20.{S} Августа 1879. године, око четири часа после подне клопараху, по не равном шумском путу, што вођаше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишту сеђаше кочијаш, сељак, а на задњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењега сунца; са свију страна чујаше се цвркут птица а ветрић тајанствено шушташе по опалом лишћу...

Млади се човек наслонио на задње шараге, затурио сунцобран, па се замислио.{S} Наочит.{S} Пријатно, смеђе лице осењено прилично дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле се једна бора спушташе међу састављене црне и широке обрве; очи граорасте; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој горњој усни.{S} У осталом довољно развијен и снажан.

Пред њим лежаше његов путнички сандук, на седишту под њим виђаше се и нешто спаваћих хаљина...

На једаред се окрете кочијаш.

— Ама, што си ми се ти ућуто, господине?

— Па... мислим нешто — рече он чисто тргавши се.

— Ама шта му то једнако мислиш?{S} Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.

Младић се насмеја.

— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то нама није — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега.{S} Име му Стева, после се запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...

— То је село богато? — упита младић.

— Ја шта море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.

Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покасаше.

Младић се опет даде у мисли.

Изађоше из шуме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око себе.

— Гледаш брда? — упита га кочијаш.

— Гледам.

— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајде...{S} Бејаде у нас неки учитељ... како но му би име?...{S} Ух!... молим те: помози ми казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мој комшија, неки Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’Нако он то ради!...{S} Пита њега Аћим: „славе ти, господине, што ће ти толике каменице?“.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?

Младић се насмеја.

— Ништа.{S} Хоће да види: каквих има трава у овом крају.

— А што ће му то?

— То му треба рад науке.

— Зар он те траве после исписује у књиге.

— Ја.

Кочијаш се прекрсти.

— Валимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју!...{S} Ти мене лепо обели.

Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.

— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете...{S} Славе ми моје!. ’волике сузе у очима.{S} А одпр’о све четрима па држи с’онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на премер у Шабац.{S} Само реци нек он чује: „’хоћу у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...

Младић се беше замислио, али му одговараше са обичним одговорима у тим приликама: „е“!.. „хм! хм“!{S} Тако и сад рече:

— То је добро, бога ми!

— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.

— Које? — упита овај.

— Оно што се виде три оџака.

— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.

— Сад ћемо се спустити низ брдо.