Кочу јако у срце дираше лепо тихо пролетње вече.{S} Оно једино беше кадро да га тргне из ове велике занесености, која га обузела беше.

Кад стиже кули Тодора од Сталаћа, о којој ће ти сваки гуслар из Поморавља чуда испевати, онда опази Коча да се и на високу планину пред њим и на пространа поља иза њега спушта најлепше вече како само у пролеће и у јесен бити може.

Кнежевић одмах сјаха, пусти вранца на траву, па стрча да се напије бистре хладне воде из слатког сестринског загрљаја српске и бугар-Мораве, које тако дивно ромораху испод старе срушене куле, као да причаху коју од оних чудних прича што се о њој разносе...

После се попе преко силног нагомиланог камења на највишу стену што још остаде од дворова чувенога војводе, седе на мекану зелену траву, која беше по њој израсла, па тако уживаше, одатле се услађаваше красним вечером.

Пространа, недогледна китнаста поља како сте лепа!{S} Како сте кадра и најнесрећнију душу поутешити својим цвећем, својим жутим класјем, својим накитом од сребрних поточића, својим небројним питомим стадима што по вама пасу!{S} Како ли сте дивна кад вас обавије тај сјајни танахни вео од румених сунчевих потоњих зрака!...

Полако се спушташе тиха црна ноћ, полако неосетно обгрљаваше поља као како тихо тужно сећање кад стане да обузима срце човечије...{S} Што тиша беше природа, то лакше могаху допрети до Кочиних ушију оне лепе песме што се разлегаху по околини.{S} Ох, красна српска земљо, та ти си врело од најслађих песама, ти си шумица, у којој су сами најмилотнији славуји!...{S} Из далека се чујаше како по друму шкрипе натоварена кола, а тамо опет чујеш лајање сеоских паса...{S} Мало час кад попрестану песме чујаше се какав леп женски глас где довикује брацу свога из поља, а одзивљу јој се бели јагањци својим срећним блејањем и својим звонцима.{S} А кад се и то све утиша чујаше се из даљине потмуло клопарање каке воденице, или се наш Коча загледа у каку румену ватрицу што се тамо далеко светлуцала као каква звезда...{S} Кроз мрак промицаху тихе реке, красне Мораве, оне непрестано шуштаху, вазда причаху и никако не могу да испричају ту дугу красну причу...{S} И Коча ју је слушао, па му се тако лепа чињаше да би је до века слушао, само кад би крај њега била мала вила, красна Лепосава...{S} Сад, кад му млађано срце беше препуњено милином, кад беше опијено лепотом природном, па кад се овако опоменуло Лепосаве... онда је тек осећало како су слатка уста њена, онда му се она у памети учини хиљаду пута лепша.{S} Ако би случајно погледао над собом, морао би се мало тргнути...{S} Иза њега се уздизаше планина чак до неба...{S} Стара ћуталица тако страшно у ноћи изгледаше са својом густом тамном шумом да би сваки слутити могао како она у себи страховиту тајну крије...

Намах му падоше на ум оне силне бајке што их као дете слушаше од мајке своје о страшноме Јастрепцу.{S} Али он не хтеде да мисли о тим причама, у које ни мало не вероваше, не хтеде њима да квари оно сретно стање, у ком беше због уживања тако дивна вечера, па зато сиђе с развалине, намири свога вранца, који га оним чисто брижним рзањем тражаше, па пошто га веза за једно дрво, простре своју кабаницу на густо мирисаво биље и леже да отпочине.

Али он прилично дуго не могаше заспати.{S} Пред њим се уздизаху развалине од кула и дворова Тодора од Сталаћа што тако чудно изгледаху обасјане бледом месечином, и њему се не могаше да не мисли о том несретном војводи...{S} Он се сети оне песме што пева како је жалосно погинуо војвода Тодор, па се даде на жао младоме кнежевићу, жао му беше злосретна јунака.

Али мало по мало мењаше он те сетне мисли, па премишљаше о себи, о своме злату...{S} Да л’ знате како је то слатко кад се човек успављује најмилијим надама, најмилијим осећајима, сећајући се најмилијих својих?...

Тако је заспао Коча.

Тишина је све већа постајала.{S} Осим шуштања горе, и осим ромора Моравиног ништа се више чути не могаше...{S} Беше као што бива у по ноћи.

Коча је снивао, страшно, чудно снивао...

Учини му се као да још гледа у развалине, па као да на један пут кроз гомиле од сурваног са зидова камења угледа где се нешто црни.

Погледа боље кад оно угледа нека црна гвоздена врата.{S} Таман он мисли и чуди се од чега би то врата бити могла кад се врата страховитим шкрипањем отворише и из њих изађе неки црн створ налик на човека, па пође к њену.{S} Кад изађе из сенке од зидова, и кад паде нањ бледа сенка месечине, угледа Коча црна стара калуђера где му се кашљуцајући и поштапљући се приближаваше.{S} У њега беше бледо испосничко лице и оштар поглед...{S} У сувоњавој леваци бројаше бројанице, а бела коса посребрњена месечином дивно му се спушташе по црној мантији до појаса.

Кад дође до Коче он стаде, па промуклим гласом рече му:

— Не бој се сине!{S} Устани па ме чуј!...{S} Коча се покораваше.{S} Он устаде и смерно чекаше даље заповести.

— Немој се ни мало чудити — говораше стари слуга божији — што ме овде видиш, још мање ономе одакле изађох.{S} Ја у једној црквици под земљом станујем вршећи заповести силних заповедница над Јастребом...{S} Овде ућута, па прокашљавши се мало настави: — Чуј ме синко!{S} Ти си најсрећнији од свију смртних, ти си постао љубимац мојих моћних господара, који су ми и заповедили да ово сад к теби дођем па да ти то кажем, и да те к њима упутим.{S} Синко, послушај моје речи.{S} Мало даље од овог смиљаника, на ком се разговарамо, има у трави заметена стазица која води у планину, и која ће те врло брзо одвести тамо где треба, и где ће се сав благосов божији на тебе излити, као што ти га и ја недостојни слуга његов дајем... и пошто је благословио младића, нестаде црног калуђера.

Коча се трже иза сна па се кршћаше и чуђаше како је то чудан сан био.{S} Још таког не бејаше уснио.{S} Погледа око себе свуда мирно.{S} Вранац бејаше онде где га је везао, и нигде не може никака трага опазити.{S} Погледа у небо, и учини му се по звездама да је по ноћи давно прошло.{S} Више му се не спаваше, а овамо га је непрестано копкало оно што је чуо од калуђера у сну, па пошто се мало размислио скочи с кабанице, огрну се њоме, јер му беше прилично хладно, па пође као од шале да тражи ону стазу, за коју му калуђер рече да води у Јастребац, и — на највеће своје чудо нађе је...

Он стаде неколико тренутака да промисли хоће ли не ће ли поћи стазом.{S} Кад је видео да му се ништа рђаво догодити не може, и после ако угледа каку опасност он се лако може вратити, а на послетку и онако не ће далеко већ мало да прогледа па да се врати, јер са зором треба поћи кући; јер је знао како се његова мајка сад зањ брине.{S} Промисливши дакле добро све то он се пригрну још боље кабаницом па пође стазом...

Путем виђао је Коча много лепих положаја, којих је тако пуна српска земља, које она показује жељном оку и у питомим драгама и у каменитим бреговима.{S} Али све то, и те страховите стене што ти се чине е су стубови на којима небо стоји, и те дољице окићене цвећем и травом што у оним суморним стрменима изгледају као осмејак блаженог девојчета у сред туробних лица озбиљних старица, и ти непрегледни амбизи, којима нигде страховита краја нема, све то беше Кочи врло обично.{S} Он је скоро и одрастао лутајући по таким околинама, па за то га то толико и не заношаше, и за то ни мало не застајкиваше код њих, већ се све већма пењаше у гору.{S} За мало, и он се попе на један вис.{S} Случајно омаче му се поглед низ планину, и како га дарну у срце оно што угледа испод ње!

Сјајном месечином осветљен, а тихом ноћи уљуљкан, спаваше у дољи питоми Крушевац, красно место, у коме је свети кнез живео и владао...{S} Као што пламен за час обузме све докле се прострети може, тако на један мах обузе нежно Кочино срце црна туга...

Како беше погледати ту варошицу, која је ретко и у сну срећна, у којој сад зверје господари, и своју зверску ћуд врши!...{S} А ту на том истом месту, за времена српске среће, кад Србин слободан беше, ту је цветала свака срећа и задовољство; ту цароваше цар српски, ту шетаху по царском двору, коме сад ни трага Турци не оставише, славни јунаци српски, честите војводе и остала господа српска...{S} На место свега тога сад се ту шири бесни муселим са још бешњим јањичарима...{S} Ту на том истом месту живљаху слободна браћа српска, срећна и задовољна, а сад на том истом месту пишти кукавно српско робље у тешким томруцима...{S} На послетку, по оним пољима вијале су се онда свете заставе, злаћани крсташи страховите српске војске, од које је зазирао сваки крвник слободе и хришћанске лепе вере, а сад, ох, сад је свуда пусто... пусто...

Таке мисли преламаху се у Кочи кад му поглед паде на Крушевац...{S} Њему беше тешко око срца, учини му се хоће издахнути...

— Шта рече мајко?...

— Кочи није добро сине.{S} Јутрос је опет некуд одјахао...

Мргуд се начини веома замишљен, па после се на један пут трже.

— Не мајко, то ни по што више несме бити.{S} Ако још мало тако устраје, доћи ће сам себи главе — А сад морам похитати да га што пре нађем и вратим... јер — и овде се потруди да се начини као човек, који Бог зна каку тајну познаје — да ти знаш куда он иде!...

Таман хтеде кнегиња да га пита кака је то тајна, а он брже боље стаде се спремати и говорити.

— Махни се тога нано, овде је сваки тренут страшно скуп.{S} Он је можда већ... ох Кочо једини брате мој!

Тужно уздисаше притворник, па брзо узјаха свог коња и откаса путем, који вођаше скели, а остави јадну кнегињу у страшним бригама.

Мргуд је брзо стигао Морави, још брже се превезао у Ћуприју, па се упутио светој Раваници.{S} За то време мућаху се по његовој глави многе мучне мисли.

— Мирко мрзи Кочу — премишљаше он — ја сам видео својим очима оно, рад чега ће он нањ страшно мрзити док је год жив, а... а и ја нешто тако имам...{S} Зашто је бајаги он бољи од мене?{S} Зар што је луђи па не жали живот ни колико две паре?{S} Такав јунак могао би ја бити само да ми Бог није дао памети...{S} Или зар што је личнији на оку?{S} Ех чудна ми посла!{S} Да и мене не мрзи онако детињасто китити се, баш бисмо се могли мерити.{S} Та ни у чем, ни у чем није бољи од мене, и ако сваки каже да јесте.{S} Та он је само угурсуз, кукавица...{S} Па како је бенаст...{S} Та ја морам да га мрзим...

Тако премишљајући беше Мргуд већ стигао до Сења, па кад то угледа он поче лакше ићи, и добро гледаше да не ће гдегод опазити свога пријана Мирка.{S} Кад беше на сред села, а он га угледа где пред кућом оправља кола, па се у то беше тако задубио да не би ни опазио Мргуда.{S} Али овај сад разигра коња па кад стаде звекетати сребрни такум на коњу, Мирко подиже главу да види какав је то бињеџија.{S} Кад га угледа претвараше се да му је неверица:

— Бог и душа мој прико! — Здраво Мргуде љубазно га поздрави Мирко, па пође ближе к њему.

— Здраво, како ти Степановићу! — одпоздрави му онај исто тако, па се саже с коња те се братски пољуби с њиме, као да се нимало не сећа како га је у Црном Врху осрамотио.{S} Ту се после разведе пријатељски разговор, из кога Сењанин дознаде да Мргуд бајаги намерава у Раваницу, па га свакако одвраћаше од тога бар за сад, него да остане који дан код њега да се мало прочасте, па могу после заједно у Раваницу, а до ње нема више него сахат.{S} Мргуд се из прва нећкао, али кад пристаде видело се да је то једва дочекао.{S} И тако остане он код Мирка, где су се ваљано веселили.{S} Између осталих пријатељских разговора започе од један пут Мирко:

— Батали Ибро де! — утишкиваху Турци прзницу, који је баш имао вољу да се вечерас с ким год свади; па се онда обрнуше старцу — Шта би даље ефендум?

— Е бива, шта ћу вам више дуљит лакрдију — настави он достојанствено — брате ми си мој драги, што рекао Саали-ага то је ућинио бива.{S} Он се пришуња покрај везира бива те уђе за њим у они безистен што ли је, ђе но је бива, брате ми си мој, сад ђебана, а он га ни опазио није бива.{S} Кад тамо кардаш бенум, а оно везир ђаурски клања бива, јере је та ђебана ефендум бенум некада ђаурска Ружица била...

Обично имам тако по мало застајкиваше у својој причи да би дао времена онима што га слушаху, не би ли се они дивили његовој речитости, и заиста после сваког тог почивања није изостало по које „Алах ил’ Алах!...“

— Кад бива он то угледа, он бактише и кидише те примлати ђаурског пса!...

Чича смешећи се засукиваше свој брк гледајући какве силе имаше његова прича.

И заиста зачуђено шапћући мудре коралске изреке разилажаху се обично Турци из својих кава после сваке овако чудне за њих приче.—

Исто онако као што се при наступању овог убијеног везира скупљаше раја да се заједно обрадују и развеселе, тако се и сад ноћу при јасној месечини могаху угледати многе гомилице, само што им се на лицима могао познати највећи страх и сумња место пређашње радости.{S} Неки се договараху где ће да испосакривају своје сјајно оружје, за које су знали да ће им га до који дан поотимати, како би га у невољи сви скупа зграбити могли да се бране.{S} Други опет стараху се да остале драгоцености које је за ово неколико година свак слободно носио склоне, а трећи се разговараху о јадима и страхотама које тек што се несу просуле по кукавној српској земљи...{S} Неки опет:

— Бог да му душу прости јаднику, он је био анђео по Србе и по сваког поштеног човека!... захвално се сећаху свог доброг везира, кога тако кукавички смакоше.

— Ала народе чудна удеса!...{S} Он Србин, па се потурчио само да својима добро чини, постаде везир, па и опет, опет му дођоше главе!...

— Боже благи што ти је суђен часак!...

— А Бога ми браћо, да сам се тамо десио, имена ми божјега не бих жалио подметнути своје прси да онај крвников нож не дође до оног најпоштенијег срца!...

— Е мој брале, па да је вас двадесет стало предањ, и да је стрела оли зрно из пушке пролетело кроз све вас; никоме не би ништа било до ономе коме је дошао суђен часак!...

— Божанство је то брате, није шала!...

— Јест богме божанство, ја!...

И сељаци кад изговараху на своја уста ову свету реч, свагда се скромно кршћаху.

Друге опет гомилице овако зборише:

— Тешко нама браћо, Сали Бен-Мујагић, убица нашег доброг везира стао је на место њега!...

— Ох покора, што ће се од нас да чини!...

— Ама је л’ то истина човече?...

— Где си брате ако Бога знаш! — обрадова се и Мргуд и ако рад својих узрока, по којима му доста мило беше што се Коча вратио, и он га плаховито љубљаше.

Коча отпоздрављаше материнску милост најжарчом синовљом захвалношћу, а притворне Мргудове пољупце најсрдачнијим и најчистијим братским милостима, па им уз то причаше у кратко где се тако забавио, разуме се да им није смео причати страховите оне тајне...

— Али за име Бога! — не могаше се на послетку уздржати младић да смешећи се не запита: — Кажите ми зар је за три дана куга тако поморила Пањевац, да ни мачета жива не остаде?

— Не смеј се сине — тужно и с горком свечаношћу прозбори стара кнегиња — јер можда ћеш плакати док чујеш; али ти се не сећаш, ти си онда врло мален био, ти не знаш како је страшно црно робовање!...

Коча се трже...{S} На његовом руменом младом лицу угаси се осмејак, као што се на руменом небу угаси последњи сунчев зрак.{S} И како се навукоше облаци на његово чело не развукоше му се до саме смрти...

— Шта је то?{S} Ја не знам шта то велиш...

Свечано и полако исприча му мајка шта се учини од како беше отишао из села, исказа му да убише везира, и с великом слутњом каза му страхоте, које им се у походе спремаху.

— Дакле је куцнуо час! — премишљаше млади јунак у себи — помајко видећеш да ћу моју заклетву славно извршити, да те не ћу осрамотити!...

Уз своју тужну приповетку мољаше мајка сина да скине са себе то богато кнежевско рухо и оружје па да га склони гдегод, мољаше га да за неко време не излази Турцима на очи са својим вранцем, јер лако може рад њега изгубити главу.

Ади од покорна детета, што до сад само извршаваше мајчине заповести, постаде сад на један пут човек, који само собом господари.

— Мајко, ти се не брини више ништа за ме, ја знам шта ми сад ваља чинити.{S} Ти само седи код куће с братом Мргудом, а ја ћу се за све бринути!...

И младић одлети на помамноме турском хату, а храбра дружина за њим.

То беху прве крџалије, први борци за слободу, који се тако називаху по селу у ком се скупише и из кога беше њихов храбри поглавица, којег дела толико задаше страха Турцима да га одмах прозваше:

Кара-Фејзија...

Страховита борба поче се по земљи храбрих Арбанаса, који се гомилама придружаваху Фејзијиној чети што се бораше за слободу, и млади Кара-Фејзија чуда је чинио с њима.{S} Село по село, касаба за касабом падаше у његову власт, и те непрестане победе толико занеше младића, срећа му се толико љупко осмевала да мнидијаше е нема на свету силе с којом се борио не би...{S} Као да и нема смрти, као да је то немогућно да и њега згоди које турско зрно, или стигне турски јатаган, тако је он слепо улетао у ватру, у пушчани дим с тврдим поуздањем, да ће га разагнати сјајност његове победе...{S} И за дивно чудо!{S} Чисто би човек у чаролије поверовао.{S} Арбанаски Турци не беху мекушци а и сам глас не беше их кадар распудити и заплашити, они су се страшно борили као зверје око свога плена, па и опет на неколико дана пошто је сенуо Фејзијин јатаган нигде не би станка за Турчина.

Јер, страшна је сила у оружја, које се за слободу подигне!

Безобзирце су побегле кукавице што их промаши арбанаска десница, и не зауставише се до својега Једренета и Филиба.{S} Ту тек дахнуше душом, и једва опоравивши се од страха причаху шта се учини од Османлија.{S} Седи тумачи корана брижно зањихаше својим мудрим главама, кад су чули шта се од њихова стада почини, и око срца им се као гуја стеже црна слутња е ће њино да пропадне царство!...

Само се бесни везири с пашама смејаху од срца, па су безбрижно сркали своју каву.{S} Они несу могли ни да помисле да се то робље, да се та прашина, као што они говораху, ослободити може, а камо ли да верују да је дошло време кад ће их то робље замахнувши ножем питати што починише толике грдне зулуме!...

Они се непрестано само смејаху хитрим гласоношама, што су им јављали црне гласе како арбанаски војвода заузима села и вароши.{S} Још несу хајали ни кад допаде глас да се крџалије упутише право у Филибе...

Један дан на један пут опазише са страхом стражари од Филиба да силна коњица као облак лети право граду.

Сад се тек трже везир из охолог заноса свог.{S} Сад је тек видео колико је погрешио што онолико о себи држаше, па на врат на нос скупљаше војску своју, која је у највећој раскалашности трајала дане своје по механама; скупљаше је да се одупре непријатељу, који се већ толико приближио беше, да се кроз облак од прашине могло видети оружје где наспрам сунца одсјајкује, — да му не би после на дивану пљунули у браду што га дете превари и оте му цео санџак од Уруменлије...

Младић се трже па је оштро погледа, али она се ни најмање од тога не уплаши, већ разгледавши хитро на све стране да је ко не види, истрже из плаве своје вереџе неколико цветића што беху везани красном витицом неке врло лепе смеђе косе, па прошаптавши:

— Лепи јуначе, ово ти је послала моја госпођа, дивна Периза! — побеже.

Фејзија похита двору своме не верујући да је доиста оно што очима види.{S} Сад је могао и опет разгледати добивено цвеће, па опет то свакако беше бела и црвена ружа поред једне љубичице у мирисавом лишћу јасминову...

— Дакле се не варам — шапуташе младић, јер је разумевао тај појетички разговор, којим и цвеће збори — дакле ме свакако чека бело девојче с ватреном и страсном жудњом у мирисној башчи од јасмина, што је иза харема!...

Фејзија једва дочека да се смркне, па се одмах опреми, те пође везирову двору.{S} Он је горео у чудном неком жару као што никад није, чешће стезаше песницу тако јако да би се у њој и гвожђе смрвило.{S} На сред пута стаде, да се мало промисли.{S} Као кака лукава змија, која се неопазно увуче да поквари туђу срећу, тако се у мислима младога крџалије нађе једна, која се злобно смејала њиховој срећи, коју себи створише од тога састанка.

— Будало — говораше она младићу — куда ћеш, куд си навалио?{S} Хоћеш на ашиковање, а не знаш да ће ти оно главе доћи...{S} Чувај се јуначе тих слатких пољубаца, с румених Перизиних уста, јер ће те они отровати.{S} Чувај се тих занесених загрљаја да те не удави од милоте ћерка онога, кога си ти осрамотио и коме си везирство преотео... —

Али Фејзија није хтео да слуша ту сову код толиких славуја што га опијаху слашћу, није ни могао да је слуша, јер у очима лепе Перизе бејаше толико чистоте, у целом лику толико добра срца и простодушности, да би крџалија сам себи размрскао главу ако би она збиља што рђаво о њој помислила.

Тек што момче дође до малих сакривених врата од харемске башче, роди се месец пун и румен као кака небеска јабука, и обасја Филибе, у коме се орила вика, врева и песма силне арбанаске војске.

И ако се Фејзији хитило да час пре види жуђену своју Перизу, да час пре чује умиљати глас њен, да се увери да ли му је доиста оно цвеће послала, опет није се могао уздржати да не застане неколико тренутака како би се нагледао оне чудне лепоте, којом сијну цела околина, цела варош, што се успављиваше у мирисавом крилу благе и лепе летње ноћи, да не погледа како се кроз густо јелашје - превијају злаћани зраци месечеви, тако је то лепо било! —

Кад је спустио руку на кваку, чисто се оледи; у том часу осетио је страх што га нигда до сад осетио није, срце му је тако бурно лупало како ни пред једном битком није...{S} Али на послетку он уђе у башчу...

Дуго је ишао уским стазама кроз силне леје од најлепшег цвећа, али нигде, нигде није могао да угледа најлепшег цвета што га његов поглед тако жељно тражаше...{S} По кад кад учинило му се да види неке шарваре, које се бељаху у шушњару, и он би за час био тамо, али се свагда преварио.{S} То бејаше месечина.

.— Ох како ми гори глава!... уздахну тихо, па измучен од силне жудње спусти се у црну сенку, коју везирови двори до пола башче бацаху.{S} Каке га мисли несу растрзале!

Час мнидијаше да се харемско слушче с њим смејати хтело па му набрало и донело цвећа на име своје госпође, али опет није могао веровати да је робињица тако смела.

И ако то не, а он ваљда не разумеле шта му рече мирисаво цвеће, не разумеде шта казиваху оне јасне боје...

— Хеј лудаче! — насмеја се горко на послетку сетивши се шта је и како је — та зар не видиш да су они отишли, и да ти је захвална кћи послала цвећа да ти њиме благодари кад не смеде да се састане с тобом?{S} А ја седим овде чекајући неког из пустих дворова! —

Поћутавши мало страсно прошапута:

— Дивна Перизо, ја те нигда више видети не ћу, моји слатки сни нигда се збити не ће!...{S} Али барем да још једном видим оно место на коме си ме први пут обасјала зраком правога живота...{S} Још једном само да видим оно место, где си ти становала!...

И после тога брзо устаде, те се упути у харем, у ком се никака живота опазити није могло.{S} Ни једна свећица није светлуцала кроз каку решетку на прозору, ни какав шушањ не прекидаше страшну тишину...

— Аух, па још са два репа!{S} То им је ваљда старешина...{S} Куку мене свети Никола шта ли ти ја кукавац сагреших!.. —

Странац се нађе у чуду, што га његов стари добри чика Павао тако довека држећи га за вешца или за сатану, па поче говорити и сам крстећи се:

— Часни крсте! шта сам дочекао, да ме ни мој добри Павао не ће да позна!{S} Већ кад се вратих из далека света, он ме држи за нечастива, само што сам друго одело на се вргао!...—

Кад Павао зачу ове речи, па кад виде да се незнани делија, ког је он за сатану држао, и прекрсти, ослободи се па му приђе ближе:

— Бог ти добро дао незнани јуначе! — прихвати му Бога старац тек сад, па пошто га виде где седе узањ — А вере ми ја те и не питах ко си и одакле си?{S} Које добро носиш овако доцне?... —

Странац га гледаше зачуђено:

— Човече, зар озбиље тако збориш?{S} Та ја мнидијах да се ти шалиш!{S} Зар ме доиста не познајеш?... —

Старац скочи, па зажмуривши као да би се нечега боље сетио мољаше госта:

— Тај глас...{S} Говори о говори још мало молим те...{S} Шат ме уши не буду издале као што су очи!...

— Павле!.., зар си тако лако заборавио онога, с којим си некад... у оно срећно доба чувао стадо у пољу... који..—

— Ох!{S} Доста... доста... — једва муцаше сиромах чича — познадох те!...{S} Боже!...{S} Оволика радост из убаха!...{S} Слатко чедо моје!... — И он не знађаше шта ће од радости.{S} Погледао је у небо...{S} Није могао више речце да проговори, јер му она у грлу застајаше, савијаше руке на прси, на послетку рашири их, и кад му младић полети у наручје, дуго га грљаше и љубљаше, док једва опет проговори:

— Добри мој господару!{S} Опет доживех радост којој се већ не надах за живота...{S} Боже хвала ти!...

Ал’ најдивније беше видети капетана Кочу, који на свом вранцу као какав сури орао прелеташе све српске крајине, обилажаше све силне чете као какав благи дух, вођаше бригу да свакоме добро буде.

А јуначке чете дочекиваху га као што се дочекује једина узданица своја.{S} Љубљаху га више него себе, слушаху га као оца свог; и по његовим заповестима кретаху се помамне мете као какви страшни облаци што на небу од један пут искрсну, и Турци задрхташе кад из дубоких доља зачуше потмулу грмљавину:

„Слобода, или — смрт!“

Али пре него што они од чуда к себи доћи могоше, изненадни гром смрви све кадије и бегове што по паланкама и селима расејани сисаху крвцу јадноме народу, и једва нешто утече у проклета гнезда, у црне градове своје.

— Заборавићу је бар док не свршим свети посао свој!...

Као што је сунашце сто пута лепше и сјајније после плахе кише, тако и Фејзија сину кад на ново скочи на помамна хата свога па полете са својим одабраним витезовима-

Као громом згођени пренуше Турци и по други пут од самог гласа да се опет појавио Кара-Фејзија...

За неколико дана беше цела арбанаска земља чиста од зулумћара. —

У непрестаним бојевима и пословима мало по мало заборављаше млади Арбанасин лепу Перизу, или ако и не заборављаше са свим, а оно кад је се сети, не спопадаше га беснило, већ је се сећаше слатко, с тихом жудњом.{S} А има ли лепшег и слађег уживања од тихе жудње?

Али и то је ретко било, јер имађаше толико посла, да се врло мало одмарао па тако врло ретко мислио на злато своје.

Пошто је све уредио и поправио што беше својом кривицом учинио, онда Фејзија намисли да крунише своје дело, да заузме Једрене...

Његова војска, која сад беше много пута већа но што је била у почетку, била је храбра као и вођ, а само једва чекаше љута боја што је жеднела за врелом крвничком крвцом.

- Све је то знао Кара-Фејзија, а знао је да турска посада у Једренету није Бог зна како велика, па за то ни најмање дангубити није хтео, већ заповеди својој војсци да се спрема...{S} Али није требало никаког спремања, јер они су свагда спремни били, па само нестрпљиво чекаху да их витешки вођ поведе на душмана.

На послетку ударише свирке и бубњеви, крену се храбра арбанаска војска као јато соколова што полети за сурим орлом.

Фејзија се нигде није одмарао у таким приликама.{S} Он је са својом војском као бесан и дан и ноћ јурио, и трећа зора угледа га под стенама поноситог Једренета.

Кака осећања не обузеше срце младом јунаку кад с једног брежуљка први пут угледа варош на коју је пошао.{S} Кроз ружичаст вео, којим зора обмотава свет, угледа велику лепу варош како се полако буди. —- Она беше опасана јаким зидовима, који из далека изгледаху као неки бео појас од свиле, а небројене злаћене јабуке на силним мунарама изгледаху као разасуто драго камење.{S} Па како величанствено изгледаху оне куле, на којима су се лепршале заставе!

Гледајући тако Фејзија како је лепо Једрене, на један пут се трже од неке чудне мисли.{S} Та богата варош — мнидијаше он у себи — до неколико сахата биће моја, до неколико тренутака лепршаће се на поноситим оним кулама моја застава.{S} А кад већ једном будем у Једренету, онда — дршћи Стамболе!{S} Узалуд се толико копечиш, ова ће ти рука побити рогове.{S} Арбанаска ће те нога згазити да видиш како је тешко робовање!...

- Ово беху таке лепе мисли, њихова сјајност толико занесе сујетног јунака да се ни сећао није како у тој вароши живи његова драга, да није чекао ни да му се одмори војска, већ заповеда да се јуриши.

Нема на далеко храбрости, којом Арбанаси јуришише на Једрене; ал’ их посада храбро одбијаше.{S} Па још кад стадоше рикати страшна топовска зрна с бедема и кула, помислио би да се свет ломи и руши.

Бој је жесток био, а и трајао је много дуже но што се бојак бије, али срећа никад није верна.

Фејзија беше одбијен...