Ето тако је, по причи, постао данашњи манастир „Свети Роман.“

Ма да је црква та по облику малена и незграпна, опет је она, по чудотворности свога светитеља и својих молитава, далеко чувена.{S} Њој долазе многи болесници и невољници из близа и из далека, лежу на раку Светога Романа, и духовници им читају молитве ради здравља.

Велики сабор у Светом Роману бива свакад о Великој Госпођи (15 Августа).{S} Тада, неких година, може да буде код те богомоље по хиљаду душа!

Године 1832 о Великој Госпођи нешто не бејаше света из далека као других година; не виђаше се ни из околине људи чувених и припознатих у народу; једини беше дошао Поп Марко, из Мозгова, али и он служи у цркви, а после се не виђаше међу људма; не беше ни друговераца којих у Светом Роману има скоро сваки дан.{S} Игуман Сава надао се своме владици из Ниша, господину Григорију , па му и он не дође.{S} А најчудније бејаше што нема никога од Турака — старешина.{S} Али за то беше неки Милунко Чанколиз, из села Мозгова, кога су се људи бојали као најгорега Турчина.{S} Платио бих да не говорим о овом човеку, а опет га морам описивати не ради њега, него ради оних који су као он.{S} Људи с оваким карактером можете срести у свакој земљи, у сваком друштву, у сваком реду и ставу грађанском; можете их видети и у гуњу, и у капуту, и у ћурку, и у униформи, у раси и — у сваком хаљетку који кроји човек да се заодене Адамов праунук или Јевина праунука.{S} Него свима тима нека је далеко лепа кућа!{S} Нама је засад доста овај једини из села Мозгова — кад се већ мора да прича какав је и како се влада.

Милунко је човек сиромах.{S} Он има неку жалосну кућу, али се сумња да у њој ноћива и на своје крсно име!{S} Он је увек тамо где су људи на окупу, где су кметови, трговци, и особито где има који Турчин.{S} Седећи тако и вребајући сваку прилику да угоди чим било богатоме и силноме, Милунко пиљи у зубе силнима и смеје се кад се они смеју, а мршти се кад се они љуте.{S} Он пуши дуван, пије свако пиће, и врло је рад појести џабе какав сладак залогај.

Кад тако дође међу људе који пуше, особито ако је ту и Суљ-ага, или други који познати му Турчин, он ће извадити свој чибук, остругаће лулу ножем, па ће духнути у чибук неколико пута као у тромпету — не би ли га чули и понудили они који имају дувана.{S} Ако то не помогне, он се онда појаче искашљује и живље се смеје Агиноме смеју, и гласније одобрава оно што Ага говори.{S} Ако ни то не помогне, он ће наместити своје лице као псето кад чека од господара да му баци кост, и рећи ће:

— Ага! како се дуваниш ?

Ага би, на то, и не погледавши у њега, узео из своје кесе међу прсте мало дувана, и пружио би Милунку који би тај дар журно дочекао, па би напунио лушу и запалио, поносећи се да пуши Агина дувана!

Ако би му који сељак рекао како је то џебрачки примати од Турчина дувана између прста; кад га хоће да одликује, што му не пружи кесу, па да напуни сам по вољи, — Милунко би одговорио:

— Све је то једно.{S} И мој и Агин дуван из једне су кесе! . . .

Седећи тако и пушећи, он само гледа шта ради Ага.{S} Ако се Ага осмехне, Милунко се зацени од смеја; ако Ага кога псује — Милунко му помаже; а ако Ага кога учи — Милунко, окренувши се оном кога Турчин светује, обично заврши овако:

Кад сврши и треће кађење низа совру, и врати се у горње чело, узе чашу и рече:

— Заповедајте сви редом!

— У добри час! одговорише гости.

— Да пијемо , продужава домаћин: — по чашу вина за славе и закона.{S} Где се слава славила и дизала, ту и помагала!{S} Наславила род и берићет, живот и здравље , слогу и правду !

Сад наздрави Чика-Арсенију који сеђаше до колачара.{S} Докле сви у соври, па и домаћин, окусише од вина „за славе и закона“, дотле гости два и два певају:

Кад се ућуташе певачи у мушкој соври, отпеваше жепе:

Кад се то сврши, домаћин наточи чашу вина, и стави је пред колачара.{S} Колачар узе нож и колач, па, окренувши се гостима, рече:

— Столе, брате! рече Јованча Стојану из Лешја: — овде смо јамачно сви своји?

— Од мене се бој, одговори Стојан: — а од ових се не бој ни једнога!

— Кад је тако, настави Јованча: — онда чујте поздрав од Кнеза Милоша.{S} Цареви су додали да се ви сједините са Шумадијом, а Турци не ће да вас пусте.{S} Кажу, да ви водите под њима него са нама !!.

— Лажу! лажу! рукну у један мах неколико гласова.

— Тако њима вели и Кнез Милош; а они одговарају овако: „Кад та раја не воли под нама, што се не буни?{S} Да јој није добро, бунила би се она, као што се бунила досад толико пута!“ За то треба да се народ дигне на оружје, а Кнез Милош ће онда чинити оно што он зна.

— Ми смо готови, вели Стојан: — дотужало нам је зло ; али чекамо знак отуда испреко Мораве.

— Знак вам је прво зло које учине Турци!

Чим они кога спопадну и убију на правди, или осрамоте какво чељаде, или учине друго које безакоње......

— Ваља да говоримо право, вели Браљинац: — народ је досад грдно пострадао, па се боји нових невоља.{S} Толико су пута говорили људи: „Е, неста Турака! пропаде турска царевина!“ а кад после, од некуд се нађе Турака толико да нама од њих крваве сузе полете на очи!

— Тако је, тако! прекиде га неки Прван Киселица, из села Мађара: — Ми се не можемо повратити за сто година од дојакошњег ратовања.{S} И зар сад на ново да зовемо турску сабљу на свој врат?{S} Сви кажу "Цареви су нам додали!“ А што нам то цареви не јаве ; да знамо, и да смо увер’ни, да ту нема никакве варанције ? ...

— Цареви се, Прване , не могу начинити калаузи као ово ја и Милисав , вели Јованча: — они не могу заћи од села до села и звати људе.{S} Од њих је доста кад хоће оно што жели народ.{S} Ако ли овај народ жели остати под Турцима, онда нема ништа од нашега састанка, и ја и Милисав да измичемо док смо читави !

— Немојте ви бегати !{S} Не ће вама бити ништа, вели Прван: — него се ми разговарамо као људи.{S} А као за што Кнез Милош не пређе с војском, и не отера ове Турке, кад су то цареви додали, па ми после њему да плаћамо што је право ?

— Мерхаба! или:{S} Сабан-хаир-олсун !

Говорећи то, он чини руком темена, то јест, врховима својих прста додирује своје прси, своја уста, и своје теме.{S} А то кажу да значи: „У срцу те носим , устима те љубим, а на глави ти место дајем од великог поштовања“ !

Они му на то одговарају:

— Алах-рази-олсун!

Те своје речи пропраћају и они таким истим теменима.{S} Нови гост напуни своју лулу а кавеџија му донесе жишку, те и он замагли,

За тим му се донесе кава ; и, ако га то части који од оних који седе, кафеџија, приносећи му каву, рекне:

— Џаба !

Све то бива тако тихо, да би се мушица чула кад зуји.{S} Ако који узме што да прича, сви други слушају и пазе.{S} Веома би било неуљудно не слушати беседника, ма он говорио најнесланије лажи.{S} Нико му се неће ни осмехнути, а то ли противречити.

Еле у Ибишевој кавани, у Крушевцу, беше једно јутро, пред Митров дан 1832, доста Турака.{S} Неки Смаил-Ага причаше а други слушаху.{S} Смаил-Ага је много ишао по свету, много чуо, много видео, па има шта казивати.

У то доба је Султан имао рат с Мисиром.{S} О Мемед-Алији говорило се тада много у свој Јевропи а камо ли у Турској.{S} Приповедач казиваше како је сам био у Мисиру, и како је видео силу и богатство Мемед-Алино.

— Турске ми вере, нема така блага у нашега падише!{S} Очима сам ја својима гледао Мемед-Алину магазу као одавде до Мораве !{S} У тој магази наређани су пуни џакови с једне и с друге стране , а средином је пролазак.{S} У једним је џаковима пиринач, а у другима чисти бисер!..

„Једнога дана, продужава он, зовне мене Мемед-Алија на ручак.{S} Не ћу вам казивати каква су била јела; не бих умео ни побројати их; али на послетку би чудо.{S} Требаше да нам изнесу пилав.{S} Знате да се у нас Турака сваки ручак завршује пилавом.{S} Али нама не износе пилава!{S} Чекасмо дуго: најпосле, Мемед-Алија рече:

— Хане пилав , чоџук !

Ашчија приђе и нешто му на ухо шану Мемед-Алија се на то насмеја и рече:

канцеларија и пространи на варош отворени трем.{S} С тога отворенога трема Кнез Милош је највише заповедао, судио , учио, а некад и псовао; ту је највише примао подворења, и дочекивао странце и дипломате.

На доњем боју кнежева је „трпезарија“, „каве-оџак“ (где се кува кава); и друге собе за придворне и за млађе кнежеве.

Из трема доњега у трем горњи воде дрвене стубе које су много пута оглашавале кнежево расположење кад се низ њих зачује учестани бат: дум, дум, дум!{S} И у доњем се трему обдене по који чиновник, сав зајапурен или мртвачки блед, а не зна кад је с горњега трема пошао , кад ли је у доњи сишао ! ...

И оно што је око кнежева конака, није без интереса.{S} На запад су кујне где се готови јело, а даље су штале за кнежеве коње; на северу је и „Шарени конак“ у ком борави Кнегиња, а на исток је чиста равница где празником игра коло.{S} Ту, недалеко од лепеничке обале, стоји она злогласна Крушка о којој по неко јутро, кад огране сунце, вија по који обешени кривац.

Да погледамо мало дуже на Кнеза Милоша у овом његовом конаку !{S} Он је тек ту прави „Коџа-Милош!“

— Благо мени, ево мојих снаха!{S} И приђе те сама скиде с коња Марију и Милану.

Сутра дан их је окупала у хамаму, па онда их је обукла у свилу и кадиву; залагала их је, што ’но кажу, медом и шећером; тешила их , говела им што је боље могла и умела ; обрицала им је да ће синови њени усрећити не само њих две, него и сву њину родбину, да ће је превести у Крушевац, саградити јој куће, дати новаца и земаља, да буду сви богати људи.{S} Међу тим оштро је мотрила да им нико не каже ништа што бива ван харема.

После неколико дана, Акила једно јутро окупа Марију и Милану и обуче их у нове хаљине.{S} За тим, у другу собу, напоредо с њиховом , дође Хоџа и , кроз затворена врата, стане турски њих две нешто питати.{S} Акила их је учила реч по реч шта да одговоре на та питања.{S} Казала им је, после, да је то нека молитва.{S} Кад се та молитва сврши, Хоџа узме две хартијице, напише на њима некакве записе, и пружи им кроз затворена врата.{S} Те хартијице носиле су оне после као хамајлије.

То је било турчење !

Напред су ишле хоџе.

За њима сојтарије (који граде шале);

За сојтаријама татари;

За татарима војници пешаци (Арнаути);

За овима делије (на коњма);

За делијама се носе пашини сребрни калкани (сребрни штитови) и тугови (коњски репови), који показују ког је чина паша;

За тим иду јерлије (Турци београдски на коњима);

За јерлијама иде пашин ћаја-бег, и хазнадар,

За њима се воде пашини једеци у најлепшој опреми.

За овим пашајлије, па тек тада, на коњу на коме шкргућу сребрни рахтови, јаше Паша.{S} Четири момка држе руке на сапима и на плећима пашину коњу, који иде најтишим ходом.

За пашом иду бегови.

На послетку велика далбулана.

Спровод овај беше толики да стражњи још не беху изишли из Града а предњи већ излажаху на Стамбол-капију. Ту је онда био крај Београда.{S} Даље се находила тек по која ковачница...

Неколико дана поседе Милош ту, чекајући повратак татарина.

За то време, народ грца са свих страна, и весели се по вас дуги дан.{S} На лепој високој диванани седи задовољни Кнез, и гледа како се таласа коло веселе, сретне омладине.{S} Кроз тај свет гура се једном кнежев секретар, носећи писма и новине које тај час стигоше од кнежева конзула Хаџи-Стоила, из Београда, и од Милете Радојковића, из Ражња.{S} Изашавши на диванану, секретар поче да тражи шта ће најпре читати Кнезу.

— Седи! вели му Кнез.

— Нека ме, Господару, могу и постојати.

— Седи! понови Милош, и потегли га за хаљину.

— Нека, Господару, боље да стојим; видите колико нас света гледа!

— За то ти и велим да седнеш, будало! додаје Милош: —Отоич се гураш, не мореш да прођеш, а седи ту нека те виде уза ме, па да ви’ш после како ће се крчити пут пред тобом — куд год пођеш!

Секретар се покори, седе, и прво прочита овако једно писамце:

Превртох неколико листа напред, и зачитах, а то изађоше ове речи:

Сад захватих и претурих више листа, и кад погледах, а пред мојим очима речи:

После ове треће напомене, јер ја ове случајности узех као праве напомене, седох на ново за сто, узех перо написах овај завршетак.