Данас ми је дан рођења мога.{S} Ево прођоше већ двадесет година, од како сам света угледао у мирном и срећном дому добрих родитеља својих.{S} И кадгод ми овај дан дође, да се сам собом рачунам, мени је тако, као да ми срце уједно и плаче и пева.{S} Силна ме туга обузме, кад се сетим прошлости своје, прошлости пуне јада и суза; но кад опет помислим на лепу будућност, која преда мном отворена стоји, и у којој се дивна звезда сјаји, љубав моја к роду своме наслеђена од врлог оца мога, која ће ме у животу навек руководити, онда сам опет задовољан и весео.

Година 1848 дође главе добрим родитељима мојим.{S} Још се тако живо сећам онога дана, који нам онако грозно упропасти сву породицу нашу.{S} И кадгод себи те страшне појаве представим, мени одма лете сузе из очију...{S} Отац ми беше народни учитељ, код којег сам и ја онда у школу ишао.{S} И он се с народом сложи, да иду пред село, да непријатеља храбро дочекају и да се боре до последње капи крви за народност и слободу своју.{S} Када је у бој пошао, беше врло озбиљан, али не беше ништа жалостан.{S} Пољуби се прво с мајком, па онда пољуби мене и Данку, млађу сестру моју, која је онда тек навршила трећу годину.{S} Он оде, а мајка ми стаде пред школска врата и дуго за њим гледаше, гледаше сузним оком тешко уздишући.{S} Ја као дете нисам имао ни појма о рату, па за то сам је непрестано и питао, шта је тако боли?{S} Но она ми не хтеде да открије тугу своју; лакше јој беше, да је сноси сама.{S} С тога ја безбрижан одох да се играм.{S} Читава гомила деце скуписмо се у порти и почесмо се играти рата.{S} О да слатке игре!{S} Непријатеље наше истерасмо из порте на поље, а смеју и весељу не би краја.{S} Тек пред вече уморан дошавши дома затечем мајку своју, где сама забринута седи.{S} Ја јој почех приповедати, како смо се играли рата, како смо наше непријатеље потукли, па ће и отац мој тако исто потући све непријатеље своје.{S} На лицу мајке моје сину при овим речима блажен осмејак и она ме нежно погледа, а у том погледу беше толико наде и радости, колико зебње и слутње!{S} Тај поглед ја сад тек схваћам и разумем, а онда као дете само сам га дубоко у срце усадио. — Мало пре, него што ћемо лећи, дође једна жена матери мојој и рече јој, да ће се наши најдуже сутра у зору с непријатељем ударити и да многи остављају село и да беже даље.{S} Мати моја при овим речима погледа брижно на нас децу своју и рече нам, да одма идемо спавати.{S} Ми легосмо, а оне се две још и даље разговараху.{S} Кад сутра дан још пре зоре затутњи нешто као грмљавина по селу тако јако, да се сва кућа затресла.{S} То беху непријатељски топови.{S} Сви одма поскачемо с постеље, но какав ужасан призор беше пред нама!{S} По улицама трчаше свет плачући, вичући, лелечући...{S} Старци, жене и деца, све то беше у гомили и као поплашено стадо трчаше тамо и амо!{S} Но то још не би било за мене тако страшно, да се не показа по селу ватра, која све небо ужасно осветљиваше, те тиме и призор на улици поста много грознији.{S} Одмах ми мајка дочује, да су до хиљаду Маџара обишли наше људе и војнике, да су преко Тамиша мост ударили, у село ушли, те палити, убијати и пљачкати почели.{S} Вика и вриска стаде се на све стране разлегати.{S} Неколико слабачких стараца, неколико жена с децом на грудима појурише у цркву, која беше одма до школе, да тамо потраже заклона и уточишта.{S} И моја мајка узеде Данку на своје груди, а мене за руку, па потрчи и она у цркву.{S} Но не прође ни неколико тренутака, а оно нам стиже ужасан глас, да Маџари цркву пале, а у порти људе секу.{S} Ох!{S} И саме иконе као да задрхташе од љуте вриске, од силна бола невиних људи!...{S} И Маџари грунуше у цркву, да и то свето место опогане сечом и тучом!..{S} Ја се још толико сећам, да сам се у тим страховитим тренуцима изгубио од мајке своје, па у гомили уплашеног света истрчим из цркве на поље, прескочим пола срушени зид, па са светином бегати стадох.{S} Куд сам бегао, то нити ја, нити остали знадосмо.{S} Ми бегасмо, само живот да спасемо; ми бегасмо од сурова и грозна непријатеља, не мислећи, где су нам сродници наши, шта је с њима?..{S} Но тек одмакавши од села освртох се натраг, освртох се јадан, па шта видех?{S} Видех велику кулу наше лепе цркве, где се у мору пламена васколиког села и сама у пламен завија!{S} Тада ми тек паде на памет мајка моја и сестра Данка!.. „Ох!{S} Боже!“ — повиках у очајном страху своме, дршћући као прут на ватри — „Моја мајка сада гори!{S} Моја сестра гори!{S} Ох!{S} Оче!{S} Оче!...“ И ја се бацих на земљу скоро онесвешћен...{S} Људи, који туда трчаху, викаху ми непрестано, да бегам, ако ми је живот мио; но ја те опомене не хтедох ни слушати.{S} Можда би ме светина и прегазила, да се не нађе један постарији човек, који беше на колима, те видев ме и познав ме дигне ме на кола, па онда стаде даље да гони.{S} Од тог тренутка врло мало знам, шта се са мном догађало; тек пред вече почех к себи да долазим.{S} Ја бејах у селу Ј—, код зета истога човека, који ме на кола узе.{S} Неко сам време плакао, и кад ови добри људи видеше, да сам још сањив, они ми опет наместише постељу, у којој брзо на ново заспах. — Сутра дан добисмо новости из

Т—, да је село спаљено и да нису тек неколико кућа остале на миру.{S} Црква је сасвим изгорела.{S} Маџари су потучени, али и многи наши платише главом; само се још није знало, ко је све погинуо?{S} За оца свога не могох друго ништа чути, осим да се храбро борио; а за мајку и сестру баш ниједне речи.{S} Но после подне добих много црње гласове, које ми тада за навек срце ранише.{S} Чух, да ми је отац у боју погинуо и да су га једва познати могли, тако је био нагрђен и осакаћен!...{S} О слатки оче!{S} Твоја смрт ми је јако ранила срце моје; твоја смрт начинила је мене бедним сирочетом: али уједно и младо срце моје српским духом напунила!{S} О слатки оче!{S} Ако ми да Бог, да се и ја кадгод удомим и оцем постанем, то би била за мене највећа срећа, кад би се моја деца поносила са мном тако, као ја с тобом!...{S} Тек после неколиких дана чух и за мајку своју, да лежи бона код једног рођака свога у И —.{S} Нашав брзо прилику одох тамо; но док ја стигох, она беше већ мртва, те ја и сестра моја остасмо сирочад без оца и мајке...{S} Она је живот свој жртвовала деци својој, јер патећи се с малом Данком при страшном појаву, који се у цркви дешаваше, она се разболи и умре.{S} И њена смрт лепа је тако исто као и смрт оца мога: док ми отац гине бранећи народност своју, мати ми умире чувајући децу своју. — Но и народ не оста неблагодаран врлом оцу моме, он указује благодарност своју на мени, јер ме помаже, да се школовати могу. —

Моје је стање јадно и бедно, но ипак млад сам и здрав сам, па се тешим, да ће све моје невоље ваљда кад тад престати, те ће и мени једном сунце среће синути!{S} О кад бих још сестру своју обезбеђеном видео!{S} Сирота Данка!{S} Она још више пати него ја...{S} Да још стрица немам, који је колико толико пази и васпитава, сам Бог знаде, шта би с њоме било!{S} Па и он би њој много и радо чинио, али шта ће јадан, кад ни он ништа нема; а при том има жену, која носи само облик људски; — у осталом ја му морам јако благодаран бити и за то, што је код себе држи и што је хлебом храни. —

При свем том, што сам могао мислити и знати, да се стрицу моме морало штогод ванредно десити, ипак не бејах у стању да верујем црним слутњама својим.{S} Не хтеде ме нада да остави, да ћу у П— наћи сестру своју, која ће ме весело дочекати и да ћу видети стрица свога, ма било да болан у постељи лежи.{S} Но што ова борба наде са слутњама дуже трајаше, то биваше све жешћа: срце ми поста жалосно, јер у машти својој често гледах сестру своју остављену од целога света, па је мени на груди пала и о врат се мени обесила, па ме плачући преклиње, да је узмем к себи, да јој будем не само брат, већ и отац, јер она никог, никог нема!..{S} Но то тешко расположење као да беше само претеча оне тешке несреће, која преда мном стајаше и на мене с отвореном чељусти чекаше.{S} Кад дођох у П—, упутих се одма стану стрица свога.{S} Идући улицама гледах на све стране, да ли бих гдегод њега или Данку опазио и мишљах, како ће ми бити, кад се с њима састанем.{S} У таким мислима дођох до стана стрица свога и у мени се поче опет нада са слутњом да бори: нада, да ћу се сада састати с Данком својом, и слутња, да ћу ступити као непознат, за којег нико и не зна, да живи на свету.{S} У дворишту као и у кући владаше нека необична тишина и мени поче срце тако јако куцати, као да би хтео на поље да искочи, јер не могаше више да сноси загушљиве јаде црних слутња мојих, којих ми груди већ препуне беху.{S} Моје расположење беше тако тужно и ја бејах сав тако узбуђен и осетљив, да ми требаше само једна једина реч, која би ме дирнути могла, па да одма у плач грунем...{S} Стојећи пред вратима сећах се некадањих дана, кад сам код стрица као дете становао, када сам иста врата равнодушно отварао и затварао, равнодушно преко прага прелазио, а сада?{S} Сада ми се учинише та иста врата тако чудна и тако тајанствена, као да ћу кроз њих у рај или у пакао!{S} Најпосле освртох се на све стране, па онда полако закуцах на врата.{S} Но то куцање беше по свој прилици слабо, да га нико ни чуо није, те с тога сада закуцах јаче.{S} Не прођоше ни два три тренутка, а ја чух, да се изнутра врата отварају и да неко к мени иде.{S} Ја стајах као запета пушка.{S} Но како ми би, кад со врата отворише и ја спазих мени сасвим непознату женску, која ме посве хладно упита: „Кога тражите?“ Ове ми рочи прођоше као лед кроз кости, но ипак ми нова мисао у глави сину:{S} Да се није кудгод одселио?{S} Те за то запитах исту госпу: „Молим вас лепо, не бисте ли ме знали известити, где се сада бави Светозар С—, који је пре неког времена овде становао?“ — Светозар С—?{S} Па он је још пре месец дана умрьо!{S} Госпа му се некуд одселила, и то још са једном девојком, а куда, то вам не знам рећи. —

Мени се беше свет окренуо и ја је погледах очајничким оком.{S} Она ми стаде још нешто говорити, али шта, то нисам чуо.{S} Одма пођох хитно на поље, но ми ноге стадоше на једаред клецати, а у очима не могох суза задржати.{S} Изиђох на улицу.{S} Свет иђаше тамо амо; не знам, да ли ме когод гледаше или не; доста то, да корачах све хитније, само да бих што пре из вароши изишао, да дођем на пољану, да тамо седнем, да тамо плачем и јецам, да се тамо на живот жалим!..{S} Кад сам из вароши изишао у поље, онда тек пустим сасвим на вољу срцу своме...{S} Читав час ходах тако, ни сам не знајући, куда и за што?{S} Но кад почех осећати, да су ми се ноге умориле и да ме глава боли, седох крај пута под једну тополу и дуго, дуго гледах око себе, а очи ми беху непрестано пуне суза.{S} Мисли ми се разиђоше тамо амо, као голуби, кад полете по свету, да хране траже: но се опет онако исто враћаше, јер ниједна не могаше нигде ничега наћи, што би ми могло тугу да ублажи.{S} Због моје туге и умора мога смилова се најпосле сан на мене и он ме из овог патничког света пренесе на лаким крилима својим у свет мира и спокојства.{S} О кад бих могао за навек успавати све јаде своје тако, као што беху успавани сада, како бих срећан био!{S} Но то је мени немогуће, јер моји јади успавани су дотле само, док и ја спавам, и кад бих јаде своје хтео за навек успавати, морао бих и сам за навек успаван бити...

Мој благи санак прође, и кад опет видех црну јаву пред собом, мени се туга као каква змија опет у срце увлачити поче, а из очију ми на ново потекоше сузе.{S} Срце ми пуцаше мислећи на сестру своју, мислећи на жалосно стање себе самога, како сам бедан, да јој ни у чем помоћи не могу, а лик покојног стрица мога стајаше ми непрестано пред очима.{S} Но док ја крај пута тако мишљах и премишљах, поче се сунце полако к земљи да спушта.{S} Уставши са зелене траве отрже ми се тешки уздах из боних груди, јер ми паде црна мисао на памет: куда ћу сад?{S} На коју ћу страну сада да се винем?..{S} И не премишљајући дуго упутим се најближем селу, надајући се, да ћу тамо ваљда наћи кога, који ће ми за сада пружити руку своју.{S} Па тако и беше, јер добрих људи има свуд на свету. — Одатле до манастира морадох још читав дан путовати, где тек јуче пред вече стигох.

Јесам ли могао другчије и боље урадити, него што сам урадио, не знам; тек ја одох, а не рекох Љубици ни „збогом!“ Читав дан путовасмо и једва ноћу стигосмо у Т—, где одседосмо код учитеља Бранка, који је дошао на место оца мога.{S} Ах!{S} Како ми беше, када ступих у овај дом, у којем сам провео златно детињство своје!{S} Толико лепих и светих успомена вежу ме за овај дом, и мени тако би, као да у овом тренутку постадох опет дете; но не више безбрижно, весело дете, већ дете с тужним срцем и сузним оком!..{S} Чињаше ми се, као да ћу сад у ходнику наићи на оца свога и мајку своју, да ће ме радосно стиснути на груди овоје, а ја ћу им рећи, да сам нашао Данку!..

Учитељ нас радосно прими и рече, да му је мило, што може да угости сирочад врлог претходника свога.{S} Од дугог путовања као и од неспавања прошлих ноћи бејах тако уморен и слаб, да се једва држах на ногама, те с тога на скоро смести ме добра домаћица у тако звану „гостинску собу,“ где ме бела постеља прими на своје меке груди и скиде тешки терет с уморених крила душе моје.{S} Бејах жељан санка, те сад га добих и тај ми санак беше сладак, као што је дојенчету мајчино млеко слатко. — Кад сутра дан устадох и с Данком изиђох у двориште, оживе ми на једаред све детињство моје!{S} Ту још сија оно исто сунце, још се плави оно исто небо!{S} Све је оно исто и свега се сећам, свега!{S} Ту сам пред школом са својом другарицом Марином седео толико пута рано у јутру и сунчао се на пријатним зрацима топлога сунца; мајка би дошла к нама, па би се на нас насмејала и обоје нас пољубила, одвела би нас у башту и тамо нам цвеће брала...{S} А на овом месту, ту на крају ходника, кад сунце залажаше, сеђаше нам отац толико пута удубљен у бриге своје, а к њему би мајка дошла и поред њега села.{S} Ја бих тад отрчао у порту, да се с децом играм, ето те исте порте, но гле какав је звоник сада!{S} Такав не беше пре!{S} Сад је са свим низак и жалостан, не изгледа ни најмање тако поносит као што изгледаше пре кад се дизаше чак у облаке!{S} О мој Боже! он изгори у оно кобно доба!..

Одох с Данком у цркву и стадох јој све редом приповедати јер она се ничега не сећаше.{S} Она сузним оком гледаше у мене и светим страхом ходаше по цркви, по гробљу среће своје...

Кад прегледасмо све ове споменике детињства свога, а ми се полако упутисмо на гроб оца свога.{S} Силна туга паде на груди моје, а Данка покри рукама лице своје и заплака се као мало дете, кад ступисмо гробу оца свога.{S} Она клече крај каменог крста, лепог и великог споменика страшне битке и умрлих јунака, наслони на њега главу своју и плакаше све јаче и јаче..{S} Ја стајах неколико тренутака мирно и боним срцем и сузним оком гледах то велико гробље.{S} Кобно гробље, на теби паде отац мој!{S} Свето гробље, у теби леже кости оца мога!{S} Ах, крваво гробље, Србин те таквих много има!...

О слатки оче!{S} Ти паде за народ свој и твоја деца осташе сирочад бедна!{S} Давно је од како сносе тешке јаде, од како лију горке сузе!{S} Тада беху још мала деца, а сада су велика нарасла и дођоше, да тебе посете.{S} Твоја деца плачу на твом гробу, чујеш ли њихов плач?...

И што дуже стајах на гробу, то ми туга биваше све тежа, срце ми беше пуно бола, око ми беше пуно суза...{S} Света земљо!{S} Како ме чудном, тајном силом к себи привлачиш!{S} Морам крај тебе да клекнем, морам да наслоним на крст главу своју.

Сећах се последње ноћи у манастиру, сећах се последњег састанка с Љубицом, сећах се целе прошлости своје, и то све тако силно утицаше на моје боно срце, да се и ја на једаред заплаках горко...

Кад се тако наплакасмо, умирени и утешени вратисмо се у село.

Сутра дан рано зором кренусмо се даље на пут.{S} Данка хтеде да идемо и на мајчин гроб, јер она сирота и не знађаше, где нам је мајка сарањена, а хтедох и ја, и ако нам не беше сасвим уз пут.{S} Ах!{S} Место да весело с њима дане проводимо, ми тражимо утехе на њиховим гробовима!...

С мајчиног гроба настависмо пут даље и сад смо ево опет у месту, у којем сам провео већ неколике године.{S} Сад је Данка код мене, сад ће ми бити лакше.{S} Ах!{S} Лакше?{S} Још има других рана срце моје, но шта ћу?{S} Ваљда ће и време узети штогод на себе, да и оно лечи, да не лечим све сам!... —