Знате где је Св. Андреја?{S} Св. Андреја, мала варошица, лежи на десној обали Дунава, између Будима, Вишеграда и Острогона, столица најсилнијих мађарских краљева Матије Корвина и оца великог Лајоша, Роберта, и острогонских примас-патријараха.

Диван предео!{S} Пред варошицом „мали Дунав“, то јест рукав Дунава; пред очима плодним селима посејана ада; преко даље „велики Дунав“, а тамо опет остатци, развалине римског каменитог моста за прелазак римских легиона.{S} За леђи варошице и с лева бока све сами виногради и дивне планине, које се са вишеградским шумама сучељавају.{S} Ту краљ Матија и други краљеви ловили су брзоноге кошуте и јелене.{S} Па онда она лепа долина између Св. Андреје, Помаза и Будима, као амфитеатар дивовски, а у суседству древни, бели Будим-град, са чувеним купатилима.{S} Преко од Будима опет Пешта.{S} Кад се попнеш на врх планине Орловача, видиш преко плава Дунава модре, магловите брегове Ваца, а од стране вишеградске, како Дунав савија и спеши срцу Угарске.

Св. Андреја, Вишеград, Вишеград, Св. Андреја, то су сестра и брат, али близанци.{S} И радост и жалост су делили.{S} У слави видели су сувремене дивове, у жалости заједно су стењали и судбу оплакивали.{S} После славе Роберта и Лајоша насташе бурна времена по удову Лајошеву, Јелисавету , ћер босанског краља, и кад дође отимач пре стола кнегиње Марије, Карло од Драча, њега убије Форгач, и у Св. Андреји у латинском манастиру дух испусти.

Али у оно доба још није постојала Св. Андреја, та варошица, но само леп предео са манастиром.

Још мало па ће бити два столећа како се српски народ у Србији поче кретати да би се од турског ига ослободио Патријарх Чарнојевић извуче из Србије тридесет и седам тисућа породица, с којима се у Угарској населио.{S} Сви који су се иселили задржали су веру да ће се својим оружјем, а помоћу ћесарске војске, опет у своју драгу стару отаџбину повратити.{S} Оставили су Метохију.{S} Стару Србију, алем камен српске круне, изнели су силно благо и оружје, остала је најкраснија српска земља пуста, ослабили су српски народ и бацили су ослобођење васцелог Српства за које столеће назад

И опет се нису вратили.{S} По Угарској раштркали су их тамо и амо.{S} Језгро, богаштина, бачена је у Св Андреју, Будим и околину.{S} Патријарх са тисућама Срба оснује варош Св. Андреју, као нов Енеј, али Троја паде, а српски се Рим не подиже.

Патријарх после оде и стани се у српском Сиону, у Карловци, али вредни Срби у Св. Андреји за кратко време сазидаше куће, подигоше седам цркава и школу, све са красним иметком, искоренише планинске шуме и створише винограде, где роди салаксија, малвасија и нектар, прави синови дичне Метохије.{S} Трговина поче цвасти.{S} Св андрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракове; Пешта купује на св.андрејској пијаци робу, Пешта, онда још слабачка у трговини.{S} А Св. Андрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје: Ми же Сент-Андрејци, цјелог свјета славни! Леп предео, богаштина, лепо вино, красна вода.{S} Шта хоћеш више?

Сав српски жени усредсредио се у Св. Андреји.{S} Св. Андреју увек су звали, па и сад зову Сент Андрејом, но ништа не смета што је први слог „сент“, јер и Сентомаш је „сент“, па му опет ништа не фали.{S} Дакле нека буде: „Сент-Андреја“, „Сент-Андрејци“.{S} И паки, ми же Сент Андрејци, цјелог свјета славни.

И доиста, могао је поносит бити Сент-Андрејац.{S} Ту ти је било великих трговаца, знаменитих војника, чиновника ваљаних, владика и екселенција.{S} Само по гдекојег да споменемо:

Ето ти два владике, арадског и темишварског, два Авакумовића, оба „екселенције“.{S} Ето ти „фелдцајгмајстора“ Радивојевића, бранитеља Тиролске против Бонапарта, и доцније ломбардијског „командирендера“.{S} Ето ти другог Радивојевића, који се са шаком Срба против тисућа Турака брани, и кад су му „царски“ „слепе фишеке“ дали, и кад се већ пуцати не може, а он као Леонида или Хајдук-Вељко славно пада Јесте ли чули за младог „гренцхусарског“ официра Радобицког, коме су, кад је постао обрлаћман, сви у оно доба певали: Виват, виват галант, Радобицки оберлајтнант, и који је доцније у битци код Ватрама, дваест и осам година млад, јуначан потпуковник, на челу својих уланских ескадрона на душмана јуришући, погинуо: пресече га топовско ђуле преко пола и прекиде као Хајдук-Вељка.{S} А јеси ли чуо када је код Улме, код капитулације ђенерала Мака, надвојвода Фердинанд д’Есте са тридесет ескадрона кроз француску војску пројуришао, продерао, ко је у тој опасности надвојводу штитио и све ударце француских коњаника од надвојводске главе „испарирао“?{S} То је био Живко „вахмајстор“, прави Сент-Андрејац, и док је после тога живео, био је у Будиму код надвојводе довек, при свакој паради у његовој ђенералштабској свити.{S} Па шта да рекнемо о мајору Авакумовићу, који је знао на флаути и хегедама лепо свирати, да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник, тако да све оне красне српске љубавне песме које су пре осамдесет година певане, од њега произлазе.

Па каквих је било ту још ваљаних људи у осталим сталежима!

Сент-Андрејци су од вајкада врло гостољубиви.{S} Седам цркава, свака има свој „храм“, и онда онамо долазе господа и сељани, да прославе.{S} Особито „Храм Преображенија“ на гласу је у „Преображенској Цркви“, и многи долазе из Пеште и Будима.{S} Дођу чак из доње земље, Бачке, Баната и Србије.{S} Већ у очи Преображенија многи се странци показују и „великолепно бденије“ посећују.{S} Други дан, то јест о храму, бива дупком пуна црква.

Тако једне године на Преображеније, баш 6 августа по старом, стече се силан народ.{S} Дан што може бити леп, чисто азурско небо, топло али без препеке.{S} У цркви служи се света летурђија.{S} Црква пуна.{S} Који онде места нема, тај је у порти, и онде се чује служба.{S} Један младић, прави Сент-Андрејац, у порти разгледа плоче што мртве покривају.{S} Пред врати на десно једна плоча, клекне па на њој чита: „Здҍ почиваеть рабь божій С...{S} О..., поживе Лҍть 87, г. 17...“ Остало изглађено.{S} Један „Сербијанац“ у антерији и димлијама стоји до њега и пита га ко ту лежи.

Када се разиђоше који хтедоше на бал, Војко Огњан овако поче причати:

Васа Огњан, или Васа Решпект, био је син нашег чика Игње Огњана-Решпекта.{S} Које што сам од старијих чуо, које што сам видео сам, све ћу вам испричати.{S} Пред очи ћу вам ставити једну жалосну породичну слику.

Игња Огњан, наш чика, био је прави Сент-Андрејац.{S} Шта је био?{S} Не зна се шта је.{S} Рувета није имао.{S} Имао своју кућу и винограде и од тога је живео.{S} И могао је поштено од свог иметка живети.{S} Имао је жену Сару и сина јединца Васу.{S} Неописано добра, мекана, питома жена.

Чика Игња је био мало жестоке нарави, а син исти на њега.{S} Чика Игња био је и надрикњига, то јест нешто је читао, па је мислио да много зна.{S} Иначе, био је поштен од пете до главе.{S} Био је истина особењак, као понајвише њих у породици његовој што су били.{S} Тако на пример, имао је једног брата од стрица који се по други пут женио, па кад је видео да она синовима од првог мужа вуче, поче је гањати, али кад није хтела ићи, а он узе њене јастуке и перине; па изиђе пред кућу с њима, на пијацу, јер ту је кућа била, и маказама све исече.{S} Био је баш први дан Духова, но мало је ветар дувао, па раздувано перје тако је изгледало канда снег пада.{S} Јединца сина од прве жене није трпео, јер га је држао за трошаџију; није се с њиме тридесет година, до смрти, разговарао.{S} Давао је оном кога је обегенисао и новаца у зајам, ма да је тврд био, и то без обвезнице, и много му је новаца пропало.{S} И покрај свег тога није се ником тужио, држећи да би и онако временом све то његов син упропастио.{S} Када је умирао, није се хтео ни исповедити, ни причестити; рекао је околини да није у животу никога преварио, па му није до те нужде.{S} Док је живео, ма да је имао више кућа, лети код куће најрадије би се по тавану шетао.{S} Економска лозинка била му је: што год купиш, то је јевтино; што год продајеш, то је скупо.

Син његов, док му је отац живео, био је раскошан; када остаде без оца, штедљив, премда је и госта честито угостио, као год и гладног нахранио.{S} Он би рекао: „Док сам имао оца, имао сам ко ми тече, али кад га немам, бар то морам сачувати што ми је оставио“.{S} И овај је у женидби првој био срећан, али без деце; у другој, несрећан.{S} Кад је самац био, маст је на фунту куповао, и кад му ко пребаци да је то срамота, одговори: „Када имам буре масти, куварица краде по вољи, а одмах се не позна; а кад је мало, лакше је ухватити“.{S} И он, као прави оца син дао је таван још лепше оправити, прозор тавански гледа на сокак, над ’ њим красна пупчаста стрејица, као глориолета, а он намести испод ње столицу, седне, па чита, а овамо гледи у паузи ко сокаком пролази.{S} Понајвише би читао дела о социалним питањима, о источном питању, о великој Србији која се има саградити; био је ужасан српски шовениста; па онда читао би радо брошире финансијске, особито о аустријским финансијама, о могућном државном банкротству.{S} Кад би га каква цифра финансијска у брошири пекла, устао би, па би се шетао по тавану тамо амо, као мачак, прави таванородни син свога оца.{S} Али је био поштен, ма да жесток; слагао није никад, а то ће много рећи.

Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак.

Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: „решпект“.{S} Ако му се није допало, и онда „решпект“; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда „решпект“.{S} Тај „решпект“ залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња „Решпект“.{S} Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа „Решпект“, и тај до смрти остаде.{S} Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта.{S} Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.

Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину.{S} Мог покојног оца никад нећу заборавити.{S} Мати ми је пре умрла.{S} Оцу ми је било преко седамдесет година.{S} У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам.{S} Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам .{S} А ја, чешкајући га, гледао бих му у очи хоће ли ми крајцару дати, јер увек сам крајцару или две за то добио.

Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а он сиромах метне ми суву руку на главу и рече:

— Само ми је жао што не знам коме ћу тебе, сироче, оставити.

Те ми се речи ужљебиле у мозак, нити ћу их икад заборавити.

Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван.

У јутру пробудим се, чујем жубор, ларму; обуку ме, уведу ме у другу собу, ' а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен.{S} Гледим га, лице му се смеши, Бог зна какве је муке у том смешењу, на смрти, у ропцу, претрпео!{S} Али то смешење никад нећу заборавити; чини ми се канда се на мене смешио.{S} И то хладно смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха.{S} Кад су га укопавали, ишао сам и ја за сандуком, али право за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније.

После укопа, одведу ме код чика Игње, и даду ми кафе с кифлом.{S} Ја сам је слатко појео.{S} Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу.{S} Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео.

Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац.{S} Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, „хусар“.

Па како постаде хусар?

Кажу овако:

Отац му је био престрог, Васа опет жив деран.{S} За најмању ситнарију га тукао.{S} Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри по Васи; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи.{S} Кад се већ сазнало да га ма зашта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу, ма да их није тукао. „Васа ме је тукао“, то је доста, па Васа извуче фуру.

И то тукао би га страшно.{S} Када се чика Игња ражљути, он га узме обема рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје.{S} Срећан Васа ако се онда може подићи и побећи.{S} Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити.{S} Једаред у шкрипу побегне и попне се на грану на дуд; отац за њим, зове га доле, прети му: неће да сиђе; отац узме пушку, плаши га да ће га убити ако не сиђе:{S} Васа не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе: аја, неће!{S} Напослетку, отац да матери реч да га неће тући, и на материну реч сиђе.

Мати га је увек бранила, али она не поживи дуго, умре.{S} Сад настадоше по Васу тешка времена, Васа тера своје, а отац своје.

Васа постаде већ повећи.

Васа се није рђаво учио, и рад је даље учити.{S} Отац рад би га учити, али тако да иде у богословију, а после опет у калуђере, да постане владика, екселенција.

Треба знати да су Сент-Андрејци своје синове радо давали у калуђере, да постану владике, у солдате, да постану ђенерали; ако се то покида, онда за адвокате и трговце.{S} Чика Игња страшно је мрзио адвокате.{S} Увек би сину говорио: „Хоћеш ваљда да будеш адвокат?{S} Од тог неће ништа бити!{S} То су варалице!{S} Има их као кусих паса“.{S} Када је видео да се два пса кољу, рекао би: „Гле како алегирају“.{S} Кад је питао Васу хоће ли у калуђере да постане владика, он је казао да воли бити хусар него владика.{S} И већ од дванаест година деран треба на што да се одважи, да не буде од њега клуподер.{S} Али Васа неће да буде друго него хусар.{S} Ту чика Игњи ни битка не помаже.

Док је мати живела, донде је још све добро ишло:{S} Васа је имао заштите.{S} До душе, сирота мати јако га је мазила, што строгом оцу није ишло у рачун.{S} Мати му крадом додавала што за децу није, као новац, и научио се коцкати, па после и картати.{S} Почео је од „фрише фире“, па ће доцније дотерати до „макау“.

Већ у детињству су му решиле судбу две крајности: претерана строгост очева и материно мажење.{S} Измеђ њих ће сад као измеђ Сциле и Харивде бродити, но хоће ли добра пристаништа наћи, видећемо.{S} Боље је да је отац мало попустљивији био, а мати оштрија.

После материне смрти отац је држао газдарицу, — а да шта ће? — а покрај газдарице једну малу девојчицу, Аницу, једно сироче две године од Васе млађе.

Газдарица, Софија стара, није баш у вољи имала Васу, јер се у ћуди много са оцем слагала, па доказивала све, и због ње је много пута био Васа лупан.{S} Аница, пак, држала је Васи страну, и увек му сваку опасност доказивала.{S} Увек би плакала кад отац Васу туче.{S} Искрена, добра душа!

Васа је у битке тако већ огуглао да је напослетку примао их као свакидашњи хлебац.

Деца му се ругала: „решпект“.{S} Био је врло куражан, па кад му ко то рече, а он јуриши на шегрте и ђаке, ма их колико било.{S} У нужди и камењем се помагао.{S} Већ из далека је на сокаку познао ко ће га задиркивати, па већ иде да га туче пре него што ће му викнути: „решпект“.

Тако једаред види из далека једног који му обично „решпект“ подвикиваше.{S} Васа је на сокаку, а отац му стоји код капијских врата, раскречио ноге, па пуши, и гледи дерана.{S} Васа види оца, приђе к њему па рече:

— Отац.

— Шта ћеш?

— Видиш оног онамо?

— Па онда?

Васа је већ свршио код куће „славеносербске школе“ и прву латинску.{S} То је могао у Сент-Андреји изучити.{S} Мразовића граматику знао је у прсте.

Но на страну све те школске књиге, Васа је најволео читати српске јуначке песме, из неких старих „собранија“.{S} Што је год читао о јунацима, све је држао да се баш то тако збило, ма да је на немогућност наличило.{S} Како сече Арапе Краљевић Марко, јунаштво Страхињ-бана, — то Васа не би допустио да је могло бити друкчије.{S} Те виле српских јунака, те су живеле и живе остале.{S} Оне Осијанске слике где српски јунак, кад му је врућина, ишчупа с кореном читаву јелу из земље, па на коњу јездећи држи јелу у руци, а сунчани зраци кроз лишће на токе му падају, — то је све тако било, као год и оно кад се Марко буздованом у облаке хита.

У недељу или о „храму“ тражи слепца да му пева јуначке песме, и онда би се тако заблејао у њега, и дао би му последњу крајцару.{S} Онда би му се представљали џиновски ликови, и тек би презирао садашњи мекушан нараштај.

Но сад треба даље да иде у школу.{S} Сад се тек зноји чика Игња шта ће с њиме.{S} Ако га да у школу даље, могао би временом постати адвокат, а то је смрт за чика Игњу.{S} Неће у богословију, а неће ни докторију; па кад већ сад неће, у толико ће мање хтети кад већ време томе дође Није га рад за шегрта дати, јер има толико да као јединац, ма ништа не имао, може живети, и то од „грунта“. Предомисли се: даће га годину-две дана на пробу.{S} Да га у Будим у латинске школе.{S} Кад је већ опремљен отишао, нико није за њим жалио тако као Аница.{S} Кад је чула да ће у Будим, једнако је плакала.

Васа је био у Будиму код једног имућног касапина на „косту и квартиру“.{S} Чика Игња је хтео да је на добром месту, где неће гладовати, да Васа не може рећи: „Не могу учити од глади“.

Васа ништа не учи, већ се коцка и карта.{S} После опет иде са касапским шегртима где волове туку, у „битонгу“, и каткад је и он помагао штрангу вући.{S} Коме се ђаку касапски живот до падне, тај или неће више бити ђак, или је рђав ђак.{S} Јако је пофалио чика Игња што је сина код касапина дао у „кост“.{S} Боље да га је дао код свештеника, али овако од „владичества“ нема ништа.{S} Касапски је занат за ђаче јако примамљив.{S} Има у себи тај занат нешто јуначко, швалересно. Па момци здрави, јаки, „феш“; кад опаше белу кецељу па сече месо, обнажене мишице му све играју, па кад метне девојци у котарицу месо, она сва дркће од радости.

Васа је имао у родбини касапа, па се већ од детињства навикао на касапницу.{S} Овде је сад господарев син већ касапски шегрт, и његов парњак, и овај га свуд води.{S} Васа прве године добије „другу класу“ и мора школу „повторити“.

Кад то чује чика Игња, ражљути се и закључи да га више у школу не да, но да га код куће задржи.{S} Васин газда, касапин, намоли оца да га још за једну годину остави на проби.{S} Отац се реши и на то.

Друге године Васа иде опет у ту исту школу, али не напредује.{S} Не иде му у главу латински нипошто.{S} Већ је момчић, па крадом иде са газдиним сином на „музику“.{S} Зна већ добро играти.{S} Газда има красну велику ћерку, образи да јој пукну.{S} Васа, место да иде у школу, остане код куће па с фрајлом игра полку: он звижди а фрајла пева.{S} Газда га је здраво волео, био је жив деран.{S} Газда је имао још једну млађу ћерку, тако око десет година, па не би бранио да га да отац за касапа, могао би му бити зет, фајн момчић, а јединац.

Прође Васи и та година, школу опет није свршио.

Кад то чује чика Игња, ражљути се; оде сам директору да запита за сина.

Носио је обично чакшире у чизмама и доламицу, али кад иде у Будим, то јест кад би се свечано обукао, онда панталоне, зелен, дугачак капут од „трајдрота“, и цилиндар-шешир с широким ободом, доле узан горе широк.

Кад дође директору, а овај исприча да његов син ништа не учи, да је увек у „битонзи“ где волове туку, и већ коље овце, но боље ће бити ако га на занат да.{S} Чика Игња се упрепастио.{S} Две године изгубити, две године трошити, па узалуд!

Васа је побегао у Будим, управо своме газди, и јави му да је рад код њега остати као шегрт.{S} Газда га драговољно прими, премда није допуштењем очиним, но он ће то, мисли се, код оца уредити.

Отац га свуд тражи; оде у Будим, нађе га код газде, зове га кући.

Васа се поплаши, но неће кући, већ побеже и сакри се у касапницу.{S} Отац сад не зна где је.{S} Газда моли оца да га код њега остави, но он се не да ни осолити, већ науми тражити, курентирати, сина.{S} Оде у варошку кућу и ствар пријави, но узалуд.{S} Онај исти дан газдин један момак, „понкнехт“, због неке кривње добије дванаест палица.{S} То је момка јако осрамотило, ражали му се, па, не рекавши газди ни речи, оде у Пешту у „вербскоманду“ и врбује се за катану.

Још онај дан начује то Васа, и сутра дан оде и он у „вербскоманду“ да се врбује за хусара.{S} Био је у шеснаестој години, и мера му је била таман као што треба.{S} Приме га.

Отац, љутит, иде кући, заборавио је у „вербскоманди“ тражити га.{S} Мислио је, вратиће се доцније газди, или ће кући доћи.{S} Кад се чика Игња кући вратио, чека три четири недеље, месеце чека, но Васе нема.{S} Бог зна где је већ Васа!

Чика Игња доцније чује да је његов Васа катана, прави хусар.{S} Дошао је један момак кући на „урлауб“ од те исте регименте, и све му испричао.{S} Чика Игња падне у,велику жалост.{S} Није шала, изгубити добру жену, тетка Сару, сад опет јединца.{S} Јер бадава, како је Васа постао хусар, прави је блудни син, изгубљен син, за чика Игњу, нити хоће више да зна за њ.

Сад се тек чика Игња дао на дешперат.{S} Постао је прави мизантроп. Пре тога трезвен човек, а сад се пропио.{S} Није трпео друге људе већ мизантропе, као што је и он.{S} Газдарица и Аница служе га.{S} Газдарица још већма ватру потпирује, грди Васу, и гледи како би Аницу истисла, јер она једнако за Васом плаче.{S} Но чика Игња не да Анице, она му је сад као рањеница.

Најрадије примао је старог Јову Дениколу, бесног немеша, племића.{S} Ужасног изгледа старац, ужасан пијанац.{S} Седе куждраве косе, очи крваве, седе брчетине спуштене; велика коштуњава људина, канда га сад гледам.

Кад се њих двоје састану, онда да чујеш дивана!

Долазе један другом на вино, па се теше.{S} Деникола теши чика-Игњу: „Видиш, вели, и ја сам био хусар, па још и на робији; па још сам ту, поштен човек“.

Деникола је у фурији убио човека, ни сам не знајући из какве накане, и би осуђен на много година робије.{S} Кад чика Игња дође к њему, а он изнесе вина.{S} Чика Игња пије из чаше, а Деникола из зеленог бокала од две оке; тај бокал је још од његовог оца остао, на њему је изрезано: „Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804“. Када се Деникола разузури, а он натегне бокал, па онда узме стару кустуру и на сокаку пред кућом сече дуд, псује, а деца све беже испред њега.

Кад опет код Игње Решпекта дође Деникола, онда се тек започне важан разговор: како је било некада и како је сада.

— Какав је сад магистрат, а какав је био некада! вели чика Игња.{S} Негда су били сенатори као јунаци, ишли су у седнице у оперваженој долами, са самур-калпаком, па златан појас, тако као што се још наши стари на контрафама нацртани виде; а сада носе фрак, калајисан шешир, ноге као забодене две тачке, прави шнајдери.{S} Па какви су онда судови били строги!{S} Тако, почупале се две женске, и једна оној другој витицу из главе ишчупала, и процес није дуго трајао, ни три дана, па каква праведна, строга осуда!{S} Будући су обадве криве биле, досуђено би да се у записник стави укор изречен обадвема, а витица да буде зашивена за лист протокола, под истим бројем, и тако да се метне у архиву на сахрану, на вечиту срамоту те две бештије, а не као што сад суде ти шнајдери.{S} Као што смо чули ових дана за онај процес због пите, где су две господске куће због тога десет година процес терале.{S} Једна госпођа дала у симиџиницу питу баклаву, а и друга таку исту; тепсије су једнаке, пите једнаке, па симиџија, враћајући им, промени пите.{S} Ту сад једна госпа „с увредителним речма“ пошље другој питу; увреда не само пите, него и ко је правио, и ко ће је јести, те изиђе отуда процес повреде поштења, и после десет година једва се сад сврши, и те пите, као што кажу, с процесом коштале су хиљаду форината.

Тако чика Игња постаде све већма заједљив.{S} Од сад тек на свашта је казао: „решпект“.{S} Тако и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: „решпект“.{S} У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.

Чика Игња, што старији, све несноснији.{S} Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио.{S} Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.

Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао!{S} Могло би доћи да син оца још туче.

Па чим се у свом дешперату јоште бавио?{S} Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије.{S} Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.

Чика Игња читао је књигу о „Наваринској битци“, о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу.{S} Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и „у здравље свесилњејшег императора Николаја“ и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен — „даже до морја“.

У соби у челу висила је икона патрона Св. Стевана, а пред овим опет висило је велико сребрно кандило, и кад се год на пут спремао, очитао би пред великомучеником молитву, прекрстио би се и икону пољубио.{S} И онда је куражно ма куд ишао.

Код кревета његовог над главом висио је у оквиру рукопис његовог оца, једно писмо, и то из великог поштовања спомена очиног.{S} Даље на зиду висиле су контрафе „Винтер, Фрилинг, Сомер и Хербст“ и један велики „кводлибет“ на ком се могло видети много чудотворних фигура.

— Ето такав вам је био мој чика Игња Решпект, и сад смо се мало дуже забавили, а ја не могох још свршити.{S} Него ако изволите који дан опет овде гости бити, ако вас даље интересира, верујте занимљиво је познати живот тог особењака Васе Решпекта.{S} И ви, брате из Србије, остан’те овде као гост код нас, да знате код куће испричати шта се овде збива.

— Бе аферим, слушао бих те три ноћи.{S} Хоћу, вала, код вас остати, да чујем хоће л’ тај Васо делија постати.

— Дакле, сутра ћемо продужити.

Сутра опет млади домаћин овако даље приповеда:

— Тако пролазе дани и месеци чика Игњи; прођу и две године, све у друштву Дениколе и подобне братије.{S} Тако прођу две године.

Ја могох имати тако седам година.{S} Било је баш Преображеније као јуче; ту се баш у овој кући, овде, родбина састала, и страни гости, баш тако као јуче, па кад почеше наздрављати, клопну неко на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униформи, чаков бео на глави, и поздрави: „Добар дан!{S} На здравље ручак!“

То је био Васа Решпект!

Сви се гости убезекнуше.

— Ето вам Васе у госте.{S} Хоћете л’ ме примити, нећете л’ се стидити вашег рода!{S} Нисам ником зла учинио, рече гост.

Збуњени га гледају.{S} Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му:

— Седи, Васо, добро дош’о!{S} Ти си наш; ако се отац на те срдио, не срдимо се ми.

У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему.

Он седне, и прво спомене како га отац к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе да овај за њега моли да му отац опрости.{S} Деникола је оцу отишао и јавио, али отац неће нипошто, не прашта.{S} Каже да му је кућу осрамотио и стару његову главу.{S} Деникола му је претио да ће га он сам довести онамо, али отац је казао да неће ни њега пустити.{S} И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори.{S} Газдарица љутито одговара да се данас више ником не отвара.

Треба знати да је у оно доба Угарска давала годишње у „царску војску“ само 36.000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калфе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци.{S} Регрути су били сами сељаци, паори.{S} Ко је добровољно или самовољно у војнике стао, а иначе од добре је куће, ту би се кућа, породица, држала осрамоћена; такав „самовољац“ је блудни син, и као солдат прави изгубљени син, enfant perdu.{S} Таки су обично бесни били, и од њих би зазирали.

Сад почнемо испитивати га како је постао солдат.{S} Донесу му јела, па једе и прича.{S} Каже како је стао: добио је десет форината „хандгелт“, па онда га бацише у „транспортсхаус“, одатле опет у региментски „депо“, па онда учи се јахати, екзерцирати.{S} Знао је читати и писати, и рачунати, и сад тако млад, па већ је каплар постао.{S} Васа Решпект већ је каплар.

Сад је добио „урлауб“ да посети свој завичај и да моли оца за опроштење.{S} Он је својим стањем задовољан, и кад ислужи може опет што бити од њега.{S} То јест, вели он, ако рата не буде; али ако рат какав букне, онда ће остати, куд пукне да пукне, јер војевао би радо.

„Урлауб“ само три дана траје, па мора натраг, па онда ће опет с региментом у Пешту марширати „у логор“.

На мене дерана Васа је велики утисак учинио.{S} Нисам очи с њега скинуо.{S} Он то примети, после ручка дигне ме у крило, и каже ми: „Је л’, баћо, и ти ћеш бити хусар?{S} Немој бити „цивил“.“

Већ онда сам га волео, ма да су га сви мрзили.{S} Бадава, мени је већ онда као јунак изгледао.{S} Неки су на њега попреко гледали.{S} Од моје родбине један је главом махао, није му се цела његова та историја допадала.

Толико се само још опомињем да су неки од родбине оцу ишли да га приволе да му опрости.{S} Отац није на то пристао.{S} Васа је ожалошћен што га отац не прима, но одарен од родбине врати се регименти.

Чика Игња сузе рони што има неваљала сина.{S} Сам се исповеда пред целим светом да му је син неваљао, да од њега ништа неће бити, да ће на послетку до вешала доћи.{S} Чика Игња поштен је човек, па кад он сам то каже, свет му верује; па већ сваки у напред Васу за неваљалца држи, нити га може ко одбранити.{S} Васа је већ осуђен, прокажен, проклет.{S} Нема никог у вароши који добра о њему мисли, и ако није ником зла учинио; шта више, и ако га добро не познају, и то зато јер је у детињству био не знам овакав онакав, и што га отац проклиње.

Чика Игња све дешператнији бива, и по две недеље не обрије се.{S} Сваки дан опада.{S} Толико имање, мисли се, а нема добра наследника, нити радости под старост да види вредна сина и веселу унучад.{S} Мисли се на кога ће све то оставити.{S} Има два брата рођена, а браће од стрица и полусестара ваздан.{S} Као год што је сам он особењак, тако су му и браћа; само сваки у другој форми.

Чика Игњин отац био је имућан човек, и својим синовима је леп иметак оставио Чика Игња био је најстарији, и као слеме куће.{S} Млађи до њега исплаћен је, и „све школе“ је изучио.{S} Најмлађи је, које у новцу, које у „грунту“, удовољен.

Средњи, „високоучени“ брат, већ свршивши све школе, дошао је кући, и рад је да ступи у „варошку службу“, код магистрата „слободне, привилегирате, короналне вароши сент-андрејске“, као трећи „почастан“ виценотар, или подбележник.{S} Страшна служба!{S} И доиста у Сент-Андреји теже је било то постати, него ли у свету, на страни, нешто више, јер је овде била велика конкуренција.

Тај средњи брат, Јоса Огњан, најпре још као јурат потрошио је имање своје, које је прилично било, и иште се код магистрата за „почасног“ виценотара.{S} Глава што може бити добра, — али не доби, буде одбијен.

Душевним и телесним врлинама обдарен младић то к срцу прими; огорчен, опрости се од својих, и закуне се никад у своју варош више неступити.

Васина регимента одмаршира у Пешту у „логор“.

После „логора“ та регимента не врати се на пређашње место, а то је било далеко, већ добије друго ближе место за штаб, и Васа дође са својим ескадроном у једно село, сасвим близу Будима, на штацију.{S} Сад улучи прилику, па иште „урлауб“ на неколико дана у Будим и добије га.

Дође у Будим и представи се свом чика Јоси.{S} Живог изгледа, „феш“, млад каплар допадне се стрицу; задржи га као госта, каже му да кад год дође на „урлауб“, да остане код њега у квартиру, да се добро влада, а он Не за њега распитивати и, ако заслужи, преко пријатеља „командирендера“ препоруку израдити.

Тако је Васа више пута у Будим долазио.{S} Једаред чује да му је отац умро.{S} Сиромах чика Игња доиста из дешперата умре.{S} Васа то јави свом обрштару, каже да има после оца наследити.{S} Регимента по реду заузме се за њега, пише магистрату, и пита за наследнике.{S} Магистрат одговори да је Игња Огњан умро без тестамента, а оставио је после себе јединог сина Васу Огњана.{S} Па још у поруци и то дода: „да је оставио сина који је већ у детињству због неваљалства од оца прогнан, да је то целој вароши познато, и да је непоправим“.

Када то Васа чује, крв да му се смрзне.{S} Баш судба га гони.{S} Шта је могао он магистрату сметати?{S} Има такових људи које судба од постанка гони, и готово људи их нагнају да буду рђави.{S} Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет.{S} Отуда увукла му се у црте лица нека необична озбиљност, истесана туга и огорчење.{S} Никад од како га знам не видех да се насмејао.{S} Шта!{S} Ни да се насмешио!

То се у регименти, а нарочито у његовом ескадрону, прочуло.{S} Како би најмање што фалио, одмах би га претпостављени укорио да је окорео тврдо-главица и „непоправим“, баш и да није тако било.{S} То је Васу јако болело.{S} Већ у младости навукао је неку црту дешперата; у том дешперату дао се кад и кад и на пиће и на карте.

Од његове регименте доћи ће једно одељење у Будим, на „фајерпикету“. У том је одељењу и Васа Решпект.{S} Сад је Васа Решпект у Будиму.{S} Посети каткад стрица.{S} Овај га добро прима, и по некад обдари га.{S} У граду је седео гроф К., „зјело“ богат.{S} Имао је тај гроф једну лепу собарицу да јој је пара требало тражити.{S} Била је од јаке куће, али у првом васпитању поклизнуто.{S} Од степена до степена, од куће до куће, из руке у руку, дошла је до садашњег стања.{S} Иначе није јој ништа фалило, само што је носила титулу „собарица“.

Васа начини познанство с том собарицом.{S} Звала се Матилда.{S} Васа и Матилда, каплар и собарица, кад се шећу, изгледају као два пеливана.{S} Васа мисли да је срећан, добио друга у свом очајању, и доиста, дао би живот за њу.{S} Боље би било да није дошао на „фајерпикету“, да није никад Матилду видео!

Матилди се добро води.{S} Васи додаје новаца.{S} Васа не пита откуд тај новац; шта се то кога тиче.{S} Васу је обузела страст картања, која је толикима имање, здравље, част и живот одузела.{S} Отпутује гроф са породицом у купатило.{S} Остане код куће стара грофица његова мати, са пар чељади, и са Матилдом.{S} Грофова породица имала је много злата и драгог камења у великој вредности, и то у последњој соби.{S} Матилда наиђе на кључ који све то отвара, извади драго камење, покида шкрињицу у чем је све то лежало; још на врати истави браве, да се чини канда је ко на силу ушао и покрао.{S} Грофица је нешто глува била, а ноћу је учињено.{S} У ту собу чељад нису одлазила.{S} Сутра дан још је било толико времена, те драга оде Васи, и замоли га да он то чува.{S} Васа прими све то на сахрану.{S} А како не би примио младић од двадесет година такво што на сахрану из руку такве виле Равијојле, такве Сирене!

Матилда још онај дан јави старој грофици да је брава од собе где се драгоцености чувају откинута и обијена.{S} Кад онамо грофица, има шта видети: обијена, скрхана шкриња, а драгоцености нестале.{S} Подиже ларму, дођу од полиције, позатварају чељад.{S} Чељад засведочише alibi, то јест да ону ноћ нису ни спавали код куће; пусте их, а сумња паде на Матилду, и затворе је.{S} Паде сумња и на Васу, јер се готово сваки дан онде у кући показивао.{S} Матилда заплашена баци кривицу на Васу, то јест изрече могућност такву Затворе и Васу.{S} Из Матилдиног изрека, и подударних околности, а можда што се сам Васа није знао или није хтео бранити, осуђен би Васа Решпект на дванаест година робије.

Васа Решпект је осуђен, издржао своју казну, и умро.{S} И то дело остало је као психолошка загонетка код свију који су га познавали.{S} Може бити да је невин.{S} Силна љубав према Матилди начинила га жртвом за спасење Матилде.{S} Васа је био од тог калибра да је то могуће.

Васу мало су још у вароши познавали.{S} Матилдин бурно прохујан досадањи живот налик је да је Матилда тај злочин учинила и на Васу бацила.{S} Тај злочин је у вароши велику узрујаност проузроковао.{S} Публика већином кривицу баца на Матилду.{S} Пред моралним судом ствар та није ни дан данашњи на чисто.{S} Доста то, Васа постаде робијаш.{S} Па робијаш без оца и мајке, без брата и сестре, да га свесрдно оплачу!

А шта ради Аница?

Чика Игња нагло је умро, као што рекох, без тестамента.{S} Газдарици су нешто исплатили, а и Аници очи замазали Све имање су му продали и новац метнули у сиротињску касу.

Кад је Васа постао хусар, нико га тако није жалио као Аница.{S} Увек је о њему распитивала.{S} Кад је Васа споменутог Преображења овде био, заборавио је за Аницу, није о њој распитивао.{S} А она, сирота, дошла је крадом амо у кујну, па кроз прозор Васу гледи, а сузе брише.{S} Кад је Васа напоље изишао, у тој пратњи није Аницу приметио, а она се стидела ословити га.{S} И ко му могао то у оној забуни замерити; особито Аница је била још дете кад је Васа кућу оставио.{S} Код Анице клице љубави проникле су још у детињству наспрам Васе.{S} Из сажаљења израсла је љубав Она је Васу из срца љубила, као што тек може бити.

После смрти чика Игњине Аница мора у службу.{S} Чује да је Васа у Будиму.{S} Иде и она у Будим, у службу.{S} Лако јој било наћи.{S} Висока, красног стаса плавојка, бело лице, азурске плаве очи, златна коса, умиљате румене усне, све је само препоручивало.{S} А и вредна је била.{S} Кад доби службу, у недељу шета се, гледи на солдате хоће ли Васу угледати.

Васа у галами протискује, али већ из далека око драганино примети драгог.{S} Да, Васа је њој драги; међу сузама је она њега својој души, свом срцу приденула.{S} Позна га, притрчи к њему.{S} Он је тек онда познаде кад му се исказала.{S} Али се Васа онда још са Матилдом поносито шеташе, на поздрав тек хладнокрвно отпоздрави, метнув јој руку на главу, па са: „Анице, шта радиш?“ даље оде.{S} Матилда је мрко погледи и пита Васу ко је.{S} Он каже да је служавка и код оца отхрањена, и са тим би крај.

Васа, не да је презире, но није му на памет пало да је Аница своју негдашњу срдачност у љубав претворила.{S} Аници је опет жао што је Васа тако хладно предусрео.{S} Гледи дуго за њима а очи јој се влаже.

Кад год би га на сокаку видела где на коњу језди, увек би стала и на њега гледала, и, ако би је приметио, клањала би се.{S} У касарну није хтела ићи; стидела се, и толико већма што се он од ње клонио.{S} Није знао Васа какав бисер љубави и оданости у њој лежи!

Но није дуго трајало, и пуче глас о Васиној несрећи.{S} Чула је и сирота Аница.{S} Њена љубав нађе себи пута и преко тамничара к сужнику, робијашу.

Васа је прави робијаш.{S} Чами са осталим несрећницима у „казамату“, плеснивом робијашком лагуму.

Какав је жалостан робијашки живот!{S} Тамо око „Београдске Капије“, тамо су ти лагуми.{S} Па какви су ти лагуми?{S} Мрачне јаметине, влажне; кроз гвоздене решетке светлост продире тамо.{S} Па змије, гуштери и јакрепови!{S} Кревет му је влажна слама.

Видиш робијаше како гмижу; жута, зелена, подбухла лица; очи тамне, угашене; на ногама вуку им се ропски ланци.

Тако сад Васа, живостан младић од двадесет година, извлачи се из „казамата“; на њему робијашко руво од дебела сукна, страшан синџир на ногама, а он још поносито, јогунасто главу горе држи.{S} И стрицу је његова несрећа велики удар задала.{S} Он у општем поштовању, а синовац му синџир носи, па још зашто, због великог злочина.

И сам није на чисто је ли доиста крив, јер је учин јако заплетен.{S} У толико већа жалост, а срамоту тешко је скинути.

Ја сам онда ишао у мале латинске школе.{S} Чуо сам за његову несрећу: ма је крив ма није, мени је било жао.{S} Робијаши морали су грубе послове извршивати.{S} Видим једаред робијаша прате два: солдата, он у среди, путуња на леђи, иде на чесму да воду граби.{S} Кад напуни путуњу, а они опет натраг.{S} Ја станем пред њега и понудим му десетак што сам прескрбио. „На, браца Васо, узми!{S} Ја сам твој братац Војко.“ Погледа ме оштро, пољуби новац, и тек ми рече „Буди добар“, па даље.{S} Солдати допуштају робијашу милостињу давати.

„Буди добар“, из уста једног робијаша који је због злочина на дванаест година осуђен — страшно штогод!{S} Никад те речи заборавити нећу.{S} Нисам веровао да је он такво зло учинио

Деца су ми у школи пребацивала да имам рода робијаша; ја сам га из петних жила бранио, нити сам га се онда, нити после икада постидео.{S} Свецем робијаши пуштени су да иду у цркву; дођу у пратњи у цркву, ту је и Васа.{S} Стоји у синџиру управо као укопан, висок, танак; ситних образа, танки мали брчићи, црни као зифт, црна коса, лице бледо, очи мрке, али оштре да те пресеку, руке прекрштене.{S} И сад канда ми је пред очима.{S} Очију нисам са њега скидао.{S} Кад је крај служби, у порти стану робијаши у ред, па им деле милостињу.{S} Кад ко пружи милостињу, он руком руку одбије и дародавца мрко погледи.{S} Већ га после знали, па нико му није ни пружао.{S} Само би од мене примио; али му ја нисам у цркви давао, него на сокаку, где нас нико не види.{S} Но и стриц му слао сваког свеца и колача и новаца, и то само свецем; иначе није било дозвољено.

Тамничар је строг човек, али Аница упозна се са тамничаревом ћерком.{S} Од своје мале плате, и што је још код куће скуцкала, дарује тамничара, и он је пусти Васи на разговор, и да му преда потајно донесене му ђаконије и коју пару.{S} Сад тек трезни се Васа.{S} Увиђа какво је благо имао, и какво сад има у Аници.{S} Сам се на себе једи што тако доцне познаде скроз Аницу.

Једаред на само исприча јој сву своју патњу, а она опет своју жалост и тугу.{S} Каже му да јој тешко пало што није хтео с њом ни да се разговара, да је она њега још кад је био код куће волела.{S} Васа је сасвим тронут, седи на креветној слами, Аница до њега.{S} Ухвати јој десном десну руку и заклиње јој се живим Богом да ће је узети ако се једаред из ропства ослободи.{S} Ропска заклетва, у тамници много важи.{S} Аница се опет њему закуне да га никад неће оставити, ма шта од ње и њега било.{S} Тако је Васа све изгубио, али добио је Аницу, верну другу, најбољег пријатеља.{S} Она му је била све

Тамо где је Васа био у тамници, у околини је диван предео; али и тај диван предео покрај тих тамница постаје смутан.{S} Тако једног децембарског дана шећем се онуд не бих ли случајем Васа из тамнице изишао, да му дам коју пару.{S} Пада снег, чавке, вране, те тамничарске тице, над главом гракћу.{S} Све мутно.{S} Падају ми на ум жалосне мисли.{S} Недалеко је одавде пијаца Св. Ђорђа, где је Матије краља, брата Сибињанин-Јанка, син Владислав погубљен што је у Београду грофа Цилског Улрика, зета Ђурђа Бранковића, убио с дружином.{S} Ту су погубљени још многи други, све за слободу, као хедерварски Конт од краља Жигмунда.

Вратим се опет, али врата се тамнице не отварају.{S} Смућен вратим се кући, и уз пут дам пару слепој просјакињи, за ослобођење Васино, и с тим ми срцу одлакнуло.

Умре тамничар, који је истина био строг, али ипак Васи је чинио многа добра.{S} Много пута да се такво што сазнало, био би и сам затворен.{S} Дође нов тамничар, не строг, но баш немилостив, Нека страшна неотесана људина, на прсима златна и сребрна колајна и крст „Kanonenkreuz“ од Липиске Битке. .

Споменуто је да је чика Игња умро.{S} Оплакала га родбина и Деникола.{S} Био је, сиромах, поштен, али особењак, и много је узрок Васиној несрећи.{S} А због тога и сам је био несрећан.{S} У жалости, без искре наде, умро је.{S} Куд ће горе?

Сад да видимо шта је са Стевом.{S} Прве године добро пролазе; већ има и двоје деце, мушко и женско.{S} Стева и госпа му нису Игњине форме, они све на веће теже.{S} Узели су за мустру чика Јосу и његову госпу.{S} Ништа се не заслужује, само се троши.{S} Па се више троши него што иметак доноси.{S} Све једнако капом ветар тера, све у шали живот проводи.{S} Нико њима није раван.{S} Живе као два голуба.{S} Али настану рђаве године почну дугове правити, и опет ни једно не ради; нити он прискрбљава, нити она чува.{S} Он цело после подне у кавани, а она по „визитама“; још није хаљине износила, већ их собарици поклања.{S} Деца све у свилу обучена, као папагаји, на ваздух их не пуштају.{S} Држе се као какав принц и принцеза.{S} Већ знаду шта ће син бити и за кога ће се кћи удати.{S} Син ће бити „владика“, ако га срећа послужи и митрополит, а кћи ће поћи за капетана млада који ће сигурно постати ђенерал.

Доктор и бабица су увек онде: он уђе, она изиђе.{S} Опет се праве дугови и живи се обично галантно.{S} Но подигне се један, други кредитор, дође се и до „егзекуције“.

У оно време могло се помоћи и донекле и против егзекуције, а то је била „резистенција“ правосуђа, феудалан остатак.{S} То је у Мађарској овако ишло.{S} Дође егзекуција да попише и процени, на лице места.{S} Оптужени, који треба да плати, узме судца испод пазуха за руку, па га изведе напоље; али ако овај неће да иде, а он га избаци заједно са адвокатом тужитељевим.{S} Судац опет јави то вармеђи, а она одреди „brachium", то јест оружану силу, пандуре или солдате, па ако је оптужени јачи, има много слугу, он и ове отера, па се опет иште помоћ.{S} И таква егзекуција каткад трајала је и по пет година, али на послетку сломи се осовина дужнику, јер на послетку опет све мора са грдним трошковима платити.{S} Наравно, такав дужник морао је имати адвоката, свог „фишкала“.

И Стева је имао једног таквог фишкала.{S} Звао се „Бабоња“ и био је од „тренчинске столице“.

„Зјело“ паметан муж, латински је говорио као Цицерон.{S} Како дође каква егзекуција, а Бабоња је већ ту па Стеву научи, а Стева опет судца под руку, па с њим напоље.{S} Произвео „резистенцију“, а судац се после и сам смеје, и кад се састану, они заједно једу и пију.{S} Кад Бабоња дође, онда је увек трактација.

Кад је какав адвокат из Пеште морао ићи у Сент-Андреју на егзекуцију, тако му је било као да иде у Африку, и који се одважи тамо, тај је адвокат јунак.{S} И покојни чика Игња, кад Стева није хтео да пристане на то да он, то јест Игња, остане у наследству веће куће, извео је такође судца испод руке, и довео је дунђере и зидаре да тестеришу куће на две поле, и тако његова остаде, јер се на то измирише.{S} Стева је и сам по нешто продавао, и, што ’но кажу, „рупе запушавао“, то јест нешто отплаћивао, али је већ било доцне.

Тако је то трајало петнаест година.{S} Лепо се живело и процеси терали.{S} Но сад је ту крај.{S} Не помажу већ „резистенције“.{S} Продаје се једно за другим; само је још остала једна кућа, у којој живи.{S} Бар да хоће она остати.{S} Дође и та кућа на мунту. Стева се и сад у Бабоњу узда да ће мунту покварити.{S} Бабоња је био од те сорте адвоката којима је доста два три процеса те да могу од њих живети.{S} Дође дан мунте.{S} Ту је и Бабоња.{S} Већ је друга мунта.{S} Кућа се мунта и прода.{S} Бабоња судцу преда писмен протест.{S} Стева се још нада да ће му кућа остати.{S} Ручак ваљан за Бабоњу справљен.{S} Бабоња добро руча, добро вино.{S} Стева је од своје родбине вино добио.{S} После ручка дигне се Бабоња да иде, и иште мало новаца.{S} Стева ни сам нема, па се извињава.{S} Бабоња, незадовољан, полази.{S} При поласку Стева га ухвати за руку, па га пита: шта ће са том мунтом, са тим његовим протестом бити?{S} Бабоња уз пут одлазећи, рече му: „Кроз двери си пришел, кроз облок прођеш“.{S} То ће рећи толико: кад си наследио, ушао си кроз врата, кад те промунтали, бежаћеш кроз прозор.{S} Бабоња оде и не ступи више у кућу Стеванову, која већ и онако није његова.

Дође време да Стеван из куће излази.{S} Неће.{S} Купац га са „брахијумом“ избаци.{S} Сад Стева нема ништа осим покућанства.{S} Узме квартир.{S} Родбини досађује, виче: „помагајте!“ Родбина нешто помаже, али ко ће трута хранити?{S} Престане и то.{S} Па Стева је добио за време процеса још три девојке, а син добије конштак и остане још у детињству хром.

Има људи и жена који међу собом буду и у нужди једнаки и једнако стрпљиво нужду сносе.{S} Но има опет таквих који, ако су пре добро живели а осиромаше, одмах се међу собом кошкају и кољу.{S} То су мали духови, па их има доста и у највећем сталежу, као год и у најнижем што има који чвршћом душом нужду подносе.{S} Стева није био од оних духова који нужду стрпљиво и срчано сносе, па ни његова Катарина.{S} Док им се добро водило, ту је једно другом тепкало: она њега звала „Штефка“, он њу „Катарина-материна“, па где год се сусретну у кући, у соби, свуд се гладе, глоцкају.{S} Она њему намешта косу, навија му бркове; он њој закопчава хаљине, витице јој у склад удешава, и то је све тако трајало донде док нису натрашке пошли.{S} Сад се Стева и Катарина у нужди почну кошкати, инатити, и једно другом несрећу пребацује.{S} У браку, како видиш да се кошкају, или је од које стране мањкање или недостатак љубави, или немају новаца; тако ћеш у гдекојој кући познати да немају новаца како чујеш кошкање.{S} Катарина пребацује Стеви, вели: камо срећа да није за њега пошла кад није кадар жену издржавати, „могла сам се за бољег удати“.{S} А он опет вели: камо срећа да се није никад женио, или да је узео ма како просту, само чуварну; он је имао имања, али Катарина није знала чувати.

После је није више ни звао „Катарина“, већ „Ката“, а она њега не зове „Штефка“, већ „човече“.

Деца расту, а нужда све већа.{S} Овако се дуже живети не може.{S} Он би тражио какве службе, али није ни за шта; и да нађе, не може такву добити да породицу захрани.{S} Стева почне из куће ситнарије продавати, па иде у биртију.{S} Пропио се.{S} Узајмљује од оних којима је он некад бацао, но и они га после одбију.{S} Жена не да из куће продавати, у кући сад крв и нож.{S} Жена га пред светом оговара да је кукавица, да је свему он крив.{S} Тим је, мисли се, она извињена.{S} Стева долази кући после по ноћи и пред зору, виче, лупа.{S} Деца се пробуде, јаучу, моле.{S} Она се пусти у коштац, и потуку се.{S} Он њој ишчупа витице, она њега изгребе.{S} Он оде и не врати се кући; она оде родбини својој и покаже кроз плач ишчупане витице, они је наговарају да не живи с њиме, а она се зарече да доиста неће више.

Ето лепог Стеје, гласовитог играча, и лепе Катарине!{S} Све је сад пропало: и лепота, и част, и имање!

Катарина је била одважна и отворена женска; да је свој природан дар употребила, не би пропала кућа.{S} Добије нешто помоћи од своје родбине, остави своју варош и пресели се у Пешту.{S} Но шта ће сад са четворо деце без ичега?{S} У нужди развио се њен „жени“.{S} Треба лаким послом заслужити и опет живети.{S} Оде у грчке куће, код великокупаца који са свилом раде.{S} Добије посла да мота свилу.{S} То се на фунту израђује.{S} Хроми син већ има двадесет година, хром, али добар, вредан и паметан деран.{S} Једна кћи, најстарија, од осамнаест година, једна од петнаест, а трећа, најмлађа, од дванаест година.{S} Све могу радити, свилу мотати.{S} Њих четворо и мати пета, много се може урадити, може се живети.{S} Сад сви приону послу и почеше честито живети, особито син као црв је радио, један за двојицу.

Деца се звала:{S} Петар, Катарина, Милка и Марија.

Тако мотајући свилу, могли су поштено живети, само да није ђаво у два лица ствар кварио.{S} Катарина била је вредна, окретна, али мало каћиперка.{S} Кад се удала, да се тако окретала од почетка, боље би било.{S} Донекле је све добро ишло.{S} Када се опет новац по руци преметао, као да је ђаво у њу ушао.{S} Није доста што је добро на крај излазила, него се бацила опет на неки нобилитет.

Била је поносита својом женском децом, особито Милком — Емилијом.{S} Сином Петром била је иначе задовољна, јер готово он је највише радио, али је здраво жалила што је хром.{S} Док је мањи био, не једаред је рекла: „Да га хоће Бог примити“.{S} Таква лепота као што је Катарина била, да добије хрома сина — то јој није ишло из главе.{S} Сад кад је спала на њега, онда је био добар; али тек Емилија била је прва.

Петар или је свилу мотао, или је спремао.{S} Имао је и мали дућан, бакалницу; продавао је дуван, луле, шећер и друге ситнарије, и све је држао у красном реду, да је знао где свака чиода лежи.{S} Мати кад донесе новац, Петар планује где шта треба уложити, купити, и не једаред је матер одвратио да не купи ову или ону луксузну ствар; не једаред је одвратио матер да какву баклаву питу не направи, јер је мати волела посластице, а он је био чуваран.

Али бадава, матери Емилија, па Емилија!{S} Али и јесте била врашко девојче та Емилија.{S} Стас, мало виши од средњег, али фино опругласт, онако као што бива код девојчица у првом периоду младости; пуна, а у струку танка, па опет пуна, па опет ужа; ножице танке и узане, али пуне и повисоке, па витка — цео стас онаки као што Арап газелу спева, а лице бело, као у „пенородне Венере“: млеко и крв.{S} Образи полудугуљасти, са две јамице; усне као јагодице, а у куту мале чаробне рупице; рупица и на малој брадици; очи сиве и умиљате; обрвице танке и нежно завијене; коса плава у зеленкасто се превија.{S} Чаробно створење!{S} Додуше, морала је сваком у очи пасти.{S} Свако ко је види загледи се у њу, особито белоћа лабудска сваког је као центом у срце ударила.{S} Кад је ишла с матером, увек спуштене очи, не сме у свет погледати; сваки као асас на њу гледа.{S} Емилија није на матер личила, већ на оца, премда је и мати угледна женска била.{S} Сад је већ прешла славу своју, очи су јој већ мало упаднуте, али њена црна маст, изазивајући поглед, жешће понашање, имало је још нешто примамљивог.{S} Сваки Емилију хвали; била је и паметна девојка Већ има и просилаца, ма и преко реда, и то ваљаних људи: један трговац, један гвожђар.{S} Петар каже да је да, мати нипошто.{S} Вели, прво да је врло млада и не да је преко реда пред старију сестру, друго, лепа је, паметна је: даће је да се још изучи, па Бог зна какве партије још може правити.

И доиста, да је да се учи.{S} И на шта је дала?{S} Дала је код „машамоде“, да се приправи за „модистку“, ако до нужде дође да може живети.{S} Хајде нека.{S} Па онда је дала да учи играти.{S} Нека и то.{S} Али дала је да учи одједаред и гитар, и хегеде, и певати.{S} То је већ много и излишно.

Емилија је имала леп таленат, и за годину дана све је научила.{S} И док је све то учила, мати је правила познанства, само да Емилију што боље на углед стави.{S} Мати води већ Емилију на бал, са другом сестром.{S} Бадава је.{S} Петар одговара да то не чини, да је то за Емилију рано, и да јој с тиме сујету улива.{S} Мати га не слуша.

Сад настаде Емилијино златно доба.

Први пут дође на један редутски бал.{S} Може се рећи да су се баш за њом отимали.{S} Дође на други бал, већ је припозната лепота и играчица.{S} Дође јуристански бал, Емилија не сме фалити.{S} До тога је дотерала да је већ и „соло“ играла.{S} Свуд јој пљескају на игри, јуристе да се помаме за њом, прате је из почасти с бала кући.{S} Емилији није више требало, она је у седмим небесима.{S} Мати је сад не би дала ни за каквог трговца ако тек није мали милионар.{S} И доиста, Емилија била је на врхунцу срећног изгледа, али сујета, та кога захвати, мори га као куга.{S} Сад јој већ не требају ни трговци, ни јуристе: њене очи бацају се на кавалере, на богатство и високо племе.

Петар са сестрама једнако ради и лепо заслужује; и чика шаље девојкама новчану припомоћ.{S} Могу се лепо, елегантно носити.{S} Шта више треба једној младој и лепој девојци?{S} Онда је њен цео свет.{S} Кад се улицом шеће, кад покаже свој вилински створ, на бела рамена спуштене бурмасте косе, стане и онај па је гледи који иначе за годину дана поглед на женску не баци.{S} На променади свако око на њој почива, сваки распитује чија је, а мати од милине све расте, смеши се кад од пола увета чује лепу реч за Емилију, и шетајући се сажаљив поглед баца на ружније и скромне девојке.{S} Већ је бољи кругови друштва познају.{S} И у позоришту је звезда Даница — Емилија.{S} Наравно да иде у позориште.{S} Већ знаду и чија је кћи, зна се да је сирота девојка.

То је Емилији јако шкодило.{S} Не би јој шкодило да је мати није тако на високо дизала, али то је на њу сенку бацало.{S} И јест, чудна је то ствар кад свет види једну младу лепотицу да се носи као прва дама, а дозна се да је сирота; тим много губи.{S} И свака таква лепотица дође до свог врхунца, па онда — или лево, или десно, или стрмоглав!

Чика Јоси није се допадало што је мати Емилију тако подигла, а и онако за матер није много марио.{S} Жао му је било сироте девојке, а толико више што је на себи носила сасвим оригиналан тип његове породице.{S} Хоће да је уда, долазе к њему ваљани људи и препоручују се за Емилију.{S} И ону двојицу је чика послао, но матери је то све мало.{S} Чика види да то неће на добро изићи, па једаред за свагда поручи да је мати за честита човека ког је он препоручио уда, или неће више за њих да зна.{S} Мати не попушта.{S} Чика укине сваку припомоћ.{S} Матери ни бриге.{S} Мати, кад откуд кући дође, ништа друго не приповеда него како Емилију хвале.

Емилија је код куће ослобођена од кућевних послова.{S} Обуче се, па гитар или хегеде у руке, па свира.{S} Па онда опет гледи кроз прозор; какав познати кавалер на коњу пројезди, па је поздрави.{S} Било је и непознатих, па су је поздрављали, само да се могу упознати.{S} Нема опасније за младу девојку него кад је извичу да је лепа.{S} Онда је све код огледала, једнако се намешта и сама себи се највише допада.{S} И никад јој не падне на памет да лепота пролази, дође болест, дођу године, и набори се лице.{S} И већ то у природи лежи да доцније доба не пада на ум, јер би иначе још пре остареле.

Емилија је готово сваки дан у свили и кадифи обучена; ако није у свили и кадифи, ипак је на њој каква скупља материја, него обична.{S} Чика Јоса пошље опет једног ђувегију за Катарину.{S} Мати Катарину, премда је њено име носила, није волела као Емилију.{S} Да Катарину за једног малог трговца.{S} Чика јој нешто у име мираза поклони.

Сад чика, још последњи пут своју доброту да покаже, заиште Емилију к себи, да је он чува и уда.{S} Мати се не да осолити.{S} Каже: ко ће Емилију, тај мора и матер к себи узети, па и Петра и Марију.{S} Све, све, али ко би матер узео кад је бурне нарави; особито чика, који је научио са дипломатским, углађеним људма живети.

Сад се њих чика сасвим махне.{S} Он је баш то и хтео, да из материних руку девојку извуче.

Време пролази, прођоше и робијашке године Васи Решпекту.{S} Пуних дванаест година!{S} Доста се напатио.{S} Аница му је непрестано била верна друга.

Како се ослободи, а он иде чика Јоси, каже му да је невино страдао.{S} Овај га озбиљно, као каквог слугу прими, на његову споменуту невиност ништа не примећује, извади сто форината и поклони му.{S} Васа прими и захвали се, и замоли га да га препоручи у какву службу, па кад добије своје наслеђе, вели, узеће Аницу, која га верно служила, и паметно ће живети.{S} Чика га мрко погледи, каже му: за годину дана, ако се добро узвлада, наћи ће му службу, па збогом, оде у другу собу.{S} Чики се није допадало што је Аницу споменуо, шта више још, доцније и то му отпоручи да после једногодишњег доброг владања тек ће онда добити службу ако се Анице махне.{S} Он ће га оженити, а Васа и онако има наслеђа, па ће му толико лакше ићи.

Васа се најпре одене, па онда са Аницом оде у своју рођену варош.{S} Аница га прати као сателит, и пратиће га док је жив.{S} Дође кући, чини му се као да је у каквом страном месту.{S} Радо га слушају кад приповеда о своме страдању, али ипак су зазирали од њега, нису га хтели ни у кућу примати, него су се с њим у кавани састајали где се са Аницом и настанио.

Није се на њему ништа познавало да је дванаест година био на робији.{S} Сасвим раван и прав човек, није имао угнуте прси или бангаве ноге, што се обично код ислужених робијаша примећује.{S} Главу горе држи, бркови хусарски заковрчени, глава му прави при погледу и говору једнако „halb rechts“ и „halb links“,- што је онда још регула била код војника, па некако је дивље изгледао.{S} Деца су бежала од њега кад су га видела. „Ето Васе Решпекта што је био на робији, бегајте!“ И он је то из далека слушао, и није га ништа узнемиравало.

Његово наслеђе износи осам хиљада форината, ни више ни мање.{S} Новци су у сиротињској каси под интересом, а рукује њима сиротињски отац. Васа иште своје наслеђе.{S} Кажу му да су обвезнице ту, али мора се на пола године отказати, мора чекати.{S} Задужује се, мора узимати на зајам сто на сто.{S} Прође и пола године, а новце опет не добија.{S} Сиротињски је отац у договору са једним најсилнијим чланом у магистрату да ствар дотле одуговлаче док се Решпекту једанпут не досади и њима наслеђе у по цене не уступи.

Решпект једнако иде им на ноге, моли, на послетку и прети.{S} Ови га на неизвесно време одбијају, а сиротињски отац у четири му ока изјави да, ако хоће одмах новце, а он ће му дати одмах четири хиљаде место осам, а да му уступи.{S} На то се Решпект разјари, у мало није га за гушу ухватио, и каже им да му све исплатити морају.

Једно пре подне у магистрату држаху седницу.{S} Решпект баш види сиротињског оца када оде у седницу, има онде посла Решпект оде за њим.{S} Седница се започне.

Решпект уђе у седницу.{S} Сви се убезекнуше.{S} Решпект је добро знао који се сенатор држи са сиротињским оцем.{S} Ужасно на њега погледи и громким гласом запита: хоће ли он већ једанпут своје новце добити.{S} Председник наложи му да одмах изиђе, јер ту он нема сад посла.{S} Но Решпект неће напоље, већ стане сав магистрат грдити; председник звони, дође пандур, коме председник заповеди да Решпекта напоље изведе.{S} Решпект извуче нож из потаје, па тек што га покаже, пандур не сме к њему.{S} Сенатори сад од страха начине ларму, али Решпект поче их около зеленог стола ножем вијати, особито оног мрског му, и за тили час сви побегну, и вичу на убицу.{S} Дотрче и пандури, но не сме ни један к њему, и тако с ножем у руци дође у свој стан, закључа врата, мете преда се пиштољ и нож, и чека хоће ли ко по њега доћи.{S} И доиста дошли су, али кад им покаже пиштољ и нож, и каже да ће сам на све јуришати, не усуди се нико.

Неким посредовањем ствар се уталожи, а и сам сенатор и сиротињски отац кривим се осећају, па воле да се та ствар мало утиша, но ипак, да га застраше, даду му казати да ће они с њиме криминално поступити.{S} Но ипак сиротињски отац нуди га нагодом.{S} Решпекту се већ све досадило, па се једанпут реши и погоди да му сиротињски отац исплати одмах шест хиљада место осам, а да му уступи.{S} Тако и би.{S} Решпект задовољан да се један пут магистрата курталише, а магистрат опет њега.

Решпект са Аницом оде у Пешту да тражи службу.{S} Нема среће.{S} Једно, није ништа изучио; али ипак, покрај кауције могао би какву службу добити.{S} Али и где му обрекну, пропадне, јер дочују да је био на робији — то је најгора кондуита — па је пропао.{S} Шта зна радити?

Јако се огорчи на цео свет, па и на самог себе.{S} За економију није био.{S} Кад га нико није заједао, у мирном расположењу, био је у пићу умерен, али у јарости опасан.{S} А тај Васа Решпект, кога се многи бојали, није никог дирао док ко у њега не дирне.

Решпект је волео што се канцеларије опростио.{S} Много је комотније живео, јер остало чинило му се као играчка, тако му је све од руке ишло.

Но Решпект радо се картао, то му много шкодило, и приликом кад је при новцу, играо је и на веће новце.{S} Ужасна страст, а несрећан карташ.{S} Једаред прокартао је и новце, све најнужније ствари, и да га Аница од зла не ослободи, би зло прошао.{S} Она му је анђео хранитељ који га од зла чува, и, кад треба, она га избави.{S} Решпект је и на лутрију метао, но ту није био у штети, но шта више много пута је добивао већу-мању своту.{S} Када је на карти изгубио, радо се напио од једа, па онда је тешко с њиме владати, нити ком попушта.{S} Услед тога, због упорности и одговарања, био је већ пре тога и кажњен, но ипак много су му и кроз прсте гледали.

Сирота Аница, кад га види, најсрећнија је женска.{S} Но она је и могла бити са Решпектом задовољна, јер он другу женску ни погледао не би, а иначе и женске су од њега бежале, тако је увек намрштен био.{S} Али зато је и Аница покрај Решпекта доиста и имала свуд решпекта, јер у недељу, кад иду у шетњу, а Решпект пребаци сабљу и палицу од морске трске преко леве руке, сви за њима гледају.{S} А ни Решпект није био постидан због Анице, јер она је била и лепа и добра, а имала је и новаца, што је ретко да какав вахтмајстор наиђе на такву која све те три врлине у себи има.{S} Јер један има сасвим просту младу девојку за друга која нема ни паре, а други опет има матору куварицу, истина у шеширу, и плаћа му све у биртији, али бадава, могла би му мати бити.{S} А кад Решпект с њом у биртију дође, онда имаду и шта видети, и многи прочашћени.

Једаред дође региментни „маршбефел“, мора у Пешту у логор: ту ће бити велики „концентрирунг“ и маневар.{S} Дође време, а регимента одмаршира у Пешту на маневар.{S} Већ је у логору са својом региментом, у логорском одељењу за коњанике.{S} Ту је и шест коњаничких регимената, а пешака сијасет.{S} Кад је Васа поглед бацио на Будим-град, срце му се стегло, ма да је био челична срца.{S} Ту му је дванаест година најлепше младости закопано.

У логору је све весело.{S} По гдекоји добију дозволу да могу ићи у варош, да мало разгледају.{S} Добије и Решпект дозволу.{S} Шета се по Пешти, дође до Дунава, гледи на бедеме градске, на водено-варошку капију где се последњи пут с бедема доле пустио; тамо, преко од те капије на педесет коракљаја, тамо је столно-београдска капија, а онде опет жалосне казамате азачке тамнице, где је Решпект тамновао.{S} Он неће у Будим-град, да му стари спомени ране не озледе.{S} Само је у доњој српској вароши посетио породицу касапина где је ђаковао.{S} И доиста, лепо га примише, лепше него икада његова присна родбина.

Фрајла, касапина кћи, већ давно удата, и велику породицу има; стари касапин здрав, а син му, негдашњи шегрт, мајстор је, и добро му се води.{S} Откако је први пут постао солдатом, па чак од времена робије, па преко тога до оног дана, није имао једног дана да је могао рећи: е, данас сам весео и задовољан Сад први пут налазио се као код куће.{S} Но немало зачуди се, обрадује се, кад дође онамо негда жива фрајла са супругом, а то није нико други већ главом онај газдин калфа који је кажњен и у катане отишао.{S} Он је ислужио капитулацију, па је добио као вредан момак газдину кћер за жену, и практичног мајстора није то женирало да уда кћер за оног који је тако кажњен био.

Радост неописана на све стране.

Тако лепо проведе, и растану се.{S} При концу још их моли Решпект да ником не казују да је он ту као вахтмајстор био, јер би какав познат могао тај глас регименти донети да је био дванаест година на робији, а то би на целу регименту чудан утисак учинило.{S} И доиста, што је реткост, тако су поштени били сви да није нико о томе никоме што говорио.

Решпект није ни чика Јосу походио; и нашто? да опет како год страда!{S} Боље му је све што је било заборавити.{S} Али ипак код касапа питао је за Матилду, која му је врат скрхала, и кад је запитао, тако се зацрвенео, очи му тако заблисташе, тако му се задављена јарост на лицу показала, да је сваки на њему читао да би по ту Матилду зло било да зна Решпект где је она.{S} На срећу ни они сами не знаду где је.

Но како да није био Решпект код касапина одмах како се од робије опростио?{S} Стид му је било због робовања показати им се, а тешко му је оправдати се.{S} Но униформа срамоту му покрила.{S} Већ кад је сад био код њих, све је испричао, а нико није веровао да је Решпект тако што учинити могао да дође на робију.

Врати се у Пешту, па онда опет у логор.

Прошао је у Пешти покрај куће где је Матилда седела.{S} А где је седела?{S} У тој кући где је била пријатељица Емилијине матере, а та пријатељица, која се световала са матером кад је Емилија имала ићи код грофа, није нико други него главом Матилда.

Како му драго, завршен је маневар, и сад ће се од разних трупа поједини један против другог продуцирати.{S} Има се борити пешак против коњаника појединце.{S} Изаћи ће један на бајонету врло увежбан фелдбабод пешака.{S} Обрштар заповеди Решпекту да се он с њиме бори.{S} Решпекту то баш није било по вољи, али не сме отказати Решпект је већ готов.{S} Ђенералитет и силни виши и мањи официри гледају.{S} Обе делије узму у прописаној даљини „штелунг“. Решпект, кад је видео противника у свом „штелунгу“ већ, и оком добро измерио, одмах је знао с киме има посла.{S} Стоји комотно као гладиатор од заната и чека.{S} На прсима му златна колајна, и још друге ситне декорације.{S} Досад је још сваког коњаника надмашио, и увек је награђен био.{S} Но знао је и овај с ким посла има кад је видео ону гипкост, онај коњанички створ Решпекта: канда је с коњем у једном комаду створен, као центаур.

Стева Огњан живи код своје кћери Катарине и зета.{S} Од како је ту, миран је човек.{S} Фале га да не пије, нити иде код „Зрињија“, нити у мале каване, нити пева више .{S} Сасвим је озбиљан човек.

Каква је то промена на њему?

Стева је био у детињству размажен, а рано су му родитељи умрли.{S} Имао је имања, али под небом није ништа учио.{S} Нити је хтео заната, нити трговине; оно мало две три школе што је учио, то није ништа.{S} Па тако је и био за ништа.{S} Али опет, збиља, био је за нешто.{S} У првој младости био је играч, „тенцер“, и да се на то сасвим дао, био би танцмајстор.{S} Дакле, у првој младости био је танцмајстор о свом трошку.{S} Дође ли каква нова игра у моду, ту Стева мора научити, иде у Пешту само игре ради па се врати и онда друге све он учи.{S} Бал без њега не може бити.{S} Такав човек мора се и у хаљинама на моду бацати; и то кошта новаца.{S} Стева се лепо носио.{S} Такви људи одмекну, траже лепа фина јела; и ту се сувише троши.{S} Стева је био гурман, све само фина јела.{S} Стева је изгубио рачун између стомака и времена.{S} Дође време женидбе, Стева не може баш просту узети, него какву финију.{S} Сваки пита шта је Стева Танцмајстор, клуподер, штуцер!{S} Ту се размаже и веће имање.{S} Дакле коју ће узети Стева другу него његову Катарину, таку исту као што је он, танцмајсторку, сулфиду, помодарку, ма да нема ништа.{S} Нашла врећа закрпу, нити су две куће покварили; воле се, волели се, али су се од љубави и појели Кад је ко у добру рођен, а ништа не учи, а воли уживати, наслађивати, тај никад не броји године и имање пропадне.{S} У таквој фантазији се Стева оженио.{S} Кад је пропао, и жена га оставила без ичега, он је мислио да жена мора сваки залогај с њиме делити, јер је с њиме и његове залогаје појела; а кад она то није хтела, онда није ни чудо што се Стева побекрисао, пропио, и изгледао као луд.

Сад је сасвим друкчије.{S} И да је Катарина тако удала Емилију као што је желела, то јест да је дошла до повише новаца, по Стеву би још горе било, јер не сме фалити, би га послала као луду у Деблинг, и тамо би као такав скончао, јер онда би морао полудети, хоће ли неће ли.{S} Сад је све то престало, па престало и Стевино страдање.{S} Стева од младости по свом положају био је од те феле људи којима треба тутор у животу, који независно нису у стању живети.{S} Али кад имаду добра тутора, онда су и они добри као јагањци.{S} Таквом човеку мораш све у руке дати готово, јело, пиће, хаљину, па их можеш употребити да више заслуже него што потроше.{S} Дај му што год да сам манипулира, пропаде, умреће од глади.

Стева не само да је добар, већ предобар, и зет се фали с њиме, може му све поверити, у дућану и свуда, и више заслужи него што на њега троши.{S} Познати његови, кад се с њим састану и кад му спомену што из његовог пређашњег живота, и не насмеши се, покаже се још озбиљнији.{S} Неће ни чашу вина од другог примити.{S} Сваки се чуди, и то већ тако траје две године, већ је издржао пробу.

Но сад се опет нова несрећа породи.{S} Сирота Марија полуди.{S} Кад јој је била дванаеста година, већ Стева са својим имањем при крају био.{S} Видела је кад се отац са матером први пут чупао.{S} У Пешти, тек у пупољку, мора једнако мотати свилу са Петром.{S} Мати је никуд не пушта да време не губи, јер мора се за фрајла Емилију заслуживати да учи гитар и виолину.{S} Марија је увек ћутала и радила, нити се у шта пачала.{S} Гледала је та чудеса, те шкандале што су отац и мати чинили, те русваје, рушења, чупања.{S} Увек је била смутна.{S} Лепа је била као Емилија, али лепоту њену просто ношиво је покривало, али на лицу си јој могао читати ону дивну, урођену, весталну невиност.{S} Кад је мати до ижице већ дошла, и кад је сестра примила, једнако је невесела била, а није се никад ником потужила.{S} А и здрава је била као бор.{S} Па вредна, радена.{S} Да јој је таква била мати у младости, не би Стева пропао.{S} Одједаред примете девојци да ником ништа не одговара, но само гризе нокте.{S} Питају је шта јој фали, не зна ни шта је питају, ћути.{S} Доцније почне косу једну по једну себи чупкати.{S} Сви се поплаше, дозову доктора.{S} Није му требало већ дуго штудирати.{S} Марија не само да је већ изгризла нокте тако да јој крв иде, већ гризе и месо.{S} Сасвим је за лудницу.{S} Јаве чика Јоси, доктори га увере да је тако, и о његовом трошку одведу је у Беч, па у Деблинг да онде остане, и остала је.{S} Штета: да је остала здрава, без крајцаре могао би покрај ње ко срећан постати; овако памет јој вечити мрак покрива.

У Пожуну је угарски Сабор.

Ту сад оци отаџбине кроје земљи хаљину.{S} Ту сад можеш видети богата света у гомили, мањих, већих људи, митрополита, владика, грофова, посланика, лепих дама, Чивута и гризета.

Коме је иоле могуће, дође да види онда Пожун.{S} По себи пријатна варош, а још близу Беча.

Добијем допуст на осам дана и одем у Пожун.{S} Два дана слушам на Сабору, па онда тражим друго шта да видим.{S} Дивних је ту било лепотица; сокаци од њих кипте.{S} Куд год ходим, свуд на лепше наилазим.{S} Недалеко од мене, пред палатом грофа Вицаје, шећу се три женске елегантно обучене.{S} На једној се и одавде већ познавало да је старија, но на оним двема да су младе; по форми лепе, али кокете, јер се једнако осврћу.{S} Дођем до њих, познам најпре матер, па — Емилију.{S} Брзо се предомислим, нећу се дати одмах познати.{S} Ко не би познао маркирано лице и личност и ход материн!{S} Они мене нису познали.{S} Младић у том добу за две три године јако се промени; кад од дечка постане момак, па још униформа, сасвим се преобрази.{S} Нисам тако одушевљен био за њима да им се одмах јавим.{S} Прођем покрај њих, и оштро их погледим.{S} И оне мене добро погледе; оне две млађе баш кокетно.

Прођем, уђем даље у дућан да купим цигара, па их онда чекам, вребам.{S} Пропустим их с друге стране нека иду, а ја с бока котојирам. Оне једнако стрељају.

Мати се није променила, шта више рекао бих да још боље него пре изгледа.{S} На образима Емилије приметио сам неку увелост.{S} Иначе, фигура лепа.{S} Она друга непозната лепа, но прилично старија од Емилије, бар десет година.{S} Доћи ће до једне „ресторације“; ту стану, договарају се, осврћу се, и кад су већ улазиле, на мене су поглед бациле.

Лепо летње време, оду у башту, и седну на једном месту.{S} И ја тражим места, па баш за истим столом до њих, у сујети или у уверењу да им неће бити противно; то се одмах по женскима, по зраку њиховог ока, позна кад нису противне, него вољне.{S} Поклоним се, оне отпоздраве.{S} Не могу ме по гласу познати, јер је окрупнио.{S} Разговарам се с њима; једва су дочекале.{S} Питам како, откуда.{S} Кажу да су и оне дошле да виде Сабор, „Дијету“.{S} Све о самим грофовима, баронима и владикама говоре.{S} Праве кокете.{S} Емилија је лепа још и сад, особито за оног који је пре тога никад није видео; али велика разлика од пре и сада.{S} Очи мало упале, онако као да нису три дана спавале, али ипак ђаволасте, слободне, изазивљиве; нема негдашње скромности.{S} Говор слободан, па кад гледи, у зеницу ти гледи, — као да је удата.{S} Она друга, види се да је лепа, али давно изгорео вулкан.{S} И откуд све три саме без мужа, без мушке родбине?{S} Није то више она негдашња Емилија.{S} Питају ме откуда сам, хоћу ли се дуже ту бавити.{S} Но на послетку као да ме је Емилија познала, или је сумњала о мени: постала је мало резервирата; у толико се већма она друга истакла.{S} Кажу ми све, и где су одселе.

Сутра дан опет их нађем, али се с другима шетају, и то с мушкима.{S} Приђем и ја к њима, али мање пажљивости ми поклањају.{S} Цео поход њихов није ми се допао.{S} Распитивао сам о њима.{S} Ко их је више пута виђао, слеже раменима, па се тек насмеши.{S} Досади ми се, и одем к њима у походе.{S} Јавим се, обе се убезекну, но брзо се поврате и почну ме о које чему запиткивати.{S} Кажем им како опет прође сиромах Васа Решпект.{S} Мати каже да није штета: „Вешала је давно заслужио“.{S} Приметио сам да се друга дама зарумени.{S} Кажем јој да је Марија полудела; они не знаду за то ништа, и први мах не верују, но кад сам им показао и предао цедуљу, белешку из Деблинга, онда су веровале.{S} Такву белешку баш сам већ са писмом и кући родбини послао.{S} Сад обе у плач.{S} Мати јауче, каже да је свему томе отац крив, сиромах Стева, а себе држи за невину.{S} Дам им адресу, и они ће доћи у Беч да виде Марију.