Редић је био такав човек да није трпео много визите, особито што се кћери тиче.{S} Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане.{S} После неколико дана пропутује кроз С. господар Зевалић и мало се код Редића заустави.{S} Зевалић је био земљак Чекмеџијићев.{S} Баш је добро дошао.{S} Пита га Редић:

— Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.?

— Врло добро.

— Шта судиш о њему?

— О њему много се може судити.{S} Чега ради питаш?{S} Ваљда због трговине?

— Не, због женидбе.{S} Рад је моју Соку узети.

— Па добро, што хоћеш да рекнем о њему?

— Има ли што?

— Има нешто.

— Ал’ он каже да има две куће и гвожђарницу?

— Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије.{S} Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао.

— Па ништа за то?{S} Кад он има две куће, може се дуг чрез мене исплатити, па на кућу алатуру интабулирати, а гвожђарница се може напунити.{S} Али, каквог је владања?

— То је баш што је најгоре.{S} Лумп и пијанац је прве класе; често у кавани на билијару спава.{S} Даље — кеца воли, ал’ увек губи, јер је клопав кад игра.

— Дакле, на тај начин је зло?

— Већ горе не може бити; не би’ дао за њега ни моју слушкињу.

— Госпођо бирташице!{S} Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња?{S} Има дућан, велику трафику и кућу.

— Та оно девојче је баш њена слушкиња!{S} Ако изволите, може вас онамо одвести.{S} Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.

— Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

— Хвала; ми сад одма’ не можемо, ал’ смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба.

— Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама ’хоће, да и’ одведем.

— Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика-Гавра.

Девојче оде.{S} Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду.{S} Ето опет слушкиње.

— Госпођа ми заповедила да изволите одма’ доћи.

— Дакле, хајдемо! — рече Гавра.

Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду.{S} Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их.{S} Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи.

— Опростите што смо тако слободни!{S} Ја сам Љуба Чекмеџијић.

— А ја сам, опет, Гавра Церић.

— О, драго ми је особито!{S} Ово је моја другарица.{S} Изволите сести.

Седну обојица; Љуба врло пажљиво, да не искрши капут.

— Да, када би ми њу питали!{S} Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша.

— Одма’ иди по њу! — викне мати.

— Молим вас, маните се тог посла.{S} Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је' отишла у трешње, то је знак да нема васпитања; а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац; па да се још презирати дам — не, то бити неће!{S} Зато, збогом, нећу овде ни минут остати.{S} Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе.{S} Док је момака, хвала богу, биће девојака!

Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.{S} Бадава је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна.{S} Он такву неваспитану девојку, вели, не може узети.{S} Дигну се и оду.

Добро је учинио Љуба што је отишао, јер Татијана, како је кући дошла, ни осолити се не да.{S} Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла.

Сад Љуба хоће Милеву Милеуснићеву да проси.{S} Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милевиној матери.{S} Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве.{S} Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту.{S} Допадне му се Милева.{S} Лепо је била обучена и уштиркана.{S} Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милева одмах кринолин купити.{S} Љуба као да се помамио тако курове прави фрајла-Милеви.{S} Милева све успија.

Сутрадан је недеља.{S} Љуба чека код црквених врата кад женске излазе.{S} Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио.{S} То је Анка Белкићева, трговачка кћи.{S} Господар Белкић је честан трговац и грађанин; није сиромах, ал’ има много деце, па ипак ће дати што поред своје кћери.

Најпре отиде Парковић с чика-Гавром Белкићу.{S} Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати.

— Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења.

Зове их сутра на ручак, такођер и Чекмеџијића.{S} Кад сутрадан тамо оду, Анка изнесе ракије и бадема и стидљиво комплименат начини.

— Драго ми је особито...{S} Изволите се послужити...

— Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац.

— Драго ми је особито.

— И нама особито.

— Изволите сести.

Сад се нуткају ракијом.{S} Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи.{S} Чика-Гаври није толико требало, јер је куражи имао и без тога.{S} Госпођа мамица напољу кува ручак.{S} Анка и друге ситније сестре помажу.{S} Дође и време ручку.{S} Сви се наместе.

Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан.{S} Он мора Љубу још за ручком искушати да л’ је отворен.{S} Разговара се, али са по ока мери Љубу.{S} Љуба то примећује, па још већма пази да не куцне како флашом о чашу, или да чашу не препуни, или јелом чаршав не омасти.{S} Љуба нема мане, само још преко једне пробе мора прећи.{S} Донесе се печење — дугачак матор зец.{S} Ко ће га транжирати?

Код господара Белкића није био обичај, или да рекнемо мода, да се печење у кујни транжира, него на столу.{S} Он понуди Љубу да транжира.{S} Љуба је добро знао транжирати, али опет од толике зечине се убезекнуо.{S} Гуска, ћурка и само прасе лакше би му ишло.{S} Но, шта ће, мора срећу покушати, не може домаћину одбити.

Господар Белкић био је особите ћуди човек.{S} Могао је због мале ствари кога заволети, а, опет, због багателе презирати.{S} Код њега, ако је момак био машкртан, ако је слаткише јео, а за кисели купус није бранио — тај већ није био у милости; па још ако није знао печење транжирати, онда је сасвим изгубио кредит.{S} Он је држао, ко није кадар печење транжирати, није кадар ни заслужити га.

Љуба свој посао започне.{S} Салвет преда се, па транжирај.{S} Врло му за руком иде.{S} Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира.{S} Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.{S} Он — салвет му за горње дугме од прслука скопчан, главом на десну руку нагнут — гледа шта Љуба ради, да ли све по реду иде.{S} Нож је био јак, оштар, те Љуба начини прави мајстерштик.

— Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали!{S} Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да л’ би могао тог зеца тако брзо и лепо истранжирати.

— Ал’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја“?

— Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам.

— Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла-Јулку узети?

— Нити сам заљубљен, нити сам је рад узети, јер ја већ имам моју заручницу, само што сад још неће отац да ми је да, али доћи ће време да ће је дати.

— Е, то сам хтео да докучим.{S} Баш вам хвала.{S} Хоћете ли ме примити отсада за вашег друга, па то другарство још данас поред чаше вина са „пер ту“ да инсталирамо?

— Мени ће мило бити, ма одма’.

Сад се помешају и други.{S} Чика-Гавра је дотле Јоцу искушао.{S} Дођу кући.{S} Фрајле спремају ручак.{S} Приспе и ручак.{S} После ручка иду сви у шетњу у башту.

Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке.{S} Она му показује пријатно лице; види се да је рада допадати му се, да га није рада из шака испустити; ал’ тек каткад баца умиљат поглед и на Ружичића.{S} Фрајла-Јулка прави букете, један да Ружичићу а други Љуби.{S} Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала.{S} Јер мисли: и мени је дала букет, и њему је дала; он њу неће, а ја хоћу; дакле, биће опет моја!

Врате се кући.{S} Баш су се добро провеселили оно вече.{S} Љуба је постао са Јоцом и Ружичићем „пер ту“.{S} Сутрадан разиђу се.{S} Љуба се срдачно од Јулке опростио.

— А зашто не?

Чика-Гавра се смеје.

— Неће онде ниједна за тебе поћи.

— Зашто?

— Казаће ти: „Нећу за Швабу!“

— И то је истина.{S} Чуо сам већ од других таково што.{S} А мени се баш допадају Београђанке.{S} Био сам једанпут у Београду, па сам их видео.{S} То је давно било, па сад, додуше, не знам како је онде, осим што у новинама читам.{S} А и са миразом не знам како би’ прошао, јер су здраво штедљиви, а ја без новаца не могу.{S} Баш ми сад паде на памет да сам једанпут у београдским новинама читао где неко објављује да га његови пријатељи од посете на његов имендан поштеде.{S} Таково још нигде нисам читао.

— Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује.{S} Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе.

— Куда?

— Знам два места.{S} Једна у Ц., а друга у Ш. У, Ц. једна стара удовица, госпођа Калајићка, има јединицу кћер Варвару, тако око триест година, премда има сплеткаша који кажу да је и преко четрдесет, али то није истина.{S} Та је богата.{S} Да видиш само како је шмукирана!{S} У Ш. седи господин Гледић који има под своје једну рођаку, фрајла-Марту.{S} Она је прилична девојка, радна и паметна, да се ма с ким разговарати може.{S} И године су јој таман за удају.{S} Поред ње ће се нешто новца дати, али колико то не знам, видећемо.

— Молим вас, а шта је са хиљаду форинти?{S} Ја вам искрено кажем да без тога венчати се нећу; пре ћу од свега одустати!

— О, заборавили смо, одма’ ћете и’ добити.

Гледићка отрчи мужу и јави му.{S} Овај одмах дође Чекмеџијићу, па га зове у једну собицу насамо, да му написати квиту да је примио, те Чекмеџијић прими новце.{S} Одмах је Љуба почео лакше дисати.

Док се он за новце бринуо и намиривао, донде је око невесте била Сока.{S} Сока је приметила, кад је невеста рукавице навлачила, да она има дугачке нокте.{S} Марта је то као из моде пустила.{S} Сока је зовну настрану.

— Ако бога знате, отсеците те нокте, јер то Љуба страшно мрзи; ако примети, може и одустати!

— Е, драге воље, отсећи ћу.

И тако скрију се и отсеку нокте, те с тим је уклоњена била и последња препона која је могла женидбу покварити.

Оду у цркву.{S} По часа — па је свему крај.{S} Чекмеџијић је, најзад, ожењен.

Сватова је било сијасет.{S} Два дана се јело, пило, певало.

Чекмеџијић, који се за време својих толико просидба никад честито напити није смео, сад се охрабри и страшно се оклопави.{S} Чика-Гавра је његовом примеру следовао.{S} Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком дође у О., на радост своје матере, која већ није ни веровала да ће се њен Љуба икад оженити.{S} Тако је Љуба циљ свој постигао: није се оженио са мање од хиљаде.

„Пут за паорушу Татијану Скорићеву у П. — десет форинти.

„Кад сам гледао Милеву Милеуснићеву у Б дао сам јој среће ради два талира — то је пет форинти — дабогда никад не имала среће!

„И њеној слушкињи сам дао пет форинти, да ми каже ко долази код фрајле у визиту.{S} Отишло ми у штету — лагала је.

„Пут у С. због Анке Белкићеве — двадесет и пет форинти; — чисто ми се кожа јежи!

„Кад је Белкић код мене био као гост — ручак четир форинта.

„Два путна трошка у Г. због Јулке Нерићеве и један код Мргодићке. — шеснаест форинти.

„Осовина ми се покидала — четир форинта и триест крајцара.

„Опет сам овом приликом дао правити излишан капут и панталоне — кошта ме педесет форинти.{S} Није ми жао — бар је она остала у платки!

„Пут код госпође Макре — осам форинти.

„Пут код чика-Гаврине Варваре четири форинта.

„Пут у Ш. кад сам жену испросио — шест форинти.

„О прстену — прстен на страну — ал’ даривао сам је са три дуката — са данашњом ажијом четрдесет и шест форинти.{S} То су већ женини дукати, она ће их на себе потрошити.

„Опет нове венчане хаљине. — сто педесет форинти.

„Нов шешир — десет форинти.

„Нове чизме — двадесет и два форинта.

„Други крупни и_ ситни трошкови о женидби

— сто двадесет форинти.