{S} Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S} Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњана, прекрсти се, окади свећу, себе и укућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....

Кад се молитва сврши чича Стеван пирну у свећу, рече: „на здравље молитва“ — па онда заседоше за синију..

Анђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено.

За вечером се водио разговор о орби.{S} Живана се договараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћетен. ..

Пошто су вечерали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија седе са редаром за вечеру.

Чича Стеван поседе још мало па устаде.{S} Диже се и Нинко и све мушкиње.{S} Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.

— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — рече Живана.

— ’Оћемо.

—- А сад, лаку ноћ!

— Лаку ноћ!

Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.

Кад се вратила у кућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватре па ћеретају.

— А, ево младе! — рече Стана.

— Шта ти ради момче? — пита је Марта.

— Шта ће радити? — спава — одговори Анђелија.

— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.

— Тражила сам рад! — одговори Анђелија поруменевши.

— Е, баш је тај рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...

— Баш си ти јетрвице!...

— Шта сам ја?

— Није те стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно.

— Бога ми баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! ..{S} Миленија скочи па увати Марту за уста; Стана се смејаше од свег срца...

— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.

— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуштајући је.

— Нећу кад си така!...{S} Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом.{S} Шта се сад, бајаги, стидиш?

— Опет ти?...

— А знам да ћеш јој све и сама причати....{S} Немој, немој устајати — нећу више! ’хоћу да приповедам.

— Е, дела!

— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита Марта.

— Смешно! — викнуше све три.

— Добро.{S} Седи јетрвице!

Анђелија седе.

— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....

Миленија скочи.

— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.

— Боље немој: — побићемо се! — рече Миленија.

— Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!...{S} Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...

— Тако треба! — рече Стана.

— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре.{S} Отишла ја Синђића кући на прело.{S} Нико ме није видео кад сам отишла само Петра.{S} Кад, на ђавола, мене наја потражи ноћу....{S} Сутра дан сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло....

— Тако је! — рече Стана.

— Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме.

— Не љутим се ја — него ме стид! — рече Миленија.

— Чуда боже!...{S} Стид!...{S} А зар она није никад са момком стајала?

Миленија погледа у Анђелију.{S} Она ману главом у знак одобравања....

Лепа девојчица беше Миленија.{S} Протегљаста, црних очију и косице, румених обрашчића, још млечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби

— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!

— Право ми реци, кадивице, што ћу те питати — рече Стана.

— хоћу, вала!

— Је л’ те пољубио који пут?

Миленија обори очи и порумене к’о руменика.

— А?

— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?

— У оба ока и оба образа.

— А кад?

— Летос, на моби код нас.{S} Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..

— А јеси ти њега? — упита Марта.

— Нисам.

— Вараш?

— Очију ми нисам!

— Добро, добро — не мораш се клети!...{S} А право ми кажи, волиш ли га?

— Хм, хм!...

— Баш много?

— Све о њему мислим!..{S} Неку сам га ноћ и саснила...

— И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снаја!{S} Ми ћемо то све лепо удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом!...

Миленија се замисли....

— ’Ајде да певамо! — рече Марта.

— ’Ајде вала!

— Де ти, јетрвице!

— Што ви најпре? — упита Анђелија.

— ’Ајд најпосле.{S} Дед Стано! „Маглица се пољем повијала“...

И запеваше:

„Маглица се пољем повијала „То не била ни маглица сама, „Већ то била Ђурђевица Мара, „И она се с деверима кара: „„Ој, девери, моји недевери! „„Не газ’те ми мога винограда, „„Што је Ђурђе болестан садио, „„Сваку лозу сузама залив’о“”...

— Шта велиш, јетрвице? — упита Марта.

— Лепа песма! — рече Анђелија.

— Де ти једну!

— Не могу да се сетим!

— Шта не можеш?{S} Де једну девојачку!

Анђелија се замисли.

— Јеси л’ се сетила?

— Јесам.

— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:

„Где ћеш бити, мала Кејо, „Да довече дођем?“ — „Ја ћу бити у ђул башчи „Босиљак сијати. „Босиљак ће мирисати: „По мирису дођи!“ „Где ћеш бити, мало Кејо, „Да довече дођем?“ — „Ја ћу бити у вајату „Дукате низати. „Дукати ће звекетати: „По звекету дођи!“...

Анђелија ућута.

— Чисто ме мину жеља! — рече Стана.

— И мене! — рече Марта.

— Видиш, кадивице, како се договара?

— Видим — рече Миленија.

— Како ти шараш те чарапе? — упита Марта Анђелију.

— Ето, види.

— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара!

Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.

— Баш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.

— Даћу голубице.

— А ’хоћеш ли умети? — упита је Марта.

— Па показаће ми она.

— ’хоћу голубице.

— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова.{S} Право ми кажи: је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта.

— Јесам — одговори Анђелија.

— А ко те је научио?

— Снаје.

— Јеси л ти клечала и онај ћилим? — упита Стана.

— Јесам.

— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочнем.

— Даћу.

— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам од куд ти онаки!

— Па, кажем ти, да сам све од снаје добила почетке.

— Тамо, код вас, лепше раде него код нас — рече Марта.

Анђелија поче хвалити своје место рођења.{S} Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован!...{S} Нећеш ти у ње наћи кончића да није на свом месту!...

— Па, велиш, још је девојка?

— Моја другарица.

— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.

— Ког Перу? — упита Анђелија.

— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.

— Молим те говори! — викну Анђелија...{S} Очију ми мојих, нећете се преварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.

— То ли је она? — упита Марта.

— Ја!

— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта.

— Како покајали!..{S} Оно је женско.{S} Што очима види — то рукама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика у једном селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислила на свој „сент!“...

— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече

Стана.

— Кажи им, слободно, нека је просе — неће се кајати.

— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.

— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!

— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.

— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се....{S} Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја.

— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.

— Ама к’о добар дан!

— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати.

— Кажи јој слободно: нека не тражи на другом месту.{S} Могу проћи свет — али онаке не могу наћи!

— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?

— Ама кажем ти: к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта зна....

— Здрава је! — вели Марта.

— Е онда ће је тата испросити — не може валити!

— Дај боже! — рече Анђелија.

Разговор пређе ма друге ствари.{S} Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне...{S} Миленија се са свим ућутала.

— Што си се ти ућутала, дилберко?

— А... ништа!

— Како ништа?

— Ништа, не говори ми се! — рече Миленија

— А ти певај!

— Не пева ми се!

— Како то: ти тако млада, па ти се не пева?...{S} Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..

— Ја не могу!

— Да не смета Милан?

— Јест, он смета! — рече Миленија.

— Марта поче враголасто певушити:

„Милан иде странчицом, „Миленија стазицом, „Бацали се јаглуком, „И зеленом јабуком, „Нису се свадили, „Већ су се љубили. „Мушко чедо родили, „За руку га водили“...

— Е није него још нешто! — рече Миленија срдито..{S} Дуго су се шалиле....

Било је глуво доба кад су се разишле.{S} Ништа се није чуло осим попка где пева; ништа се није видело осим по ког светњака...{S} Све је друго заспало.,..

Она је вршила своје послове на задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задовољна.{S} Нигде није стајала — свакад је посла налазила.{S} Живана се свуда њоме хвалила.{S} Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на посело, а она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:

— Ново сито о клину виси, Жико!

— Није то!...{S} Знам ја шта је — шта!...{S} Погледај јој око, погледај корак — па види шта вреди!...{S} Не варам се ја!..

А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родила.{S} Вели Стани:

— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..

Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван Саву па му рече:

— Деде, море, опреми се, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S} Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријатеље.“

Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро.

„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ — шапуташе она у себи.

Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све...

Тога дана ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о својим укућанима.

„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?..{S} О моја мајко!..{S} Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема твоје неге, твога милостивог ока, нема твога загрљаја, нема твоје науке!...{S} Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...“

Па јој срце зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе...{S} Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.

„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала.{S} Никад се не би нас три растајале!{S} Или би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’хоће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они живи; да ’хоћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“

„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Филипа на руке па се с њиме играм.{S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} Онда заређам те покупим перје кокошије по авлији — па у вајат те узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо!{S} Ту ти је шала, ту ти је смеј...{S} Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те проси мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — „Такве су у мене ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра...{S} Смеј до неба...“

— О Анђо! — викну је Живана.

Она се трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.

— Чујем, мајко.

Иди-де, ћери, те донеси воде.

— Сад, мајко.

Узе судове па пође на бунар.{S} Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише.{S} Као да одоше у ведро небо...{S} Она је пробала на силу:

„Па, онда, онда Ика... па, онда, Стаја...{S} Ика тури руку у недра, па“...

Прекинут нит!...{S} Не беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи...

Дође јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...

Али кад се врати натраг -— опет се узе смешити.{S} Шта ће — мора!...{S} Ко би се смео накомрштити?{S} Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..

Прође дан.{S} Пред вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже боље отрча она те отвори капију.

Сава скочи с коња.{S} Она притрча те ухвати коња за дизгине.{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.

— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.

— Здрави су.

— Шта ради бабо?

— Здраво је.

— А нана?

— И она је здрава.

— А укућани?

— Сви су здрави и поздравили су те.

— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?

— Доћи ће ти и отац и мати.

— А кад?

— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.

— Вала Богу само кад су здрави.

За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.

— Прија Смиљана, брате, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мало, па пита за снају: како је, слуша ли?

— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.

— А, много ти којешта говори! — рече Сава.

— Бога ми има и коме!...{S} Док му само одем — направићу пачариз по качари!

— Богме и он теби то исто прети!

— Имаће посла док нашој качари науди! — рече Нинко поносито.

— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.

— Она се сирота само снебива — одговори Сава.

— Само о снаји.{S} Вели: „кажи, пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду.{S} Кажи јој да сам је молила по сто пута.{S} Анђа је паметна — она брзо сприма!..“

Анђелији засузише очи.

— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —

Дође и недеља.{S} Анђелија уранила па успрема и уређује.{S} Чича Стеван наређује да се прасе пече; Живана одређује које од живине да се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.

Чича Стеван — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље.

Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.

Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.

— Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.

Око ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом.{S} Њих Анђелија лепо дочека.

— Еда пријатеља? упита чича Стеван.

— Нема га још — рече Анђелија.

— А је л готов ручак?

— Готов је.

— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.

Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију.

Служи она њима ракију — док тек викну Живана:

— Трчи, снајо, отвори капију: — ето ти оца!

-Анђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.

У авлију улетеше вранци чича Илини.{S} У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде.{S} Он се није мог’о одрећи своје старе навике да сам кочијаши.{S} Крај њега сеђаше Милисав.

Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па с кола викну:

— Помаже Бог! '

— Бог ти помог’о!

Чича скочи с кола.{S} Сава стаде пред коње, а Анђелија приђе те пољуби оца у руку.

— Жива била ћери!

— Нуто, нуто маторог како скаче — к’о да је младић! — рече чича Стеван.

— Бога ми и јесам!{S} Ето прије нек пресуди!..{S} Како си?

— Вала Богу!

И ту се изљубише.

Чича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима.{S} Младеж њега љубљаше у руку.

Смиљана и Спасенија изљубише се такође са свима, осим само што су попу пољубиле у руку.

— ’Ајте у конак — рече чича Стеван.

— Ама има неких ствари у колима — рече чича Илија.

— Донеће се све!...{S} Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село!

— Па добро, добро!

Па се диже с попом и кметом у конак.{S} Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..

Онда се и он врати у конак.

— Па, како пријатељу?

— ’Вала богу! — рече чича Илија.

— Је ли на дому све здраво и мирно?

— Све, богу вала!

У тај пар уђе Анђелија.

— Па како моја Анђа?

— К’о јабука! — рече чича Стеван.

— Слуша ли?

— Слуша.

— Чује, ваљда, све?

— Није, богме, него ти је к’о чела.{S} Што уради — урађено је!

— Е нека, нека!{S} То ми је мило чути! — рече чича Илија.

Анђелија наслужи ракију.

— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миленију, — рече чича Стеван.

Анђелија послужи све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим дође Миленија...

— Па како, пријо, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.

— Уме, пријо.

— Је ли окумешна?

— Око свега! рече Живана.

— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.

— Имала си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...

Смиљани куца срце а вркћу сузе.

— Само ти с њом, пријо, лепо....

—- Са оваком се мора лепо....

— ’Вала богу! — рече Смиљана.{S} Дан-ноћ само сам о њој мислила....{S} Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умети....{S} А оно, виш....{S} Е, нека, нека....

— А како се влада? — упита Спасенија.

— К’о маторка! — рече Живана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...

У тај пар уђе Анђелија.

— Зар ти ниси тамо? — упита Живана.

— Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде.

— Е, добро, добро.

— Па, пријо, како су код куће са здрављем?... пита Живана.

— ’Вала богу!

— Како снаје: слушају ли?

— Слушају — ја шта ће.

— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.

И оде.

Кад Анђелија оста на само с мајком и тетком — она пусти срцу на вољу.{S} Очи јој се заблисташе од суза, попусти у оном крутом невестинском држању и сави мајци руке око врата.

— О нано, нано! — рече и заплака се.

— Шта ти је рано?! — упита Смиљана поплашено.

— Ништа рано.

— Како ништа — кад плачеш?

— Од радости нано.

— Да ти није рђаво овде? — упита Спасенија.

— Није тетка.{S} Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела нане; много сам је пожелела.

— Немој плакати.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.

И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.

— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече наразговарати.

Из конака викнуше да се поставља.{S} Анђелија оде постављати совру.

За време ручка разговарали су се о радовима; чича Стеван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране — не остајаше дужан — к’о пријатељи; попа причаше како се намерио на добра пријатеља, како и њему његов пријатељ прети да ће му подвикнути једног дана: „срећна ти качара, пријатељу попе!“

— А вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо шта ће бити!...

Кад се ручак сврши — Смиљана се диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућанима од најмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.

После даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани.{S} Људи су седели и пујући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.

— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.

— Ја.

— Јавља ли се трговаца!

— Јавља.

— Па што не даш?

— Не можемо да се погодимо — вели чича Стеван.

— Шта ти дају?

— Ајде види најпре па ћу ти казати.

И дигоше се сви те одоше у ливаду.

Жене разговарају о својим пословима.{S} Живана прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој само благодари...

После вечере поседеше мало.{S} Чича Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се укува.{S} Приђе старцу руци.

— Жив био!{S} Па камо се ти, море, данас? — упита чича Илија.

— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.

— Па како, море — а?

— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.

— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?

— Хе, хе, хе!... слушамо — ја шта ћемо! — одговори стидљиво Миладин.

— А слушајте, боме, синко!{S} Кад нећете свога старијег — ја кога ћете?{S} Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем....{S} Пазите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да проблагујете....{S} Е, ајд, ајд, сад!{S} Теби треба ранити — ми можемо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....

Миладин га пољуби у руку па изађе.{S} И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки на своје легало.

Анђелија је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу.{S} Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.

— Не бој се ти, нано!{S} Нећу ја осрамотити ни нашу кућу ни твоју седу косу! — рече Анђелија с поносом и поуздањем.

Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег....{S} Прешло је пола ноћи кад су заспале....

Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи.{S} Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти се, узе узде те седе и сам.

— Збогом пријатељу! збогом пријо!...

— Збогом пошли! — викнуше сви.

Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....

После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља.{S} Анђелији срце играше у грудма.{S} Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...

Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним.{S} Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.

Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...

Прођоше лепи дани: наступи „позна“ јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се расплинула од силне воде па пишти под ногама....{S} По небу се витлају силни облаци; а „тмора“ (ситна киша) сад удари — сад престане....{S} Угледаш по неки пут крајичак плавог неба; срце ти заигра од радости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и однесе ти сву наду и радост...{S} Дође вече — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; показујеш ономе који ти спори трепераве звезде — а кад се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да бог сачува!...

Коме год није нужде — не иде у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не изилази.{S} Сваки ти то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не окоље, говори непцима, загрцне се — али не оставља свога места... вели: „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагрејати.“

Тако је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стевана.

И они су сели око ватре те сметају редарама.{S} Ко о чему, оне се само туже на ружно време.

— Ала је ово јад! — вели Стеван.

— Баш, бога ми! вели Нинко.

— Е што јест — јест — поштенија је зима,

— Како није поштенија?{S} Увати мраз, падне снег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак.{S} Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.

— Донеси-де дијете још ракије!

Само Анђелију није мрзило изићи.{S} Она трчаше на све стране.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном месту.

Донесе — ракију и наслужи.

— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.

— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.

Анђелија оде на воду.

Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.

— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....

— Јетрвице, донеси-де које дрво.

И тако у дугу дану.

А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.

Све је Анђелија радила...{S} Са свима је била у миру и љубави.{S} Са Мартом и Станом пазила се к’о са сестрама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник.{S} Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и миловала.

Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне:

„Треба претрпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“

И тада се опет насмеши. _ -

У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју погрешку јавно — што није никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:

— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!

— Е, признајеш ли?

— Признајем.{S} Овако што нисам у своме веку видела.

— Ето па види!

— Ама, јел увек овака?

— Увек.

— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.

Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.

„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена!...{S} Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“

Миладину је играло срце од радости.{S} Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:

— Нека, дијете, нека!{S} Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...

Право да кажем: првих дана она никако није ни мислила о Миладину.{S} Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.

Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто...{S} Чудна је душа човечија!{S} Она никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тражи нових сласти...

Тако је и са Анђелијом.

Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим — пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....

Миладин беше наочито момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито.{S} На витом телу почиваше лепа глава осењена свионом косом.{S} Чело му беше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.

Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.

Миладин беше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио.{S} Највише се само онда радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.

Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно на једној стази.{S} Њихова циљ беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они су се најпре спријатељили, па онда заволили.{S} Заволили су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...

Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу.{S} То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..

Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим.{S} Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: дијете а она је њега довикивала узвиком: еј ти, или: о еј !

— Дијете! зове те нешто Марта.

— Сад ћу! одговорила би Анђелија.

— Еј ти! зове те тата у собу.

— Ето ме сад — одговорио би он...

Прође „позна“ јесен.{S} Небо се изведри.{S} Мразеви учесташе; један није још попустио а други већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати прашина.{S} Беше суво и лепо к’о у пролеће — само беше ладно.{S} Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,

Једно јутро уранио чича Стеван пре свију и изиђе на поље.{S} Анђелија тумараше по кући.

— Јес’ уранила, снајо?

— Јесам, тата.

— Охо! ово дува баш!

— Зима је.

Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:

— Имаћемо данас снега.{S} Него ти, снајо, наложи добро вуруну.

— хоћу тата.

Свану.

Небо убелело к’о самртни покров; облаци се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац“ (северац) уједначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу...{S} Настала је тишина, она нема тишина, која увек предходи промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...

На једаред поче оретко падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситнија али чешће.... док осу.. .

— Снег, снег!...

Деца појурише на праг; старији се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору...{S} Свима срце радосније закуца; сви рекоше:

— 'Вала богу!...

А снег само падаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров још није с тога што је угрејан те се на њему топио.

— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван отворивши прозор.

Једно од деце додаде му.

— Сув к’о песак!..{S} Ала ће бити с’оника! —рече чича.

— То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.

— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу!{S} Гле ти њих како јуре!

И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу.

Не седи се чича Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.

— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита он.

— Сава.

— Ко је отиш’о у лужњак свињама?

— Миладин.

— Снајо?....{S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.

Снег веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице и узе штап.{S} Анђелија га испрати....

Тога вечера окупише се код чича Стевана:{S} Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“

Анђелија је дворила и служила.{S} Људи се разазурили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.

— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.

Анђелија изиђе, па кад се врати рече:

— Пада.

— Е иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам расположен..{S} Само да неће скоро престати..{S} Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим никако.

Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.

Пола ноћи је давно превалило.{S} Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све.{S} Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у чутури, она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:

— Пада ли још?

— Пада — одговорила би она.

— Ама што ти тако једнако распитујеш за снег? — упита чича Стевана Маринко.

— Не знаш како волим кад снег пада! — одговара чича.

— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.

— Е, чик погоди!

— За то што је снег бео, а и ти си бео.

Сви се заценише од смеја.

— Море, ’оћемо ли кући? — рече кмет.

— Сад ћеш, кмете.{S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.

— Море није мени за нас.{S} Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...

— Млада је — нек двори.

— Е, брате, нисмо се ми џабе трудили.{S} Нек нас и послуша мало — шта ће! — вели Дража.

— Треба и њој одспавати — рече кмет.

—Лако ћемо за то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“

— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.

— К’о земља!

— Па што ће ти?

— Да се лечим.

— Зар „вареном?“

— Ја!

— Ко је то још видео?

— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!

Анђелија изиђе смејући се.{S} Спотакну угарке на огњишту — ватра плану.{S} Она узе један лонац, усу у њега ракије и престави уз ватру.{S} Онда оде тражити мед.

Живана изађе из собе.

— Шта радиш, ћери?

— Варим ракију, мајко.

— Јеси л задремала?

— Нисам још.

— Добро се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада.{S} Три пут нокти преко зиме — с ногу спадају....{S} Најтеже је у зиму...

И Живана оде у собу.

„Нек спадају, вала! — мишљаше Анђелија.{S} Ништа није лако на овом свету; све је тешко што год човек ради, само ако ’хоће да уради к’о што треба“....

Узвари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.

— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.

— Бога ми, ’хоћу!

И попи пуну чашу.

— ’хоћеш ли још? — упита Анђелија.

— Нећу више — доста је.

— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му Маринко. — Јок, богме!{S} Сад сам баш трезан.{S} Лепо осећам — кад пијем — како ми односи пијанство из главе.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.

Поседеше још мало па се и они дигоше кућама.

— Ама људи — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.

— Јок! — рекоше они.

— Помрчина је

— Није; сад је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!

— Лаку ноћ!

И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.

— Дете моје, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.

Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изиђе.

Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....

Сви су укућани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — није било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад да протера ћев, који хоће да се поноси са оним што има.{S} Рекну му људи:

— Добра ти сна.

— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.

— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.

То је био Вук Срдановић.

Има код-нас на селу људи који су пола сељани а пола господа.{S} Сељаци су само по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору.{S} Међу таку сорту људи спада и Вук...

Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе.{S} Ништа није горе од мазна детета.{S} Нико му у кући није био прав.{S} Од радова није хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.

Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстаријег“ ђака.{S} Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје другове.{S} Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о после...

Тако он сврши и „Псалтир.“

Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Шабац.

Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.

Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.

Издржа јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године.{S} Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.

Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас као „жесток“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у томе бој’о ни капетанова ћате.

Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!...{S} Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим.{S} Све се налазио код суднице, у мејани са ћатама капетановим, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“

— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио?{S} Не могу ја мотиком ни косом маћи.{S} Мени је бог ово одредио. —

Стриц беше човек прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.

Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилице.{S} Није он био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“

Према томе није никако чудо што је пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна.{S} Он тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...

Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео перо — не вреди ми лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...

Да вам га опишем само:

Средњег раста сувоњав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком.{S} Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну страну.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.

По ношиву био је „кевиљ“.{S} Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, преплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.

Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.

Шта није чинио и радио не би ли му пала шака.{S} По читаве ноћи мишљаше само о њој.{S} Тражио је по селу момчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то помену — хтеде је смождити.

— Срам те било! — рече јој.

— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикну Петрија.

— Ти ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!

— Ко није жена?..{S} Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви!{S} Питаћу ја тебе коме ти то кажеш!

— Теби, кажем, а ти иди па се тужи коме ’хоћеш!

— Знаћеш ти за Живану!

— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...

И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...

Први пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна.{S} На њеним руменим уснама није лебдео осмејак.{S} Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.

„Еј мој лепи Салашу! — мишљаше она. — У теби бејах срећна.{S} Могла сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже..{S} Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла коју срамотну реч?...{S} Нисам!{S} Па од куд да ми сад ова Петрија тако што говори?.. “

И дође јој отужно...{S} Она се гадила, она се љутила на ову понуду.{S} Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом?...“

Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} Миленији?..{S} Не, само Миленији не!..{S} Миладину?..{S} Ко му сме казати, и како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.

И она изазва Марту и све јој исприча.

— Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То је један страшан човек.{S} Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.

Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.

Али јој ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло што то све није казала и њему, Миладину.{S} Толико пута канила се па — не сме.

„Може ме питати: „кад је то било; што ми ниси још онда казала“?.. па шта да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија — па шта да радим онда?..{S} Ух страшно!..“

И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па он...

„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света!..“

Једног вечера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о.{S} Она седе на креветац и изу се.{S} Не леже к’о што је обично радила — него оста седећи.

Грозна слика лебдијаше пред очима њеним.{S} К’о пук’о глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“

И она се заплака.{S} Сузе к’о киша полише јој једре образе.

Миладин се поче мешкољити, па кад чу плач — диже главу.

— Дијете! — викну он.

Она се стеже и једва полако одговори.

— Чујем.

— Шта је теби?

— Ништа, ништа.

— Ама ти плака, чини ми се?

Хтеде одговорити да није — па не може заплака се.

— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.

— Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.

— Крива!..{S} Да се ниси с најом....

— Нисам — пресече му она реч — нисам ни с ким!..{S} Али сам крива пред тобом.

— Пред-а-мном?

— Ја!{S} Нисам ти ништа казала: нисам смела: било ме стид.

— А шта?

И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.

— Ама је ли то истина?

— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам причала.

— Ништа, ништа.{S} Ако никога — мене ће Вук упамтити!{S} А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!

— Само се бојим: попраће ме по устима, па куд ћу онда?

— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито.

Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.

Срећом, овима то није ни падало на ум....

Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистинише.{S} Једва се мало примири.{S} У том прође и зима.

Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци.{S} Кад се враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.

Дан беше леп.{S} По каљавој земљи указале се меке лепе стазе.{S} Дрва напупила; шева пева; небо се плави; сунце греје благо; његова топлота прожмава ти цело тело, па ти мило к’о да те милује рука мајчина.

Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.

— Помоз’ бог, снашо!

По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;

— Бог ти помог’о!

Па онда сиђе са стазе да му пута начини.

— Како си?

— ’Вала богу!

— Где си ти била?

— Код оца.

Он онда стаде и упиљи у њу.{S} Она обори главу.

— Па где си ти, море?

Анђелија ћуташе.

— Ја погибох за тобом! — настави он.{S} Нема ноћи да те не сасним!

Анђелија опет ћуташе.

— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, лепо полудех!

— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.

— Чекај мало!{S} Што журиш, кад имаш кад?

— Склони се кад ти велим!

— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрвенео к’о ћуран.

— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!

— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!

И ту се маши руком једрих Анђелиних образа.{S} Она му одби руку, па пође преко блата да само измакне.{S} Али он стаде пред њу.

— Не иди Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи онај твој смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена, па немаш ни трбува!..{S} Док си млада ти треба да проживиш, да се после не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..

И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним.{S} Она плану.{S} Образи јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.

— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.

— Па удри!... удри бог ти дао!{S} Шта ћу кад не могу друкчије?{S} Убиј ме, али ми не одреци!

Образи му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.

— Даље од мене или ћу те млатнути к’о џукелу!

— То ће бити само капара! — рече он.

— И опет пође руком прсима Анђелиним.

Више није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.

Није умела ни да бега.{S} Стала на оном месту к’о да се окаменила.{S} Вук се диже.

— Зар тако, снашо?

— То ти је од мене капара!

— Упамтићеш ти мене! — рече он скидајући блато са себе.

— Ако ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој!

— Нећу ја то!{S} Сад ћеш чути твојих гусала по селу?

— Онда.... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.

Ова претња к’о да учини своје:{S} Вук обори очи доле и ућута.{S} Ничега се није плашио к’о смрти.

— Јача сам од тебе, упамти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети!{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти кућу, па ћу тебе у онај пламен бацити!...{S} Јес’ упамтио'?....

И дрхћући од силне раздражености—она се упути селу.

Вук оста ћутећи.{S} А кад она одмаче он рече:

— Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....

XII

Прође пролетња равнодневница.{S} Јарик већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање.{S} Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, како су кукурузи модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.

Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.

Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира рубине.

— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.

Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је баш у тај пар погледа.

— Шта је, јетрвице? — упита.

— Ништа — рече Анђелија.

— Како, ништа?

— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.

— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!..{S} Морам казати мајци...

— Шта, зар њој? !{S} К’о сестру те молим, јетрвице, не казуј јој! — рече Анђелија склопивши руке.

— ’Ајд, не лудуј'.{S} Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.

— Али кад те молим!

— Ти мислиш да то сакријеш!{S} А кад се то могло сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене и тебе.

Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.

Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.

Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво.{S} Пазила је на много што шта: није смела прећи преко оборене сикире, нити преко вила; није смела носити никаквих семена, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на ватру; није смела јести ни рибе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.

— Шта ћеш то? .

— Боли ме, хоћу да извадим.

— Не, не шали се.

— Што?

— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовима....

Анђелија одмота конац.

Живана је њу у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се присети и рече:

— Немој ти — нек иде Марта....{S} Оно ја не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?

— А шта, мајко?

— Е, ћери, света има свакојака.{S} Нису сви људи једнаки.{S} Видиш кад тако одеш коме у кућу, „нејака“ па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагрда.

— Зар има и таквих душмана? —

Има ћери света свакојака.{S} Неко мисли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.

— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.

— Бог помог’о!

— Шта ти радиш?

— Ето, учим снају.

Анђелија пољуби у руку бабу.

— Жива била.{S} А чему је учиш?

Анђелија изиђе.

— Знаш, прости ме, нејака је.

— Е онда, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.

— Па шта да радим?

— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Тако једно, тако друго, тако треће....{S} Мати ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с њом у разговору па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.

— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...

— „Нећемо се расценити!“ — вели моја мати.

— „Е онда да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја.{S} Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.

— „Кад се буде трудила, да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисели.{S} Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:

— „Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..

— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.

— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У рупу нека метне: главу од предњег вратила на разбоју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:

„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“

— „И онда да закопа рупу.“

— Па је л то радила твоја мати? — упита Живана.

— Јесте.

— Па поможе ли?

— Поможе, бога ми!{S} Осим тога она је још и ово радила:

Нашла је у селу три Стане.{S} Од њих три узела је три крпе.{S} Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори.{S} Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протури кроз прозор у собу...{S} У соби био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.

— Па је ли живо’?

— Ено га данас кмет.

— Баш ти вала што ми то каза!{S} Како ’но би молим те?

И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на изуст.

— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.

— А којим?

— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.

И Живана јој даде брдо...

Отпоче копња кукуруза..{S} Ради Анђелија—мушкарца се не боји.{S} Нинку се само смеши брк.

— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!

А Анђелија се прегла па гледа пос’о.

Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он ради, али само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стеван.

Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи.{S} Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. пр. који кукуруз треба посећи а који оставити — па се онда враћа кући.

— Слуша ли младеж, Нино? — пита он брата.

— А... зорли — одговара Нина.

— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.

Па онда обиђе још неколико пута око радина па оде кући.

У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове.{S} Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.

Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —

Прође година Анђелији.{S} Нико се на њу не потужи.{S} Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обелити).{S} Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих речи.{S} Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обистини.{S} Пиљеж јој је скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о.{S} Она се смешила и певушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно неколико мучних тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...

Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судбином.{S} Радовала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....

На кратко после тога — она се породи.{S} Родила је мушко дете, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је бабичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му име Лазар.

За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван.{S} Нинко се бавио око пецива.

Нека радост сјала је чича Стевану из очију.{S} Он говораше куму и попи:

— А шта ћете?{S} Ово ми је чини ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...

После ручка наста дар.{S} Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама.{S} Разуме се да су дали добро уздарје.

После уздарја наста пијанка.{S} И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.

— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.

— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.

— О Нино!

— Ој Дражо!

— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.

— ’Ајде вала.

— Коју ћемо?

— Коју ти хоћеш!

Затурише један другом руке за вратове па запеваше:

„Сунце богу на колену спава, „Па му кроз сан тијо говорило: „Боже, оче, рано ме пробуди „Да обасјам брда и долове; „Да ја видим где је моје драго, „Драго моје сјајани месече!...“

— Алал’ вера Нино! — викну попа.

— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.

Нинко скочи, искапи чашу, удари се руком по прсима па викну:

— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад само... овај...{S} Нема ти ту код мене!

— Певаш ваљано није вајде! — рече попа.

— Ама који '?...{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} Наш Миладин, па онда наш унук Лазар...{S} Како ’но ти попо певаш?...{S} Аха...{S} Знам сад.{S} Лазарја, Лазарја!...{S} Је л тако?

— Тако је! — вели попа.

— У мене ти нема тамо — амо!{S} Ја што велим!...

Ето наш унук...{S} Лазарја... нека га бог поживи!...{S} Он јес? он... ’нако...{S} Нема ту, јер кад ја... ја како!...

И ту искапи чашу.

— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на срцу.

— Дела, дела, Нино!...

— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он ће... у њега, овај... ја!...{S} Он само кад... еј, лој ли му детењи!...{S} Неће га бити у... у... овај... нема то!...{S} Ја како!...{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...

— Послушаће, Нино — ја шта ће! — рече Дража.{S} Сви се насмејаше.{S} Нина испразни чашу па се и сам насмеја.

— Ви мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости!{S} Јес, од радости!...{S} Наш ће мали Лазарја читати књиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, три, четири, пет, шест, седам.{S} Шта ми је то седам година?...{S} Још ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети.... ’хоћу!... ја како!...

— Доживећеш ти, Нино! — рекоше сви око совре.

— хоћу ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја!{S} Краљевић Марко и... и... све!{S} То мора бити!..

Чича Стеван се наже попу и куму па рече:

— Не знам шта му је сад?{S} Никад овако није радио.

— Остави га, куме, развеселио се.

— Та ако вама није криво — а што се мене тиче, ја му не браним.

— Није Стево, брате! — рече попа.

Нина је још много прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.

Седели су до по ноћи па се онда разишли накићени и весели....

На неколико дана после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....

XIII

И оде кућна грлица своме голубу.{S} Сви су укућани волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова.{S} Шта би се пута он са њом насмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред старијим.

По њеном одласку свако осећаше неку празнину.{S} Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:

— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....

Дете Анђелино поста кућни разговор.{S} Они би се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.

— Чупај, чупај, лој ти детењи!{S} Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.

А дете тек развуче усне.

Анђелију с почетка обузимаше стид.{S} Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати дете....

Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи га.{S} Кад не оде куд — он седи поред њега.{S} Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и његово пуначко тело како се гргољи...{S} Сасма се разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} Нагињ’о се над њега; својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и она:

— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.

— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!

А он га је највише дир’о.

Живана рекне по који пут редари:

— Подетењио старац!...

А дете је расло к’о млада травка.{S} Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче расти смеђа, златна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније.

— Јетрвице!{S} На те налик; очи суште твоје! — вели Марта.

— Али образи и нос брацини. — вели Стана.

Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.

Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело.{S} Није могла да одустане од њега.{S} Срце јој само налагаше: још, још!...{S} Стопила би се у очи његове, у ручице у осмејак његов.{S} Тумарање и рад целога дана нису јој могли сна на очи натерати кад је поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.

И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим радити, како ће он мајку надгледати кад остари...{S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...

Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...

А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу народ — опет би наступила она њена крутост и озбиљност...

А Миленија'?...{S} Моје перо није у стању да опише њену радост...

Наше народне песме певају о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; певају: како муж жену сагорева; како мајка дете своје шиље на смрт; како ујак нећака убија; како отац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала....{S} У песмама нашим — сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу одмени..

Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....

— Оди тејки, дико моја!

А дете научено на сваког, пружа обе ручице.

Миленија се с њим разговара:

— А волиш ли тејку, злато тејкино?

Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.

— Волиш ли?

— Гу-гу!...

А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.

— А колико ме волиш, око моје? — пита она опет.

А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.

— Зар толико?

— Гу... гу!...

Миленија зарони своје лепо лице у његово пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.

— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.

— Јес ја?...{S} Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?

А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје...{S} Миленија га склања и крије па најпосле побегне с њим у кућу.. .

Дете проседе па и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе.{S} Нађе какву барицу па седне у њу.{S} Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри викне на њ:

— Шта ти радиш?

А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....

Једног вечера разболе се Лазар.{S} Обрашчиће му подузела нека ватра а очице склопно па трња.{S} Никако да се разабере — сав гори.

Сви се поплашише.{S} Анђелија дрхташе сва к’о прут, па се стреса од мисли које јој кроз главу пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...

Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан поглед на деду.{S} Онда их склопи па одједаред врисне.

Сви се сколише око постеље.

— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.

Нико му не умеде казати.{S} Анђелија плаче у ћошку.

— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича.

— Немој — рече Живана.

— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.

— То може.

Анђелија га узе носати.{S} Чича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.

— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.

— Да му се чита молитва — рече Нинко.

— Доцкан је сад...

— Да ја видим да није урок — рече Живана.

— Види, види! — повикаше сви.

Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она усу не начету воду у чанак, па приђе огњишту.

— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — рече она Марти.

Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак.{S} Тада узе на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:

— Је ли урок?

Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јесте.

Живана узе другу жишку:

— Је ли црних очију? упита.

Жишка цвркну и оста пловећи.

— Је ли плавих?

И опет спусти жишку.{S} И она оста пловећи.

— Је ли зелених?

Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зелених.{S} Која ли је то?

— Је ли Ђурђија?

Жишка оста пловећи.

— Је ли Мирјана?

Жишка опет заплови.

— Је л’ Петрија?

Жишка паде на дно.

Она ману машицама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:

„Урок седи на прагу, урочица под прагом; урок уриче, урочица одриче.{S} У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шест, од шест-пет, од пет-четири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“

Онда поиска дете.

Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.

— Сад нека бог помогне!

Дете унеше у собу.{S} Мало после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.

— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.

— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.

Анђелији свану.{S} Њој к’о да неко однесе страх са душе.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.

„’Вала ти, господе!..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.

Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ју је поштовала само к’о мајку.{S} Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и Живана...

„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли?{S} Онака памет, па после онака срећа...{S} Не да то бог свакоме!..“

Лазар прохода и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:

— Деда, деда!

— А шта је дедино? пита чича Стеван.

— Туца, туца! (куца).

— А шта радила куца?

— О. о. о...

И на том и остаде.

Чича Стеван га онда узме на руке па га мало подржи....

Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаред чича Стеван, кад му унуче уђе у собу и пољуби га у руку!

— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...

Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости.{S} Мило старини да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожмава.

— А ко те научи роде томе?

— Ја! одговара дете.

— Ко те научи да љубиш деди руку?

— Нана.

— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!

— Чујем — одазва се Живана.

— Оди-де овамо.

Живана уђе.

— Деде, роде, љуби баби руку!

Дете пољуби.

— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...

— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.

— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Миладина дочекати унуче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!

— Е, ал бог дао!...

— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.

— И ја се за то богу молим!

— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.

— Јесте, човече.

— Сад само лепу смрт!

— Само лепу смрт: — рече Живана.

XIV

Насташе опет зимњи дани.{S} Вејавица не престаје никако, па које она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће.

Чича Стеван већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у постељу.{S} Он кашљаше.{S} Кашаљ му се нагоњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота.

У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.

— ’хоћеш ли воде? — питала га је.

— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.

— Баш се не може никуд?

— Баш никуд!

— Пада ли ти што на ум да једеш?

— Ништа...

Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.

Но једног јутра чича заковрну зорли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.

Уђоше сви.{S} Нинко приђе постељи болниковој.

— Како је, бато? — упита.

— Биће боље!

— Је л ти мало лакше?

— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?

— Сви смо.

— Нека уђу и снаје.

Миладин изиђе те их позва све у собу...

Настаде тајац.{S} Мушки поскидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.

Он прекиде тишину рекавши:

— Придигни — де ме, ћери.

Анђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке.

Он дисаше кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.

— Брате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.

Ту ућута мало.{S} Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .

— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...

Ту опет мало поћута.

— Децо моја!...{S} Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина.{S} Он, који је ово умео стећи — умеће и очувати.{S} Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали!{S} Немојте да свет рекне: умре Стеван — посрнуше Пантићи!...{S} Онда ће ми се потрести кости моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.

Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи сажали.{S} Он пусти две три сузе па опет настави:

— Ово овде, ово је мајка ваша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца!{S} Осладите јој последње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне суза мајчина; тешко оном кога она прокуне!...{S} Ви плачете?...{S} Немојте!..{S} Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ја умирем срећан, децо моја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...

— Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....

Мојсило му приђе најпре и пољуби га у руку.

— Опрости тата! —рече он.

— Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!

Онда приђе Сава, па Миладин.{S} Он и њих опрости и благослови.

Сад дођоше на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија.{S} Он се опрости са свима па рече да му доведу децу.

Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему ударише сузе.

— О моја последња и највећа радости! — рече он.{S} Ти си ми засладио моје последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама...{S} Подигни га, снајо.

Анђелија диже Лазара на кревет.

— Де, љуби деди уста! — рече он.

Дете пољуби.

— Де око.

Дете опет пољуби.

Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.

— Сад изиђите на поље.{S} Ти, Нино, остани, а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Маринка.

Сви изиђоше.

— Седи, Нино.

— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.

— Е шта ћеш?...{S} Божја је воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.

— Живана! — викну чича.

— Чујем.

— Оди ближе...{S} Седи ту.

Живана седе

— Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!

— ’хоћу, брато!

— Немој да јој буде на криво у дому нашем.

— Никад јој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је она мени учинила.

— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала!

— ’хоћу!

— А сад да се опростимо!

Пружи руку Нинку, пољуби се с њим и рече:

— Опрости брате, и праштам ти!

— Нек ти је богом просто! — рече Нина.

Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.

За мало па дођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беше сва умузгана од суза — само што није дигла запевку.{S} Маринко приђе кревету.

— Е, дошо си? — рече чича.

— Ја, дођох.{S} А шта је!

— Да се опростимо.

— Зар баш то?

— То баш.

Миленија пусти глас; не може се више уздржати.{S} Притрча му па окрете љубити мршаву руку.{S} Он рече да га придигну.{S} Опрости се и с Маринком и Миленијом.

— Спустите ме на земљу — рече.

Маринко и Нинко спустише га.{S} Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.

Чељад беше сва на окупу; само плачу.

— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.

— Сад ће, брато. — рече Нинко.

Он поседе мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.

Спустише га на кревет.

— Немојте на кревет — ’хоћу на земљу.

Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњаву.{S} Спустише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.

Он поћута неколико тренутака...{S} На једаред протеже врат и зену.

— Свећу овамо!... свећу овамо!... повикаше и Нинко и Маринко.

Марта је додаде Анђелији.

У кући наста запевка.

Старац отвори очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону....{S} Онда се посвети: лице му пожуте к’о лимун.{S} Маринко му метну свећу у руку и рече:

— Бог да га прости!

Чељад из куће поврве у собу.{S} Диже се запевка до неба.{S} Мушкарци стали у крај па плачу...

Мало по мало поче долазити свет из комшилука.{S} Бабе упртиле читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чуде се:

— Шта би, по богу брате?

— Од кад је он тако болестан?

— Је ли се мучио?

— Није никако! — одговори Нина. — Ет’ мене и пријатељ’ Маринка у мал’ не превари; у мал’ те не умре без свеће.

— Зар тако лако?

— Ама само што два пут зену; у мал’ не превари

— Ја лепе смрти — по богу!

Мало по мало нагомила се света пуна авлија.{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.

Живана турила руке под појас па лагано нариче Анђелија узела Лазара, скинула му капицу па набраја детету дедине милоште.{S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; Миленија не зна шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати...

Пошто су га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу.{S} Живана нареди Марти шта треба за ручак кувати, па и она оде у собу.

Људи се окупили у авлији, а Нинко им наређује пос’о.

— Ти, имењаче, иди са Миладином те дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди да јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете тесати сандук....

Звоно на цркви зазвони.

— Бог да му душу прости! — рекоше сељани крстећи се, а капе беху одавна поскидали.

Мудрим старањем Нинковим и Живаниним — све иђаше уредно.{S} У кући не беше никакве галаме око огњишта, ни у авлији око пословања — свако знађаше свој пос’о.

Народу се на време издаде ужина па је после опет сваки послов’о.

Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе.{S} Наста ноћ.

Жене се разиђоше по собама, неке да одспавају а неке да разговарају.{S} Људи су седели код мртваца и разговарали.{S} Причали су све што су о њему знали — наравно, избегавали су његове мане.

— Е, брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!

— Није мало, него кад поче играти — ја сам се запрепастио.{S} Кад он научи играти?

— Море — вели Дража— стари је он играч!

— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.

— Ко, зар он?

— Ја!...{S} Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њему.{S} Знаш, нестало ми пара.{S} Назовем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја њему све, онако из почетка, па му кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није на томе никад пропало!...

— И мени је помог’о: — вели Петар Ранђић.

— И никад није тражио на писмено нити какве зараде к’о Вук.

— Јок!

— Море, човек је био — бог да га прости!...

И тако су целу ноћ разговарали.

Сутра дан опреми Нинко шесторицу да гроб копају.{S} Они остали помагали су укућанима.{S} Неки су само седели и пили ракију.

Кад превали подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:

— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме.

— Је л готово? — пита попа.

— Готово је.

Попа оде са учитељом у собу те очиташе, спомен.

— Које неће на гробље нек целива покојника — рече попа.

Редаре уђоше у собу целиваше крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“

Онда изнеше тело покојниково и понеше цркви..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђаше чича Макса са мртвачким крстом, за њим ђаци — обучени у беле стихаре — који певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покојника на носилима за овима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.

Време беше престало; по небу се гомилаху снежни облаци; некаки ладан ветар леђаше и срце у грудима.{S} Са црквене куле разлегаху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...

После опела спустише старину у гроб.{S} Запевци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило баци први бусен оцу чело главе; попа прели покојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.

Кад земља покри сандук мртвачки, жене се дигоше кући.{S} Уз пут су разговарале тијо о животу и смрти покојника.

Трудбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати што треба — па онда са попом и народом крете се и он кући.

У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} Попа оде у кућу да свети водицу.

Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:

— Биће сутра ветра.

Совра је била постављена пред кућом.{S} Кад попа изиђе — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на совру да попа очита.{S} Мојсило раздаваше људима „светњаке“.

Попалише се свеће, попа метну „петрајиљ“ на врат и очита панајију.{S} Људи се молише богу.{S} Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.

Људи узимаше панајију; дадоше светњаке Мојсилу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.

Нинко наслужи попи чашу.

— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!

— Бог да му душу прости! — рече народ.

— Бог да му душу прости! — рече попа.

— Бог да му душу прости!

— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.

— Бог да му душу прости! — понови народ за њим.

Попа испи чашу.

Синови Стеванови и Нинко служаху гологлави дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело на совру.{S} Људи су јели и тијо разговарали и то само о покојнику....{S} Никакве ларме не беше; сваки је пио умерено; а кад није више хтео само је, не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости!

Кад је свршена вечера и кад Нинко опет наслужи попи чашу, попа рече:

— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!

— Амин да бог да! — рече народ.

Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи.{S} Овај је прими па је пуну спусти на совру.

— Пуно затекли — пуно и оставили — рече, прекрсти се и устаде.

Сви се прекрстише и дигоше иза совре.

Онда је женскиње село да вечера....

Пошто је све вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве ларме.{S} Нинко уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђоше да спавају...

Сутра дан издали су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.

Живана није дочекала полугодишњицу Стеванову.{S} Нешто старост, нешто немоћ, а нешто и назеб на сами дан пратње — оборише је у постељу.

С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше поради себе ни на поље изаћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу.

Саранили су је поред чича Стевана....

Кућа Пантића поче опет живети својим животом.{S} Нинко беше добар старешина.{S} Он је наређив’о пос’о, а млађи су слушали.{S} Само се није мог’о честито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине уређује.{S} Увек би у тим приликама рек’о:

— Еј, брато, брато!...{S} Нема твоје памети ни у царевини!....

Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јој је мајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се сећала смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.

— Никад се, ћери, нећеш покајати ако ме послушаш!{S} Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти само моли!{S} Биди поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти највећа радост и брига!....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје сорте....{S} За то те и призивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си благословена и срећна!... опрости и — праштам ти!....

Анђелија је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....

А дете је расло.

Анђелија га је учила реду и пристојности.{S} Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су заповедали.

Био је пуначак к’о лане.{S} Његова злаћена косица добијаше смеђину; лице румено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одевен.

Да сад кажем!...

Анђелији се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, али увек умру у првој години.{S} Неку није ни донела до вакта.

За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.

— Оно ће морати бити срећно: —њега су сви благословили, — шапутала би она гледајући га где се игра.

И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....

Кад је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:

— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?

— Па добро, чијо.

— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — па само један писмен.

— Нек буде и он — рекоши они.

И тако Лазара дадоше у школу.

Анђелији је играло срце од радости.{S} Метнула му торбичицу на врат па стала на капију и гледа за њим.

„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити красно!....{S} Мој Лаза ће да изучи књигу па ће знати све!....“

Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди мало па чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пише, пише све што год ’хоћеш, и чита сваку књигу....

Па онда, к’о, одрасто, па га опремају у Шабац да продаје рану. ,,Ти си — к’о веле му — писмен — умећеш израчунати...“ Па, к’о, људи у селу, ’хоће да бирају кмета.

„Кога ћемо, кога ћемо?...“ „А Лазара Пантића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“

Лепа је машта мајчина!....

Лазар већ псалтирац — па још најбољи ђак.{S} Учитељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек лепу „реграцију“.

Баш, некако, при крају школовања, једнога дана дође Лазар раније него што треба кући; нешто се покуњио.

— Шта је рано; зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђелија.

— Није, нано — него сам болестан.

Анђелију нешто ледну.

— А шта ти је, кућо моја?

— Ево види.

И дете окрете главицу.

С десне стране, испод ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.

— Боле ли те, рано моја?

— К’о у око! — рече Лазар.

Анђелија викну Марту.

— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.

— Нисам тако никад.

— Па шта да радим?

— Да му се чита молитва.

И Анђелија одведе дете попи.

Ту ноћ око на око.{S} Дете се превијаше од бола к’о црв.{S} У лицу позеленело к’о трава.{S} Миладин сеђаше крај његове постеље; Анђелија лебдијаше над њим и мољаше се богу.

Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим збунило па очију не отвара а једнако јечи.

— Шта да радимо? — питаше Анђелија Миладина.

— Ја не знам.

— Како би било да га носимо врачари? — упита она.

— То је још по најбоље — рече он.

Упрегнуше коње у кола.{S} Анђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети врачари....

Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о.{S} Међу ове последње спада и Цвета врачара.

Она је била ћерка једне удовице сиротне, која је под старост врачала.{S} Од ње је Цвета научила многе гатке.{S} Она је помагала својој матери у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Девојке су је још тада прозвале: врачаром.

Нешто то, нешто што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.

У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турског зулума.

Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{S} Настани се крај „Студене Баре“, и ту, од прућа, оплете себи кућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.

Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресели у своју кућицу.

Ту су они живели лепо.{S} Цвета није рађала деце па им није много ни требало.{S} Живели су тако око неких петнаест година и тада Богдан умре.

Оставши сама — Цвета се баци на врачање.{S} Из почетка то је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико болесника, пошто се увери да у том има среће — она се баци са свим на тај пос’о....

Купила је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране и лечила све болести.

Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју.

За кратко време она научи многе басме, упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.

Није била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа.

Она имађаше неку срећу да су болесници оздрављали од њених лекова.{S} И она сама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко...

Била је малена раста.{S} Лице јој округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на леђима.

Миладин заустави и Анђелија скочи с кола пред Цветином кућом.

Цвета је дочека седећи крај огњишта и само укрљешти своје зелене очи у њу.

Анђелију обузе неко непријатно осећање.

— Помоз бог!

— Бог помог’о!...{S} Које добро? упита Цвета.

— Па и није добро....

— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сваке болести око врата...{S} Има трава „петлово перо“.{S} Њу стуци ситно и саспи у комовицу — она лечи од костобоље....{S} Има трава „пречица“ — она лечи од очију.{S} Има „сиљевина“ и „чибуковина“ — оне лече од грознице.{S} Има „срце-пуц“ — од изеди.{S} Њу треба укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи ситно па пити у комовици.{S} Има „линцура“ — од кашља.{S} Има „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти је трава за сваку болест...{S} Има...

— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђелија.

— А ко ти лежи мицину?

— Моје дете.

— Па где је?

— Ево га.

— Донеси га овамо.

Миладин унесе Лазара у кућу...{S} Дете беше у забуни.{S} Цвета загледа. .

— Ајој! — Ово је чудо!

Миладин и Анђелија ћутаху.

— Чек’ да видим нешто.

И Цвета оде на бунар те донесе воде.{S} Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућући....{S} Онда диже главу.

— Ово је детету наметнуто! — рече.

— Наметнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.

— Ја!

— А ко би таки душман.

— Једна жена зелених очију — рече Цвета.

— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?

— Која Петрија? — питаше Цвета.

— Та неког Митра Зељића.

— А знам је!...{S} Богме је она душман!

— Има ли лека?

— Биће.{S} Спустите дете.

Анђелија простре по земљи шареницу и Миладин спусти Лазара.

Цвета оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.

— Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.

Онда уми руке и приђе детету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домалим прстом леве руке узе кружити око мицине говорећи:

— Лева рука крста нема — ова боља места нема.{S} Без оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: устук мицо, овде ти места нема!

И кружећи прстом изговори три пута ову басму.

Онда узе мртви восак опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:

— Кад челе — што су овај восак носиле — оживеле — онда и ти, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!

И ову басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:

— Колико овај восак горео — толико болело!

Сад узе „неприм“ калем у леву руку.{S} Окружи и њим, и рече три пута:

— Кад се овај калем примио — онда и ти бољо!{S} Калем усануо — и ти усанула!

Онда остави калем, па опет узе руком кружити:

— У мице деветоро деце: од девет —осам, од осам — седам, од седам — шест, од шест — пет, од пет — четри, од четри — три: једно Станко, једно Станоје, једно Станиша.{S} Станко слеп, Станоје нем а Станиша глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не чује: устук, мицо, овде ти места нема!...

И онда се подиже.

— Сад сам обајала — рече.

— Нека бог помогне! — рече Миладин.

— Сад треба да му превијеш на мицину краставац печен у тију пепелу — рече Цвета.

— Добро, превићу.

— Шта је твоје? — упита Миладин.

— А шта ми даш.{S} Ја се никад не цењкам.

Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.

— ’Вала вам! — рече Цвета.

— ’Вала и теби! — рекоше они.

— А шта ћу?{S} Бог нек помогне!

Дете отвори очи.

— Шта ћеш, дико? — упита га Анђелија.

— ’хоћу воде — рече Лазар.

— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.

И додаде детету воде.

Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздравише се са врачаром, седоше на кола и кретоше се најлак кући.

— Е, зна много! — рече Миладин.

— А врачара је, брате!

— И баш то Петрија учини!

— Петрија!{S} Како рече: „жена зелених очију“ — ја се одмах сетих.

— Треба њу измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — рече Миладин.

— Платиће јој бог!{S} Има и она својих.

— То је због оног, знаш?

— Знам....

Чим су стигли кући, Анђелија прво оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео....{S} Кад би печен, она га располути и преви Лазару на мицину....{S} Чим се топлота дотаче мицине — дете заплака.

— Скини, најо!

— Нека, рано, биће боље!

— Али боли!

— То је за мало.

Наста ноћ.{S} Укућани, који су ваздан радили, поспаше: заспа и Миладин.{S} Само Анђелија сеђаше крај Лазара који мало очи сведе...

Она изиђе на поље.{S} Небо се осуло звездама.{S} Тишина владаше селом.{S} Никаквог гласа осим тичијег, никаквог шушња осим шапата лишћа што се на гранама лелујаше...{S} Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...

Она се врати у собу.{S} Седе опет на креветац, крај детета....{S} Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак певаше своју песму у запећку.

Анђелија се замисли...

Сети се детињства.{S} Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, трчање, купљење иверја, прављење топова од блата.... ама све...{S} Па, онда, девовање, па прошевина, па свадба, па младовање...{S} Па отац и мајка, па свекар и свекрва, па рођење Лазарево, па Лепосавино, па Стеваново, па смрт овог двога...

Све јој то беше пред очима.{S} Она се сети свог сна који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози се... добро се сећаше речи теткиних у томе сну.... „У деци нећеш срећна бити!“....{S} Па се сети како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу...

„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...

И погледа у дете.{S} Онда се диже па се стаде молити богу:

„О Господе свемогући!{S} Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми мени најпре!...{S} Ја сам се наживела, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не покоси је, Господе, док не сазре!..{S} Молим ти се, Господе!{S} Молим ти се, оче небесни!"...

Прекрсти се па се опет лагано спусти на креветац.

Свећа је опет пуцкарала; попак је опет пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о равномерно.

На пољу се чуше петли.

„Зора већ“ — помисли она.

Дете се промешкољи, окрете на другу страну и — писну.

— Шта је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.

Детету се низ образ цедила сукрвица.

— Увредих се, нано!

— ’Вала Богу, дико моја, провалило се!

— ’хоће ли ме још болети?

— ’Неће, рано.

И Миладин се трже иза сна.

— Шта је; шта је?

— Добро је; провалило се! —рече она радосно.

И узе брисати детету обрашчиће... —

Дете је кроз неколико дана опет пошло у школу.{S} За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.

Анђелији лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:

— Рано моја!{S} Пази кад идеш!{S} Никад ништа немој узимати што на путу нађеш — не ваља се!

— Нећу, нано — обећа Лазар.

XVI.

Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко млого остарио; не беше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву ћер; Лазар одраст о момчина к’о тресак — већ му и цуру меркају.

И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здравља.{S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен ред у кући — мог’о би, одакле хоћеш меда лазнути — тако је чисто држала.

Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што деси?...

Лазар је био њена срећа, њен понос и снага, њен разговор.{S} Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много што шта поверава Лазару.{S} На сваком кораку само би се њим хвалила....{S} А Лазар опет одаваше њојзи поштовање које је и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не јави. ништа није хтео урадити а да то најпре њојзи не каже...

У томе дође несрећна 1866 год. кад поче морити колера.

Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...

Болест поче узимати мах.{S} Свет падаше у постељу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху.{S} Селом се поче разлегати жалостивна песма.{S} Мајке жаљаху децу, жене мужеве, људи породицу....{S} Ниси мог’о да нађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...

А мора — мори.{S} Свет падаше: — неко од болести — неко од стра....{S} Нема никога ко би овом јаду доскочио...

Попа трчаше на све стране.{S} Он имађаше пуне руке посла.

За време колере највише платише задруге.

Тако и Пантићи.

Прво се разболе Нинко, укућани сви сколише његову постељу.{S} Али и плаћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин, за Миладином Сава, за Савом Стана па деца...

— Склањајте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.

И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараше око болесника.

Стра је овлад’о њоме.{S} Она се није бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:

„Боже, очувај ми га!{S} Боже, очувај ми га!...

— Ј’ој, подигни ме!

— Ј’ој, окрени ме!

— Ј’ој, цркох!

— Ј’ој, умрех!..

— Ј’ој, помози, ако си брат!

Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом.

Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.

Жалосно је било погледати по великој соби: само се поваљало к’о снопље.

— О боже!{S} Или дај смрти или предижи!

— Дијете! — викну Нинко.

— Чујем.

— Зовни попу нек чита што год макар!

Анђелија оде попу.{S} За мало и дође с њим.

— Читај ми, попо, велику молитву.

Попа очита.

— Читај и Мојсилу! рече Нинко.

Попа очита.

— Дед и Сави...

— Дед и Миладину...

Попу проби зној, али очита.

— Дела и снаји Стани.

— Не могу! — рече попа а сав позеленео — не могу више ни речи, ни слова.{S} Кад си тако хтео, што ниси каз’о, па да читам свима у један пут!

И посрћући изиђе на поље...

Људи!...{S} Гроза ме вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину!

Ни једно што је пало не диже се — све помре.{S} Сандук за сандуком изношен је из куће....

Анђелија је само нарицала.{S} Овде свекар — онде муж; овде девер — онде јетрвица; овде синовац — онде синовица...{S} Сви јој беху мили, сви драги.{S} Све то беше њен народ, њен разговор, њено друговање и њена нега, њена љубав и њено поуздање....{S} Она и Миленија беху две кукавице које су кукале од јутра до мрака..

Шта да ради сада?{S} Куда да се окрене?{S} С ким да кући?....{S} Та ово беху све деца коју је она на рукама одржала.{S} Шта ће с њима и како да их лебом рани?....

Оволики удари сатрли су је.{S} Али она се не смеде подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....

Прође колера..{S} Народ се згледаше.{S} Пребројаваху мртве.

— Шта ли богу згрешисмо? — питаху се једни.

— Али нас и казни! — рекоше други.

— Укиде потоп а пусти колеру! — рекоше трећи.

— Ко ће к’о он!

— То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.

— И због псовке! — рече други.

— Е, његова воља!... рекоше сељаци.

XVII

Анђелија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчала на све стране.{S} Њиве је обилазила; шуму надгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; прала рубине, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...

Пошто болест притајири — суд се побрину те прегледа и пописа имање Пантићево и посла списак старатељском судији.{S} Овај не хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.

И тако имање оста пред њима.

Анђелија се трудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарложило.{S} Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.

Она је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку.{S} Мртви зној пробиј’о јој чело, кад изађе у ону поноћну тишину, па не чује ни петлова гласа.

Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровање са мајчиним млеком посисала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког шушња, од сваког пања и трна — али је опет корачала.

„Морам! — мишљаше.{S} Ако нећу ја — ко ће?“....

А по њеном мишљењу — имање се морало надгледати; оно се није смело упустити.{S} То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....

Кад би пет’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се чује пет’о онда се све утворе склањају.

Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући.{S} Није она њега правила сама домаћином — то су давно пре ње учинили народни обичаји и Анђелија, радећи тако, радила је оно, што су обичаји захтевали.

„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.

И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио укућане.{S} Кад су у вече седали око ватре — место старешинино беше место Лазарево.

Није хтела ни урадити ништа док се с њим не договори.

— Лазо, рано!

— Чујем, нано!

— Шта велиш, да узоремо „Стрњике“ под јечам?

— Па добро, нано.

— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?

— Добро, оставићемо.

Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима:{S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.

Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима.{S} Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.

Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.

Таки је био сада живот Анђелин....

Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она претрну.{S} Ноге јој се подсекоше па ни маћи.

— Шта је, кућо моја? — упита га.

— Ништа, најо — одговори он.

— Како ништа, кад си сав к’о крпа?

— Ништа, ништа.

Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:

— Удари ме Вук.

— Вук?!

— Јес он.{S} Баш врљиком преко плећа.

— А што?

— Ушла његова говеда у наш пашњак, па ја потер’о у обор.{S} Таман ја на вратнице, а он ти отуд.{S} Не назва ни Бога, него рече: „Куд ћеш ти ту марву?а — „’хоћу у обор“ — велим ја. — „Остави!“ — рече ми....{S} Али ја не хтедох оставити него зајмим.{S} Он стаде пред-а-ме. „Остави, кад ти велим!“ — рече ми. — „Па ја сам наш’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.

— Он ти онда скиде врљику, опсова ми матер, па врљиком: туп!

— Удари! — викну Анђелија.

— Пуче врљика на два комада!

— Па шта би с марвом?

— Оте.

Анђелији играше месо.

— А где је он?

— Отера волове кући.

— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.

— Платиће он мени! — рече Лазар.

— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар скиде хаљину, раскопча сапињач на огрлици и свуче кошуљу на ниже....{S} На плећкама беше згуљена кожа.

Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:

— Немој, нано, пустиће он марву опет.

— Да га ’хоће ђаво надарити!

— ’хоће, нано!{S} Он вели да је оно његова њива

— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.

— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар.

— Немој, кућо!...{S} Тужио он — да Бог да — од великих краста!....

Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.

— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!

И зајми волове.

— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радости.{S} Она одговори:

— Ја сам!

— А шта то ’хоћеш — а?

— ’хоћу да терам у обор!

— Остави-де тај мали, док си мирна! — рече Вук.

— Дођи да га отмеш!

И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.

— Остави мал! — рече.

— С пута!

— Остави мал— рече опет Вук и ошамари је.

Анђелија плану и полете на њ, али он потеже пиштољ.

— Де сад! — рече.

Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.

Он испусти пиштољ и полете рукама да открљепи њене руке.{S} Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па онда помодри; очи избуљио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...

Он лежаше онесвешћен....{S} Она се окрете око себе, па кад смотри пиштољ — њу нешто штрецну.

„3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази спремио колач....{S} Он је њега хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.

— Е нећеш, Вуче — долиј’о си! рикну она.

И докопа пиштољ па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.

— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.

— Чим ме заклињеш? — упита она јаросно.

— Јединца ти твога! — мољаше Вук.

— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?

— Нисам.

— А шта је ово? — упита она дигавши пиштољ.

— Празан је..{S} Ја сам хтео да га само поплашим.

И Анђелија отвори кашилук.{S} Не беше подасут.{S} Дуну у цев — она одисаше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.

— А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га.

Он ћуташе к’о заливен.

— Што си ми тук’о дете јуче?

— Псов’о ми матер — рече Вук.

Анђелија плану.{S} Ништа није мрзила к’о лаж.

— Што лажеш — срам те било!{S} Што лажеш, да ти је псов’о кад, си ти њему опсов’о?

— Јесте, среће ми!

— Како право говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?

— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нисам, бога ми!

Анђелија занеме, кад чу толику лаж.{S} Нехте више ни речи рећи са таким човеком — и она пође.

Он се диже са земље, узе пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.

— Шта ћеш? — упита она.

— Врати ми волове.

— А.... то нећу! — рече она.

И оде опет терати.

На једаред чу она тутањ.{S} Окрете се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се она окрете, он викну:

— Остави волове, ил’ ћеш погинути!....

— Е, оди овамо! — рече Анђелија.

Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он паде.{S} Црвени млазеви облише му лице..!.

Анђелија баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....

Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ прокопсаше одмах о свему и причаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.

— Алал јој матери! — вели један.

— Бога ми баш!

— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!

— Не може се оно платити!

Жене друкчије намештаху:

— Јес чула — сејо — шта је било?

— Ја, чула сам.

— О ’натема је било, како смеде!

— И зар она јача од њега?

— Још нисам чула, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек се прича....

Вук није тужио — па ни Анђелија није одговарала...{S} Тек цена јој је скочила.{S} Људи су је прозвали: мушкобањом....

Од то доба сваки је зазир’о од њених њива.

XVIII

Намири се година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да ожени Лазара.

А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.

Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе на кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.

Кад су тамо дошли укућани их лепо дочекају.{S} Разговарали су о разним стварима из најпре, док најпосле Милан не помену:

— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом да видимо твоју сестру.

— Добро, брате — рече Јова.

— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?

— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.

— Ручаше ту, па се кренуше кући.{S} Уз пут разговараху:

— Шта велиш, зете?

— Ја не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!

— И мирна је, чини ми се — рече Анђелија.

— Вала, за то не брини!....{S} Нема се од јако с ким свађати.

— Та оно и нема!....{S} Ја само, к’о, велим....

— Немаш шта да говориш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....

И ућуташе.

Анђелија се замисли....{S} Оно, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала замислити.{S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’хоће ли се слагати са укућанима, т. ј. с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?...

Све то, па онда још и туга за помрлим. ..

„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....

— О, пунице! — пресече је Милан у мислима.

— Чујем, зете.

— У понедељник позови попу на ручак, нек и он буде, кад нам дођу пријатељи.

— Добро, позваћу.

— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.

— Добро.

— Знаш, некако је важније.

— Само ако хтедне.

— ’хоће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.

— Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи.

— Е, онда ће ваљати!..{S} Кад поседамо — па још и попа са нама... ’Ајд, ђогате!...

И ошинувши дешњака он се замисли.

И Анђелија настави исте мисли:

„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је друкчије!... „’Оћете ли? — „’Оћемо“ — „Колико тражите девојци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’оћете у кућу?“...{S} И опет доста....

„П’онда свадба...{S} Сватови јуре по овом потесу, пуцају пушке, певају Цигани...{S} А млада двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мене у руку...

„И ради, ради, трчи, смеје се; мене зове: „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...

„П’онда, унуче!...{S} Их, боже унуче!..{S} Мушко па налик на Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукати за овима, које си ти одазв’о себи на истину“...

Кола уђоше у село.{S} За мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..

У понедељник Анђелија рече Лазару, да позове попу.{S} Око ручанице дође попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.

Поздравише се, па поседаше.

— Како код куће, Јово? — пита попа.

— Вала богу, појка, добро су.

Изнеше ракију.{S} Попа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.

Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те проврљаше мало по авлији.

— Ово је добар газдалук? — рече Јова.

— Добар — вели попа.

— Имају ли још имања осим оног, што се сучељава са нашим земљама?

— Два пут толико! — рече попа.

— То је, богме, много!...

И кад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, рече:

— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.

И оде...

У суботу се опремише рано: попа, Анђелија, Милан и Лазар — па одоше у Клење....

Тога вечера у селу се водише овакви разговори:

— Ала грува!...

— Жени Анђа Лазара.

— Е!...{S} А одакле?

— Из Клења.

— Од кога узима девојку?

— Од Срећковића.

— Зар Аницу?

— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.

— То је!...{S} Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију насмејати!... '

— Ала и јесте мученица!

— Није лако: — онолика кућа и имање — нигде не стаје!

— Е, да се ’хоће одморити!..

А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке радости на све стране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.

— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.

Па би онда отишла у собу и рекла:

— Ето, попо, од радости сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...

— Ја! — вели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, некако паметно.{S} Нема ти у њега дусања.{S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..

— Е мој Милане!{S} Лако је с паметним људма!

— Оно је баш паметно! — рече Анђелија.

— А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе...

Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...

Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.

А на неколико дана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју Анђелија окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у сватове....

И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се разиђоше домовима својим.

Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свога младовања и вели:

— Сад јој треба нега и разговор.{S} Њој треба омилити нашу кућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу њу свему научити!{S} Она ће светлити међ својим другарицама својом дворбом и угодбом!....

Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много наћи по нашим селима.{S} Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли једри образи, велика уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“

Она је одрасла код брата.{S} У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића.{S} Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — и бој...{S} Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником.{S} Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није се обзирала ни на браћу...{S} Тако исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она се смејала, да би то човека и наљутило.{S} Није умела себе савладати никад.{S} Осим тога она беше и тврдоглава.{S} Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....

Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене патиле и мучиле.{S} Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насмеја.

Анђелија је погледа зачуђено па упита:

— Чему се смејеш, снајо?

— Ала је то било смешно!...{S} Ха!... ха! ха!...

— А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.

— Па то твоје клањање, најо!...{S} Ал’ си била смешна кад си клањала!

Па се опет зацени од смеја.

Анђелији би криво

— А што сам била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.

— Никад! — рече Аница.

— Шта никад?

— Никад ја не бих тако што год лудо радила.

— А зар је то било лудо?

— Како није?..{S} Ето помисли: уђем на врата поклоним се, па опет, па опет...{S} Ха!.. ха!.. ха!....{S} Данас не би ни најлуђа тако што год урадила!....

То смо ми све онда биле луде?! упита Анђелија љутито.

— Готово, вала.

— Шта велиш? !

— Готово.

— Дакле, луде смо биле: што смо поштовале старије; што смо чувале браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....

— Ти се, најо, љутиш?

— Како да се не љутим?!

— А за што?

— За то, што сам сломила моју грбачу, што сам чувала и спретала — па данас нисам ништа друго него луда!

— Ћути, бога ти, ћути!

— Јест; сад треба да ћутим!

— Па шта сам ти ружно рекла?

— Ниси ништа!....{S} Ал ти си моја прва радост; о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!

— Иа шта хоћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..

— А кад бих тражила?.. — упита Анђелија.

— Ја те не бих послушала!..{S} Што је лудо — лудо!

Анђелија се диже и оде у кућу.

„Боже, боже!{S} Ал ти овај матор свет за час полуди! — мишљаше Аница. — И шта она мени ту! ’хоће да клањам!..{S} Па још се наљутила што сам јој казала да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....

А Анђелија сеђаше оборене главе крај огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена јединица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....

Та то је много!....

И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце заболе.

„Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!..{S} Како ћу тамо, на оном свету погледати у очи тати и мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он јадан!{S} Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па како ће он са њом живети кад она каже да то није паметно?“...

И она осети неку ладноћу и празнину око срца....

Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;

— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.

— Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђелија.

— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Нисам моју грбачу на путу нашла!

— А ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.

— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!

— Лепо, ћери! — рече Анђелија.

— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје.

— А ову децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа на сирочад.

— Пери их ти! — рече Аница.

— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? .

— Има.

— А шта?

— хоћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.

— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја сам ово одгајила...{S} А после, у нашој се кући то никад није делило.

— Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или зарадити!

Анђелија се трже.{S} Ничега се она није бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући.

— А што, снајо; што тражиш ти то? — упита она.

— Ево што тражим!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га угостим.

— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.

— Видиш, најо, ти си на „крај срца“ — па ти може праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја тражим.

— Све је наше!

— Одели ти мени моје — биће најбоље!

И Анђелији се немаде куд, него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.

— Је л ти право? — упита.

— Још нешто.

— А шта, по богу?

— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.

— Зар и то?

— И то!

— Еј, снајо, снајо!....{S} Бог ти судио!

— Немој се љутити, најо!..{S} Најбоље је да знамо свака своје!

Анђелија подели све.

— Је л ти сад право?

— Право ми је!

— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!...

— Немој клети, најо!{S} Ја што сам урадила — паметно сам урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по устима.{S} Овако је нај- боље!{S} Ни ја теби крива ни ти мени дужна!

Анђелија јој ништа не одговори него се само склони испред ње.

„Шта мени бог даде?“ — мишљаше она.

И омрзе Аницу.{S} Просто, није могла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.

„Она ми оте све.{S} Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост: да се одморим!“....

Али се опет примири и рече:

— Така ми је ваљда, судбина!...

И уморно тело опет поче радити.{S} Окренула се сирочадима.{S} Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: поста им мајка.. .{S} Вукосава беше њен помоћник и њен разговор.{S} С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њезином.{S} Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.

Није се тужила свету на своју судбину; није шта више, ни Лазару.{S} И од њега је крила.{S} Она се склонила да не буде свађе, међу њима.{S} Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.

У селу су сматрали Анђелију к’о срећну жену.{S} Из њене куће никад не полете реч.{S} Једина је Пантића кућа која није попирана по устима....

Аница је све више отимала ма у кући.{S} Она је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} Она одступаше — од свога права.... никад јој више ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.

И изгуби све...

Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:

— Шта гледаш, стрина?

— Гледам, дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!....

XIX

И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у тузи а некад и у весељу.{S} Најслађи јој часови беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме....{S} Вукосава се већ удала, Живко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само се увек подсмевала причама Анђелиним...

Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пачати у посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и он се чинио невешт.

Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословима.{S} Са првим људима у селу живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је одборник у општини па је на одборским седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.

У то доба изиђе закон о општинској самоуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по неких који су са кметовима добро стајали па су много стрепели од тога закона.

И Глоговац се поцепа на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:

— Гледај ти, попо, твој „петраиљ“ и твој „требник“ — а не пачај се у посла која нису твоја!

— Гледам ја све то!{S} Ко год је мом „требнику“ приш’о — он се поклонио!...{S} А што ти мени кажеш да ово нису моја посла — ја ћу ти показати!

— Море, ти си поп!

— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!

— То ти нико не пориче! — вели Вук.

— Па онда шта имаш да ми говориш?

И Вук би ућут’о....

Нареди се дан избора.{S} Попа истаче Лазара за кмета.{S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма у чему увати, па ће му платити.... .

Људи су га слушали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:

— Е, видиш ти Вује, молим те!

— Ја!

— Баш му се ’хоће да кметује!

— Зорли му се ’хоће!

— Ама неће омедити!

— И ја мислим...

— Не прима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .

— Он је био — па прош’о!...

Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког поноса....{S} Не осећаше умора; ови гласови повратише јој снагу....{S} Та њен је Лазар дозван и призван!{S} Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...

Па, онда, гледаше Лазара.{S} Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!...{S} Па како заповеда!...{S} Исти деда Илија, отац њезин.

„Баш му и доликује!.... мишљаше она....{S} Ено само како корачи!.. па како рекне реч; осече к’о на пању! .{S} И ја њега родила!...{S} Готово не смем ни да помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!...“

Па, онда, и Аницу некако друкчије погледаше.{S} К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.

— Шта ти је, најо? — упита.

— ’Ајд ради, ради! — одговара Анђелија поносито.

А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш мене лудом; а зар може луда родити онаког човека, кога поштује цео свет!....{S} Ти си луда!...“

И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији.

— Од’те баји, од’те баји!....

Деца се искупе око ње.

А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.

„Растите, срећо моја!..{S} Растите, надо бајина!{S} Па се угледајте на свога оца — немојте на матер него на оца — он је најбољи човек на свету!...“

И онда оде Лазару.{S} Он се замислио нешто.

— Шта си се замислио, кућо моја? — пита га она.

— А... ништа, нано!

— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?

— Није, нано!{S} И не пада ми на памет!

— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?

— А зар би могла?

— О!... смрвила бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!...{S} И њега и сваког ко на те реч рекне!...{S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.

— Не треба, нано!{S} Он је већ утучен како је ’наки!

— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речима не могаше.

— Каки је — онако му јесте!{S} Право веле стари људи: што ко ради — све себи! — рече Лазар...

И попа уради што је наумио: народ изабра Лазара за кмета.

Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се меша у општинска посла, па онда поче претити својим дужницима:

— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!

И оде непрестано вичући.

— А...' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.

— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.

— Низ плот! — викну трећи...

А он само виче....{S} Окрене се по неки пут па прети песницом....

После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници неколико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.

И Лазар поче кметовати.

У одбору који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.

Попа је прикупио око себе неколицину богатијих људи, па се сви слошке потрудише да одрже Лазара.{S} Овај, пак, није ништа хтео без његовог савета урадити.

— Шта да радим? — питаше он.

— Прво и прво подигни ограду око школе и цркве.{S} Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.

— Тако је! — рекоше и они.

Лазар подиже ограду, па још — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.

— Шта ћу сад?

— Сад наспи пут у селу.{S} Ево долазе свечаници па све то можеш урадити у дане кад народ себи не ради.

Лазар и то уради.

— Урадио сам — рече он.

— Сад уреди потес.{S} Не дај да ичија марва штету чини.

Лазар одреди „пољаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он тераше у обор општински.{S} За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче не пусти у поље, док се сва рана не дигне.

Дођоше кулуци.

— Како ћу сад?

— Прво нас! — рече попа.{S} Па кад нас истераш на насип — онда ти се нико несме противити!....{S} Ми смо твоји пријатељи, треба да те спомогнемо у свему!

И Лазар одреди попу и све своје пријатеље на кулук.{S} Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:

— Охо!....{S} Овај се богме, не шали!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер....

Много посла имађаше Лазар око уређења самог суда.{S} Сељаци навикли да и те ствари узимају олако.{S} Ако коме дође позив он вели:

— Лако је њему тамо пискарати; не зна он за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...

Ако се зове састанак — он вели:

— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....

Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:

— Ено му и оних па нек сврши!{S} Може то бити без мене један пут!....

Али Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ’о....

Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у одборску седницу, он — кад из суднице изиђе — стаде викати:

— Шта је ово људи и браћо?....{S} Овако ни Дајије нису радиле!{S} Ово је Турска правда, јес, бога ми, турска правда!....

Лазар га позва у судницу.{S} Он уђе.

— Шта је Вуче; шта си се развик’о? — упита га Лазар.

— Вичем на неправду!

— Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио.

— Каквог закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!

Лазар плану.

— Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече.

— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.

— Шта?

— То је турски закон.

— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.

И он осуди Вука на затвор.

Вика и ларма Вукова проби уши.{S} Он се не хтеде одмаћи од врата.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у „заседање“.

Лазар беше жесток човек.{S} Он скочи и подвикну онима који су око суднице чекали:

— Вуците га у апс!

— Кога? — питаше Вук.

— Вуците га!

— Ја ’хоћу да се жалим!

— Жали се после!{S} Вуците га!

И Вука одвукоше у апс....

Од то доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет поче своју стоку сагонити у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљадама иљада неприлика правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропастити Лазара.

И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати.

Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек.{S} Њега је гризло — кад му се подмеће оно што није.{S} У томе беше сушта Анђелија.{S} Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По читаве ноћи ока на око не могаше склопити....

И Лазар не издржа потпун рок.{S} Нешто то, нешто неприлике у животу, нешто напрезање у раду, а највише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде у постељу...

Поплаши се Анђелија.{S} Болест Лазарева не изгледаше јој обична.{S} Он паде; јагодице на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.

— Боли ли те, рано моја, што год?

— Ништа, нано.

— Па што кашљеш?

— Тешко оном, нано, који не кашље!

— Али, твој кашаљ није обичан, кућо моја!

— Па од назеба је, најо.{S} Док сазре, биће лакше!

И сазре његов кашаљ — он пропљува крв.

Дош’о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплавиле; осушио се сав к’о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји.

Анђелија трчаше неуморно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи.

Али ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.

Долазио му је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва разговараше са њима.

— Што га не носиш доктору? — упита попа Анђелију.

— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара.

— Која картара? '

— Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте.

— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Води ти њега доктору!

— Шта ћеш попо? — Ово нико не чини од беснила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....

Најзад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору....{S} Он га прегледа, ману главом неколико пута, па онда седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.

Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни боље ни горе....

Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{S} Њено расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује....{S} Међу тим једнако је била око постеље Лазареве.

Огрешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.

Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зовну матер.

— Шта је, рано?

— Седи.

Анђелија седе.

— Најо!.... што је — ту је! — рече Лазар.

— Шта, кућо моја? ! —- упита Анђелија и задрхта.

— Ваља мрети!

Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари.{S} Лазар ману руком.

— Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.

— Да пошљемо кога по попу — рече кроз плач Аница.

— Не треба.{S} Ја ћу казати — што треба — вама.{S} Онда поћута мало.{S} Анђелија се окаменила.

— Нано!{S} Ето ту, у асталу је кеса....

Па, к’о да се уморио, ућута.

....у њој има — настави он — пет стотина и тридесет динара....{S} То су паре општинске....{S} Ту је и печат....{S} Све то предај сутра попи....

— А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.

— Теби?... ’Вала ти на млеку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....

Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај његове постеље.

— О нано! — рече он опет после кратког ћутања.

Анђелија ману главом.{S} Од тешке жалости она не може проговорити

— Нек оде Живко нек зовне тетка и тетку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.

Он узе њену руку, пољуби је, па је онда миловаше...{S} Њу поли поток врућих суза и она зајеца.

— Зар и тебе да изгубим!....

— Ћути, нано!

— Не могу!{S} Очи плачу, срце плаче, душа плаче — не плачем ја!....

И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјајна к’о драги камен, или к’о роса на пролетњем цвету.

— Нано!....{S} И ти ћеш тамо к’о и ја.... сви ћемо тамо!....

— Ја нећу никад!....{S} Мене је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....

Дуго су обоје плакали.

— Каз’о бих ти нешто, нано, а не смем! —- рече Лазар.

— А шта, рано?

— Да ми гледаш Љубу и Рају!...

— И њих!....{S} Гледаћу их....

— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори.

У тај пар уђе Милан и Миленија.

— Шта је, Лазо, по богу брате? — упита Милан.

— Зовнух вас, течо, да се опростимо.

— Зар већ?

Ту је!.... .

И кад наста праштање сви оплакаше....

После опроштаја Лазар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина беше таква да се лепо чуло како он дише.{S} Ништа не прекидаше ту нему тишину; и попак се ућут’о,...

Лазар се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.

Анђелија се наже над-а-њ.

— Шта је, кућо?

Он заусти да рекне нешто, али не може....{S} Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.

— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија.

Али он је више не слушаше.{S} Његово се око укочило...

— Дај свећу! — викну Милан.

Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....

Наста плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже се по свему селу....

Дотрчаше комшије....{S} Анђелија опет ушла у собу па се бије.{S} Људи је уздржаваху:

— Немој, Анђо, остави се тога!

— Остави ти мене!

— Ама немој бити луда ’

— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја више овде? !....

И људи је оставише.{S} Једни веле:

— Извећала је!

— Није, брате, него јој и јесте мука....{S} Помисли колико гробова има она!.... — вели други.

Тек никог не беше да је не зажали....

Анђелија није сву драгу ноћ тренула.{S} Она се примирила и села крај самртника.{S} Није кукала него је мислила:

„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми још узе и њега!....{S} Зар сам се ја за ово њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} Па шта ћу сад; куд ћу сад?....{S} хоћу ли опет да му се молим?....{S} Зар ја?...{S} Њему?....{S} О!.... никад!....{S} Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{S} Он не види муке и патње светске; он богује!. ..{S} Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “

И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....

„Не треба срдити бога!...“ прокраде јој се једна мисао.

„Шта не ваља; шта не ваља!....{S} Он мени одуз’о све па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шта ми још може? !....{S} Ваљда да ми одузме живот!....{S} Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!....{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљда пак’о?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од ове?....{S} Нема!....{S} Ни он не може ништа измислити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га се!....“

Цела јој ноћ прође у очајању....

Свану.{S} Људи се искупили па тешу сандук.{S} Аница у кући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одговараше, не окреташе ни главе.{S} Њене црне очи гледаху нетренимице у мртваца.

Прође готово дан.{S} Лазара већ сместили у мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..

Ика уђе у собу.

— Анђо! — викну је она.

Анђелија кад чу њезин глас окрете се.

— Устани, сестро!

— А куда ћу?

— Остави се.{S} Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“

— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.

— Немој тако, сестро!{S} Ја знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, али чинити „без себе...“

— Ја не могу да плачем! — рече Анђелија.

— И ја сам губила децу па.... вала богу....

— Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!

— Све је то једно.{S} Посеци по овом прсту боле, посеци по овом боле....

— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....

— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде

И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и учитељ у авлију.{S} Попа приђе, назва бога и поздрави се.

— Па, баш, тако Анђо...{S} Лаза умре!

— Умре — одговори Анђелија.

— Е, божја воља! — рече попа.

— Вала, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!....

— Ћути, Анђо! — рекоше јој људи.

Попа јој не рече ни речи.{S} Није, просто, умео човек ништа да рекне....

Поседеше мало и поразговараше па онда попа упита:

— Је л готово?

— Јесте — рече Милан.

— Е, ајде, учитељу.

— Учинише „спомен“ у соби и изнеше покојника на поље....{S} Пратња се уреди, попа се прекрсти и запева „Свјати боже....“

Пратња пође.

Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак јој се навуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сандуком;...{S} Она се увати оберучке за главу; нешто јој пред очима сену, па онда пуче...{S} И она узе посртати к’о да је пијана....

Ика јој притрча та је придржа.

— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.

— Пожури о...до..ше....

И ту одвугну срце њезино а из очију потече река суза....{S} Није се могла јавити од силног јецања.

Попа сврши опело и настаде целивање, последње целивање....{S} И Анђелија целива Лазарево ладно чело, лице, очи, обрве — све....{S} Више се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, повампириће се....

А кад уђе у гробље — не оста сува ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:

„Надгледајте ми Лазу.{S} Он није тамо познат, ви га поучите у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће долазити....“

То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчина запевка може тужна бити....

И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбеници....

Све село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....

А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.

— Оно, сигурно, разастире ствари његове? — рече Живка Симина Стамени Живојиновој.

— Ја! — рече Стамена..

— Јадница!

— Ух!.. ја би полудела!....

А Анђелија разастираше по сушилу поњаве и кошуље у којима је Лазар умро и љубљаше те ствари као самог Лазара.

XXI.

Би па и прође....{S} Обелеше вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост....

Анђелија се са свим изменила.{S} Од оне снажне жене поста нејака старица, која је остатак свог живота проводила на гробљу....{S} Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.

На кућу се више није освртала; није ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.

Беше леп јесењи дан...{S} Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.

Анђелија свршила своја посла па куд ће — него на гробље.{S} Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде...

Седела је целцати дан тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји од оне црне земље...{S} На послетку заспа на гробу Лазаревом.

И сасни овај сан:

К’о још ноћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} Убриса се рукавом, узе свој штап па се упути гробљу.

„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо док не наиђе на једну лепу башту.

„Чија ли је ово башча овако лепа? — питаше се она.

И, к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Све пограђене стазе па посуте најлепшим цвећем; а око стаза засађено цвеће па мирише, мирише тако лепо како Анђелија и не мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А иза цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи му се пењу на лепо шарено камење, а он бистар к’о суза, па се пресјава оно камење у њему...{S} И к’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се..,. .

Био је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} Анђелија се трже.

„Шта ли је то, боже мој!..

А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају к’о злато...{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....

„О, боже!...{S} Где сам ја?... упита се Анђелија.

— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.

Анђелија се окрете и, к’о, угледа Живану, своју свекрву.

— А ти си? упита Живана.

— Ја сам, мајко.

— А од куд ти овде?

— Заврљала сам.

— А где си била?

— Била код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.

— А што рано?

— Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па...

— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.

— Зар овде?

— Овде!

Анђелији к’о заигра срце.

— Молим те, мајко, да га видим!

— Очекни мало, видећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу од ружа.

„Ово мора да је „онај свет“ — мишљаше Анђелија.

И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих.{S} Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.

— Немој, још не!...

— А што, мајко?

— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван.

— Па шта ће им крила, мајко?

— Они су анђели.

— Па где сам ја?

— У рају.

— У рају?

— Јест.{S} Оно што си мало час видела оно се сунце рађа.

— Ала је овде лепо!... рече Анђелија,

— И ти ћеш скоро овамо!..{S} Била си много згрешила!{S} Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.

— Опроштено ти је!

— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.

— Мораш још тамо бити!..{S} Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!

— Него шта ћу?

— Гледај кућу!{S} Гледај децу!... Чини своју дужност!

— Али сна!...

— Она је од новога света !...{S} К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..

— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија.

— Скоро ће доћи време па се нећемо ни растајати..{S} А сад иди!

— Само још мало, мајко, молим те!

— Иди, иди!...{S} Скоро ћеш нам доћи па се нећемо никад раздвајати!

И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...

Опет наиђе на шуму и опет је обузе ладноћа..{S} Она се трже...

Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звезде трепере...{S} Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се...

Не плашећи се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је снила.

Па оде попиној кући.

— Попо!

— Чујем — одазва се попа.

— Јеси л засп’о?

— Нисам још... а ко је то?

— Ја, Анђелија.

Попа изиђе.

— Од куд ти у ово доба? упита је.

— Идем с гробља.

— Зар до сад тамо била?!

— Ја!...{S} Имам нешто да ти кажем.

— Шта?

— Да ти се исповедим.

— Па ајде овамо — рече попа.

И Анђелија уђе за њим у собу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.

— Могу и остати — рече.

И исприча свој сан....

Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати.{S} Шта више и смејала се с њима....{S} Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала.

А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се најусрдније молила богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“

Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.

У селу су је веома поштовали са њезине патње.{S} Девојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле

— Еја, јада, па се и насмеши!

— А шта ће сестро?...{S} Не помаже јој па да себи очи вади!

— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.

— Ја шта је!!.{S} Посарањива све што имаде!..

Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...

Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....

Наступила беше опет позна јесен.{S} Она постала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради...

Једног јутра пође на поље.{S} Киша падала сву ноћ па стреје капаху.{S} Она прекорачи преко прага, но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг...

Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} Она беше у ватри сву ноћ.{S} Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...

И она се мољаше богу:

„Господе!{S} Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“

Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.

Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.

Сви се искупише око ње.

— Децо моја!...{S} Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, али, прво: не могу, а друго; што ће то?...{S} Једно, што ћу вам казати, упамтите!{S} Нека је слога и љубав међу вама, јер само у слози може кућа напредовати; само у љубави и пажњи можете срећни бити....{S} Слушајте се, претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема ту ни куће ни живота!...

И онда се опрости са свима.

То вече увати је опет грозница....{S} Није дочекала да се разбере....

Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.

Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равници мачванској.

— Шта је, што ли звоне звона?

— Умрла Анђелија.

— Зар Пантића?

— Ја!

— Еј! ... није умрла него се родила!....{S} Бог да је прости!

Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му добри помоћници.{S} На послетку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице.{S} Слажу се не може боље бити....

- КРАЈ -

У шабачком окр. пуница није ташта, него шурњава, а ташту зову просто: баба

Веселиновић, Јанко М. : Сељанка : приповетка из сеоског живота