У Добреновачком атару, једно четир дужи од села, има једна мала адица.{S} С’ пет страна ударају у њу узани дубоки канали, неколко фати одбијају се ови од шестара водена, који је читаву адицу опколео, па се онда, кривудајући којекуда, један у другог уливају и тако ји једног по једног нестаје, док се на послетку у широкој приливи, која у стари Дунав утиче, неискупе.

Ни један букварац, све кад би баш тео, неби мого свој пропис тако циврасто изшарати, као што је вода оно парче земље око те адице — и Добреновчани нису могли згодније то место назвати, него што га и дан данас зову: „куке и вериге“.{S} Кад се ко невешт увезе у те „куке“ трипут ће на једно исто место доћи, и опет неће у „широку приливу“ испловити моћи, док га свињарче чича Добреново, кои ту свој салаш има, на прави пут не изведе.

Чича Добренов салаш није ко што су други салаши.{S} То вам је као какав пољски дворац, каква мала спајије.{S} Ту је око њега рибњак, ту је језеро, ту су мале склопљене ћупријице, које се у вече на ову страну привући могу, да неби какав пакостан арамија мирно стадо чича Добреново одвлачијо.

Да је на брегу, кошто га је вода опточила, изгледо би као каква јазбина ајдучка, ал питома равница, покрај тије воде, још му је питомији изглед дала, него што јест.{S} Кров је на кући чича Добреновој ситном трском узбијен.{S} Око читаве куће има широк одник.{S} Дрвени, вешто изрецкани ступци подупиру кров, испод ког је свуд унаоколо простран дашчан голубињак.{S} На пошивачу кућном стоје рогови а на сваком рогу пар гаћасти голубова.{S} Изпод прозорчића на белој кибли виси венац од ивањска цвећа, а у окну седи бела цица па се једи, гледећ’ како јој ласте и врапци испод носа пролећу.

На сред авлије рашћепуријо се дебели ћурак, спустио низ кљун црвену кресту па игра за јерке а крилом пуца о земљу „нема од мене боље јунака на свету“, а граорна ћурка извалила се на једну страну, раширила крила па пуна блаженства одговара пурану: „Да боме, да боме.“ Мало даље прућује се рундави белов под дебелим ладом широке тополе, па мисли како је зимус луд био, ди је све говорио, да ће, чим пролеће гране, себи мало кућицу направити, шта, вели, њему треба, колишни је кад се сћућури; ал гле боме сада, ко ће то толику кућерину направити, па још кад би се тео човек мало провашкољити по њој? — нека вели, вал дође зима онда ће ми мања требати.

Ал у кући чича Добреновој нико више осим тог белова неговори „нека, сутра ћу,“ што год се може данас урадити на сутра се неодлаже.{S} Са раном зором све је код њега на ногама, и само мезимче Мирко мора с’ петлом заједно уранити.{S} Чича Добрен добро зна да: ко рано рани, две среће граби — једну срећу — здравље, а другу време, које кад једанпут у спавању прође нема тог чим се може натраг купити.{S} Време је новац који Бог сваком човеку подједнако даје, ал боме неможе онај, који свој талант закопава, једнако асне имати са оним, који се шњим промеће.

Чича Добрен био је добар ал и строг човек.{S} Он ни код свог јединца није прута штедио.{S} Ко прут штеди, вели Чича Добрен, тај своју децу мрзи, а ко ји милује тај ји и кара.{S} Он је добро знао да ко је у детињству размажен тај никад човек неће бити, никад свој господар неће бити.{S} Он се није церекао, кад је слушао ди балавче, своме оцу, оца псује, а овај од милине незна шта ће, него је навек говорио: закраћуј, брајко, детету несташлуке док је дете, да ти се неокрене луди смеј у горки плач, чувај га за младости његове, јер што се у нов лонац успе на то ударати докле га траје.

Чича Добрен био је и врло побожан човек.{S} Он је сасвим био уверен, да онај, који добра чини и Бога се боји нетреба никога више да се боји.

„Ко се Бога боји, каже чича Добрен, никад од стра воћног нек се небоји, ни од стреле која дању лети; кад те Бог чува, може око тебе хиљадама с’ десна и толико с’ лева пасти, а ти ћеш на миру остати, тебе неће снаћи зло, нит ће се приближити кући твојој, јер Бог ће заповедити анђелима својима, да те на руку своје посе, па да ни ногом твојим о камен не запнеш.“

Свако чељаде у кући чича Добреновој морале се чим устане најпре умити — изјављујући тим богу да га и бог вре свега умије од безакоња, што је као човек јуче починио, па да може чистим срцем благодарити му, што га је из сна и постеље диго, а могло му је бити, да му сан у смрт, а постељу у мртвачки сандук претвори.

Сваки се посо у његовом дому с Богом почињао.{S} Ко с’ Богом почиње, том ништа испод руке измаћи неће, јер је узео себи оног за помагача, кои је кадар све учинити.

У Добреновој кући било из јутра, о ужини ил вечери, нико се није смео пре кашике доватити, док се није најпре богу помолио, само марва и живина јела је у његовој кући, пре него што се богу молила.{S} Но можда се и марва богу моли, што ми незнамо нетреба ома да кажемо да није, можда бог зна да јесте.{S} Та зар пето није толико пута преко ноћ устајао, кад је чуо анђеле божије ди на небу поје, па уз њи бога славио, а шта знамо како друге животиње - бога славе, можда бело стадо баш онда се тијо богу моли, кад о врућини великој, посагибају једно уз друго своје главе, па тако сложно нефалећи се с’ оним што им је дужност, у миру од срца бога славе, бог који испитује срца он то најбоље зна, а ми смо људи кратковиди, невидимо ни своја леђа, и опет се хвастамо да толико знамо.

У дому чича Добреновом све је чисто и спремљено.

Кад цица малог Мирка више пута урани, седне за крај банка па кваси из уста шапицу своју, па онда њоме по лицу превлачи, стара мајка Миркова навек говори, да ће бити влажна времена, а незна, да се то паметна маца чешља и умива да нејде черупава и неумивена ко крме по свету.{S} У чистоти све се у Добреновој кући на мачку угледало.

Но зацело да неби све у Добреновој кући нако у реду било, да он није имао добру домаћицу.{S} Муж је само гост у кући, а жена је прави домаћин.{S} Добра жена скупља је од драгоцена бисера.{S} Каква је Добренова жена свака би се српкиња могла у њу угледати.

„Срце њенога мужа, сасвим је њојзи предато, и она је срећна шњиме.{S} Целога се живота о његовој срећи бави.{S} Тражи вуну и лан и уради рукама својима све што је год потребно.{S} Она је као и трговачка лађа, која рану издалека носи, рано ноћу устаје и ома је сготовила јело за све у кући и слушкињама наредила посао.{S} Трудом своји руку тече имање, стегне се пасом и утврди руке своје на посао.{S} Осећа како је добро бити вредном, па јој се свећа негаси сву ноћ.{S} Лактове своје пружа на радњу корисну, и у своје прсти узима вретено.{S} Отвара руке своје сиромаку и длан свој пружа убогоме.{S} Муж јој није у бриги ако се ди закасни.{S} Сви су код ње одевени.{S} Мужа јој поштују људи кад седи у скупштини међу старешинама:{S} Мудро отвара уста своја и пази добро шта ће рећи.{S} Здрављем је и лепотом одевена.{S} Весела је и у старост.{S} Тесне су стазе у дом њен, она у лењости леб свој неједе.{S} Децу своју разумно негује и та ће јој бити срећна.{S} Многе су се ћери обогатиле, но она ји је све превазишла.{S} Претворног угађања, и сујетне женске красоте у ње нема; јер разумна жена јест благословлена, страх Господан дичи ју.“

Чим зора забели свако је у Добреновој кући на свом послу, јер је још у вече све наређено.{S} Слуга намирује марву, слушкиња чисти кућу, домаћица намешта собу и кува ручак а домаћин разгледа ди шта фали, па намешта и оправља.{S} Ако су пољски радови то све још раније мора готово бити.{S} Сунце мора вредног радина на њиви затећи.{S} О пољским радовима мора и мали Мирко у поље, да чува коње, да стере ужа ил да трчка по ово ил оно.{S} Ако је школско време он остаје код куће, ал и ту несме седити бадава, поред књиге мора штогод и кући привредити.{S} Паметан отац неда да га дете вуче за нос.{S} Мора, вели, књигу да учи, па нема каде ништа друго да ради.{S} Такој деци школа је више од штете нег од асне, јер из ње постају лењштине, и после му је бог крив кад у старости млад, мора да будне.{S} Моли се богу ал и ради; није доста само молитве у школи научити, па оно друго све на бога оставити, само оном ко ради бог небрани.{S} Да је бог тео да што мање радимо, он би нам другчији дао пример у створењу света — он би свет за један дан створијо, а шест би се дана одмаро — да је то тео он би наредијо, да један дан једемо а шест да смо сити, ал овако кад трипут на дан морамо јести трипут морамо и радити, из јутра до ужине — за ужину, пре подне, до ручка — за ручак, а после подне до вечере — за вечеру, да морамо и кад спавамо јести и онда би радити морали.{S} То тако требало би из дан у дан подједнако радити, да је ко што није, ал дође време кад се може јести а неможе радити, зато треба у оно време кад је најлакше радити што већма пријонути, па чувати беле новце за црне дане — јер друкчије лењива младост вашљива старост.

Радити треба док се може, само радити — то заповеди божије — то заповести царске незабрањују.{S} Рад је новац, кои можеш ковати колко ти је воља, на погледу читавом свету.

Послушни Мирко никад се није срдио, што, мора и књигу учити, и толико до школе сеоске ићи и напослетку још и код куће радити, он је навек био весо, и певајући је своје послове свршаво.

Први свакидашњи посо био му је да живину рани.{S} Ништа лепше није том благом створењу доликовало, него кад се невином тичаријом забављав.

Још се пето на седала отезо, глупава ћурка још је у велико сневала — ни сам видовити боктер гусак, што будан спава, није свој брбљави језик пустио а већ је Мирко на ногама.{S} Умио се, очешљао, обукао своје спремљено одело, па се онда богу помолио, а кад је све то свршио узо је котарицу с раном и стишо на гувно.

Улагуша цица, што му обично чело ногу, а кадкад и код врата спава, уранила је још пре свог младог господара, уранила је кад и домаћица, па је ко и она прела донде, док сви нису поустајали, а сад је ишла полако с’ Мирком, па мотала пређу — од које ће сашити своме господару гаће, какве још никад нико вит је поно нит ћ носити кадгод.{S} Уз мачку се придружила гомила зецева бели — потрче мало седну на стражње ноге, поиздижу велике уши па стрижу — режу шњима платно, што је цица опрела, дашто пре будну господарове гаће готове.{S} Пред читавим овим белим друштвом иде као какав војвода бела јага ногу пред ногу.{S} Пи, пи, пи, викне Мирко, а са свију страна слећу у хуки и дреки, јата крилати обитаоца авлински.{S} Док се Мирко обазро ал храбра војска уплашена од изненадна нападаја, упела се у све четир ноге, па куд које.{S} Понајбоље се показао вођа.{S} Он и у бежању мора бити први ту се негледа диће се стати само бегај.{S} Овог је овде прескочио, оног одгурнуо, овог опет погазио — у тој гунгули покидаше сву мацину пређу, па јел она крива што јој господар неће, док му мати несашије, гаћа понети, кад то из дан у дан бива.{S} Питоми гаћани из голубињака и нечекају да им се рана на земљу баци, него слећу с’ легала управо на котарицу па бирају најчистије зрно.{S} Док трунтави маторци отискују једно друго итрија младеж већ је дошла ди треба. — „А свисте сад ту“ вели им Марко — а били мало ручали?{S} Сви главом кажу да би, а брбљави гушчићи морају то и шест пута изриком да кажу — „бибиби, бибиби.“ Сви, колко толико, мирно и задовољно, једу, ал кавгаџија пето неможе пропустити да не заметне кавге, — Ово је зрно баш испред мене пало, ја сам баш ту стојо а ти си ме одгурнуо даље.

„Није него је баш испред мене.“

Овај једну, онај једну — на готова кирија.

Бадава им је мудра квочка говорила, да од ината нема горег заната, да само онај ко се уклања од зла и чини добро — да само тај живи довека.{S} Бадава им је преповедала како две козе, кад су ишле преко узане ћуприје, нису теле једна другој пута да уступе, него су једна на другу удариле, па су тако обадве у воду пале и удавиле се.{S} Бадава им је и у најслабију жицу ударала — у славољубље па је час једном час другом говорила: окани се! увек је од бољег рода онај који пре попусти — бадава ји је тела да застиди: „шта ће деца рећи“; маторе јогунце доцкан је световати.{S} Овај одуд онај одунд, па се шчепаше за црвене кресте, па удри вуци док им обојици главе у крви не огрезоше.

—Та оканте се једанпут луде једне, будите један ма који паметнији није то никаква слава у злу одржати мегдана, на ново ји развађа квочка.

А ја — неможе да се нађе коће пре попустити.{S} Један вели: пусти ти најпре, ти си пре почо; други опет: пусти ти, ти си.

И тако би један другом можда и главе дошли, да ји Мирко нерастави па ји и покара:{S} Шта вам је од тог боја асне, док сте се ви тукли за оно једно зрно, што није ни овог ни оног нег моје, дотле су мудрији све друго лепо у миру међу собом поделили, а висте остали луде ко врапци што су се потукли око туђе проје, или они цигани што да су имали брашна но што нису имали масти, па кад би узајмили тепсију и испросили сламе да угреју пећ, могли би јести гибанице — па се онда потукли, што овај каже да ће већи комад узети него онај.{S} Баш сте прави цигани, сад сте бар видили да свађа ништа друго не донаша него разбијене главе, паће те одсад бити ваљда паметнији.

Боже мој, Боже! баш је истина што је господин учитељ пре негди у школи говорио.{S} Устане, каже један цар на другог за парче туђе земље, па се дотле кољу и крваве док Бог, као што сам ја сад петлове, неотера ји са своје земље у гробље, а земља остане онима који су мирни.{S} Блажени су зајиста кротки, јер ти наслеђују земљу.

У чича Добреновој кући осим ти кокошији ратова никад друга немира није било.{S} Чича Добрен је држо челе а и разгледо је мравињаке, па је видио како тамо све у миру иде и опет се толико поради.{S} Кошто је свашта имало своје место тако је свако у његовој кући знао што му је посо.{S} Најтеретнији послови у највећој су се тишини свршавали.{S} Његове волове није требало на пут бичем истеривати, само реци, тек да се чује „хајс“ или „сту“ па ома су отишли тамо куд си заповедио.{S} У његовој су кући и мачка и вашка у љубави живили, ту се могла видити ова најпитомија слика: како се грдни рундов прућијо потрбушке, на леђи му се савијо матори мачак, па спава на мекано, по глави му трче несташни пилићи а мало дете сиграјући се вата пилиће, отвара рундову уста, па му меће пилиће у уста и опет ји вади из уста, а нит рундов пилиће дави нит квочка на дете налеће.

Слуге је своје чича Добрен као своју рођену децу пазио.{S} Он је добро знао да туђа рука не тече, па је тако са слугама поступао да никад нису приметили да су туђини, него су се сами држала да су чељад из куће па су тако и радили као да себи раде.{S} Ако је слуга старији годинама био, за асталом седио је пре они који су Добрену рођени; за трпезом чича Добреновом била је слога, а ди је за трпезом слога ту сам бог у прочељу седи.

Бог му је благословио пиће и јело, он је у њега сипо здравље и задовољство.{S} У чича Добреној кући никад лекар није требо.{S} Кад је ко огладнио онда је и јео, а навек је онда престајо кад му се најбоље прохте и прослади.{S} Чича Добрен умео је лепо доказивати како нетреба одвише јести:{S} Једи каже умерено, да се какогод необједеш и непобљујеш, јер онда не само да си моро просути оно, што ниси ни требо унутра сипати, него и оно што ти је нужно било, и тако две незгоде имаш, појо си толико и опет си осто гладан, па ако си сирома јао и наопако ако ти се то чешће деси, ал боме ако си и газда штеди, сети се гладна доба кад си сит, а у дане богатства помисли на сиротињу.{S} Нема тог што неможе у трбу стати само ако се по вољи распусти.{S} Чувај — само што је излишно закидај, па остављај на страну и онако што је излишно није здраво, па ћеш опет доста имати, чувај брајко јер ако неначува ненатече.

Чича Добрен молио се богу, радио је и чуво, а бог му је благословио дела руку његови.

Земља му је навек давала род свој, а дрва пуноћу плода, јео је увек старо, а ново трајало му је до старог.{S} Жетва му је сустизала бербу а берба сеидбу.{S} Бог је благословио изласке и уласке његове — јел продаво — добро је продо, јел купово — боље је купијо.

Један четврт часа од чича Добренови њива, салаш је Баћа Страшимира, највећег на гласу газде у Добреновачком атару.

Кад погледиш по Страшимировим салашу много је заиста имо, ал све је то разбачено и испрекрштано као на вашару каквом.

Слама му се отегла ко гладна година, ал с’ једног краја накренула се да падне, с’ другог се већ спузала.{S} На сред авлије стои велика гомила ђубрета, а около њга пластови сена са свију страна расчупани.{S} Чело куће гомиле цигаља од десет година, полак од кише разтопљене а полак од дечурлије поломљене.{S} Пред пенџери сијасет разваљени купа труле трске и рогоза.

На бунару стоје на земљи две ђерме, којим само то фали што нису горе, а поред њи треће дрво за нову ђерму, и опет се вода из бунара на ужету вуче.{S} Дрва за ватру како су пре две недеље донешена из шуме, тако и стоје на коли док се сва, једно по једно неположе.{S} И опет се у Страшимировој кући највише викало и терало у ред.{S} Куд се год ко окрене, све му је нешто неправо и нестоји му добро, ал нико непоправља нит намешта.

Баћа Страшимир је прек мрзећ човек.{S} Од ране зоре до мркла мрака, мого си у његовој кући само вику и псовку чути.{S} Час јауче зељов како га је одаламила домаћица кад је очупану патку с’ огњишта повуко, час цичи назимче, ком је Страшимиров син крста поломио, што није тело гладно у кочине, час кречи гуска, што ју је слуга вилама доватио, кад је теро живину да неразмеће плеву.

Могло се свачему заклон наместити, боље би било да је трском плева пошивена него што у лудост у купи труне, бар неби живина плеву расмећала нит би слуге живину таманиле, ал бесни Страшимир мисли, зар сме ко у штогод дирнути, кад ја кажем: недирај.

Баћа Страшимирове слуге нису никад за његову трпезу селе, зар да се и вашке, ко господар ране — и тако је и било.{S} Лебац што је за слуге месио гори је био, него чича Добренове отрушнице.{S} Што му је иза ручка остало то је волио бацити него млађима дати, ил је дотле држо док се није укварило па им је онда давао, а ако су свиње код куће биле ни то нису слуге добијале.{S} Даћу ја то оном, вели Баћа Страшимир, који ће мени опет вратити, и кад год је то урадио, чудио се сам својој мудрости како он уме кућу да чува, а није умо да измудри одкуд су му слуге са те мршаве ране онако дебели.

Баћа Страшимир био је луда џимрија.{S} Он је мислио да га оно ништа некошта зашто он новце није бројао, па је навек говорио: ваљда сам ја луд да трошим новце за тричаве чипке и цицеве, нек они себи купују како знаду, ја за те моде недам ни пребијене паре.{S} Ал ма да није Баћа Страшимир новце бројао, опет кад су ћери у село у коло одлазиле, дванајст сукања су повешале на себе а толико остало је на рафу, осим тога ту су два низа дуката на врату, ту су рукавице на руву, лепеза, свилени шалови, атласке мараме, бечке чипке, париски шлингераји, презлетне из златнога Прага, калнери по журналу, ал штаје зато Баћа Страшимир марио, он је дао свакој да запате прћију па тоје из њине прћије.

Баћи Страшимиру могло је само мило бити, кад је слушо како се сељани чуде оделу његови ћери.

Тај ће извући лутрију — који ове добије.{S} И хоће боме — јер оне ништа више и невреде нег што кошта оно одело на њима:{S} Кад су будне навек се ил између себе ил ским другим свађају и протерују, и у тим ји пролази дан, а кад су легле да спавају, као да си ји покле, ни да се макну, ни да се бар једанпут преврну, него ди су пале, ту су и остале.{S} Могла је кућа над њима горети, могли су топови преко њи пуцати оне спавају — као да ни муве нема да по соби зуји.{S} Сунце већ у велико подну нагиње, кад се материне мазе буде, и тек сад настаје право гњилење и зевање, џоњају по читав сат у кревету док се не усуде да на земљу сађу.{S} Још док спавају мати им застире прозоре да ји сунце не пробуди, како лепо мирно спавају — гулубице мале као окупане гријота ји је пробудити и нека ји нек се матери мазе, да што је сиротиња нег да ради, ако ће и газда ко и сиротиња издирати нашто му је онда бити газда.{S} Тако је Страшимирова жена мислила, а што она каже муж је држо да нико паметније неуме рећи, а и како неби дао жени за право.{S} Та његове ћери толико су порадиле, да она, која дан ноћ на шву седи неби могла толико урадити, који је то само без у сандуци, на како су то силни ћилимови шлингераји и хеклераји!{S} Вредном нетреба времена, он у часови ради, фалећи своје ћери, говорио је сам себи Баћа Страшимир, ал и то није мого да се начуди одкуд меса и масти тако брзо нестаје као да се само једе, па немож намлети, тек што си испрего коње из суваче ватај опет, жито једва дотраје до новог, од зоби се тек порција плати с’ кокурузи немош ни пролеће доватити, ниодкуд с’ друге стране крајцаре него ако хоћеш које марвинче да продаш.

Бадава мислио је Баћа Страшимир није чист посо, што ја тако тешко излазим на крај а тај чича Добрен нема толико ни земље ни марве па опет је код њега све пуно — бадава није чист посо. — Да боме да није, казаће навек на те Страшимирове речи његова жена и неће ни бити друкчије, догод је та матора вештица жива.{S} У Страшимировој кући била је још једна стара баба.{S} Нико од слугу није знао шта је она газди род, ал судећи по злоставлењу;, што га сваки дан претрпи држали су, да немож бити другчије него да му је маћија, па јој сад ваљда враћа што му је она док је нејачак био на поклон давала.{S} Није прошло дана а да сироту жену није ма које из куће грдило, а кад год је Страшимир опазио, да му што год у кући на мањак иде, морала је бедна старица и боја подносити.

„Та вештицо једна, ти ми кућу таманиш“ деро се онда Страшимир на њу и мећо је на свакојаке муке само да дозна дал је вештица.

Јадна баба, изгледала је већ као труло дрво које је на друго здраво наслоњено па се само дотле управо држи, док га први ветар од противне стране нестровали, несрећна жена није ни могла од боја већ другчије ни ићи већ, ил пузити ил се на зид наслањати. — Еј живом му се у кости змије сакривале — том отрову Страшимиру — како мучи ту сироту жену — никад му чист посо у кући и небио, како ружи ту невину душу.

Земља баћа Страшимира упирала је у њиву чича Добренову.{S} Млади Мирко упозно се на тој њиви, још пре нег што су пошли у школу сеоску, са Вуком Страшимировим сином, а кад су у школу пошли, морали су се и дружити.{S} Чича Добрену није било мило то дружење, ал га је моро трпити, да му дете нејде само преко пустаре у село у школу.{S} А боме и није и био Вук Страшимировић Мирку за другара.{S} Вук је сушти отац Страшимир — и куд ће ивер од кладе, што каже: покажи ми с’ ким се дружиш, па ћу ти казати какав си, то је цела истина.{S} Вук је имо једног булдока — вашку, којој њушка тако изгледа као да навек режи.{S} То је био највернији друг Вуков.{S} Тако је исто и Вук изгледо, ни мало мргодније ни пакосније није то псето од Вука било, па и само му име каже да није био благ.{S} Кум, који га је крстио, морао је за цело врло паметан човек бити, кад је унапред знао какав ће Вук бити, те му је тако згодно име надено.{S} И с’ том неприликом моро се Мирко дружити, јер није имо скиме другим.{S} Ал и то није могло дуго трајати, какво је дружење анђела с’ нечастивим, јагњета с’ вуком.{S} Што је ненаравнија свеза тим се пре сама од себе раскинути мора.

Није прошло од то доба ни недеља дана, а већ је мого Вук увидити, да Бог ником дужан неостаје и да ће кад тад ђаво доћи по своје.

Вук се бојо да неће чича Добрен искати од Страшимира јагње, па пре нег што су се ова двојица састала, украде једно јагње из свог чопора, донесе га Мирковој кући, па каже, да је то отац му посло им за оно што је њина вашка удавила.{S} Вук је то учинио што се одвише бојо Страшимирови песница, јер баћа Страшимир кад почне ударати он се неуме оканути, него лупа дотле, док чује душе у човеку — ал чега се бојао није се убојао.

Чича Добрен није био код куће, кад је Вук јагње доно, а кад је дошо кући а он узме Вуково јагње под пазуво, па ајд управо на салаш баћа Страшимиров.

Помоз БОГ, баћа Страшимире!

— Бог ти помого чича Добрене, ко је добро?

— Добро је фала Богу, ево доно сам ти јагње, што си ми по Вуку у накнаду посло, ја немоту брате твоје јагње примити, ми смо месо од оног јагњета појели па то га неможемо дати, а Марко опет ни кожу неда, јагње је његово, он га је из руке одранио.{S} Глава за главу брате, а ја ти немого ти донети, него ево ти твоје, па нек то је просто, а ако баш хоћеш да тераш мак на конац, и ту се насмеја Добрен, а ти кад закољеш једно твоје јагње пошљи нам гркљан од њега, само посветуј тог твог дерана да се у бољу памет узме.

— Какво јагње, каквог дерана, нисам ја теби чича Добрене ни по ким јагњета послао. — А ето даје у лажи плитко дно, привати Добрен — међер то је јагње твој син од некуд укро.{S} Дед сасецдер му брајко мало те дугачке нокте.

Баћа Страшимиру није требало двапут рећи.{S} Зовне Вука из собе напоље, а овај незнајући да се о његовој кожи ради изађе па испаде пред оца, — „евоме шта ћеш.“ Страшимир и неодговори шта ће, него држ за кике, па га дигни горе, па га спусти доле, па после зграби неко сапиште, па преко леђа, преко трбуа, преко ушију, ди год га је доватио, удри и преврћи, а иза сваког ударца ређај грђу иза грђе псовку — и да недотрчаше слуге и неуплете се чича Добрен, би га умлатијо.{S} Ал није то Страшимир Вука туко, што је напујдо вашку на туђе јагње, ни за оне богопротивне речи, туко га је што је укро јагње своје а не туђе.

Баћа Страшимирова кућа није могла црња и прљавија бити, ал је опет видовит свет говорио, да му је кућа шарена.

Чим се сутра дан Вук од болова придиго, баћа Страшимир га је дозво преда се, па му је реко:

— Дед момче, кад умеш кући штете правити, ваљда ћеш штогод и привредити моћи.{S} Данас ћеш овцама, а чобан нек дође кући да ради, па тамо отвори очи добро како ће нам се која овца ојагњити, ил које посмрче матер себи стећи.{S} То му је реко, а није додо ако Бог да, а није ни требо; јер Бог извадио је још од створења света из ђаволски послова своје руке.

Кад је Вук отишо овцама, он је гледо све како ће близу туђег чопора дотерати, да се како год помешају овце а ту би се већ дало штогод забашурити, ал чобан, који познаје сваку овцу по гласу, а јагње по матери неда се варати.

Кад је видио да то непомаже, а он се досети нечем другом.{S} Науми да одмами чобане од стада, дотера своје овце близу једног туђег чопора а он се тајом одмакне даље, па повиче из свег грла: „Упуј курја, недајте чобани, ево курјака.“ Кад чобани њему дотрчаше а он се смеје својој мајсторији.

Од то доба јако је омрзно Страшимир на чича Добренову кућу а Вук још већма.{S} Страшимир је само вребо прилику да добије чобана Добренова, а и чича Добрена тешко да би с мирном кожом пропустио.

Већ је наново школа почела била.{S} Мирко је навек моро раније одлазити а доцније долазити из школе, да се како год несукоби с Вуком.{S} У школи сва су га деца осим Вука ко брата волела.{S} Мирко јел имо није умо казати немам, а јел мого није му се дало да рекне нећу.{S} Колко је добар брат, толико је и добар ђак био.{S} На скамији, ди је његово место било, сам је учитељ својом руком, златни слови написо:{S} Дика школи, а радост родитељима.{S} Вук напротив данас је овом подеро пропис, сутра просо оном мастило, прексутра разбио једном нос, другом главу, ћупа и пенџери само су онда цели кад Вук није у школи, дођи ма у које доба, ко клечи? — Вук; које бијен? — Вук; ко затворен? — Вук.{S} Сав је већ помодрио од силна боја, ал на псу рана на псу и зарасла. Вук у школу а Вук из школе. — Бадава је сав школски запт, кад је код куће дете распуштено бадава сва учитељска мука, кад је оно из материни груди неваљалство посисало.{S} Пакосна лења мати, никад неодрани добра вредна сина.{S} Бадава је онда дете у школу шиљати, кад је најпре код куће све зло попримало.{S} Кад курјаче дотле у шуми расте, док неизвечба поред матере, како се јагањци даве — то никад пас непостаде.{S} Кућа се прави толико година, а колко треба док се сруши?{S} Нек седи дете ако хоће и десет година у школи, само кад дође кући, нек све оно што је он у школи научио грде и за лудорију држе, нетреба више од месец два — па ће је и обићи.{S} Таку децу учити добру, то се зове сипати воду у ћупу без дна.{S} Тако дете све оно што у школи чује, на зло изврће.{S} Није то да ома школа неваља чин је дете неваљало.{S} Цвет

је цвет, ал паук по цвету бере јед — а чела скупља мед.{S} Добро је само за добре створено још из почетка, такође зло, за зле.{S} Ето за сваку потребу човечију створена је вода и ватра и гвожђе и со и брашно и млеко и мед и крв од грозда и масло и аљина, ал водом добри гасе жеђ, а нечастиви даве људе.{S} На ватри кувају добри ручак, а зли шњом куће пале, гвожђем ратар оре земљу, а крвници секу главе.{S} Вином

весели добар своје срце, а уља се опија да кавгу замеће.{S} Аљину облаче смерни да покрију своју наготу, а лисице да сакрију своју опачину.

Оцеви и матере, вама се уписује у грех, све што год вам неваљо син зла поради. „Добро је дете дика очина а рђаво срамота материна.“ Матере! утубте добро ову пословицу, ваша, само ваша је дужност да децу одгајате то вам пословица и сама каже, и зато вам за добро дете фале недаје; јер ко плати оно, што је дужан, никакве фале незаслужује.

Матере, неосврћ те се на то, што кад коме вратите дуг а он вам каже фала.{S} Код данашња непоштења узима се за срећу, кад ко без суда врати дуг, зато се и говори фала, ал та фала више се Бога ради казује, него оног коме се казује.{S} Вели се, фала Богу, што те је умудријо да ми платиш, јер тешко да би ти од своје воље то учинио.{S} Матере, најпре се на вашем крилу љуља дете понда му тек отац прави колевку, колко је мекше материно крило од дрвене колевке, толико је већа дужност ваша од његове.{S} Матере отац је само родитељ а ви сте ранитељ.{S} Од вас зависи оћел вам дете добро ил рђаво бити, ви га будите, ви га успављујете.

Кад га будите с босиљком га будте; благословом а не клетвом, па ће вам на добро устати.{S} Кад га успављујете песмом га успављујте а не грдњом, па ће му и срећа певати.{S} Прва реч, што је дете изусти, мати му је у уста метла.{S} Ако је лепа дично ће ти мајко дете шње бити, ако гадна прву ће тебе окаљати.{S} Вукова мати била је најпакоснија зипаруша у околини, није ни чудо што јој је син злобан и осветљив био.

Чича Добрен у своје младо доба највећма је желио бити попа.{S} Отац му је тео жељу да испуни и да га у латинске школе, ал кад је Добрен већ у четвртој школи био, умре му отац, и мати га доведе кући.{S} Што је мати чича Добренова на њему фалила, тео је он да на свом детету поправи, и тако кад је Мирко српску школу свршио, однесе га у латинске школе и намести га код једног честитог свештеника..

Мирку је испрва било доста тешко у туђем свету.

Честити свештеник и сви у кући његовој, угађали су му у свачем, учитељи у школи разговарали су се шњиме као отац с дететом, а место Вука затеко је пуну школу браће, ал опет бијаше му први дана тешко, врло тешко; више пута би му и саме сузе потекле — тако му је било тешко, а другови га тешише, како је који волио утешен бити.

Један, нека мајкина маза, тешио га је одприлике овако:{S} Ћути брате, трпи још мало, немож то тако дуго трајити, на сваки начин Бог ће ту несрећну школу громом спалити, па кад она изгоре, онда немају нас зашто оде држати, онда ћемо сви ићи кући.{S} Моја мати кад ме је отац овамо дово врискала је, па је трчала за коли: куд ми дете однесоше, у какве школе, ватра ји спалила, па како је моја мати жалостиво плакала замном, баш мора Бог учинити да што пре одем њојзи.{S} И како га је та луда мисо усхитила, читав месец дава није лего спавати, и док није најпре све књиге и аљине увезо, да може бегати чим стане горети, а кадгод су звона дању почела звонити, навек је држо да на ларму звоне и једио се кад је чуо, како у обадве стране клатно удара.

Други опет говорио му је:{S} Шта ту треба толико запевати, дан по дан па ће мо и школу свршити па генерал, владика да будеш, да се возиш на четир коња, за кад у Добреновце одеш, а твој чича немож да те позна: „јел то бога ти наш Мирко.“

Сутра ће доћи господин директор да те пита шта хоћеш да будеш, а ти онда кажи шта волијеш, генерал ил владика.

И заиста сутрадан дође господин директор и пита све редом па и Мирка да му каже, колко сад година има, дије на конаку и шта хоће да буде. — Даклем, вели му господин директор, шта ти хоћеш да буднеш? — Ја незнам господин директор, шта Бог да, одговори му на то Мирко.

— Та тако је синко ал опет реци машта.— Немогу ја рећи, кад незнам, можда то неће бити па ћу онда слагати. — Кажи ти што год хоћеш, немора то баш бити, то се само тако каже да има у овој рубрики штогод написано.

Мирко је свршио прву латинску школу.{S} У златној књиги стои и дан данас код Миркова имена да је све другове своје у владању, пажењу, приљежавању и у наукама, превасходно — превазишо.{S} Чича Добрен да обрадује свога ваљаног ђака, купи му мали изшаран чамчић заједно с’ јадрилом.{S} У платно да наместити икону светог Николе, како избавља утопљенике, на јадрило горе мете позлаћен крстић, а на страни напише: „Премија добром ђаку Мирку“ и пусти ту малу галију у језерце у ком се Мирко најрадије купо.

Чича Добрен тео је изненадним поклоном већма своје дете да обрадује, па је запретио свима у кући, да некажу Мирку за чамчић док сам на њега ненаиђе.{S} Ту је била и мала Драгиња млађа сестра Миркова, кад је чича Добрен запрећиво. — Јел чичо и ја нећу казати — питала је Драгиња, као да је чича боље знао од ње, оћел она казати ил не.

Да боме да нећеш — реко јој је чича, — Нећу — нећу, ја баш нећу казати — уверавала га је Драгиња.

Чим је Мирко неколко залогаји појо, већ је сит био, а и мала Драгиња већ је и на мртву и на живу бебу заборавила и отишла с’ брацом аа чамац.

Мирко је мислио, да је то какав обичан чун, па да има на врху крст бојадисан, ал како се зачудио, кад га је очима видио.{S} Он је мислио затећи, издубљено дрво, а нашо читаву галију — те радости његове од Адама па до оног дана, нико живи видио није; ал није се радово Мирко што ће сада по читав дан моћи тумарати по води и пећи се на оном жестоком илијинском сунцу.{S} Јадрило с’ иконом, изгледало је њему као иконостас, чамчић му је био храм, а клупица иза јадрила часна трпеза, па сад је мого он његову цркву одвести у најсакривенији загон, па ту у сред дана да га нико невиди, служити божију литурђију.

Тог пута наумио је био да држи бденије јер је већ вече било.{S} Мала Драгиња мора је отрчати по једну бронзу и донети материн везен

ћилим. — Мрак се већ почо полагано на земљу спуштати, кад је Мирко у бронзу трећи пут одзвонио.{S} У цркву нико више није дошо, нег они који су ту били ваљда што ни свештенику неби мило било кад би још ко дошо.

Мирко огрне ћилим место одежде.{S} Мало еванђелије увек је носио уза се, и то је стајало на престолу.{S} У једну руку узме бео штап место воштанице, а у другу узме мараму, веже на један крај песка и то му је кадионица била.{S} Тако опремљен стане испред јадрила — двери и јасно повиче „востаните.“

Анђели божији мотрећи на службу, коју чиста душа без златне одежде и сребрне кадијонице Богу принаша, устадоше, упалише сваки своју — звезду и сложно одговараше на јектенија, која из сакрушена срца детиња до престола вишњег чисто, разговетно допираше.

Док је Мирко јектенија све по реду говорио, као да је десет година ђаконово, мала Драгиња, ако и није знала шта јој братац говори, скрстила је најпре своје мале ручице, па је с’ вером мирно слушала славенске молитве, ал кад је с обале чисто српски врисак чула, заборавила је за службу и придала се да дозна ко то сад дречи.{S} Врисак је све ближе и ближе долазио и већ је мала Драгиња од промукла гласа све речи дочути могла:{S} Ди су — нема ји ни ту, ди су ти очи биле искочиле ти, кад су ти испред очију умакле.

Кроз плач разабраше се на то ове слабе дечије речи:{S} Ја гедим, гедим, а њи нема.

Од то доба протекло је већ осам година.{S} У чича Добреновој кући ништа се особито догодило није.{S} Мирко је сваке године у исто време одлазио од куће и у исто време долазио кући.{S} Са сваком годином све је био ближе крају.{S} Зрелији дани све су више озбиљности Мирку донашали.{S} Већ више није било оног детињастог сиграња цркве и попе. — Од несташне деце мале, већ су се стидљиве девојчице извиле. — Кад је Мирко пређе кући долазио, трчала је пред њега и Драгиња и Милица, па се брату, једна с једне а друга с друге стране о врат вешале.{S} А кад је Мирко осму школу свршио, истрчала је пред њега и Милица и Драгиња, ал му се саме Драгиња о врат обесила.

Друго писмо, што је Мирку Милица писала већ је невесело било.{S} Она му је писала како је она стара код Страшимира, што је њу навек држала и миловала, кад је она у Страшимировој кући била, умрла.{S} У писму је напоменула, како свет говори, да је Страшимир ту бабу удавио „Од како, је, вели, Вука нестало, од то доба омразио је Страшимир и на себе, пропио се, и у пићу, каже, да је учинио то страшно дело.“

Мирко је, које помоћу своји, које отуд, што је учио млађе, свршио богословију.

Његови већ напред уживаше, како ће бити, кад Мирко свештеником постане.{S} Чим се прва добра парохија упразни, мислише они, то је Миркова.{S} Та од Мирка у његово доба, боља богословца није било.{S} То су сви учитељи његови говорили, а свети отац Митрополит признао је да је тако. — Сад им је само требало, да се спреме, како ће се ко родбина попина понашати.

Несташна Драгиња већ је намештала, кака јој мата неће бити више „сеш Ева“ него „стара „госпоја“ а Милица „милостива госпођа“. „Ју па ко ће онда свама.“

Миркова мати као да се мало и расрдила на подсмејавање ћерино:{S} Да, да, брбљушо једна, и биће Милица милостива госпођа; зар има милостивија срца од ње, зар је прошо који просјак да му није тела уделити, па колко си је пута и сама видила да плаче, кад каква патника види.

— Па немој се ни ти мати ома срдити, па и ја ћу бити фрајлица, ево гле, како ћу и ја изгледати, док успијем уста, ко капетанова фрајла Анка.

Када се једаред Миркова мати у лепој жељи сасвим заборавила, па већ као појкина мати, комшиници говорити почела, Мирко се насмејао.

Благо теби мати, кад ти тако мало треба.{S} Зец у пољу а ражањ се спрема.{S} Ти још незнаш, како је тешко сирома ђаку попом постати, па ако је добар још теже иде.{S} Ја сам то све досад од тебе тајо, нисам те тео жалостити, ал сад ти морам казати:{S} Данас ко хоће попа да будне мора — ил сам имати новаца да купи парохију, ил узети ону, која има новаца каква му драго она била. — Друго.{S} Мора бити попин син, и онда наслеђује очину парохију. — Треће.{S} Мора узети попину ћер и онда добија парохију у мираз.{S} У оба два случаја владика недобија новаца, него се задовољава са клечањем и сузама оца ил таста. — Четврта.{S} Мора бити рођак владикин ил ког дворјана и онда добија парохију гратис — забадава.{S} Ја новаца немам, а ако би узо ону, која има, шта ће рећи Милица.

— Не синко, ма никад амантије невидио на себи, ти нећеш Милицу оставити, покојни би отац у гробу се заплако, кад би отишла Милица, да му се на тебе потужи, а она брајко неби тај удар преживила.

— Дакле и сама видиш, како је незгодно са мојом поповином.

— А да што ти је покојни отац толике новце у ти пусти школа потрошијо.{S} Да је био паметан, па да је само то остављо на страну, сад се неби морали од немила до недрага пребијати, па и ти си још био луд, па се отимо толико за књигом, само си своје очи и здравље губијо.{S} Ја сам мислила још онда, кад си ти пошо у ту богословију, ватра је спалила, да ти нећеш ништа из ње бити.{S} Ти си простог паора син, па зато за тебе нигди места нема, право имаду оцеви што недају своју децу у школу, боље да и ови коју недељу под ариштем одседе, него да им се деца толико година забадава по школа деру.{S} Заклећу синко на самрти и твог унучета унуче, да му да Бог, да обе ноге до колена му одпадну, ако крочи на праг те проклете богословије, која само здравље и новце ждере. — Ако така богословија мати остане, онда ћу и ја благословити ту твоју клетву, ал што се тиче мали школа ту немаш право.{S} Треба да се иде у школу.{S} Ко би радио, кад би и из мале школе сви постајали господа, јер сви иду у мале школе.{S} Нетреба да се иде у школу само да се господин постане, него да се паметнији будне, зар онај, који постаје господин, неби воло небити тај господин, него имати толико асне од свога имања колко има као господин од своје плате.{S} Има и над попом попа, ака сам ја господин има и старији надамном па ако је тај старији добар онда фала Богу, ал ако је рђав, онда тешко си мени.{S} Ово му није по вољи, оно му није по вољи.{S} И господин мора радити, и кад би се на меру метло, тешко да би рад једног земљеделца, рад, толико њи који се зову господа, својом тешкоћом претего, и господин мора радити и непрестано зепсти, дал ће старијем по вољи бити.{S} Роб је роб ма носијо златне ланце, а слуга је слуга звао се како му драго.{S} Земљеделац има само два господара над собом, Бога и цара, а сваки господин има три, Бога, цара и старијег.{S} Паор нек да Богу божије а цару царево, па мир до Бога, ал господин мора и већем од себе господину подложан бити.{S} Има толико господе, који мање плате имају него паор асне са свога имања, па опет тај господин мора више трошити него тај паор.{S} Много што шта паору доликује, што на господину гадно стоји.{S} Ди има мало новаца а много потребе, ту има највише бриге.{S} Брига, велика брига то иде уз господство, јао сен уз тело, а начаст је сваком које желијо.{S} Није у господству срећа него у задовољном стању.{S} Но није задовољан тај није ни срећан.{S} Аво је ко господин опет он недобија никакве власти над оним, који то није, само ако је тај у реду.{S} А што дикоји силан господин и оне који су уреду, својим страом заплашује, то је с тога, што ови незнају да су у своме реду, зато се и каже, боље умети него имати.{S} Каква права прости људи имају! ал шта им асне, кад неумеду ни да ји бране, ни да ји траже, зато и јест школа да из ње научи човек, шта је његово, да га ником неда, а шта није, да у њега недира.{S} Да општине сеоске знаду, да неморају примати оне за свештенике, који по миту ил пријатељству чијем, то постају, онда нит би било мита, нит пријатељства, већ би се по заслуги бирало.{S} Да нема јатака неби било ни лопова.{S} Владике су умеле присвојити себи општинско право, зато га они и имаду, а кад га општине узуму натраг искати, онда ће га ове и имати, а дотле ће навек бити, бољи онај који уме.

Нетерају се деца ничије асне ради у школу нег њине.{S} Да су сва господа себична, кошто ји има, зацело да се неби деца у школу терала, него би се из школе терала.{S} Ди нема таки школа у коју проста деца неби смела ићи, ту нема ни себичности господске.{S} Има таке земље ал тамо се и нетерају деца у школу.{S} Тамо ратар, кад остави плуг, а он узима књигу ил новине у руке, ал зато се тамо и пита њега, колика ће бити порција, и оћел се ратовати ил не.{S} Тамо толико пута ти ратари покваре, што би највећа господа тела, само ако им се свиди да није добро што ови оћеду.

А шта код нас?

Код нас се каже, како ће мо ми питати колики ће мо порцију искати и оћемол ил нећемол војевати, кад они незнаду ни одкуд су шупљи.{S} Докле се год то може говорити за наш прост свет, дотле ће се шњиме паметнији као с лутком играти, а он ако волије бити човек нег лутка, он нек се потруди да и он што уме па нек држи оног за најпоштенијег човека, који му дете у школу тера, а не за злотвора.

— Па кад неможеш бити попа, а ти си ваљда учио толико да можеш нотарош бити?

— И то неможе бити.{S} Кад се богослов иште за бележника, онда му кажу, ти си учио да друго шта будеш — ти можеш и на другом месту леба себи добити, ал кад оном, који се за бележника спремо, заузмеш место, куд ће он онда?

— Па кад није друкчије, идем и ја па ћу пузити као утвора и разбијаћу ко покајник чело о патос пред ногама Владикиним, пролићу сву моју жалост на срце његово, па ваљда неће бити од камена, да се несмилује на моје тешке јаде.

— Не, то ти ја недам.{S} Ја нећу ни из чије милости леба да добијем, то само просјаци раде — ја ћу и копати ал просити никад.{S} Бог да је тео да просим, он ми неби поред поштена срца добре очи и јаке руке дао, док је Бога, ниодког другог осим њега милости просити нећу.{S} Ја сам свршијо што треба за попу ја ништа друго неносим пред конзисторију, осим моји сведочанства и смерна говора, ал ропска никад, ко се сам за роба намеће, и још држи да је милост неку добијо, кад је то постао, тај нетреба да буде слободан, и поштен свет треба да га презире.{S} Ал немој очајавати мати, покојна отац реко је на самрти, Бог ће дата па ће добро бити.{S} Бог ће дати, чуј мати, Бог ће дата па ћу и ја попа бити.{S} Неће још дуго бити и на земљи неће робова бити.{S} Кад ни сами царева неће, да над робови господаре, неће ни народ мањем од себе робовати.

Још мало па ће народ узети своје право из туђи руку.{S} Ти можда нећеш све разумети, ал опет ћу да ти кажем.{S} Кад се девојка удаје ил момак жени имал право родитељ ил тутор, да натера момка да узме ону девојку коју он неће ил да пође девојка за оног кога он неволе.{S} Сам господ спаситељ каже, да је црква невеста, а црква је, свака општина христијанска, ма небило ни једне куће с’ тороњом у њој; црква је божија скуп свију правоверујући христијина.

Црква нису они високи дебели зидови, она кубета и звона то је храм божији, а црква је и мушко и женско и обучено и необучено и господар и слуга, солдат и ратар, трговац и занаџија, званичник и свештеник, а не свештеник сам.{S} Црква је Добриначка, сви људи, жене и деца, што у Добринци живе.{S} Црква је то исто, исто и општина црквена, она је невеста, која пушта младожењу себи у кућу, па зар она да небира себи свештеника, него да јој тутор владика ил конзисторија, намеће кога хоће, и то неће још дуго трајати, Вог који правду дели, узеће је из руку јачег и даће је оном чија је.{S} Ја ћу то доживити, а ако недоживим, ја с неправде нећу да скидам руно ја се нећу ником намећати, а коме избере видиће да није рђаво изабро.

Мирко Добренов у Добреновци је учитељ.{S} Тек неколко месеци од како је примио школу, а Добреновчани немогу да се нафале нова учитеља.{S} Пре тога времена терали су децу с пушком у школу, ал сад, сад су одбегавала сама деца од куће, кад ји родитељи оћеду што код куће да задрже.{S} Срдиће се, вели, господин што сам остао.

Мирко је дочекиво децу милостиво, држао благо и отпуштао љубавно, па су с’ њега деца заволела и школу и науку.{S} У школи све му је било чисто и опремљено.{S} Сваког јутра, стајао је Мирко на врати и сваког који је био чист и очешљан, пољубио би га у чело: у голубијем гњезду, само за голубове има места, и пустио би га унутра а друге је прљаве, благим речма одбио.{S} Иди те и опет доћ’те.{S} Ко хоће у цркву мора крштен, ко хоће у школу мора крштен и умивен бити.{S} Умивена лица и чиста срца долас’те децо у школу — јер страу господњем учићу вас.{S} И они одлазише и опет долазише, и он ји љубљаше у чисто, ведро чело: тако нека је светло лице ваше пред људма, да се виде добра дела ваша.

У Добреновци је дотле, пуста дечурлија, ко за курјаци викала, за оно неколико добре деце, што у школу одлазише, а сад уједаред у школско доба нигди детета на сокаку.{S} Презрено име ђака постаде уједаред дично и поносно, кога није смео носити, тај је био мањи од макова зрна.

Најстрашнија претња била је у Мирковој школи, кад је учитељ реко коме да ће га истерати на сокак.{S} Кошто се шугава овца од добри одлучује, и непушта се у гомилу док се неизлечи, тако је моро, какав несташко ил љенштина, дотле изван школе остати, док се сам непоправи и неповрати.

А и зајиста је то велика казањ била, кад учитељ забрани коме да у школу недолази. — Јестели видили кадгод, како је гуски, која са пусте воље своје заука се, па одлети у туђ сокак, јестел видили како је онај чопор одуд онај одунд прочерупа, па кад је добро кроз кљунове тврде пропусти, овда је опет даље другом одбије, тако је било и оном, који није био вредан да седи међу добром децом.{S} Ко псето, које изгуби госу, па онај газда с’ десна, па онај с лева дочека, па одалами: твој отац мисли, да ти идеш у школу, а ти продајеш зјале по сокаку.{S} Отац му се несрди кад чује, шта му је син на сокаку добио, него му још и он дода коју приде.{S} То тако, дотле траје, док сам неувиди да је опак пут, којим је ударио, па неоде у школу и обећа учитељу да ће бољи бити.{S} Учитељ се обрадује доласку његовом, као што се отац обрадује покајању блуднога сина.{S} И у школи, и на сокаку весеље је тога дана велико и покајник сад тек увиди, како је то добро добар бити.

У школи Мирковој није прута било, ал је опет у школско доба, више реда било него код солдати кад праве параду.{S} Мирко је умео вешто децу науком занимати, он је навек срцу и уму дечијем заједно говорио, и свако је радо слушало, штаје учитељ говорио, и није ни помишљало на друго што.

Никад га деца разљућена видила нису.{S} Навек је једнаком осбиљношћу судио, и с тога су му деца суд за праведан држала.{S} Ал колко је Мирко озбиљан, толико је и човечан био.{S} Он је био дечијим непристојностима добар вртар, који изданке тамани а не воћке.{S} Гадне речи ни у школи ни изван школе, ниједно дете није од њега чуло, детиња је душа невина и он је чува ко светињу сваку.{S} Навек је напред измерио шта ће рећи, и с тога су му деца држала за свето, што каже, и ниједном није на ум падало, да и то може бити да га непослуша.

Послове своје навек је Мирко с Богом почињо и с Богом свршаво.{S} Пре свега учио је децу богоугодном животу: кад су божија деца, нек им и наука о Богу прва у души буде.

Ако мати љубав мужевљеву утврђује, тим што дете научи да најпре име очино изговори, учитељ ће зацело највећма Богу омилити, кад створове божије, име створитељево пре свега научи славити.

Ако и који, учитељ Мирко је зацело могао рећи, кад би га ко запито, ко је он — да је он он властник Добреновачки јер, јел он ма шта зактео што је могуће учинити, није било Добреновчанима, који би му то одреко.

За учитеља никад нетреба питати јел добар ако је рад ко знати јелил добар учитељ, него волул га паметни људи, и чинил’ му свет поклоне, не из мита нега из зафалности.

Никад није доста да учитељ гледи само да се допадне старијима, а с децом рђаво да поступа; како дете за учитеља говори нако и старији код куће о њему мисле, а и никад није доста да учитељ децу себи, мажењем гледа да приволе и тим љубав родитељску да задобије.{S} Паметан га отац никад зато волети неће.{S} Мислим дакле, даћу доста казати за Мирка какав је био учитељ, кад кажем да су га паметни родитељи дечији, ко рођеног брата волели.

За три месеца свога учтељевања заштедијо је Мирко толико, да је мого своје сватове пристојно издржати, а добра Добреновчани, кад су чули за весеље, што се у учитељевој кући спрема, толико су ђаконије учитељу напоклањали, да је мого стотину свата прочастити.

Ваљаност учитеља Мирка прочула се за годину дана у свима крајевима српским.{S} Општина Добреновачка поносила се двојако шњиме, једно што има боља учитеља, нег све друге општине, а друго што је Мирко тић из њена гњезда.

Кад се Добреновчанин ди у гостима, са знаменитошћу свога села пофалити тео, на прво је место мећо свога ваљаног учитеља.

Матере Добреновачке желећи себи, така сина, надевале су на крштењу деци својој учитељево име Мирко.

Добри Добреновчани и колико су волели свога ваљаног учитеља, толико су и стрепила, помишљајућ, да ће ји једанпут оставити морати.

Он је свршио богословију, говора’у они, он је уложијо толике новце и толико време, да попа будне, није ни право да небудне, нама би било без њега тешко, ал ми би били грешни, кад му неби боље што желили — нек му је срећно.

После би се тели с’ надом варалицом да потеше.

Кад су се новине о учитељу Добреновачком по вароши читале, сви су се варошани љутили, што је општина напразно кући отићи морала и што се небира за свештеника онај, који је ваљан, него који је по ћуди дворјана и сви још код куће свако за себе закључе, да честитог Мирка себи за пароха ишту.

Кад се после неколко дана општина варошка скупила, да се договара, кога ће за пароха на упразњено место код цркве светог Николе, сви листом устадоше, и рекоше да оћеду учитеља Добреновачког.{S} Општина варошка има право да бира свештеника и да то конзисторији само знања ради јави, а кад клирика изабере и рукоположења ради.

Мирку је из дан у дан све боље и боље бивало, кућа се пунила све већма и већма, као кошница кад је росна година.{S} Сваки дан по нешто лепо, ново у кући, па једног дана нађе се у кући и једно живо ново.{S} Син је био леп па здрав.{S} Укратко, куд се год по Мирковом дому окренеш, одсвуда ти се пуноћа и задовољство смеши.{S} Ал не само у Мирковом дому, свуд унаоколо, сав онај крај око њега сасвим је нешто друкчији.{S} Нема ти ту више да момак девојку по крчмама вуче.{S} Смерно српско коло, на очиглед читавом свету, скупило баш пред пароховом кућом своје лагане играче.{S} Неседе више у паорском крају, пред сваки трећи пенџери, чопори карташа, кад се служба божија служи.

У чим ко може, само чист и умивен иде у цркву, и само редуше и нејака деца остају на дому.{S} И сами шустерски шегрти позаборављали су своје безобразне песме, одкад је Мирко парох у св. Николајевској цркви.

Парохија Миркова тако је на добром гласу била, да су у част Миркову, његову парохију Мирковачки крај назвали.{S} За Мирковачки крај и сами су се туђинци отимали, које клоно имањем, које клоно душом, ту се ко подмлађен дизо.

Мирку је у вароши тако добро било, да се моро бојати да неможе боље бити, и да се онда мора ударити натраг, ал ако још срећа растити може, желио је само да толико стече, како би мога своју очевину откупити из крвави руку Страшимирови.{S} Ал које још жеље обуздао, коли је срећи вршак доватио.

Једног дана баш се Мирко замислио, како би до своје очевине доћи мого, кад писмоноша донесе новине.

С најкрупнијим словима био је наштампан један оглас.{S} Мирку то упадне у очи и преко обичаја узме да га прочита.{S} У огласу је стајало:{S} Ко има какво право на имање покојног Пере Обрадовића у Добреновци, којим досад, тако звани Баћа Страшимир управљаше, нека се јави суду у Н.

„О праведни Боже, стиго си дакле и њега.“

Отац Миркове жене Милице, био је синовац покојног Пере Обрадовиће, ал Баћа Страшимир одбранио је једаред, покојног Обрадовића од неки убица, с којим је кошто се доцније прочуло, он у договору био, и тако њему место синовцу, који је такође, код покојног Обрадовића служио, остави овај све своје имање под тим условом, да његову жену као своју матер пази, и без њеног знања ништа важно учинити да несме.

Баћа Страшимир навек је пребио ту стару душу, и кад му је Вука нестало у пијанчењу свом, убије је сасвим.

Опет тако у пићу нагне на своје слуге.{S} Они га туже и осведоче да је он стару Обрадовићку удавио на спавању.

Суд га зато осуди на губитак свега имања и на вечиту робију.

Пресуду ову није Страшимир доживио.{S} Он је баш тај дан, кад су га слуге тужиле, пао с’ воза па скр’о врат.

Суд призна Мирково по жени право на насљедство и лицем на светога Николу, прими Мирко свој и своје жене салаш.

— То је онај благослов, покојне бабе Обрадовићке — реко је Мирко сада Милици.

Сад видиш да ко сироти учини да Богу у зајам даје; и да Бог стоструко враћа.

О Боже благи неисцрпима је милост твоја, ал сад нек је амин, викно је узбуђен Мирко.

А добри Добреновчани који се ту десише, приватише: још подај господе.

Једног јутра дође Мирковој кући онај исти калуђер, што је отеро Добреновчане.

После обична поздрава, замоли калуђер Мирка да да знак његовим да се уклоне, има вели с’ њиме на само говора.

Кад су се видили сами реће калуђер.

Ја знам брате да је теби оде добро, да неможе боље бити, ал опет, свана тица тежи на своје гњездо.{S} Шта би ја дао, међу нама нек буде речено — над би се мого они ладни зидина ћелијски опростити, па уз какво мило створење у мом рођења месту смеран парох бити, шта ба ја зато дао, толико још ниједан прота који је из капута протом посто, није владики дао.{S} А особито још како би за тебе добро било кад би у Добреновце дошо.{S} Тамо те људи волу, тамо си се родио, тамо ти је салаш, а колко то вреди кад газдине очи за час своје добро надгледати могу.{S} Па то сам баш дошо да ти кажем.{S} Сад је згода да неможе боља бити.{S} Парох Добреновачки умро је јуче.{S} Преосвештени господин синоћ за вечером то је преповедо, и вели да ће тамо неког Стеву наместити.{S} Ја знам шта је тај за добру парохију, као што су Добреновци, обећо, ал ако ти имаш вољу, нема тог, који би се с тобом отимати мого.{S} Реци само да хоћеш па се ослони на мене.{S} Ја за мој труд, осим оног што владики треба, нетражим ни пребијене паре.{S} Нећу брате ништа зарад наша добра пријатељства.

Мирко на ово ништа одговорио није, ал опет ома после првог конзисторајалног засједанија добијо је Мирко глас да је на парохију Добреновачку закључен, и да пошље своје мишлења владики, оћел се примити места ил не.

У Добреновци био је 1.{S} Септембар 18... године свечан дан.

Одкад је Мирко свештеником у Добреновци, још ниједан радњи дан није заветан био, и опет тога дана куд год си се окрепо све је тако изгледало, као да је какав велик заповедан светац, и опет тога дана куд год си се окрено све је тако изгледало, као да је какав велик заповедан светац.

Старо и младо, мушко и женско обукло се у стајаће руво.

Удаваче девојке обучено у бело, чисте као што им је и невиност, певају веселе сватовске песме, а итра момчадија поседала на чиле коњице, па се надмеће у лаганом трку коњаничком.

Да је одкуд снег на земљи био, и да се коњаницима испод вита паунова пера, поред зелена шимшира но дикоји цвет од румена каранфила вио није, мого би ко помислити да је трећи дан божића, па да несташна деца вијају госта, који неће да зна, да је свако само два дана гост, а трећи кост.

Боже мој, каква је то у Добреновци свечаност! кад је све тако чисто и умивено — и сами тршчани кровови, као да су се данас тога ради очешљали.

Боже мој, какво је то у Добреновци весеље!

Девојке певају, момци подвикују, деца скачу око оца ил матере, а ови се слатко смеју невиној радости.

Боже мој, чији су то сватови! кад се и живина радује, петлови ко у неку опкладу кукуричу, колко коме грло допушта.

Ко неби причеко, док се сва весела врева у попиној кућа неискупи, мислио би да десет матери своје јединце жене, тако је велико весеље било, кад је млади свештеник Мирко, своју сестру Драгињу удаво.

Још се сви ни искупили нису, а већ се чу иза села пуцњава.{S} Коњаници одоше пред сватове, а девојке осташе да певајући „отвори врата Драга девојко“ дочекају свате на врати.

И ево ји већ натраг, четир зеленка окренуше на тањиру лаган интов кумовски пред кућни врати Миркови и са интова скочи млад господин.{S} Леп је Боже мој као лепи дан, канда су га виле одојиле.{S} Светина се слеже око интова, са свију крајева гласан шапат, то је, то је.

И опет нико није знао ко је младожења.{S} Нико ни у кући осим Мирка и Драгиње није га видио, ал и она га је давно видила.{S} Само су сви толико знали да је велик господин, да је велики бележник варошки.

На врати дочека Мирко свога шура, пољуба се шњиме и хоће да га около стојећим прикаже, ал добра домаћица Миркова, што је Мирко код ње у вароши стајао, познала које младожења, па и нечека на Мирка:{S} О чедо моје слатко, та то је онај господин, што је дово Драгињу код мене, гле ти њега, сад да је одведе себи, тако треба синко, то је поштено, кад си дао прстен девојци, а ти подај и руку — чиј је прстен оног и девојка.

На сред простране алвије попине, попео се голем шатор.{S} Под шатором велика трпеза.{S} За трпезом свакојаке ђаконије редом, а око трпезе поседали млађи за старијим, часни оци свештеници, светла господа варошка и добри старци Добреновачки — па пију рујно винце, а кол’ко се год окретати могло, толико се коло уватило око шатора ладовита.{S} Богат се уватио уз сиромака, племенит господин нуз просту девојку, дична госпођица нуз паорска момка.

Вредна домаћица Миркова служи соври вино, а Мирко иде с пуним пеаром од играча до играча, па га нуди да мало грло накваси, лакше вели кола иду кад су намазана.

За совром сви већ угрејани.{S} Деверове ноге и саме извађају танац испод совре.{S} Војвода увелико коло води.{S} И ево и дебелом куму дође добра воља, да он деци покаже како се колом тресе, и сами добри старци Добреновачки и они би се стари заиграли.{S} Већ се кум с једне стране до невесте уватио, а с друге стране младожењу пустио, и већ је тео коло да крене, кад му дође воља да види и домаћина с домаћицом у колу.

Кумовска је воља у сватови света, гријота је непослушатије.{S} Па шта ће сад сирома Мирко.{S} Он поштује здраво лепе обичаје старинске, његова нога, и сама се полако диже — ал канони су тако тешки тако нечовечни, а он је опет тако уредан и тако послушан.{S} Моли се куму да му незамери, да му опрости — закон му недопушта.{S} Кум му одговара, кад се у друштву и калуђер жени, може и попа играти.{S} Ал Мирко се опет моли — Кум му опрашта, ал му одговара: жали ћеш куме, видим ја и срце у теби игра.{S} И заиста никад му се коло није милило што је сада.{S} Чудо да човек оно хоће што несме.{S} Да није Бог запретио Еви да неједе од дрвета: познања добра и зла, неби она ни марила за јабуке, што на њему расту, ал забрана тек их је лепшим и намамљивијим учинила.{S} Кажи детету то недирај, а све друго смеш, све ће друго оставити на миру, само ће у то дирати.{S} Никад Мирке није био играч, ни кад је ђак био, ал сад као у неки пркос, тако му се лепо гипка, тако му се лепо таласа коло, да га је лепше погледати него усев о ветровом дану, кад се лаган ветар по њему љуља, а канон је тако ладна тако гвоздена срца. — Сви су већ мислили, нико га ненамоли, а коло све му се слађе гипкало, све му се умиљатије таласало.