А удовица се тако припија уз њега и већ би хтела тврдити да та стока и реп носи, кад, ето, тако очигледно насрће на људе стручњаке.

Онај, опет, онде, у сламном шеширу, с белим платненим „енглеским“ ципелама, то је апотекар Катанић — страшан обешењак и велики интригант.{S} Он и поручик имају нешто заједничко — пуну свест о своме ја, с том само разликом, што апотекар не верује ни самој својој памети много, а бистар је, збиља, као суза, а поручик, опет, држи да је сав свет „глуп као чизма“, а своју је каријеру почео од чешагије.{S} За обојицу је се пак цела бања интересовала.{S} Поручик је био леп и безобразан, апотекар пикантан и лукав.{S} Знао је свачије тајне, и, неких пута, кад значајно жмирне, чисто му на челу пише: „Знам, чија је оно лепеза“, или: „Видео сам, кад си је очепио“.{S} Он игра шаха, али само једним оком гледа у фигуре, а другим на удовицу, што се час по завраћа од смеха и покрива уста лепезом, јер је поручик обасипље несланим досеткама.

Као год што веле да вашар не може бити без кише и Цигана, тако ни бања се не да ни замислити без карташа.{S} Њих се не тиче ни само купатило, а камо ли партије, паркови, музика, даме.{S} Они се само на врат на нос окупају, па после се сви заједно зноје, обично у засебној соби, а, као што се то вели, „уз тридесет и две“.{S} Њихове жене иду саме по парку, хучу и јадају се свакоме, кога само ухвате.{S} Крај њих је било пуно оних безначајних личности, за које, ако запиташ ко су, одговори ти се: „И он се овде купа“, „Чини ми се да је из Чачка“, „Мислим да је неки чиновник из контроле“ и т. д.

Један пак гост ове бање јунак је ове приповетке.{S} Чиновник, човек од тридесет година, именом Јанко.{S} Обла, бледа лица, које изгледаше сасвим безначајно, само што у очима као да се читаше нека наивност и чежња.{S} То се виђа на људима сасвим младим, који још нису покварени „светским лукавством“, који још шкрипе зубима, кад слушају за „сузе рајине“, и лупају песницом о сто, кад се пева штогод где севају јатагани — једном речи: то беше човек са широким грудима и тесним ципелама.{S} Тим чудноватије изгледаху његове очи од двадесет, поред бркова од тридесет година.{S} Томе ће зар бити узрок његово васпитање и живот од колевке.{S} Одрастао у богатој фамилији, одгајен нежно као девојка и у целом животу тако служен срећом, да никад није читао Хамлета, ни вечеравао лука и хлеба.{S} Док је био код куће, имао је добре учитеље, који су му и у граматичним анализама давали поучљиве примере, н. пр , „добар ђак добива похвалу“, а кад је пошао на пут, добио је писмо од оца, у ком су у седамнаест тачака била разложена сва правила паметног и доброг владања.{S} Преко „на наукама“ био је до пре пет година, бавећи се управо ничим, или, као што се то онда звало, „камералним наукама“.{S} Страсно је читао Виктора Хига и одушевљено говорио о њему, а у себи чезнуо за романским јунаштвом!{S} Беше већ загазио у доба мужанства, не сркнувши из чаше љубави, осем што од једне ситнице из његова детињства почесто натезаше да начини, по свима прописима Лемкеовим, идилску љубав.{S} Па ипак он у срцу осећаше ту љубавну празнину, и како млади људи, штогод читају, апликују на се, то се и он једном бављаше мишљу: да обуче гвоздене ципеле, па да иде по свету тражити свој идеал, као што је то у некакој књизи за некога читао.{S} Бавећи се тако самим собом, можда више него што би требало, он је се, као што он то зваше, „израђивао“, то јест све радио или хтео радити по неком принципу.{S} Срећом, из француских романа заборавио је браколомство, а запамтио част и славу.{S} А има ли кога у овоме тако силног, као што је Француз?{S} Отуда је он поштовао своју реч већ до детињарлука; отуда скидао капу застави, гдегод ју је видео; отуда га је, за време бокељског устанка, једва у Новом Саду стигла потера, коју је отац за њим послао, а без које би он извесно отишао у Боку.{S} Најзад, са тога „израђивања“ себе самога, долази и она необична превртљивост расположења: час весео до раскалашности, час тужан и суморан, као да сав свет гори, а све с каке ситнице: н. пр., што је начелниковица послала пандура, да истера просјака из авлије, или тако што.

Готово се ни с ким и не дружи.{S} Срета се, истина, с гостима јутром и вечером код извора, скида им капу, каже, или пита, колико је сахата, и припаљује цигиру — ал’ више ништа.{S} Обично бежи под ону липу у брду, до које нема ни стазе, и где га нико не може сметати; али и ту га нађе једног вечера професор Недић и стаде му ватрено причати о ситуацији великих сила и о шимери европског еквилибра.{S} Јанко да искочи из коже, али начелна учтивост не да му да брутално одбије професора.{S} Он се стаде увијати:

— Да, да, господине, право кажете!{S} Нек’ ради Енглез шта хоће, Рус је ту, а Турчина нећемо много ни питати...{S} Време је вечери!

И с тим речима, које се нимало не односише на говор г. Недића, упути се у гостионицу, где се хранила већа половина гостију.

Пред гостионицом већ сеђаху и стајаху гладни гости.{S} Нико није ништа радио, само је адвокат Нестор играо се новим картама и вадио је на захтевање час четири кеца, час четири џандара.{S} Небо се црвенело на западу, а сунце изгледаше некако суморно, велико и равнодушно, као образи у онога бандисте, што ће после вечере свирати у кларинет.{S} На широком друму лежи за шаку дебела прашина, и по њој чисто сањиве бразде од коловоза.{S} Уз малено брдашце пењаху се једна кола с арњевима, и на њима звекеташе мачка и папуча, која с катраницом вишаше о срчаници.{S} Уморни гости радознало погледаше на нове путнике, и чисто цело друштво оживе.{S} Радозналост и ништави разговори, интриге, картање и љубавне сцене, то је главни дамар сваког купатила на свету.{S} Нека дође само један нов, одмах распитују за њим.{S} Ако је ма од каквог положаја у друштву, већ ће се најдаље за двадесет и четири сахата знати, ко је, шта је, одакле је, је ли жењен, колико му је година и плате, карта ли се и т. д.{S} И тек ако му је и спољашност и положај без икаквог значаја, он ће се и после двадесет и четири сахата звати „онај с расеченом усном“, или „она с кучетом“.{S} Није, дакле, чудо што сва публика, ма да беше обзнањено да вечера чека, оста напољу, да види новога путника.

Четвороношке испод арњева извуче се један човек висок, сухоњав, мало сведених обрва, готово намргођен, у добу од, може-бити, тридесет и пет година.{S} Место на јармац, ступи ногом на ждрепчаник, посрну напред, одби се руком од коњских сапи и сасвим неспретно скочи на земљу.

— Држ’ се! — проговори Кошутић тако, да га је само најближа околина могла чути.{S} Стаде се онда слатко церити и обзирати, хоће ли још ко пристати уз њега.{S} Али радозналост царствоваше на лицима свију, а његова досетка пропаде.

Господин, који је из кола искочио, пружи своју руку с црном рукавицом под арњеве, и на ту рукавицу навеза се друга из кола, жута и малена.{S} Господин издиже мало повише руку и укрути је.{S} За жутом рукавицом помоли се цела рука, па онда једно плеће, и убрзо искочи цео један божји створ, у виду женске.

Ја не знам, како бих је описао.{S} Можеш ]е вас дан гледати и опет, да те ко упита, не би му знао казати, каква јој је глава, какав нос, какви образи.{S} Само очи!{S} Оне црне, пола отворене очи, што увек изгледају да су сањиве неким небеским сном чежње.{S} Само их погледаш, а пред тобом изничу као из земље шаркије, јатагани, бесни коњици, што носе у друге крајеве лепе девојке на крилу јунакову, мандолинате, ханџари, дуели и сва она чуда, што се причају у јужним приповеткама.{S} Ако си момак и газија, чисто ти криво што је прошло ритерско доба, те ниси пристао ни да пашеш мач, ни да се калуђериш.{S} За таке се очи ишло на муке, за њих се лила крв, губила част и отаџбина издавала.

Ова женска толику је пажњу на се обратила, да мало ко виде и једну девојчицу, тако од седам до осам година, која такође изиђе из кола.

Чак и женски гледаоци толико се беху забленули, да им се на лицу не виде ни трага зависти.

Поручик Васиљевић не може отрпети, да чак у присуству удовичину не обнародује своје дивљење, које се завршило речима:

— Па оне очи!{S} Чиста арапска крв!

Удовица је зачкиљила очима.{S} Катанић се лукаво насмеши, а Кошутић већ отпоче причати о некој женској, због које су се три момка убила, и то један из „леворвера“, један ножем, а један се удавио. — Јанко пак, кад угледа ту женску, пребледе и претрну.{S} Срце му залупа, и у грлу га стаде голицати, па онда давити.{S} Он се брзо повуче за један стуб од гостионице, одакле набрзо умаче.{S} Уђе у своју собу, закључа врата, седе на кревет, зажмури и још и руку метну преко очију, и онда:

Угледа је малену, толишну, није јој било ни пет-шест година.{S} Око главе замотала бео шалић, те јој лице из њега вири као из каквог оквира.{S} То беше она, због које је он тако често као студент, у великој вароши, у сумрак турао руку на очи и предавао се мислима пуним чежње, којој тако исто нема основа, ни краја ни конца, као ни оној меланхоличној арији, која му из веркла допире у одломцима кроз отворен прозор, искидана лупом кола и метежем велике вароши.{S} То беше она, којој је он негда „поклонио“ парченце земље, ограђено иверчицама, које су они обоје звали „ливадом“, и у њему убодену гранчицу врбе, што су они звали „грмом“.{S} То је она, пред којом се он негда хвалио, како је с тиквама Иве Вукићевића препливао Саву — а то баш није било — и како је на бесном ујакову коњу прескочио плот — а то је још мање било.{S} Пред њом се он једном разметаше како ће, кад порасте већи, отићи у војску и сећи Турке као ону татулу у врту.{S} Она се сумњиво насмеја: „А шта ћеш радити, ако те удари пушка или сабља?“ — „Ништа!“ — „Али ће те болети?“ — „Па ако!“ — „Па ћеш плакати!“ — „Зар ја?“ Он извади своју бритвицу, забоде велику страну себи у бутину и корачаше поред ње с уздигнутом главом.{S} Кад она угледа крв по његовим беличастим панталонама, врисну и обезнани се, а он у екстази продужи своје ходање крај ње, док најзад и сам не клону и не паде поред ње.{S} Од то доба она му је безусловно све веровала и сасвим му се предала тако, да ју је једанпут, без ичијег питања, одвео чак у комендију.{S} Тада му је већ било тринаест година.{S} Како ли је се она тада с поуздањем ставила под његову заштиту и гурала се за њим кроз гомилу друге дечурлије пред уласком!{S} Али кад се она сасвим поносно намести поред њега на клупу, и обоје се предадоше овом највишем уживању — тада његов отац, сав запурен, утрча и усред представе оведе их обоје кући, држећи њу за руку, а њега за ухо.{S} Читаву недељу дана после тога, она га је пипала за ухо, питајући: „Боли ли те?“ и, гле чуда, сад му се учини да га оно још тишти!

После се сети онога безначајног цмакања и чисто се и сад стиђаше речи, којима ју је уверавао да је воли и да ће је узети, и њених, којима се обећаваше да ће „поћи за њега“; и свога „дневника“, у коме је стајало: тога и тога дана „послала ме нана, да купим хлеба“, после: „отерали кочијаша Николу, здраво сам плакао“, а на таком једном листу стајало је: „ја се договорио с Маријом да се узмемо“.{S} После му дође на ум растанак и опроштај, који је за њега био лак, јер је ишао у свет, у велику варош, где ће се моћи слободно купати и пушити, а после кога је плакао, а и сад би се заплакао, кад се сети како је она грцала и јецала, како је се крила за дрва и како му је дала на пут парче пандишпања, али да га не поједе, него „да га чува“ — ено га још у његовој ботаничкој кутији с осталим детињским знаменитостима: једним зрном ћилибара, једним табаном од пушке, првом његовом бритвом и т. д.{S} Сад — прескочи неколико година свога живота и поново је угледа већ као девојку од седамнаест година, кад погледи добивају значај, руке се почну стискивати, а пољупци су прави везикатори за угрејано срце.{S} Тада је, као на представи мађионичара, блеснуло и опет ишчезло њезино лице, јер се он одмах сутрадан мораде вратити с оцем у Београд, одакле је само на један дан дошао, ради свадбе своме брату од тетке.{S} И само на тој свадби, у ономе свету, крај музике, која трешти, и кола, која се савија као пут уз брдо, само је ту могао видети, поздравити се и проговорити озбиља четири речи: „Сећате ли ме се?“, на што она није ништа одговорила, само је поцрвенела и своје велике трепавице спустила на јагодице, а очи на ружу, коју је на прси била приденула.{S} После су те очи сасвим се опростиле с ружом на прсима и тражиле њега, и само њега, у целој оној тишми.{S} После тога је он отишао, и ништа се више није десило.{S} Али шта ће му више?{S} То је доста, да сам из себе, као оно паук, испреде читав један сладак, и ако паучинаст, хоризонт; доста, да га у часовима слатких нада прати слутња да ће с њоме кад-тад наставити своју детињску љубав у мужанскоме облику.{S} И ето сада сав се стреса, кад помисли да је се она мало пре скинула с кола, да је сви убезекнуто гледе, да јој очи још сјаје оним детињским огњем, који, као пламени мач, тоне у груди и тупи се у месу срца.{S} Њега чисто плашаше, а свакако неизмерно узнемираваше помисао да је она ту, можда у првој соби до њега, да може с њом говорити, да има права руковати се, да ће се сутра свакако састати с њоме у шеталишту и да ће се познати с њеним мужем, јер „онај човек тек не може бити нико други до њен муж!“ И од тога се тако уплаши и збуни, да најпре поче гледати по својим стварима и мислити да бежи зором, а после поче смишљати како ће се пред њом понашати.{S} Чак упали свећу, стаде пред малено огледалце на столу и покушаваше да се равнодушно и учтиво смеши.

Већ је се давно угасио живот и у гостионици, и по ходницима, и по собама, а он час по паљаше и гашаше свећу, мучећи се да разведри или разагна мисли.{S} Али заспати му се никако не даде.{S} Већ настаје она исплаканост у мислима, и већ му почиње бивати равно све до мора, али сан никако да га обори.{S} Стаде скакати мислима с једног краја на други.{S} Мишљаше на матер, у зеленој шамији, како меси питу.{S} На Јову Шаркијаша, како је зажмурео, дигнуо главу, развалио вилице и пева неку песму, у којој има речи: „А мој драги“ — па онда неколико речи, којих се не могаше сетити, па „клети“.{S} Дуго га мучише те речи.{S} Онда насилу одведе мисли на Стевана Аничина, како се дави у Сави и преврће очима; на сломљену ветрењачу под капијом, иза које Иван пандур врло вешто истреса ону закључану кутију, у коју се спуштају крајцаре за сиротињу.{S} После му паде на памет како је једанпут ишао преко кречане и таман што је прешао даску, а она се опучи и паде, и страшно га стаде мучити мисао: шта би било да је се даска раније опучила, и како би се сав испекао, па, може-бити, и умро.

Све залуд!{S} И кад се сан прикраде, Марија тако фуриозно здере онај вео, под којим се склапају очи, испружају ноге и зева, да Јанко сасвим љутито не хтеде „баш ништа више мислити“.{S} Сети се онда како је читао у некој књизи, да, кад се човеку разбије сан, треба да броји, и он, да би растерао мисли, поче тако савесно бројати, као да је Гаванов казначеј; те кадгод наброји стотину, он испружи један прст, и тако му се некако чинило да баш мора тачно пазити колико је набројао.{S} Ал’ кад већ дође до близу тисуће, а сан се као неки тежак, мекан и равномеран покривач поче простирати по њему и као да пође од ногу па навише.{S} Јанко још само осети, како му се нешто раскрива у мозгу, и заспа.

Кад се пробуди, већ је било давно свануло.{S} Испред прозора чу се смех и кораци.{S} Јанка нешто штрецну.{S} Он се сети синоћнице и као да задрхта, али тада му се уједанпут преврте нешто у мислима.{S} Стаде се читаво чудити шта му је. „Гле сад!“ тако он себи, а као некоме другоме говораше: „Шта је, као бајаги!{S} Јесам ли ја крив коме штогод?{S} Шта је с том женом?{S} Бог са мном био!{S} Кога се ја бојим?“

И онда се стаде брзо облачити, хотећи се самоме себи начинити равнодушан.{S} Стаде чак и звиждукати, и кад би готов и изиђе напоље, срце му поново и уједанпут силно залупа, као одуларен коњиц, који се све више заиграва, што га више митиш и руку му пружаш.{S} Јер тек што стаде на врата од ходника и погледа у парк, а она стоји с мужем и с оном девојчицом.{S} Пред њима су кола, и муж замеће ногу на јармац; и још га Јанко и не сагледа добро, а он већ испод арњева махаше жени и оној девојчици руком.{S} Кола одоше.{S} Њих две стајаше саме на путу.{S} Јанко отхукну, и као да му се нешто свали с душе.

Он се прибра. „Што мора бити — мора!“ и пође њима двема.

Мука је понављати познанство уопште, а камо ли овакво.{S} Кад се с неким ниси дуго видео, а ниси с њиме никакав особит пријатељ, ти си у забуни шта да му кажеш, како да покажеш да се интересујеш за њега.{S} Па и то тешко иде.{S} Отуда она пословица: „Кад си дошао?{S} Кад ћеш да се вратиш?{S} Дај ми цигару дувана!“ Да како је обнављати овако познанство?!{S} Љубити се с неким дететом пре толико година, па га видети сада као жену, сећати се оних пољубаца и придавати им садашњи значај — то је, ако ништа друго, а оно бар да се човек поштено збуни. — Само дај да се отпочне шта му драго!

Јанко развуче лице на оно облигатно смешење, скиде неспретно капу и пружи руку:

— Добро дошли, госпођо!

Ал’ госпођа се најпре трже, поцрвене до ушију, брзо стиште Јанкову руку и, сасвим изненађена, отпоздрави га с неком ватреном искреношћу.

Јанко опет одахну.

— Видео сам вас још синоћ, кад сте дошли.

— Па, забога, што се нисте јавили?

— Е, па тако!...{S} Мислио сам.... како да вам кажем?... путовали сте, па уморни сте; и, после, господин...{S} Нисам познат са господином... оним...

Он пружи руку у правцу којим су кола отишла.

— Мојим мужем? — Госпођа опет поцрвене. — Па ја бих вас упознала!

— Тако?...{S} Та да!

Настаде мала пауза.

— А... шта сам хтео да кажем?...{S} Да!{S} Јесте били кадгод овде?

— Нисам!

— Па не знате ни воду ни купатило?

— Знам, била сам јутрос рано са Цујом.

Госпођа помилова женско дете:

— Моја заова!

— А, тако!

Јанко, као да то мора бити, помилова и сам дете, које се стидљиво смешаше.

Опет ућуташе.{S} Јанку се учини сасвим незгодно стајати с њима двема насред стазе. — Поручик Васиљевић с поштаром прође мимо њих.{S} Дрско гледаше жени у лице, онда лако и, као што се то каже, „обешењачки“ мигну на Јанка, па оде даље.

Јанко се поново изгуби.{S} Извади сахат.

Девет!

И она извади сахат.

Ала јој је мален прст, који је била испружила при отварању сахата.

— Хоћете ли да шетате, или да идете кући?...{S} То јест... молим...

Он тресну мало гласом, као човек који се на нешто одлучи:

— Јесам ли вам на сметњи?

— Боже мој, — рече госпођа простодушно, — а што сте нам на сметњи?{S} Ако ћете, хајдемо заједно!{S} Ви сте овде познати.{S} Покажите нам место.{S} Хајде, Цујо!

Дете као дете, зазјаваше овде-онде.{S} Сагибаше се, те убираше цветиће.{S} Пођоше главном широком алејом, и разговор поста већ одрешенији.{S} Јанко се већ поче у себи чудити што је се управо толико бојао овога састанка.{S} Сад говораше сасвим слободно.{S} Показа јој чесму с једном и чесму с другом водом.{S} Упознаваше је с гостима.{S} Причаше јој о доктору, кога зову оподелдок; показа јој руског коресподента, са стакленим оком, уверавајући је да сама не би никад опазила: „Ништа, ништа се не примећава“.{S} Сретоше и Сретена камењара, који је по томе славан, што пије на дан четрдесет чаша воде и у хладном басену седи сваки дан сат и по.{S} И у том разговору он се осећаше тако лако и пријатно, као човек који је се једанпут бућнуо у хладну воду, па сад осећа унутрашњу топлоту.

Сунце већ поче припицати.{S} С алеје вођаше једна узана стазица десно, и тамо се у шипрагу и хладовини виђаше једна клупица.{S} Госпођа скиде махраму, којом се беше огрнула, и даде је детету:

— Цујо, иди баци ову махраму на кревет, па дођи опет!{S} Ми ћемо те чекати овде! — Она руком показа на клупицу у шипрагу.