После кратког времена походио Лаза господина Јелића судију.{S} Обе сестре дочекале су га што може бити љубазније.{S} Ленка, као да му се надала, обукла најлепшу хаљину, а поред тога била је весела и расположена ваздан тога дана.{S} Непрестано је певала, док је Велица седела мирно у другој соби и читала „Велимира и Босиљку“ и толико се умешала у њихова „прикљученија", да је редовно плакала, кад год је Босиљка или ма ко други плакао, редовно се љутила на сваку недаћу, проклињала Турке и душмане и т. д. и т. д.{S} Трагови од тога могли су се јасно и сад видети, особито на очима јој се познавале скоро обрисане сузе, а у говору је била расејана и збуњена.{S} Господин Јелић, стар човек затекао се код куће.{S} Он би радо понудио Лазу на партију санса или шаха, јер га те две игре јако занимају, да готово никад не тражи друге забаве.{S} Иначе воле и пушити, али при том ћути, па макар ко да је код њега.{S} Али господин Јелић зна врло добро и шта је младост, а можда види ко је и господин Лаза, па за то га не ће ни пошто позвати ни на партију санса, ни на шах, а најмање на дубокомислено пушење.{S} За то је и остао непрестано одвојен у другој соби, где је пушио и хватао крајеве некој ђаволски заплетеној парници, што се већ три дана решава и претреса, па никако да се крај с крајем састави.

Лаза је међу тим као код своје куће.{S} За њега не би било ни иначе тешко наћи се у друштву, а за овај мах то је ишло само од себе, јер је он имао среће већ неколико пути разговарати се са младим домаћицама.{S} А кад човек има о чему да говори с младима, онда се не ће веома отимати да занима и „мамице“ и да натеже с њима.{S} То је видела и Ленкина мати, али то њу није ни најмање увредило, шта више годило јој, јер то је доказ и неоспорно уверење, да су њене кћери лепе, пријатне и образоване.

А он је био веома разговоран.{S} Ленку је дворио и срцем и душом.{S} На спрам Велице био је туробан, расејан и забуњен.{S} Кад га ова запита за што је такав, — он се тако чудно пренеможе, да је лаковерно девојче ни више ни мање, него уобразило, да је он смртно заљубљен у њу, да ће полудети и умрети без ње.{S} Све је он то с неколико речи и уздисаја исказао тако разговетно, да је Веца отишла у другу собу, те се исплакала и нашла, да је исто тако несрећна као оно двоје у роману.{S} Међу тим је Лаза удвостручио своју нежност на спрам Ленке, што је веома годило старој госпођи Перси, матери њеној, јер таким зетом заиста се може поносити прва и најчеститија кућа. Она већ од неколико недеља живи у тој лепој нади, па је често хвалила и Ленци господина Лазу.{S} Девојка је слушала и ћутала.{S} Можда је и сумњала у искреност Лазину, па је била према њему уздржљива.{S} Сад пак ни она више не сумња.{S} Истина, да за оволику дворбу није марила, али оно што њене снове изодавна узнемирује, младо, враголасто а поред тога паметно и богато момче, ето стоји и сликом и приликом пред њом.{S} Ах, оно „богато“ још много више падало је у очи мами него кћери, а Лаза је умео тако дивно износити на видик то „богато“, да су се сва његова и добра и зла својства губила пред овим јединим.{S} Шта мари, што му је лице доста бледо и сувоњаво, што су му брада и бркови мало жућкасти а коса мрка?{S} Шта мари, што је малена раста и доста неприметна фигура?{S} Оно „богато“ покрило је све то, да је он био и леп и дичан и наочит.{S} Да ли је Лаза водио великог рачуна о госпођи судијници и кћерима, а још више о себи, не може се познати из његова понашања.{S} Међу тим на скоро се показало, да је на против госпођа судијница многе и велике рачуне склапала, само је имала тај „малер“, те је погрешила још у почетку, па је и сав рачун изашао побркан.

Лаза је после два дана опет био у њеној кући.{S} Оно чему се тако дуго надала, учинило јој се, да је са свим ту близу.

Лаза обећа, да ће идућег празника опет доћи к њима.{S} Расположен је.{S} Рече нешто Ленци, а она порумени застиђена.{S} Матери се срце смеши.

А он се са задовољством одао на „живот овога света“.{S} Тако лепе планове изводи, тако мирно о њима мисли, да најслађе спава онда, кад се њима успава.{S} И у сну продужава лепе и чаробне састанке, весела друштва, кикот и попевку. Само га по каткад узнемире ти снови тиме, што су много лепши од јаве.{S} Он је у сну некако много разговорнији, госпођице га љубазније дочекују.{S} Деси се тамо по нешто, што на јави никако није смео покушати.{S} Кад би се сутра дан сетио тих снова, он их је силимице избијао из памети, исто онако као кад би какав тежак терет са леђа збацивао.{S} Али те мисли беху све тако враголасте, тако примамљиве, да су се наочице противиле његовој зловољи и све му више досађивале.{S} Онда би он побегао од куће и потражио друштва и забаве, где се то махом као у магли изгубило.

После ових посета Лаза се сети Славке, па готово прекореваше себе, што је постао толико једностран и што се ограничио само на кућу господина Јелића.{S} Сећаше се свега што се збило, кад је прошли пут био код те девојке и њено понашање учини му се необично. Није помишљао на то, да је он сам то изазвао, за то му се учини све још чудније.{S} Било је баш у недељу, после ручка, кад му се ове мисли почеше потпуније везивати једна за другу.{S} Много што шта приметио је на Славци, што му даје повода, да јој се приближи.{S} Истина, није био сигуран, да је погодио, одкуда је све то, а можда није ни смео, али му се слутило, да ће све сазнати, чинило му се, као да је пред неком завесом, коју му ваља само подићи, па да се читав нов, и примављив свет отвори пред њиме.

Мислећи тако пушио је полако цигару.{S} Кафа му се на столу давно већ оладила, и кад је се сетио није ни ваљала више.{S} Устаде и пође.

Није се много премишљао куда ће.{S} Упутио се Славкиној кући.{S} Она се десила сама код куће и није била вољна да иде код судијиних кћери на посело, ма да је већ два пут звата.{S} Тамо се нешто ужурбали па зову и њу, али се њој слутило, да ће Лаза доћи прво амо, па се ето није ни преварила.{S} Мати њена, надајући се да ће и она скоро, отишла је тамо пре кћери а код Славке оставила само млађег синчића Воју, да је тамо допрати.

Славка га дочека на вратима и ма да осети, како је прође сву некаква трзавица као муња, опет га са осмејком поздрави.{S} Беше у плавичастој хаљини са белим машлијама на рукавима и на прсима; доста скромна и боја и накит.{S} Тој простој хаљини са свим лепо доликоваше истинско руменило, што јој се осуло преко образа, све до смеђих очију.{S} Косе је сачешљала у две плетенице и лепо уплетене у једно подвила мало на десну страну, те су јој падале на десно раме, кад год би се окренула главом мало на лево; а тад је тако лепо одсјајивала бела боја њенога врата на спрам загасите косе; потпуна слика лепоте била је у том положају.{S} Једна ружа беше сав накит у тим плетеницама, па и она не беше ни бела ни црвена, него румена, исто као боја лица.

Све је то Лаза уочио; Славка му се учини лепша него икад, много лепша него све њене другарице, које је он познавао.{S} То га забуни тако, да он, стари благоглаголиви каваљер готово без и једне речи уђе у собу и посади се на столицу.{S} Прошло је неколико тренутака, док се сетио да запита за мајку Славкину, па онда и за остало друштво.{S} Речи му беху усиљене, а кад Славка спомену Ленкино име, а њему таван облак прелете преко лица, но Славка није то приметила.{S} Најпосле ће Лаза рећи:

— Па и ви ћете сигурно тамо?

— Могла бих.

— Онда ћу вас ја отпратити.

— Само одма не.

Код судије пак, кад је она стигла била је ствар готова, то јест изашло дело на видело.{S} Гостима је било мало необично, кад су се видели искупљени у већем броју него иначе.{S} Нарочито је падало у очи то, што је и сам г. Јелић био међу гостима више од по сата; заборавио на своје миле забаве, цигаре и парнице, па дошао овамо те се помешао међу госте.{S} Могло му се по лицу познати, да је драговољно учинио ову жртву, шта више да је и сам весео.{S} Да је друштво навикло на њега, тешко би му било да се искраде, те да га остави, али су искупљене пријатељице Ленкине биле веселе и разговорне и саме по себи, за то је господин Јелић са свим мирне савести изишао у варош, пошто је кафу попио и обећао скорим вратити се.{S} Поред овога, од стране господина Јелића, гости су уочили, даје и његова домаћица необично ужурбана.{S} Даринка је већ опазила, како Лаза није равнодушан наспрам Ленке, а ни она наспрам њега, па је као добра другарица потражила рачуна о томе од ње.{S} Није ту помогло сад никакво околишење: стара се осменула.{S} Ленка се забунила а Веца се прва похвалила; њена „печална“ љубав и сажаљење према Лази претворило се у чисту сестринску љубав.{S} И тако су гости већ честитали и невестици и заовици, тасту и пуници.{S} А кад је већ то прегрмело, онда Ленка више није крила.{S} Ни више ни мање: овде се чека Лаза на прстен, јер тако је казао Ленци, кад је последњи пут био овде, што је она, по дужности, и матери саопштила.

Само још та формалност да се изврши, а за остало је све лако.

Таман оне склопиле рачун, ето и Славке.{S} Зачудише јој се сви, кад је видеше бледу и узнемирену.{S} Да је развеселе, одма је посаде на сред собе, опколе је са свију страна и гонећи је да рекне „драгичка“, обећаше, да ће јој казати врло радостан глас.{S} Она се чак и осмену на то, али јој на скоро беше тај осмеј горак, прегорак.{S} Кад јој рекоше тај „радосни“ глас, њој се окрете соба око главе, замагли јој се све пред очима и да је ко питао, кога види пред собом, не би умела казати.{S} Каква је то опака шала? помисли у себи, какав је то нечувен ужас?{S} Једно је лаж од обојега, једно је безобразна а друго гадна лаж.{S} Не, гадна је у оба случаја, јер заиста једну од нас вара!

Већ се и сутоњ почео хватати и гости би врло радо кући, али још не спомињу, да не би домаћицу увредили.{S} Кад на један пут, ето им Мице, ужурбана као да је непрестано трчала док је до њих дошла.

— Шта је, шта је, Мицо? питају је сви пре него што је и оданула од умора.

А шта је то са господином Лазом?

Пошавши од Славке, удубљен у мисли упути се кући.{S} Шта мисле те женске о мени? на шта све то може изаћи? — Питајући се тако учини му се да је изиграо сам себе.{S} Сад му паде на памет Ленка и та га помисао наљути.{S} Који ме враг натера да чиним ту будалаштину?{S} Ја да њу просим?{S} То би тек била највећа глупост од мене.

Сад му се почеше понављати пређашње слике и на ново га узбунише.{S} Изађе му Славка пред очи у свој дивоти; обузеше га исти осећаји, који мало пре.{S} Али он је тако далеко од ње, а оно што је било, ето ништа је.

Каква је то реч ништа? — Какво је то расположење, што човека обузима, кад о њој мисли? — Лази се она учини као неки велики мехур од пене, који споља бљешти наспрам сунчаних зракова а изнутра је пун празнине.{S} Он осећаше, да то ништа има у себи и да му је тешко од њега.{S} Мало час се машао рукама за онај горостасни мехур, мислио да ће све на свету имати кад њега узима, па ипак сад види да се варао, јер ево све се у часу изгубило.{S} Ништа и опет ништа! понављао је у мислима.{S} Чинило му се као да неко навалице спомиње поред њега те речи, које су му одмах у грудима одјекивале.

— Али хоће ли се остати довека само на томе?

— Та цео свет зар није створен од „ничега“ па је ипак нешто ма да се чини често да је ипак право ништа.{S} Док је ту, све протестује против тога имена, а кад га нестане, онда чисто чујеш, како ти се руга, што си толико кратковид био, те не видео шта је било управ пред тобом: оно првобитно и последње ништа.{S} Па ипак вештина од ништа начинити ишта и свашта зар не дрма васколиким светом данас?{S} Наћи лава у зечијој кожи, Сократову мудрост у каквој дугоухој глави, парламентаризам у јату гусака, по шеширу пресудити шта мисли глава под њом и којој политичкој партији снује црне конце; — .зар није то од ништа направити прилично крупно ишта?