У харему дочекале би је ките од робињица све лепше од лепших, клањале би јој се до земље, а нека би се сагибала да је и скуте љуби.{S} Ту би је ћехаја-кадуна и још једна' дворанка узеле под мишке, па је увеле у велику дворану, где би јој млада султанија изашла пола пута у сретање, претисла њену руку па своје срце, па је онда сама узела под мишку и повела да је посади поред себе на софу.

Тада би робињице донеле велику једну сребрну синију, наместиле је на осмоугли столац од седефа пред султанијом и Иконијом, а по синији разместиле плаве ћасе од кинеског порцелана у великим позлаћеним зарфовима, са млеком, сртлијашем, кадајифом, белом и руменом халвом, рахатлуком и свакојаком другом ђаконијом.{S} Једна би се висока и танкострука девојка — с црном косом, црним очима, белим челом и руменим лицем, сва обучена у црвену свилу и кадифу и с црвеном ружом у коси — укипила на десном крају од ћилима пред софом, а поред једног сточића од сребрне срме, на коме је стајао кристални бокал са црвеним шербетом; а на левом крају, према њој стојала је поред сребрног сточића с бокалом са жутим шербетом једна исто тако велика и танкострука млада девојка са бледожутом ружом у златној коси, с плавим очима, с лицем белим као да је млеком наливено, и сва у бледожуту свилу обучена.

Кад се ни султанија ни Иконија не хтедоше ничега прихватити, онда четири робињице дигоше сребрну синију и однесоше.{S} Тада би млада султанија ударила длан о длан.{S} У дну дворане, према султанији, два би нубијска горостасна црнца размакли тешке завесе, па пустили да уђе унутра Кизлар-ага са дванајест црних евнуха, за њима дванајест дечака па дванајест девојчица, па ћехаја-кадуна са своје четири помоћнице, а иза њих дванајест Арапкиња, па дванајест белих жена, а иза њих 24 младих девојака од петнајест до осамнајест година, све то богато обучено и накићено, у руву од разних боја и разнога кроја.{S} Све то прође поред Султаније и Иконије чисто са страхом, гледајући преда се и склопивши руке на појасе.

Дворкиње се разместише у гомилице дуж зидова, а евнуси чак доле у дну дворане.{S} Две робињице донесу једну сребрну и једну златну кадионицу, баце у њу алоје и још неке индијске мирисе и покадише њима најпре султанију па Иконију и прођоше после по редовима дворанства.{S} А друге две донесоше у сребрним котлићима миришљаву воду од руже, па китама од црвеног каранфила пошкропише ћилимове и засторе на зидовима.

Тек иза овога настајала би права забава, у којој би свагда било певања, играња и опсенарских престава.{S} Најживље је Иконија запамтила прво вече и често би о њему и причала.

На један знак султаније, Кизлар-ага уведе унутра једног дервиша, високог, сувоњавог, црне масти и дуге црне браде.

Он разастре своје поабано сиџаде, стаде на њ’ проговори неколико арапскик речи, па се онда узе ударати у главу буџом једном, у којој је било пола оке јексера усађено, па онда дугим и уским ножем пробадати своје мишице а великом једном иглом прошивати усне своје.{S} Згрози се султанија па махну руком.{S} Дервиш онда извади из своје горње костретне одеће једну прљаву кесу, отвори је, и извуче из ње једну змију, пресече је па се начинише две, дохвати једну и опет је пресече и опет се начинише две, тек за тили часак поче да гмиже по ћилиму силество змија, док султанија пребледе, па се диже а девојке вриснуше престрављене.{S} Кизлар-ага викну две три оштре речи дервишу, те овај баци своју високу и шиљату камилавку од сивог сукна доле на под, а змије све једна преко друге навалише да се у њу као у неко гњездо савију.{S} Султанија преко Агапије запита Иконију да л’ се није препала?

»Нисам!« рече Иконија. »А и што би ?{S} Какве сам ја смукове виђала у нашој планини па се плашила нисам!{S} Смукове видети, то је тек нешто, а ово је тек шала!«

У том дервиш подиже у вис своју камилавку пуну змија, али с муком и напрезањем као да је свака од олова; протресе је мало као да је зобница са зобљу, промумла некакве речи, које нико не разумеваше, па из ње поче да излеће голуб за голубом, носећи у кљуну по један струк ђурђевка.{S} Читиво јато облеташе испод златне таванице и лепо беше погледати их.{S} Један паде на софу, између султаније и Иконије и спусти пред султанијом ђурђевак.{S} Она се маши да га подигне, али је Иконија нагло прихвати за руку и викну: »Не, кћери царева!{S} Ова дервишева посла нису чиста посла!«

Кад Агапија преведе шта Иконија рече, султанија се слатко насмеја.{S} У томе дервиш зазвижда и голуб за голубом падаше му на рамена, а он једног по једног гуташе као шећерлему.{S} Кад већ не оста више ни један, онда високи дервиш поче да се смањује а у исто време да се шири, док не поста шири него дужи, па се онда окрете, и као кепец дебељко остави своје сиџаде.{S} Девојкама, па и самој султанији, то се даде на смеј па се слатко насмејаше, Али се Иконија није смејала него се баш била препала.

У том уђе четрнајест младих девојака: седам, свирачица с ћеманетима, цитрама, тамбурама и таламбасима, и седам певачица.{S} Засвираше и запеваше да је милина било слушати.{S} Певали су неку перзијску песму: како је ружа нарицала за. славујем, коме је срце од силног прижељкивања препукло.{S} Млада султанија, која разумеваше перзијски, беше усхићена, и кад се песма сврши она два пута живо рече: »Аферим, аферим!« а све њене дворанке поновише за њом: »Аферим!!« На један миг, оне две шербет-девојке крочише к певачицама и у сребрним пехарима дадоше им слатка и мирисна шербета.

Иконија се била сва у ухо претворила, па растужена замишљено гледаше у младе певачице.{S} Султанија јој нешто рече, и Агапија јој преведе; али она не чу.{S} И опет јој то поновише, кад је султанија тихо руком дотакну.

»А? шта велиш?« питаше Иконија Агапију, као да, се из сна пробудила.

»Султанија пита: »је ли да је лепа песма?«

»Баш је лепа!« одговори Иконија; »Много лепа!{S} Занела ме чак натраг у моју младост и у срећно доба, кад је црква Св. Јована појала.{S} Боже благи! кад се сетим кад једном дођоше калуђери из Пећи с патријарковим ђацима па запеваше.... чекај молим те мало!« Па се Иконија погну, замисли се, замисли, претисну чело прстима као да хоће да из мозга исцеди сећање, па се онда опет усправи и рече: »Јест, сад се сетих!{S} Ђаци патријаркови запеваше танким грлом нешто о новом Јерусалиму, а оно се свима диже коса на глави, и мислиш диже се кубе горе у кебо, да отклони цркву да и анђели чују, а ми све младе жене и девојке пожутесмо као смиље; ђаци и калуђери све више и више везу гласовима, а ми се јаднице расплакале па плачи!{S} Ех, Бого мој, оно је било појање да мртве оживи! .{S}Јес, није вајде, и ово је лепо, није да није лепо, баш је много лепо!{S} Али оно да је да султанија чује!{S} Еј, еј, авај нама!« доврши Иконија тихо, па се љуљаше то на десно то на лево; као тешкајући се што је то све било па прошло.

У том уђоше у дворану две, као капља, младе, високе, витоструке и танконоге Мисирлијке, с обнаженим рукама и грудима, утегнуте танком свиленом копреном око паса, са сребрним гривнама око облих зглавака на рукама и на ногама, са сребрним минђушама, са крупним црним зеницама, са очима као бадем повијеним, са дугим свиленим трепавицама, са витим дугим и као лук од стреле високо повученим обрвама.

Зазвекеташе цитре и тамбуре, закуцаше тихо таламбаси, потскочише обе хитре и видрасте Мисирлијке као два кадифаста и златним прахом посута лептира.{S} Не знаш, да л' тамбуре дрхћу под манђијом дивотнога девојачког крока, ил’ девојке лебде очаране звеком од. сребрних жица.{S} Милина од игре и милина од свирке стопиле се у један шербет, који новом жеђи стару жеђ гаси, да жеђ никад не загаси.

Стаде свирка, као да у исти тренут све жице попрскаше.{S} И обе играчице као да се у лету скаменише, тако засташе лебдећи за један часак само на једном нокту.{S} Султанија опет својим сребрним гласом викну: »Аферим!« И опет шербет-девојке прискочише играчицама и напојише их.

Султанија даде запитати Иконију: како јој се свиди игра девојака из Мисира.

»Е, царска кћери,« одговори Иконија, »Бога ми ти ја не умем ништа казати.{S} Видим да је мука и мајсторија, али то се у нас не би звало да је игра.{S} У нас је, и кад се весели и кад се тугује, све као моба.{S} И не може да буде игра друкчије, него кад се поведе коло, па се повије око свирца, па на десно па на лево, па кад сто момака и двеста девојака удари све у ногу, а оно као да игра један момак и једна девојка.{S} Па не знаш шта је лепше погледати: да ли стидљиву девојку, или стидљива момка, кад је у колу.{S} А стидљивост и чедност баш требају свакој девојци као цвету мирис и боја!{S} Бога ми, па без тога се у нас не би никад могло ни поиграти!«

Султанија није разумела на што Иконија нишани, а опет Иконија не би ни могла да разговетније каже оно, што је мислила.{S} Султанија помисли да овај нешто магловити говор значи: да је везирова мајка уморна, па се диже, опрости се с њоме и нареди да је опет у њен конак отпрате онако, како су је у харем допратили били.{S} Тако је и било, само што је сад ваљада стотину дечака, са шареним фењерима ишло, нешто напред, а нешто по странама њеног спровода.

Око поноћи Иконија повиче са своје постеље:

»Децо, спавате ли?«

Обе њене дворанке скочише.

»Требаш ли нас што?« упиташе је.

»Ево не могу да тренем!{S} Цело ми оно вечерашње чудо игра једнако пред очима.{S} Истом се мислим, вратим у цркву, да слушам како наши ђаци поје, а оно дотрче они страшни Арапи, (буди Бог с нама!) па ме извуку напоље да гледам дервиша и његове змије.{S} Уграбим као прилику и као нагнем да бегам, а оно оне две танке циганчице скакућу испред мене!{S} Него, ако ниси сањива, Агапијо, причај нам што о светом граду Јерусалиму!«

А Агапија устане, умије се, напије се воде, и онда седне поред Иконијине постеље и почне да јој прича, и прича јој док везирова мајка не падне у тихи сан.