У Фрушкој гори бијаше године 187* некако око Божића читава врева у дворцу властеоскога главнога шумара, у шуми близо Љ. Гости, што су из околине позвани на овогодишњу хајку долажаху један за другим.{S} Истом што једни прапорци умукну већ се чују други из буквика.

Пред кућом прихваћа госте главом сам шумар Роман Животић веселим поздравом и спроводи их до трема.{S} У трему их дочекује његова сестра госпођа Босиљка и млада ћерка Љубица, — девојче од својих петнаест пролећа.{S} Први лугар Петар скида са саоница дебеле бунде, ловачке торбе и оружје.{S} Кушница ловачких паса, што је везана у пасјем обору иза куће поздравља свакога госта веселом циком и испрекиданим лавежем.

По пољу и по шуми је пао први овогодишњи снег готово до колена.{S} Мраз га је стегао па све шкрипи под ногама.{S} Време је тихо и ведро, нема ветра а то је таман као што ваља за хајку.{S} Од неко доба намножила се зверад у оближњим шумама.{S} Јелени су истина ређи али срна и лисица има тма божија.{S} Лугари су виђали трагове и од курјака. — Мора да су прошле зиме, кад је оно тако дуго стајао лед на Дунаву, прешли из бачких ритина и шума.

Господин Роман је двадесет година главни шумар у властелинству.{S} У својим млађим годинама је био негде у Чешкој а родом је из долњега Срема.{S} Властелинство га јако пази јер је он једини шумар у Фрушкој, који је свршио шумарску академију — остало што је, то су већином лугари, који су дугом службом постали шумари.

Господин Роман је био човек врло наочит у најбољој мушкој снази, господскога изгледа.{S} Ко га не зна пре би рекао да је главом сам властелин него један од првих часника му.{S} Висок као бор, широких, испупчених костију у лицу, онижега чела а орловскога носа са јаким кореном.{S} Кад стоји, кад говори, видиш из целе појаве човека енергична, челична карактера.{S} Посао је свој разумевао скроз и скроз.{S} Увек чистих руку, био је једнако строг према себи, према млађима и према околном народу.{S} Шуму је волео — јер је у њојзи провео свој век, чисто је друговао са сваким цером и храстом.{S} Био је страстан ловац.{S} Кажу да му рука није задрхтала, двоцевка да му није никад слагала.{S} Тешко пустолову да га он затече у шуми с пушком у руци, тај тешко да би изнео живу главу.

Откако је Роман Животић главни шумар у овоме крају, нема више да сељаци краду и пустоше шуму.{S} Нико се не би ни за живу главу усудио да сече себи градљике.{S} У суварину је сиромаш ходила вазда слободно и без цедуље.{S} Знао је то свако шта га чека ако га ухвати господин Роман и његови лугари у каквој штети.{S} Ретко да су таке ствари долазиле до пред суд.{S} У шуми суде косови — и шумарево олово.{S} Још се и данас памти крвава битка између десетине лупежа, Романа и његова два лугара.{S} Било је то год. 1861. кад се оно свет почео да буни нешто против властелина.{S} Господин Роман је једва преболео тешку рану у левом плећу али три лупежа платили су своју крађу главом.{S} Од то доба је мир и не чује се ништа јер се свет преплашио.{S} Бива да ће погдекоји несташни момак изаћи пред празнике ноћу у лов, да привреба кога јарца на прескоку — али и то је ређе, јер се зна, да господин Роман ретко када ноћи у својој кући.{S} Часом искрсне из честе, где му се човек и не нада и јао ономе, коме он повиче својим громким гласом: стој, момче!

Госпођа Босиљка је старија сестра Романова — жена близу шесет година али је врло држећа и младолика.{S} Није била ни пет година удата, па како је остала без деце а снаха јој је одмах, пошто је родила Љубицу, умрла — то је госпођа Босиљка одржала Љубицу.{S} Била јој је што и мати тако, да дете и није знало за другу матер до за своју тетку, своју милу нану.

Госпођа Босиљка није била жена бог те пита како изображена али је била бистра као и брат јој и како је увек била у бољем друштву, то је много чула, добро памтила те и много знала.{S} У тихој осами шумарскога дворца била јој је књига веран друг, кућа и братовљево јединче највећа брига.

Роман је довео своју покојну жену из Чешке.{S} Заволео је са њезине добре и благе нарави — али није био сретан да проведе с њоме век.{S} Треће године умрла му је жена нагло од врућице.{S} Кад су је спуштали у хладну раку на тихоме сеоском гробљу у Љ..{S} Роман се на њезином гробу заветовао у себи: да се никада не ће више женити.{S} Таку жену као што му је била покојница, знао је да не ће никад више добити.

Љубица је од оца имала ону дивну смеђу косу и нежни као снег бео лик а на томе лику она два плава велика ока била су наслеђе од покојне матере.{S} Истом ако јој је петнаеста настала, али је Љубица била снажна на оца.{S} Нико не би рекао да није зрела девојка.{S} Само по безазленом говору и неумешном, чисто плашљивом кретању видело се да је још дете.

Љубица је одрасла у шумаревом дворцу, њезина нана јој била учитељица а отац учитељ.{S} Својом необичном бистром памећу све је лако и брзо схваћала.{S} Шума и природа око ње, у којој је друговала са цвећем, косовима и славујима, засадили су још у детињој души неку необичну појетичку клицу.{S} Она је волела овај свет, у коме је живела као у рају — срце је није вукло међу људе, јер их није људски ни знала, ма да је кашто зажудила да се вине преко планине, да види има ли још где тако дивнога краја као што беше овај изнад села Љ.

Ловци су били сви већ поиздолазили.{S} Ту је био господин срески судац, млад кратковид човек али ипак страстан ловац, ту намесник чак из манастира К. ту поп Стева из М. обојица чувени ловци, ту неки коњички капетан чак из Осека, осим тога шумар из оближњега спахилука свега њих шесторо с домаћином.{S} Уз њих ће ићи неколико „шицара“ из села а два лугара ће водити хајкаче.

За вечером је домаћин уз весео разговор углављивао план сутрашње хајке.{S} Од куће па до врх планине углављено је свако место, где ће бити који мет, из кога ће дола кретати хајка, где ли ће да заседну ловци.

Кад се изнело печење, диже весели домаћин чашу у здравље својих гостију.{S} Таман што је напио али спаде његова двоцевка са чивилука и груну о патос.{S} Како је треснула, опали лева цев и сасу драмлију срећом у дувар.

Таван облак надви се господину Роману над челом.{S} Жиле му набрекоше као маснице и он викну громовито:{S} Петре!{S} Босиљка дође сва бледа као крпа и од тешког страха само што је чула како је Љубица вриснула кад је пушка опалила, нит’ је видела како је она прва међу свима ђипила са својега места.

Лугар Петар уђе сав усплахирен у трапезарију.

— Море како си то обесио моју двоцевку — грмну шумар Роман —- мал што нас не осакати!

— Нисам је ја вешао, господине.{S} Би сте од јутра били с њоме на Градини па мора да је пређица попустила.

Господин Роман застаде за часак.{S} У души му се дизаше нека тавна слутња.{S} Ловци су људи сујеверни.{S} Час по па им се нешто предсказује.{S} Не верују у којекакве бапске враџбине — али има нешто и у томе.{S} Пушка неће опалити без узрока — већ ако хоће коме према глави.

— Остала, Бог да, пуста! — промумла Роман кроз зубе, наспе чашу Теочинца да њиме разгони своју црну слутњу — но чисто се трже кад му те речи и нехотице излетеше из уста.

После овога кобнога догађаја нису гости могли више да се расположе.{S} И што би било, ишло би некако силом.{S} Сваки је био стари ловац, сваки је осећао да двоцевка коби некоме о глави.{S} Природно је да је сваки слутио за себе најцрње.

Кад ко треба да урани, тај не треба да седи у ноћ за вечером.{S} За лов, особито за хајку треба будно око, лака глава а рука поуздана која не дрхће.

У јутро се то пођипало зором.{S} Ловци се облаче лако и топло, кратки капути и топли грудњаци а чизме до колена.{S} Осим пушке и торбе сваки ти се то завргнуо још и кукастим дреновим штапом.{S} Има стрмена где ће се морати и поштапати, где куком и прихватати за који растић или церић.

Хајкачи су били већ пре зоре поиздолазили из села.{S} Било их је десетак момака, сваки са дреновцем у руци, лаком торбом о рамену а шарени обојци чврсто притегнути у лаки опанци.{S} Стоје у кући па се греју око ватре.{S} Чутура иде редом, неки присмаче и хлеба и лука те залива ручак црним вином.{S} Два торбоноше, што ће носити смок пипају по торбама, смеше се и мисле: хоће ли и њима допасти који залогај од господскога ручка?

У том изиђоше и ловци те стадоше пред кућу.

Шумар Роман призва своје лугаре и стаде им тумачити куда ће заводити хајкаче, он ће сам намештати ловце и шицаре.{S} Кад чују његов фишек, нек звижну двапута и нек крећу хајку уз страну.{S} Окрену се хајкачима и запрети им да иду врло мирно, да се не збију у гомилу, него нек иду увек у ланцу.{S} Не треба да вичу и алачу, доста је ако штаповима ударају по шипрагу и по дрвима.{S} Нико да не пуши јер зверје слукти оштро а њуши добро, те ће да нагне натраг кроз ланац.{S} Лугари нека пуцају само на зверје, што им ђипи пред ногама и то ако потекне натраг.

Док су ловци узишли уз први брег, небо се било већ натуштило а канда је почео и ветар.{S} Суседни шумар гледаше непрестано у облаке.{S} Таман ако стигну у врх планине ето ти им и буре с вејавицом.{S} Добро ће бити ако истерају и први мет на миру.{S} Ко би рекао да ће после онако красног синоћњега вечера осванути овако ружан и незгодан дан?{S} Нису претурили ни прву косу а већ је друштво било без воље.{S} Сваки би се драгом душом вратио, али нико не сме први да помене.{S} Роман ћути, натуштио се па прти стазу кроз снег.

Хајка стаде на брду на равници.{S} Лугари се отискоше с хајкачима лево, обиће брежину, ухватиће се потока па ће истерати страном уз Церов поток.{S} Ловци ће запасти у заседе с ову и с ону страну потока, испред старе шуме те спречити звериње, да не умиче у њу из буквика у матору шуму.{S} У томе шипрагу имаде увек доста срна а кашто искочи и по који лис.{S} Прескока и трага има на све стране.

За по сахата бијаху се ловци сви понамештали све по двеста корачаји један од другога.{S} Сваки зна где му стоји предњак, да зна куда ће пуцати, да не пуцају један на другога.

Таман што је звижнуо шумарев фишек, диже се ветар све то јаче.{S} Време беше попустило, облаци се пустили ниско.{S} Већ полеће по која кап кише а с њоме и снег.{S} Сваки је засео у бусији, неки на пањ неки пао за дрво.{S} Пушке су запете али орози су покривени лактом, да не би ваље закисле.

Из даљине се чује хука као да хиљаду кола тутње преко калдрме.{S} То је бура која се мучи да с Дунава узиђе уз планину.{S} Облаци се носе ниско над шумом, долови се пуше од магле као грдни котлови.{S} Ветар час јечи, час Фијуче, час опет свира.{S} Бура је већ ту, тек да се излије свим беснилом својим.{S} Наједаред груну киша као из кабла.{S} Не потраја ни четврт сахата а окупише цигани.{S} Није да падају, мислиш све секу образе.{S} На овоме времену не би ни бесан кер изишио на поље из куће.{S} Но ловци ћуте и трпе, знају да мора бити и тога, да ће то часом се изтутњити па ће брзо прећи.{S} Тако је и било.

За хајкаче нема ружна времена, фишек је звижнуо, они кретоше хајку.{S} Сваки то наслонио рукав од гуњца на очи, па иде унапред.{S} Нису они криви, што нема ни клета зверета — они су своје истерали, па су се ћутећки домакли ловцима.{S} Ћуте и ловци само што чујеш, где им цакћу орози на пушкама, када их спуштају.{S} Један хајкач прича, како је у оном чуду, кад је онако сипало и пљуштало видео пред собом јелена и три кошуте; куд су продерали не уме да каже, јер није видео ни на десет корака испред себе.{S} Другови му не верују, мисле, да лаже.{S} Циганин је па воли слагати, него да га ко части.

Први се мет ружно изјаловио.{S} Бура се стишала, али зла воља је порасла у свију — види то свако, да данаске нема берићета; но Роман не да рећи, истераће још један мет, како им било, после ће ручати на планини, па отуд ће раније кући.{S} После неколико речи пристаде цело друштво, да се заметне још и други мет.{S} Време се рашчистило, па срамота би била вратити се празних шака.{S} А није ни у реду, кварити домаћину вољу.

Заметоше и други мет.{S} Тек што су хајкачи замакли за брдо, али један шицар из села, који се сишао био у до, да се напије воде из потока, дође горе и рече нешто Роману.

Роман стаде као опарен.

— Где си их видио?{S} Колико их има?

— Замакоше ено у ону честу њих тројица с пушкама, а двојица с торбама.

— То не може бити, Лазаре, да се ниси преварио, да то није био Петар и Јаша?

— Та бог с вама, господине.{S} Као да их сад гледим. »Људи непознати, мора да су отуд некуд од Врдника.

Роману није требало више.{S} Таван облак му се надви над челом, а лице му плану гневом.{S} Код њега жива, да оружани пустолови тумарају по његовој шуми још кад он лови.{S} Звижну у фишек на лугаре, а сподби двоцевку преко среде.{S} И ловци: немојте, чекајте!{S} Таман су нашли ко ће их послушати!{S} Та Роман се не боји никога, до Бога.{S} Прискочише „шицари“ сеоски, да иду они да виде које?{S} Роман махну руком да се не мичу.{S} Сви стадоше као укопани, јер знају, да у њега нема шале.

Роман уђе у шипраг.{S} Није дошао ни до оне суве букве, када му се зачу громки глас: стој, момче!{S} У том плану пушка, прво једна па после друга.{S} Зло и наопако, то није добар знак.{S} Биће крви.{S} Ловци потекоше у шипраг.{S} Још они нису ни улегли, али груну Романова двоцевка прво из једне, па онда из друге цеви и затим наста нема тишина.{S} Е, наопако, ту ће бити мртвих глава.{S} Кога Роман гађа, тај му не ће умаћи.{S} Ловци нагоше брзо кроз младиковину.{S} Кад су претурили на сто корака али имају шта и да виде!{S} Роман поклекнуо десном ногом а леђима се одапрео о букву.{S} Ловачки му шешир у снегу а са чела му лопти крв.{S} Левом руком држи се за срце.{S} У лицу је сав блед.

Прискочише и подигоше га, једва је могао да промуца:

— Убише ме зликовци!{S} Љуљу... и глава му клону на раме поп Стеваново.

— Ко је пуцао, Романе за Бога живога?

Но Роман није дизао главе.{S} За тили часак били су и хајкачи ту.{S} Два најјача момка сподбише га под мишице.{S} Привезаше му рану на челу. — Та није била дубока, тек ако га је драмлија окрзнула јер се сва осула у букву.{S} Но испод леве мишце лоптила је силна крв.{S} Зликовац је гађао баш у срце — и тешко да га није и погодио.

Све бадава кад хоће несрећа! — Свима се још синоћ слутило, да не ће бити добра.{S} У сто добри часа да су се вратили одмах после првога мета — али шта ће кад је он кукавац био највећма навалио.{S} Зар је могао мислити, да ће му бити, јаднику, о глави.

Но ту сад нема чекања.{S} Умочише пешкир у снег и привише му рану на левој сиси.{S} Часом оборише грање те отесаше носила.{S} Тежак је то човек — а где би таки рањеник издржао сат хода до куће па све да га носе на рукама.

Тужан спровод крену се као да прати мртваца.{S} Свако је то дошао блед као крпа.{S} Тежак бол се исписао свакоме на лицу.{S} Такога човека да умлате зликовци из заседе!{S} Под теретом туге нико није ни мислио да пође за убицама у потеру.

Пођоше низ брдо.{S} Уз тихи корак носача чује се само тешко јечање рањениково.{S} Баш као да му нешто ропће у грлу.{S} Нема од њега већ ништа.{S} Да Бог да да дође жив и до куће.{S} Није шала ударити човека драмлијом по сред срца жива.

Поп Стева и намесник бијаху испредњачили, да спреме госпођу Босиљку и Љубицу на ову грдну несрећу.{S} Кад се носачи помолише према кући, излетеше обе јаднице кукавноме Роману у сретање.{S} Кад допадоше до носила па га видеше да већ издише, беше им обема као да их је гром ударио.{S} Љубица се прибра, врисну поново и паде на носила.{S} У тај мах је кукавни Роман Животић издахнуо.

Проклета двоцевка остаде му пуста.{S} Још му је синоћ кобила о глави. —

Лову је био крај.{S} Ловци су овом грдном и ненаданом несрећом били тако потресени, да су само помогли тужној сестри и јадној кћери да се учине прве спреме за укоп.{S} Разишли су се после својим кућама, да прексутра дођу да учине милом покојнику и другу последњу почаст.

Срески судац је предузео одмах најенергичније мере да се зликовцима уђе у траг.

Трећи дан сахранише несретнога Романа Животића али не у сеоском гробљу но по жељи његовој у врх планине на једном видноме чоту.{S} Шуму је волео, у њојзи је живео — у њојзи нека борави и вечити санак.{S} Лаки шумски поветарац доносиће му сваке зоре и вечера миомире горскога цвећа; славуји и косови певаће око њега — онда ће му бити као да није умр’о но као да је и данас жив.

Ево је већ друга година како су се госпођа Босиљка и Љубица доселиле након смрти покојнога Романа у Ч., малено убаво местанце крај Дунава.{S} За тако тешку рану, као што је била ненадна и грозна смрт Романова, нема лека.{S} Време је истина најбољи лекар, залечи је, али се ожиљак познаје до века.

Госпођа Босиљка купила је у Ч. ону лепу кућу крај потока у сред баште, пуне липа и мириснога јоргована.{S} Да нису њих две душе саме у кући, пустила је госпођа Боса у онај кућерак, што је до лагума, некога сиромашка надничара са женом и децом.

На маленом дрвеном доксату своје куће седела би госпођа Боса лети и с јесени са каквим радом на крилу, па би често мислима својим блудела по далекој прошлости.{S} Не један пут би помислила, како је то у животу људскоме да по неки мало добра запамте.{S} Бива тако да се несрећа наклати на некога те га прати од колевке па до гроба.{S} А по неки је опет целога века сретан баш као да се родио у кошуљици.{S} Да је среће, зар би она тако сада самовала?{S} Кад помисли како је имала краснога мужа, ал’ не даде му Бог дана.{S} Па бар да јој је којом срећом брат жив.{S} Шта и шта је пута она још пре толико година слутила, да ће га кад тад снаћи ма каква несрећа, у том опасноме послу његову.{S} Да је, Бог да’, још у школама пош’о другом стазом.{S} Шта би му фалило да је изучио био богословију; онака људа, какав би то био попа!{S} Та живео би сто година, како је то миран живот.{S} Е али он постаде на његову несрећу шумар и дође ето сам себи главе.{S} Шта вреди што су оне зликовце похватали, па је онај један платио главом а они други труну на робији—кад њега више нико не поврати.{S} Па бар да је то дете дочекао и збринуо.{S} Он јој је одредио помоћ док се не уда, али те друго је то кад је отац жив.

И у тим мислима осетила би добра госпођа Боса двојином јачи терет на себи.{S} До сада је била она томе детету само мати - али сада му је она и отац и мајка.{S} Кад помисли, да је љубичина срећа сада у њезиним рукама, уздахне горко.{S} Данас је тешко и мушко, а камо ли с женском децом.{S} Човек роди, одрани га, брине се за њега, упути га — па ти дође туђ човек из света, бајаги срећа је, е сад подај му своје чедо, јединче своје — а ко зна шта га чека?{S} Баш ти је то данас изишао чудан свет!{S} САстану се, узму се тако двоје па често не саставе ни пуну годину, па онда опет свако себи.{S} Тога чуда није било док је она девовала.{S} Али и младеж је онда била сасвим другачија.{S} Није ти ту било да се заволе чим се виде.{S} Знали су се онда годинама, заједно су расли, заједно су се играли, у школу ишли, па су се, кад су одрасли, истом онда обегенисали.{S} И све је то гледао и отац и мати својим очима — и шта и шта пута се говорило: то и то је једно другом намењено.{S} О љубави није ту било много спомена.{S} Знају се, узму се а љубав дође после и сама.{S} А сад је то сасвим окренуло на другу.{S} Он из Баната а она из Срема.{S} Виде се први пут у веку -- она се допадне њему а он њојзи.{S} Бајаги заљубили се једно у друго.{S} Док длан о длан а они се већ и узели!{S} Бож’ опрости иде ти то сада баш к’о на вашару.{S} Онако није ни чудо што им се тек после свиће пред очима кад је већ доцкан.{S} После су им криве проводаџије и не знам ко — е ал’ тако је то.{S} Сад је ваљда некуд и друга планета, кад се свет тако окренуо на горе.

У таким мислима госпођа би Боса сва претрнула кад је помислила, да је и њезина Љубица данас сутра па девојка на удају.{S} Истина да је још млада, тек је узела седамнаесту — али све бадава, ту је већ она.{S} Дуго неће већ трајати, јавиће се и њојзи срећа — и онда, онда ће то бити од свију тешких тренутака најтежи тренутак у животу госпође Босе.{S} Камо њезине лепе среће, да је Бог њу примио пре Романа, па је данас не би морила та тешка брига.{S} Тек бадава је то, друго је човек а друго је жена, та он ју је родио — он би се знао најбоље и састарати за њу.

Но Бог се брине сиротама — мислила је госпођа Боса а Љубица је паметно дете.{S} Огрешила би душу кад би рекла, да је она досада што урадила о својој глави а да то није било по вољи њезиној нани.{S} Па ваљда не ће ни од сада.{S} А друго имао је њезин покојни отац толико пријатеља, све честитих људи, који нису заборавили на његово сироче ма да њега нема.{S} Кад већ дође до чега, наћи ће се и ти пријатељи на помоћи.{S} А напослетку опет Бог срећу дели.{S} Не бива ти ништа без божије.

Док се госпођа Боса тако из дана у дан тешко бринула, није Љубица ни слутила откуда ничу силне бриге на челу њезине добре нане.

Љубица није била више дете кад јој је отац погинуо.{S} Несрећа очева потресла је кћер у дубини душу њене.{S} У први мах беше јој да је то као неки тежак сан.{S} Тек кад је видела да су јој оца спустили у раку — онда јој јад пао на срце.{S} Са очева гроба довели су је кући готово у пола мртва.{S} Сутра дан осванула је у врућици.{S} Пуних шест недеља дана борила се њезина млада снага дивовски против ватруштине што је претила да ће јој сагорети живот.{S} Већ је грануло и пролеће, када је госпођа Боса могла рећи: хвала Богу спасена је!

Од те тешке болетице ваљда јој остао и онај сетан вео што јој се кадшто наднесе на очи као лак облачак над ведро небо.{S} Но човек је тврђи од камена а благословена младост одоли и најтежем удару у животу.

Љубица се брзо опоравила у мирисном горском ваздуху.{S} Сва природа дахнула је са пролећа новим животом. — Но како је то јадном сирочету било сада све друкчије.{S} Бисерне росне капљице по шумскоме цвећу биле су њојзи сада сузе, што их шума лије за њезиним оцем, који је шуму тако волео и неговао.{S} Славујева песма била је туга шумских певача, које је Роман бранио и чувао од оштрога кљуна кобинога и од зуба неситога лиса.{S} Па кад поветарац раном зором или тихим вечером заљуља лиснате круне стогодишњих храстова и букава, то грање чисто јечи од бола а кроз лишће као да бруји из далека тиха мртвачка песма: „.“

Куд год погледи све је опомиње на милога родитеља, који је њу љубио као очи у глави.{S} Сада кад га је изгубила, сад тек осећа шта је имала у њему.

Често пута украде се сама из куће да нико не види па се упути на његов гроб.{S} Падне на побусану умку, обавије руке своје око храстовога крста и неизмерни бол јој испуни душу.{S} У томе часу најволела би да је узањ у тавноме гробу.{S} Пушка плане у долу, пуцањ зајаокне и пробија се кроз планину — Љубица се тргне и задрхће, стари храстови повијају пред њоме своје гране а из лиснастих круна као да се чује шапат: не бој се, ми смо ту — верни другари твога оца!{S} Плашљива срна претрчи на прескоку, стане и зирне за часак у девојку на гробу ловчеву савије у честу и само што се још чује тихо кршкање сувади.{S} За лаком срном отме се Љубици око далеко изнад брегова до у то плаво небо — а са њега као да је гледе очи мајке њезине.{S} У срце се прикрада над — та она није сама, сасвим сама, на овоме свету — још су топле груди њезине добре нане Та ево је њезина нана и сада грли, моли и приклиње да устане са гроба, да не убија себе кад нема помоћи.

Нада је рајски цвет, кога је Бог усадио у човеково срце а пупољак му је у девојачкоме срцу.{S} Љубици је лакше кад се исплаче на очеву гробу.{S} Зна то и госпођа Боса па је пушта, јер боље да се дете и истужи, него да јој сузе падну на срце.

О ускрсу су дале Роману по године у сеоској цркви па су се преселиле у Ч. Љубица није никада живела у свету, она је горско чедо, срна која треба истом да се препитоми међу људима.{S} Тешко се одвојила о, шуме у којој је одрасла а још теже од очева гроба у коме јој лежи све благо њезино.

У ђачкоме животу је последњи месец школске године најтежи али и најрадоснији.{S} При крају године полажу се испити, али се при крају године спремају ђаци и кући.{S} Помисао, да ће данас сутра бити краја трудноме раду, да ће са веселим срцем и лаком душом полетети мајци, оцу, сеји у загрљај — та помисао олакшава последње тешке дане школске.

То осећа сваки ђак; то је осећао и грк-Стеванов Милан, ма да је прве године права посао најлакши, јер је тако рећи никакав.{S} Испита и нема, а „колоквује“ само онај, који има стипендију.{S} Богатији ђак употребљава прву годину права да стресе са себе школску прашину.{S} Учећи осам година гимназију попала га је „мемла од камена“, сад мисли да треба да уђе у нови, слободни живот универзитетскога грађанина.

У срцу Љубице Животићеве пробудио се нов свет.{S} Кад је сутра дан устала и нехотице је почела да певуца.{S} Да је ко стао па ослушкивао, чуо би како јој се на усне прикрада песма: „Сунце јарко!“ У белом јутарњем недоруву стала је пред огледало, расплела је своју густу косу па је спустила по снежним раменима.{S} Смеђа коса пала јој је готово до колена.{S} Љубица је данас први пут У своме веку погледала у огледало, да види како јој доликује коса?{S} Упрла је своје велике плаве очи у лик, што јој се оштро изузимаше у чистоме огледалу; гледала је дуго, дуго у њега, јер јој дође као да не познаје саму себе.{S} Час по махне белим чешљем кроз своју густу косу, застане па опет гледи.{S} Хитри прсти, који су од пре умели за тили часак да оплету од сте бујне косе мирисне курјуке, данас кас да беху сасвим заборавили на свој посао.{S} Љубица је махнула два триред танким уплетником па је опет застала.{S} Лако полако па јој се у душу прикрало синоћне вече, само што то не беше сада више вече но сјајни дан.

Чињаше јој се да је негде далеко у свету.{S} Око ње се дала цветна ливада, у сред ливаде на домак шумици лепа кућица, иста онаква као што је она у којој се родила.{S} У шумици поје тице, косови и славуји, али за часак па су застанули песмом а из даљине се чују они чаробни синоћни звуци.{S} Звуци иду све ближе и ближе.{S} На један пут искочи из шуме — Рајко и потеже да је загрли.

Љубица врисну, скочи испред огледала јер осети да је у исти мах неко притиште на груди.

— Та ја сам, лудице моја! — зачу се у исти мах Савкин весели глас — дошла сам да видим како си спавала?{S} Да ниси што ружно сањала, голубице?

— Иди Савка, како си ме уплашила! — плану Љубица чисто љутито на своју другарицу.

Савка стаде пред своју миленицу и погледа јој оштро у очи.

— Хоћу сада да ми право кажеш, куд си се тако замислила, кад ниси ни чула да сам ушла у собу?{S} Говори!

— Нисам никуда — рече Љубица ти шије и обори своје плаве очи земљи.

Савка истом ако је стигла до куће а Љубица се мољаше госпођи Боси да пођу још данас до очева гроба.{S} Ноћас је снила оца па јој је данас тако нешто тешко у срцу, да не може да одоли терету, но мора ићи да види очев гроб.

Још Љубица није своје молбе ни довршила а госпођа Боса је већ брижно упрла очи у своју поћерку.{S} После синоћњег веселог вечера беше јој необично да чује ту жељу из уста своје миле поћерке.{S} Но Љубица је мирно издржала поглед своје нане, ни једна цртица на лицу јој није издавала шта је на срцу тишти.

Ни за пун сахат била су већ кола и опремљена што ће их возити преко планине.{S} Кад минуше мимо грк-Стеванову белу кућу сеђаху Милан и Рајко на клупи под лиснатим брестом.{S} Дигоше се и поздравише их.{S} Љубица је једва климнула главом, чињаше се као да гледа на другу страну.{S} У тај мах помолила је и Савка главу кроз прозор и умало није од чуда лупила главом о окно, кад је спазила госпођу Босу и Љубицу на колима.{S} Док се она прибрала, кола су већ била замакла за рогаљ.

Милан и Рајко уђоше на мах у кућу да чују од Савке куд ће то Љубица?{S} Савка им није знала рећи.{S} И сама се замислила била на њихово питање.{S} Чудновато, да њојзи Љубица није ни речице поменула, да ће данас куда на пут.{S} Први пут осетила је Савка да ју је нешто текнуло у срце кад је помислила, да јој Љубица није искрена.{S} Та она је њу данас тако лепо обрадовала — а она зар да јој тако враћа сада љубав.{S} При тој помисли у мал АПОСТРОФ што јој нису удариле сузе на очи.

Берба је у Ч. у пуном јеку.{S} Место је мало али у њему је доста јаких газда који беру и по три недеље дана.{S} Од винограда живи цело место па се већином сваки забави с јесени око свога да му не пропадне што година донела.{S} Отуда је по селу гомила туђих берача и берачица — понајвише из преко из Бачке.

Сваки се газда састара још у почетку бербе да осигура себи бераче.{S} Обично ће узети по неке из места да је сигурнији, јер они ће му припазити на странце.

На сред села око каменита крста полегала је читава војска од берача и берачица.{S} Девојака је увек више, но људи и момака.{S} Људи се наимају обично да газе, момци да муљају и да носе путуње, девојке су берачице.

Девојке су се сабиле у буљуке.{S} У сваком буљуку имаде по нека бака која пази на млађешину, јер ако јој и није својта, комшије су и пријатељи.{S} Бака погађа обично с господарем надницу, прима и чува новце целој буљуку.

Данас је субота, а од недеље почиње берба у сав мах.{S} Око крста се ухватило велико коло.{S} Играју бачки момци коло да све тресе земља под њима, час га заталасају час га опет почну да вију и тамо и амо баш као да плету велики венац од божура и ружица.{S} Бачванке чисто осећају да их гледе мере Сремице, па се све надмећу која уме лепше и боље да цупка.

Са несташних усана чилих момака полеће бербанска поскочица, час једра и домишљана час лака и заједљива.{S} Први стих се размахне а други ошине као швигар.{S} Девојке се смеше, намигују једна на другу па оком пале играче.

По сеоској пијаци се размигољили људи, жене, деца — читав мравињак.{S} Неки гледе како игра бербанско коло, неки се подсмевају бачкоме гајдашу што су му ситне гајде, неки замерају играчима да не умеју да заплећу ситно по сремачки него лупкају петама као да клепећу у клепала — а већи део час по изгледа: не ће ли се већ кренути она гомила Ч—их „господара‘‘ што нешто дуго дивани с општинским начелником пред сеоском кућом.

Берачки сабор је већ нестрпљив.{S} То што долази да најима бераче, не узима но само пропитује, мери и ценка се.{S} Мале су то газде па чекају да дођу бакоње — јер они праве цену надници.

У неко доба кренуће се и газде испред сеоске куће.{S} Има их и десетак и више на окупу, све су то први људи.{S} Како их гледиш, нема ти ту ни једног који има мање од триест мотика винограда а има их богме, који су лако претурили и педесет мотика.

Чим се „господари“ помолише на рогљу раскиде се коло.{S} Момци на једну страну, људи на другу.{S} Бабе довикују своје друштво да им буде на окупу.{S} Луче се.{S} Башка Срби, башка Словаци и Рушњаци а башка Мађари.{S} По где где видиш и по некога Швабу у плаветним плундрама и Швабицу у црној сукњи.{S} Нек свако бира кога му је воља.

Још „господари“ нису људски ни стигли, а већ их је опколела свакога по замашна гомила.{S} Стоји зука и жагор на све стране као да је десетак ројева излетело из кошнице.{S} Ђутуричари и настојници воде велику реч.{S} Ценкају се, нуде, побијају цену.{S} Људи попљуцкују, мало им је; момци се живо опиру а баке све цикућу како им палаца језик.

Не прође времена ни за три оченаша већ се зна колика је надница људима, колико момцима, колика женама, бакама и девојкама.{S} Деца, што ће купити зрна и носити воду са извора не броје много — на овој бербанској берзи.

Чим се огласише цене већ је и погодба готова.{S} Настојници луче своје на гомиле, господари гледе, замерају овом или оној, па на послетку повлађују својим млађима.

Овога пута био је највећи бирач грк-Марко, њему да је вредних и лепих берачица јер у њега ће ове године да буде и бербе весеља.{S} Његов се настојник не ценка толико плаћа грошић два и више, али дуго бира јер је рад, да угоди своме господару.

Грк-Маркова настојника, Кузмана познаје цела Бачка.{S} Грдна је то људа, стоји као планина, али је доброћуд.{S} Све се отимљу берачи и берачице ко ће код Кузмана.{S} Нека бака га виче браца, нека му тепа чико, нека слади опет куме — али Кузман се данас укрутио па се чисто поневидио.{S} Не бира ти он ни по бабу ни по стричевима; нема сад у њега ни род ни помоз бог, њему је господарева заповест: „вредно па лепо“ главна ствар-

Грк-Марко је за три дана обрао обадва своја стара винограда, у понедеоник је почео у среду је свршио.{S} Како је код других код њега је још добро, набрао је три бурета више него лане.{S} Он је задовољан, многи је суше па ће вино бити добро, особито му је црно понело — а то се сада најбоље плаћа.{S} За бело слабо ко и пита.

И госпођа Марта се одмах одобровољила кад је видела како се лепо пуне каце.{S} Није да кажеш добра година, али може поднети.{S} Биће пуни подруми а овамо још ни лањски нису све продали.{S} Моћи ће се живети — а њих двоје не требају баш бог те пита колико.{S} Деца немају, кућа је пуна свега а на оно мало што се купи нешто на пијаци и из дућана, није вредно ни помишљати.{S} Толико узме госпођа Марта за млеко од својих музичара.

У четвртак ће брати свој велики сад, само ако буде лепо, јер од јуче се опет нешто мути време, баш као да ће се променити но ваљда ће још подржавати до мене.

Званице су све позване и обрекле су да ће доћи.{S} Госпођа Боса се била нешто опирала, вели, да јој од неко доба Љубица баш није као што треба.{S} Дете је нешто без воље.{S} Али кад су синоћ грк-Марко и госпођа Марта отишли после вечере да лично понове позив — није им госпођа Боса могла да одбије.

У среду се госпођа Марта није видела од посла; бадава су дошле и Љубица и Савка да помогну што могу, ипак није то шала угостити толики свет — мал те их неће бити и педесет — за ручком и вечером.{S} Све што се може ваљало је спремити још код куће.{S} Сутра ће се готовити у винограду истом оно што мора доћи с ватре па пред госте.

Грк-Марко је посао да се састара за пиће, за судове, и све остало како ће понамештати толике госте.{S} У том послу помажу му Милан и Рајко.{S} Браће се тек да се зове, јер и шта мо’ж набрати прве године у саду ма да је колика заплава — част и весеље то је сутра главни посао.

Зора свиће а грк-Марко се креће својим побочницима и берачима у сад.{S} Оно боље би било да је још синоћ изишао, али данас бере он свој, сад први пут па хоће да му берачице пробуде песмом зору и да извијају из постеље све лене спаваче.

Кад је госпођа Марта видела како јој се човек с Миланом и Рајком закитио и укипио на челу своје на чеду своје берачке војске, рећиће му шале:

— Иди, човече, баш си се подетио!

— Та пусти ме жено, да по вољи живим данас сам се изнова подмладио!{S} Него дед’ те гледај седај на таљиге, те одмах за нама, не кољем ја копунове.

— Путуј игумане, не старај се за манастир — одби му госпођа Марта.

— Свирајте ми тамбураши! кликну грк-Марко — а берачице вриснуше као из једног грла: ијујују!

Вуковарски тамбураши ударише у ситно тамбурице песму: „“ — Кузман груну на кућњем прагу из пиштоља и за часак па се начини читава галама на улици.{S} Стоји цика ситних тамбурица, стоји вриска младих берачица а грк-Марко пред њима поцупкује, чисто расте од милице.

Они долњом дунавском улицом, а прозори се отварају на свакој кући.{S} Свако ђипа од постеље па онако још дремован дрљав промаља главу кроз прозор да види какво је то чудо пре зоре?

Грк-Марко није нег ужива што је пола Ч. извијао из душека.{S} Кад су спавачи видели ко се то тако бебуче, гунђали су па су се опет враћали у постељу, да откину ако могу још по један сан.

До винограда било је још поћи — али иако се то иде кад се иде на весеље.{S} Зора свиће а берачице певају да је милина ићи росним путем.

Грк-Марко кад је крчио онај матори виноград што га је још његов деда посадио, положио га је лепо баш на челопеку.{S} Повадио је из њега све воћке, јер на што да му чине бадава хлада по чокоћу.{S} Та шљивик му је одмах иза куће — а иза њега шума није ни за пушкомет далеко.{S} Само је оставио онај грдни орах у долу што му има лако више од сто година а у врх винограда ону стару оскорушу што је ни његов отац не памти кад је посађена.

Крај ораха назидао је грк-Марко оном лане нову кућицу, — а у њојзи собу и кухињу за себе а исто то и за свога ђутуричара Кузмана.{S} Орах је једном страном чисто поклопио ту малу белу кућицу па јој чини хлада и у сред подне.

Истом што се грк-Марко с Миланом и Рајком разузурио па премишљају куд ће све да ударају ноге за клупе и столове, још није сунце да кажеш људски ни одскочило кад ал’ ето ти им на таљигама првога госта — чика Максе из Ш.

Грк-Марко га је већ издалека угледао па ће рећи:

Јесен је.{S} На пољу сипи хладна киша.{S} Дрва су оћелавила, лишће им је здувао ветар па им сад повија голо грање, да вране и чавке сазиру и не сме да седну на њега.{S} Ласте су већ отишле, по кашто само чују се гакање дивљих гусака у висини, које лете на југ да траже топлија зимништа.{S} Врапци се нарогушили па се луњају око куће и дворишта, час по њискају главом баш као да су добили уњкавицу од јесење магле, но ипак погледају крадом на дугачке евенке што висе у сваком ходнику по Ч. па чекају кад ће вредне ручице очупати с њих сушака за самоток. Виногради су већ давно загрнути погдекоји вреднији газда дао се на посао те вози већ ђубре.

По селу је сада далеко тишије.{S} Истина да подунавке клепећу много живље, да мељу оно мало брашна што треба за зимовник, али лађе су већ ређе.{S} Кола чешће пролазе селом, јер путнички пароброди пристану истом сваки трећи дан уз обалу.

Има већ две недеље како сваком лађом из вароши долази доктор Станоје Лазић у Ч. Кажу да је госпођа Боса озбиљно и јако болесна.

Грк-Марко би редовно дочекао доктора на станици па би шњиме одмах отишао госпођи Боси.

Данас је био грк-Марко нестрпељивији но икада, јер није то шала, ево већ трећа недеља, како жена лежи па никако да окрене болест на боље.

— Бога вам докторе, кажите ми по души шта вам се свиди, хоће ли преболети? — наваљиваше грк-Марко на доктора, док је овај изишао из госпођа Босине собе.

— Ако овако потраје и даље као што је било до сада — рећи ће доктор Станоје замишљено, бришући своје знојавно чело — а држим да хоће.

— Али, јесте ли ви на чисто, да ли је сломила руку или је само ишчашила? упитиваше грк-Марко даље.

— Сломила је да како, само је то срећа што кост није нигде провалила кожу, па нарав већ учинити своје.{S} То ми је најмања брига — одговори доктор мирно.

— А да чега се ви још бојите, драги докторе? — наставиће опет грк-Марко.

— Бојим се да није оно сломијено ребро озледило плуће, јер је цело лево крило плућа јако запаљено, — додаде доктор полако.

— О људи, да, чудне несреће!{S} Сирота жена.{S} Знате докторе, да ја и она моја не можемо чисто да спавамо од муке и од бриге, где ми да натентамо жену да дође у бербу и против њене воље.{S} Моја додуше увек говори да није никад добро наваљивати ни на кога — е ал’ шта ћеш.{S} Своји смо, па смо је окупили баш као да нам је било о главу.{S} Е, е, — продужи грк-Марко чешкајући се — свега тога не би било да није било оне несташне дерлади, ал’ сад није вајде мудровати.{S} Кажу људи једна штета сто грехова.{S} Гледајте докторе, молим вас!{S} Боле ме као да ми је најрођеније.

— Ја се надам, жена је још држећа, ту је главно нарав, трајаће још коју недељу али ће извући — рече доктор с поуздањем.

— Та нек траје ако ће и до Божића, само да остане жива глава.{S} Шта би та сирота девојка без игде икога свога на свету.

При тим речима уђе Љубица и запита доктора: да ли сме болесници дати лимунаде, иште, вели, жедна је.

Доктор уђе с Љубицом болесници а грк-Марко остаде у одаји сам.

— Срећа, богме права срећа, што се нађе овај човек, по нашем фелчеру би јадна жена већ давно отишла боги — мумлаше грк-Марко ко чисто за себе и изиђе за тим из куће.

Доктор Станоје Лазић је био најчуднији лечник не само у вароши, него у целој околини.{S} Био је то човек у најлепшим годинама, истом ако је узео тридесет пету.{S} Висок као бор, глава му беше лепа, чело високо, коса поретка а очи црне па упале.{S} Кад погледи, поглед му је благ и умиљат, али од човека, који много мисли.{S} Кад проговори све су му речи потешке али за час па се и греје и онда говори тако лепо и смишљено, те чисто уздиже речима.{S} Најтежи болесник па чисто оживи, кад год погледа у благо лице, кад чују поуздану реч доктора Станоја Лазића.{S} Има људи, који су чисто створени за неки посао.{S} Тако је и доктор Станоје био створен за лекара.{S} Кога је год лечио једнако у каквој тешкој болести — тај није никад пожелео да га когод други лечи.{S} Не зна се да ли је милији као човек или као лекар.{S} Коме год су уста прорезана, сваки ти хвали тај богодани дар у томе човеку.{S} Баш су сретни ти варошани у В. што имају такова лечника.

Нема ни три године дана како се доктор Станоје доселио у В. Одмах друге године изабрала га је општина за првог варошког физикуса.{S} Родом је из некога села дољњем Срему па је, кад је свршио у Бечу науке, био неких пет шест година лечник у Србији.{S} Самац је али има код себе сестру удовицу која му држи кућу.

Зима је.{S} Ћорава анђелија навејала је читаве сметове по В—им улицама.{S} Није то да’ је снег, него га по пољу до појаса има.{S} По вароши се утапкао па је најбољи соник.{S} Лаке сонице лете из горње у доњу варош и натраг, дечица направила по улицама тоциљајке па се витлају до миле воље.{S} Чим ко поткује предњака па га обори, напада их часом читава гомила.{S} Један вришти, други се смеје, трећи се груда снегом.

Крај кућа шеће доколан свет, застајкује и гледа на шаренило по улицама.{S} Кроз гомиле шетача журе се млађе и старије госпође у бундицама и с муфовима у рукама.{S} Како иду, изгледају као да се све нешто рачунају.{S} То су карташице В—ске.

Вечерас је код госпође Јуле фишкалице велико картање па после тога вечера.{S} Нема званица, оно свагдање обично друштво, ко дође, добро је дошао.

Госпођа Јула спрема се већ од јутрос да дочека данас „жене“.{S} На њу је ред.{S} Ономад су биле код попадије.{S} Сутра ће опет код госпође касирке.{S} Тако то иде редом.

Што је било да се уради по кухињи готово је.{S} Пилећи паприкаш с резанцима, две врсте печења, сира, крофне, воћа — то је све.{S} Вина има у кући довољно, ако наиђу „господа.“

Госпођа Боса се у велико предигла из постеље.{S} Зима је оштра али сува па лепа.{S} Предиглица не излази никуда из куће — још је слаба па је доктор не пушта на поље.{S} Стара је жена, тешка и дуга болест јако је изнурила па нек само мало назебе, ето ти да нанови стара болест — а сачувај боже да се опет поврати; како је трошна, тешко да би се извукла.

Но госпођи Боси није тешко било ово зимовање, јер она и кад је здрава била, није марила много да тумара из куће у кућу. „ Стари људи треба да седе код куће “ — била је њезина реч.{S} Као што је док је боловала имала пуно похођана, тако се и сад налазило увек по кога да дође да је види.{S} Већ Грк-Стеванови и Грк-Маркови нису тако рећи ни избивали из куће; али долазило је и иначе њих на поседак час од попове час опет од нотарошеве куће тако да су ретко кад она и Љубица биле сасвим саме.

На селу су зимска вечера понајтежа.{S} Рано се смркне, још се није честито ни ручало а већ ето ти ноћи, а по мраку нерадо ко тумара; сваки је радије код своје куће уз топлу пећ.{S} Није то да рекнеш варош па човек има куда отићи већ пукло село.{S} Кад се спусти мрак на земљу, устумарају се и по улицама, ко баш не ора не излази, вуче се са својима у собу.{S} Дућани се затварају и само кашто ћеш чути бат по прозорима, бива да се ко задоцни где па граби кући.{S} Доста је ако у недељу дана муне који фењер преко улице, као оно звезда прелети преко неба.{S} Па и кад ко спази фењер, рећиће: мора да је коме позлило у месту кад је варошки доктор опет у селу, а то је његов фењер.{S} У другога и нема фењер већ ако има у гркових и у попе у коши.

Доктор Станоје Лазић долазио је у зиме нешто врло често у Ч. Час би ишао у оближњи манастир у лов, час би опет ишао у околини по некога тежега болесника.{S} И кад год би се враћао, увек би некако то удесио да заноћи у Ч. Стигне мало равније па удеси увек тако, да вече проведе у кући госпођа Босиној, где је мио гост.

Госпођа Боса знала је добро, да има докторовој бризи и вештини да захвали, што је остала жива глава.{S} Кад год је дошао, то не би знала, где би да му нађе места.{S} Волела га је као да га је родила, да јој је син, па јој се чини, да га, бож’ опрости, ни онда не би могла већма волети.{S} Љубица би увек застрепила кад би чула да доктор долази.{S} Толико пута је мислила о томе, за што да преза од његовога бата и никад га није могла мирно да дочека.{S} Зна и осећа, да после Бога прво њему има да захвали, што није остала самохрана сиротица — па ипак, кад год јој се поглед случајно сусретне са докторовим замишљеним, кашто суморним и великим очима, она обори очи и застрепи и увек је пређе као нека језа.

Па ипак би се Љубица увек радовала кад год би чула, да је доктор Станоје од јутрос прошао кроз село, јер је знала, да ће им се свратити кад се врати.

Доктор Лазић је умео лепо да прича, да га је милина била слушати.{S} Дође обично по вечери да види шта раде?{S} У часу је разабрао, како је госпођа Боса овога пута са здрављем, рећиће по коју, како да се влада и даље, па ће онда прихватити домаћичину понуду да поседи.

За часак па се разведе леп диван.{S} Госпођа Боса седне обично у своју велику наслоњачу, Љубица поближе до ње са плетивом ил’ шавом у руци, а доктор се посади према њима.

Собица бијаше малена и спретна.{S} Велика зелена пећ од каљева добро се ложила, па кад пусти благу јару, човеку дође чисто топлије око срца.{S} Није него и велики домаћи мачак осећа, како је добро у соби, јер час усковрчи репину те омилује њоме топлоту па онда нада то све преде од милине.

Доктор је радо причао, како је ђаковао и гладовао као сиромашак ђак по великом сјајном Бечу.{S} Кад би се мало дубље захукао па би живо описивао како тамо живи све велики и богати свет — Љубица би неосетно спустила плетиво на крило те би ненадимице слушала докторову причу.{S} Она се још никада није никуда макла из ових крајева; није тако рећи била честито ни у вароши; њој је то било све ново а жива прича докторова пренела би је као на крили у онај сјајни богати град и она би се толико занела, да га чисто гледи ту пред собом у свем блеску његовом.

— Па ипак сте докторе, тамо сретно и задовољно жевили, ма да сте се толико мучили — рече Љубица, када је доктор Станоје застао мало у своме причању — види вам се то још и сада, јер се радо сећате тих дана.

— Мој је живот, госпођице — прихватио би доктор живо — био непрекидна борба, а ја волим борбу, — она ме челичи, она ме диже; кад ње нема, наиђе нека чама па ми је често тако тешко, да вам чисто не бих ни умео казати како ми је.

— А како сте проводили по Србији? - прихватиће госпођа Боса да даде разговору нов правац; јер је она опет најрадије слушала , кад доктор прича о своме животу и раду из доба још када је био окружни лечник.

Доктор Станоје Лазић живео је пуних пет година по јужним крајевима Србије.{S} Једва би дочекао прилику да прича о томе животу, јер то су му биле најмилије успомене.

Тако је било и овога пута.{S} Станоје Лазић причао им је, како се живи по српским варошицама, како по селима; описивао им је народне обичаје и светковине по тим крајевима; цртао им је пределе кроз које је пролазио час на коњу, час на колима, час опет пешице — а казивао је то тако топло да је речима својима чисто пренео обе слушалице своје у тај далеки кра; и није друкчије но их је чисто водио са собом по њему и показивао им све што је видео, чуо, сазнао, доживео.

— Јест и опет вам кажем, ја сам пуних пет година дана живео у тим крајевима — тамо ме је вукла одавно жеља моја.{S} И жеља ми се та испунила.{S} Ходио сам по земљи, по којој је некада ходио кнез Лазар и царица Милица; јездио сам кроз крајеве, кроз које су јездили Југовићи; пролазио куда је пролазио Обилић, Косанчић и Топлица; виђао сам грмове и растове под којима је боравио Страхињ-бан; улазио сам у седмоврату Жичу, где су се крунисали српски краљеви; поклонио сам се гробу светога краља у Студеници; пео сам се на Копаоник и гледао сам отуда Лаб и Ситницу; видео очима својима Косово поље, то велико гробље српске славе; гледао сам Душанов Призрен; био сам у Карађорђевој Тополи, где је пукла прва пушка за слободу Србије; стајао сам пред Таковским грмом, где је Милош развио заставу и соколио народ да пође у нови бој, обишао сам постојбину Катићеву, Чупићеву, Чарапићеву, Бирчанову, Алексину, Поцерац Милошеву — све сам ја то видео.{S} Нисам туда ходио да се наплачем и напевам, но ме жива жеља вукла, да видим и проучим има ли још бар тамо крви Душанове и Маркове.{S} Дуго сам мотрио, много учио.{S} Час сам се стужио, час сам се опет разведрио, али никада нисам очајавао; јер језгра је народа још здравија и данас и сутра кад затреба браћу ослобађати, кад прегну све српске мишице — може бити краја столетним патњама, мора настати доба новога, сретнога, лепшега живота и моћи ћемо дочекати то доба, оно није више далеко ту је, оно мора доћи.{S} Ја мало у што верујем, али верујем из дубине душе своје, да ће ускоро бити ускрс Српства!

И при тим речима бијаше Станоје Лазић устао са столице.{S} Отац му дође чисто за педаљ виши, лице му се зажарило, из очију му је севао пламен да си и госпођа Боса и Љубица обе и нехотице устале са свога места па стојећки слушале заношљиве речи докторове.

— Дај Боже, мој слатки докторе — рече госпођа свечано и погледа у икону светога Ђорђа.

— Докторе, ја вам завидим, ви сте сретан човек! — рече Љубица и очи јој плануше необичним жаром. — Да сам ја тамо била и све то видела, не марим па ма одмах сутра умрла!

— Хвала вам, госпођице, на томе осећају — рече Станоје Лазић тишије и погледа меким погледом у зажарено лице младе девојке — ви сте Српкиња па и треба тако да осећате; али ја нисам сретан човек све док не засвити крвава зора српскога ускрса.

— Молимо се Богу — прихвати госпођа Боса — па ће и то доћи.

— Благо ономе нано, ко га доживи! — рече Љубица у заносу.

— Благо ономе ко га преживи па уђе у светлу недељу слободнога, уједињенога Српства! — Но већ је доцкан.{S} Лаку благу ноћ! — рече доктор и стиште и помајци и поћерци руке.{S} Била је већ у велико ноћ кад је доктор Станоје изишао из госпође Босине куће.

— Доиста, диван човек! — рећи ће госпођа Боса.{S} Љубица је замишљено ћутала, јер јој се чињаше да доктор стоји и сад пред њоме и да звучним гласом својим још описује свој живот у Србији...

Било је то сутра дан лицем на сретење 187* по подне када је Љубица дошла Савци у походе.{S} Сирота Савка била је сва као утучена. — Данас ако икад осећала је неки тежак терет на души.{S} Ко ће јој га олакшати ако не ће верна друга Љубица.

Љубица се чисто поплашила кад је видела тужно, уплакано лице своје другарице.

Вече се било већ спустило када се Љубица вратила кући од Савке.{S} Госпођа Боса била је већ чула за Рајкову смрт и ожалила га је од срца.

Љубица је ступила у собу, бледа је као кип.{S} Диже тужно очи, погледа у своју помајку а на уснама јој се следила реч.

— Чула сам, ћерко, — рече госпођа Боса тихо — сиромах Рајко!{S} Штета за њега, јадна она мати што га је дочекала.{S} Воље да је њу Бог пре примио.

Љубица је ћутала као заливена, спустила се на столицу крај своје помајке и гледала је немим погледом преда се.

— Е тако је — продужи госпођа Боса пошто је скинула своје наочари — роди га, мучи се с њиме док је мали, кад одрасте пошљи га у свет, брини се моли и приклињи „чувај се, дијете!“ Ајак, ко би још слушао што му мати каже.{S} Та не дао бог детету оно што му мати мисли.{S} Ето дође да назебе, две три грознице па га свале у кревет, па кашаљ па сукрвица — па онда: „јао, моја мајко!“ И јадна мати дала би себе за њега.{S} Али Бог узима а не бира.{S} Еј децо, децо!

Тежак уздах сте се из груди Љубичиних.{S} Госпођа Боса прену и погледа брижно својој поћерци у лице.{S} Лице јој беше бледо а по њему као да играше грчевито неки тајни бол.

— Шта је теби, ћери? — упита стара брижним погледом — да ти није позлило?

— Није ништа, нано — рече Љубица тихо, али у тај мах скотрљаше јој се две крупне сузе низ образе.

Госпођа Босином оку нису су омакли ови неми сведоци онога што се тајом збива у срцу њезине поћерке; бистра као што је била, знала је стара у мах на чему је.{S} Та и она је некада девовала, та и она је љубила.{S} Полако се ниже Љубици, пригрли је лако, стиште јој топао матерински пољубац на чисто девојачко чело и рече тихо да се једва чуло:

— Прегори, јадна ћерко; смири се, слатко дете моје, није ти зар било суђено!

Љубица обисну помајци око врата и у соби се зачу кратко јецање.{S} Јадна девојка дрхташе у целоме телу као да је тресе тролетница.

— Смири се, ћери моја, божија воља сви смо ми у његовој руци — тешаше је стара а и њој самој ударише сузе на очи.

Љубица дуго не дизаше главе са помајчина рамена.{S} Помајка је глеђаше, љубљаше по мекој, свиленој коси; чисто би да утиша буру што бешњаше у срцу њезиног љубимчета.{S} Сећаше се да је некада тако и њојзи било, болело је и њу те још како, мислила је да ће свиснути од бола; али време је и тој рани најбољи лек.

На топлим грудима помајке одуминуо је Љубици први бол.{S} Срце је нашло одушке па му је било лакше.

Девојче дигну главу али не могаше да погледа старој у очи.{S} Пољуби је топло у руку и рече тихо!

— Лаку ноћ!

— Бог ти био, ћери, на помоћ! — прихвати госпођа Боса меко — иди, лези; смири се, биће ти лакше.

Љубица изиђе чисто посрћући из одаје.

Кад уђе у своју избу, срце јој се стиште грчевито.{S} Клону на столицу крај пећи и стаде очајно кршити руке.{S} На пољу се дизао ветар, суво грање јечи, облачине падају доле као густа магла.

Пред Љубичиним очима пламћаше Раково писмо.{S} Беше јој као да сваки грчевити, истез пера његова дизаше на њу тешку тужбу.{S} Та он је њу љубио и само њу, од онога часа када је видео.

Несретној девојци излазаше пред очи оно вече у винограду како је измамљивао оне чаробне, заношљиве звуке испод свога гудала; у њезиним грудима дизаше се сада тежак прекор; та она је крива што је тако лакоумно веровала речима своје другарице с којом је Милан збијао само грешну шалу; та она је крива да је Рајково срце у берби плануло бесом љубоморе те нехотице начинило онај русвај с коњима кога нана јој у мал’ што није платила главом; она је крива што се Рајко сударио жестоко са Миланом, што је у очајању отишао не проговоривши с њоме ни речи.

И у тим мислима ђипи са столице и пође наглим кораком по соби.{S} Подиђе је чисто хладан зној није смела да испреде своје мисли до краја.

У даљини, далеко одавде, гледала је Љубица Рајка где очајава, те у очајању јури по цичи и студени по грдним пештанским улицама, како је клонуо под теретом тугу своје и пада на болесничку постељу.

Ветар је на пољу јечао и звиждао.

Распламтелој машти Љубичиној приказивала се ниска сиромашна собица у мајке му, у сироте шваље.{S} Мајка сестре дворе тешкога болесника.{S} Као самртник диже се она са постеље.{S} Седе са стол и пише Савци да он њу није никада волео, па по другарици довикује њојзи, која га није чула, која га није хтела да чује — још само последње збогом.

— Ја сам га љубила — убила! — одјекиваше неки страховити глас по грудима несретне девојке.

Грануло је пролеће.{S} Снегови су већ давно окопнели; јогунаста ћуд зиме је попустила, не уједа више ни зубом нит хоће да ошине репом.{S} Топли сунчеви зраци пољубили су дремовну земљу па су је пробудили из дубокога сна.{S} Земља се нада бољем и лепшем животу те је већ растурила зелену травицу а њом стидљиве љубице дижу своје плаве крунице и погледају брижно у ведро небо.{S} По винограду се осуле воћке мирисним цветом, челице полећу да накупе сока за равак.

Тајанствена је моћ природе.{S} Бујном снагом својом уме она да оживи сваки створ у коме има само искре живота.{S} Таман је цветак ухватио корена, осилио стабло своје, истурио листиће, али наиђе нањ студ и мраз: круница му клоне снага почне да вене, но ево где сијну јарко сунашце, где задухнуше лагани, топли ветрићи, где тице запојаше око њега, где се цео ваздух осу мирисом, и здрављем — и цветак дану својом душицом.{S} Уми се росицом и благом пролетницом, гутну опојног мириса и здравља, крену снагом својом и где, изнова истури листиће, осу се кићеним цветом и сијну у свој милоти и красоти, којом га је уресила дарежљива рука мајке природе.

Љубица Животићева беше прилика цвету и њу је у раном пролећу њезина живота ошинуо први мраз, први јад.{S} За часак као да јој беше утрнула млађана снага — али се под утицајем благе материнске неге, задахнута здрављем, којим предише пролеће у умилној Фрушкој гори, из дана у дан све то боље враћала.

Није било у бога дана а да госпођа Боса није изумела нов и нов повод, да с Љубицом остави кућу па да изађу мало у свет.{S} Кад би јој се ћерка чудила толикој живости, стара би се испричавала: та и њојзи је мило да поживи још коју годину, а доктор јој је рекао, да ће продужити век, ако напусти седећиви живот.

Бајаги за љубав тога купила је госпођа Боса виноградац у врх брега тик под шумом; за љубав тога држала је два зеленка да им није било пара у свом Ч.; за љубав тога, час се са својом поћерком одвезла до манастира, час је опет претурила Фрушку преко последњих повијарака јој па обилазила своје другарице, с којима се није видела по века.

Ништа није теже од самовања.{S} Кад мину жарки летњи дани, кад лист на дрвету дође сав пегав па почне да жути, кад се ласте и роде спремају да нас оставе, кад час по па духну и хладни јесењи ветрови па круне лист са дрвета и џбуна — онда човек нехотице види како сва дивота и красота пролази, вене, опада.{S} У сваку осетљивију душу увлачи се и неприметно неки тужни осећај; човек чисто обори очи да не види како је лето оболело и свраћа поглед свој у душу своју, где но се буди нека тиха жалост па се прелива у чежњу.{S} Благо ономе коме је у тима данима топло око срца, који је постигао у животу своме што је желео.{S} Њему је лакше отрести се терета који би хтео да му притисне душу — али је тешко ономе, која је у тим данима сам; самовање му је тада сињи терет на души.

И нико није тај сињи терет већма осећао у души својој но што га је осећала млада, лепа удовица Катица у вароши В.

И господара Гавре Ланара — тако су звали покојнога родитеља младе удовице — било је пре пет година три ћери на удају.{S} Све су се три сустигле и могле би се удати за један дан.{S} Катица, мезимица Ланарова, била је у оно доба најлепша девојка у В. Црномањаста, танка, висока па још кад мало уздигне рамена, била је као јела у гори.{S} Сви су момци као један гинули за Катицом — али је стари Ланар био човек и од више мудар, па је држао да се у данашњем свету не живи само од љубави — него од сасвим другога нечега.

Господар Гавра Ланар био је на гласу трговац, који је још пре буне јако радио с Ердељом — те је стекао себи лепо имање.{S} Али после буне настала су већ друга времена; сад било што су му деца била већ одрасла, па их је требало слати у страна, горња места у институте на васпитање; било што га је оштетио најстарији син за кога се ни данас не зна куда је отумарао — доста то, пре пет година знало се толико, да господар Гавра Ланар има три ћери на удају — које се тешко удају.{S} Старија, данас сутра, па ће већ плести седе; друга је такођер већ уседелица ма да су обе још врло лепе, а и најмлађа Катица већ је била у велико зрела девојка. Што се не удају, то ће знати Бог и — Гавра Ланар.

Међутим је господар Гавра есапио овако: што је у радњи било то се полако и измигољило, ако прода што има, једва ако би саставио свакој ћери по две хиљаде форината мираза и да њему остане која пара за старост, да не спадне на зетове.{S} Продавати не ће док не мора, јавили се каква прилика, најстарија кћи је прва на реду, тој ће дати више само да не стоји.{S} Рецимо узеће је свако кад зна, да уз њу има три, па баш и четири хиљаде; средњој ће залећи и једна хиљада особито ако наиђе какав старији човек, који више гледи на здравље и вредноћу.{S} А најмлађу?{S} Ех лако је за њу, прво она је према својим сестрама још дете — а друго док дође на њу ред, дотле ће се променути времена; ваљда ће и њему поћи после што на боље.

Тако је мислио и есапио стари Ланар — али тако није мислила Катица а није мислио ни господар Аца Бркић из Р. из горње Бачке, када је дошао у В. са намером да се ожени.

Истина да је господар Аца Бркић дошао „на удовицу,“ али чим је стигао у В. па прошао великим сокаком и опазио Катицу Ланарову на прозору — господар Аца се на једанпут предомислио.{S} Ако ћемо на што, он је још држећи човек, тек што је јесенас узео педесету а хвала Богу у снази је, не види му се још ни једне седе.{S} Коју год узме, живеће у њега као царица, јер му је пуна кућа свега а ради на све стране и с воловима и с арендама и са сољу.

Не каже господар Аца некој својој прији, што ће му бити проводаџијница за ону њезину удовицу, да се од јуче предомислио но замеће траг.{S} Вели да има још по нешто да сврши по В. са трговцима — п’онда ће ићи „на гледање.“

Госпођа прија је одмах охладнела кад је то чула — ајак не ће бити добро, види омаћиће јој се шака тако добра прилика а овамо нема куда.{S} У срцу је сва кисела, јер се надала да ће добро ћарити, али ипак повлађује господар Аци — јер вели и онако та њезина удовица још и не зна ништа о тој целој ствари.

Господар Аца је стари лис — јутрос кад га је берберин бриј’о, распитао се он потанко о тој удовици и оно што је чуо, није му било баш по вољи.{S} То га је само још већма утврдило — да он треба да се ожени девојком.

Господар Гавра Ланар је по подне дремао у своме доста празном дућану, кад наједанпут уђе стран човек у дућан.{S} То је био главом Аца Бркић из Р.

Господар Аца назва Бога и поче да се извињава.{S} Не зна је ли добро погодио али требало би му два три туцета ердељских ћебета и осврнув се мало по дућану — једно две центе — соли.{S} Друго му није пало у тај мах на ум ма да соли није ни било у дућану.

Господар Гавра је био стари, мудар грк.{S} Види страна човека, изгледа му да је нешто ушепртљио, јер сва околина зна да је он солару давно већ напустио.{S} Одмах му се слутило, да ће ту бити нешто друго у ствари.{S} Пре свега понуди господар Ацу да седне док он изиђе у „магазу“ да види има ли толико ћебета „на лагеру“ — а у истину да се затим врати, јер магазе давно је било па и није а што је ћебета то су сва у дућану — а и то је још остало из времена кад му је радња ишла некад добро.

Међутим док је старац изишао, мучио се и господар Аца како ће да почне.{S} Сео је на сламну зелену столицу, забленуо се у клупчад ишљика и канапа па му се чини да је цела ствар врло необична и заплетена.{S} Необично му је, није се човек никад женио — па сад не зна с кога ће краја да почне.{S} Ипак је то лакше преко проводаџије.

Господар Гавра седне према странцу и пита за „честно име.“ Господар Аца мало замуца, али се ипак каза ко је и откуда је.{S} Кад чу Гавра Ланар ко му је дошао у кућу — умал’ што му не појури крв у главу.{S} Сад је био већ на чисто; зна он и Ацу које и шта је али главно је што зна одавно, да је у намери да се жени.{S} Једну ће му кћер обесити о врат, најстарију или средњу — прилика је то као наручена.

Разговор иде овамо и онамо о трговини, о радњама, о времену.{S} Господар Гавра навија а господар Аца напипава.{S} У том ће већ и сутон.{S} Господар Гаври мило „Бог зна како“ — и моли Ацу Бркића, да му поклони ту срећу те да му дође на вечеру.{S} Познали су се, па није у реду „да вечера у бирцузу.“ Господар Аца „прима за чест“ доћиће док посвршује још нешто по варошу.{S} Опрости се и оде.

Господар Аца Бркић је био човек одрешит, што смисли да уради вечерас то не оставља за јесенас.{S} Сутра дан после вечере био је у „визити“ код господара Гавре и испросио је — најмлађу му кћер Катицу.{S} Истина да се господар Гавра опирао.{S} Прво не иде преко реда, друго девојка је још тако рећи дете, није ни спремна — ади кад је господар Аца изјавио одлучно, да ће је он узети као што стоји без паре мираза и без и једне крпе опреме — прихватио је господар Гавра ту прошњу оберучке а кад је Катица чула како је господар Аца „врућ око срца“, пристала је одмах од прве речи.{S} За осам дана били су сватови.

Катица је живела три године дана са Ацом Бркићем врло задовољно.{S} Деце нису имали а кућа је била пуна свега.{S} Кад ће настати четврта година, разболи се Аца напрасно кад је једном дошао са пустаре из доњега Срема, добије врућицу и умре после десетак дана.{S} У опоруци својој писао је жени двадесет хиљада форината ужитка ако би се након њега и по други пут удала.

Млада удовица Катица вратила се у В. и ево већ друга година како чека прилику да се уда.{S} Господар Гавра је међутим умро, сестре су јој се разудале а млада удовица купила је очеву кућу и важила је у В. као најлепша удовица и најбогатија партија.

Млада удовица Катица замакла је оком са доктора Станоја Лазића.{S} Први пут се удала по невољи или боље рећи по очевој вољи, други пут је рада била да се уда по срцу — и то срце горило је љубављу према младом лечнику.

Доктор Станоје Лазић сусретао се често у друштвима са младом удовицом.{S} Радо се с њоме разговарао и забављао али није према њојзи ни за длаку био друкчији но према другима.{S} Међутим се љубав у срцу младе удовице из дана у дан све то јаче разгревала.

Да удовица радо гледа младога лечника, то је знала и Санда поштарка и Јула фишкалица, и госпођа Лекса и госпођа Јуца у В. — а то су прве госпође у В. с којима се млада удовица дружила.{S} По годинама све су биле старије од ње, само је госпођа Санда и госпођа пошиница пристала да јој буду друге.{S} Оне су јој биле и најискреније, њезин наслон и обрана; с њима је млада удовица била из дана у дан заједно; оне су знале шта она мисли и за чим жуди — или бол»е рећи оне су за њу мислиле, за њу се бринуле и госпођа Санда и поштарка оне су увериле младу удовицу, да ће оне то израдити да она још ове јесени пође за младога лечника.

По В. се од неке доба почело живље говоркати да доктор Станоје Лазић не иде „масла ради“ тако често у Ч. Кажу да се он тамо загледао у неку лепу девојку, ћерку некога шумара, која има врло богату тетку.{S} Неки веле да ју је доктор већ и испросио.

Тај је глас допрьо данас из сасвим поузданога извора до младе удовице Катице.{S} Удовица се пренеразила кад га је чула и поручила је одмах по госпођу Санду и по попошиницу да јој дођу данас на „јаузн“,јер има нешто врло важно да им каже.

Удовица Катица једва чека да буде подне.{S} Грчевитим нестрплењем чека своје другарице да пред њима по стоти пут излије боле срца свога па да јој кажу шта ће и како ће?

Млада удовица је одмах по ручку поставила сто у својој сали са новим „кафетухом“ што га је она сама радила; поређала је на њему своје дивне шоље и сребрну „цукер-пикслу“ па нестрпељиво изгледа своје две другарице.{S} Ево већ читав сахат како наглим кораком ходи по сали горе доле, лице јој све гори од унутарњега жара.{S} Кад дође пред велико огледало, стане па дуго гледи у њега.{S} Дала би по сермије своје само да зна, је ли та докторова девојка, та шумарева ћерка лепша од ње?

Млада удовица била је доиста врло лепа; да је живила у ма којој већој вароши важила би за најлепшу жену, а у овом часу ужасне узбуђености њезине горила јој је нека демонска ватра у црним очима.{S} Јутрошњи пусти глас: да се доктор Станоје Лазић жени — распирио је у срцу њезином све бесове љубоморе и она би дала и крв срца свога само да спречи ту женидбу.

Кад су стигле госпођа Санда и млада пошиница чисто су се пренеразиле од чуда.{S} Млада удовица дочекала их је расплаканим очима; од тешке узбуђености попало је било неко грчевито трзање.{S} Но кад је спазила да јој долазе другарице умирила се.

Све три седоше за постављени сто.

— Питате ме што сам така — поче млада удовица и глас јој дрхташе — та од јутрос сам сва отрована.{S} Био ми је мајстор Паја чизмар из Ч. — Знате онај што ми је дужан двеста форината — и донео интерес.{S} Питам ја њега, на своје зло, шта је ново у Ч. а он ми каже како се по селу говори, да је доктор Станоје Лазић пре неки дан испросио поћерку његове комшинице госпође Босе, а кћер покојнога шумара Животића.{S} Кад то рече а мене као да је гром погодио; умал’ што нисам пала са столице.{S} Казујте бога ради, знате ли вас две што о томе? — Звала сам вас, јер убићу се одмах ако је то истина!

Другарице удовичине знале су за те гласове, те су се љуто поплашиле када су виделе како млада удовица сва пламти.

— Та иди, лудо једна! — прихватиће госпођа Санда озбиљно —- што си се тако занела ради ничега.{S} Та ти знаш да је шта у тој ствари, да би ја на пошти прва чула и одмах ти јавила.{S} Шта се и шта не говори а то се говорило још пре годину дана па се данас већ и заборавило.{S} Ако се доктор мисли женити, мора се женити тек одавде, та то је бар резон кад међ нама живи. — Ја ти рекох да је он мало спор човек у томе, — чекај још ове зиме, два три бала па је доктор твој.

— Бре не реци друго, није то баш ни тако — прихватиће пошиница -— има ту некога ђавола у ствари.{S} Имаће Катица право.{S} Отоич је Попић долазио моме попи, мал’ те није по „известије“ за доктора.{S} Мој ти се нешто закопчао до грла, дао ми је само три дуката а кад га ја запитах одкуда му, а он се обрецну: „Зар жене морају свашта прве знати!“

При овим речима пребледела је млада удовица као крпа.

-— Та иди збогом! — прихвати Санда живо — ако је, онда је то за Попића.{S} А питање је је ли „известије“ ?{S} Попић је адвокат човек, можда је узео што друго?

— Та мани, ти то не знаш, — прихвати попадија чисто јетко — дукати се дају само кад се ко жени; знам ја то боље од тебе!{S} Биће тај ђаво.

— И ја вам опет кажем — рече госпођа Санда још живље — да су то само празни разговори.{S} Прво, де би онаки човек као што је наш доктор узео паоркињу са села?{S} А друго, идуће јесени је рештаурација, бираће се нов мађистрат.{S} Доктор је паметан човек, зна он шта то значи када би се оженио из туђега места.{S} Мој Мата му зацело не би дао свога гласа а ни твој попа, а тек варошки физикат није мала ствар; носи то место, друго, лепу крајцару.

— О жено, жено, говориш, баш као луда. — рече удовица болно — у мом чуду дошло ми је да ти се и насмејем.{S} Ама чујеш ли ти да је мајстор Паја мени изриком рекао: доктор је ту девојку већ испросио!

Млада удовица још није била ни изговорила кад у собу рупи из ненада госпођа Јула фишкалица.

Госпођа Јула још на врати већ виче: — Знате ли жене шта је ново?{S} Наш се доктор жени.{S} Сад сам баш чула од градоначелника, узео је „урлауба“ па шест недеља, иде одмах после венчања са женом у Беч па у Италију.

Овај глас пао је као бомба међу три другарице.{S} Чисто су све три одскочиле са својих седишта.{S} Младој удовици навукао се мрак на очи.

— Та то не може бити! — плану госпођа Санда прва.

— А кога узима? — запитаће госпођа пошиница тек да забашури своју забуну.

— Та како кога? — рече фишкалица узверено — бар ја мислим никога другога него тебе Катице душо, шта се проневештавате!{S} Ја сам одмах мислила да је то, па сам се пожурила да прва гратулирам.{S} Сретно да Бог да!{S} Баш диван пар људи!{S} Та знала сам ја то већ одавно, да се вас двоје лепо гледате.{S} Баш ми је мило!

Младој удовици смрче се пред очима.