Над тврдим и поноситим Сером развила је своја крила мирна и тиха летња ноћ.{S} За топлим даном наступила је хладовина, коју с времена на време помаже лак поветарац, што се, реко би, одбија од високих бедема градских, па се разлива у ситне покрете по мирном подграђу.

Све је тихо, све је живо легло, да се сном окрепи.{S} И хрти и жерави, и соколи и соколари траже одмора после богатога лова минулог дана.{S} Слуге су у граду уморне од дневне службе богатој властели српској.{S} Властела су заморена од бриге, коју им задају чести гласови са разних страна раскомадане српске царевине.{S} Све се предало одмору, све је утонуло у сан.

Само стражари будни сањају.{S} Сан им осваја трепавице, душа је помућена гласовима, што случајно чуше кад се властела међу собом разговараху о тешким данима.{S} Али се ипак сну не подају.

Будни су стражари, а од њих је буднији — њихов господар.

Са високе куле мотриље у тврдоме Серу дању се виде безбројни планински ланци, како се у бескрајност пружају; виде се на западу Гвоздена Врата; на северу је каменити Мелник на Бистрици; јужно се отвара поглед низа Струму све до њеног ушћа у широком Орфанском Заливу Белога Мора.

У мирној и звезданој ноћи, кад месец посребри градске бедеме огледајући се у местимичној дубини речице, што испод подграђа серског тече — чини се на високој кули мотриљи, да се осећа, како се небесни свод спушта, да својом милином задахне јаче земљу и њен свет.

И на тој кули има некога сад у позно доба, кад се стража на главним вратима првога бедема два пута већ променила, и кад је звоно са високог торња на истим вратима огласило подграђанима да је равно пола ноћи.{S} По оделу се мало може познати незнани ноћник, јер је тек у пола обучен и ако је, очевидно, толико приправан, да би могао с места продужити пут у неодређену даљину.{S} Ипак висока, тешка и од црвене коже израђена обућа казује, да је ноћник велико лице у земљи.{S} Снажном, јуначном и здравом телу не доликоваше очајна збиља, што му на лицу стална изгледаше, као што ни његовом белом господском лицу не бејаше потребна густа и пуна брада, која само повећаваше суровост изгледа овога мож’да у души племенитога човека.{S} Ал’ једно, што свака црта лица, сваки покрет тела казиваше, бејаше неисцрпна одлучност.

Прошло је већ прилично времена како је у лаком оделу али у богатом огртачу изишао на кулу мотриљу.

Чешће је и дању и ноћу излазио на ово место.{S} Губио је своје погледе преко границе суседне Богданове војводине с једне и низ пучину.{S} Орфанског Залива с друге стране.{S} Очима је тражио на северозападу деспотовину Костадина и Драгаша браће Дејановића а право на западу преко великога Вардара Вукашинову краљевину.{S} Али од неког доба дању управља погледе своје на исток путем крстопољским, а ноћу, опет тамо окренут, очима мотри звезду једну, необично сјајну, на небу.

И сада је утонуо у то гледање, занео се очима питајући звезде тако, да није чуо, кад се женска једна прилика успела уз стрмените степенице високе куле, нити је осетио, када му се приближила.

— Господару! огласила се жена.

Он није чуо, гледао је звезду, све живљим очима, све немирнијом душом, па јој није ни одговорио.

— Господару!{S} Деспоте! понови жена.

Он је опет оћутао на њен поздрав.{S} Није је опазио.{S} Али је, предан гледању сјајне звезде, пошао душом, оком, слухом за њом, ка њој, дигнувши руку управљену небу.

— Господару, Угљеша! — бојажљивим ал’ доста снажним гласом понови жена, ступајући му још ближе.

Он се трже, окрену и, спазивши своју драгу Љубу, пружи јој руке.

— Деспотице, од куда ти овде и у ово доба? — рече јој, држећи је за руку.

— Дођох за тобом, господару! — одговори она смерно али јасно.

Он благо наслони своју руку на њено раме:

— Али у ово доба? — понови још блаже своје питање.

— У исто доба, кад и ти, светли деспоте! — одговори Љуба.

— Овде на кули мотриљи? у ово доба?

— Свуда и увек, где и кад ти.{S} Срдиш ли се, деспоте?{S} Опрости, али ја мислим, да те није тежак државни посао позвао ноћас овде.{S} Зато дођох.

Он је значајно погледа, а она брзо настави:

— Господару!{S} Није ноћас првина, да те пратим, кад у позно доба ноћно пођеш из одаје своје сам, брижан.{S} Толико сам ти се пута хтела јавити овако исто на овом месту и у ово доба, али сам се опет уздржала.{S} Сада не могах више.{S} Твоја душа пати, твоје срце страда, а ја не знам узрока.{S} Угљеша — и она му наслони своју лепу главу са црном дугом косом на груди, које се снажно надимаху.

— Љубо, кол’ко си добра! — проговори Угљеша. — Ти се бринеш за ме.{S} Немаш разлога, верна моја љубо!

— Имам, господару.{S} Зар без разлога мисли твоје блуде у тренуцима, кад се у двору нашем свако добро стани?{S} Зар без разлога често пута оставиш богату трпезу и госте наше за њом, па одлазиш узбуђен, узнемирен, да те после, пуна бриге за тобом, нађем овде као и сада.{S} Деспоте, Угљеша!{S} Има неко доба, како остављаш певача у тренутку кад у песми стане ређати најлепше јуначке слике из скоре прошлости наших крајева; скупоцени пехар најбољег кипарског вина остављаш у тренутку, кад ти га ваља испити у част витештва, у славу наших победа; са небом и звездама његовим разговараш онда, кад сваки говор престаје, кад све живо тражи мира и покоја, да се окрепи у слатком сну!{S} Господару, шта је теби, души твојој? реци ми — мож’да смем знати — и ражаљеним гласом додавши: — кажи, молим те! — спусти главу на његова прса, да од саме себе сакрије — сузе својих лепих очију.

За тренутак настаде тишина.{S} А за тим, осетивши и сам њене сузе, деспот је нежно ухвати за леву руку и приведе крају, где је, наслоњен на малу ограду, мало пре стајао.

— Мила љубо моја!{S} Казаћу ти чисту истину, и ако ми је немила.{S} Душа моја нема мира.{S} Али светињу њенога спокојства не наруши никаква жеља за сјајем и блеском сујетнога живљења.{S} Ти ме бар знаш!{S} Није спокојство душе моје поремећено никаквим злобним гласом, који би осумњичио моје пријатеље, ни доставом, која би циљала да баци сенку на искреност и љубав нашу.{S} Тога не може бити, јер таким сумњама нема места у души мојој.{S} Навршило се већ петнаест година, како си ми постала љуба верна.{S} И ко зна, колико би душа моја више страдала да јој у часовима сумора ниси ти била успешни видар непомућеном ведрином душе своје!{S} Не бејах баш голобрадо момче, кад сам с тобом ступио пред олтар.{S} Доста сам дотле већ подносио, доста проживео.{S} Али ме ти сети младости, ти чисто врати моје године назад, и од мене, прилично окорелога ратника, створи меког љубавника, благе душе, тихих и срдачних жеља.{S} Па ипак остадох ватрен у једној жељи, за коју се моја породица заложила, остадох непоколебљиво одан једној мисли, једном узору своме.{S} А тежња за тим и јесте оно, што души мојој не да мира.{S} Деспотице!{S} Да сам мислио остати у Серу и на овоме, што имам, не бих се ни на ову лествицу земаљске части испео!{S} Даље иду моје мисли, даље жуди моја душа, јер без тога нема живота ни опстанка ни овоме, што је до сад створено.

У тихој звезданој поћи изгледаше Угљеша као страсни покајник пред благим исповедником, стајаше узрујан пред мудром и добром деспотицом Љубом.

— Познајеш ли још у оном звезданом јату моју звезду? — упита деспотицу, обгрливши јој стас левом руком а десну пруживши једној групи звезда, које су биле источно од њих.

— Познајем, ено је! — брзо одговори деспотица Љуба — она је и сада онако сјајна и чиста, као вазда до сада.

— Не, вараш се.{S} Чуј ме.{S} По њој сам вазда ценио будућност своју.{S} Од како сам је запазио — а то је давно било — она ме није изневеравала.{S} Бивала је све сјајнија.{S} Пред најкрвавије битке сјала ми је све јачом светлошћу, и ја сам знао да ћу изићи победиоцем.{S} У тешким приликама у Призрену пре четири године, кад сам видео, колико су се осилили наши противници под згодним изговором да раде противу нас једино из оданости царској заветној мисли, у тренуцима, кад је и брат ми Вукашин долазио до клонућа — она ми је звезда казивала, да ипак не ћемо подлећи.

— Тебе Бог штити, господару мој! — кликну деспотица.

— Али има — продужаваше Угљеша — неко време, како звезде у моме јату трну, бледе и нестају, па и сама моја звезда гине, тамни.{S} А на супрот њој, ено погледај, мало даље на истоку звездано се јато множи, а сјајна једна звезда прети да надсија моју звезду — водиљу.{S} Она је све светлија, у колико је ова блеђа.{S} Слутио сам, ал’ од како је пре три месеца онај чудновати испосник пророчки нагласио најезду Азијата на наше крајеве, ја више не двоумим.{S} Ти га се сећаш, Љубо.{S} Једне је вечери ненадно пао у Сер.{S} Ја сам појмио његове речи.{S} Њега је нестало, отишао је тајанствено ко што је и дошао, мож’да да тражи витеза, који ће га боље разумети.{S} Али се вара.{S} Угљешина је душа упила у се сву озбиљност његове занесењачке проповеди противу некрста.{S} Нико га тако неће схватити.{S} Ја у миру оштрим мач за ратне дане.{S} Кад судба мени намењује да понесем стег у одбрани Српства, ја морам бити спреман.{S} Ја ћу први одлучно укрстити оружје са новом силом турских завојевача.{S} Па или ћемо ја и моји бити први победиоци или — прве жртве!{S} Па ипак ми се чини да се сјај моје звезде претапа у светлост нове звезде нових завојевача.{S} Знам —

Деспотица писну:

— Стани, заклињем те живим Богом, не даље!{S} Одбиј сумњу, што ти душу мори.{S} Освоји ли она, ти више немаш снаге неће више бити тебе.{S} Не, не, све је то варка ока, обмана.{S} Немој веровати звездарским тумачењима, јер смо онда пропали.{S} Ево — и она се лако спусти на колена — преклињем те —

— Устани, мила љубо моја — зваше је Угљеша, дижући је. — Заборави ову пошалицу моју, она није за те ни била.{S} А ја ћу се бринути, да ти и делом докажем, да није нестало у мени снаге ни издржљивости.{S} Заборави све то.

— Хвала господару!{S} Али време је да ти кажем, да и ја не смећем с ума пророчке речи чудног испосника.{S} Он рече да Азијате ти потражиш, јер је све пропало, ако они нас први нађу.{S} Деспоте, твоја је слава допрла и до тог атонског пустињика, и он у теби гледа спас!

Кроз ноћну се тишину разлеже трубни знак један пут, два пут па онда и трећи пут, а мало после чу се звека ланаца на покретном мосту код бедема и шкрипа кључева у великој гвозденој брави на градским вратима.

Деспотица погледа Угљешу.

— То је какав поклисар, мож’да чак од границе — одговори Угљеша па, пошавши са деспотицом низа степенице, које се отворене увијаху око спољне стране високе куле, као и нехотице погледа на звездано јато.

Љуба то спази, а он јој, да је преухитри, рече:

— Не бој се.{S} Ма какве ми гласе поклисар донео, одмах ћу доћи, да ти их саопштим.{S} Чекај ме у ложници.

Сутра дан рано из јутра уђе у собу деспотову војвода Тома Теологита, човек лепа лика, црних мало потуљених очију, које као да сакриваху лукавство, што одаваху црте лица а особито доња вазда притегнута усна.

Угљеша га је очекивао, па га је одмах, још пре но што га је Тома могао поздравити као свога владара, дочекао:

— Звао сам те, војводо, да ти саопштим једну своју одлуку, која се тебе тиче.{S} Дренопоље је пало.{S} Ћесар Војихна, господар Драме и таст наш, преминуо је.{S} Оставио је најважнију страну моје деспотовине у часу, кад ми је његов глас, мудрост његовог ума и јунаштво срца његовог било најпотребније.{S} Он је управљао драмским крајем готово неограничено.{S} Ја нисам имао ни потребе ни разлога да своју превласт истичем, јер је он ипак одано вршио своју дужност.{S} Драмска је област на граници, а Драма је предстража Серу.{S} У Драми је остала узвишена ташта наша, ћесарица Ана, али војсци драмској ваља накнадити старога ћесара Војихну.{S} Можеш ли се поуздати, да примиш управу над драмском војском Војихнином?

Тома Теологита се дубоко поклони:

— Светли деспоте!{S} Заповедај и ја ћу слушати без поговора.

Угљеша седе, и руком показа Томи да и он седне, али Тома оста стојећи.

— Прилике су тешке и неповољне — продужи Угљеша.

— Тако је, деспоте.{S} Захваљујући великом поверењу твоме, није ми непознато стање, у коме се поједини делови српске државе налазе.

Угљеша се мало намршти, а Тома брзо додаде:

— Али ја ипак налазим, да тако мора бити.{S} Боље је, велим, да се делови спасу но да све за љубав целине иде у пропаст.

— Видиш, — продужи Угљеша. — Лазар је отишао под закриље угарско, признао је врховну власт њихову.{S} Он као господар Срема не мисли више на одржање царевине.{S} Синиша, царев стриц, устао је у име царевине а против царевине.{S} Богданово је војводство мало а и изложено је могућним нападајима и гусарских дружина и крсташких чета.{S} Брат наш Вукашин први је развио заставу одржања српске превласти на југу.{S} Није ли он у борби противу Матије Кантакузена изишао као савршени победилац?{S} Кад је цар Синиша устао да задовољавајући своје личне прохтеве и ненасите жеље удари клин у јединство српске отпорне моћи са ових страна, није ли пред снажном одлуком и гвозденом вољом брата нам морао устукнути као побеђен и прогнат?{S} Није ли се ваљало спремати за све случајности, које могу лако и ненадно наступити?{S} Је ли Вукашин оклевао?{S} За срећу наше отаџбине узео је част краљевску пре шест година онда, кад и ја деспотску.{S} Ми бејасмо једини, који се одушевљавасмо мишљу о одржању оне снаге, коју овде на југу затекосмо.{S} Шта је даље било, познато ти је.

Тома се лако поклони, а Угљеша продужи:

— Радњу призренскога збора ја ни данас после пуне четири године, не могу признати.{S} Она се противи реченој мисли, за коју се ја и брат ми заложисмо.{S} После свега тога ми нисмо могли друкчије поступати до онако, како смо и учинили.{S} У име мисли о јачини српској, која ће моћи дати отпора свакој најезди на ове крајеве, ја сам узео управу над овом облашћу у своје руке, независно од царице Јелене.{S} Што сам ја учинио у Серу, урадио је Вукашин у Прилипу.

— Снажној руци твојој стао сам тада у службу без поговора, — рече Тома, пажљиво посматрајући Угљешу.

— Затекао сам много рушевина, из којих је ваљало стварати тврде бедеме и грудобране.{S} То сам и учинио, утврдивши градове.{S} Али је ваљало и душу овога народа умирити.{S} Успео сам, те сам цариградскога патријарха ублажио.{S} Он је дигао тешку анатему, која је на народ српски била бачена, кад је српска црква постала самостална са својим патријархом.{S} И то је донело потребног душевног мира.{S} Таман сам мислио, да је већ толико отпорне снаге прикупљено, да нас никакви догађаји не могу изненадити, а дође пад Дренопоља.{S} Од тога часа немам мира ни толико, колико сам дотле могао имати.{S} Савез туђих владара распао се пре, но што је ишта могао и предузети.{S} Ми смо остављени сами себи, остављени смо да гледамо, како на очи наше расте нова сила, нова снага дивљих Азијата, Турака.

Угљеша ућута, и гледаше неко време преда се, а онда диже главу, и рече Томи:

— Теби је све ово познато боље него другима.{S} Зато и назначих тебе за заповедника драмске војске.

— А ја примам високу милост твоју — одговори Тома — у нади, да ћу је ма и накнадно заслужити.

— Добро, — рече Угљеша. — Све остало остављам теби, да добро размислиш и расудиш.{S} У Драми ће остати и даље господар ћесарица Ана.{S} Не треба ни једне речи да ти кажем о твоме поступању према њој.{S} Пазићеш увек да је, остарелу и слабу, погружену и савладану под теретом најновије жалости, ни у чем не преухитриш, што би вређало њено частољубље.{S} Она ће, надам се, сву пажњу своју посветити обитељи својој, те ћеш у толико слободнији бити у својим поступцима, а војском ћеш управљати само у име моје слободно и неограничено.

— Надам се, да нећу бити без вредних помагача, — рече Тома.

— И ја тако мислим.{S} Гојко, млади војвода у Драми, био је старом Војихни десна рука у многом његовом предузећу.{S} Јуначан, смео, племенит и отворен привући ће твоју пажњу још првих дана.{S} Стари отац његов Властоје, друг је Војихнин Био му је саветник у ратним и државним пословима а такмац уз звеку пехара.{S} Тамо је и Рајко, ћефалија, грађански судија, Трилиса нашег.{S} Њега сам придао Војихни у помоћ, јер разуме војну боље но и сам законик.{S} Он је ваљан синовац ненадмашнога витеза Момчила.{S} На њих се све можеш ослонити као на најпоузданије стубове.

— Бићу срећан, ако и ја своме деспоту узмогнем рећи о њима то, што од деспота чујем, — рече Тома притворним расположењем.

— Немој губити из вида, да Драма до скора бејаше као засебна област.{S} Стари је Војихна и очи склопио, не хотећи никад изрично признати зависност Драме од Сера.{S} Али — а тебе зато баш и шаљем — не смећи с ума ни једног тренутка велику мисао о јединству и снази нашој на југу.

— Мој се деспот неће покајати, што ме је обасуо милошћу, — рече Тома.

— Драма је — продужи Угљеша — најважнија тачка целе деспотовине и то баш са оне стране, са које смо најслабији.{S} Док је још била у пуном сјају снага византиска, Драма је била често пута најкрвавије поприште за пробу оружја српског и византиског.{S} Данас, кад је у међусобној борби напукло или је мож’да и са свим већ скрхано оружје српско и грчко, Драма је један од првих и најлепших залогаја, на које је зинула гладна чељуст змаја османског, који је главу своју пренео овамо а телом и репом по Азији тражи плена још.{S} Данас ми и Византија имамо једног заједничког непријатеља.{S} То треба да је водиља сваког рада и нашег и византиског.{S} Пази добро.{S} За падом тврдог Галипоља дошао је ето пад великог Дренопоља.{S} За падом Пловдина и Драме доћи ће пропаст Сера, а са њом ће се и Цариград претворити у рушевине.

— Веруј мојој искреној исповести, узвишени деспоте.{S} Не бих се ногом макао из ових тврдих зидина, кад не бих веровао у успех посла, који ми ти повераваш.{S} Мене моја нада не вара! — прилично убедљивим гласом и са неком свечаношћу рече Тома Теологита.

— Али мени моја слутња друкчије говори, — рече Угљеша.{S} У лицу дође тренутно блеђи, али на мах устаде:

— И деспотица ће поћи с тобом.{S} Ићи ће на гроб свога преминулог оца.{S} Поћи ћете још сутра у први освитак зоре.{S} За све остало, што иде уз нови положај твој, ја ћу се бринути.

Тома Теологита три пута се дубоко поклони и пун скромности изиђе из собе Угљешине.{S} Али чим заклопи велика врата за собом, очи му севнуше пуним изразом сујетне охолости, и он охоло изиђе из ходника на терасу, од које су се спуштале степенице у градски врт.

Угљеша остаде у соби сам.

Дуго је замишљено ходао по соби крупним корацима.

— Па ипак се руши, лагано руши! — рече полугласно.

Било је то знамените и тужне 1370 године, када је и Дренопоље пало из руку византиских у турске руке.

Тешке су биле прилике, ал’ опет није било нестало и последње наде.{S} Уједињеној снази српској не би још била страшна сила нових завојевача Турака, за које се већ видело да се стално мисле на Балкану настанити.{S} Али раздељеној, несложној и завађеној господи српској страх је био све моћнији непријатељ из Азије.{S} Јужни и северни делови српских земаља стајаху једни према другима као отворени непријатељски логори.{S} Доглавници цара Уроша, Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, не мишљаху нити се надаху, да би у господарима јужних крајева, браћи Мрњавчевићима, икад могли наћи брата и пријатеља.{S} Не мишљаху ни мало боље ни Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша, о њима.{S} Између северних господара и Угљеше простирала се деспотовина Костадина и Драгаша Дејановића, граничећи се на северу Козјаком и Витошем, на југу Гвозденим Вратима а са запада Овчим Пољем, које је било у Вукашиновој краљевини, где су и градови Прилип и Скопље, Качаник и Битољ и многи други.{S} Јужно од браће Дејановића била је, Солуну понајближа, омања војводина њиховог стрица Југа Богдана.{S} Али се Угљешина деспотовина продужавала највише на исток, од састава Струме и Струмице па све до велике Марице.{S} Столица је целој деспотовини била у Серу, најзнатнијем граду међу свима свих јужних државица.{S} Ту је била и Драма, друго знатно место у деспотовини; ту је и каменита тврђава Мелник, и Крстопољ на Беломе Мору, и Перитеорион, негда крваво разбојиште и погибија српских левената.{S} Струма и Места, Бистрица и Мутница и многе друге реке, што се у правцу од севера ка југу, за Бело Море, крећу, натапаху плодне равнице међу тврдим и богатим градовима, на морску обалу наслоњене, деспотовине Угљешине.

И ако се границама нигде не додириваху, Угљеша и Вукашин поступаху у свему сложно, договорно и братски.{S} А тај споразум не само да им не отежаваху Богдан и Дејановићи, већ га и сами помагаху, јер и сами бејаху у њиховом савезу.{S} Па ипак не бејаше лако ни једноме а најмање деспоту Угљеши, који је имао да издржи прве ударце турских завојевача.

Угљеша, измиривши противности између многих староседелаца своје деспотовине, којом је самостално завладао 1366 кад је одрекао покорност царици матери Јелени, и својих људи, који дођоше у земљу, до скора под јаким утицајем Византије, са својим навикама српскога живота — наста да измири и цркву српску са цариградском.{S} А кад и то срећно постиже, имао је слободније руке за спремање на отпор Турцима.{S} Али баш у часовима, кад се одушевљавао мишљу о потпуном изгнанству турском у Азију и кад је страховао за успех тако великог предузећа, сруши се силно Дренопоље а у исто доба остави овај свет његова десна рука, отац његове верне љубе, ћесар Војихна, који као полузависни господар Драме оде Богу на истину.

Војихна се већ био више пута окушао у биткама са Турцима, који олако дођоше до источних граница његове драмске области.{S} Сад је ваљало да га у ратничким пословима замени Угљешин војвода Тома Теологита, док је ћесарица Ана и даље остала у части, коју јој је положај преминулога Војихне давао.{S} Ташта одважног и разборитог Угљеше није имала места да страхује за се ни после смрти свога мужа, па се могла више повући у се и са својом нећаком Маром, — која је, изгубивши и оца и мајку у једној опсади Мосинопоља, места на путу из Крстопоља за Перитеорион, одрасла, брижно однегована, код тетке своје, ћесарице Ане — у миру проводити дане.

Али се ипак догодило нешто, што је пореметило мир, тако потребан и дому и души старе ћесарице.

Ћесарица Ана била је племенита госпођа и образована женска, која је знала схватити озбиљност прилика, што од неког доба насташе у српским земљама.{S} Па ипак се она врло мало мешала у управљање обласним и државним пословима.{S} А кад је добила женско дете, потоњу деспотицу Угљешину, још се више повукла себи и своме дому, одлично се старајући да чедо своје подигне и оплемени.{S} Заузимљивој мајци и разборитој госпођи то је и пошло за руком.{S} Љуба је расла, црпући у души своје мајке благост и тихо суђење а у витешком карактеру свога оца одлучност и постојанство.{S} Била је у шеснаестом лету, кад се у њу загледао Угљеша Мрњавчевић, па је и запросио.{S} Она му је по пристанку родитеља својих радо пружила руку.{S} Византиски учитељи њени, дадиље и дворанке већином су се после тога разишли, а на дому Војихнину остала је само некадашња дојиља њена Видосава.{S} Њено место у дому Војихнином доцније заузе сестра јој Мара.

Ана је имала близу шесет година, када је Војихна умро.{S} Али је судба њена, честа у доба државне несталности, учинила, те је, ислабела, изгледала старија.

Мара је била тада у осамнаестој години.{S} Лепа, на супрот топлом сунцу свога завичаја, плавојка привлачила је на се пажњу и душевним и спољним украсима.{S} Стари се Властоје слагао са добрим монахом Исаијом, да је она најлепши цвет, што је последњих година изникао на плодним, али често пута крвљу натапаним, долинама јужне деспотовине српске.{S} Мишљење свога оца делио је врло радо и његов Гојко, па је у мислима и жељама и даље ишао.{S} А Мара се баш највише и паштила, да сазна његове мисли, за које јој је слатка слутња наглашавала да одговарају њеним жељама.

И сазнала је, па је казала доброј старој Видосави, а Гојко је тајну своје среће поверио своме верном Рајку.

На витешком мегдану, један пут, забаве ради Гојко је са својим коњицем Лабудом био готов срнути у пропаст.{S} Опомене старијих на погибао таког кушања судбине не могаху Гојка задржати.{S} Изјављујући да га само реч из једних уста може задржати, он је са Лабудом налетео на ров и прелетевши бездан, у коме га је очекивала готова смрт, пожњео је успех, праћен громогласним клицањем свих гледалаца.{S} А кад је хтео да по ново куша судбину, Мара се одлучи да и она своју срећу проба.{S} Приступила му је узбуђена, јер је знала да од одговора његовог зависи и срећа њена.{S} Послуша ли је, спасао је себе, и казао јој, да је љуби.{S} Не послуша ли — он ће погинути а она увенути.

— Витеже, — рекла му је она пред свима гласом, који је издавао свуколику неизвесност судбине њене у томе часу — и ја желим да се два пута Бог не куша!

Гојко је весело вратио свога Лабуда војнику, а сам је Мару одвео у друштво, из кога се била издвојила прилазећи њему.

Од тога је дана она била срећнија, он веселији, а добра Видосава није одрицала својих услуга ради милих порука двају заљубљених срдаца.

Али је на скоро за тим нагла смрт Војихнина помутила ведрину судбине њихове, кад је и Гојко морао на неодређено време отићи.

Мара је истински тужила са Аном и Љубом за преминулим ћесаром.{S} У црном руху са распуштеним власима оплакивале су смрт његову.

Бдења, молитве и помени, које су смирени служиоци олтара Божјег читали за покој душе старога ратника, а још више сузе, ливене из дубине истинског осећања жалости, олакшаше боле и тугу њихову.{S} И после прве силне жалости наступи мајина тужног и тихог размишљања.

— Гладног нахрани! учи нас господ, — говораше Ана чешће.{S} А једном зовну дворанина:

— Благоје, је ли раздељена у подграђу сва храна, коју одредих да се сиромашним домовима изда за покој душе доброг нашег господара?

— Јесте, узвишена ћесарице!

— Је ли која душа остала гладна после тога?

— На моју душу грех, ал’ ја мислим, да је било довољно, — искрено одговори дворанин.

— Одавно — рече мало после Ана — није у нас постављена трпеза сиротињска.{S} Мож’да би могло то бити сутра?

— Ако нареди узвишена ћесарица, — одговори дворанин.

— Онда нека буде.

— А ја ћу, мајко, надгледати посао, — рече деспотица Љуба.

— Заједно ћемо са Маром.

— Али, мајко, — сети се деспотица — је си ли тамницу отворила?

— Хвала Богу и не бејаше никога за тамновање, дете моје, кад издахну твој отац.{S} Тамница је празна, слава Богу!...

Други пут пак док је Мара тражила забаве у Видосавином приповедању чудноватих доживљаја њених, Ана, а још више Љуба, блажила је тугу у мудрим речима ученога Исаије.

Монах Исаија у часовима књижевне забаве са деспотицом Љубом читао би јој одломке из свога превода богословских дела са грчког језика, или би са њом расправљао о старијим књижевницима и беседницима византиским.

Исаија се преко свега одушевљавао беседама Јована Златоуста, а деспотица му је давала за право, хвалећи са своје стране побожну поезију Дамаскинову.

— Мени се — говораше деспотица — не свиђају певања песника Манојла Филона, и ако он велича царски престо и скиптар.{S} У витешким делима и племенитости, коју певају наши певачи — а ја сам то чешће слушала — налази душа моја више уживања.{S} Мож’да то долази и отуда што много ценим наше јунаке, чија сам витешка дела очима својим гледала.

— Онда ће деспотица са насладом читати приче о Александру Великом, — рече Исаија.

— Читала сам већ и одиста са пуном милином.

— Ја сам тек недавно научио грчки у старим годинама својим.{S} Али не жалим за труд.{S} Имао сам се око чега и намучити, — додаде Исаија.

Тако су прошли дани прве жалости у двору Анином, а мало за тим отишао је и Исаија, обећавши да ће чешће походити деспотицу, која ће у Драми остати до јесени.

У Крстопољу је од доласка Гојковог било све мирно, па се и преплашено становништво по ново одало своме свакидашњем послу.{S} Али у души Гојковој није било мира.{S} Без поговора послушан покојном ћесару и његовој жени Ани, Гојко је с места послушао њену наредбу и из Драме отишао не опростивши се добро ни с Маром, која је за његов ненадни и брзи полазак сазнала од Видосаве.{S} Једва је успела да га причека при његовом изласку из града и да му китом цвећа каже, да ће на њега непрестано мислити и њему се надати.

Гојко је њу разумео.{S} Али га је мучила неизвесност послова у Драми, која је добила новог господара, па је страховао и за своју љубав.{S} Често је са високог бедема крстопољског погледао уз пут што води Драми, па је очекивао гласове ако ни од кога другог а оно од вернога пријатеља Рајка.{S} Укаже ли се на далеко прамен магле и путне прашине, у њему срце силније закуца и он жудно изгледа гласника из Драме.

Тако је проводила своје дане и Мара у Драми, а Видосава јој је била једина утеха, једина душа, којој се могла без устезања поверити.

— Ти опет тугујеш? — питала би је често Видосава после одласка Гојковог.

— Видо, ти знаш моје мисли, моје осећаје.{S} Па могу ли друкчије?

— Разуме се, и можеш и ваља друкчија да будеш.{S} Зашто тужиш?{S} Ваљ’да зато што је млади војвода Гојко отишао на крваву војну?{S} Отишао је у поверењу светле ћесарице наше, а кад се врати она ће му поверити и другу дужност.{S} Повериће му — тебе и твоју срећу.

Мара се обично на таке и сличне речи зарумени, очи јој погледају веселије, а мисли иду далеко, сликајући и оживљујући најлепше снове њене млађане душе.

Али не мисли о њој само Гојко.{S} Њена је лепота занела и Љубоја, заповедника градске страже и ваљаног момка у војсци ћесаровој.{S} Лагано и неопажено љубав је освајала срце Љубојево, док га није потпуно освојила.{S} Али то није нико знао, јер је Љубоје и самог себе обмањивао уверавањем, да је то тек само пошалица срца.{S} Па ипак је неко наишао и на ту тајну стазу сазнања љубавних снова Љубојевих.{S} А то је био главом препредени Тома Теологита.

За време док се Угљеша бавио у Драми и док је обилазио омање тврђаве прелазећи и на леву обалу Месте ближе граници, Тома Теологита бејаше удвојио своју пажњу.{S} До краја пажљив према Угљеши и деспотици Љуби, Тома је знао да та пажња иде само у корист његову.{S} Тако је Угљеша све прегледао и нашао да је све опако, како је оставио ћесар Војихна издишући.{S} А он је и тим био потпуно задовољан, јер је обично бивало, да у области наступи неред и расуло, чим нестане правог обласног старешине.{S} И ако је знао, да је овом уздржаном реду у области драмској више припомогла сама личност Анина, коју су сви необично ценили и поштовали, ипак је Угљеша налазио да ће ту бити и какве заслуге новог заповедника драмске војске Томе Теологите.{S} А и сам гранични положај драмске области доста је учинио, да се ново стање без поговора прими, јер се свима ваљало бојати сукоба на граници са непријатељем.

Томи је било мало неправо онако Угљешино истицање и одликовање ћесарице Ане, али је то остало само у његовој души.

Кад се већ приближио крај гостовању Угљешину, ћесарица Ана жељаше да све славље не прође без уобичајеног великог лова, те забаве најмилије и великој и малој госпоштини, и старим и младим.

Ана сама није могла ићи, али је настала да спреме за ловачки поход буду што свечаније.

Соколови су, жељни плена, кликтали на дворишту, кад су осетили час поласка.{S} Хртови су цичали и отимали се, а ловачки су се рогови пробе ради разлегали преко градских зидина.

Био је већ крај месеца октобра, кад и издашна јужна природа почиње лагано уступати пред првим јачим корацима зиме.

У празорје се кренуло одабрано друштво на чилим коњицима.{S} Ту је био деспот Угљеша са оружјем и позлаћеним рогом ловачким; ту деспотица Љуба и лепа Мара на обученим коњима својим са лаком стрелом и тулом о рамену; ту је Тома Теологита, забринут да се данас не деси штогод, што ће му донети немилости господареве; ту су Рајко, Љубоје и друге војводе.{S} За њима а покадшто и поред њих јахали су соколари са изученим соколима на руци, а хајкачи мож’да већ нестрпељиво изгледају на означеном месту долазак ловаца.

Друштво је, изишавши из града, прешло преко пута, што далеки Самоков код Балкана везује са Крстопољем на мору, па се, остављајући у лево пут за Сер, дохватило кратке равнице на левој обали реке Мутнице.

Кад грану зора и они стигоше под источне огранке Меникејскех гора, а што је сунце више освајало и они су све дубље залазили у шумску хладовину.

Друштво је било расположено, јер им скоро свима бејаше ово први лов од летос, од смрти Војихнине.

Угљеша, Љуба и Мара измицаху у разговору напред, а за њима се журио, још једнако забринути, Тома.{S} Понеко од млађих витезова, кад му се досади држати непрестано на узди свога коњица, скрене с пута па дохвативши се више простора ободе чилога коња свог.{S} Земља затутњи, суво лишће полеће са ње у висину, дружба кличе, и после неког времена витез се враћа у ред са добро ознојеним и мало примиреним жеравом.

Соколари драже соколе, па се онда са њима свађају, а на крају целог похода два се дворанина, на омањим коњићима, шале:

— А како да ти не будем, синко, невесео — вели један од њих — кад сам ноћас снио немиле снове!

— Ништа, ништа, чика Благоје.{S} Кажи сан, па ако ти не раскујем тајну без расковника и не растумачим сам без вражбина, ево моје русе главе, — одговара онај други, младић.

— Истину велиш?

— Него?{S} Зар не знаш да је моја породица учена?{S} Зар си заборавио, да је једна моја стрина видела, истина мало по из даље, и саму свету Софију цариградску?{S} Шта ћеш више!

— Добро, — осмехну се старац.{S} Ево сна, па га тумачи.{S} Љушкао сам се на облаку дуго, дуго, док ти се облак као провали или развуче, не знам ни ја, па ме испусти.{S} Нисам дуго летео озго, па бућнем у неку воду.{S} Кад тамо, а оно није то обична вода већ неко море, по њему свуда сама пена ал’ црвена као сушта крв, а ја ту пену хватам, море ме љушка, а ја спавам.

— Врло добро, старче! — весело рече младић.

— Далеко је од добра, синко, — као забринуто вели старац. — Погинућу ти првом приликом.

— Ха, ха, ха!{S} Погинућеш да Богме, и то још данас ал’ од вина, старче!{S} Ха, ха, ха!

— Пожуримо мало ову нашу кљусад, јер смо. много заостали, — рече старац, и обојица ободоше коњиће.

На утоку великог планинског потока у Мутницу, чекали су хајкачи са хртовима господу.{S} А недалеко је одатле и велики млин манастира светог Јована Претече са осталим зградама.

Стигнувши на уговорено место, дружина се поскида са коња, које прихватише копљаници. Таман се разданило, те ловци видеше да ће их послужити време једним од најлепших дана позне јесени.

Одморивши се мало, оставише коње, из којих је била читава магла од паре, па се почеше одвајати у омање ловачке групе по уговореном плану и са једном лозинком.

Тако се друштво брзо смањивало и на послетку ишчезе.{S} На дати знак хајкачи са других страна почеше свој посао.{S} За мало па се већ чује лајање паса, кликтање, одјекивање ловачких рогова и по неки нејасан одзив са другог врха планине.{S} Већ клонула природа чисто оживе.

Деспотица Љуба није ишла са ловцима само из обичаја да се увелича друштво, већ је и сама била страсан ловац.{S} Сада је у њеном друштву — више ради ње — била и Мара.

Врло вешти познавачи планине и свих долова и урвина у њој бејаху одређени за њихове пратиоце.{S} Чувши после толиког времена кликтање и дозивање рогом ловачким, деспотица Љуба оживе, очи јој светлије погледаше а груди се бурно надимаху.{S} Она одважно зађе у планину, вешто трагајући дивљач.

На једној коси она се, слутећи плен, одвоји од Маре и у лаком је скоку нестаде.{S} Мамљена све дубље међу столетне грмове деспотица се и не сећаше да је Мара по жељи њеној очекиваше.

— Деспотица је дубоко зашла, — рече Мари стари дворанин Благоје, који заостаде као једини пратилац њен. — Недалеко је — продужи он — одавде стари замак, подигнут у доба, кад је овде била међа гранична.

— Води ме тамо, — рече Мара.

То бејаше на самој ивици планинској, онде где кроз средину планине зија велика провалија, подигнута повећа сада готово опустела каменита кула овалнога изгледа.

Дворанин уведе Мару у доњи део из кога су полазиле стрме степенице за горе.{S} Мара пође тим степеницама и изиђе на горњи бој, где су биле две малене собе са једним предсобљем.

— Станује ли когод овде ? — упита Мара дворанина.

— Нико.{S} Само се по мало одржава као свратиште господе, кад изиђу у лов.

— А свраћа се овамо? — упита Мара, улазећи у собу, па видевши ловачку торбу на дивану у њој, додаде: — Ово је ваљ’да сада неко оставио!

Са уског прозора кроз дебеле зидине био је леп поглед.{S} Тамо преко провалије настаје нижи део планине а преко ње се види далеко на југ.

У близини се зачу рог.

— Ако буде деспотица, кажи јој да сам овде, — рече Мара и старац се удали.

Мара приђе прозору.

Очима брзо прелете нижи део Меникејских Гора и даље равницу, кроз коју се пружао пут, што је спајао Драму са Сером.{S} Али се ни на томе не заустави.{S} Поглед се њен пусти кроз бескрајни ваздушасти простор, и тражаше да се заустави тамо, где је држала да је Крстопољ.

Нашавши се усамљена у средини суморне ал’ још доста крепке природе, у дивљини, која није ни без својих особитих чари, Мари срце закуца брже а груди јој се бурно шираху.{S} За очима јој чисто одоше и дах и осећаји, а душа њена шапуташе:

— Далеко, далеко је он, кога волим и кога очи сада узалуд траже!

— Завидим мору, које запљускује обалу на којој се он одмара, ко што завидим и неранџи, коју сада мож’да сише!

— Сва се сада претварам у завист, јер је така завист — љубав неодољива!

— И ево овде, у осами ових гора, ближе једином господу Богу, кунем се, да другог греха немам нити ћу имати до само те зависти!

— Ждрале, поносити бродару неизмерне небеске пучине, ти што летиш југу да тражиш светлијих сунчаних зракова, причај тамо, да овде има једно срце, коме би на сјају једних очију и топлини душе једне било свуда добро и у вечитом леду топло!

— Кажи да студен, што наступа, и вихор, што хита да обнажи лисно дрво, не могу замрзнути љубав моју!

— С Богом, мили гласниче!

И Мара, као и нехотице, махаше руком опраштајући се са јатом ждрала, који се све даље губише ка југу.

Врата се на један мах отворише, и на њима се указа — Тома Теологита.

Кад се Тома Теологита онако непријатно растао од Рајка и Маре, ударио је косом, низ коју се лако спустио ка источној страни брега.{S} Ту, крај једног студенца, нађе Љубоја, који се у самоћи одмарао.{S} Љубоје је некада био страсан ловац, а од неког је доба охладнео.{S} У лов је сада изишао више од невоље, да се не замери, него што га је срце вукло.{S} А кад се нашао у планини, одаслао је своје ловачке помагаче, па је сам остао код студенца.

Ту га, на положеном деблу једног скоро обаљеног храста, затече и Тома.

— А зар ти, војводо, не тражиш лова? — упита Тома Љубоја, седнувши до њега.

— Слабо.

— Ни ја не тражих — продужи Тома — али наиђох на читаву заседу љубавничку.{S} Похватао сам тичице!{S} Ти ме, без сумње, не разумеш?{S} Добро, слушај.{S} Био сам сведок необично поверљивог и пријатељског разговора између ћефалије трилиског и наше лепе кнегињице.

Љубоја текну у срце, а Тома додаде:

— Нисам се надао —

— Ја јесам, слутио сам и наслутио, да она љуби Гојка војводу.

— Али ја рекох, Рајко —

— Он је само тумач њихових жеља.

— Онда ваља тамо на извору ту везу пресећи.

Љубоје ћуташе, а Тома се нешто замисли, па онда прекиде ћутање:

— Војвода је Гојко и иначе зрео.{S} О њему постоје већ читаве приче по Крстопољу.{S} Ми морамо још сада поћи у Драму.

— Зашто? — зачуђено упита Љубоје.

— Тако захтевају и наши и општи послови.{S} Чућеш и видећеш.{S} Ти желиш кући покојног Војихне добра?

— Као и себи самом! — искрено рече Љубоје.

— Онда је са њим лако!

— Али и Гојко ми је добар пријатељ.

— Који своме пријатељу срећу убија, душу тамни, наду одузима.{S} Ипак чућеш.{S} Где смо сад?

— Одавде до места, где нас очекују коњи са момцима, нема много.{S} Ја сам наредио да они буду ту, да нас уморне прихвате, — рече Љубоје.

— Добро, хајдемо.

И они обојица пођоше, а после неког заобилажења и стигоше тамо.

Успавано немилом слутњом а под утиском тешке и непријатне јаве, ловачко се друштво Угљешино и пробудило у суморном расположењу.{S} После оних, мало веселијих, дана по доласку Угљешину у Драму дошло је доба, да се за оне тренутке наде и радости плати читавим низом сумњичења и суморности.{S} Готово се нико и не труђаше, да се покаже веселији, но што је у ствари био.

У таком се расположењу и кренуше рано из јутра за Драму, а кад овамо стигоше, наиђоше на још хладније и затегнутије прилике.

Угљеша је одмах сазнао од Ане, шта се догодило.{S} Чуо је о неверству Гојкову и задаћи Томина путовања у Крстопољ.{S} Разборити деспот махну главом, и рече:

— Сумњиво!

Али ништа даље не уради, савладан неким чудноватим осећајима.

— Љубо! — рече у име исповести деспотици — јуче сам у лову наишао иа дрво са тичјим гнездом.{S} Мајка је младунаца била недалеко одлетела, мож’да је отишла у бризи да набави хране својој деци.{S} Док се она тамо бавила, за тренутак се примакла гнезду грдно велика змијурина.{S} Ја сам је хитцем једним скинуо и ослободио сиротане, али је то било са свим случајно.{S} Док се мајка бринула за добро са једне стране, прилазило је зло са друге.{S} Ко мени може казати, са које ће стране несрећа на деспотовину нашу навалити?{S} Врло лако може да дође са оне, од које се никад нисам надао !{S} Тешка је неизвесност притисла душу моју.{S} Она пати и страда.

Сутра дан дође из Сера гласник и донесе гласе, којима се Угљеша ни мало не обрадова.

Дуго је сам размишљао, па онда зовну деспотицу.

— Љубо, — рече јој он — ти знаш, о чему се мисли моје баве.{S} Ти знаш, како ми је тешко, кад се препреке томе стану јављати.{S} Ево немила гласа.{S} Мој брат краљ Вукашин спрема војну у савезу са Балшићем а против Николе Алтомановића.

— То је стара мржња ! — рече деспотица.

— Да, старој омрази даје маха, кад треба на новој мисли радити.{S} Ваља штедети и сувише источену крв за ново бојиште, на коме ћемо бити — рекох ти једном — или први победиоци или прве жртве!

— Па шта си смислио предузети?

— Поћи ћемо у Сер, па ћемо удвојити бдење нада свим, што бива.{S} Вукашина устављати нећу и не могу.{S} Ал’ хоћу и могу да учиним, да не заложи сву снагу у тој војни.

— Добро, господару!

— Ја не смећем с ума атонског проповедника.

Оставши сам, чим је отишао Тома Теологита, Љубоје се повуче и размишљаше о немилим догађајима, што се у Крстопољу пред њим одиграше.

У њему се борише с једне стране супарништво у љубави, уверење да Гојко није без кривице и свикнутост да се воља старијега без поговора изврши, а с друге стране стајаше неокаљана прошлост Гојкова, дугогодишње другарске везе и сумња у правичност велможе Теологите.

И први разлози попустише пред овим другим.

Љубоје зовну старешину градске страже.

У Серу држи Угљеша мало породично веће, па коме су само он и брат му краљ Вукашин

Озбиљног лица засела су браћа Мрњавчевићи за каменити сто у великој богатој одаји Угљешина двора.{S} Ноћну таму разгањају у соби велике воштане свеће, које у позлаћеним светњацима стоје на столу.

У деспотовини браће Дејановића а особито у главним градовима њеним, у Жегљигову, Велбужду и Кратову, кипео је живот бујношћу придошле реке планинске.{S} Богати градови даваху у својим рудницима сребра и злата господи, као што травни пашњаци по висоравнима бејаху обилати храном за благо многобројних пастира.

Ни страшан глас о паду Дренопоља није зауставио напредовање тих градова ни развијање живота у њима.{S} Па и сада, кад се сазнало за крвав и тужан пад Пловдина, који је био бедем против османске навале, није тога живота нестало, и ако се знатно повукао у скромније границе.

Помишљало се на војну, а свет је знао чак и то да се млађи брат деспот Драгаш од тога доба непрестано налази на граници и око огранака рилских, утврђујући градиће и добијајући гласове од стране пловдинске, одакле и прети погибија.{S} Старији деспот Костадин био је у Жегљигову, где је добијао знатно благо од закупаца богатих рудника, нагонећи често пута рударе да преко уговора и за њега раде.

Последњих дана договоре се рудари и пошљу једног монаха, кога су умолили да подсети Костадина на погодбу и ма њихово право, да само за себе копају а деспоту да дају уговорену накнаду.

Монах се одазвао молби вредних рудара и учинио своје.

Деспот Костадин не само да не попусти, већ љуто прећаше и рударима и монаху.

Кад се Гојко вратио с Јеленом у Сер, овде је већ било отпочето купљење војске, која се и даље преко целог лета све до јесени лагано сабирала.

У Серу је био главни логор јужне војске, коју је имао деспот Угљеша лично да поведе у бој против Турака.

Осем простране деспотовине Угљешине и омања војводина Богданова слала је своје чете у Сер на зборно место.{S} Позван од Угљеше, Богдан је у место сваког одговора послао у Сер свога стегоношу са главном војводском заставом и са стотином добрих коњаника, које је при себи имао.{S} За тим је разаслао гласнике по жупама, да се скупља остала војска, коју је он у Кукушу дочекивао и испраћао у Сер.

Краљ Вукашин је одмах после споразума с Угљешом отишао у Прилип а одатле у Скопље, једно, да је ближе оном одељењу своје војске, које је под његовим Марком и зетом му Ђурђем Балшићем стајало према сили Николе Алтомановића, а друго, што је Скопље означио за збориште своје војске из простране му краљевине.

Угљеша је у Серу био задовољан бројем и ваљаношћу чета, што су пристизале.{S} А кад још тој војсци дода јунаке из драмске области, у коју се много надао, онда се осећао срећнијим и задовољнијим.{S} Војска је у Серу логоровала у пољу ниже подграђа, многи су били у самој вароши — подграђу, а неки и у граду.

Најпоузданија је Угљешина војска била она, што је још са њим дошла из северних крајева па се и задржала овде.{S} Они су били лични чувари Угљешини, који их је добро пазио.{S} Међу њима је било честитих јунака али људи, који нису имали ни куће ни кућишта.{S} Они једва памте, који им је бој био први, а ни један од њих не зна, у колико је битака био, колико пута рањен, па и колико је кад блага задобио.{S} Своју главу и мишицу, светло оружје и добра коња стављао је сваки од њих у службу своме господару искрено и верно.{S} А кад по неко од њих науми, да са свим прекине са витешким левентовањем и да остане на свагда код свога господара, Угљеша му је радо давао проније за уживање.{S} На тој земљи стари је ратник постајао у неку руку баштиник и кућаник, ал’ не престајаше бити и даље војник, нити напушташе своје часно место у редовима коњице деспотове.

Рајко се сети, да, мож’да, труба објављује Гојков повратак.

За мало дана стиже у Драму и Угљешина војска а са њом Угљеша, деспотица Љуба и војвода Богдан, човек у најбољим годинама, осредњег раста, јаких мишица, добре душе ал’ намрштена лика.

Кад се серска и драмска војска састаше, проламаше се небо и разлегаху се горе од веселих ратничких клицања, а Угљеша бејаше задовољан драмским одељењима.

Ту је војска имала да се одмори три дана, па да се сва крене пут Дренопоља.

Била је већ половина месеца септембра, а блага јесен као да бејаше скупила сву драж својих дана те их смести у сам почетак своје владе.

Угљеша и Богдан, коме се указиваше свака част, сваког дана излажаху из града, те обилазише војску, и још се ни један пут не вратише у град невесели и незадовољни.

Једне вечери Угљеша сазва ратничко веће на коме одређиваше нове дужности војводама и издаваше налоге за претходну спрему пре поласка.

Највише бејаше изненађен — Тома Теологита.{S} Угљеша на његово место за заповедника војске целе драмске области наименова војводу Гојка, а Тому позва да се нађе уз њега — деспота -— својим саветом и знањем.

Веће весело прими ту новину, а кад Гојко одушевљеним речима понови Угљеши, како му ставља на услугу мишицу и мач, главу и живот, захори се велика дворана од радосног клицања.

— Буди витез, као што си и до сада био, па си ми брат а не млађи! — одговори му Угљеша.

Тома је био од једа зелен.{S} Не рекавши ни речи, једва дочека крај већа.{S} А тада се брзо повуче у свој двор.

Он је већ знао, да је био стао на последњу и највишу лествицу части, коју је могао овде имати.{S} Одатле се само могао спуштати на ниже.{S} Зато је гледао да то спуштање не дође, бар не тако брзо.{S} Али сад је оно већ отпочело.{S} Уклоњен је с највиднијег места у источној половини Угљешине деспотовине, а на њ је уздигнут највећи противник његов.

Вреди ли више остати овде?{S} Не, ни у ком случају не!{S} Он је пажљиво сисао сласт, где год ју је могао наћи, као што вредна чела не оставља у врту ни један цветак.{S} Није се само дотакао онога — чега није могао.{S} Он је имао очи за лепоту и воље за уживањем.{S} То је тражио и већином нашао.{S} Сад ће настати војна, за коју он није у ствари никад марио.{S} Тешко би у њу ступио, и да је остао у части, коју је до мало пре имао.{S} Овако — никако.

Он овде више неће остати.{S} Иде, ал’ куда?

Да Византија није тако јадна, тамо би му било понајпре места.{S} Али она не може њему дати оно, што он тражи.{S} И још нешто.{S} Не може она срушити срећу његових непријатеља.{S} Зар да тамо слуша он, како се они, који га отурише, славе и величају, како односе мегдане на бојном и љубавничком пољу ?{S} Не!{S} У овим је крајевима један још господар, коме он није служио.{S} А тај је господар силан, крепак и млад.{S} Он ће за неки дан укрстити оружје своје са серском и драмском господом.{S} Њему ваља помоћи, да победи, да њих саломи, уништи, а њега — помагача — да опет уздигне.

Његова је одлука готова.

Било је пола ноћи, кад се споредна мала градска врата с јужне стране отворише, да пропусте -— бегунца Тому Теологиту...

Неколико тренутака после тога неко куцну на прозор Јеленине собе.{S} Она устаде и приђе прозору.{S} На пољу је месечина, те могаше одмах познати Рајка.

— Ти си, Рајко?

У колико је сунце јаче освајало, у толико је пространо логориште велике драмске војске постајало све празније.{S} Густа одељења одвајаху се са својим стеговима и заповедницима, те се пуштаху путом, што води истоку преко границе за Дренопоље.

Стари је монах Исаија одслужио свечану службу за срећна пута српског деспота и његове војске.{S} Никада није старац тако појао, никада се није тако дубоко душом посветио у молби Господу, нити је икада јаче осећао свети позив свој, да буде тумач мисли и грешних жеља људских пред лицем Господа Бога!

Кад је киша престала, растерана јаким ветром, који се с нова подиже, са три стране непријатељ приђе српском логору.

У тачном реду и густим групама коњица се турска раздели на три дела на северном крају Чрноменских Лугова.{S} Два одељења заобиђоше српски логор са горње северне стране његове, па се једно примаче североисточном а друго северозападном крају и првим најближим чадорима српске војске.{S} Треће се одељење спусти низ поток чрноменски поред самог логора па се заустави на половини источне ивице логорске.{S} Јужну је страну граничила бујна Марица, а западна страна, од куда је дошла сила Вукашинова, бејаше отворена.

Лагано, као што отров улази у крв залазећи све дубље у тело ношен крвним током, утицаше турска коњица са голим сабљама у рукама.{S} Свако се одељење раздели на по неколико редова, и сви у један пут стадоше пажљиво испуњавати дугачке празне просторе међу поређаним чадорима.{S} А ти пролази одводише са сваке стране до саме средине логорске.{S} Поред свеколике опрезности ипак први грабљаху да што дубље уђу у стан српски неопажени.

Није дуго трајало то утицање, јер се турска војска, једва четвртина укупне српске бојне силе, у дугим, местимице прекинутим, линијама брзо утапаше у логор српски.

У првим редовима чадора трилиског одељења, које бејаше па ударцу турског одреда што са источне стране нападаше, зачуше неколико ратника у два, у три маха тутањ, налик коњског топота, и неку нејасну звеку, која се с времена на време пажљиво отклањаше.

Једноме се учини одјек вихорова јаука, други мишљаше да је лепршање искислих стегова, а трећи се не могаше разабрати у разноликим гласовима, који долазише нејасно и неодређено.

У празорје паде у Марицу код самог моста, што ниже крвавога разбојишта прелази на другу, десну страну њену, још једна жртва тужнога покоља.

У дворишту манастира светог Јована Претече сретоше се једног дана пред вече две монахиње.{S} Једна бејаше деспотица Љуба — сада већ монахиња Јефимија, а друга њена сестра Мара.{S} Са њом иђаше погружена Видосава, која своје добре госпође ни сада не остављаше.

— Сестро, ти си плакала? — упита Мара.

— Грехота је, али јесам.

— И ја.

— Још су ми близо дани варљиве среће у људском животу, још су крваве ране на души мојој.{S} Још не могу да са тим раскинем.{S} Благо и уресе, знаке таштине земаљске, — дадох светој обитељи; дадох Јелени, да њиме вида раме храбрих ратника у дружини витешкога Рајка и Марка краљевог; дадох тужном гласнику са Српскога Гумна.{S} Али то дадох руком, а душа — душа још боли.

— Бог и његова милост!

— Бог и његова милост!{S} Бог је био милостив нашој доброј мајци.{S} Он је њу примио пре но што је могла чути црне гласе са тужног разбојишта.