— Госпођица Адела беше већ велика девојка.{S} Било јој је 18 година.{S} Она је брижљиво однегована а још брижљивије васпитана.{S} У овом је погледу г. Андронита потпуно одговорила последњој жељи свог првог мужа пок. Бомјера, оца Аделина.

Ако се игде да јасно опазити она физиолошко-психичка особина, коју деца самим рођајем наслеђују од својих родитеља, — она се очевидно опазила на госпођици Адели.{S} По лепоти свога лица, по грациозности свога витког стаса, по живој ватри својих црних очију, — Адела беше истоветна мајка; а по доброти свога срца, по чистоти своје узвишене душе, по чврстоћи свога челик карактера, она беше сушти отац.{S} Адела је имала тело материно а душу очеву.

Адела је имала две ретке особине.{S} Изванредну лепоту тела и изванредну чистоту душе.{S} Она је умела прво да цени, а друго да обожава.

Она је радо читала и то увек озбиљне ствари.{S} Струја ондашњег друштвеног препорођаја и до ње се дотакла.{S} Расправе о «еманципацији» жена — одвећ је волела.{S} Често би у себи рекла, да је на овом пољу врло мало рађено.{S} Због тога је друштво у великом назатку.{S} У једној је прилици повикала доста јетко: «Да жена није била роб за толике хиљаде година, данас би друштво стајало на са свим другој основи — и своје образованости и својих политичких слобода....{S} Роб не може ни родити ни васпитати слободна човека, већ — опет роба....{S} Ја ово не говорим толико ради саме еманципације жена, колико ради истинског прогреса самог друштва»....

Она је особитом вољом пратила сваки напредак друштвени.{S} Била је одана и срцем и душом народној ствари; а мрско је погледала на мртвачку руку назадњаштва.

До ње су дошли и списи г. Флавија Розета.{S} Овога је човека обожавала, и ако га никад видела није.{S} У колико се на њ дизала већа граја, у толико је он у њеним очама постајао већи и узвишенији.{S} Најзад Флавије је постао њен идеал.

Кад је први пут чула да је Флавије повео парницу против њене матере због огрлице, — она се запрепастила.{S} Њој је ова ствар остала са свим загонетна.{S} Она није могла да верује, да би Флавије, тај идеал њене душе, могао без узрока да нападне на туђу ствар, на туђе право, па на ово била баснословна драгоценост; а опет, од кад памти, — за се, она зна, да је та проклета огрлица била њене матере.

Ове су мисли мучиле њену душу.{S} Она је од то доба почела да сумња у све.{S} Она се у један мах нађе и без свога идола и без своје матере.{S} Она је постала јадно, самохрано сироче.

Кад би се при столу, за ручком или вечером, повео разговор о овом спору, она би одмах устала.{S} И тај дан нити би излазила из своје собе, нити би што јела.

— Интерес ове приче изискује, продужи г. учитељ даље, да се вратимо на неколико година пре оне несретне револуције.

Једнога тамног јесењег вечера догодило се нешто у вароши П.... што је чак на 28 година доцније послужило као изредна потка нашој приповетци.

С варошима је исто што и с људма. — Ко је онда видео варош П.... данас је познао не би.

Улица у којој се овај догађај десио, данас више и не постоји.{S} На њој данас лежи дугачак фронт прекрасних кућа чувене улице Сент-Онора.

Било је доцкан у вече.{S} У улици којој је већ и име заборављено, једва се могла видети по која људска прилика, или по који беспослени шврљало, и ако је то у оно доба било најживље шеталиште.{S} На једном савијутку, одакле се могло видети до на оба краја ове на лакат наличне улице, беше се зауставио мали један дечко и разастро своју робу по свом покретном дућанићу, који обично носи по вароши обешена о своме врату.{S} Дућанић нашег малог трговчића беше пун пунцит игала, почињући од најмањих шивачица, па до оних што се њима шију сламњаче и џакови.{S} Он је сигурно за то стао овде, што му је тога дана била рђава проодња, па се сад нада, не би ли које тесте свога еспапа протурио каком задоцњеном купцу.

На сред среде свога дућанића беше наместио мали од црног лима светњак.{S} То управо и не беше светњак, већ справица за жижу.{S} Њен горњи тасић беше напуњен лојем и машчуром, а у среди беше намештен дебео фитиљ од кучина.{S} Чим је на ово место дошао, он је одмах упалио жижу.{S} Црвени пламен с великим и отегнутим црним димом сукљаше до изнад главе детиње, те тако лепо осветљаваше и нашег трговца и његов еспап. —

Јадно ово дете беше више голо но одевено.{S} Оно мало дроњица више се држаше на концима разне боје, но на платну, од кога су некад биле.{S} Оно је морало па сваки начин бити и босо....{S} Ноге му нисмо могли видети од сенке коју је дућанић бацио; али се ипак видело, како сироче често поштапа ногама....{S} А и беху, за пакост, одвећ хладни последњи дани месеца октобра.

Оно је дуго овде стајало, па све узаман.{S} Не дође нико, ама ни да се пошали да коју иглу купи.{S} Баш то беше један од врло рђавих дана за пазар.{S} Није се могла ни жижа заслужити.{S} А што се опет беше помамио хладан северац!...{S} Већ му је два пут гасио жижу.{S} И сиромах дечко још није губио куражи.{S} Беше му више досадна ова ноћна осама но хладна јесења ноћ.{S} Он започе певушити.{S} Паде му на ум некаква онда омиљена песмица с тужном и дирљивом «аријом».

Кад би г. Мишељ Мозентал, преседник сената у П..... једном већ дао своју реч, да ће он, својим упливом — где треба «подејствовати», да ова и она ствар, предмет, питање и томе подобно, добије овај или онај вид, правац, исход — како то већ коме треба, — онда се човек слободно могао на њ ослонити.

То му је била добра страна.

До душе, он није обраћао велику пажњу — да ли ће та његова «одржана реч», коме трећем шкодити и у колико; да ли ће се она слагати са чистом савешћу, правдом, правицом, законом.{S} Сви ови појмови по мишљењу г. преседника сената, негативне су природе.{S} Они могу да постоје, а могу и да не постоје.{S} Апсолутна је само цељ.{S} Ко тражи цељ, тај не сме да се упушта у испитивање каквоће оних срестава, којима се може постићи тражена цељ.{S} То је, по г. Мишељу, закон природни. «Природа, рекао би он, не води бригу о томе, што њени јачи створови сатиру слабије, да би своју «егзистенцију» одржали.{S} Друкчије она не би ишла своме савршенству.»

О моралу би рекао:

„Све што у природи нема, у то не треба да верујемо.{S} У природи нема морала.{S} Он је раван нули.» — То су била његова начела.

Он је имао доста «начелних пријатеља».{S} У прве је убројавао:{S} г. Криша Мањела, преседника великог суда, г. Сенжерма директора краљевског правног факултета, г. Сомјера Лафајета, великог пристава код краљ, судбеног стола, г. Жилкреда де-Муља, чувеног правозаступника у П.... и народног посланика за срез С....{S} А осим ових најглавнијих, било је њих још у свима струкама и по звању и по науци.

Сва ова господа веровала су, као у какву догму, у — своју цељ и у принципе које смо горе навели.{S} По овоме они су поставили ова правила:

а, Све што је јаче, силније, моћније, — то мора остати јаче, силније, моћније;

— Нараштаји за нараштајем долазе на овај свет и — ишчезавају, продужи г. учитељ даље.

Кад погледамо цигло за сто година назад — видимо читаву хиљаду милијуна људи на овоме шару земље наше.{S} А сад — где су ти људи ? — Где су они силни цареви, краљеви, кнежеви; где њихови великодостојници — министри, посланици, паше, везири, ђенерали, официри — где су оне силне војске, од којих је тада свет цептио?...{S} Јес, јес — још једном упитајмо: где су ти људи, жене, деца, девојке — лепотице ондашњег доба; где су њихна осећања — љубав, мрзост, смиреност, надувеност; где су њине недомашне жеље, где наде; где су им горке туге и жалости, а где бурна весеља и радости — где је онај безбројан и силан свет ? — —

Све, ама баш све покрива земља црна....{S} Од свију њих, у целом широком свету — једва ако још живи који стотињак слабих, погрбљених стараца.{S} Па и они су давно и давно прекинули све свезе с овом мешавином новога света.{S} Он више није њихов.{S} Они се више не познају....{S} Села, вароши, путови, пролази — добили су други облик; у њима седи, станује, по њима ода други — непознат свет. — Они више нису међу нама — оно су само њихове сени. — —

А сад бацимо поглед — у напред за сто година, па се упитајмо:{S} А где ћемо ми тада бити?

Онамо где и они први — под црном и хладном земљом!...

Страшна мисао! —

Од ње свак преза, бежи.

А не би требало.{S} Требало би да нам је то и полазна и излазна тачка најозбиљнијих наших размишљања — при сваком раду, смеру, при сваком озбиљнијем делу.{S} Ове су мисли без притворства, без образине.{S} Оне су огледало у ком се види задња цељ човека — оно што је био, што је сад и што ће да буде.{S} Оне грозно исмејавају оно наше охоло «ја».{S} Оне нан иронично кажу: то ваше садање «ја» — равно је збиру оног пре вашег рођења и оног после ваше смрти....

Али, ове су мисли и узвишене.{S} Оне нас упућују да вршино своју дужност и на спрам нас самих — нашег моралног угледа за кратко доба нашег живота — и на спрам наших ближњих — нашег подмлатка друштва, земље, отаџбине.{S} Мисли нам те казују, да је све пролазно, привремено, а само не — добра дела учињена роду своме, роду, који не умире, већ живи вечно, живи и испитује дела и рад наш....{S} Изриче нам пресуду — вечног проклества или вечног благослова!..

О, многозначајне ли су речи покојног Његуша II:

А рашта ли долазе на овај свет кукавице, подлаци, положаре , чанколизи, потрпезне кучке — ова губа на сваком друштвеном телу?..{S} Какву „благотворну“ мисију има она да изврши ? — Да губа, да трује где год стане и до шта се год дотакне!...

Блажен ли је онај, који је лечи, утире!...{S} Светао ли је онај, који чиста срца и невине душе друштвеног подмлатка чува, заштићује од те несретне кужне болести! — Та у подмлатку нашем ми продужујемо наше биће!{S} Подмладак је наш — копија нас самих, наше посмртно „ехо“.{S} Старајмо се, да то наше рођено „ехо“, не буде наказа погрда, срам — наше - посмртно понижење! —

Ето за што би се Флавије понекад удубљивао у мисли.{S} Он је гледао у своју чудновату прошлост.{S} Он је још ни до данас разумео није.

Највише би мучило душу његову, што још не познаје свога добротвора, свога избавитеља, свога анђела хранитеља.

Колико га је пута гледао у сну — светла као јарко на планини сунце! —

«Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не истрже из вампирских руку оне проклете бабе? — Наказа, леш.{S} Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не намести код оних добрих људи, — да ме не школова? — Умни богаљ.{S} Њему имам да благодарим, што сам на путу, да и ја коме од асне будем!....{S} Да ли ћу се показати достојан његове доброте?

Овако би Флавије често у себи мислио.{S} И то би трајало дуго, дуго — докле га год не би тргнуо из мисли какви његов друг.....

Његово физично биће беше углед свежости, здравља, мушке јачине.{S} Сав његов спољашњи изглед престављаше пријатно и мирисно пролеће у човекову животу.{S} Његова душевна страна, умна моћ, бистрина, зрело суђење, брзо сватање, — беху још даље измакли.{S} Он по телу беше младић, а по души — зрео човек.

Био је и срцем и душом одан народној ствари.{S} У борби за народна права и слободе био је неустрашив.

Он би рекао:

«Народне слободе, његово друштвено уређење — то је његово право, његова својина.{S} Ја не могу да разумем ону господу, која је могла да се толико осмели да, под разним изговорима и марифетлуцима, тако дуго држи под својим печатом ову народну својину....{S} То је и сувише дрско!....»

Кад би га упитали, за што је баш изабрао да учи медицину, — он би одговорио:

«Да лечим сиротињу.{S} То је једина класа људи бројем највећа, која нема својих лекара....{S} И здравље је човеку капитал.{S} Оно је сиротињи још нешто више.

У једној прљавој и тесној улици у П...., у оно доба, ниси могао у по дана срести живу душу, започе г. учитељ своју занимљиву причу.{S} Куће беху ниске, старе, опале; а готово свака друга била је пуста.{S} И оно мало становника, што је обитавало у том усамљеном крају вароши, беху пука сиротиња.

У једној готово палој кућици живео је од више година један стогодишњи старац — Авриљ Дуферин, стари, пропали јувелир.{S} Он беше обневидио још у 96 години.{S} Сад је већ са свим слеп.{S} У осталом био је, према годинама, још доста крепак.{S} Да није био слеп, могао би, како су га још ноге држале, по који пут изаћи у варош.

У доба своје снаге био је чувен са своје јувелирске вештине.{S} Он је био негда и одвећ имућан.{S} Ко би тада ушао у његову јувелирницу, томе би се очи засенуле од сјаја и треперавог преливања драгог камења на разним адиђарима, које је он стављао на углед својој богатој муштерији

Још у четири сата по подне у очи дана суђења, сва су седишта, тако рећи разграбљена.{S} Ова је парница заинтересовала и више и ниже сталеже, и више и ниже кругове, и богате и сиромашне грађане.{S} Сваки је назирао у овоме спору нешто тајанствено — нешто «мистериозно»; сваки је у њему видео загонетку, која ће се тек на суду одгоненути.{S} За то се многи још за рана постараше да себи осигурају седишта у судској дворани.{S} Имало их је, који су хтели да из ове навале извуку и по коју корист.{S} Они почеше да продају билете за доста лепе сумице.{S} Но преседник суда, да би овом «швиндлерлуку» стао на пут, и да се не би «варања» и «каишарлуци» — догађали тако рећи пред судским вратиша, — изда строгу наредбу, да билете за седишта морају гласити на саму личност, која долази на ово суђење.{S} И тако се, до душе, у овом погледу пресекао пут трговању са седиштима судске дворане. —

Кад се чуло, да ће на суђење доћи сви чланови породице уваженог дома г. Мишеља Мозентала, преседника сената, и његове супруге г. Андроните, рођене Бонвиљске, а кад је опет свет од некуд прокљувио, да ће на то суђење доћи и госпођица Адела, овај алем камен ондашњих лепотица, — онда се још живље осетио покрет у целој публици, а нарочито у млађим, отменим мушким круговима.

Истина госпођица се Адела ретко виђала у операма, позориштима и јавним забавама.{S} Она је имала изредан укусу избору комада, којима би своју пажњу поклањала.{S} И у овоме се тек огледаше њена истинска љубав према лепим вештинама.{S} Она је очевидно избегавала сва она места, где би примери раскошлука, сујетног гиздашења, фудулука узимали већи размер.{S} Она би само рекла:

— Тужба је гласила, настави г. учитељ:

«Артур маркиз де-Ривијер, ступио је у брак с Аном Севињском — 20 септембра године 17....

Ово се доказује овим под «А» приложеним изводом венчаних — храма св. оца Ловре у П....

У овом сам браку рођен ја.

Ово се доказује изводом крштених — храма св. оца Ловре у П... (Види прилог под «Б»)

Моја је мати умрла.

Ово се доказује изводом умрлих — храма св. оца Ловре у П..,. (Види прилог под «В»)

У време револуције — кад се оно диже кука и мотика на разуздано ондашње племство, на насиља и нечувене злоупотребе ондашње власти, на корупцију — поквареност, која беше народу до грда дошла, и на све оно, што је ондашње друштво притискивало као поноћна мора; онда када је за старе грехе плаћала главом и многа невиност, — мој се отац спасао и пребегао у Инглиску.{S} Он је само мене — дете од непуне четири године — на својим леђима изнео из оног општег метежа.{S} Од огромне имаовине, коју су негда Ривијери имали, само је изнео један адиђар — накит, огрлицу моје пок. матере.

Мој отац умре у Лондону деветог јануара године 17....{S} Ово се доказује изводом умрлих — храма св. јеванђелиста Луке у Лондону. (Види прилог под «Г».)

На својој је смрти предао и мене — своје дете — и онај адиђар моје пок. матере, своме једином пријатељу Бомјеру де-Рулу.{S} Овај се примио тога тешког аманета.{S} Судбина је хтела те и овај једини мој заштитник умре на годину дана по смрти мог оца.{S} Ово се доказује изводом умрлих — храма св. јеванђелиста Луке у Лондону. (Види прилог под «Д».)

Огрлица моје матере, документи, који су се на моја имовна и породична права односили, све је то остало при удови пок. Бомјера, г. Андронити, садашњој супрузи г. Мишеља Мозентала председника сената у П.... (Мргођење на страни туженој, жив покрет у публици.)

Шта је било с тим документима — како су неки допали ватре на камину у кући пок. Бомјера, како сам ја у овој кући једног вечера омркао, а освануо у бедној и прљавој јазбини баба Џоме, и то под именом «Розети», — то би г. Андронита најбоље могла да објасни.... (Протест са стране тужене.... гнушање у публици.... г. преседник опомиње на ред.)

Али, свакојако, то ће објаснити ови сведоци :{S} г. Џон Петар и овога жена г. Бела.{S} Петар је најпре био у служби код мога пок. оца, а доцније ступи у службу код пок. Бомјера; госпођа Бела је била собарица код г. Андроните све до оног кобног дана, кад је та племенита госпођа с накитом моје матере оставила Инглиску, дошла у П..,. и ступила у други брак — с г. Мишељем Мозенталом преседником сената, којом је приликом имала доброту да огрлицу моје матере уведе, као свој накит, у брачни уговор. (Живљи протести с стране тужене.... гнушање у публици.... г. преседник опомиње по други пут на ред и тишину.)

Ови ће сведоци осведочити, како су и где нађена ова три у пола нагорела документа. (Види прилог под «а», «6» и «в».)

Непотпуност ставова, које је ватра — сигурно она на камину у кући пок. Бомјера — оштетила, — нека попуне за то стручни вештаци.

Документе под «а» и «б» писао је мој отац, а онај под «в» писао је покојни Бомјер де-Рул.{S} Ово ће се доказати вештачким сравњењем рукописа.

Несумњиви рукопис мог пок. оца налази се на акту No 10.881 (фасцикла број XXV година 17....); а г. Бомјера, на акту No 24.087 (фасцикла број XII година 17....), у архиви славног судбеног стола.

Огрлица моје матере има облик — фасон — полумесеца са звездом.{S} На доњем боку овога адиђара виси Христово распетије.{S} Адиђар је вештачка израђевина.{S} У њему су три врсте драгог камења: брилијанти, смарагди и рубини.{S} Цео је накит смештен у златну шатулу.{S} Вредност овој огрлици износи 1,200.000 динара.

Да је овај исти адиђар дао мој пок. отац својој заручници Ани Севињској — мојој матери као први веренички дар, — посведочиће:{S} г. Шарл Дебрижен Конт Давињон, г. Емиљ Флоријан маркиз де-Бранли.{S} Они ће сведочити и о облику спорног предмета.

Спорна се огрлица и данас находи у притежању г. Андроните.

Све ово једно с другим преставља пуноважан доказ:

а, да сам ја законити син пок. Артура маркиза де-Ривијера и овога супруге пок. Ане Севињске;

б, да је мој пок. отац спорни предмет оставио по смрти на аманет пок Бомјеру де-Рулу;

в, да се он овог аманета и примио, и

г, да се та посмртна заоставшина и сад находи у притежању г. Андроните.

И ја, на основу свега тога, тражим да славни судбени сто својом пресудом наложи туженој г. Андронити, супрузи г. Мишеља Мозентала — да ми спорни предмет, материну огрлицу, уступи као моје очинство и материнство. (Мимично одобравање у публици, — мргођење на страни туженој.)

7 марта 18.. год.

у П....»

Понизни

Флавије Артур Ривијер

медицинар четврте године.“

— Сведоџба г. Џона Петра бакала из Лондона гласи — поче г. преседник читање даље.

«Ја о тој ствари знам ово да сведочим, господине:{S} Сад ће бити око 20—21 годину, мање или нешто више, то не памтим.{S} То је било онда када је наш Лондон био пун бегунаца из П.....{S} Ја се тада погодим код неког г. Артура маркиза де-Ривијера.{S} Он је био самац.{S} Имао је само једног синчића од 4 године.{S} Детету овом беше име Флавије.{S} Г. Артур умре после два—три месеца, а своје дете остави у аманет свом присном пријатељу г. Бомјеру де-Рулу.{S} Они заиста беху прави пријатељи.{S} Г. Бомјер је плакао за Артуром као мало дете.{S} Г. Бомјер, ваљда због детета, не хтеде мене да пусти; он ме прими себи.{S} Ово ми је било мило Бејах се запазио с госпођицом Белом, собарицом код г Андроните.{S} То беше добра, учтива а боме и лепа девојчица.{S} Ми смо се после узели.{S} Сад живимо задовољно. —

Не прође ви година дана — умре и Бомјер.

Овај је случај бацио и мене и моју Белу у велику неприлику.{S} На три или четири дана по смрти Бомјеровој, отпусти нас г. Андронита.{S} Она је тога дана оставила Лондон.{S} Више за њу никад ништа чули нисмо.{S} У очи дана поласка г. Андронита се показала необична.{S} Она беше готово збуњена.{S} Још с вечера често је улазила и излазила из кабинета свог пок. мужа.{S} Беше ладно.{S} Рече ми да наложим на камину мало ватре Ја то учиним.{S} Она је после опет ушла у кабинет.{S} Тог се пута задржа дуго.{S} Њено се дете, мала Адела, беше нешто усцикала.{S} Бела је није могла забавити.{S} Није јој тада била ни година.{S} Бела јави мени да кажем г. Андронити, да је детету зло.{S} Ја полако отворим врата на кабинету.{S} Госпођа Андронита сеђаше за столом.{S} Беше чудна у лицу.{S} Ја се поплаших.{S} Пред њом стајаху многе неке хартије.{S} Ту беху и друге неке ствари.{S} Видио сам и златну шатулу.{S} Она беше отворена.{S} Сва је шатула у ватри горела.{S} То је био некакви накит у самом драгом камењу.{S} Ја полако затворим врата.{S} Испричам све мојој Бели.{S} Дете је још једнако врискало Хтело је свиснути.{S} Бела ме није ни чула шта сам јој говорио.{S} Она није знала шта да ради.{S} Мораде однети дете матери.{S} Кад је ушла у кабинет зачудила се.{S} Кабинет је био пун пунцит дима.{S} Код камина је стајала г. Андронита Она се необично тргла, кад је чула вриску детета свога.{S} Бела ми је причала, да је стајала неколико тренутака нема, бледа — као изван себе.{S} За тим је мало дошла себи.

«Отвори прозоре, нек дим изађе!...{S} Сад спалих неке хартије, које су могле мом мужу главе доћи!...» То је рекла и не знајући шта говори, па узела дете и отишла у собу своју Бела је отворила прозоре, дим је био изашао....{S} Ватру беше попао црн пухор од сагорелих хартија....{S} С краја ватре биле су још неке у пола, а неке и више од пола читаве...{S} Све су жене радознале.{S} И Бела је у сваком погледу жена — с добрим само срцем.{S} Она домча онај остатак хартија....{S} Остави кабинет и све мени исприча.{S} Од мене није никад ништа крила.

Сутра дан нити смо ми били више код г. Андроните, нити је ова била у оном стану....{S} Шта је било с малим Фловијем — нисмо знали.{S} Мислили смо да га је госпа са собом одвела.{S} А шта смо могли друго да мислимо?{S} То је било најприродније.

Како смо се преварили! —

После неколико месеци ја нађем сирото дете где џупри уз некакву бабу што продаје кестење.{S} Станем.{S} Нисам могао својим очима да верујем.{S} Баба ме погледа подозриво.{S} Ја се досетим....{S} Ми смо вам, господине, увек досетљиви....{S} Купим неколико кестенчића и том приликом добро завирим детету у очи... «Оно је» помислим «зацело».{S} Како је јадно изгледало, и босо и голо и неопрано.{S} Оно мене није познало....

Отрчим Бели: кажем јој све.{S} Она брже боље — спреми се.{S} Дођемо на оно место — било је у улици св. Џемса.{S} Кад тамо ни бабе ни детета!{S} Били су отишли ваљда кући.{S} Беше нам, врло жао.... «Сиромах Флавије — шта је дочекао!» — мишљасмо.

Толико смо пута одлазили и ја и Бела у улицу св. Џемса.{S} Али све узалуд.{S} Никад га не могасмо наћи.

После овога и нас погоди несрећа.

Моја се Бела разболи....{S} Обоје бесмо без службе.{S} Потрошила се и последња пара....{S} Зараде ни од куд.{S} Бела је лежала од врућиштине — девет пуних недеља....{S} Кад онда нисам ударио у прошњу — ил у још што горе — никад нећу!...

Бела се једва мало придиже.{S} Дође друга несрећа.{S} Оне, чини ми се, не иду никад саме....{S} Увек им је друштво — беда, невоља, глад — црна неимаштина!...{S} Сад паднем ја да лежим — од исте болести.{S} Био сам изван себе две — три недеље.{S} Шта је за то доба радила Бела, онако слаба, ја не знам.{S} Кад сам дошао себи — о чуда! — Био сам у другој кући, у другој соби, у другим хаљинама.... ?{S} Где сам ово — помислим.

Г. Шарл Дебрижен беше човек осредњег стаса.{S} Било му је око 60 година.{S} Био је сед као овца; али се још добро држао на ногама.{S} И он је пострадао у револуцији.{S} Све му је имање конфисковано Он је зарана осетио шта ће да буде, па се склонио код неког свог пријатеља у село Тариду, које лежи с ове стране Пиринеја — готово на самом његовом подножју.{S} Ово је село на устима једног планинског пролаза, којим се криумчари најрадије служе за пренос забрањене робе у Шпанију или отуд овамо.{S} Ово је место г. Дебрижен сигурно и за то изабрао, што му је одавде лако било умаћи у Шпанију, ако баш до густа — дође.{S} На срећу његову до тога ни дошло није.{S} Кад се редовно стање повратило, он дође у П....{S} Он је дуго време водио парнице по судовима, док је неки део свога имања повратио.{S} Сад се беше повукао у миран живот и није хтео да зна шта се у свету догађа Другове је своје погубио, па би тако провео читаве месеце у осами.{S} Само би с пролећа мало изашао у свеже зеленило, и то би га посетило на сретно младо доба уживања и провођења — ловећи по ваздан и пентарећи се по огумастим висинама и другим стрмовитим местима високих Вогеза, где је имао једно мало пољско добарце.

Од свију својих старих другова с којима је проводио свој бурни и млађани живот, — беше још у животу г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли.{S} Они су били готово једних година, само што се г. Флоријан много боље одржао.{S} Њега је некако поштедила она олујина.{S} Онда се тревио на неком дугом путу за у Источну Инђију, те се тако није десио на судару оне бесне бујице, која је рушила и разоравала на шта је наишла и што је поплавила.{S} Кад се с пута вратио — беше се све утишало и умирило, али и све добило други облик и друге људе.{S} Тако се беше повукао и г. Флоријан у осаму и не би марио да би на пољу и грмило и севало.

Ова би се два стара пријатеља, по каткад састајала те би по читаве часе провели у разговору и сећању на оно лепо живовање и на оне многобројне другове и пријатеље, које тада већ кријаше земља црна.{S} Они су се један другом у једној прилици зарекли: да се неће женити.{S} И то су заиста и одржали.

Оба се беху загледали у једну лепотицу њиховог доба.{S} А ко се у њу још загледао није?!...{S} То беше главом госпођица Андронита, кћи маркиза Друина Бонвиљског.{S} Они су сазнали да су супарници оног истог вечера, кад је њихов предмет љубави испросио пок. Бромјер де-Рул, човек онда на гласу и по карактеру, и по положају и по имовном стању.{S} Тог су вечера сазнали, како су уде среће, па су се један другом онако и заверили.{S} Од то доба они су постали још ближи и интимнији пријатељи.

Од свију својих другова највише су се сећали пок. Артура де-Ривијера.{S} О њену би по кашто ваздан развукли.

«То беше најплеменитији човек оног доба, рекао би г. Шарл Дебрижен.

— Али која вајда, додао би г. Емил Флоријан, кад је од свију најгоре прошао.{S} Како сам чуо једва је жив умакао са својим малим Флавијем.{S} Њега је несрећа узастопце гонила.{S} Умре му жена на порођају, коју је волио више но свој живот....{S} Срећом те је и он умро.{S} Иначе, како му је све имање збрисала проклета револуција, — данас би скапавао од глади....{S} Шта ли, збиља, би од његова синчића?...{S} Да ли је он бар жив?...{S} Иначе Ривијера више нема! —

— Ништа живо не знам, одговорио би г. Шарл Дебрижен. — Колико сам пута распитивао за то дете па — ништа....{S} Канио сам се толико пута да одем код г. Мишеља Мозентала — хтео сам рећи код његове госпе — да је за то упитам....{S} Чуо сам да је она са својим првим мужем пок. Бомјером де-Рулом у то доба била у Лондону — не би ли она знала што казати о детету његову....{S} То сам се канио, заиста, али, ето, до данас не одох....{S} Ти знаш за што....{S} Нисам отишао из оног истог узрока, због ког и ти сигурно отишао не би?....

— И не бих !» одговори г. Емил и задуби се у мисли.

Тако су се разговарали једног дана ова два стара друга и пријатеља, у кући г. Шарла Дебрижена, кад овога собни послужитељ јави да је дошао судски разносач пресуда, решења и позива и чека да преда г. Шарлу нешто од краљевског судбеног стола.

«То је нешто но овој последњој парници», рече г. Шарло изненађен.{S} Баш сам омрзао на те проклете парнице...{S} Изађоше ми на врх главе!...{S} Хоћу мирно, без бриге, да живим....{S} Нек носи све ђаво куд је и понео!...{S} За тим се окрете слузи и рече јетко:

— Кажите му, ја имам мог адвоката....{S} Он то већ зна па ми и опет вуче те хартијетине....{S} Колико сам пута и вама говорио?!...

— Ја сам му већ казао, одговори слуга; али послужитељ вели, да се ово, што он носи, мора вама лично предати....

— Шта ће то сад бити?! упита Дебрижен чудећи се....{S} Кажите му нек уђе — то је нешто са свим

ново! —

Служитељ уђе, поклони се, и предаде на реверс г. Шарлу некакви судски позив, па рече:

«Оваки исти позив имам да предам г. Емилу Флоријану маркизу де - Бранлу.,..{S} Рекоше ми амо да је и он овде? —

— То сам ја! одговори г. Емил и не мало се зачуди.

Служитељ се поклони, па предаде и њему онаку исту хартију, и оде.

«Шта?! — ја се позивам као сведок по спору г. Флавија Артура Ривијера....» повика г. Дебрижен не верујући својим очима....

— У парници против г. Андроните супруге г. Мишеља Монзентала председника , прекиде га г. Емил....{S} Исто као и ја,...

— Да сведочимо о оној красној огрлици! додаде г. Шарло једнако чудећи се....

— Што је пок. Артур даде својој лепој заручници, прихвати г. Емил....

— Као први вернички дар,допуни г. Дебрижен.

— Сад ћемо да сведочимо против нашег негдашњег идола....{S} Ко је се томе надао?!... додаде г. Емил са неким чуђењем и смешењем....

— Наравски, ми смо баш и били заједно на прошевини прекрасне Ане Севињске одговори г. Дебрижен....

— И ми о курјаку, а курјак те на врата! рече г. Емил....{S} Ето сад смо сигурни...{S} Флавије — оно мало анђелче — живи!...{S} Он је сад читав човек....

— Који је почео и парнице да води.... чекај младићу — изићи ће ти на нос!... додаде г. Дебрижен

— Шта ћеш то су последице несретне револуције! —