А после се уједанпут осмехну:

— Што јест, јест, касти, она ме воли и заљубљена је у мене.{S} А оно, касти, има у кога!{S} Истина, сам мало ушао, касти, и у године; зар је краљ баварски, опет, био млађи од мене?{S} Па како га је Пепита волела?{S} Кажу, да се једанпут из превелике љубави хтела и удавити, само што у Монакову не беше дубоке воде; заронила се, касти, чак до кукова.

Дете, које је сав тај разговор с напрегнутошћу слушало, не разумеваше, истина, од целога разговора баш ништа, али је толико схватило: да то, што јој отац у пићу сам говори, не може ништа добро бити, и она, скоро не дишући, слушаше и даље бенетање свога занетог оца:

— Она ме љуби, па, касти, чак се и за моје дете стара!...{S} Учи га, чешља га, храни га и васпитава, и то, касти, све из љубави према чича-Тими!{S} Е, па где су данас младићи, у које ће се младе жене и девојке толико заљубити, као у мене старца...{S} Хе, хе!{S} Старац, па старац!...{S} Та да ми је баш и венчана жена, не би се више за мене старала, него ова лепа туђинка!{S} Ето, нашла је за дете и младожењу: леп младић, научен младић, богослов младић!{S} Само, касти, име не умем да му погодим, све ми се чини да рече Шапраг, Акмак или...{S} Ха, сад сам погодио:{S} Папраг!...{S} Папраг!{S} Папраг!{S} И име му је некако господски!{S} Лепо!{S} Отмено!...{S} Али све бадава, дете је сувише младо, како ћу да га удам?...{S} Ал’, ето, она је навалила, да је удам, и ја је морам удати.

Чича-Тима се наново намрштио и сео на своје првашње место; а дете, кад је чуло последње речи свога оца, оно покри лице рукама, а низ образе му текоше крупне сузе...{S} Утоме куцну неко на врати, а чича-Тима се својим храпавим гласом одазва: „Херајн!“

Сутрадан се у Перковцу ни о чем није говорило, већ о синоћном прстену и о беседи, која ће се тога вечера држати.{S} Душа ваља, Перковчани су доживели много којешта: медведа већ виђају скоро сваки дан, како га хомољски Цигани кроз варош проводе; стари људи приповедају, да су једном, баш некако четресосме године, видели, како Талијани кроз Перковац проводе мајмуна и псето — обоје у неке шарене хаљине обучени, а на мајмуну и црвена капа; а лане о вашару беше и једна комедијашка шатра: пијацо, један обучен коњ и човек, што по конопцу скаче!...{S} Све су, дакле, видели, само беседу нису!{S} А и њу, можда, не би угледали, да случајно не дође за практиканта у суд перковачки неки правник из Београда, по имену Живко Пацић.{S} Тај Живко беше јако образован човек.{S} Жену је узео из Мехадије, нека блиска рођака Наполеона Трећег!{S} У кући му је клавир, ћемане, трумбета и други сваковрсни инструменти, у којима се, опет по казивању перковачких грађана, потпуно разумевао.{S} Он је, дакле, био тај, што је својим огромним духом задахнуо перковачку омладину, да се међу остале онамошње забаве уврсти и словенска беседа...

У Перковцу људи устију, чим сване, па они, који имају посла у пољу, попију код куће по две-три чаше ракије, па иду на посао; мајстори се сврате још пре сванућа у кавану, па се онде почасте понеком кавом и одлазе у своје радионице; само трговци и господа долазе, кад се већ лепо раздани; онде заседну, претресу сва могућа јевропска питања, па онда пређу на месне новости.

Таку једну господско-трговачку кавану држао је у Перковцу неки деда-Спира.{S} У његову кавану ретко да је кадгод, и то сигурно послом, завирио какав мајстор: све сама гола господа, трговци, адвокати и учитељи.{S} Ал’ учитељи као да су били у својим посетама најтачнији.{S} Чим оду мајстори, одмах за њима дођу учитељи; а ако се деси у вароши и неки учитељ из села, па се случајно жели још и с колегама састати, наравно, да ће доћи у деда-Спирину кавану.{S} Тако је и господин Папраг чинио: није се још ни разданило, а он је већ испио ракију и сркаше задовољно своју црну каву.{S} Али није дуго седео сам, наскоро за њим дође и учитељ четвртог разреда, онај што се на Гркињиној части први опио.{S} Кад је видео учитеља богословца, а свога колегу, он се рукова с њим и честиташе му весело прошевину и прстен.

– Срећно, господин Папраг! —- рече, безбрижно смешећи се, — Ја вам честитам.{S} Истина, чича-Тимина Милка још је млада, али то има и своје добре стране: моћи ћете од ње као у воску направити што хоћете, добру или злу домаћицу, жену или госпођу, већ како ви хтеднете.{S} Па хоћете ли се још који дан у Перковцу бавити?{S} Али што и питам, кад знам напред, да ћете то учинити?{S} Ако ни за шта друго, а оно да се нагледате оног лепог детињег лица.

— Напротив, господине, ја сам био намеран да још данас отпутујем у Лешњик.{S} Знате, послови су.{S} А, после, дужност.{S} Али ме задржа госпођа Јоханида; она ме је, као чланица овдашње омладине, задржала на беседу.

Ха, ха! — смејао се учитељ четвртог разреда. — Дакле, одиста намеравају беседу давати?{S} Е, баш сам радознао, како ће испасти!{S} Шта ће и ко ће што на беседи говорити?

— Цео вам програм не могу казати, али једно знам, а то је, да ће госпођа Јоханида осим певања и — декламовати.

Учитељ четвртог разреда није могао да се не насмеје. — Уосталом — рече он, — што се мене лично тиче, признајем, да сам у свом веку два-три пута и ја био гост на њима; али за шта су те беседе и од какве су користи оваке, какве су... бо’ме, да цедите восак из мене, ја вам не бих умео казати.{S} Био сам на њима и у Новом Саду.{S} Варош презадужена; народ од туђинаца знањем, индустријом, науком, па и самом туђинском владом, скоро потлачен; а омладина, накићена и накинђурена, скупи се у богато, венцима, сликама, танким и дебелим завесама накићену, дворану богатијег хотела и — онде даје беседе!

— Дакле, ви сте противник тих чисто словенских забава?{S} Е, господине, томе се нисам надао, нарочито од вас, који сте такође из прека родом...

— Ви ме нисте разумели.{S} Што се те сорте забава тиче, признајем, да за њих слабо марим.

— Ви, сигурно — рече са неком иронијом господин богословац, — на сваки начин, да ви морате више уживања налазити онако с братијом, знате, поред добре чаше...{S} Е, јесам ли погодио?

— Да, да, –—- тврђаше равнодушно учитељ четвртог разреда, — ви имате пуно право!{S} Ја више уживам у вину, него у њином мажењу и кривљењу.{S} Ја бар, кад пијем, имам некакве цели; хоћу нешто да пребринем; хоћу некаких мисли, које ме, може бити, море, да се отресем; хоћу, као што је пре мени неко казао, да заборавим, да ми је отаџбина несрећна...{S} Али какву они имају цел са беседама?{S} Докле се сиротиња из ајмашког краја, принуђена невољом и глађу, договара, шта ће и кога ће те ноћи похарати, да своју гладну децу захрани, — донде у Ајглерову хотелу свира банда, младићи у финим чојаним хаљинама, госпе и госпођице у тешкој свили и кадифи тоциљају се по глатким паркетима големе дворане; а кад музика стане, и све се ућути, онда ће на средину ступити, у белим рукавицама и црном салонском капуту, нека надувена стеница, па ће какав неспретан превод из некакве немачке купусаре на сав глас с највећим патосом читати, н.пр., о створењу света, па ће са свом ватром, која је будали свакад на расположењу, доказивати, да први људи нису јели гвозденом виљушком печење, него сопственим прстима.{S} Е, кад се тај од силног млатања и викања уморио, доказујући по читав сат оно, што је и моја стрина знала, ил’ ако није знала, тим је била од њега паметнија, онда изиђе нека стара уседелица, која до своје четрдесет пете године није могла себи повољног и честитог мужа наћи.{S} Та ће, наравно, говорити о моралу!{S} Кад се и та наситила говора, изиђе неко мало дете, коме мати још и није смела поверити виљушку у руку, и то ће дете својим врапчјим гласом да декламује неку убојну песму, пуну копаља, сабаља, пушака и топова.{S} За њим ће доћи, као зачин беседе, певачка дружина, па ће у кору да отпева чувену убојну песму:

— А после тога долази онај други део:

„Госпођице, смем ли молити?“

„Господине, жао ме је, али ја сам већ ангажована!“

„Дакле корпу?“

„Молим!{S} Молим|...{S} Али за љубав моје мајке!“

„Па, госпођице, где ћемо се моћи видети?{S} Али само, са многих разлога, насамо?“

„У Марцибановој башти...“

— И т. д. и т. д.{S} Па бар да не кажу: „У корист страдајуће браће!“ „У корист болнице!“ „У „корист овдашње сиротиње!“ „У корист сиромашних ђака!“...{S} Само то да не кажу, могао би им човек и опростити.{S} Али кад они пију шампањера, играју валцера, мазе се с девојкама, троше и своје и туђе паре, а хоће да им силом верујемо, да они раде све то у корист народа... е, онда...{S} Учитељ четвртога разреда ућута, а богословац, који га је дотле пажљиво гледао, а који је, међутим, на друго што, на добру парохију и на женидбени мираз, мислио, тек се онда тргао, кад је учитељ престао говорити.

— Дакле, колега, — рече, — ви као да не мислите доћи на беседу?

— Ја јок!

— А шта мислите, хоће ли учитељ Тима доћи овамо на каву?

— Ја се чудим — рече, — где се и досад бави.{S} Ако га није што његова обожавана Гркиња задржала — додаде, смејући се, учитељ. — Али будите уверени да ће доћи.

— Јесте ли ви баш сигурни?

— Све доклегод у деда-Спире траје горке ракије, ја сам сигуран да ће и чича-Тима овамо долазити.

Затим се учитељ окрете деда-Спири: — Дајдер ми, деда, још једну грку, па да се вучем у ту дерну школу!{S} Е, јес’ чуо, деда-Спиро, баш ти завидим на тим твојим полићима.{S} Здравља ми, Спиро, боље ти се и с овом мученицом гушити и давити, но с туђом децом свађати се и гутати ону школску прашину.

Кад је учитељ попио своју грку, он се препоручи и оде у своју школу.{S} Није се још ни три корака од Спирине каване одмакао, а, ево, дође и чича-Тима.{S} Био је доста чисто обучен и очешљан, само што му очи беху крмељиве и помало крваве.{S} Кад је видео Папрага, он се збунио и само зато, што није умео на све Папрагове комплименте одговарати; али није имао куд, морао је мало сести, и то баш до њега; то је захтевала од њега учтивост...{S} Чим га је Папраг приметио, он скочи са свога места и после неколико дубоких поклона и поклончића приђе му ближе и пољуби га у руку.{S} Стари деда-Спира, који је ту параду из прикрајка гледао, накашља се зловољно и прогунђа у себи: „Но, и то мора да је неки Шваба!{S} Шерет!...{S} Млеко ли му швапско!“ После тих поклона седоше оба, и старац и зет, један до другога.{S} Међутим је каваница све више пунија бивала.{S} Чиновници и трговци долажаху, шапутаху полако и разговараху гласно, како је коме воља била; а дотле је чича-Тима са својим зетом слистио неколико чашица пеленаша и већ се поче мало живље кретати.

—Све ће то својим редом ићи — рече Папрагу. — Све сам ја то удесио и уредио, само, наравно, ти ћеш, синко, о целом нашем разговору ћутати, нарочито пред Гркињом.

— Молим, молим, слатки господине Тимо!{S} Ћутаћу као риба.{S} А, верујте, што се мене тиче, не бих вам ни пребијене парице тражио; али баш и сама њена будућност зависиће од тога.

— Добро, добро, на дан свадбе добићеш сто дуката.{S} Један је чича-Тима у Перковцу!{S} Само гледај да о томе Гркиња што не дозна! — Чича-Тима испи већ и пету, па и шесту чашу ракије и спремаше се да одлази.

— Дакле баш одлазите?{S} Е, то ми је, заиста, жао!{S} Али на беседи, ту ћемо се на сваки начин још вечерас видети?

После тога се руковаше и одоше сваки својим путем; а гости, који су још у кавани остали, гледаху за њима, говораху о прстену тако младе девојке, па се и они разиђоше; остаде само смрад од дувана и кужна задаја од просуте и попијене ракије.

У то време беше у Перковцу начелник неки Букван Суругџић.{S} Откуд њему тако име и презиме, да ли му је то тако од старина остало, или су га људи од милости тако прозвали, то вам нико не би умео казати.{S} Али да је био прост као секира, о томе би вас најмање перковачко дете могло уверити.

Растом је био осредњи, а у ширину је много боље напредовао: два добра човека тешко да би га могла обухватити.{S} Родом је био однекуд из ужичког округа, то се, уосталом, видело и по његову јужном наречју.{S} Некако наскоро пре те перковачке беседе обудовео је, те због те своје жалости није могао синоћног вечера сам лично на беседу доћи, него је послао варошког полицаја, да он његово место заступи и да му ујутру рапортира, шта се све на томе детињем вашару говорило и радило.{S} Полицајац је, опет, са своје стране савесно извршио налог свога претпостављеног, преџоњао је у омладинској дворани сву ноћ, пио је с њима, здравио се; а ујутру је отишао, да све рапортира, колико је и шта је од целе те комендије упамтио.

Таман је полицајац из начелникове собе изишао, а уђе гросмутерка у својој обичној црној хаљини; проседу своју косу склонила је вешто под црну капу, само је један смеђ прамичак, који још није избелео, пустила низ зелене очи; у лицу је и по себи била бела, али да би добила и ону здраву румену боју, узела је још код куће парче храпава сукна, па се њиме трљала по лицу, све док није природна румен дошла.

Кад је стара госпођа видела господина начелника да је још у неглижеу, она се хтеде удалити, али он викну, јутрењом походом пријатно изненађен: — А камо наже, госпођо?{S} Не каза ми ни „Добро ти јутро, враже, ја чоече!“ и већ ужди ка и метиљава овца, те настрану, у бијег! — Он приђе к њојзи и хтеде се с њом руковати, а стара се госпођа стаде бојажљиво измицати пред њиме.{S} Њему је то било смешно, те се, старац, грохотом насмеја: — ’Ма, кумим те Богом, госпођо учитељице, шта је теби?{S} И не сједе, а већ се спремаш одлазити! — И он је узе незграпно за руку, па је посади на миндерлук, па, онако у кошуљи, неочешљан, само што је обукао своје плаве панталоне, посади се и он до ње: — Српске ми вјере, рећ’ ти морам, е ми је баш драго што си ме тако сабахиле походила, госпо!{S} Чини ми се е ћу баш са тебе вас дан данашњи имати среће.

И он је помилова по њеним старачким, али доста пуначким, образима. — Па де, кажи, дијете, каквим ли се послом до мене, сиромака удовца, закани?

Стара госпођа беше се у лицу још већма запурила, те, онако збуњена, није, сирота, знала, никако да искаже, због чега је до њега дошла.

– Дошла сам, знате, што ’но реч...{S} А, управо, да вам кажем: била сам на синоћној беседи...

— На бесједи? — повтораваше начелник. — Е, гле ти бруке!{S} Дакле и ви сте били?{S} Ви!{S} Па да то мени онај грбави полицајац не јави!{S} А бих, вјере ми, само вас ради дошао.{S} Е, е!...

— Нисте ништа штетовали, господине, — рече гросмутерка, спремајући се да што жешћом ватром нападне на несрећну Гркињу. — Ви бисте се, као власт, само компромитовали, да сте се ма и показали у онакоме друштву...{S} О, господине!{S} Ви немате појма на ком је степену покварености данашња младеж!

Начелник се примаче ближе њој, па онако намигујући, као што само Ере знају, поглади је по запуреном образу:

Гркиња је прошла кроз целу чаршију.{S} Кога је год у путу или пред дућаном видела, она му се поклонила, погледала га је својим чезнућим погледом, па је ишла даље, као нека славом увенчана глумица.{S} Па ако је још у путу срела некога од оних младих зврндова, што су на синоћној беседи суделовали, с њиме се, као са саучесником сопствене прославе, и руковала. — Дакле, млади господине, јесам ли синоћ моју декламацију као што ваља одекламовала?

— Неописано!{S} Неисказано!{S} Јединствено!... — одговарао би зврндов..{S} И тако би, задовољно смешећи се, ишла даље.{S} А кад је прошла главну чаршију, и већ дућани постајаху ређи, —- тек на погдекоме ћепенку видиш два-три црвена лонца, једну чинију са сачмом, другу с кремењем и са направљеним бокорићима жутога смиља, — она поче мало брже корачати; а кад је и последњег дућанчета нестало, Гркиња удари налево, кроз једно тесно сокаче, па прошавши онуда, упутила се право горњој мали.{S} Ту, у томе усамљеноме крају, ретко је кога сретала, а кад би кога срела, тај би стао и гледао, не што би на њојзи било нешто — осим натовареног белила —- необично, него, просто, што су се у томе крају ретко виђале жене „из бољег сталежа“, као што се у отменијем свету говори; а и кад би каква трговкиња или начелниковица својим извесним послом те ратарске крајеве походила, да не пада толико становницима у очи, узела би на себе неку голему стару бунду, па би се умотала у какву црну исхабану шамију, само да се, колико толико, са онима изравна, које је наумила походити.{S} Наравно, да се лепа Гркиња на таке маленкости није обзирала.{S} Она је сасвим безазлено, онако по новосадски, раширила свој зелени амрел, пустила дугачке шлепове, да се по прашини вуку; а, овамо, како би се беле шлинговане чипчице на паргарској сукњи боље видети могле, подигла је предњи скут своје тунике чак до више колена.{S} Жене и деца су се, истина, мало бекељили на њу, али нико, па ни сами сељачки пси, који су је, урлајући, облетали, не смедоше јој на близу приступити.

Већ је била скоро на крају горње мале, откуда се виде зелене утрине, што се од самог Перковца до у Миличево пружају; али госпођа Гркиња није за онда наумна била да се лепом божјом природом бави, да се диви шареним ливадама и загаситом зеленилу прастарих лугова.{S} Она тамо ни погледала није.{S} На самоме крају мале, између неких кошева и шљивика, пружао се коровом обрастао сокачић; у њему беше само једна кућица, кровином покривена.{S} Око ње се подизао од дебелих врљика плот тако велики, да се од њега једва видео искривљен оџак, који је од плетара био начињен, а жутом земљом тек само површно излепљен.{S} Из оџака је куљао густ дим; па како је време тихо било, падао је доле на земљу и повлачаше се, као нека провидљива плава магла, по густо засађеним шљиварима и по узаноме сокачету.{S} Гркиња је белом марамом запушила нос, да не би удисала онај смрдљиви ваздух, што се са димом ширио.{S} Кад је дошла до вратница, она трже за једно парче конопчета, а незграпна дрвена врата се, шкрипећи, отворише.{S} Далеко тамо у шљивару чуло се, где псето лаје, а унутра у кући потмуло је кашљала стара баба.{S} Кад је Гркиња кућна врата отворила, једва је могла бабу и назрети; онде, поред ватре, чучала је та стара жена, а дим је око ње са тако несносним смрадом куљао, да се сирота Гркиња једва на ногама држала.{S} Та баба, коју је наша декламаторка походила, беше у целоме округу чувена врачара.

Четвртак је освануо, а у само свануће дође и Папраг у чаршију.{S} Отишао је мало до деда-Спире, узео је четку, очеткао своју атилу, умио се, загладио косу, попио је каву и спокојно очекиваше учитељски колегијум, за који је, наравно, добар стојао да неће изостати, као што се ни преварио није; јер не прође ни четврт сата, а учитељи трећег и четвртог разреда уђоше у деда-Спирину кавану.{S} Били су у жестокој неког препирци тако, да од целе распре ништа друго ниси могао чути ни разумети, до да се говор водио око десет учитељских класа.{S} И учитељ првог и учитељ трећег разреда хвалили су поделу учитеља у десет класа, којој је основа дубока мудрост.

— Молим вас, господо, — доказивао је учитељ III разреда, — то ћете ми тек допустити, да у сваком сталежу и свугде има постепености, која се код нас учитеља основних школа назива класа!{S} Узмите за пример и саму православну веру.{S} Јуда нема те важности, коју има Св. Петар, а од Св. Петра је, опет, у рангу већи Св. Илија, и то тако иде у бесконачност.

— Е, баш кад тако у тим класама уживате — смејао се учитељ IV разреда, — штета што није удешено деведесет и девет класа учитељских, па макар ниједна класа немала више него девет пара чаршијских повишице, колико само одликовања ради, ради ранга! — А кад је у кавани приметио и младога Папрага, који му је и сувише својим изнутрашњим задахом ударао на црквени тамјан, а својом углађеном спољашњошћу на филистарску помаду, није могао од смеја да се уздржи и у себи да не проговори: ево још једног човека од ранга; а после додаде, иако је о противноме био уверен: — Ево, у литру ракије и четири каве, па нека г. Папраг реши, а ми да пристанемо: да ли је подела на десет класа боља и пробитачнија за учитеље, или је боље онако по староме, без класа?

— Господине! — рече најозбиљнијим тоном млади богословац. — Угарска је призната као најобразованија држава после Француске, а сама Пешта по себи са Будимом у нечему је надмашила и Париз...

— Знам, у чему — прекиде га учитељ IV разреда. — У окладу, да сте у тој надмашности разумевали маџарску нарогушеност...{S} Е, јесам ли погодио?

— Не, господине, то нисте — рече, скоро сажаљевајући, Папраг; — напротив, ја сам у најпростијем смислу казао, да су Маџари после Француза најцивилизованији народ.

Међутим, док је стара госпођа, по своме, доста вешто смишљеном, програму, утрвене и неутрвене београдске стазе обилазила, шуњајући се из једног „надлежателства“ у друго и обилазећи све могуће господске станове, у намери да све оне, који јој сујети не ласкају, једним ударцем упропастити, — донде је у Перковцу текло весеље.

Учитељ Тима је заклао петоро јагањаца, па је ту било чорбе, капаме, печења, до миле воље; навукао је вина, да је сва авлија заударала на њега; а лепа Гркиња је намесила палачинака, гурабија, па и саме торте и куглова; једно се само чудила, што осим проте, који је баш до кума седео, нико не хте од свију тих посластица ама баш ни окусити.

Кад су се гости, добро угрејани, ухватили у коло, и она нађе прилику да мало ближе приступи господину проти; а онда ће му шанути:

— Е, оче прото, како вам се допадају ови моји куглови?{S} Па гурабије, па палачинке, па торте...

— Преизредно!{S} Лепо!{S} Неописано!...{S} Откако је моја протиница преминула, још нисам таке сласти окусио...{S} Али кад помислим какве су их ручице месиле, онда се не чудим!...

И он погледа најумиљатијим погледом у лепу Гркињу; а кад му је она истим таким погледом одговорила, он задовољно стаде намештати свој црвени појас на испупченом трбуху, а после јој намигну...{S} Она се, као неко невинашце, застиде, обори очи доле, па га тек онако, полуотвореним очима, испод трепавица погледаше.

— Господине прото! — рече тихо; — свачему има времена; видите, да нас сви гледају, да нам завиде!

— А довече, кад се ваш даскало од вина умори?...{S} Имао бих вам нешто и саопштити!...

Гркиња климну главом, одобравајући, и одскакута даље...

Коло је, међутим, играло све живље и веселије; млади момци се ознојише, девојке се заруменеше, и већ понека би се од умора пустила из кола, али не да понос: но, то би тек лепо било, да се уморила!...{S} Таки случај се у Перковцу још није догодио...{S} Најпре треба свирац да се умори, дувајући у гајде, или да ожедни, те да за љубав чаше вина престане свирати, па се тек у томе случају, у највећем смеху и пљескању, распусти коло...{S} Али и јесу здраве паланчанке!{S} Свака је пуна, једра, образи да прсну, покрети лаки, неусиљени; а не као Београђанке, што своје лено корачање називају грациозним ходом, а од белила и руменила замишљају оне дивне ружине боје; а што су им они заклопци испод трепавица модри, то и не узимају на ум!

Само су учитељи са још неколико остарелих грађана, са кумом, протом и старим сватом, остали за пуном софром.{S} Наравно, да су се и они ознојили.{S} Учитељ четвртог разреда скинуо је и капу и капут, откопчао на кошуљи рукаве, па за сваком искапљеном чашом тек ће уздахнути:

— Ала је то погана врућина!{S} Колико ли тек мора младожењи бити?

А после се некако враголасто осмехну, узе капут, обуче га на рукаве, закопча прслук, а косу је згладио с чела, после се примаче увету свога колеге, учитеља трећег разреда:

— Баш никакве уљудности не знамо, драги пријатељу! — шапутао је. — Толика услужност од госпође Јоханиде, и ми ниједан да се сетимо, па да јој наздравимо!...{S} А сви знамо, да је из Новога Сада!{S} А у Новом Саду би се срушио тороњ на саборној цркви, кад би се „код Пужа“ попила и једна кватерка вина без петнаест здравица.

— Па јеси ли смислио, како ћеш јој здравити?

— А нашто то?...{S} Ја ћу онако по новосадски: егзабрукто.

И он се диже са столице, накашља се мало, узе чашу, уздиже је увис, па онда поче крупним гласом говорити тако, да су гости, хтели не хтели, сви умукли, чекајући, шта ли ће он, онако накресан, изговорити.

— Господо и браћо! — узвикну с највећим патосом четврти разред. — Писмо и куму, и старом свату, па и младенцима, и њиховој својти, у здравље; али ја сад желим, уколико ми силе допуштају, да наздравим нашој лепој домаћици, вредној госпођи Јоханиди.

Сви се гости ућуташе, а чича-Тима и прота зинули од чуда, па се већ унапред боје, да им се како идол не повреди, — нарочито чича-Тима, који је свога колегу познавао, да нема речитости, и, кад у пићу говори, да ће ма што лудо изговорити.

— Господо и браћо!,.. — понављаше, заплећући, четврти разред. — Да Бог поживи нашу добру... није добру, него лепу Гркињу... хоћу рећи, Јоханиду... и њенога даскала, да и њему Бог не украти, да им се обојима види и чује, здравље и напредак, добри гости у кући, а годишње бар десет учитељских класа у џепу!

Трећи разред га гурну лактом.

— Та зар не видиш — шану му, да се и прота и чича-Тима мргоде?{S} Ћути!...

— Да им Бог поживи дечицу, и, дабогда, се ројила по кући, као пчеле у кованлуку!

Чича-Тима поче зловољно кашљуцати, а прота је оборио очи...{S} Трећи разред га опет гурну лактом, али ништа не поможе, он је баш хтео све да изговори:

— Да, где сам, оно, стао?...{S} Право, у кованлуку код деце...{S} Е, па, дабогда, као што она најмања пчелица позна своју кошницу, тако, дабогда, свако њино детенце да позна свога оца!..

Сви гости прснуше у смех; а прота се намргодио, па само што рече куму до себе:

— Ето несрећника, и опет се опио!...{S} Е, сад тако што да чује господин министар, заиста би га истерао из службе!

Чича-Тима се примаче ближе њему, па га тек онако испод обрва погледа љутито, а очи му севају од једа:

— Лепо, вала, господин-колега!{S} Оно, касти, кад сте мислили вређати, нисте требали ни да говорите!

— Шта, да нисам опет што погрешио?...{S} Е, кад је тако, сад ћу ја све то поправити!

И пре него што је чича-Тима могао да предупреди даљи говор, четврти разред се подиже и поче наново говорити:

— Па онда желим од свег срца, да им женска деца буду лепа и бела као белило на лицу лепе домаћице, а мушка црномањаста као гарило на њеним обрвама!...

Сутра-дан су у затвореној соби седели чича-Тима и лепа Гркиња.{S} Чича-Тима беше мало забринут, а госпођа Јоханда изгледаше срдито: очи јој севаху у раздражености, око усница она борица све је дрхтала од љутине; а како се још није била набелила и наруменила, њени суви збрчкани образи беху жути, од прилике као рђава лојана свећа.

— И тако, за љубав оног дериштета, ви мене да обманене!... — говорила је љутито... — Зар је то ваша поштена реч?...{S} Срам вас било...{S} А онда сте казали, па сте се заклињали, да ћете ми одмах после свадбе купити црну свилену хаљину!...{S} А сад...{S} Гром вас спалио и с варалицом!

— Не могу!... — јадиковао је чича-Тима.{S} - Не могу, сунце моје!...

— Сунце ваше|...{S} Хо, хо!..{S} А да ко је онда опирача?...{S} Од кога направисте и ово и оно, те ме већ и свет гледа као неку кугу?...{S} Зар ви мислите да ја не знам, шта се у Перковцу о мени говори?...{S} Ето, баш о Духовима била сам у цркви, а за мојим леђима шапуће попа-Ђокина попадија са госпођом помоћниковицом: „Красна жена, млада па лепа — вели — па у каквога се зврндова загледала!“...

— Оно, касти — рече чича-Тима мало увређеним тоном, — та то, ваљда, није мене мислила...{S} Можда кир-Николу?....

— Вас, вас!...{S} Никог другог, него вас!...{S} И ја вам кажем: ако ми још овога месеца не купите црну свилену хаљину, ја вас више никад погледати нећу!..{S} А донде да се нисте усудили приближити се мени и називати ме свакојаким мазним именима!

Сутрадан беше на лађи између Базјаша и Београда пуно путника, који су путовали својим послом за Београд.{S} Неки су се по „фердеку“ шетали, премишљајући о својим домаћим и шпекулативним пословима; неки су, наслоњени на големе бале трговачког еспапа, сасвим безбрижно пушили, или су, и не мислећи, гледали у сиву даљину, други су доле у лађи јели бифтека, а залевали га прилежно вином; а чича-Тима ухватио место за једним асталом близу корманоша, па онде простро своју шарену мараму и нешто из ње вади, па ређа по асталу, а кад му се ко од путника приближи, он брижљиво заклања своју мараму руком, као да се боји, е ће га ко похарати.

— А шта ти је то, учитељ-Тимо2... — запитаће га један трговац из Перковца, који је такођер на истој лађи путовао.

Учитељ Тима га погледа, а збрчкани образи му се развукоше на смешење:

— А зар не видиш?

— Та видим — рече трговац; — рекао бих, да су неки комадићи олова?... ’Ма где их толико накупи?

— Олово! — понављаше Тима. — А да шта је срма, кад је ово олово?...

Трговац га погледа зачуђено, а после климну, сажаљевајући, главом, па тек што полугласно рече:

— Сиромах старац, шта је дочекао!,..{S} Па здравља ти, учитељу, — додаде гласно, — шта мислиш с толиком срмом чинити?....

— Хе, хе!...{S} Ово велико парче, које сам растопио од Гркињиних чарапа, то ћу поклонити моме једном човеку, што је у министра израдио, да ме у дваестпету класу премести.{S} Јест!...{S} А ово друго ћу продати Чивутима београдским, згрнућу новце, па ћу да подигнем у моме винограду пивару; кућу већ имам, а воду ће ми вући кир-Никола..{S} А ја и Гркиња, ми ћемо пити све тазе пиво; а њена деца ће нам певати „“.

И чича-Тима стаде се кревељити, певајући на сав глас