Била сам у гостима у Т.

Зна се, да је у гостима човек комотан, па сам била и ја.

Најмилија забава беше ми читање у тамошњем врло лепом варошком парку.{S} Сека-Маца, — управо баба-Маца — теткина куварица, љутила се до душе увек због тога.

— Боже, боже, фрајлице, ала сте непрактични! говорила је често она.{S} Дошли сте токорсе у госте, па све књижурине вучете с вама.{S} Ту вас ко може видити, а знате, — ко хоће да се жени, прво гледи, јел девојка вредна...

— Варате се, сека-Мацо — прво пита: „има ли мираза?...“

— Но, но, дабоме да то не сме фалити.{S} Ал тек, тек.

— Па зар сам ја лења, сека-Мацо!

— Бог с вама! а ко то каже? зато ми је баш и чудо; девојка на свом месту, ал не уме у свету да се нађе.{S} Ето код куће, умесими „на супу.“

Сека-Маца беше скроз практичарка.{S} Држала је, припасаћу кецељу и на ново засука рукаве, чим ме похвали — и ради чак и оно, што је мој пос’о; а кад је ко може видити, онда она нађе да чита ил да седи.{S} Та понесите плетиво ил вез, па кад нуз вас проћу, нек шиваћка све лети, а плетице све звецкају!

— Хвала, сека-Мацо!{S} Кад дођем да тражим младожењу, послушаћу вас.{S} Сада још нећу.{S} Допало ми се да читам.{S} Док прочитам ову књигу можда ћу и пробати.{S} Није згорег; само ме напомен'те...

— Ију, како је дебела!{S} Ту нећете никад ни прочитати.

— Е да, иде полако и то, само стрпљења сека-Мацо, све ће то доћи на ред; само док почнем седити...

— Ето је сад опет!{S} Ја јој желим добро, а она ми се смеје.{S} Баш ти је данашња младеж неблагородна.

— Манте се ви Мацо, придике.{S} Гледајте ваш посао, „тешила“ је обично моја тетка из своје собе.{S} Иди ти душо, куд си пошла, па се забављај по вољи.{S} Доста ти је рада целе године.{S} Код тетке се бар одмори.

— Збогом тетице!{S} А ви сека-Мацо, умесите штрудлу као и пре.{S} Онда вам је тако добро испала, бољу је неби ни краљица умесила...

— је лите да је била добра?{S} За младих година служила сам и код феишпана.{S} Није Маца макар ко!

— Знам, сека-Мацо, па зато вам и наручујем...

— Добро фрајлица, богами, баш добро, чула сам ја за тим још и на вратима ходника.

Но да се вратим приповедци.

— Не бојте се. рече, благо се осмехнувши.{S} Неће ми ништа фалити.{S} Сетила сам се само своје прошлости, а стара сам; па то је.

У том захукта другом страном перивоја један жељезнички влак.

— Ето и б...иски цуг; подне је већ прошло, примети она и устаде.{S} Устала сам и ја, али без воље.{S} Још нисам јој ни имена знала а већ одлази.

— Збогом душо!{S} Па опростите, што сам вас својим бенетањем толико задржала.{S} Бар ће те се кадгод сетити фрајла-Стане Истинићеве.{S} Ваше име не знам.{S} Не ћу ни да ми га кажете.{S} На што?{S} Стара сам, па ћу заборавити, а ко зна оћул вас још кадгод видити; но ја сам вас заволела онако на први поглед.{S} Лице ваше остаће ми и без имена у памети.{S} Будите ми здрави и сретни.

Старка ми стиште руку.

Ја сам и нехотице привукла њезину руку својим уснама и пољубила је.

Тако се растадосмо и упутисмо свака на своју страну.

Овог пута корачала сам журно: била сам замишљена а и желудац ме је опомињао, да је подне већ прошло.

За ручком сам питала течу и тетку, знајули што о фрајла-Стани.{S} Незнадоше о њој баш ништа; само сека-Маца рече, — баш је била унела штрудлу — да је знаде. — Становала је, вели, у суседству њене некадашње газдарице, поштарке.{S} Сваког месеца долазила је једанпут на пошту, да прими 10 фор. што јој је шиљао неки рођак из Срема.{S} Друго о њој не зна.{S} Мало је говорила у опште, а о себи никад; и ако је често виђала у касапници.{S} Тамо је куповала меса за чорбу себи и „своме друштву“ — тако она зове своје псето и мачку — смејала се сека-Маца.

Сад ме је тек старка интересовала, те рекох:

— Ја би вас молила да ме одведете до њезина стана.{S} Хоћу да је посетим.

— Здраге воље фрајлице.{S} Ал она се отселила из тог кварта.{S} Баш пре, кад сам била на пошти, питам јој газдарицу: где је фрајла Стана?{S} А она мени:{S} Отселила се.{S} Не може да плаћа кирију за „анштендиг“ собу.{S} Сад је тамо у оном крају од „ајзнбана.“ „Ал не зна ни она да ми каже, у ком је сокаку и који је број куће.{S} Да ми је казала, радо би вас одвела.

Тако остаде сво моје заузимање, да упозним „баба-девојку“ овога пута без успеха; но дошла сам и дома, а она ми је била у памети.{S} Била је то чудна појава за мене.{S} Није се запослила „вечитом љубављу“ па и опет остала вечито девојка!

— Ал погреб ће за то бити величанствен?{S} Питаше тетка.

— Као обично код таке господе.{S} Не ће се видети ни кол ни сандук од цвећа и венаца, а пратиће га војници, па и сви званичници.{S} Вредно ће бити да видите.

Закључисмо, да идемо.

Кад сам се сутра дан упутила с тетком жељезници, једва смо улицом пролазиле, тако је светина нагрнула на станицу. (Неко пошао директно тамо, а неко био на путу, па видио да се светина ускомешала, те хајд и он у гомилу и не знајући зашто! „Великоварошани“ су често веће радозналице од — „малосељана.“ Прабаба Ева није правила разлике.{S} Оставила је своје особине и једним и другима подједнако...) Осим тога беху сви прозори отворени и светињом начичкани.{S} Туда ће се вратити спровод, па се за времена згодно постирала.

Сад ми тек пало у очи, да су и у овој вароши на вишеспратним кућама они прозори, што су равни с тротуаром, прозори обитаћих соба.{S} Дотле сам држала, да су ту у земљи подруми и коморе.

„Како живе ти људи?“ мислила сам и поглед ми паде кроз отворен прозор у таку једну избицу.{S} И гле! — код прозора је седила фрајла-Стана.{S} Застала сам.{S} Она ме погледа, преко — сад још већма — увела лица, пролети јој зрачак радости и изненађења.{S} Видело се да ме је познала.

— Добар дан, мајко!

— Бог добро дао, ћерко!{S} Гле опет смо се нашле.{S} Ко би се томе надо!{S} Ал ходите унутра.{S} Ваљда се не ћете за то наћи увређени?{S} Нисам рђава, ако сам сирота!{S} А колико сам пута мислила о вама.{S} Особито сад од кад —

Старица застаде, а од старости сузне јој очи засузише још већма.

— Доћи ћу мојко, можда још данас.{S} Доћи ћу за цело; само ме сад светина оцепила од мога друштва, па се морам журити, да га стигнем.

Бацила сам још један поглед на кућу, па пођох тражити тетку.

Нашла сам је с неким познаницима тек на станици.{S} О старици јој нисам ништа казала.{S} Нисам имала ни каде.{S} Баш је стигао влак с бароном.

Погреб је био, као што је теча рекао: „госпоцки“ и величанствен.{S} Био је „цветан“ и раскошан, али без искрена саучешћа и суза.

Сутра-дан сам отишла старици.{S} Тетци сам рекла да ћу у парк.{S} Бојала сам се да ми неће допустити тај корак.{S} Била је добра и према сиротињи милостива женскиња, али — као већина отмених госпођа — много је полагала на спољашњи бљесак и етикетна правила.{S} Држа ла је и она, да се тек у додиру са госпоштином и „салонским светом“ човек образовати и оплеменити може.{S} Уверена сам била, да би старицу новчано радо помогла (то допуштају „госпоцка“ правила...) али да посетим баба-Стану, не носећи јој припомоћ какве добротворне женске задруге, било би испод достојанства...{S} То ми зацело не би ни она допустила.{S} Та за Бога! — Друго је бити чланица, па званично правити сиротињи посете, а друго је правити их — својевољно...{S} Прво донаша посетилици почаст, карактерише је хуманистичким особинама, а друго не званично својевољно похађање — не донаша баш ништа....{S} Карактерише је само као простакињу, „што се меша са сваким;“ те тиме руши углед кругу, у коме се налази.{S} Така „простакиња,“ така „распуштена грешница,“ заиста заслужује, да је отмени и солидни кругови презру и истисну — пре него ма коју карташицу или особу са мрачном прошлошћу, али светлом титулом и пуним џепом!..

Знала сам ту „морску логику“ понеког женског и мушког „отменог света,“ па сам се страшила, да је не нађем можда прикривљену и у моје иначе разборите и добре тетице.{S} Зар је мало примера у свету, да се по неке токорсе образоване, отмене „даме“ стиде на улици пружити руку и јавити се и на блиским рођацима својега мужа, а често и својим, тек за то, што у својој чапљастој охолости уображавају, да су „нешто више“ од дотичних.{S} Дабоме да је то глупост, ал мрежа глупости је велика, па често хвата и „паметне“ и „племените“ рибице! ...

Да се лакше могу поновити — ако дође до „замерке“ — повела сам са собом и малог Милана, теткиног трогодишњег синчића.

Путем сам и опет размишљала: јели ми посета умесна?{S} Нашла сам да јесте.{S} Старица није била „рђава особа.“ За њу се још не зна ни добро ни зло; а ко више апелује на дужност, него на право своје, не може бити рђав и непоштен, баш ако га и сумњиче.

„Остала сам усамљена са дужности према другоме,“ рекла је старица, то ми беше доказ, да имам посла с поштеном женскињом.{S} Друга каментара није ми требало.

Дођох и у „жељезничку улицу.“ Из далека сам опазила старицу на прозору.{S} Чекала ме је.

— Одржали сте реч, а већ сам мислила, не ћете доћи.{S} Но причекајте, да изађем пред вас.{S} Требало би времена да ме сами нађете.{S} Читав Лавиринт у овој кући!

— Скините се, драго дете, па седите!{S} Ето видите, ту вам ја живим.{S} Доста је влажно, ал' бар има више светлости и изглед на улицу.{S} И то нешто вреди.{S} Олакшава ми самоћу.{S} Оне друге собе гледе у ходник, немају зрака ни толико, рече старка, кад нас је у собу увела.

Примила сам понуду.

— Ко вам је то?{S} Зацело брат?{S} Па морате ми и ваше име казати.{S} Сад хоћу да га знам; говорила је спустивши се до мене на канабе и милујући малога.

Дете се још јаче приљуби уз мене, гледећи је неповерљиво.

— Бојиш се мајке?{S} Немој, душо!{S} Мајка воли децу.{S} Гле, даћу ти јабуку!

Док је она с неког орманчића донела јабуку, разгледала сам јој собицу.{S} Била је малена избица с једним прозором.{S} Сав намештај је био: једна постеља, сто с две столице, канабе, шифонер и један орманић с рафом, на коме је стајало нешто порцуланска и стаклена посуђа.{S} На шифонеру је било доста уједно сложених књига, а о зидовима је висио један старински сат, неколико слика и два лепо бојадисана кавеза.{S} У сваком кавезу скакутао је по један пар веселих канаринаца.{S} Доле на поду, играло се поред постеље на ћебету једно псетанце и мачка.{S} На столу сам још видела једне наочари и плетиво, а у отвореном прозору било је неколико саксија цвећа.{S} Цео намештај је био старинске форме, али чист и још цео.

— Деца се увек страше старости, рече спустивши се опет уз мене; али само с почетка.{S} После обично постану добри пријатељи.{S} Везује их сличност — немоћни су и детињасти и једни и други.

Смејала се, а у погледу указа се онај исти живахни израз, што ме је бунио и у парку.

После ме је питала: ко сам, од куда сам, како живим и т. д.{S} Све је то чинила неком природном искреношћу и неусиљеном учтивости.

— Тако сам од прилике нагађала и сама, рече ми за тим.{S} А шта ви мислите о мени?

Оборила сам очи, тражећи згодна одговора.{S} Збунило ме њезино питање, а још више поглед, којим као да је хтела да ми прочита мисли још у души.

— Лудо сам питала, уздахну она.{S} Шта се може мислити — о девојци мојих година!{S} Ту се обично много мисли, јелте?{S} А да ви немислите о мени рђаво, доказ ми је, што вас видим у мојој соби.{S} Из простог љубопитства не ступа се у познанство са особом као што сам ја.{S} Дабоме да је ту и љубопитства, ал тек је — старка прекиде — тек је и симпатије.{S} Хвала вам ћерко, хвала по сто пути!

Сузе јој грунуше из очију, но брзо их убриса.

— Не замерте ћерко.{S} Така сам била од кад сам.{S} Лака на смеју, као и на плачу.{S} Но то ваљда није грех, јер сам поред свег тог остала чиста.{S} Верујте ми, тешко сам грешила.{S} Па онда, човеку по кад и кад и преври.{S} Савест ми је дабоме чиста, ал тек је тешко — самовати.{S} Сад је јецала.

— Зар немате никог свог? питала сам је ја.

— Приповедаћу, казаћу вам све. — Другом нисам; не марим да се тужакам, ни да ме жале.{S} Неби ме ни разумели, ал вама ћу казати.

Човек осети по кад-кад потребе да се исповеди.

Застала је и убрисала сузе.{S} Неко време је замишљено ћутала.{S} За тим се прену, а преко лица јој прелети горак ироничан осмех.

— Да, настави она после неколико тренутака ћутања, човек осети потребе да се исповеди, ал ономе, ко нас разуме...{S} Званична исповест слабо олакшава, особито грешницима моје врсте...{S} Попа ме неби ни разумео.{S} Рекао би ми можда — као у оној песми што је рекао свети Петар баба Ани.{S} Знате, што сам ја лане у Парку читала у оној вашој лепо везаној песмарици. — Ту се гласно засмејала а очи јој опет узеше онај живахни младалачки израз. — Баш враг тај песник, но нека га Бог поживи!{S} Да није по кад-кад шале, јадно би изгледао овај свет.{S} Јесте ли га лично видели или тек на слици?{S} По писмама судећи, редак дар, чврст карактер, весела и живахна природа и осетљиво благо срце?

— Видила сам га једанпут.{S} А тврде да је такав.{S} Сво се српство њиме поноси.{S} Друго вам не умем казати.

— То је баш ко с Димитријем Обрадовичем.{S} А је ли бар он срећан, или је гоњен као Обрадович?

— Велики људи ретко су потпуно сретни.{S} Ако их не гоне људи, хоће да их напати оно — што зовемо судбином, но таки карактери умеју се узвисити над једним и другим.{S} Патња често већма челичи, него највећа срећа.

— Право велите.{S} Но зато опет по, највише „весело срце кудељу преде.“ Само великани, само изузетци узвишују се и поред патње.{S} Обични људи застају поред таке немиле пратилице на пола пута, или подлегну одмах у почетку.

Ретки су људи, које патња није кадра сломити.

— И то је само доказ, да таке реткости треба тим више штовати! прекидох је и нехотице ја.{S} Лако је у добру добар бити, ал на муци знају се јунаци.

Добро велите, ћерко.{S} Но куда ми одосмо, а хтела сам само рећи, да моји греси нису обични.{S} Нисам ја никад газила заповести, већ сам их вршила.{S} Нисам разорила туђу, већ своју срећу!{S} Разоравала сам је својевољно, јер би њезин темељ био често темељ туђој несрећи.{S} Где није тога било, ту је опет требало вршити дужност, дужност према другоме.{S} Је ли то грех, незнам.{S} Нећу ни да испитујем.{S} Доцне је, али да није било лако рушити своју срећу за рад дужности, то је истина!

Старица уздахну и заћута.

И ја сам ћутала.{S} Чудни осећаји беху самном овладали.

Ту свечану тишину проби гласић малога Милана:

— Цицико, куцико, волела ме?{S} Ја сам ваша мати!{S} Миловао је старичину мачку и псето.

Обе се пренусмо.

Тако сам мислила седајући на своје место.

„Стано,“ рече он ухватив ме нагло за руке; „ти си много патила... патиш и сада.{S} Но буди паметна, буди снажна а време ће све излечити.“

„Мислиш?“ питала сам, тек да не ћутим.

„Не да мислим, него сам и уверен.{S} Таки карактери, таке природе не подлежу лако.“ Око му је пламтило а глас дрхтао.

Извила сам своје из његових усијаних руку.{S} Срце је у мени дрхтало, па сам осећала да ће задрхтати и рука...

Уздахнуо је и махнуо руком преко чела.

Настала је несносна тишина.{S} Да је прекинем, механично сам питала:

„По томе би ја била њежна.{S} Зар ти не налазиш да сам сувише осетљива?{S} Душан ме увек кори због тога.

Није ми одговорио, само ме гледао.

„Што ме тако мериш, зар ми је питање тако глупо?“ Силом сам хтела да се шалим.

Он се трже.

„Желиш ли искрену пресуду?“ питаше после неколико тренутака.

„Наравно.{S} Сад ме и боље познајеш.“

„У тебе је,“ рече он не дижући очију и некаквим меким гласом, „море осећаја али њима не влада тек срце, бура лакомислености, него су потчињени, тврдој вољи, ћерци разума.“

„Врло појетички; само се канда не слаже с истином.{S} Зар ти није већ дневник казао, да се то море хоће и код мене да узбурка и колеба?“

„Без тога колебања неби била човек.{S} То није грех; то је на карактерном човеку врлина; показује уз разум и топло срце.“

„Топло срце.{S} Коме још то треба?!“ узвикнула сам у нехотице.{S} Сетила сам се, да су ме баш они одбацили, које сам жарко љубила...

„Коме треба?“ узвикнуо је дрхћућим гласом, „то ти хоћеш да знадеш?“ Знај дакле. — Застао је и погледао ми у очи.{S} У том погледу се јасно огледала — љубав.

Срце ми је дрхтало, но поглед сам мирно издржала; с последњим издисајем моје љубави према Милану никла ми је у срцу клица сумње у мушку сталност, а понос девојачки још ме научио, како се осмехом растерују сузе а жеравица ледом заклања...

Он је оборио очи и уздахнуо.

Од тога доба није ми изјављивао љубав речима, али је сваки поглед козивао, како му је у срцу.

Дуго сам држала, да се обоје обмањујемо.{S} Ревносно сам настојала, да тај покренути осећај у њему уништим још у клици.{S} Зар сам се један пут за рад тога пред њиме хотимице показала гора но што јесам.

То је трајало, све док нисам са ужасом увидела, да је баш то само прегоревање и брига а њему — љубав.

Срце ми дакле не беше мртво него тек успавано!

Стидила сам се сама себе, но све бадава; ја сам га љубила из свег срца и душе своје.{S} Неки пута ми се чинило, да сам и у Милану љубила тек њега.

Крила сам своје осећаје, но он их је ипак дознао.{S} Љубав је најтеже сакрити.{S} Видио је шта ми се збива у срцу и зрачак среће озари му лице, али тек за тренутак.{S} Доцније је у таким приликама бивао снужден и зловољан.{S} Јасно сам видела, да га моја љубав слабо усрећује и да му је немила.

То ме је болело.{S} Док сам се савлађивала, тежио је за њом и тражио је, а сад кад је увиђа, избегава сваку изјаву.

Био ми је загонетка; но брзо сам и њу решила.{S} Он је заволео — другу.

Док сам сумњао у тебе, привлачила ме њојзи њезина спољашњост.{S} Сада ми је то шупље шаренило досадно а живот несносан.{S} Живим само зато, да тебе још једаред видим и да из твојих уста чујем, можеш ли ми опростити ону гадну, ону црну увреду.{S} Невин сам, али и твој је живот отрован.{S} Доказ томе већ је то, што ниси пошла мојим путем...{S} Преклињем те, опрости ми и допусти да могу доћи да те видим и усмено кажем шта сам све до сада препатио.

Очекујући одговор, твој несрећни

Милан.

Јадна мајко, је си ли се томе надала, кад си своју погрешку сину одала?!{S} Уздахнула сам, кад сам прочитала то писмо.

Одговорила сам му овако:

Праштам ти из свег срца.{S} Никада се нисам ни срдила на тебе; само ме је дуго болело, што ти је вера у мој карактер, моју чистоту онако лабава била.{S} Но и тога је давно нестало, па буди миран и сретан!

Долазак ти је излишан; било би детињарија, а можда и неупутно.{S} Наши се пути разишли, па нашто будити горке успомене.

И ја сам много патила.{S} То нека ти је утеха.{S} Али сад је све прошло.{S} Дужност моја према мајци нагонила ме, да онако учиним, а да се сад не видимо изчекује дужност — твоја.

Заборави све и буди човек!

Стана.

Држала сам да неће доћи.{S} Али већ после неколико дана стајао је предамном блед и дрхћући од узбуђења.

И ја сам дрхтала.{S} Тек после неколико тренутака могла сам рећи:

„Зашто си то чинио?!“

„Зашто? понови гробовским гласом он.{S} Погледајме, па ћеш видети.{S} Дуже нисам могао издржати, Па сад ме осуђуј како знаш!{S} Дошао сам, да те још једном молим, да ми опростиш и да ти кажем, да те сад љубим хиљаду пута већма него пре.“

Узео ме је за руке, уверавјући ме нежним и страсним речима о својој љубави.

Ћутала сам и јецала.{S} Тек кад ме хтеде привући својим прсима, тргла сам се и уступила корак натраг.

„Милане, буди човек!{S} Зар ти не знаш да си ожењен? рекла сам трудећи се, да га умирим.“

„Знам.{S} Али знам и то, да сам несретан; преварен и да љубим тек тебе.“

„Ћути Милане, ћути!{S} Већ таке речи су грех из уста ожењена човека.

„Нећу, да ћутим.{S} Доста сам патио!{S} Грехом називаш ти моју љубав према теби.{S} А зар није већи грех, да се растанемо сад, кад сам и по други пут увидео, да смо створени једно за друго?!{S} Да си ме љубила нема сумње, а осећам, да ме ни сад презирати не можеш.{S} Па зар неби било лудо, кад се неби машили среће, која нам је тако близу! ..{S} О, Стано, буди милостива, буди паметна, па ме не отискуј од себе.{S} Ја те љубим неизмерно.{S} Нема жртве, која би ми за тебе тешка била.{S} Знања имам а и воље за рад, па хајде самном далеко у свет, где нас нико не зна и не познаје.{S} Тамо ћу те на рукама носити и бићемо обоје сретни.{S} Или ако нећеш тако, реци хоћеш ли, да се са женом раставим?{S} Подићу и небо и земљу док до цељи не дођем.“