— Опрости Сервијанер — започе Пепи, по што је опет прикупио толико снаге да може говорити — опрости, ако те је мој смех увредио.{S} Ја сам појмио лепу мисао коју си хтео да искажеш и ја те за њу поштујем, али ти си је тако грозно исказао да... тако ми оне три усамљене длаке на ћелавом темену немачкога спаситеља Бизмарка.... (овде у мал’ Пепи на ново не поче да се смеје, али се одмах ухвати за трбух) Ајао, ја ћу да добијем грчеве.{S} Смилуј се Сервијанер, немој да ме тако гледаш... - —

— Та немој се церекати више, доста један пут.{S} Кажи људима куда ваља да нас возе! —

— Благословен да си и ти и сви твоји потомци што ме подсећаш на моју чичеронску дужност, гвоздена дужност ће ме спасти.{S} Хеј Јергл, хоћемо ли испод ћуприје или око замка па у Алт-Минстер? —

Возар коме беше име Јергл обрну се к нама:

— Ја велим сад да ударимо око Орта, па кад се вратимо испод ћуприје, да господа виде замак са свију страна! —

— Лепо, лепо Јергл, гледај да им покажемо све дивоте нашега језера, па ће онда долазити и осем теферичког воза! — За тим рече нама — овај олупани орман, или „замак“ као што га Јергл зове, био је гмунденски град пуних осам стотина година, и прелазио с једне властеоске породице на другу док на послетку није пао у приватно имање нашега императора — кога Бог нека на много лета поживи! — као и многа друга раубритерска гнезда која време није згладило са лица земље! —

— А која их мука натера да према острву подигну још један градић, кад оток није ни двадесет хвати од обале? —

— Е, и то има своју причу.{S} Сваки брежуљак, свака црквица, свако местанце око језера има свој романтички накит у причама које прелазе од колена на колено, растући и разгранавајући се док не постану читави романи.{S} Пре него што ће имање прећи на грофа Валса, у XV веку, становала су у њему два брата, па се заваде — да л’ око какве девојке у коју су се н. п. обојица заљубили, иди око бабова руха и оружја, или око чега другог, то зависи од особне наклоности причала на кога вас судбина нанесе — и поделе се.{S} Тако је поникла она друга половина замка на обали.{S} Међу тим... — овде опази Пепи да га ми ни један не слушамо па гракну — Ама, децо коме ја причам? —

— Причај овим мртвим тврдокрилцима и осталим џиновским бубама што по језеру на леђима пливају.{S} Збиља од куда их толике хиљаде у језеру? —

— Нешто их попада од умора при летењу преко језера, а нешто их нанесе ветар кад се на језеру дигне олуја! — -

— Зар и на овом мирном, питомом језеру може бити буре?{S} Но, то мора изгледати као кад се каква женица с анђелским благим лицем љути! —

— Да не да Вог и пречиста дева Марија — уплете се Јергл у разговор — да нас данас ухвати бура далеко од обале, а ви бисте видели, господине, како је страшно наше језеро у својој срџби! —

— Оно истина, страшно је по каткад — прихвати опет Пепи — али ја бих не само из „хеца“ него и рад тога желео да нас ухвати бура, да вас двојица однесете кући потпуну слику нашега језера! —

— Хвала лепо на тој потпуности — рече земљак

— кад нам се може чамац изврнути, а ја богме несам Леандар да препливам.... — -

Пепи скочи кад зачу име Леандар.

— Сервијанер знаш ли ти причу о Хери и Леандру? — рече за тим прекинувши га у речи.{S} Ми се насмејасмо.

— Е па кад знате, хоћете ли да вам испричам како се око нашег језера сачувала та бајка?{S} Заиста је чудновато да се на златним обалама средоземнога мора и око језера у нашим:{S} Алпима, у два тако различна народа као што су грчки и немачки сачувала скоро једна иста песма о силној љубави двојих младих срдаца... —

— Ја бих ти, са мојим другом, био врло захвалан ако би нам је хтео испричати, али онако као што доиста сам народ прича, а не да нас вучеш за нос као ноћас!

— Не бој се, Сервијанер, сад се не могу китити туђим перјем, јер сигурно наша сва три возара знаду ту причу.{S} Јергл, знаш ли ти шта је било са јединицом ћерком грофа штајерског Стокара, која је била испосница у штауенкирхенском намастиру? —

— А који гмунденац не би знао ту лепу причу, млади господине? — прихвати возар осмехнувши се — Ја сам је слушао од моје старе мајке још кад сам оволишни био — и он показа својом жуљевитом руком колишни.

— Е па добро, Јергл, а ти слушај како ћу ја причати овој господи па ако ударим на страну, или станем другаче причати, него што је било, а ти ме поправи.{S} Јес’ чуо?{S} Добро.{S} А сад обрните право у Трауенкирхен, ја хоћу да баш на самоме месту где се догодило причам.{S} Вама је све једно што ћемо данас пре у намастир него у Алтминстер?{S} И тамо и амо је старинска црква и леп изглед на језеро, па ја мислим да је све једно? —

— Ти знаш, Пепи, да сме те поставили за нашега Настаса, па како ти наредиш онако нека буде! — одговори мој земљак. -

— Настас?{S} Каква је то животиња? —

— Молим за опроштење, Пепи, ја сам хтео рећи да си ти наш кнез Хохенлое! -

Возари разапеше једро, думенџија притисну думен тако силно на десно, да смо се одмах обрнули пут оног зеленог брежуљка који улази у језеро и на коме је Трауенкирхен и који нам се све ближе и ближе примицаше.

— Намастир коме се примичемо — поче Пепи — сазидан је пре хиљаду година, и то ево којом приликом.{S} Дивље и бесне хорде Хуна беху продрле и у наше крајеве, па као да им се допадаше ово парче божијега раја на земљи, шћаху да се настане око нашег језера.{S} Гроф Отокар од Штајера и Леополд херцег аустријски изађоше с уједињеном војском пред њих, дочекаше их код онога потока тамо што се спушта у језеро, и побише Хуне до ногу као што и име онога потока сведочи јер он се зове Сигесбах.{S} После тако славне победе, Отокар сазида један намастир у име захвалности свевишњем Богу што им је помогао да побију све Хуне који беху продрли до нашег језера, и поклони га калуђерицама од бенедикћанскога реда.{S} За то су му опет ове свете жене биле свагда на руци кад му је требала утеха небеска, или друго што.{S} Намесница у намастиру била је свагда или каква висока госпођа из родбине штедрога ктитора, или другога кога херцега смерно детешце које се гнушало грешнога живота по замцима и кулама ритерским... —

Овде Јергл упаде буршу у реч:

— Ама, господине, ја све то што ви причате несам ни од кога у Гмундену чуо! —

— То пише у књигама, Јергл, а сад ћу тек да почнем саму причу:{S} Еле било је тако неких двадесет година пошто је гроф Отокар сазидао Трауенкирхен.{S} У његову двору беше велико весеље...

— Аха, — учини Јергл намештајући се боље на своме месту и захватајући још боље својим веслом — сад се почиње! — -

— Стари гроф славио је осамнаести дан рођења своје миле Лудгарде, своје јединице ћерке.{S} Сви витезови из близа и из далека, сви херцези, грофови и барони из ове окрајине ондашњега царства немачкога беху се искупили на сјајни турнир грофа штајерскога.{S} Са њима беху дошле и њихове верне љубе и красне кћери, на којима није знао човек чему више да се диви, да л’ оној необичној лепоти или смерној чедности са којом свака гледаше преда се, кад би им се приближио какав племенити витез да их ово иди оно упита или да им што лепо каже.{S} Па опет како је та сва лепота ишчезла, чим стари гроф међу њих доведе за руку својег анђелка па им рече:

— Ев’ ово је моја Лудгарда, ово је зеница очију мојих!{S} Узмите је у своја наручја, па јој будите место мајке и сестара, које јој је Бог давно узео, учите је свему што је добро и поштено да се после њоме поносити може и њен седи бабо и онај племенити витез коме буде суђено да је као љубу одведе двору своме! —

Код последњих речи обли жарка румен цело лице нежнога цветка, и лепа Лудгарда приђе руци старијим госпођама, које срдачно загрлише стидљиво девојче дајући јој свака по који мудар савет; за тим приђе девојка млађим племенитим госпођицама.{S} Оне је сестрински изгрлише и ижљубише, и ако им у тај мах баше тешко на срцу, јер је свака на први поглед видела како је Лудгарда очарала све витезове до једног који се беху искупили у пространој дворани грофа Отокара, како се оне пред њом губе као бледе звездице када гране јарко сунце.{S} Једно их је мало тешило а то је да ће мегдани (турнири и остале јуначке игре које спремаше стари гроф својим племенитим гостима толико замахати њихова млада витешка срца, да не ће имати каде много уздисати за њиховом кобном супарницом, за лепом Лудгардом.{S} И доиста несу се превариле.{S} Чим затрешташе дугачке трубе, ударише бубњеви на дворишту, витезови јурнуше свак на своје место, јер је свакоме ваљало изнети штит са породичним грбом и свој шлем са перјаницом која му по сталежу припада, да их разгледа оштро око турнирског херолда, који је знао свакога витеза у главу, и то не само у баварском турнирском округу него и у рајнском, швапском и франачком.{S} Њему је ваљало само да погледа грбове на поређаним ритерским штитовима, па да одмах поброји колико је који витез имао предака и да ли има право да се бори на овако племенитом мегдану.{S} А данас је морао бити особито на опрезу строги херолд, јер међу гостима грофа Отокара беше данас и сам светли Турнирфогт (турнирски краљ) од Баварске.

На једној пространој ливади испред замка беше ограђено место за мегдан.{S} Мало по даље беху подигнуте огромне трибине од дасака, искићене и намештене што може бити господски, јер одатле ће да гледају седи кнезови, херцези, грофови и баруни и остали племенити гости, којима се не ће више да кушају своју мишицу на мегдану, одатле ће да сијају дичне госпе и госпођице у својој целоти и драгоценом накиту, одатле ће краљица свечане игре раздавати награде срећним борцима који одрже победу на мегдану.{S} Свуд око ограде беше се искупио силан народ из околине и из далека, сваки верни подајник грофа Отокара гледао је да не изостане тај дан са свечаности, јер такви се турнири ретко држе, и то све у великим варошима кад цар кроз њих прође или при другој каквој необичној придици.

Кад витезови сиђоше из замка да поређају штитове и гвоздене шлемове утиша се граја у народу, и све живо беше упрло очи на капију, очекујући нестрпљиво да угледа победоноснога грофа свога и његову милу ћерку што јој се лепота већ беше пронела по целоме свету на четири стране.

И несу дуго чекали, а капија се на граду широм отвори, млади племићски пажи којима та велика срећа у део паде да носе заставу и штит славнога грофа, отпочеше велику литију, одмах за њима сам Отокар главом у своме најсвечанијем руху и ослањујући се као на штап на онај исти мач који му је цар припасао после победе над бесним Хунима, а десном руком водећи своје умиљато јагњешце, своју Лудгарду.{S} Она је била без много накита обучена, као да је знала да њој не требају никакви адиђари и никакво богато рухо поред онаквог анђеоског лица, поред онаког вилинског стаса! За њима су ишла још два пажа који су им носили дугачке скуте.{S} А за њима иђаху све по двоје, витез и дама, водећи се за руке и пред сваким племенитим паром ишао је паж носећи штит са грбом или мач својега господара.

Чим народ угледа свога милостивог грофа, загрми са свију страна из хиљаду грла:

— Heil, Heil Otokar, Graf von Steuer, Heil seinem Tōchterlein ! — (Живео, живео Отокар гроф штајерски, живела његова ћерчица!).

Отокар отпоздрави на еве стране машући руком у којој је мач држао; а Лудгарда само још више порумени, само још смерније гледаше преда се.

Отокар доведе своју ћерку до испод великог „неба“ које беше у сред трибина подигнуто изнад његовог престола и столице за Лудгарду, седе је крај себе, па онда разгледаше да види, је ли све у реду; па кад је видео да су верне слуге све до најмање ситнице спремили што треба за витешки турнир, и по што и последњи витез доведе своју даму до њеног места па поклонивши се стаде иза ње — он даде руком знак и трубе огласише да се турнир отвара.

Херолд прође још једанпут поред уређених бораца, загледа још један пут у многозначајне шаре и грбове на сјајним штитовима па онда дође пред престо свога господара те му јави да нема ни једнога витеза међу борцима који ће данас изаћи на турнир који не би имао прописан најмањи број славних и племенитих предака.{S} За тим херолд на све четири стране огромне ограде прочита високе законе турнирске којих се мора строго придржавати сваки витез који изађе на мегдан и строге казне под које потпада сваки ко се усуди да та правила погази.{S} Најзад прегледа тај царски човек и све оружје појединих бораца, па огласи да су сва копља без оштрога гвозденог шиљка, да су мачеви кратки и на врху затубасто зарубљени, да су буздовани као што правила прописују.{S} За тим се херолд повуче са свим назад, а мегдански редари (Grieswärtel) дођоше пред Отокара, поклонише се до земље, па онда расклопише вратнице на огради и заузеше своја места на сред мегдана, са обе стране.{S} Сад затрубише трубе на ново и двадесет витезова у потпуним панцирима и оклопима, са турнирским мачем о бедрима, са сјајним штитом на левој мишици, и са тешким буздованом у десници стадоше у ред пред престолом грофа Отокара, поклонише се најпре њему и његовој ћерци, па онда турнирфогту и осталој високој властели, за тим спустише гвоздене решетке на лица и уђоше на бојиште.{S} Редари их поделише на две поле и поставише их онолико раздалеко колико закон прописује, па се одмах повукоше на страну, повадише мачеве и пажљиво гледаху хоће ли се сви витези држати строго правила.{S} Труба јекну још један пут, и обе странке сударише се с подигнутим буздованима и штитовима, којима је сваки главу чувао.

Да дивно ли беше у тај мах погледати ту витешку борбу у којој стајаше двадесет по избор витезова, све који од кога дичнији како племенитим узрастом тако и јуначком опремом, и срчанијом храброшћу, и коју обасјаваше јарко сунце одбијајући се са оних сјајних оклопа, штитова и шлемова!{S} Да дивно ли беше чути каквим усклицима пропраћаше властела и народ око заграда сваки уметни покрет јуначких мишица, сваки сложни звекет с којим одскакаше двадесет буздована од двадесет штитова!{S} Али баш ти усклици и одобравање с трибина на којима је седела свакоме витезу ил’ сестра или дама срца његовога, учинише да борци долажаху у много већу ватру него што треба за голу игру, па удараше буздованима и осем она три правца која прописује закон (према глави, прсима, и по штиту).{S} Али редари на мах у таким приликама растављаху борце са својим мачевима, и ако би који витез у своме заносу или из какве личне мржње на противника још непрестано нападао, онда се редари стављаху на страну притешњенога витеза и нападаху с њиме заједно докле га не би прзницу савладали, и то ако је могуће без крви, па га онда предаваху турнирскоме суду.{S} Тако је и данас било, и трубе затрешташе уз громовито одобравање гледалаца кад се први део турнира, са буздованима сврши.{S} Сад приђе свакоме витезу његов паж да прими господарев буздован, јер сад је био ред за мачеве.{S} Редари измењаше места да се у нову борбу не меша освета за који неправилни или сувишни ударац буздована, него да сваки витез добије другога противника у игри.{S} Сад зацаклише и зазвекеташе кратки широки мачеви које ударајући један о други а које о шлемове, јер је сваки циљао на челенке и шаре противничкога шлема.{S} Који највише одломи тога драгоценога накита, тај је победилац у овој игри.{S} И у првој и у другој победио је данас млади Конрад, витез ајзенауски.{S} Сад је био ред на трећи део турнира на коњаничку борбу, у којој се само по двоје пуштало у ограду.

Херолд на ново изађе на среду и протелали на све стране да ће се сад борити копљима, и то на коњу, племенити Курт гроф штајерски, мио сестрић грофа Отокара, са племенитим Конрадом витезом од Ајзенау, данашњим победиоцем на мачу и буздовану.

Оба властелина дојахаше пред престо и сагоше своја турнирска копља до земље одавши тако почаст седоме грофу и краљу турнирском, поклонише се један другом, па онда спустише визире на лице и упоредо ујахаше на мегдан.{S} Редари (који сад такође беху на коњима) раставише борце, и дадоше трубачима знак.

Три пута се затркиваху срчани борци са својим аждајама један на другог, али сва три пута склизнуше дуга копља или са штита или са оклопа на прсима, а нити се једно копље сломи нити се један борац помаче из седла од тога силног удара.{S} Међу гледаоцима беше огромно узбуђење, сваки је чисто сагоревао од нестрпљења да види ко ће мегдан одржати, јер Курт је био славан борац, који је на многоме турниру до сада однео награду, и ако, као што се причало, на крвавом мегдану, на бојноме пољу не беше такав јунак.{S} Па како је био вешт у тим јуначким играма могао је лако отети венац младоме Конраду који је данас први пут био на турниру, и ако је у многим биткама до сад показао да у њему лавовско срце куца.{S} Па не само међу гостима седога грофа, међу дамама и витезовима, не само у редовима и гомилама простога народа око турнира, него и под грофовским балдахином, у срдашцу лепе Лудгарде борила се нада и зебња, јер то је срдашце одавно било Конрадово, и ако он ни у сну није снио толику срећу, и ако се њих двоје ретко састајаху, ретко коју реч прозборити могаху.{S} За Курта јој не би ни мало жао било да буде побеђен, јер она га је од све душе мрзила и ако јој је био брат од тетке, мрзила га је са његове суровости и крвожедности, са његовога безбожног и раскалашног живота.

Најзад после дуге и мучне, ал’ узалудне борбе, испаде Курту за руком да протури своје копље између десног бута Конрадовог и седла, и све живо што је желело да млади Конрад остане данас победилац задрхта за свога љубимца; међу тим витез је тако чврсто седио у своме седлу да се Куртово копље преби преко среде, ал га не помери с места ни за длаку...{S} Сад је победа скоро сигурно била Конрадова, јер не прође колико да човек изброји двадесет, а он избаци свога противника из седла, и племенити гроф ваљао се, истина не у својој плавој крви, али у прашини и песку на мегдану.

И на ново се проломи небо од хиљадугласних усклика, и са свију страна се захори:

— Heil Konrad, Ritter von Eisenau ! —

Сад изађе херолд те и он га званично прогласи као победиоца на данашњем турниру, и позва га да прими награду из руку красне Лудгарде.

Конрад сјаха с коња, који је поношљиво копао песак испред себе, потапша га по лабудски савијену врату и добаци тешке кићене узде своме пажу, па се онда упути пред престо седога грофа и његове кћери, захваљујући смерно на десно и на лево за оне одушевљене усклике којима га непрестано поздрављаху.

Она два пажа, који су за време целога турнира седели или управо лешкарили код ногу своје узвишене госпође Лудгарде, усташе, те од својих слугу примише своје везене јастуке.{S} На једноме је била свилена лента награда победиоцу, а други намести један паж на највишем степену, пред ногама своје госпође.

Конрад се поклони целом властеоском честитом збору, забаци тешку решетку с лица на шлем, па га онда скиде с главе, и његова густа црна коса, која се једва видела испод грднога шлема, расу се у небројено дражесним променама по леђима и по раменима, па се под грлом састави, као да је хтела да начини црн сјајан оквир око оног мушког, јуначког а опет онако безгранично умиљатог лица Конрадовог.{S} Не знам да ли су му пуни образи и другдаш онако румени, али у тај мах, ваљаде рад борбе на сунцу и то под онако тешким оружјем, изгледаху као да су образи каквога дечака који је баш сад дошао с играња; па опет не беше ништа детињско на томе лицу, и ако се мрке науснице једва опазити могаху — таква је силна ватра сагоревала у оним великим црним очима, толико мушког самоуздања беше око оштро обележених усница у оном лаком осмеху, којим само права снага располаже.{S} Он устрча уз степене и клече левим коленом на јастук.{S} У његовом сваком покрету беше толико не принуђене лепоте, толико достојанства и гипкости у један мах да се из прсију племенитих госпођа и госпођица откину и нехотице један дубок уздах; а како им је у срцу било кад чуше где неколико старијих витеза рекоше „Да красан ли би то пар био Конрад и Лудгарда!“ — то сам Господ Бог зна...{S} А имена ми, право имађаху старци витезови!{S} Ко је год видео ту чаробну групу, како Конрад клечи, а девојка се нагла над њиме као какав анђео с неба, па како спуштајући му ленту око врата за један тренутак мораде да га загрли — ко их је год видео морао је признати да нигде под небом не би се могао - наћи такав момак и таква девојка, који би тако једно уз друго пристајали као њих двоје.

Конрад је много слушао о лепоти Отокарове кћери пре него што је видео, али кад ју је угледао он се смејао пустоме свету, који му једва беше наговестио што је у ствари видео.{S} А како ли му је било саде, кад га тако из близа задахну њена „мирисава девојачка душа“, кад му у ушима зазвони небеска музика њеног слаткога гласа, који му рече:

— Племенити Конраде, витеже ајзенауски, прими из моје руке малени накит који сам израдила за победиоца на јуначком турниру баба мога.{S} На ленти су моје боје, и ја се поносим што ће их од сад носити такав дичан витез! —

Конраду задрхта срце у недрима.{S} Шта је одговорио на те речи, како се понашао, је ли по пропису повео племениту госпођицу за руку (јер сад се цео збор подиже) — ништа он то није знао, он ни трубе није чуо, он ни Куртов демонски поглед није опазио, он није ништа друго видео осем Лудгарду, није ништа друго слушао до милог гукања њеног нежнога гласа.

Док се то догађало пред престолом грофа Отокара, докле су сви ти безбројни погледи из народа и са трибина били као очарани на Конраду и Лудгарди, дотле се Курт подигао са земље, очисти се, и гунђајући безбожне клетве кроз зубе склонио се у један прикрајак, одакле је могао не опажен да сам посматра.{S} Онај олуј радосних и одушевљених усклика којима властела и народ поздрављаше његовог супарника, разбукташе оно мало мржње што се у Куртову срцу нашло према Конраду у огроман пламен.{S} Његово лице ни онако не беше Бог зна како узорито, јер му на десној половини стајаше ниже и трепавице и јабучица и ухо и ноздрва и брк и уснични угао, све стајаше ниже но на левом образу, јер му је цела глава била померена на лево и на више, једном речју Курт беше наказни кривошија.{S} Па кад се на том и онако ружном лицу стадоше огледати гадне страсти и безбожне жеље које су у његовим прсима беснеле у тај мах — беше га страшно погледати!{S} Кад се крену цела светла скупштина пут замка уз трештање труба и грмљавину бубњева, уз песме и веселе усклике, па кад поред њега прође Конрад водећи за руку лепу Лудгарду, Куртова се песница грчевито стеже и да је се ко близу десио могао би чути:

— Глатка, сјајна змијо...{S} Курт ће теби за свагда избити отровни зуб... буди уверена, да неће више никога за срце ујести! —

Конрад и Лудгарда и Отокар са целом властелом беху таман дошли до ћуприје на ланцима, коју баш беху спустили, кад ал’ истрча кастелан од замка из капије, па право пред Отокара и стаде му нешто причати размахујући живо рукама.{S} Седи гроф беше мало зачуђен, али он опет одмах огласи својим гостима да их у замку очекује царски херолд и то по свој прилици с важним новинама.{S} Богме и беху то важне новости које после по сахата саопшти Отокар својим запрепаштеним гостима, који га очекиваху у великој дворани док се врати из своје ризнице у коју се био затворио са царским послаником.

— Бесне хорде крволочних Хуна прешле су на ново границе светога римског царства, па кољу, пале и пустоше где их год пут нанесе.{S} Цар ме зове на оружје да бранимо земљу од Антихриста.{S} На оружје дакле вазали верни, на оружје и ви остали пријатељи и витезови, на оружје сви који не жали погинути за свога цара и за свету веру Христову! —

За неколико сахата после турнира не беше ни једнога госта на замку грофа Отокара.{S} Сви се разиђоше кућама, да склоне своје женскиње, да изберу најпоузданије оружје, па да онда зађу по својим селима да дижу своје верне подајнике на оружје.{S} Међу тим Отокар одмах посла свога речитог херолда у народ да му јави какви су гласи од цара стигли, и да зове све што оружје понети може, под заставу ђерманског ћесара.{S} У неко доба ноћи био је готов седи војвода са првим заповестима које је ваљало раздати.{S} Пошто је и последњу ситну књигу написао (јер гдекоји вазали његови не могадијаху данас доћи на његов турнир, па им је сад ваљало башка јавити) заповеди Отокар да му зовну сестрића.

Гроф Курт дође, сав у гвожђу, спреман да се одмах крене.

— На коју страну заповедаш да похитам честити ујко?{S} Моји су људи сви спремни као запета стрела! —

— Знам ја то добро, мој Курте, али сада ти највише мени самом требаш.{S} Ја те не могу пустити ни да сабираш војску нити те могу повести са собом у бој! —

Куртово лице помрча:

— Та ваљда није рад моје данашње несреће на турниру, честити ујаче?

— Како можеш тако што детињасто помислити? — упаде брзо у реч Отокар — Ти си на толико турнира одржао победу, да можеш без бриге пустити и једном голобрадом момчету, као што је Конрад, да малко поодрасту крила.{S} Ево са што ти не треба да идеш у бој: ти знаш да је Лудгарда све моје благо овога света, да је она зеница очију мојих.{S} А на коме би је оставио у пустоме двору?{S} Ко зна какви непријатељи и од куда могу напасти на мој замак, и однети мој живот, моју јединицу ћерку!{S} С тога сам одлучио да пошљем Лудгарду бенедикћанским сестрама, у мој намастир Траункирхен.{S} Тамо ће бити сигурна од сваке опасности, тамо ће је носити као мало воде на длану, тамо нека остане докле год војна устраје.{S} Али до намастира је подалеко, а путем има толико замака и толико бесних младих ритера да је не би смео послати ни по коме, осем по теби, мој добри, храбри Курте!{S} Хоћеш ли да с твојим људима отпратиш сестрицу у намастир? —

— Не само то, племенити ујаче, него ћу ако хоћеш утулити у мени сваку жудњу за јуначком борбом, па ћу и ја за време целе војне остати у Гмундену или у замку на острву, само да будем близу Лудгарде, да је браним ако се каква безбожна рука подигне и на саму божију кућу, да јој доносим гласове од баба и да јој испуним сваку жељицу коју узимадне у оном усамљеном и тужном намастирском друштву! —

Старцу грунуше сузе од радости, па загрли свога доброг сестрића, и пошто му је небројено пута захвално притиснуо руку, рече му:

— Сутра са зором дакле.{S} Иди ми се сад одмори, синко.{S} Ти си данас и онако веома уморан! —

Курт оде у своју избу, а Отокар кћери својој, која га у највећем страху очекиваше.{S} Тек што се врата за старцем затворише, а иза тешких завеса на прозору помоли се једно враголасто лице, које се пажљиво осврте на све стране, па онда се завесе расклопише, и из дубоког у дебелом зиду изрезаног прозора изађе један паж, и то онај исти коме је данас после турнира витез Конрад предао коња и оружје.

— Тако ли стоје ствари? — мрмљао је паж за се — и то још сутра са зором?{S} Но почекајте, соколови! — и он на прстима изађе из собе, отворивши тако полако врата, да се ни најмањи шушањ није чуо. — — —

После неколико дана, једно вече беше већ после вечерња, седела је лепа Лудгарда у малој башти траункирхенског намастира и гледала укоченим погледом у мирно површје зеленог језера које допираше до самога високог зида што беше ограда намастирска.{S} Већу половину језера беху већ покриле сенке, чамци и лађе на њему нестајаху једна по једна, и сад су се само љубили с њиме последњи зраци сунца на заходу.{S} Свуд око ње беше цвеће, џбунови, а мало по даље читав зид старих храстова с густим крунама, тако да одавде није девојче ни видело свој суморни садашњи стан, нити и једно од оних бледих несрећних лица која је сад морала по вас дан да гледа.{S} Овде јој не вређаху уши они промукли гласови као из гроба, који не знађаху више ништа до молити се, молити се и опет молити се ономе страшном Богу, кога је Лудгарда сад себи престављала као каквог благог милосрдног који само за љубав и опроштај знаде...{S} Овде је могла на тенане дисати благи мирисави вечерњи ваздух, могла је слушати весело цвркутање и певање тица у грању, могла је гледати лепи свет божији, могла је мислити на све што јој срце хтело, а да не зебе да тиме чини какав грех, као што јој је у суморној, важној, хладној и тамној црквици манастирској, у коју толико много пута на дан мора на молитву, где јој и нехотице из молитвеника на један пут изађе пред душу поносита слика Конрадова и његове црне ал’ онако љубазне очи, па задршће сиротица као прут, да се у тај мах не стропошта какав камен из свода, да је казни за такве безбожне мисли...{S} А шта је она крива сиротица?{S} Она се толико пута зарицала сама у себе да не ће више никад мислити на тог витеза — а и шта јој је он к’о бајаги, да толико с њиме разбија главу, да рад њега не може да спава по целе ноћи?{S} Нит’јој род ни помози Бог — па опет, после неколико тренутака, опет је у мислима била крај престола баба свога, а пред њом клечи стасити Конрад, па је гледа својим паметним очима тако дуго, тако од срца, тако слатко...{S} Неко чудно осећање просу јој се по целом телу, нека срећа и нека чежња како је до сад никад није осетила обузе јој срце, и најзад јој грунуше сузе на очи, а сама није знала за што.

На један мах учини јој се да нешто шушну више ње; она се трже из својих сањарија, убриса сузе и погледа око себе, али у башти не беше живе душе: и она се опет загледа у даљину, загледа се у кланац који беше на другој обали језера, баш према Траункирхену, где сад беше дивно погледати вечерњу румен на прозорима једне куле у кланцу.{S} Чија ли је бела кула?...{S} Ко то зна?...{S} Можда каквога пустињака који је омразо на део свет па се настанио на томе месту да живи само за жарко сунце и планински хлад, за питомо језеро и кршно стење...{S} Али то не може бити.{S} Пустињаци — кажу — живе у пећинама или колибама а не подижу тако лепих кула...{S} То мора да је каквога витеза кула, који... света богородице, они чини ми се једном рекоше да је Ајзенау негде на гмунденском језеру?...{S} Па можда је у тој кули...

Овде Лудгарду савлада то необично осећање, које ју у исти мах испуњаваше и блаженом срећом и горком тугом, па заборави на све, и пружи руке према кули, а из прсију јој се оте лак уздах:

— Конраде, мили, мили Конраде! —

— Лудгардо, сунце моје! — зачу се на један пут, и две снажне мишице савише се око њеног витког стаса, а на уснама осети врео пољубац — први пољубац...

Девојка само што полако врисну, па покри дице рукама.{S} Она беше у наручју Конрадовом.

Дуго је трајало док се ти џиновски таласи, које први састанак и први загрљај узбуркаше у том недогледном мору сласти и чемера, што се зове љубав, толико слегоше, да су Конрад и Лудгарда могли разговарати, да су могли бар покушати да искажу једно другом шта су осећали, и колико једно другом драги беху.

— Видиш, девојко — започе најзад Конрад — ја сам војник, ја сам своје цело детињство проживео у - биткама, стојећи вазда уз мога баба, ја сам далеко путовао само да нађено прилику да покажем своје јунаштво и да се борим за нашу свету веру; јуначки је мегдан био за мене то, што за рибу вода а за тицу ваздух, па опет, од како сам у твоју зеницу погледао, анђеле мој, ја сам све то на страну бацио да само за тебе живим...{S} Твој отац, мој цар ме зове у помоћ, да бранимо земљу од језичника, да умножимо славу нашега оружја, и да стечемо себи местанце у рају а ја све то не чујем, ја за све то не хајем...{S} Није да ме моја стара храброст издала; ко год се усуди да тиме тумачи што несам и ја похитао на бојиште, живога ми Бога, не ће више на овоме свету ниједну другу мисао помислити — али ја не могу сад да убијам кад сваки дах прсију мојих, сваки куцањ срца мога хоће само да љуби; ја не могу да убијам, кад ми је у души така тишина и срећа, да у сваком и најнижем себру моме видим брата мога, да бих сваки зрачак, који задршће под плавим небом пољубити хтео, да би свако јагњешце које путем покрај мене прође зауставио да се играм с’ њиме!{S} Како ћу да убијам људе које је Бог као и мене створио, кад ми је сваки цветак рођак кад се мени чини да су ми и тице и цвеће браћа рођена?.. —

— Кажи ми, мили човече, ко си и шта си ти мени, да ме такво блаженство обузима кад ти само у очи погледам, кад само твој глас чујем?{S} Ко ти је дао ту страшну владу нада мном да истиснеш све друге слике које је до сад моје срце носило, да ме твоја слика на свакоме кораку прати, и да се никаквим напрезањем не могу да откинем од слатких ланаца у које си ме оковао?{S} Конраде, дични витеже, ја те љубим, ја те љубим више но спасење душе своје, јер ја на те мислим и кад се Богу молим! — и девојка се приви уз момка као витки хладолеж уз поносито стабло јабланово.

И тако се разговараху даље обгрљени чврсто једно с другим, као да су се бојали да их какви завидљиви подземни дуси не раставе.{S} Свака им је реч била песма у славу љубави, сваки поглед, сваки притиштај руке, сваки пољубац беше света служба те вечне творачке страсти, која одржава васиону.{S} Пред тим великим празником душе не падаше ни једном на ум да помисле где су, да помисле да их сваки тренутак изненадити могу, и да тиме могу задати самртну рану својој младој љубави.{S} Шта је Лудгарди стало да распитује од куда он на један пут изниче као из земље, и како је ушао у намастирску ограду, и да ли га је ко опазио, шта она за то пита, кад је он само код ње, кад може да се сунча у светлости његових очију, кад може да чује да и он на њу није заборавио, да и он за њом тако исто гине, и да их никаква сила овога света не ће раставити.

Месец је већ у велике бацио своје сребрне мостове преко језера, а Конрад и Лудгарда и не помишљаху на растајање.{S} На један пут зачу се на зиду, више онога заклона где су њих двоје седели, једна кукумавка са својом једноликом тужном песмом.

Конрад скочи, па пољуби још једном своју девојку у чедо, рече јој да му то његов паж даје знак да је неко ушао у башту, и да то по свој придици њу траже.{S} Она истина није ни калуђерица ни испосница, али докле му је отац њен не обећа за љубу, не треба да их заједно затеку.

— Лаку ноћ јагњешце моје!{S} Лаку ноћ! —

— Бог ти у помоћ, животе мој! —

— Још ово, Лудгардице!{S} Кад год под ноћ угледаш из твоје ћелијице упаљену буктињу на алтану куле моје тамо у кланцу, знај да ћу ти свагда ту ноћ доћи у наручја, дична љубо моја! — -

Кукумавка на зиду стаде нестрпљивија са својом песмом.{S} И љубавници могаху доиста већ чути лаке кораке како шкрипе у песку којим беху стазе набијене.

Још један пољубац, још један поглед, и за неколико тренутака беше витез прешао преко високога зида, а брзоруки паж смота дугачке лествице као да су од конаца а не од лађарских ужета, па још имађаше времена да по свима правилима витешке учтивости поздрави даму свога господара, и тек онда га нестаде са зида.

Али и било је крајње време, јер тек што нестаде врагуљастог лица пажевог са зида, а из џбунова се појави дугачка, мршава слика поштоване приорке (намеснице) траункирхенског намастира.

— А, ви сте ту племенита и христољубива госпођице?{S} Ми смо мислиле, кад на пету молитву не дођосте у цркву, да вас је каква мала бољетица зауставила у вашој ћелијици; али ја нађох клет празну кад за тим дођох да упитам за ваше здравље, и тако се упутих овамо, знајући да ваша смирена душа љуби усмамљеност, у којој се може са свим одати молитви и покајању! — и пречасна госпа подиже своје упале очи к звезданоме небу, а њени дугачки мршави прсти пропушташе зрно по зрно од црних коштаних бројаница.

Лудгарда ништа не одговараше, она није управо ни чула шта је пречасна госпођа приорка казала, јер у њеној души још је дрхтао јек оних небеских мелодија, које за њу беху у свакој речи Конрадовој, она је једва видела ту црну слику из живога гробља, њене очи беху још засењене блеском „сунца“ њеног.{S} За то она само климну главом, али не крену очију са језера, на коме као да је тражила да види нешто испод оне тајанствене копрене коју ноћ беше преко језера спустила, и коју само местимице прекидаше месечеви зраци као какве сребрне траке.

— О моја племенита и христољубива госпођице од Штајера — започе на ново намастирска глава — знам ја те свечане тренутке у младој девојачкој души, кад је обузме неки страх од грешнога света, нека света жудња за самоћом, где је сама са својим створитељем...{S} Е у мене су били такви тренутци, кад ми је шеснаест година било, али ја то онда држах да је грешна жудња за путеном љубављу и осталим световним грешним животом, јер онда ме још не беше умудрио милостиви спаситељ и велики божији угодник Св. Бенедикт! — Овде приорка склопи своје руке, наслони их на уста и промрмља неколико кратких молитвица — Па тако је сад и с вама, драго дете.{S} О, нека вас за времена умудре сви свеци да здравим очима чистога духа погледате по овоме нискоме свету који се дави у својим прљавим страстима, и да вам покажу какво благо имате у својим чистим девичким прсима, како бисте га могли сачувати не оскврњена ни једном грешном помишљу, и како не бисте имали ништа да покајете пре него што бисте се са свим посветили служби божијој, ако је вишња промисао решила да... —

Овде се пошт. приорка прекиде сама у речи, и пажљиво гледаше у девојку да види какав ће утисак на њу учинити то што је она одавно спремала да јој помене најпре из далека, док не би дошло време да јој отворено предложи да се покалуђери.

Девојка у тај мах цикну од радости.{S} Она је на оној траци месечине која баш преко Конрадове куле просецаше језеро опазила један чамац како пристаде уз обалу, и видела је како већи од оне двојице возара који сад изађоше из њега маше марамом — па кад је то видела она скочи као срна, загрли запрепаштену приорку тако страсно као да грли свога Конрада, и шанувши јој:

— Сутра, сутра драга медена, шећерна госпо пријорко! — одлети кроз башту намастиру...

Пошт. намесница дуго је седела замишљена на Лудгардину месту.-

Хм... хм! — размишљаше мудра госпа претурајући бројанице — моје наговештавање узбудило ју је силно, то нема сумње; сад само не знам, да ли радосно, или она врисну што се упрепастила од те мисли: да и она постане калуђерица?{S} То ћемо видети.{S} На сваки начин не треба ствар пренаглити, јер би намастир грдно много изгубио кад би проиграо такву потпору, коју нам је очевидно сам Бог послао.{S} У овако бурним и тешким данима права је благодат, кад међу посвећеним и обученим сестрама има једна која је, као Лудгарда, блиски род скоро са целом моћном великом властелом, па може у свако доба прибавити цркви и кћерима божијим у њој сваку заштиту...{S} А кад Бог позове старога грофа Отокара на истину, онда све, његова добра, сви замци и куле, све земље би хиљадама подајника с толиким вазалима, припале намастиру у коме би његова јединица ћерка била рукоположена — и пречасна госпа склопи на ново своје коштуњаве руке, да се још један пут помоли Богу — С свети Бенедикте, угодниче божији, о штедри заштитниче нашега намастира и велики основатељу нашега богољубивог реда, моли Бога за нас, и умудри ме како да носим ово ново бреме које је вишња промисао положила на моја слаба рамена, и како да придобијем светој цркви ову изгубљену овчицу, која у својој тами и незнању можда само на светске сласти и грешан живот мисли, како да у њој придобијем још једну достојну невесту нашега спаситеља Исуса Христа! — Овде поћута неколико тренутака у том смерном положају, за тим начини три патентичка крста палцем и то на челу, на устима и на усахнулим прсима, уздахну „Амин“ па устане и упути се полако у намастир. — —

Конрадов паж беше хитро потресно момче.{S} Он је после тог вечера много, много пута превезао свога господара преко језера и назад а да их ни једно непосвећено око не опази.{S} Али једну ноћ, тек што је Конрад сишао преко баштенског зида и сео у свој чамац, с којим га је паж обично чекао у једном скривеном заливу иза намастира — учини се обојици да зачуше кораке на обали.{S} Постајаше и поћуташе мало — не чује се ништа, само ветрић љуљушка круне лиснатога дрвља у башти.{S} И они се отисну од обаде.{S} Али тек што су једно двадесет пута захватили веслима, опазише на камену једном, баш на ономе месту одакле су пошли, једног ритера, свега у тешком гвожђу с визиром на лицу, и са луком у руци.{S} Ритер најпре подиже своју песницу претећи, па онда положи лук с тетивом — један звизг — и стрела се пободе у чамац баш до Конрада.

— Доста добро гађа пашче једно! — рече Конрад па истрже стрелу из даске и стаде је гледати. — Добра стрела, па још отрована... — и његове се очи упише чисто на ономе камену где још стајаше тајанствени стрелац.

Паж је грабио што је могао живље, с оба весла, али при свем том није могао да се не осврне.{S} Још једна стрела звизну поред пажове руке па продре у воду, попрскавши његов свилени гиздави вамс.

— Господару, рече на један пут паж окренувши се Конраду — оно је Курт гроф од Штајера! —

— Јесте, соколе, и ја сам га сад познао, по оном његовом тромом ходу! — и Конрад гледаше за суморном сликом, сликом својега супарника, докле се не изгуби иза намастирског зида и шуме.

И доиста нису се преварили.{S} То беше главом сестрић Отокарев.{S} Ево како се то десило да Курт у то доба буде на траункирхенској обали.

Он је почешће из Орта долазио Лудгарди у походе, к’о бајаги да јој донесе гласе од оца, који се већ у велике борио с непријатељем, и на све стране побеђивао, а у самој ствари долазио је да је придобије за се.{S} Он истина беше такав развратник коме није могуће заволети девојку са свом снагом својега срца, јер у тих људи срце није један нераздељив адиђар, који се само једном поклонити може, већ гомила ситнога, новца којим они купују толико женских срца колико им је драго — али опет Лудгарда беше тако лепа да би њене дражи распламтиле и још грђе пропалог сладострасника него што беше Курт.{S} Осем тога он беше у последње време прокоцкао своје последње добро, тако да сад није имао ништа више до коња и оружје, а кад би добио Лудгарду за жену, он би опет био један од најбогатијих витезова римскога царства.

Пошто му сва околишења и кушања не помогоше, данас беше дошао Курт у намастир да изигра и последњу коцку.{S} Чим оста на само с Лудгардом, он је одмах упита:

— Моја лепа Лудгардо, кажи право, би ли пошла за ме? —

— Пре би се венчала с мрачним гробом, него што би пошла за те, чумо девојачка! — и она се с гнушањем окрену од њега.

— А за што то, круно девојачка? — рече Курт задављеним гласом, а из очију му севну паклени огањ, па је зграби за руку тако силно да је вриснула од бода, а вез који држаше у руци паде на под, па се расклопи, и показа дивно извезен грб ајзенауски.

Као муња сену Курту једна мисао кроз главу.

— Аха, голубице, рад овога јастреба — и Курт стаде својом каљавом ногом на тај драгоцени, златом и бисером израђени, грб — рад ове кукавице одбија се мој грофовски орао? — и у њему ускључа уз остале гадне страсти још и сва мржња, коју је од турнира гајио према томе „дерану“ који је њега победио.

Девојка скочи као згранута, па са снагом која би довољна била за каквог витеза, одгурну Куртову телесину, и подиже свој вез са земље.

— Јеси чуо, јуначе на језику?{S} Да се неси више никад усудио да ми пред очи изађеш, јер имена ми божијега, може те скупо стати — и овде Лудгарда показа оштар врх једнога ножа који јој беше сакривен у недрима — а за срамоту коју си нанео витешком грбу мужа мога, за њу ћеш на другом месту скупо платити! —

— Мужа твога? — цикну Курт — зар смо тако далеко, блуднице моја?{S} Е, онда запамти ово, мила Лудгардо!{S} Не моја жена, као што сам ти ја у лаковерности и поштењу понудио, већ моја наложница ћеш бити, тако ми раја и пакла и тако ми поноситога орла на грбу штајерском! — па за тим јурну из ћелијице на поље, а остави Лудгарду саму усред тако чемерних осећања каквих јадно девојче целога живота није осетило. —

Курту је сад било прво да се увери да ли Конрад долази тајно у намастир и којим путем.{S} С тога је тај цео дан провео пред намастиром стражарећи целом обалом и оштро мотрећи на ајзенауску страну.{S} Али при свем том није могао ништа опазити, тако је вешто умео Конрадов паж да околиши и да се у сенци држи.{S} На послетку, у неко доба ноћи, видећи да ни у једној клети нема жишка ни кандила упаљена, и да цео намастир у велике спава, крене се и он мртав уморан кући; у тај мах зачује врло близу где један ланац звекну, а одмах за тим веслање.{S} Он се намах врати, али док он дође до камена одакле се могао видети залив, чамац беше већ прилично одмакао у језеро.{S} Курт посла за њим две стреле, и ако би њему самом жао било да је свога противника погодио, јер сад пошто је знао да је Лудгарда пут његовом срцу, сад је хтео кап по кап да срче грозну освету, коју је данас смислио сагоревајући у своме гвозденом оделу под врелим зрацима летњега сунца у по дне — сад је хтео да му као дивља звер рашчупа срце, па да у искрзану рану сипа кан по кап најстрашнијег отрова који само узмогне пронаћи или измислити.

На крилима тих црних мисли дошао је Курт око по ноћи у Орт.{S} Вратар који га је на капији дочекао, рече му да га у његовој соби још од синоћ чека некакав човек, који се каже да је гласник грофа Отокара.{S} Курт устрча уз увијене басамаке на кулу, и ако му ноћас ни мало није било до трчања, али од тога како стоје ствари на бојном пољу, зависили су сви планови које је данас премишљао.{S} Он заиста затече у својој соби херолда ујаковог.

— Које добро херолде? — запита га Курт докле му слуге раскопчаваху и скидаху тешки оклоп и панцире — шта ради мој племенити ујак?{S} Разгони ли још бесне хорде антихриста Хуна? —

— У славу божију, и у цареву здрављу, нема више ни једног безбожника на нашој благословеној земљи.{S} Победитељ од Сигенсбаха показао им је још једанпут да њима не може бити станка на овој дивној земљи коју покривају крила царскога орла, и то, сад им је тако показао да се ни њихових унука унуци не ће усудити да прекораче границе римске империје! —

— То се гроф Отокар већ враћа са својега славног похода?{S} Можда ће сутра прекосутра и он стићи? — Оба ова питања тако силно и тако чудним гласом излетеше на Куртова уста, да херолд никако не могадијаше да у њима види радост или пријатно изненађење.

— Мој узвишени Господар — одговори херолд — отишао је с бојног поља право цару да пред његовим престолом положи трофеје које је задобио, па ће тек онда похитати у наручја својој кћери и своме сестрићу, а за сад вам по мени шаље ове две ситне књиге. — И Херолд извади испод везене кецеље од црне чохе која му покриваше прса и трбух, два парчета пергамента, савијена свако за се у трубу, и везана свако особитом врпцом.

Курт зграби пергаменте, трже подвезице и чисто је гутао неколико врста које беху црвеном и црном бојом нашаране.{S} Његово лице сину од радости.

— А! — рече за тим пруживши се на постељу и још непрестано држећи пергаменат расклопљен као да не може да га се нагледа. — Па то ка’ да није победа тако олако задобивена, као што се мени у први мах до твојим речима учинило? —

— Није племенити витеже, али што су силнији и страшнији непријатељи, што их је теже савладати то је и слава победиочева... —

Овде Курт упаде херолду у реч:

— Штеди твоју мудрост за други пут херолде, па ми причај како је ишло у последњој великој битци, и шта је са том заклетвом о којој ми ујак пише! —

Херолд га само погледа са стране, али није имао куд већ прогута своју срџбу, па одговори:

— Како заповедаш, млади грофе штајерски.{S} Ми смо ону ноћ из убаха нападнути са свију страна, кад се ни чему надали несмо, и то нападе непријатељ са новим одморним четама, које му то вече беху упомоћ стигле, као што после сазнадосмо.{S} Наши су људи били мртви уморни, попадали око логорских огњева и тако тврдо заспали да су се тек онда пробудили кад је непријатељ већ био продръо у срце нашега стана.{S} Крајња забуна и очајање обузе нашу војску, и да гроф Отокар није на својој аждаји пролетао с једнога краја бојишта на други, те тако чете својом личном храброшћу куражио и на ново у бојни ред стављао — Бог зна шта би у први мах било!{S} Али ни то није могло на дуго да одржи људе на окупу, наше војводе и витезови један по један падоше, а нашега седога господара издадоше старе кости тако да се једва у седлу држао, а камо ли да би могао на све стране стизати и потпомагати.{S} Тако стаде и он губити уздање да ће тај дан остати наша победа; али при свем том није хтео још да заповеди да се труби сузбијање и прелазак преко реке, која је још у нашим рукама била, него у сред фијукања отровних стрела око његове главе, скиде шлем, па подиже руке к небу и стаде се на глас Богу молити, тако да нас је стотинама чуло ту молитву; „Велики свемогући Боже, саслушај молитву вернога роба твога Отокара, не дај да поганици погазе и победе данас светле заставе са знамењем крста, на коме је твој син издахнуо; не дај да ова битка испадне у корист ових скотова који не ће да знају за твоје свето име и који ће оскврнити све цркве и намастире у овој земљи, која ти се данас на моја уста моли.{S} Ако ти треба жртава, да се увериш о нашој љубави, не дај да антихристи толику невину децу покољу, па ја се ево заклињем спасењем душе моје, да ћу ти ту љубавну жртву принети из моје сопствене куће, и да ћу, ако нама поклониш победу, најдражу грану на старинском стаблу моје властеоске породице укинути даје положим на олтар твоје свете цркве.“

И од тога часа, честити грофе, као да су се на нашој страни бориле све непрегледне небеске војске херувима и серавима, јер наши непријатељи, и ако их је у тај мах било скоро два пут толико као нас, стадоше бегати као сам нечастиви (далеко му лепа кућа) кад му се покаже знамење крста, и за кратко беше сва грдна војска хунска побијена, и на њеноме месту стајаху сад брегови пустога оружја, исакаћених безбожника и коњских лешина! —

Је ли доиста онако изговорио заклетву мој светли ујак, као што ти рече? — запитаће Курт растројено, и тарући чело дланом.

— Од речи до речи, грофе штајерски, ја бих се могао на св. јеванђеље заклети да је тако било! — одговори херолд.

— Добро је.{S} Сад иди па се одмори.{S} Са зором да си на ногама.{S} Ми морамо у намастир траункирхенски да племенитој госпођици саопштимо вољу и заклетву њеног племенитога баба.{S} Јер нема сумње да је гроф Отокар са оном заклетвом мислио да своју јединицу кћер даде у калуђерице... —

— И ми сви тако протумачисмо ту заклетву нашега Господара, јер у њега нема више деце.{S} За то нам је свемогући творац небески и подарио победу, што је тако велика жртва од срца и праве љубави поднесена на олтар! —

Курт махну руком и тиме отпусти херолда.{S} Чим се јек од његових корака низа стубе изгуби, Курт отвори и онај пергаменат, који је био за Лудгарду.

— Прекрасно... прекрасно...{S} Та да сам му ја сам бирао речи не би боље написао...{S} Аха лепа вештице — шта ћемо сад?{S} Сад нема нигде изласка, сад мораш или жива у гроб или у моја наручја...{S} Ја мислим да би ти код мене топлије било...{S} Ха, ха, ха! — и он устаде с постеље па узбуђено шеташе од једнога краја собњега до другог.{S} Најзад зовну старешину оне чете војника што је с њиме остала у Орту и Гмундену да се на невољи нађе кћери грофа Отокара, па му заповеди да сутра у јутру буде са својим људима на окупу, и да пред замком чека даље наредбе.

Сутра дан, тек што је сунце позлатило снежне вршке Траунштајна, беше гроф Курт са херолдом и са својим војницима пред капијом траункирхенском, па пошто је на све стране, око намастира наместио јаке страже и заповедио да му одмах јаве чим би опазили да се с друге обале, особито од ајзенауске стране отисне какав чамац — уђе на двор намастирски и грмну бледој калуђерици која беше промолила главу кроз решетку, шта не отвара вас дан.

И друге тешке гвоздене вратнице шкрипнуше у својим заьрђалим багламама, и Курт јурну као бесомучан унутра.{S} Пошто је с приорком само неколико речи проговорио, и оставио јој херолда да јој овај потанко исприча рад чега су дошли, упути се журно у Лудгардину ћелију.

Девојка се стукну и погледа као да је на какву змију згазила...{S} Рука јој чисто нехотице полете њеном последњем прибежишту од сурове силе — ножу у недрима.

Курт се зацени сотонским кикотом.

— Немој тако жустро — анђеле мој!{S} Саслушај најпре роба твога.{S} Пре свега ево ти једна ситна књига од оца.{S} Хоћеш да сама читаш, или да ти ја читам, голубице бела? —

Лудгарда му истрже пергаменат из руке па стаде читати.{S} На један пут јој стадоше руке дрхтати а слова се помешаше, она посрну, но срећом беше близу једнога сто’ца, па се за њ прихвати.{S} Лице јој беше бело као креч, а из очију се просипаху муње на нечастиво лице Куртово.{S} Прса јој тако силно одскакаху да једва после неколико тренутака беше у стању да промуца ово неколико речи:

— Ово... није никад мој отац написао...{S} Ово је пород твоје паклене душе!... —

Курт устаде смејући се, отшкрину врата на ћелијици, па јој показа херолда Отокарева који на сред двора разговараше живо са приорком.

— Ти добро познајеш ону поштену душу, ти знаш да ће он пре изгубити главу него што ће какву лаж рећи.{S} Он ће ти још много више испричати него што каже бабова ситна књига! —