Године 1389-те петнајсти јуни био је страшан дан за српски народ.

Цар Лазар и султан Мурат борили су се са ужасном силом и жестином; Мурат за господство у Европи, Лазар за обрану своје домовине.

Док су се ратоборни Срби и Турци на Косову борили, и својом крвљу широко поље квасили, царица Милица у свом двору, у Крушевцу, очекивала је брижно какове гласове са бојног поља.

Миличин двор у Крушевцу није носио на себи печат царског великољепија, но одговарао је брижној души Миличиној, и тадашњем стању царске породице.

Призрен је био престоница цара Лазара и право место дворског блеска и сјаја.{S} Но у бурном времену гди је сам Призрен опасности изложен био, царска породица, по налогу Лазара, своје сигурности ради, морала се у Крушевцу задржавати.

Двор, у ком је сад Милица обитавала, једно старо но пространо зданије, било је прибежиште царске породице.{S} Његово зидање пада у време српски’ жупана.{S} Млоги жупани, банови и војводе седели су у овом зданију, које је у своје доба било красно и весело.{S} И краљеви од Немањине лозе радо и често су се овде задржавали.{S} Доцније када се српска влада распространила, нарочито под Душаном, Прилип је био место дворског живота, а Крушевац је у заборавност пао био.{S} Но после несрећне битке Вукашина краља с Турцима при реци Марици, Призрен и Приштина, Вукашина столица, нису од нападаја турског сигурне биле.

Двор крушевачки лежао је код градских бедема, и давао је изглед оној тачки, гди се мала и велика Морава састављају.{S} Зданије то дворско било је по мешовитом стилу онога времена зидано, и израчунано на нужду и обичаје оновременог српског господства.{S} Соба било је подоста, но исте нису биле украшене, као што су раскошна, у Лазарево доба, господа изискивала.{S} Кадгод, у време жупана, из лова долазећа господа српска ту су се одмарала; ту се проводише српске јуначке шале, ту се каткад и по ’декоја господска свадба догађала, и слабо украшени зидови одјек су давали некадашње јуначке српске веселости.{S} Авлије су биле простране да су се по њима јуначке игре, шаљиви мејдани, проводити могли.{S} Испод бедема тајна нека путања водила је у неку башту, која је изван града лежала и у свези са неком красном шумицом била.{S} Овде, у старије доба, при бледој светлости месеца, жупанице српске са својим гошћама уживале су тајинствену сладост тихе нојце, поред танког звука лаке тамбурице, поред песме каквог заљубљеног јунака.

У овој башти царица Милица са својом млађом ћерком, красном Милевом, и дворјанком Русном и служитељском пратњом проходала се, да би се тиме мало од своје бриге разабрала.{S} Вече је било красно и пролетне красоте пуно.

Милица се од средњег века мало одмакла, и старост јој је већ предстојала, но слика јој опет изражаваше неку љупкост која је обично само младости урођена.{S} Њен висок стас, велике смеђе очи, племенит ход, једном речи, све је показивало да је од красног племена рођена.{S} Девојачко своје доба провела је на двору Душановом, у средини славе и величаства српског.{S} Овде је она свог мужа, тадањег кнеза Лазара, познала, одавде се она за истог удала.

Милица у својој шетњи није све ни слушала што јој је Русна о красоти овог предела говорила, јер јој се друге мисли по памети врзле, а не описивање предела које је Русна по својој дворјанској дужности измислила да би царицу забавила, и тек последње дворкињине речи срца јој се коснуше.

Русна је измеђ’ осталог споменула, како завиди Мари кнегињи, што ће бар изближе видети српску победу над Турцима.{S} Мара и Вукосава, обе кнегиње, кћери Лазара и Милице и супруге Вука Бранковића и Милоша Обилића, сљедовале су својим мужевима у стан Лазарев.

На последње Руснине речи пробуди се Милица из своји’ дубоки’ мисли и рекне Русин:

— Драга моја Русно, ти се само за Мару бринеш, а за Вукосаву ништа.{S} Та није ни Обилић лошији од Бранковића.

Русна је увидила куда смера царица са овим реч’ма.

На српском царском двору биле су тада две партије, Обилићева и Бранковићева.{S} Они који су били од старе господске лозе држали су страну Бранковићу, ког је породица већ одавна била славна а отац му Пљадић био је под Душаном управитељ знаменитијих области.{S} Од мањег племена узвишени, обожавали су Обилића, који сам није био властелинског рода и који је покровитељ био чисте заслуге и јунаштва.

Милица је била наклоњенија Обилићу.

Русна је била Бранковићу наклоњена.{S} Као кћи Дејановића, славног великаша под Душаном, презрително је у двору гледала на нижег порекла људе.{S} Осим тога, Вук Бранковић, пре нег’ што је Миличину кћер задобио, био је велики обожатељ Русне, која га је такође радо видела, и којој је јошт жао било што је Мара кнегиња супруга Бранковића постала.{S} За стару љубав, веле, хрђа се не хвата.{S} Русна је била удата, упливом Лазара, за војводу Војновића, који је у једној бици против Турака код Новог Пазара пао.{S} Један двадесетољетни син, Милан Војновић, остао јој је за утеху и сад се налазио у стану Лазаревом.{S} Лазар наименовао је исту дворјанку за прво придворно лице покрај царице, јер ју је особито уважавао због њене наклоности према Бранковићевом роду, који је и Лазару особито мио био.{S} Милица је све то знала, но због дворских одношаја и воље Лазареве није могла свој положај преиначити.

Русна је била средњег доба, и у стасу и држању свом млого је била на Милицу, само што је Милицу оштроумјем надмашавала.

Русна је била, даље, душа дворског живота.{S} Милица, ако ју баш и није волела, опет није се могла испод њеног уплива сасвим извући.{S} Русна, пак, из срца је мрзила Милицу, но њено господство [и властољубије није јој допуштало да се дворског живота мане.] Овом незгодном положају Милице и Русне неће се нико чудити, јер у светској историји има млого такових примјера дворског живота, који је често и на цео народ од великог уплива био.

Но Русна, као год и Милица, знале су све то покрити.

Када је Русна речи Миличине чула, којих се смисао на њену беседу односио, хитро сабрав мисли, царици је говорила:

— Истина, светла царице, није лошији од Бранковића Обилић, ал’ опет племе Бранковића важније је од племена Обилићева.{S} Чувено је име Бранковића одавна по целој српској земљи.{S} И зашт’ би за друго био дао светли цар своју кћер Мару кнегињу за њега?

— А зашто је дао за Обилића Вукосаву? — рече мало жустрије Милица.

— Ја мислим да је кнегиње Вукосаве безгранична и непобедима наклоност према Милошу једини томе узрок био; светли цар волео би је дати за Краљевића Марка, па да се тим браком савез и мир између царске и Вукашинове породице закључи, но том је на путу стајала жестина Маркова који никоме првенства не уступаше, па онда и љубав младе кнегиње.

После ових речи, застаде Русна и жудно очекиваше шта ће на ото Милица рећи.

Милица, да би своје мнење бољма изразила, продужи мало ћутање, и посадив се под једну грану, где је већ све одмора ради спремно било, понуди и Русну да седне.{S} Служитељи, по реду дворском, издалека су ходали чекајући на какав миг ил’ заповест.

Милева је међутим, поудаљена, ружу брала.{S} Милица, оданувши, рекне Русин:

— Ти мислиш, драга Русно, да би Краљевић Марко мир донео био мојој породици и српској земљи, но вараш се.{S} Марко је љута убојица, и силно мари за велико господство, као год и Вук Бранковић.{S} Као што је цар већ стар, данас-сутра шта би учинила овакова два зета од новорођенога царства?{S} Шта би било од мојих синова?{S} Скитнице, као што је данас Краљевић Марко.{S} И тај Вук Бранковић, којег толико узвишаваш, под видом да је десна рука цару, влада свуд где му се само допадне, самовласно.{S} Језгро војске за њега је заузето, а моја млада ђеца у ништо се не рачунају.{S} Само да буде крај овоме рату, одма’ ћу свим мојим силама настојати да се Вуку власт украти, да не би кадгођ злоупотребу какву према мени и мојој ђеци чинио. — Мало затим замишљена продужи:

— Чудо што се ти Бранковићи уздигоше и узгордише.{S} И Вуков је отац такав исти био.{S} Познавала сам га још на Душановом двору.{S} Са његове гордости, не једанпут су разни властелини увређени били.{S} Па и сам син Вуков, мој унук Ђурађ насљедио је сву гордост и властољубје својих предака.{S} Младић, истом од двајест година, па свуде већ за првенством тежи.{S} Па и међу самим остарелим војводама тражи си он неку важност.{S} Мог сина Стефана тек преко рамена гледа као да му неће временом господар бити.{S} Веруј ми, драга Русно, тај Ђурађ, премда ми је унук, опет морам изрећи да ми је несносан.{S} У свом личном значају нема ништа од царске породице.{S} Како ти мислиш о том, драга Русно?

Русна, којој баш није био царичин разговор мио, својом финоћом у почетку гладила је речи царичине, но мало после, следећи својој страсти, изрекла је истој:

— Истина да би Краљевић Марко био самовољан и паштио би се да што више власти на се привуче.{S} И Вук је, истина, властољубив, али његово властољубије корисно беше цару у свако доба.{S} Недавно, кад су Турци од бугарске стране на Ниш надирали, он се усиљавао придобити управу над војском која је против Турака послата била.{S} Он је своју задаћу и овде, покрај млоги тешкоћа, решио.{S} Њега сви уважавају.{S} Изглед му је, истина, горд, но његовим разумом и војеним искуством мало кога да не надмашује.{S} Што се, пак његовог сина Ђурђа тиче, ја бих рекла да његово кадкад неупутно понашање према кнезу Стефану не произилази из недостатка учтивости, но из његове ватрене нарави, која поред тихе нарави младога кнеза непријатно у очи пада.{S} Но поред свега тога, рекла би’ да Ђурађ за његове младе године има млого разума и јунаштва у себи.{S} Што се даље његове саме личности тиче, истина да на свом лицу и јаком телесном саставу носи сасвим печат Бранковићеве племените породице са свим њеним слабим и добрим странама.

На то јој Милица одма’ беседу пресече, те мало јачим гласом рече:

— Ал’ о том ништ’ не говориш да су Бранковићи пуни зависти, да злобе и Обилићу, коме у војсци српској пара нема, и да је већ и сам цар изложен њи’овом упливу...{S} Цар је због Вука према самом Обилићу хладан, једном речи, та Бранковићева лоза млого зла чини.{S} И ја сам се сама у њему преварила.{S} Са ласкавим реч’ма и свакојаким финим средствима правио си места за мог зета и ја сам се томе напослетку приклонила, те смо му Мару дали.

— Али тако се у оно доба држало да у почетку није имао Вук велику наклоност према кнегињи и да га је само надежда будућег његовог величаства заслепила, — одговори Русна, која није могла страст обуздати, да своје чуство искрено не изјави.

— Знам шта мислиш — рече Милица — теби је он своју наклоност и љубав поклонио; то је све истина, но у онај пар тако је стање наше изискивало.{S} Ти си онда морала од двора за неко време удаљена бити, но после твоје удадбе све је то заборављено и од то доба си нам ти круна свију дворкиња.

Но то се ја једно само чудим, како и сад показујеш толику наклоност, кад је, као што си сама убеђена, и према теби не баш најблагородније поступао. — Цар ти је дао удовољства због тога што ти је Мара у Бранковићевом браку претпостављена била и гледао је да ти у Војновићу достојног мужа даде; осим тога и у свим другим приликама искусила си царску благонаклоност, који ти је стару бољу са разним одличијама изгладио.{S} Но од стране Бранковића та увреда не да се лако загладити.

Ове се речи Русне јако косну, но опет се не даде из равнотеже душевне потиснути.

— Увреда мени нанешена — рече Русна — од моје стране давно је заборављена; и то утолико лакше уколико ми се са свију страна у оно доба доказивало да то тако из важни’ узрока бити мора, и да моја судба, као жртва царској, онда кнежевој, породици, принети се има.{S} Од тога доба млого је времена прошло и ја већ имам у мом сину залогу одређене ми брачне свезе.{S} Част ми пак, изискује последње моје судбе верно држати се.{S} Ја на Бранковића немам већ узрока мрзити и пристрасна за њега наклоност далеко је од мене, но само оно исповедити морам што на том убеђењу за право налазим, па ћеш ми, светла царице, опростити, ако моме мњењу слободног израза дајем.

После ових речи Русна је мало узданула и од говора престала; Милица, пак, сасвим се замислила, и својим мислима упирала је у душу и срце Руснино.

Милева, донде докле се Милица са Русном овако разговарала, забављала се са својим цвећем.

Милева је била красна девојка.{S} Стаса танког, који изражава њежну младост, лица белог и руменог, косе смеђе, очију плави’ на подобије неба, које жртвујућу се невиност изјављују.{S} Она је била прекрасна као што само једна царска кћи бити може, но немојмо све њене красоте откривати јер ће нам утолико теже бити што је Милева доцније жртва материне политике постала.

Милевино са цвећем забављање и Миличин са Русном разговор прекинут беше доласком нових гостију.

Јеврем, патријарх пећки, Новак, старији саветник цара Лазара, Новаков син Светислав, са својима млађима и неколико калуђера, дођу у крушевачки двор те се одма’ упуте у башту к царици на поздрав и поклоњење.

Јеврем је био осамдесетољетни старац.{S} Он је већу част свога века у Светој Гори као пустиник провео.{S} Наука, честитост и смиреност беху главне црте целог његовог живота.{S} Народа жеља и царска воља изаберу га за српског патријарха.{S} Његова велика седа брада дичила му је пун светог израза образ.{S} Новак, негдар славан војвода сад већ старошћу и ранама оптерећен, у Призрену, у царском двору, проводио је своје последње дане, а због разума и искуства свога, беше особито поштован.{S} Премда стар, стас му ипак величанствен беше; син му Светислав, јоште млад, свагдар је поред оца живео, а својом добротом и красотом млога је срца себи задобио.{S} Међу осталима у очи је падао још отац Леонтије и отац Харалампије, калуђери дечански.{S} Отац Леонтије због своје смирености био је љубимац и достојан ученик патријархов; отац Харалампије морао се пострићи по жељи и налогу свога оца, који је био уважен војвода код цара Лазара.{S} Патријарх га је узео к себи да би у његовом кругу, поред доброг Леонтија, у смирености напредовао.{S} Оба калуђера беху од млађих људи.

Када је Милица долазеће госте приметила, променила се у лицу, те као препанута чекала је да чује какве ће јој гласе ови гости донети, јер је знала да се Новак и патријарх код цара у стану налазе, па откуд их сада у Крушевцу? — Но при свему том, тајећи своју забуну, са полувеселим лицем ишла је царица са Русном насусрет патријарху и Новаку.

Милица је прва патријарха у руку пољубила, за њом Русна, за Русном је притрчала Милева, а за Милевом сви дворјани и дворкиње, слуге и служавке, јер патријарха као свеца неког поштоваше, па је радост код свију била велика.{S} Многе старе слуге и служавке љубише га и у скут.

— Добро нам дошао, свети оче, и властелине Новаче; откуд вас сад овде у мом двору? — рече Милица са мало промењеним гласом.

Патријарх благослови најпре Милицу, Милеву, Русну, па онда све остале.

— Добродошли, и све добро дошло — рече патријарх — па како си ми ти овде, светла царице?

После ових речи, поглед баци на место где би сео и своје старе кости одморио.

— Одморите се одма’ овде — рече Милица, и посаде се сви важнији на места, која им одмах на Миличину реч опредељена беху.

Патријарх и Новак заузеше места с обе стране Милице, даље до патријарха седне Русна, а остали се поред њих намештају.

Вук Бранковић се са десет хиљада одабране војске из косовске битке у Босну повукао.{S} Приврженика имао је доста.{S} Он је сад намеравао своју војску умложити, Лазареву породицу у теснац довести, па са Турцима помирив се круну на главу метнути.{S} Народ је сад био без главе па му се све лако чинило.

У Вишеграду наскоро држао је савјет са својим сином Ђурђем и млогим великашима.{S} Сви важнији, који нису били пријатељи Лазареве породице, скупе се около њега.{S} Кад ји све сакупи, почне им говорити:

— Ви сами видите, да нит’ је Милица управљати кадра, нити пак Стеван.{S} Овај је млад, она је женска глава.{S} Ту треба да је човек који ће народ из толике беде извући.{S} Сад треба само војску оставшу поткрепити, царичине приврженике умалити, па одма’ са Турцима примирије учинити.{S} Друкчије спасенија нема.{S} А и Турци неће бити баш тако тврдоглави јер су на Косову видели српско јунаштво па не би ради, по свој прилици, јошт једанпут такову једну битку покушати, јербо би им могла доћи главе.{S} Они ће се с нама помирити.{S} Особито увидеће Турчин и моју важност и показано му пријатељство, јер зна да смо ми с нашом језгром војске у добро доба на њи’ ударили, богзна шта би се јошт било стало.{S} Турчин зна да Србина једна косовска битка, ако га је и понизила, ал’ га није сатрла.{S} Ту је јошт Морава, Дрина, Дунав; па и кршне горе ће га зауставити.{S} Турчин се не може угњездити, ако му тек сам народ земљу не уступи.{S} Мора и Турчин тање жице навући.{S} Но само унутри да се од зла опростимо.{S} Како судиш ти, Љубовићу?

— Ја то исто велим.{S} Но само требало би кораке ухитрити док се не би царичина страна поткрепила.{S} Она сада нема војске, но ако јој се времена да опет ће ју скупити, па ће онда све теже ићи.{S} Познајем добро Новака и Драгаша; они, по свој прилици, на њену страну већ раде.{S} Но ја би’ јошт пре свега желио да би се ти одма’ за владаоца српске земље прогласио.{S} Приврженика имаш свуда доста, а имаш и војске да противнике одма’ угушити можеш.{S} Ионако сад кад већ Лазара нема, ко ти се може противити?{S} Па и ко је био тај кнез Лазар?{S} Није ли и он оружаном руком Вукашинове земље заузео, и по којем праву када је и Вукашин породицу имао, и то какву јошт.{S} Камо пара Краљевићу Марку, који се морао због кнеза Лазара по туђим земљама потуцати и Турцима служити?{S} Једва му остаде Прилип и Охрид, да се лебом ’рани.{S} Лазара и његову породицу већа страна мрзи, јер је он не једном великашу земље поотимао.{S} Па шта учини с Алтоманом?{S} Није ли му отео све, па га је јошт у Ужици тако морио?{S} Веруј ми, кад се ти не би хтео првенства примити, незадовољни нашли би Краљевића Марка или кога другог, а при породици кнеза Лазара великаши не би остали.{S} Зато гледајмо што пре да се што учини. .

После ове Љубовићеве речи прослови војвода Видајић:

— Ја судим, да би најбоље било Турчину посланике упутити да се с њим о миру договоре, па да се твоја влада, Вуче, одма’ призна, јер ако ти то не учиниш, учиниће Милица, па ћемо се задоцнити.{S} Турчину нек се упусти Приштина са окружним предјелима чак до Косова.{S} Косово нек буде земља твоја, Милици и њеној деци нек се даде комад земље на ужитак, или ако јој се то не допада, а она нек иде у Дубровник ил’ у Мљетке. — Турчин ће се с тим задовољити.{S} Но не губимо времена, но пош’љимо одма’ улаке новоме султану Бајазиту.

После косовске битке Турци нису намеравали одма’ дубље у Србију упасти, но чекали су шта ће Срби после изгубљене битке чинити.{S} И Турке је иста битка јако ослабила, па су морали обазрително поступати.{S} Српска се војска, истина, као сатрвена сматрати могла, ал’ огорчен и јошт крепак српски народ имао је толико снаге да сву ту штету надокнади и Турцима јак отпод даде.{S} Један очајни и обранителан рат могао је постати врло опасан по Турке, зато ови други план предузети науме за коначно развојевање Србије.{S} Они пошљу нека мања одељења на чаркање противу Босне и Херцеговине, а највећа част остане у стану на пољу Косову.{S} Турци одма’ после битке мртве своје војнике по свом обичају укопају.{S} Мурата султана, који је од руке Обилића пао, укопају на бојном пољу и доцније дигну му каменити споменик.{S} И српске попадавше јунаке Турци на истом пољу закопати даду.{S} Прост војник, војвода и властелин, лежали су у једној раки, јер ји је јуначка судба у слави једнакима учинила.

Бајазит султан, син Муратов, имао је задатак онај довршити, што су му преци започели.{S} Косовска победа му је добар изглед за будућност давала, но опет, са оном војском која му је после битке остала, није се могао одважити на већи какав војени поход.{S} Шта је, дакле, имао чинити?{S} Ако би одма’ напред корачао био, Срби, међу којима је доста неслоге било, у општој опасности могли би се сложити, нову силу наскоро скупити, и пред Турцима сваки комад земље бранити.{S} С тим би се, пак, косовске победе плодови осујетити могли.{S} А ако не буде напред одма’ корачао, могу се, међутим, Срби опоравити, па опет зло.

Бајазит у диван позове своје паше, и с њима се саветовао шта се сад има чинити.{S} Један му саветоваше да не оклева, но да одма’ са свом силом у дубљину Србије упадне; други су му саветовали да се почека док јошт помоћ какова из Азије стигне, па онда напред.{S} Бајазит није ни с једним ни с другим био задовољан.

Сулејман-паша видећи да и по првом и по другом плану изглед није сигуран, представи Бајазиту трећи план, којим се српски народ подјармити може.

Он Бајазиту живо представи стање Срба.{S} Он изјасни султану да са Србима није тако ласно војевати као са Грцима, јер је српски народ прежесток, и, у очајном стању, страшан непријатељ.{S} Он рашчлени да је лака ствар била од несаједињени’ Србаља равне пределе Румелије освојити и победу косовску са великим војеним масама и грдним губитком задобити; но одсад ће имати са Србима по горштачким предјелима посла, где млоштво коњаника турски’ млого не важи, па већ једанпут задобивено лако се и изгубити може, особито ако Србима Мађари и Власи помагали буду.{S} Зато најбоље би било међу Србе јошт већи раздор завести.

Сулејман, као стари Муратов слуга, добро је познавао живот и одношаје противни’ народа.{S} Знао је добро да је и самог цара Лазара господарство јошт младо било, и да се већ Вук Бранковић уз владу успиње.{S} Знао је да мало има међу српским великашима, који не би ради над каковим малим [пределом] независно господарили.{S} Вукашин је отимао за себе земље, па зашто не би и други то исто чинио, — тако су млоги мислили.{S} Милица царица има синове, али нема војске да им противу властољубија Бранковићевог владу утемељи.{S} Бранковић има нешто оружане силе, ал’ има и млого непријатеља, а Турци су већ пут себи отворили, па ће грамзеће за господством породице лако утаманити.{S} Сад треба, по околностима, ово Милици, ово Вуку, страну држати, једну страну с другом слабити.{S} Турчин ће се међу обе као судија помешати и — с тим свом господарству над Србима пут отворити.

Овако је Сулејман целу ту ствар Бајазиту представио и све се то ономе јако допадне.

Но каковим начином ће се овај план произвести?

Сулејман је оставио да се Милици одма’ објави да ће јој Турци сву земљу опустити и покорити, ако не буде од Турака, по турској жељи, мира искала, а турска је жеља била да се Милица под покровитељство турско подвргне.{S} Вуку, пак, да се потајно поручи да ће му Султан наруку ићи, ако од Милице за себе који предјел узиште.

Тако се, дакле, намести замка српском народу.

Било је у турском стану, у турској служби, доста српски’ великаша, који већ одавна нису признавали владу цара Лазара, и међу овима најзнаменитији је био Марко Краљевић са својом браћом.

Каогод у садање доба што их има доста који траже изгубљену владу своји’ преткова, и који се сада претендентима, српски владотражитељима зову, тако је исто било и онда такови’ тражитеља код Србаља довољно, и то и пре и после косовске битке.

Марко Краљевић био је син Вукашина, војводе Душановог, који је после убијеног цара Уроша себе за краља српског прогласио.{S} Он је с већом чашћу српске земље завладао, и да не бијаше кнеза доцније цара Лазара, зар би свеколиком српском земљом завладао био.{S} Ратујући противу Турака, погинуо је код реке Марице близу Дринопоља.{S} Кнез Лазар је заузео већу част [земаља које је Вукашин држао, а] Вукашинова породица морала се са неким парчетом земље задовољити, и то под покровитељством турским.{S} Краљевић, држећи да има права на очине земље, није се хтео Лазару подврћи и, када се сам против веће силе Лазара одржати није могао, предао се турској заштити.

Марко је био јунак да му се пара није могло наћи; а и род је свој силно љубио.{S} Па како да се Турчину, који му против народа иде, преда?{S} Како да се не подвргне Лазару, који је српско обновљено царство утемељавати почео?

Има људи који велики дух показују онда када се, опште користи ради, другоме сасвим понизе; но има људи, који велики дух и у упорству свом показују, особито када у уверењу живе да су они правичан орган опште користи.{S} Марко је живио у оном добу где се на јуначан карактер врло млого давало.{S} Он, као син Вукашина, држао је да има право на земље очине, или поне да има у том више права него кнез Лазар, или други који му драго.{S} По поњатију оног времена особито, Марко би сам себе за најјаднију кукавицу држао био да не брани очино и своје право, и цео би га јуначки свет зато за кукавицу држао био.{S} Па како би таков јунак као Марко тако што поднети могао?{S} А поред тога мислио је да би, као насљедник Вукашинов и велики јунак, кадар био у владалачком чину свој народ ма противу кога бранити боље него буди ко.{S} Тако Марко волео је Турчину прибећи, него отимачу своји’ земаља главу приклонити. Је ли право учинио, свет нека суди.{S} Народ је већ о том своју пресуду изјавио у својим песмама, дижући га као свог првог јунака до неба.{S} Ако му је корак погрешан био, он га је са својим јунаштвом, љубављу према своме народу исправио.{S} Но Марко није никад противу Србина војевао, но угњетеног га је јошт заштићавао, потпомагао.

Наравно да је велики губитак био за српски народ што Марко са остали претенденти није противу Турака на Косову војевао, но ишчекивао је судбу, да он постане поглавар народа, па да би после са изгнанијем турски’ пријатеља српску владу утемељио.

Турци се знали употребити на своју корист и ове претенденте.{S} Ови су за себе у земљи српској имали партаје, па чрез то народу ослабљену бившу, за Турке је боље било.{S} Турци су са ласкањем и надама ове Србе одржавали и чрез њи’ су нове и нове приврженике задобијали.

Било је у турском стану, осим српски’ и друге струке претендента.{S} Сирач и Ћустендил, румелијски и арнаутски војвода, који су на бојном пољу цара Лазара издали, такође су се ту налазили.{S} Они су били поглавари Румелије и једне чести Арбаније, и потпадали су под власт Лазареву.{S} Да би могли самовољно владати, отцепили су се са својом војском на Косову од Лазара и прешли су Турцима.{S} Било је ту јошт и млоги’ грчки’ великаша, који су хтели под турском заштитом над неким грчким странама господарити.{S} Турци су све ове са највећим одличијем предусретали.{S} Од ови’ претендената гдекоји борили су се проти саме своје отаџбине, а гдекоји само су гледали на све догађаје и ишчекивали су час у којем ће се њи’ово господарство започети.

Турци не би ни могли допрети до поља Косова, да већ одавна нису имали били такове људе, који су им наруку ишли и слабије стране противустојећи’ народа показивали.

Знаће читатељ где смо Милицу са њеном породицом оставили.{S} Видимо, дакле, шта се у Крушевцу ради.{S} Новак са осталим војводама купи војску, ал’ слабо му иде за руком; Бранковић је већ мах преотео.{S} Патријарх даје молитве читати за падше и за спасеније народа.{S} Милица не зна куда ће и како ће; сваки дан јој гори гласови од Бранковића долазе.{S} Све је у двору клонуло.{S} Једини Стеван одважан дух показује, али шта помаже кад је јошт млад, па поред сви’ својих мудрих мера не може да проникне кроз дворске интриге, и да дух клонут уздигне.

Русна са Харалампијем потајно договара се како ће Бранковићу наруку играти.{S} Само чекају да дође Ђурађ, па да се с њим још договоре.{S} Највећи приврженици Лазареве породице изгинули су на Косову.{S} Оставши су стари, а и мало их има.{S} Млоги од њих, кад виде да је Милица слабомоћна, а Вук силан, оставе царицу да се последњем приљубе, премда им је цар покојни млого добра учинио.{S} Тако је то у свету; док је ко силан, док стачи давати и поклањати, цео свет му се клања, а како натрашке пође или пада, онда му леђа окрећу.

Отац Леонтије са младим Стеваном једнако се саветује о том шта се има чинити.{S} И доиста, кад би се на њи’ слушало било, можда би се све још спасти могло.{S} Но у тој забуни сваки је на свој рачун радио.

А шта је Милева радила?

Она је у својој младој души осећала бол за својим оцем.{S} Особито, пак, забуна та у двору каткад је ужасавала.{S} Све јој се чинило да добро бити неће, све јој је тако долазило као да цео терет на њено срце пада.{S} Тек каткад Светислав је могао умирити, њихову будућност у красној боји представљајући.

Но какав се то вихор над њима диже?

Шта се то тако праши издалека?{S} Ил’ је то какова војска; ил’ сватови?

То је Јусуф, који ће Милеву да проси.

Јусуф је са великом свитом овамо стигао, са благом небројеним да Милеву дарива.

Он жели насамо са Милицом нешто важно говорити.

Милица једва дочека да се с њим разговара, да види чему се има од Бајазита надати.

Он је Милици све представио најживље, што му је Бајазит наложио.{S} Још је и то додао, ако она неће уз то пријатељство да пристане, да ће са триста хиљада Турака дубље у Србију ступити и Србијом обвладати.

Кад је Милица чула шта Бајазит жели, онемила је за магновење; једва је к себи доћи могла.{S} Јусуф ју је једнако храбрио и наговарао.{S} Њој је све врило у глави: како Турчину да да кћер?

— Колико има красота на истоку, које би се за најсрећније држале, да могу само мог великог падише дотакнути се.{S} Знаш ли над колико је земаља он господар, и шта јошт неће покорити?{S} Твоја би кћи код њега била прва ханума, блистала би од драгог камења; ти би се у свачему осигурала и твој би род срећан био.{S} Ево да видиш само шта већ сад шиље твојој кћери онај који од тебе осим ње ништа друго не тражи — рече Јусуф, па одма’ даде Јусуф преда се благо донешено изнети.{S} Милица се јако зачудила.{S} Тек у двору Душановом је таково што видела.{S} Биљензуке, разни украси за врат, појасеви и тако даље пливали су у светлости.

Милица је била добра, али је била женска, и то од они’ женски’ којима се власт, слава, богатство јако допадало.{S} Нисмо ју ради опорочавати, јер је она супруга српског цара Лазара и мати тако дивног књаза као што је Стеван, а при том је у жалости, али не знамо шта би било да је султан њу место Милеве запросио!

— Али, драги мој, моја кћи је већ намењена младом Светиславу, сину Новака војводе.

— Дакле твоме слуги дајеш кћер, а презиреш оног од кога Исток стрепи!?

— А какав је тај твој падиша?

— Млад је као јутро, красан је као цвет, од Орхановог је рода па је силан, благо му је небројено.

Милица се све више и више у мислима премиравала.{S} Приметила је у глави опасност која јој грози од стране Вука, па тек од Турчина, ако му жељу одрече; а лепо са ћерком може себи господство осигурати.{S} Па и кћери шта ће у таковом богатству недостајати?{S} Шта ће јој Светислав, да тек с њим више белаја на себе навуче?{S} Она се већ мало-помало на то склонила, само како ће сад са Милевом до тога дотерати; како ће Светислава одбити?{S} Шта ће јој патријарх на то рећи?

Највећа јој је била брига Милеву за ту ствар преправити, али како?

Ако је Милева у љубави тврда, она неће хтети за Бајазита да је још једанпут тако богат и силан.

Но, је ли имала Милева такове тврде воље и љубави? — Видићемо.

Царица к себи дозове Милеву.{S} Мати не усхте одма’ с бојом напоље; она јој покаже благо од Бајазита послато.

— Видиш, кћери моја, шта нам је послао турски цар Бајазит.{S} О, он је наш садашњи пријатељ; да њега нема, поред Вука бисмо зло прошли.{S} Боже мој, да срећни има владаоца, сад као Бајазит; силан, богат, без унутрашњих непријатеља, па кажу још да је млад, красан и благ.{S} Ако нам добро жели, нек му бог плати.

— Он доиста твоју породицу љуби и уважава и жели твоје пријатељство задобити — одговори Јусуф.

Милева није се могла начудити красоти скупоцених поклона.{S} Она је мислила да је већ премештена у оне пределе, где баснословци људе у благу пливајуће представљају.{S} Она се поклон’ма обрадовала.{S} Ова радост јој је била први ударац њене невиности.{S} Од овог магновења престала је бити невина.

И доиста све се то на њој одмах и познало.{S} Њене невине очи добију одмах неку већу ватру, неки јачи зрак; који неку тежњу за нечим хасновитим изражава.{S} Она, истина, није још с тим задобила мисао да би добро било таковог друга имати као што је Бајазит, али доста то да јој се богатство јако допало.{S} Роди се у њој жеља к таковом богатству.{S} Кад је дознала да се ти поклони ње и матере њене тичу, не би више рада била да јој се ти одузму.{S} Пре једног магновења била је без тог блага срећна и задовољна, сад би већ без њега незадовољном и несрећном постала.{S} Једно магновење отрује човеческо, особито младо срце.

Сад се Милеви све за маленкосно чинити почне, што није славно, силно и богато.

Она, истина, није зато још омрзла Светислава, она га је још волела, али та њена љубав није више била чиста.{S} Осим, или поред љубави, ушао је у њу демон богатства, који ће ју до крајње несреће дотерати.

А зар је Милева била такова девојка која се тако скоро даје с чим обманути?{S} Та нисмо ли казали већ да је она добра, невина, блага, и да чистом љубављу прам Светислава дише?

То је све истина.{S} Али њој је, као и другима, уливена наклоност и прам други’ ствари, а не само прам љубави.{S} Има млого ствари што човеческо срце усхићавају, а не само љубав.{S} Онај је најсрећнији ког млоге ствари не усхићавају.{S} Онај је најсрећнији, који далеко од тих усхитителних ствари живи, који их не познаје и никад не зажели, јер онда није њиховом упливу изложен.

И Милева, да није била царска кћи, да није имала прилике толико богатство видети, можда би срећнија била.

Има људи и женски’ који се не даду спољашњим блеском обманути, ал’ то су тврде и ретке душе; велики духови.{S} Такових нити је било млого на свету, нити их и сада млого има.

Ни Милева није била од ових последњих.

Она је била добра, ал’ је имала семе наклоности прам свачега што сујети ласка.

То је била њена слабост, којој противстати више није могла.

Светислава је она још, као што рекосмо, волела, али нестаде у њој првобитног жара љубави; тај се жар и на друго што, на благо, распрострео, па је љубав морала ослабити.

Милица је већ била наклоњена жељи Бајазитовој.

Па како то да се она на то склони — после жалосне косовске битке, после пада Лазара и својих најближих?{S} Камо жалости удовичке, камо мржње супрот Турчина, камо освете?

Све ове противности су нестале поред пријатељских речи Турчина.{S} Вука се Милица бојала, па би се буди с ким сајузила, само Вук да не господари.{S} Она је видила да њени приврженици немају толико снаге да могу наскоро толику војску скупити с којом би она могла и Вуку и Турчину противустати.

Милица се на страну са Јусуфом повуче, а Милеву остави да се међу тим благом наслађава.

Јусуфу Милица обрече да ће дати Милеву, али најпре мора за ту ствар преправити и патријарха, и војводе, да не би, због тајности дела и новости такове удадбе, како ове, тако и народ огорчила.

После свадбе настану важни догађаји.{S} Стеван је скупио нешто војске, но ова нит’ је била довољна против Турака, нити против Вука.{S} Вук је јаку војску скупио, која да се са Стеваном сајузи, могли би Турци напоље изићи као што су и ушли.{S} Но две главне породице сукобише се.{S} Морало се начисто довести; хоће ли Гребљановићи или Бранковићи Србијом овладати.

Откако је Бајазит постао зет царичин, гледао је да Вукову силнију партају ослаби или сруши, па ће са слабијом лако.{S} Под видом као да помири две таруће се породице, издејствовао је мир између Милице и Вука, таковим начином, да једну опредељену част српске земље Вук за себе и сина задржи, а остало да припадне Милици и њеној деци.{S} Ово је извршено, ал’ са тим се и српска несрећа навршила.{S} Земља се са тим опет на мање части подели, и са тим се Турцима посао покорења Србије олакша.

~ После овог мира, Вук јошт није био сасвим задовољан, бојећи се да га Турци у сајузу са Милицом доцније сасвим не истисну.{S} Почне, дакле, нове планове правити, како би своју владу распространити могао.{S} Милица је на сваки његов корак пазила, и како је приметила да се мало осиљава, јавила је Турчину, који га је одма’ у своје границе бацио.{S} Вук незадовољан и огорчен, почне се приправљати да се датом приликом опрости од ове невоље.{S} Кад је мислио да је прилика већ близу, буде убијен из потаје, неизвесно, да ли од турске или српске руке, оставивши свом сину Ђурђу земљу, своју гордост, одважност и властољубије.

Сад се млади Ђурађ лати кормила.{S} Војска му је била на све спремна.{S} Бајазит бојећи се да не би се једна ил’ друга страна српска осилила, био је посматрач српске неслоге.{S} Откако је Вук пао, почела се Миличина партаја силити.{S} Млоги су вуковци прешли на царичину страну особито од старији’ војвода, који су се ретко с вољом ма како способним младићу књажевском подвргавали.{S} Ово видећи Мара, Ђурђева мати, а кћи царичина, понуди своје пријатељство Бајазиту, и обрече му да ће према Турцима све оно чинити, што им год царица чини.{S} Бајазит се обрадује и обрече своје покровитељство Мари и њеном сину, а то покровитељство састојало се у том, да су одсад обе српске владајуће породице јошт већма се Бајазиту подвргне.{S} Милица и Мара све се надметале, која ће од њи’ Бајазиту већу услугу учинити.{S} Јошт се на Косову, на обалама Ситнице, српске кости виђеле, а српски владатељи и владатељке ступили су у највећи сајуз са Турцима, да им помогну обарати јоште непокорене Влахе.{S} Милица је са неком војском послала синове Бајазиту у помоћ; то видећи Мара, да се не осрамоти, то исто је чинила.{S} Турцима није никад пала тако секира у мед као сада.{S} Ако су се донде и молили: „Боже не саједини каурина“ и успевали, овом бар приликом јошт су више докучили, јер су се сами каури српски сајединили да помогну Турцима угњездити се.{S} Лазареви синови код Турака; Вукови синови код Турака; Вукашинови синови код Турака, српска војска код Турака, српска кнегиња у Бајазита, куд ће боље по Турке.

Старе српске војводе, који су под Душаном и Лазарем војевали, помрли су које од старости, које од жалости.{S} Та и како би могли гледати војници Душанови како се Срби за Турке боре?{S} И сам Грман уклонио се, и отишао је у Зету слободну, и погудивши у својој старости јошт неколико песама, одзива Душанова доба, у једној пештери каменитој оставио је своје гусле јаворове, да кадгод, ако опет настане славно доба, загуди на њима њему подобан детић.{S} Па је тако сирома’ Грман на слободној земљи скончао.

Бајазит није хтео згодну прилику промашити.{S} Њему је јошт Влашка сметала, па онда на Мађаре.{S} Скупи силну војску, и удари на Влашку.

Код Краљева, влашке вароши, стојаше два противна стана, цара Бајазита и војводе Мирчете.{S} Што је од Влаха оружије понети могло, ту се десило.

По турском стану пролазећи рекао би да је српска војска језгро Турчину.

Ту Ђурађ са својом браћом, Стеван и Вук Лазаревић, све српски соколови, па и Краљевић Марко са својом браћом, као лав рањен, чека, да са последњим уздисајем све што га окружује, смлави.

Шта ради Ђурађ у Гургусовцу?

Чами, проклиње, освету смишља.

Његова гордост је понижена, крила су му острижена, шта ће сад?

— Но том се нисам надао од Стевана.{S} Ако ми бог помогне, те се одавде ослободим, запамтиће ме.{S} Колико сам ја пути њега могао смакнути дати!{S} А гле он шта чини са мном?{S} Та да морам Турчину служити, опет се осветити морам.{S} Сад видим да је право имао Марко.{S} Његов цео живот је мом подобан, но гледаћу да не прођем као он, но да моје душмане сатрем.

Овако је Ђурађ у тамници мислио.

Капетан Радан видећи отвореног младог књаза и војводу, саопшти ствар Војновићу и Змај-Облачићу да је рад спасти Ђурђа.

Ови то једва дочекају.

Једну ноћ дођу Облачић и Војновић са неколико коњаника под Гургусовац, те ослободе Ђурђа.

Док је Ђурађ у тамници седио, деспот је имао времена ред у земљи увести, и партаје противне умирити.{S} У земљи је Ђурађ слабог имао изгледа да са својима може што противу деспота произвести, јер се влада Стеванова укрепила.

Ђурађ са своји другови отиде у Дринопољ.{S} Султан Мусулман га радо прими, начини га турским пашом и повери му једну част војске.

Русна и Харалампије нису мировали.{S} Потајно су били у сајузу са Ђурђем, и назначили му време кад би могао на Србију ударити и деспота збацити.

У Дринопољу султан Мехмед слави своје победе.{S} Њему иду на поклоњеније млоги већи и мањи владаоци.{S} Дринопољу шта си дочекао!{S} Где је кадгод грчка, бугарска и српска слава била, сад је већ стециште Турака из далеке земље.{S} Цркве православне изгубише се у млоштву џамија као цвеће међу штиром и копривом.{S} Турци се радују, и нека их, весела им мајка, кад тако напредују, кад један комад земље за другим добијају.{S} Где год видиш Турчина, на образу му читаш неки понос; а на Србину видећеш неку загушену тугу.{S} Није ни чудо.{S} Турци насред пазара телале, како је добро Турчином бити; сваки је мали султан, и већ на овом свету рајем се наслађава.{S} Што је тек икоја земља красно од’ранила, то ћеш код њих видети.{S} Султан, паша, ага и спаија, какве хареме имају!{S} Онде је црноока и лепог стаса дражесна Гркиња, онде питоме красоте Бугарка, онде опет белог лица и граорасти’ очију Српкиња, коју и да ти је душманка, волети мораш.{S} Турци могу ли се само дочепати какве дивотне девојке, тој нису опростили него одма’ с њом у харем.{S} И сам пупољак нису поштедили; и ситну красну дечицу су са собом вукли.{S} Врати ли се Турчин из рата а он поред шербета и баклаве, и међу својим булама своје едемско хашиковање проводи.{S} Кад му се и то досади, а он ако не у кавану, а оно у мермерилиџу, па извалив се, масти се и таре мирисавим зејтином, а жубором из олука хујећа вода умилно га успављује, па тек после на мекане душеке, да о оном што му је најмилије сања.{S} Ко не би Турчин био?{S} Кад пређеш мимо харема, бациш око на мали прозор, а ти видиш два милостива а четири несташна ока, и теби се срце у грудима стегне; или идеш поред џамије, па видиш у црвеним ’аљинама булу, са покривеном главом, а ти из љубопитства издалека за њом гледиш, а она од ветра бранећи се каткад се окрене, па кад уђе у башчу, па хоће да врата затвори и ветар ти убаве шалваре и дивни стас покаже, а ти тек онда жалиш што ниси Турчин.

Но да видимо шта се ради у Дринопољу.

Дан на дан хришћани се турче, и то све могућнији.{S} Сваки дан видиш по којег српског и арнаутског левенту, који је дошао да се потурчи.{S} Не може ли ко код куће да се са братом подели, ил’ не може ли се јачем душманину свом осветити, а он у Турке, код који’ може све докучити, па и свом душманину осветити се.{S} Па јошт где су заробљена хришћанска деца, која се силом турче?

Једно јутро дођу у Дринопољ млоги страни, и то понајвише да се турче, па да турску службу приме.{S} Турци су се такови потурчењака одвећ примали, и често на велики степен их уздизали.

Дођу јошт неки одвећ отмени гости.

Дошао је деспот Стеван са Ђурђем, који се поред деспота опет са Турцима помирио, с њима дођу војвода Војновић и Змај-Облачић Раде, оба велика пријатеља Бранковића; уз њи’ је велика свита ишла.

Ови гости су били и пред Турцима гласовити, па сваки је желио исте видети.{S} Њи’ово српско одело разликовало се од турског, па је сваком јако у очи падало.

Они су носили красне са златом и сребром искићене доламе, о врату им је скупоцен накит висио, на глави низак калпак са перјаницом.

Деспот је био великог стаса, зато га и називаше високим, но био је одвећ сув.{S} Лице суво, но млогозначеће черте.{S} Очи тамне и жалосне.{S} На лицу му је изражена борба, коју у срцу свом осећа.{S} Бранковић снажног састава, јуначког но мало одвећ упорног и гордог изгледа, тако исто и Војновић; а Змај-Облачић — страшно га је било и видети, силно огромног стаса, бркови му на рамена пали, а шестоперни буздован у десници, тако је изгледао као Краљевић Марко кад је стамболкапију чувао.{S} И доиста, кад га Турци видеше, рекну:{S} Аферим, деспот, што доведе оваковог јунака, таман као да је Краљевића Марка рођени брат.{S} Очи су му биле као закрвављене и страшне, да је тек прави јунак му смео у њи’ погледати.{S} Мекушци су пред њим у зелену траву гледали.{S} И сва свита страшног је погледа била.{S} Но није ни чудо што су тако изгледали.{S} Откако је Србин на Косову изгубио, ражалило му се, огорчио се, јер од тог доба осим што га је Турчин напаствовао, почео је брат брата утамањавати, па га све нешто мучи, па му ни само признато му јунаштво праву радост не задаје.{S} Све га нешто боле, свагда је сутрусан, без да зна бољу изразити.{S} Погледајте данашњег Србина, хоћете ли видети два умиљата ока као код други’, — тешко.{S} Очи му увек варнице дају, па је увек на најмањи повод као рис на јарост склопљен.{S} Најмање што увреди га, јер је од млоги’ столетија увређено срце насљедио, које се лако позлеђује.

Султан Мехмед са чешћу их је дочекао.{S} Премда није био пријатељ Србину, опет уважавао га је, знајући да ако у један мах и с деспотом и другим хришћанским господар’ма зло узживи, по њега ће горе бити.{S} Кад ласкањем, кад на сили тражио је српско пријатељство.{S} Он је, дакле, са деспотом, по спољашњем, у пријатељству живио, а нарочито, што да не бијаше деспота и Бранковића, тешко би се био могао свог брата Мусе курталисати; а друго, деци својој је желио пријатеља стећи.

Деспот је дошао под видом, као да султана посети, но управ цељ му је била мир укрепити, да би се изнурен му народ опоравио.{S} Међусобно су се посећивали и саветовали.{S} Но најважније ствари међу њима отправљао је Ферхард-паша, ком је султан све своје поверење поклонио.

Султан је и Бранковића па и остале војводе одвећ одликовао.{S} Српске војводе тражиле су себи познате паше и везире, да се с њима забављају.

Приликом једног саветовања, рекне султан деспоту:

— Кажи ми искрено, деспоте, хоћеш ли ти увек са мном у миру и сајузу живити или не?{S} Ако те жеља каква мучи, боље сад искажи; оно што сад у рукама имаш, док сам ја жив, не сме ти нико отети.{S} Ја признајем да си ти мени доста учинио када сам против Мусе ратовао, па зато те и држим за мог пријатеља, ако се и јесмо после тога који пут и покавџили?

— Кад су год Турци у највећој опасности бивали, свагда сам им помогао.{S} Било то против Влаха, било против Мађара или Татара, свуд су моји Срби за вас крв проливали.{S} Неке чрезвичајне и изванредне околности, које су настати морале, наметнули су ми дужност да вам и преко воље помажем.{S} Ви сте с нама уговоре имали, по којима сам вам помагати морао.{S} А код мене је реч задата светиња — одговори озбиљно деспот.

— Та то је све истина, да сте јошт за време незаборављеног султана Илдерим-Бајазита нами десна рука били, па желим да то будне и сада.{S} Бар за нашег живота не можемо за ништа добри стајати.{S} Ти знаш шта је Турчин.{S} Воља је божија гди Турчин свету господари, па ако не сада, оно биће то доцније.{S} Видиш шта чини Коран мог пророка, колико већ има и од вас у нашем јату.{S} Зато оно што мора бити, не могу ни ја ни ти задржати.{S} Турчин је сад бујица која све пред собом ваља.{S} Неће проћи ни сто година, а турски ће се барјаци већ по Мађарској вити.{S} Но за твог живота теби ће добро бити, а после што бог да.{S} Дед, шта на то велиш, и шта желиш?

— Жеља је људска неизмерима; њу само бог види у својој целости.{S} Мојој жељи околност границу полаже.{S} Ја хоћу засад мир мом народу, и доцније после моје смрти, опет нек му је бог у помоћи, као год и сваком народу.

— Е добро, начинимо међу нами такав мир, да док сам ја жив да те не дирам, а ти опет против мене мом непријатељу да не даш помоћи.

— На то пристајем.

— Но јошт нешто.{S} Ако ја умрем пре тебе, да будеш мојој деци пријатељ.{S} Пристајеш ли на то?

— Пристајем.

— Закунимо се свак по свом закону.

После ови’ речи деспот метне руку на срце и рекне:

— Заклињем ти се живим богом да противу тебе ићи нећу, а да ћу твојој деци пријатељ бити.

Султан пак ухвативши се за браду, позивље се на бога и Пророка, да ће реч одржати.

Београде, ала си славан био, кад је над тобом високи Стеван господарио.{S} Ни пре ни после те славе имао ниси.

Ђурађ, од покојног деспота на самртној постељи за насљедника наименован, одмах после деспотовог укопа преселио се у Београд.

Премда је жалост за Стеваном велика била, опет су Ђурђа и великаши и народ радо примили.{S} Он је био сва надежда народу, па је и признат за деспота свечано.{S} Породицу имао је красну.{S} Госпођа Јерина, нова деспотовица, била је од царске крви.{S} С овом се Ђурађ оженио још у оно доба кад је са Стеваном и Мехмедом противу Мусе војевао и победу одржао.{S} Данас-сутра, па ће му се већ и деца у светске догађаје уплести.

Ђурађ седа у Београду, у сјајним дворовима, са својом породицом.{S} Долазе му посланици са свију страна, честитају му деспотство, и траже пријатељство његово.{S} Мађарски краљ Жигмунд, па онда грчки цар, па Дубровчани, желе с њиме у савез ступити.{S} И Мурат султан ишчекује да му се Ђурађ са пријатељством својим понуди, али је силан и горд, па неће да моли деспота.{S} Но покрај свију ти’ пријатељски’ околности, у чуду се нашао деспот Ђурађ.{S} Грчки цар Јован Палеолог потајно га подбада против Мурата, да се ослободи од уплива турског, па да ће се тако и Србин и Грк наново са славом подићи.{S} Жигмунд рад се Турчину осветити, и то помоћу Бранковића, па да уз то још и мало земље задобије.{S} Мурат би хтео да се Срби ма’ну Мађара, па да може преко Србије удесно на Мађарску нападати, а да се нема шта бојати од Срба.{S} Шта ће сад да чини деспот?{S} Ако се са Жигмундом сајузи, први је изложен најжешћем турском нападању. Па ако баш Мађари победе, чему се има онда надати?{S} Жигмунд хоће земље и првенство.{S} Ако ли се са Грцима држи, да ли ће одољети Турцима?{S} Хоће ли га мађарски краљ потпомагати кад види да се код Срба и Грка „ришћанска“ влада крепи?{S} Шта ће папа на то рећи?{S} Ако са Турцима држи, онда је у непријатељству са Мађаром и са целим „хришћанским“ светом.{S} Па окром тога, каквог може бити Србину пријатељства у Турчина, који хоће цео_свет Кораном да калдрмише?

Сад истом паде сва брига на Ђурђеву главу.{S} Све су му околности познате; он се мисли, па мисли на то да свакако своју и свог народа независност докучи.{S} Он започне владу своју као независан господар.{S} Он прими пријатељство Мађара, али без намере да им као оруђе противу Турака служи.{S} Од заваде са Турцима уздржавао се.

Но Мурат султан није био с тим задовољан.{S} Он је корачао к извршењу започетог дела.{S} Он жели Мађаре оборити, но како ће, док Србин животне силе у себи има?{S} Овога дакле треба најпре утаманити, па тек онда даље.

Султан је познавао гордост и непоколебивост деспотову.{S} Најпре на леп начин, наговарањем, ласкањем гледао је да га задобије; кад са тим није успео, онда са претњом, па напослетку и насиљем.

Отац Харалампије у Дечанима једва је дочекао смрт Стевана деспота.{S} Он се сад надао да ће до првог степена свештеничког доспети.{S} Као стари приврженик Бранковићев млого пута се опасности излагао, па зато се сад и надао великој награди.{S} Но Ђурађ је познавао његово злоковарство; он је знао да Харалампијеве услуге нису излазиле из чистог извора, но из себичности, злобе и пакости.{S} Некада, кад је Ђурађ за владаљством грамзио само, а још га имао није, потребовао је он кадикад његову службу, за коју је овај у своје доба и награду примио; али сада, кад је већ и сам деспот као владатељ сасвим друге људе око себе потребовао, одбацио је он Харалампија, као што се баца стара и већ непотребна хаљина.{S} Деспот је већ другом стазом корачао.{S} Жички митрополит, па жички архимандрит Пахомије и отац Леонтије бијаху одсад његови саветници.

Па шта ће више отац Харалампије, кад је већ до старешинства у Дечанима дошао?{S} Зар није то довољна награда за толика хрђава дела?{S} Али Харалампију све то није доста.{S} Он је већ скројен за то да руши, обара.

Како је чуо да је и отац Леонтије у деспотовом савету, одмах је знао колико је сати ударило.{S} Ту већ није могао дуже прокопсати.{S} За њега би боље било да се сад опет други ко за владатељство отима, бар би се могло у мутној води ловити.{S} Мутне мисли, чудни планови мету му се по глави.

Уједанпут му долети отац Никодим.

— Пречестњејши оче, ето дођоше нам гости!

— Какви гости?

— Војвода Прибац са више њи’.

— Јеремија Прибац, властелин... баш добро.{S} Никодиме, нек је све у реду, кажи Јули да јела буду добро слана.

На то оде калуђер по налогу својим послом, а и Харалампије на дочек гостију.

Да, да не заборавимо за Јулу куварку. —

Она је она иста Јула, која је била у двору цара Лазара као млада девојка, због које умало што није страдао Харалампије, када је с покојним патријархом онђе био.{S} Она је у своје доба дворске сплетке Харалампију често откривала, па временом срећа је до садашњег стања допратила.{S} И доиста, за једну сироту девојку доста је, кад је могла до тога доћи да у Дечанима куварком постане.{S} По другим манастирима кувари су кували, али овде нужна је била куварка, јер се ту сијасет гостију дочекивало, међу којима млоге њежне госпође које фина и врло укусна јела потребују.{S} Јула сама изгледала је као каква госпођа, премда већ мало у годинама, али озбиљног, заповедајућег изгледа је била, и одржавала је ред у кујнској економији и собним уређењима.

Властелин Прибац, војвода Јаблановић са својом пратњом показаше се пред собама Харалампија који им насусрет изиђе.

— Добродошли, господо моја!

— Здрав ми био оче, јеси ли рад гостију?

— Драго ми је, ево овамо мало да се одморите — рече Харалампије, па их у велику једну собу уведе.

Овде се мало још поразговараше, док слуге коњ’ма и пртљагу места нађоше.

После два сата био је красан ручак у трапезарији.

Друштво је весело било, рекао би као да и није у трапезарији међу постриженом братијом.{S} После добрих јела и пића заорише се веселе песме.

Од Дечана на неколико миља већ турска сила влада, хришћани од турског зулума пате; али у Дечанима слави се, као да се Душаново царство обновило, па се и различне шале проводе.

Гости и калуђери пију, но ни један у Бранковићево здравље.{S} Ни Прибац, ни Харалампије не радују се новоме деспотству.{S} Напијало се у здравље Прибца, Харалампија и њихови’ пријатеља.

— Да си здрав, оче Харалампије, дабогда, скорим владиком постао, и заслужио си, јер да тебе не би и Русне, не знам шта би од деспота било.{S} У твоје здравље ову чашу!

— И досад си био од први’, дабогда, свагда први био.{S} У твоје здравље властелине!

— У здравље властелиново!

— У здравље Јаблановића.

— У здравље Харалампија и свију калуђера!

Е тако, све се у здравље пило, а народ је поред свега тога јако боловао.

Док се ови веселили, други су јадиковали.{S} Так’а је судба светска; у исто доба један умире, други се рађа; један се мисли, како ће своју децу, своју рају на’ранити; један ужива све овога света сласти и красоте, а други у исто доба не види ни белог света, а трећи можда се мучи на душманском кољу.

У истом дому, у истом манастиру, гди се тако веселе, — у једној ћелији, чују се два тужна гласа.{S} Да не знаш, да не видиш ко говори, опет би морао познати глас страдалника.

Погледај, ко је у тој ћелији? ...

Два младића, по саставу телесном два јунака, два брата, која су се у диби и кадифи родила, којима се срећа смешила при рођењу њиховом.

То су — Јован и Ђурђе, млади кнезови, синовци деспотови, пре неколико лета по налогу његовом ослепљени.{S} Они се међу собом разговарају; свака им је реч тако жалосна, као најжалоснији гусала звук.

Кад је човек у муки и жалости, и најмања реч тако је жалосна, да би рекао да у њој лежи целога света бол.{S} Њихов је чувар отац Пајсије.

— Боже мили, какви смо несретни људи!{S} Нашег оца слуге уживају пуну слободу, виде белога света, веселе се; не чујеш ли и сад како се песме хоре?{S} А ми овде у тавници, мој брате Јоване! — рече кнез Ђурђе.

— Шта ћеш, кад смо били стрицу трн у очима — одговори кнез Јован.

— Ја заиста не би’ му на путу био!

— Ни ја!

— Ја би’ мом роду верно служио и противу Турака војевао.

— И ја.

— Па зашто да нас ослепе?

— Нисмо ником ништа скривили.{S} Поштовали смо стрица, као свог рођеног оца.

— Кад се опоменем оне жалосне ноћи, када нам светлост занавек одузеше, а оно морам и онај час проклети, у ком сам се родио.

После смрти деспота Стевана Високог завлада Србијом Ђурађ Бранковић.

У Београду, у двору Стевана, станује Ђурађ Бранковић, који је толико пута руку, оружје подигао против свог ујака, а да Србијом овлада.

Што је желио, постигао је.{S} Владавина слатка реч, ал’ владалашко велико је бреме.

Ђурађ је много преко главе преметнуо.{S} Много је земаља прошао, у сто бојева блистала му се јуначка сабља, прешао је тамнице, но не паде му тако тешко као примити владу над оним народом који се против буре бори.{S} Лакше му је било негда Стевану опирати се, него народ против силни’ душмана штитити.{S} Сад је тек Ђурађ осетио највећи терет у свом животу!

На градским кулама вију се црне заставе, тек је шест недеља од Стеванове смрти, баш парастос се у цркви опојао.{S} У саборној цркви служи Мелентије, са калуђери.{S} Црква дупком пуна, ту је Ђурађ са војводама, великашима, око цркве непрегледно много народа.{S} Ђурађ и војводе у црно обавијени, на сваком лицу види се нацртана жалост, јер ту није било који Високог Стевана није жалио.{S} Дивне слике те војводе.{S} До Ђурђа Облачина Раде, Дојчетић, Орловићи, и још читав низ дивних јунака.{S} На тужно појање сви сузе роне, сва црква тужно изгледа, богзна хоће ли када такови јунаци у ту светињу ногом ступити.

После цркве скупише се у двору, у једној дворани војводе код Ђурђа Бранковића.{S} Напред иде Ђурађ Бранковић, покрај њега и за њим војводе.{S} Ох, да дивних јунака!{S} Какав је Ђурађ Бранковић, стјеновит, па вишим духом задахнут јунак, види му се то из мушка лица, горостасја.{S} На први поглед рекао би, овај је рођен за владара.{S} А какве су војводе?{S} Не знаш чему више да се дивиш, снажном створу, делијском погледу, дивном руву.{S} На глави им црни самур-калпак са црном челенком, бедра обвијена појасом, црном дибом, и сам војвода Кајица, тај бисер од јунака, ког долама увек од драгог камења трепти, црнином је обвијен.

Велика дворана све у црнини, канда је црном чојом постављена, о челу виси велика икона Христово распетије, што је Стеван из Цариграда донео.{S} До распетија је икона Богородице из Солуна, аманет спасителан, још од Душана дошао у руке кнезу Лазару, а од овог опет и царице Милице у руке Стевана.{S} То је Мати божија, која је још у Солуну била на гласу као чудотворна, а сад бди над Србијом.{S} Ту су после иконе аранђела, светитеља, тешка кандила од сувога сребра и злата.

До те дворане је опет друга велика, ту су насликане битке на дувару, од славних дубровачких сликара.{S} Ту се види бугар-битка цар Душана, бој на Косову, бој код Ангоре, како Високи Стеван са своји дивни оклопници на Тамерланове Татаре јуриша.{S} Ту виси на једној страни разно оружје, сабље српских краљева, царева и јунака.

У црној дворани на среди је велики округао стол, покривен црном чојом.{S} Над столом одгоре спуштен велики блистајући полилеј, на ком су тридесет воштани’ свећа запаљене.{S} На столу још стоји велико златом оковано еванђеље, и крст, у ком израђено почива парченце светог дрвеног крста, на ком је Спаситељ страдао, свети спомен крстоносне војске, поклон силног алеманског цара Фридриха Барбаросе великом Немањи Стевану.

Кад Ђурађ, са војводама у црну дворану уђе, седне у чело, и да знак војводама да поседају.{S} Војводе по реду и старешинству поседају.

Тишина.{S} Сви су упрли очи у Ђурђа Бранковића, сватко ишчекује важну реч што ће прословити.

Ђурађ Бранковић опет се на ноге диже, а за њим војводе.

— Војводе, јунаци, ви стубови Србије!{S} Познато вам је како српски народ од косовске битке страда.{S} Сила турска навалила на народ, кад је властела српска била несложна.{S} Још за време Мрњавчевићах проклицала је та неслога.{S} Косово поље позвало је на слогу, и који сложни беше, дошли су.{S} Но, не би на Косову Краљевића Марка, Милош Обилић погибе јуначки, вечна му памет, освети српски народ, ал’ мој отац, Вук Бранковић, спасе што се спасти могло, спасе свој део војске, а ова опет спасе Босну.{S} Не смеде Турчин на кршну Босну.{S} На Косову наша војска од турске мања, вијор сипа јој песак у очи, тма лаки’ азијатски’ коњаника, жарког сунца жега ужасна, тешки оклопници читав дан ка коњу, изморени, би л’ спасили све, а да се тако упустили у бој са тројно већом, а још одмореном турском коњицом?{S} Не би.{S} Косово требало би да је спашено пред Косовом, а не на Косову, јер тко овде хоће победу, мора имати веће мноштво, више коњаника нег’ душман.{S} Наше војводе више су давале на само јунаштво, нег’ на прилике бојног поља.{S} И Вук би са својима изгинуо, а није било нужно да сви на Косову изгину.{S} Није издао Вук на Косову, он је спасао Босну, јер да се са својима тамо не повуче, не би задржали Турке босански пастири и чобани.{S} Обилић је убио Мурата, дивно јуначно је, ал’ вођ треба да је код своје војске, а да други ко султана убија.{S} Мог она су Турци прогањали.{S} Кад је цар Лазар пао, на коме је остало, на ком би требало да је остало царство?

Кад су се војводе разишле, Ђурађ издаје наредбе да се преда Мађарима Мачва и Голубац.{S} Београд ће сам предати.

Каква је туга лежала на срцу деспотовом кад је ове наредбе потписивао.{S} Предати Мачву, Београд и Голубац!{S} За Мачву се тукли српски владари са Мађарима, колико се ту пролило српске крви.{S} Па Београд, који се сад скора подигао да се народ с њим дичио, био му је утеха и нека накнада за изгубљен Призрен, за Приштину, за Крушевац.{S} А Голубац, гњездо соколово, оданде се чува плодно Браничево, плодна Ресава.{S} Све то сад мора се изгубити.

Деспот потписује те наредбе влажним очима, перо му у руци дркће.{S} Но није на ино, мора.{S} Уговор деспот-Стеванов га веже; а ионако без савеза са Мађарима турској сили подлећи мора, па ће и народ све изгубити.

Кад је све наредио, повуче се у своју дворану, хода горе-доле, сам размишља, муте му се у глави спомени прошлих времена, и добри и зли, понајвише зли.{S} Провео је најлепши део свог века у крвавим борбама са Турцима, Татарима, Мађарима, са својим браћама, проливао је и своју и сродну свог народа крв.{S} И до каквог успеха се дошло, да се сад српски градови с једне стране Турцима, с друге стране Мађарима предају.

У таковом расположају дуже је сам у себи говорио.

— Сваког казн стигне.{S} И ја сам штошта чинио, што вјера и закон не допушта.{S} Дјела ми се могу извинити, ал’ оправдати не.{S} Ја сам грјешник, који своје гријехе признаје, а који признаје, тај је покајник, и бољему греди.{S} Јест, ја сам био грјешник, велики грјешник, ал’ тко међу вами није био грјешник?{S} Одавно је код Срба овладало отимање круне, скиптра.{S} Отимао је и Вукашин, и сам ђед кнез Лазар није увек правду наједнако дјелио, држао је да је право Немањића његова неподјелима својина.{S} Марко Краљевић држи да је на њему царство.{S} Потом Милица, моја баба, држи да је све то њено и њених синова.{S} Вук, мој бабо, држа да је и на њему пола царства.{S} А ће сам ја онда, ја омладак Немање.{S} Зар да будем само копљанобојник деспот-Стевана?{S} То није могло бити.{S} Ко л’ је на пурпуру рођен, не постаје лахко слуга себи равном.{S} Био сам деспот-Стевану киван.{S} Тешко је господару постати слугом.{S} Тако смо се борили свак за себе у међусобним борбама страшћу, осветом ослепљени, хватали смо најближе оружје, прољевали смо крв своју и нашег народа.{S} У борби дасмо Турчину нашу снагу, да одјача, пролисмо толику братску крв.{S} Не једна је српска мајка закукала кад је то чудо виђела, брат брату очи копа, свој свога коље.{S} Увиђ’о је деспот да ћемо се овако сви искорјенити, и ми и народ.{S} Ја њему руке пружи’, он мени.{S} Можда је доцне, ал’ ћу употребити све, само да спасем што се спасти може.{S} Ја сам покајник.{S} Згрјешио сам се о сродној крви, о крви народа.{S} У сну долазе ми Гргурови синови, слијепи, просе у ме милостиња.{S} Огрјешио сам се о њих, ја сам крив њиховој слјепоћи.{S} Морам гријехе искајати.{S} Нитко смртни нек не мисли, да га кази достићи неће, ако је што скривио; природа неред, неправду не трпи, у деветом кољену још искајавају се гријеси пријеткова.{S} Искајаћу моје грјехе доброчинством, искупљиваћу заробљенике, бодрићу народ на слободу, борићу се уз народ ма против кога, све моје имање и ђецу даћу за слободу златну, које ни ја управо уживао нијесам, јер је народ роб, а ђе је народ роб, ту није ни владар слободан.{S} За народ, ма и пропао, то ми је бар исцјеленије моје душе.

Тек што деспот то изговори, ево деспотовице Јерине.

Јерина, красна Гркиња.{S} Танког високог стаса, око тријест пет година стара, лице фино, бело, да није живо, рек’о би да је од веште руке од слонове кости изрезано, очи тамне као ноћ, ал’ из зенице светлост одају.{S} Обучена у црно, глава црнином ушамљена, као у дувне, танак златан појас показује да је на њој госпоштина, и како је видиш, познаћеш да је владарка.

Седне на сребрн стол и почну се световати.

Деспотовица познавала је нарав деспотову, читала му је на лицу борбу унутарњу, није дошла да га испитива, већ да га теши.

Јерина започе.

— Господару мој, што си се тако смутио.{S} Нема славе без жалости, а нит’ има царствовања без драма.{S} Знаш шта је била стара Византија.{S} Колико је ту славе и грјехова издавано, знаш какви су били Комненовићи.{S} Манојло Комнен, пред њим су ритери запада стрепили, кога престол је био драгоцјен, какови ни Трајан ни цар Пријамос није имао.{S} Знаш и за Кантакузене, моје претке, који су се борили на поморју, и против силна Душана.{S} У твојим жилама тече крв Немањића, у мојим Кантакузена.{S} То су славне лозе.{S} Па је био раздор међу Немањићима као год међу Комненима и Кантакузен’ма.{S} И сама сам од дјетинства мог разна чуда гледала ’де свој свога убија, а мусломанство покрај тога расте.{S} Свако себи дере.{S} Но ми смртни, који још живимо и који смо се у госпоштини родили, не можемо више натраг, боље да нијесмо живи, нег’ господства не имати.

— Ја сам твоја жена, заклела сам се с тобом добро и зло дјелити.{S} Као ђевојка завољела сам те.{S} Опомињеш се кад си од Турака побјегао у Цариград, а ја теби на Лазареву суботу врбицу пружам, ти је прими и погледа ме па о Цвети, па о Христовом васкрсу видјела сам те у цркви, у Аја-Софији, и ти ми нафоре пружи.{S} Ти удовац ја се у те угледа, у твој јуначки створ, каквог сада у Грка нема.{S} Ти ме запроси, ја Ти руку пружи, отац благослови.{S} Ја ћу ти бити као твоја жена први твој пријатељ, јер над добром женом пријатеља нема.{S} Знам твоју тугу.{S} Жао ти је за Мачвом и Београдом, то је судба.{S} Мораш се јој поклонити, ал’ не очајавај.

— Кад ти женскиња храбро говори, онда мушко срце не сме омекшати.{S} Ти знаш моје боље, ал’ знаш и моју тврду вјеру, неограничну вољу.{S} Угарску војску ишчекујем тек што се из куле не види.{S} Наредбе сам потписао да им се све по Стевановом уговору изда.{S} Мачву ћеду Угри сами посјести, а Београд ћу им сам предати, но бриге ми је за Голубац.

— Све им треба по уговору предати.{S} Но кад ти узму Угри град, хоће л’ те као господара ове земље, овог града поздрављати, хоће л’ остати двори наши.

— Град је њихов, а мене ћеду поздрављати као земље господара, а ови двори у овом граду остаћеду наши као баштина.{S} И сви градови, вароши, земље, планине и долови, што је Стеван повељом Жигмунда добио, мени припадају, па још и многи други, све у баштину.{S} Не брини се, дакле, мила душо, док је Ђурђа, ти си садруг моје госпоштине.{S} Ако су нам земље откинули, имамо доста богатства, и све би се дало лакше поправити, само да није Јеремије, бојим се неће ми Голубац предати, ни мени ни Угрима.

— Треба га војском принудити.

Кад Јерина изрече да треба Јеремију војском принудити да преда Голубац, деспот замисли се, па тек после починке збори:

— Тај Јеремија од неког времена шурује с Турцима, и да га с војском нападнемо, ’де ми је сад војске кад се тек сад са свију страна прикупљавати мора, а Турци су Ново Брдо опсели, а немамо доста војске да га ослободимо, па још ако се Голубац не преда, и допадне турски’ шака, онда је сва земља изгубљена.

Из речи познало се да је деспот јако забринут, канда предвиђа нову несрећу.

Јерина гледи му у очи, да му пронађе душе зрак, да га поткрепи.

— Доћи ћеду ти Мађари у помоћ — рекне Јерина и чека одговора.

— Доћи ћеду, само кол’ко ће их и какви доћи.{S} Мађар је храбар војник, ал’ војник треба да се начини за војника.{S} Што је набољих мађарских војника, ти су већ код мене у служби, хусари, које је и деспот Стеван јако цјенио.{S} Добро их је наплаћивао и награђивао.{S} Ни на ме не могу се потужити.{S} Ал’ шта је кад Мађарска нема сад толико сталне војске као што је било под Робертом и Лајошом.{S} Колико треба код њи’ саборисања док се сврши, хоће л’ се дати војске и колико ће бити.{S} Ризнице су им увек празне, а краљ о свом трошку не може војске држати, мораду да просе новац у римпапе, који кад им да, обвеже их да лацманску вјеру морају унаоколо ширити.{S} Ја, опет, нијесам рад да новац мој за то ширење распачам.

— Ето види се мађарска војска, гле како се диже прашина од земунске стране.

Деспот погледа кроз прозор.

— Јест, то је војска, мађарска војска, напред иду коњаници, тамо горе више на Дунаву виде се бродови, пун је Дунав четокаицима, носе храну, заиру војсци.{S} Припреме за прелазак и пријем учињене су.{S} И у двору је све у реду, могу доћи.{S} Јерино, ти од твоје стране дај све уредити, јер у Мађара је велика госпоштина, да се не замеримо.{S} Ја ћу их у великој дворани дочекати.

— Кантакузена кћи и деспотовица знаће Мађаре дочекати — одговори достојанствено Јерина, дигне се, и шаком плећа му додирнув, лаганим господственим кораком удали се.

Деспот остаде сам, па ће се дићи да се свечано обуче, и господу дочека.

Леп летњи дан.{S} Унаоколо чист зреник, небо чисто плаветно, само над главом Београда вије се црн облак.{S} Београд је у сени, суначни зраци му кроз облак не продиру.{S} Јадни Београде, шта си дочекао.{S} Деспот Стеван те подиза, исти потписао ти предају, а деспот Ђурађ сад ће те предати.{S} Каке се мисли врзле у глави Високог Стевана, кад је тај уговор у Тати потписан, како ће деспоту срце куцати кад будне кључеве Београда предавати.

У Београду не види се весело лице, не чује се весела песма, само жалосна звона чују се, која ћеду славу Београда са’ранити.{S} Покоп ће славе пратити мађарска војска.

На београдским кулама вију се црвене заставе, та боја значи да из срца Србије крв тече.

Мађарска војска прелази Саву, најпре коњаници, па пешадија, пун Дунав бродова, у једном кајику види се један велики топ, сви су очи на њ упрли.

Деспотови војници спроводе војску, где ће се који одел у ком крају станити.{S} Један одел стане упарађен пред градом на пољани, коју су Турци доцније Калимејданом назвали, ’де су крволоци млогу српску крв пролили.

Град Голубац, глава богатог Браничева, поносито гледи на Дунаво, на Угарску.{S} Сав окол пун вредна радена народа, што је човеку за живот, све ту можеш наћи.{S} Има ’шеничне земље, виногради у изобиљу, ту су шуме, тма чекињастих животиња, шуме пуне жира, ту је пловидба, Дунав даје рибу, бистри изворни истоци, сребрну пастрму, шљиве калуђерске мученице.{S} Па има у Ресави свету обитељ, манастир красни, ’де и добри и зли утеху налазе, у подвигу душе ил’ покајању.

У Голупцу Јеремија војвода влада.{S} Он је био после косовске битке још врло млад левента, приљубио се цар-Лазаревим синовима, био је противу Татара код Ангоре, свуд је Високог Стевана пратио, делио је с њим и добро и зло.{S} У борби међу Бајазитовим синовима за насљедство држао се оне стране које Стеван Високи.{S} У братским размирицама између Стевана, брата му Вука, Ђурђа Бранковића, увек се држао уз Стевана.{S} Када се Стеван са Ђурђом измирио, војевао је са Ђурђом против Турака.{S} У великој битки код Искре, ’де је Ђурађ Турке хаметом потукао, показао се био и Јеремија као вођ и јунак.{S} Ђурађ је познавао његову моћ, па се у многим стварима с њиме световао.

Ђурађ је био властољубив.{S} У његовим жилама је текла крв Немањина и Бранковића.{S} Код куће у Србији не трпи господара над собом.{S} Ако мора служити, а он ће служити пре Турцима, Мађарима, само да је код своје куће над својима господар.

Јеремија је од старе лозе Прибацах, који су помогли Немањи круну на главу метнути, који су се под Душаном тукли против мађарског Лајоша, бугарског Шишмана и Кантакузена.{S} Не држи се за горег ма од каквог војводе, а његову снагу осећа Браничево, Ресава.

Јеремији су биле познате све тајне сплетке, којима се српским народом после косовске битке владало, царица Милица, њене везе са Турцима, у деобеним размирицама између Стевана, Вука, Ђурђа, све је Јеремија упрсте знао.

У српским земљама одавна завладала је болест деобе.{S} Владарска деца се међу собом деле, кад лепим речма деле се, кад сабљом, и дел деобе пошкропи се крвљу народа.{S} Мањи се угледају на веће, сватко гледи од другог што да скуца.{S} Међусобна борба код Срба била је свакидањи рад, а у цркви свештеник на вечерњу сузним очима, жалосним гласом говорио је „нашествыя иноплемениковь, и междусобная брань”.{S} Од то доба Турци моле се „не саједини боже каурина“.

Ђурађ Бранковић имао је старијег брата Гргура.{S} Гргур умре, и остави после себе два сина Ђурђа и Јована.{S} Гргур после ангорске битке побеже у Цариград, ’де и сконча.{S} Његови синови ишчекивали су неизвесну судбу, ’декоји великаши српски упрли су очи на њи’, ако деспот Стеван стисне очи, на њима веле, треба да остане српска земља, јер деспот Стеван нема деце, после другог брака није ни изгледа да ће имати, а Гргура, Ђурђа старијег брата синови, веће право имаду нег’ Ђурађ Бранковић, њихов стриц.{S} Властољубиви великаши могу их употребити у своју корист.{S} Нема л’ Стевана деспота, примиће деспотство Ђурађ, ал’ Ђурђа могу са Гргуровим синовима заплести.{S} Падне ли Ђурађ, осилити ћеду се ти пријатељски великаши, покрај Гргурови’ синова они ћеду владати, завешћеду браћу у деобу, тај обичај је већ заведен после Косова, и Вук Бранковић се делио ба Стеваном, а овај опет морао се [са] својим братом Вуком делити.{S} Не би ли се хтели делити Гргурови синови међу собом, за то би се већ ти великаши побринули да се заваде, па ћеду онда у деоби покрај кнезова и они који комад за се добити.{S} Та Србија још има доста земље.{S} У оно доба били су такови кнежеви лопта у рукама властољубивих великаша.

Ђурађ Бранковић преко своје матере Маре већ одавна измирио се са Стеваном.{S} Стеван без деце, уочио га си за насљедника, а да се једаред начини крај распри измећу Бранковића и Лазаревића.{S} Деспот је искрено мислио да Србија, српски народ, добије једног владара, да се све силе у једну снагу сабију.{S} После толиких бура, деспот је сматрао Ђурђа за свог посинка и насљедника.{S} А Ђурађ је био снажан, велики дух, и ако би се српска држава сабрати и снова утемељити могла, ту би тек Ђурађ био на свом месту.

Јеремија војвода, властелин, у Голупцу заповеда над Браничевом.{S} Деспот Стевану, су већ руке прекрштене, он нема више посла у радњи живота и владе.

Јеремији је познат био уговор деспот-Стевана са Жигмундом, и да се Мађарима има предати Мачва, Београд и Голубац.{S} Јеремија је и то знао, да је у земљи због тога велико незадовољство.

Јеремија није накан предати град, ни деспоту нит’ Жигмунду.

Голубац је јак град, Дунав му прса штити, а покрај Дунава с леђи тешко га је опасати кад има иоле војске у граду и околу.

Јеремија чује да се Мачва предала, предаје се и Београд, и да ће доћи ред на Голубац.

Ако Мађари заузму Голубац, ’бићеду господари Браничева, и његова госпоштина онде престаје.

Ђурађ му поручује да преда града, Јеремија му одговара, да му пошље дванаест хиљада дуката што се са деспот-Стеваном обвезао, и да му са још дванаест хиљада ујамчи баштину у Браничеву против Мађара.

Деспот Ђурађ како је оставио Београд са Жигмундом и делом војске, поче јако размишљати, шта ће чинити ако Јеремија неће град да преда.{S} Јеремија је јогунаст, властољубив, грабљив, и на зло брз.

На узвишенијем месту, на главини разапет је чадор деспота.{S} Врх чадора вије се застава Србије.{S} Пред главином пољана, разапети чадори, то је мала српска војска, коју је довео Облачина Раде.

Красна ноћ, небо звездама посуто, на небу сребрн шар, козлићи, блед месец, уштап тек из призора појављује се.

У чадору седе деспот и Облачина Раде.

Кад је сунце заходило, онда су обојица почивали, од одмора да се поткрепе.{S} У полноћ дигоше се да коју прозборе, Раде је у свему десна рука деспота.

Убојно обувени, чекају спремни док зора заруди, чекају Јеремију.

Седе на кожним гривним јастучић’ма, подлога им је чиста трава и земља, коју ће деспот наскоро изгубити.{S} Међу њима троножан столић, на њему пе’ари с румеником.

Деспоту, лакат на столу, у десници пе’ар, започе:

— У част бога, и у наше здравље, да дочекамо један дан као код Искре, кад смо Турке до ноге потукли, много робље задобили, ’ришћанство ослободили.

Јеремија у дворани светује се са Јаблановићем и Харалампијом.

Прва је реч Јеремијина.

— Тако, дакле, врати’ се ја и ништа не сврши’.{S} Да нијесам употребио пријевару, и Ђурђа довде домамио, тешко да би’ перје изнео био.{S} Било је ту гунгуле, Облачина и Кајица очи закрвавише, да не би Ђурђа, који ме на вјеру узе.{S} Но Ђурђе се опет ту показа као витез, био сам му у шакама, и пусти ме слободна.

Сад Јеремија исприча по реду како је било.

— Вјере ми, тај Ђурађ није паметан што те пропустио, ил’ баш си ти луде среће.{S} Да сам ја као он, вере ми, не би’ те пустио био — примети Јаблановић.

— Задао ми вјеру — рече Јеремија.

— У таквој ствари вјера се не држи.

— Но што Ђурађ није паметан, ти још мање што га нијеси пустио у град да му ми о’ђе судимо, већ га тако налако пропусти — примети Јаблановић.

— Ја ти реко’, у таквим стварима вјера се одржати не мора, и на шта сам ја ту, већ да вам душе исправљам.{S} Очитао би’ ти молитвах колико треба, дао би си што и на намастир за покајаније и опроштај, па ти не би ништа смијетало — рече не задовољан Харалампије.

— Ја Ђурђа још од ђетинства знам, мада га мрзимо, ал’ има он и добријех странах, а то му је да задату ријеч погазити неће.{S} Он ме понуђаше писменом обвезом, да кад предам град, у оброцима ће после тога исплатити, јер сад доиста због војне није му новац при руци.{S} Вољу је показао, можда би исплатио што рече, ал’ Голубаца не дам без новца, а на вересију, кад се не зна ни како ће Ђурађ од Мађара проћи, хоће л’ имати тог блага што досада имађаше.{S} А што га нисам у град умамио, реко’ да сам му вјеру задао, а кад он мени главу спасе, морам и ја њему.{S} Друго би било да би он силом у град улетио био, онда већ вјера престаје, и ил’ би га ухватили ил’ посјекли.

— Боље да смо га ухватили, потписали би’ га опет на што више, и искали би’ опет какав град у залогу — примети лукави Харалампије.

— Па и сад, и одсада да га ће ухватимо, тако бисмо чинили, ал’ сад друкчије није могло бити — одговори Јеремија.

— Сад је бадава говорити, испустисмо птицу, та више амо долећети неће, но што нам је сад чинити? — рече забринуто Јаблановић.

— Сад нам није до оклевања, ја мислим одмах да ступимо са Турцима у погодбу.

— Друго нам није чинити, Ђурађ неће да одржи ријеч, свезао се с Мађарима, предао им Београд и Мачву, предајмо ми сад Турцима Голубац — рече озбиљно Јаблановић.

— Не предати, већ продати — примети Харалампије.

— Е добро, тко ће ићи као поклисар Турцима.{S} Хоћеш ли ти, побратиме? — запита Јеремија.

У чадору Ферхад-паше седи Харалампије и договара се.

Ферхад-паша, некадашњи Петошко, сумњив поглед баца на Харалампија, канда га је познао.{S} Можда га не би познао био, давно је већ било кад га је Петошко у манастиру задиркивао, и на миндрос узимао, но преиначено име на Каралампогли није могло сакрити Харалампија пред бистрим оком Ферхад-паше.{S} Све се већма и већма подсећао.

~—Напротив, Харалампије није познао у Ферхад-паши негдашњег лудака Петошка.{S} Тко би могао помислити од луде пашу.

— Даклен тако, војвода Јеремија хоће да преда Голубац — запита Ферхад-паша.

— Јест, тако је, честити пашо, па баш мило ми је што тако српски збориш, нијеси л’ и ти био негда хришћанин — запита га радознало Харалампије.

— Јесам, ал’ су ме у младости потурчили, оца и матер су ми посекли, живили су били у Призрену, честити у богатству.{S} Био сам после у Београду и у другим варошима, учио сам Алкоран, био сам и улема и софта, и ефендија, и срећа ме послужи те постадо’ паша, и сад као што виде, сједим на дивану нуз кољено силном султану.

— Ал’, бога ти и пророка, кажи ми искрено, да л’ те срце заболе кад се опоменеш твог ђетинства, твог завичаја, и би л’ опет волео да си хришћанин.

— Јок, шта ћу у пропалом царству, па још кад се сјећам како су се већ онда великани међу собом крвили, а народ им донђе патио се.{S} Овђе један бог, један пророк, један падиша, а ми његови већили већ на овом свијету, канда у рају живјемо.{S} Будите Турци и ви сви, па ће вам под султановим скутом боље бити — одговори Ферхад.

— Та мал’ те неће тако и бити, ето и Јеремија већ је близу, а за њим ћеду и други.

Сутрадан султан Амурат позива паше и везире на диван.

Скупљени седе, а султан диван отвори.

Султан започе.

— Шта је, Ферхад-пашо, јеси л’ се са ђауром погодио.

— Јесам, силни падишо, ал’ за сто и педесет хиљада дуката.

— Пеки — оштрим гласом пресече султан.

— Поклисар без тога не сме натраг, макар му овђе главу скинули.{S} Ако му се не да, Јеремија ће се предати Маџарима — рече Ферхад-паша.

— Дост’ би било Јеремији сто хиљада, безевенк — рече Исак-паша.

— Најбоље би било ништ’ не дати, нег’ најпре јуриш на Ново Брдо, па онда на Голубац, да отиснемо Маџаре, па ће Голубац сам пасти — рече Јакуп-паша.

— Ал’ ако јуриш сузбију, војска ће ослабити, па с њом не можемо после на Голубац — рече султан.

— Силни падиша!{S} Ти Маџари баш су махнити, а ни Вукогли-деспот не има памети кад пошто-пото Голубац не купе.{S} Подари Јеремији као просијаку тај новац, вратићеду то ђаури.{S} Кад имаш Голубац, ухватио си Жигмунда за раме, а богата је тамо земља.

— Ако баш није на ино, нек му се све изда, а Јеремија доћи ће нам шака, а лако је добити фетву против ђаура.{S} И тај исти новац доћи још у наше руке.{S} А Вукогли-деспот велики је лис, кад чује да се Ново Брдо не предаје, ма како ће обманути Јеремију. А кад Голубац Жигмунду у руке падне, онда ће са деспотом он нас овђе потражити.{S} Голубац нам је од преке нужде.{S} Потражимо ми њих.{S} Сад би најбоље било да покупимо војску па одмах на Голубац, а Каралампогли нек с војском иде као чауш, и кад се град преда онда Јеремији нек се изда благо — рече Исак-паша.

— А шта ћемо са Новим Брдом? — запита султан.

— Засад опсаду напустити, повући одавде војску у Једрене, а довући одмах ону од Крушевца, и са том војском поћи на Голубац.{S} Та војска ће се лако спустити Моравом, заједно са заиром — рече Јакуб-паша.

— А тко да предводи ту војску — запита султан.

— Ја и Ферхад-паша, Јакуб-паша нек иде са оном у Једрене, да сакупи још и друге војске, које су из Караманије већ на путу.{S} Моја војска ће примити од Јеремије Голубац, а Маџаре ћемо бацити у Дунав.{S} Можда ћемо и Жигмунда жива ухватити, а можда и Вукоглију у тјеснац саћерати, да се преда једаред тај лис.{S} Ој како би вољео Вукоглију у шаке добити.{S} Да ми је тестир, живог би га одерао, те би и остала Србија постала турски санџак.{S} Јер, силни падишо, док Србе сасвим не сломијемо, не можемо ни Босну покорити, некмоли Маџаре, а донде док Маџаре не сатремо, не можемо имати мира.{S} Они подбадају Вукоглију, и ето већ им је предао Београд и Мачву.{S} Па Мађаре потпомаже римпапа и сав Запад, ђаурски шејкул — на Западу.{S} Ако их тако оставимо, навалићеду на Крушевац, кад то чују ђаури на Западу, покренућеду против нас, да све што од Мурата доба задобисмо, да нам из руку ишчупају.{S} А кад Голубац задобијемо, не могу Маџари дуго ни Београда одржати.{S} Дај послуха твом вјерном слуги, силни падишо.

Султан се мисли, па прослови:

— Нек буде тако.{S} Ти и Ферхад-паша водићете војску на Голубац, ја одавде с војском идем на Једрене, да не ломимо овђе снагу, која ће нам посље требати.{S} Сад нек доведу тог поклисара Каралампоглију, да му кажем да примам Голупца кључе, и да ће Јеремија добити што иште.

Малочас, сејмени воде поклисара Каралампоглију.{S} Сејмени оружани стоје до њега, и за њим, крваве очи бацају на њ, мере га, не би л’ крочио.

Султан промери оком поклисара, па прозбори.

— Чујеш, робе, примам Голубац из руке Јеремије, коме дајем Сенет, њему и његовим људ’ма.{S} Сви који се предајете, под скут мој вас примам.{S} Алах је велики, и његов пророк.{S} Велика је моја сила.{S} Сви ћете бити моја раја, ил’ се морате сви покорити.{S} Алах нам је дао сабљу у руке, и изрекао је, освојите свијет, и покорите га вјери пророковој.{S} Тко неће, нек буде посјечен, ил’ вјечито наша раја.{S} Погазићемо све као црве, од копите наших коња неће расти трава за усјеве, нит’ ћете гојити домаћу марву да вас ’рани.{S} Предајте се сви, да се џенета удостојите.{S} Ти ћеш ићи с војском као чауш под Голубац и позваћеш Јеремију под чадор мог везира, ђе ће му се благо избројати.{S} То ће он објеручке примити.

То изговори султан достојанствено, и мигом да знак да је ствар свршена, куповина и продаја Голупца уговорена.

— Ја се клањам свевишњем богу, који је Алах, и његовом свијецу пророку Мухамеду, што сам се удостојио великом падиши поклонити се, ја његов роб, највећем султану.{S} Но, нек ми је тестир, слободе, коју запитати — рече узбуђен поклисар.

— Говори робе.

— Ја сам био тај, који сам свјетовао да се Голубац преда.{S} Благо тројица имамо међу собом дјелити, Јеремија, Јаблановић и ја.{S} Тко ће нас подјелити?{S} Ако Јеремија сам добије, рећи ће, е он је господар од Голупца, Јаблановић ће искати свој дјел, ја како стојим онда, не знам.{S} Би л’ би нас паше подјелиле? — рече поклисар.

Султан се насмјеши, паше главом махају.

У Крушевцу Турчин влада.{S} У дворима цар-Лазара турске паше рахатлују, у дворанама где се царица Милица и кћери јој шетале, турске хануме и буле шетају се.{S} То су српске цуре, које су турских шака допале.{S} Има их силом отетих, доведених.{S} Има их које су у харач дате.{S} Турчин је ту господар, турске шајке плове по кривудастој Морави, масна поља, красне долине и планине у турским су рукама.{S} Ту се већ Србин рађа као раја, а као раја и умире.

Србин плаћа Турцима харач, ал’ у том харачу су и цуре.{S} Свако котарје даје по коју цуру у харач, као и другу робу.{S} Кметови сеоски иду од куће до куће, траже цуре, ставе их на углед, и најлепше изберу, јер Турчин са лепом невом проводи ћеф.{S} И сиве соколове, увеџбане, морали су у харач давати.{S} Тако те красне српске цуре, с тим сивим српским соколовима доведене су у хареме паша, да откинуте од својих до века чаме, да проклињу свој рођендан.

Ферхад-паша, Исак-паша ту су у двору.

Ферхад-паша станује баш у оној дворани, ’де је негда као Петошко својим шалама српску господу занимао.

Шта је помислио Ферхад-паша кад му на памет пала стара времена, кад је Србин још снажан био, кад је имао своје царство?{S} И каква разлика између Петошка и Ферхад-паше!{S} У српском царству Петошко српска луда, у турском царству паметан турски паша.{S} И док је српски народ сретни био, Петошко је био несретна, руглу изметнута луда, а кад је српски народ несретан, његова срећа код Турчина цвета.

Није ни онда био сретан, па ни сада.{S} За другим нечим је тежио, не за турским благом и саном.{S} Он је свој род љубио.

У народу, и да је остао као Петошко, ништ’ не би могао чинити.{S} Тко ли би Петошка слушао.{S} И код самих Турака да се више чинити за народ гдешта, негли у свом народу, који је већ тако поцепан, удови тако покидани, разбачени, да их је и наћи тешко, некмоли опет уједно ставити.

Петошку је тешко пало у дворанама цар-Лазара, негдашњем му господара, боравити, ал’ кад је већ ту, тешко би се од истих откидао.{S} Спомени га негдашњи јошт онде вежу.{S} Још болно му срце овамо га привлачи.

Ферхад-паша неће се овде дуго бавити.{S} Мора с војском на Голубац.

После кратког рахата, одмора, дозове Ферхад-паша Харалампија да се с њим опет разговара.{S} И он је ту у двору стањен, и једва чека да га Ферхад позове.

Ферхад-паша целог пута показивао се као прави турски паша прам Харалампији, гордо, као прам ђауру, јер би иначе другима у очи пало.{S} Овако кад га к себи дозива, изгледа канда се с њим даље разговара о предаји Голупца.

Харалампије дође.{S} Пиће и јестиво, преправљено је као и пре.{S} Сад се Ферхад-паша одрешитије показује нег’ на путу.

Поседају.{S} Ферхад-паша на душеку са прекрштеним ногама.{S} Харалампије тако исто чини, да се паши не замери, по реду као што треба прекрсти ноге, и стоји му добро као правом Турчину.

Ферхад га гледа и промери, па прослови.

Откако је Харалампије отишао, Жигмунд једнако напада на Голубац.{S} Војске му је довољно било да освоји Голубац, и да на знање деспоту, да са његовим одељењем у миру остане, као у резерви.{S} Деспот је тако и чинио, знајући да Розгоњија сам хоће да уђе у град, па зато и жели да га ли само мађарска војска освоји.{S} Розгоњија није веровао деспоту, побојао се да не уђе деспот први у град, па да се како год онде не угњезди, јер би се Жигмунд лако од деспота наговорити дао да га онде остави.{S} Розгоњија знао је како је деспот у животу свом много пута с Турцима шуровао, а знао је и то, да је изврстан војвода, мудар, и у невољи зна се наћи.{S} Лако му је било погодити и то да је тешко пало деспоту предати Београд, ал’ је морао, јер се на то још деспот Стеван потписао.{S} А да није тако било, тко зна би л’ се деспот Бранковић на то потписао, и не би ли пре с Турцима мир учинио.{S} Штавише, Розгоњија и то држи, да би деспот могао био искресати и то што је Јеремија за откуп Голупца искао, јер је деспот силно богат, богатији нег’ краљ Жигмунд, но само зато није дао, што неће он добити Голубац.

Жигмунд закључи да се са свих страна на Голубац нападне, да не би Турци чули како Јеремија отпор даје.

Преко, из Ласловара Лошонција из топова грува, бије Голубац.{S} Његова кћи Цецилија, красна дева, делија-девојка, за великим топом провирује, гледи, промерује, нишани.{S} Плане, задими се, а најјача кула Голупца занија се и сруши.{S} Руше се и бедеми.

Розгоњија јуриша, ал’ још не може да продере.{S} Јеремија и Јаблановић још се јако одапиру.{S} Јеремија очајно се бије.{S} Зна ако допадне шака Мађара, да ћеду му череци висити на капијама Голупца.{S} Боље је и погинути.{S} Бог му више не помаже, он то добро зна, ђаво је већ узео од њега ушур, ал’ ни у паклу неће да је лош.{S} То је старо јунаштво, којим је негда са деспотом код Искре главе турске рубио.{S} Мађари пењу се на бедеме, куљају кроз бедемску провалу, но буду опет преметнути.{S} Добри стари војници Јереми[ји]ни, не даду педљу земље; који мисли барјак да забоде, у исти мах буде низ бедем преметнут.{S} Телеса нападача груну доле да одјек даду.{S} Војници не знаду за продају Голупца.{S} Они држе да за Србију Голубац бране, а кад се мора предати, свеједно им је дошао ли град у турске ил’ друге руке.{S} И Јаблановић бори се као стари лав, да и за њ добра бити неће ако Голубац падне.

Мађари одустану од јуриша да се мало саберу, и поткрепе, па ћеду опет на јуриш.{S} Ово је био још последњи јуриш који се могао одбити.{S} Још један, пак Јеремија подлећи мора.

Велика је брига Јеремију обузела.{S} Нема Турака, нема Харалампија, нема трага.{S} Војника мало и све то већ уморно од јуриша и неспавања.

Мађари се ноћу скупљају, пре нег’ што зора заруди, ударићеду новом силом, сватко верује да наступајућем јуришу Јеремија одољети не може.

Ни сам Јеремија ни Јаблановић не уздају се одбити нов јуриш, већ се као за смрт преправљају.

Отпочину, ал’ закратко, опет се дигну.{S} Обуку се у свечано, најскупље руво, све што је најдрагоцјеније узму к себи.

Тако у једној већ раскиданој кули седе, очекују нов јуриш и крепе се пићем.

Лошонција већ не пуца на ту кулу, јер није нужно, а не зна тко тамо међу развалинама седи.

Јеремија прослови.

— Већ ми миш’ца изнеможе, а Турака нема, па нит’ Харалампија.

— Бо’ме зло, ту се мора мријети, спаса ту не има, Мађари ћеду опет на јуриш, да нам тренутка не даду, да нас тако уморене сатру.

— Само да је ту Харалампије, па да знамо на чему смо.

— Шта ће нам Харалампије без Турака.

— Та бар та трта да је ту, да знамо је л’ долази Турчин, да се знамо равнати.

— Е већ је доцне — рече замишљен Јаблановић.

— Није доцне, како би било да ти идеш Жигмунду да понудиш град.

— Понуђасмо деспоту, ал’ не шћеде плаћати, неће сад ни Жигмунд шћети.

Јеремија лак пут је имао до манастира Богородице под Високом.{S} Кад је из града изишао, пројурио је кроз танке редове мађарских стражара, и док се скупише да вијају, већ је био са својом свитом међу кланцима ’де га достићи нису могли.

Манастир Богородице под Високом био је обилат у свему.{S} Јеремија је добро живио са игуманом манастира Радосавом, и требало је да добро живи, јер је онде лежало његово благо на сахрани.{S} А Радосав потребовао је тако силног властелина као што је Јеремија, да га од напасти брани, од „нашествија иноплемеников,“ и тако рука руку пере.

Јеремија је био као код своје куће.

Када се Јеремија приближи манастиру, види много азапа, и нешто коњаника раштрканих ’де им коњи пасу, одмах се сетио да близу мора бити и већа војска, која је већ на путу Голупца.

Јеремију су већ ишчекивали.

Капија отворена, калуђери пазе, ишчекивају, и како виде јездеће, Јеремију и бимбашу, продере се чауш, звекну таламбаси, а Јеремин катана с бока затруби.

Ујезде у манастир.

Улак, то је исти бимбаша који је пратио Харалампија од Новог Брда до Крушевца, душом је одан Ферхад-паши.

Ферхад-паша, Харалампије и Радосав седили су у трапезарији жудно ишчекују Јеремију.{S} Чули топот, трубе и таламбасе, није требало дуго чекати, малочас док се путници прашине отресу, ту ћеду бити.

Турска војска од Крушевца Моравом, а она од Видина Дунавом горе спојиле су се, и тек у тол’ко су од Голупца далеко да су ван вида Голупца и Ласловара.

Јеремија и бимбаша ступе у трапезарију, праћени од Радосава, који како зачу глас трубе, изиђе ван на дочек Јеремији с ким се поздрави и пољуби.

Јеремија је угледан делија, ма и постарији.{S} Стане насред трапезарије, главу горе подиже, па оштар поглед баци на Ферхад-пашу, изгледа канда није дошао покоран да Голубац преда, већ да он што потраживати има.{S} Јест, Јеремија потражива цену Голупца.

Ферхад-паша како уочи Јеремију, диже се, поглади браду и даје селам.

— Ево, честити Ферхад-пашо, војводе Јеремије да ти преда Голубац, а на име светлом падиши.

Јеремија стане, чека одговор, оштар поглед бацив на Харалампија, који је сад преобучен у калуђерске хаљине, јер су му делијске тешке, а нашто му сад се већ крити, кад је, тако рећи, код куће.

Ферхад-паша измери погледом Јеремију, понуди га да седне, и он сам седне, и прослови:

— Чуо сам за те, војводо, како си накан да предаш град, е ту смо по твојој жељи, и благо је ту, предај Голупца.

— Ја не понесо’ градскијех кључа већ хајд’ са мном, с војском, јер су већ и куле и капије проломљене од силнијех топова што их Угри довезоше.{S} А благо ми можеш овђе издати, а ја ћу ти дати листину да ти Голубац предајем.

Ферхад-паша погледи на Харалампија, који сад не гледи више у Јеремију ка’ у свог надглавника, већ као у деобеника на откупној цени Голупца.{S} Нит’ га поздравља, нит’ шири руке да се с пута дошав пољуби.{S} Страст га обузела, а и зебња да неће Јеремија сам благо примити.

— Честити пашо, најбоље би било да се благо подјели у Голупцу при предаји, јер није ту само војвода Јеремија, већ и ја и војвода Јаблановић.

Јеремија мрко калуђера погледа.

— Ваљда сам ја господар од Голупца, и нитко други, и што сам обрекао, сватко из моје руке има примати — рече љутито Јеремија.

— Честити пашо, опет ће најбоље бити у Голупцу, па да се пред твојим очима право подијели, Јеремија је силан, а ја сам само калуђер.

— Е кад је тако, оно ћемо овако.{S} Обоје ћете са мном ићи у Голубац, па кад се преда град, и Мађаре распемо и у Дунав побацамо, онда ћемо се амо вратити, и подијелићемо међу нами благо, како сте се нагодили, а ти војводо, начини одмах листину, и потпиши да мени град предајеш, тако и никако друкче, вријеме кратко, не може се чекати, пиши и потпиши, па на коња.

Радосав мора да донесе пергаменту, и све брзо буде готово.

Јеремија није могао противсловити, јер не само да је душу продао већ и тело му је у рукама Ферхад-паше, и сад се више повратити не може.{S} Неће л’ потписати, лако је Ферхад-паши и силом га на коња посести, и до врати Голупца доћи.{S} Сад изгледа као заробљеник, и предат је на милост и немилост.

Бурне су биле Јереми[ји]не мисли, потписао је, морао је потписати предају града, а благо тек за леђи.{S} Није му на ино.{S} Тешко му је што га је калуђер надмудрио.{S} Држао је да ће благо њему у шаке доћи, па би с калуђером лако.{S} Доиста, Јеремија не би одржао реч, лаком је, бацио би калуђеру кост.{S} Како би се као војвода и властелин с калуђером делио.

Јеремија се мало разабере, и показује добро лице, да се не би Ферхад-паша о њему посумњао.

Харалампије, напротив, уверен је био, да му Јеремија обећано не би испунио, и зато се бацио пред скут Ферхад-паше.{S} Зато није се хтео с пута ни поздравити са Јеремијом, јер би га овај одмах под закриље своје узео, као потчињеног, а ’де се дели, ’де се Голубац предаје, ту један другом не може бити потчињен.{S} А ионако сад се све кида, цепа, па сваки се најпре за се брине.

Тако дигну се на ноге, и са то мало војске крену се даље да се споје са осталима, и то пут Голупца.

Бимбаша је опет пратио Харалампија, а Харалампије једнако зазире од Јеремије и удаљује се од њега.{S} Јеремија крвав поглед на њ баца, и да на самог наиђе, тешко Харалампији.{S} Дошли су до ушћа Дунава, ’де је већ сва војска спремна да оде на Голубац.

Са Ласловара велики топ да знак, а војска већ је у бојном реду, јурне на провале бедема.{S} Сам Жигмунд главом је ту, Розгоњи до њега, на једном вису, разгледају.{S} Већ се Голубац предати мора, све је већ онде изнемогло.{S} Прошао је рок примирја, а Јаблановић град не предаје, Розгоњи разљућен рече краљу да треба посаду исконабити.

Но у исти ма’ брижљиво гледи Жигмунд на једну точку на противним голубачким висовима, види турбане, из кланаца Турци куљају.{S} Виде се и турски четокаици на Дунаву, сав Дунав је бродовима посут, а у исти мах бела застава са бедема Голупца скинута.{S} Још после истеченог рока Јаблановић оставио је забодену белу заставу, вента ради, не би л’ се још Мађари смиловали, не би л’ још рок продужили, но што учинити нису били каиљ.{S} Голубац спасао се од предаје Мађарима, ал’ се предао Турцима!

Ферхад-паша стиже пред град са Јеремијом, Јеремија сам је хтео да иде у град и донесе градске кључе, но Ферхад-паша му не допусти, пошље свог бимбашу као улака са свитом и писмом Јеремије, и позове Јаблановића на предају.{S} Јаблановић дође са својим оружоносцем и подворником који је на јастуку од кадиве носио кључе Голупца.{S} Ферхад-паша прими кључе и [с] војском уљезе у Голубац.

Како је Ферхад-паша Голубац заузео прво ослободи сужне, међу овима и деспотске кнежевиће, са Варнавом, па их одмах пошље са Харалампијом, Јаблановићем, Јеремијом у манастир Богородице.{S} Тако је Ферхад сада наредио да им онде подели благо, јер прва му је брига Мађаре од Голупца преко Дунава пребацити.

Јеремија сад се поче кајати што је тако Голубац предао.{S} Још на путу мислио се како би дошао до договора са Бранковићем, да му преда град.{S} Доцне је.{S} Сад Јеремију двогуба брига мори, благо и живот, јер једно с другим је спојено.{S} Живи за благо, а благо му за живот треба.{S} Па напослетку тко би знао шта мисли Ферхад-паша.{S} И Јаблановића мисли море, шта ће од њег’ бити.

Ферхад-паши није сад до тога, већ се одмах да на посао.{S} Српску посаду је обезоружао, ал ипак у свом околу задржао.{S} Војска му се састави са оном од Видина што је дошла, и сад са свију страна јурне на Мађаре, са пешаци и коњаници.

Жалостан коб.{S} Јошт сат-два да су се Турци задоцнили били, Жигмунд би добио био Голубац.{S} Каква веља радост обузела је Жигмунда кад Мађари крокнуше на јуриш, а каква боља кад се Турци појавише.{S} И то појавише се бујно и бурно.{S} Голубац беше зрело воће да у крило Жигмунду падне, а дође гладан харамија да ноћу крадом однесе.

Мађарска војска повукла се натраг да је не би Турци какогод и код Ласловара изненадили.{S} И та војска је била сасвим прорешетана.{S} Многи су живот изгубили од сабље турске, многи су у валима Дунава смрт нашли.{S} Док се скупи и у ред стави, видиће своју грдну штету.

Жигмунд о миру мисли, није му на ино.

Кад је Ферхад-паша над издајицама суд свршио, сад је опет рахат, и ишчекује деспота.{S} Бриге му је стало, да се деспот не побоји какве невере, јер добро зна да му је Исак-паша душман.

Исак-паша доиста на то се и спрема, да деспота испочетка лепим обећањ’ма примами, па после да буде смакнут као они Бранковићи у Пловдиву.

Бимбаша кад га је Ферхад-паша из Голупца деспоту послао, на брзу руку је поруку извршио, и одјездио је одмах пут манастира Богородице, брже, нег што је амо Ферхад-паша стигао.

У деспота је још она стара одважност, и неће се ничега побојати.{S} И већ чега да се боји, ионако је и он сам и Србија на коцки.

Деспот стиже у манастир са Облачина-Радом.{S} Хтеде сам ићи, Раде му не даде, хоће свуд да му је десна рука, па ако је до погибељи, да му је глава до главе.{S} Деспот катане није повео, да не буде неприлика, могу се катане са Турцима завадити.{S} Деспот и војвода Раде обучени су арнаутски, да их не познаду Турци, да не буде зазора.{S} Но бимбаша познао их је, и води их у трапезарију, ’де Ферхад-паша ишчекује.

Ферхад-паша стигао је у Голубац, и све испричав Исак-паши, извади уговор и преда.{S} Исак-паша је задовољан, само заиште да се његова половина од ћара њему што прије преда.

Исак-паша споменуо је, би л’ деспот к њему дошао на кољена, на то одговори му Ферхад да то од деспота не иште, јер би прије Жигмунду одбјегао.{S} Зна деспот да му је Исак-паша о глави радио.{S} Исак-пашу је благо заслепило, па сад за овај пар мржњу на страну меће.

Ферхад-паша враћа се у манастир да пошље благо Исак-паши.

Међутим деспот расположио је војску по крепким местима.{S} На жалост, Београда му више нема.{S} Купи, шиље заире турској војски.

Ферхад-паша, међутим, врати се у манастир, и све као што треба приређује.

Дозове кнежевиће и старог Варнаву, и све испита како је ослепљење њихово текло.

Ферхадове очи сузне, жао му је несретних невиних кнежевића.

У тој ствари није ни о самом деспоту начисто.{S} Јако су сплетене ствари.{S} Час му долази да је сасвим невин, час опет канда је нешто уплетен.{S} Ако је деспот уплетен, онда кнежевиће не може оставити у рукама деспота.{S} Сумња је ту.

Кад деспот дође, и ако зна ил’ сазна да су кнежевићи у манастиру, може их изискати од Ферхада да му их изда, а тешко му је то укратити, а да се деспоту не замери.

Смисли на једно.{S} Кнежевиће пош’ље са Варнавом покрај јаче свите далеко у Хилендар, са препоруком да их као очи у глави чувају, и да им не буде квара.{S} Ферхад-паша познаје Хилендар и поглавара му, не једаред спашавао је манастир од беде и напасти.

Све је извршено по вољи Ферхада, кнежевићи буду одведени у Хилендар, и онде ћеду их смирени калуђери примити поштено, онако како божији закон налаже.

Ферхад-паша дозивље оца Радосава и ослови га да му исприча своје житије.{S} Радосав је први угодник божији.{S} Није више млад, четрдесет лета је прошло како је пострижен, ал’ здрава тела, здраве душе.{S} Много је преко главе преметнуо.{S} Видио је и добре и зле дане, више злих већ добрих.{S} Родом из Косовља, видио је навале турске, српско робље, које од стада Христа откидају.{S} Видио је и боље дане под Високим Стефаном, видио је Београда сјај, и пад, и дочекао је предају Голупца, заштиту манастира Богородице.{S} Преживио је ударце и турске и мађарске.

Ферхад-паша чуо је о Радосаву, јер њега је тиштало све што Србију тишти, и водио је бригу и рачуна о свему што се у Србији ради.{S} Смотру је бацио особито на манастире, јер оданде је могло добро и зло произићи, а о Радосаву се увек добро говорило.{S} Ферхад-паша, пак, преко друге треће руке је дознавао, и дознао је, да је Радосав за веру и род кадар и живот жртвовати.{S} И његово понашање при нападању задњем на манастир, дошао је Ферхад до уверења да се Радосаву доста поверити може.{S} И сад га испитива, да се у томе јошт бољма поткрепи.

Исак-паша Ферхад-пашу ишчекује.{S} Лаком на благо, ал’ још лакомији на пропаст деспота, је л’ добро учинио, што није одмах и на деспота напао.

Чује се топот коњски, ето Ферхад-паше са свитом.

Ферхад-паша сиђе с коња, и пође у конак, баш у ону дворану ’де се Јеремија негда световао са Јаблановићем и Харалампијем о предаји Голупца. Тек што се опрашио, и на рахат се дао, дозивље га Исак-паша на диван.

Ферхад-паша добро зна, шта Исак-паши на срцу лежи, чека на благо.{S} Да га зајази, и сам се одмах дигне, а бимбаши наложи да носи благо Исак-паши.

Ферхад-паша иде у конак Исак-паше, у велику дворану, ’де га овај дочека.{S} Истом стиже и бимбаша са благом.

Учине селам и започну.

Уљезе и бимбаша, а за њим носе пуне вреће, и положе пред ноге Исак-паши, па изиђу.

— Ево ти половине од откупа Голупца, половину сам за се по налогу задржао, добро је избројано.

Ферхад то изрече па поглади си браду, у знак да истину говори, и да му није нужно бројати.

Исак-паша поглед баци на вреће, уверен је да је све у реду.{S} У деоби ћара су турске паше савесни, ту се нећеду варати.

— Е сад да диванимо о томе, како си прошао са Вукоглијом, и шта ћемо даље.

Седну, диване.

— Све је по реду текло, тако као што сам ти унапред рекао.{S} Вукогли је задовољан, он се хвата за скут султану, покоран је, неће да зна за Мађаре, жао му је што је предао Мачву и Београд Жигмунду, и зато ће му леђа окренути, а падиши ће плаћати данак, и сад ће дати за нашу војску ’рану и све што треба.

— Велики је лис тај Вукогли, морамо на њ добро пазити.

— Нема куде, штавише, он ће навести и Жигмунда да у падише мира проси, ил’ ако не усхте, а наша војска навали и сам деспот ће с нами против Жигмунда.

— Тако је сад, кад мора, но Вукогли неће никад добар бити Турчину.

— Сад је деспот врло нуждан падиши а да на Мађаре пази.{S} Сад треба деспота поткрепити, а да се тим ослаби Жигмунд, деспот мора чувати Дунав против Мађара за нас, и повлађивати му треба, и завађати га са Жигмундом, и зато би му требало нешто наруку ићи.

— А шта би то било.

— Да сазида на Дунаву један град, који ће препречити пут Маџарима да нам не упадају у Србију, и да не продиру у Поморавље, јер би нам ту могли ударац нанети.

— Нека га, опет ће једаред Вукогли у клопку доћи, и тај град ће доћи нами шака као ево Голубац.{S} Што год ђаури зидају, нами зидају.{S} Тако ћу ја говорити на дивану, тако и ти.{S} Но сад иди ти у Крушевац, а ја ћу остати о’ђе, да пазим на Вукоглију; нападати га нећу, ал’ ипак му не верујем.

— Не би л’ боље било да идем у Једрене, да падишу о цијелом извијестим како је све текло, и како деспот мисли.

Исак-паша размишља.

— Рад би’ и сам ићи у Једрене пред лице падиши, да му и ја извешћам, ал’ треба и о’ђе да сам док се сасвим са Вукоглијом уреди.

— Ја сам чело челом, лице лицем био са деспотом, знаћу рећи султану не само што је говорио, већ и што није говорио, оно што сам му из очију, из лица читао, ја треба све да испричам — рече озбиљно Ферхад-паша.

— Ал’ би’ и ја рад да сам на дивану.

— А ти остави Реџеп-пашу о’ђе, па пођи и ти у Једрене.

— Док падиша мир не утврди, донде не могу Вукоглију тако оставити, па да опет са Жигмундом шурује.

— Једно се мора чинити.

Још се светују, и Ферхад-паша то изради да Исак-паша остане у Голупцу, а он управо у Једрене.

Све је у реду.

Ферхад-паша спрема се, сутра ће отпутовати.

Један део војске вратиће се у Крушевац.

У Београду тишина влада.{S} Ту је посада мађарска, на кулама вију се мађарске заставе.{S} Мада је јака посада, и нема се ничега бојати, ипак је предострожна.{S} Чули су Мађари да деспот опет с Турцима шурује, и мораду на опрезу бити, да не би деспот с Турцима на Београд наишао.{S} Мађари деспоту нису веровали.{S} Деспот је данас још савезник мађарски, сутра може бити турски, тако мисле Мађари.

Мађари пазе и на деспотовицу Јерину.{S} Деспотовица седи у дворима деспот-Стевана, то су још Мађари деспоту оставили, да га жеља мине, кад је рад Београда видити.{S} Зато може деспот кад хоће у Београд доћи, само не са јаком оружаном руком.

Јерина је тужна.{S} Тек што се у Београду после смрти деспот-Стевана настанила, а Мађари дођоше да узму град.{S} А без Београда Србија је саката.{S} Сво господство Јерине сабијено је међ зидине Стеванових дворана.{S} Све је ту туђе.

Док се деспот око Голупца бавио, Јерина са породицом у Београду је чамила.{S} Кадикад послао јој деспот потајно улака да је извести како ствари стоје.{S} Деспот откако се кренуо с Мађарима на Голубац, јошт није био у Београду.{S} Како ће му бити кад се види у Београду, у Србији стран.

Јерини је дуго време.{S} Иде у цркву, чита зборник, моли се богу, то јој је једина утеха.{S} Крик војника, глас трубе, све су то за њу туђи гласови.

Чује се топот, тутњава, звекет оружја.{S} Деспот Ђурађ долази.

Ево деспота, чује се глас.

Јерина из дворане изиђе деспоту насусрет, ту је и сва чељад.{S} Мара кнегињица, слуге.

Деспот и деспотовица шире руке, у лице се љубе, питају се за здравље.

Опет стану, па се гледају.{S} Ту је Облачина Раде и свита.{S} Присни и пријатељи поздрављају се.

Јерина води деспота у дворану као каквог госта.{S} Јест, и деспот је у Београду гост.

Облачина Раде и свита сместе се, да отпочину.{S} С тешког пута су дошли.

И деспот после кратких питања и одговора отпочинуће, па тек онда ће се са Јерином свјетовати. Велике бриге терете главу деспотову, велика боља срце му притиска.

Јерина, радознала, мира нема, рада би све одмах дознати, ал види наборано чело у деспота, прониче му у срце, зна да му почивке треба.{S} Деспот мало је сна боравио за задње време, и кад је уснуо, страшни му сни долазили, вране, како стрвину ждеру, аждаја прождире децу, како му се змије око њега заплећу.

Јерина седе до почивајућег деспота, гледи му лице, из црта му чита ужасну борбу у души, зајекне, нешто га у сну мори.

Јерина шаком глади чело деспотово, и уздисај му одла’не, канда осећа добар утвор руке, који му души терет олакшава.{S} Гледи га Јерина, какав диван делија, каква глава, какво чело, какав састав, да је сретнији рођен, па да је у Цариграду владар, с таквом мудрошћу, искуством, јунаштвом, не би Турци дуго боравили у Једрени.{S} Тако мисли деспотовица Јерина.

И деспот је окаљен војник, и у сну собом господари, сан му је пола на јави, зато уздише, стење, живот му се отима од сановни’ страшила.

Кратак сан, пробуди се деспот, отвори очи, види Јерину, мушки понос му не допушта да лежећи говори, устаде и прослови.

— Тешке сам дане провео, Јерино.{S} Јеремија издаде Голубац Турцима, Мађари потучени, но бриге им није, добили су Мачву и Београд, а ја остадо’ странац у мојој земљи.{S} Како је Голубац пао, то сам ти испоручио, то већ знаш, но сад даље да ти испричам, сједнимо.

Деспот сједне до стола, а до њега Јерина.{S} Деспот ће продужити, а деспотовица укочено гледи му у зенице, усне мало отворене, ишчекује говор, канда би реч из деспота извадила.

Деспот прича.

Деспот треба мира, од стране Мађара као и Турака.{S} Мађарима може бити зазорно што се Смедерево зида.{S} Жигмунда треба убавестити, да ће Смедерево град наперен бити против Турака, да ослаби Голубац, а султана опет да је Смедерево против Мађара.{S} Тако сад нужда налаже.{S} Треба се сад откинути од Мађара, ал’ треба им мир код Турака израдити.{S} Тако кривудајућа се стаза народ од пропасти спасу води.

Јерина све сврши са Нићифором, и врати се деспоту.

— Ја сврши’ све по реду — рече при уласку Јерина.

— Како ми је чудно сада у Београду.{S} Тако ми је дуго вријеме.{S} Радо би’ гледао ван, и кад поглед бацим тамо, морам се дјела постиђети, ал’ на ино није могло бити.{S} Ја одлазити морам, није ми до оклевања, морам се спријемати за Смедерево, и оставит’ Београд, ионако ми о’ђе земља под ногама горје.

— А мене зар с тобом вођет нећеш, — запита Јерина.

— Остај о’ђе за вријеме док ти у Смедереву дворац саградим.{S} И то неће дуго трајати, имам блага, имам људи, који ћеду аргатовати.{S} А зато треба да о’ђе останеш, да чујеш и видиш шта Мађари о’ђе раде, како мисле о Ђурђу деспоту, и о Смедереву.{S} У двору си своја госпођа, и нитко ти уближити не сме, то не да Жигмунд.{S} Ти си о’ђе мјесто мене, па мада је Београд и у мађарским рукама, опет нијесам ја о’ђе ма шта и ма тко.{S} Јошт и сад прса деспотова Угарску бране.{S} Разумијеш ли ме, Јерино.

— Разумијем, и ма како ми тешко падало, остаћу за те и за народ о’ђе.

— Моја воља твоја воља. — С тим деспот заврши главни разговор.

Што ће се сад разговарати, то су подробни описи, шта се ком десило, и како је породица живила.

После главног одмах је деспот за децу распитивао.{S} Деспоту је главно пре свега, и дечину судбу томе подвргава.

Деспот је у Београду боравио три дана, световао се [с] Облачином Радом, примао градске часнике, који су му на поклоњење дошли, питао је за здравље краља Жигмунда, и обдарив’о их богатим дарима.{S} Отпусти их, ал’ уједно препоручи им да чувају Јерину, и ђецу јој као очне зенице.

Деспот одлазити мора.

Тешко му је.{S} Прашта се са Јерином и децом.{S} У јунаку срце се стеже, а сузне очи показују му бољу душе.

Деспот са Облачином отпутова, а Јерина остаде да чами, док се у Смедереву ред учини.

Ферхад-паша је све тако удесио да по деспота све добро испадне.

Ферхад-паша како је из Голупца у Једрене стигао, одмах се султану пријавио, и о подробностима га известио.{S} Султан је са нацртајем задовољан био, и ствар је готова, тек форме ради кроз диван да прође.

Тако је то лако преко дивана прешло, нарочито што Исак-паша није био ту, дин-душман деспота, и њега је Ферхад у Голупцу обрлатио.

Кад је Јерина у Смедерево дошла, зарадоваше се свом брату.{S} Она је била девојка, кнез Ђурађ тек момчић кад су се последњи пут видили и растали, бурне су то године, које их у времену скопчавају.

Јерина је дочекана у двору што је кнежевић сазидао.{S} Ту се поздраве и изгрле, брат и сестра.{S} Суза кане из очију Јерине, на лице брата.{S} Од детића види делију пред собом.{S} Откине се од брата и пређе деспоту, који јој њежно главу прислони, и к’о у некој сањарији неколико тренутака тако онемљени стајали.{S} Богзна какве им се прилике у глави врзе, прошле и садање.{S} Разаберу се.{S} Деца облећу деспота, руке му љубе, он њи’ у чело.

Веља је радост Јерине, кад виде красне дворане.{S} Она ће у свом дому главу на одмор приклонити, на свом земљишту ће корачити.

Пртљаг је велики, покућство испуниће дворе, и јошт ће их већма украсити.{S} Украсе донећеду из Цариграда, Солуна и Дубровника.{S} Ту кад дође какав стран владар и војводе и кнезови, нек виде да Србија још није пропала, да Србин јошт није сироче, да има оца и мајку.

Ту ћеду се створити бајни перивоји, зелени китњасти гајеви, дубраве, глатко језеро, на њем ћеду попливати бели лабудови, њих ће дивна цура кнегиња Мара из своје руке ’ранити, соколовима ће се лов ловити, утве шестокриле, златних пераја птице ћеду ту лепршати.{S} Нек се зна да Србија јошт није пропала.

Јерина се станила, она је опет гостољубна домаћица, дарежљива деспотица, из њене руке сиромах милостиње ће примати, путника гладног ће наранити, жедног напојити.

Код двора ће бити урављено, набијено земљиште, наокруг шарампов, ту ћеду се левенте утркиват, копљем хитат, буздованом увис бацати.

Ту ћеду се јуначки мејдани у играма дјелити. ’Вам ће јуначан детић Бановић Секула, Сибињанин Јанко, грчка и латинска господа долазити да се огледају.{S} Облачина Раде показаће ненадмашно српско јунаштво, показаће да у Срба још није угинула лоза Краљевића Марка.{S} Ту ће показати Кајица војвода тко је први катана на свету. ’Вам ћеду долазити турски поклисари, који доносе даре деспоту и уверавају да ће га султан свом силом потпомагати, само да прекине с Мађарима.{S} Долазићеду господа од Мљетака и Дубровника да учине поклон деспоту, јер је деспот мудра глава, његов глас чувен од Ангоре и Багдада преко три морја, седам краљевина, па чак до римпапе.{S} Свако тражи његово пријатељство.{S} Римпапа би дао краљевину деспоту само да пређе у лацманство.{S} Град Смедерево још се гради и градиће се, јошт није готов, ал’ већ се вије застава Србије, цар-Душана крсташ орао.

Долазе војводе и господа, диве се Смедереву; кад на Смедерево гледају одлане им срцу, и Београда слика блеђа им постане.{S} Код тих стена, код тих кула решаваће се судба Србије.{S} Смедерево је мајке Србије мезимче.

У дворани деспота светују се деспот и војводе, велики војвода Облачина Раде, велики челник Радић, и Кајица војвода, и Ђурађ Кантакузен.

Деспот у зачељу седи, с десна и лева кнез Кантакузен и Радић, до њих Облачина и Кајица.

Деспот започе.

— Чујте, војводе, чуј и ти кнеже.{S} Ето подижемо град Смедерево.{S} Зато народ аргатовати мора, и данак плаћати.{S} Не зида се Смедерево само за ме, већ за народ.{S} И ја ћу од мог блага ту утрошити.{S} Паде Крушевац у турске руке, а на Ново Брдо Турчин једнако зија.{S} Смедерево мора бити столица моја, ал’ се тако мора зидати да га нитко узети не може.{S} Мора се брзо зидати, јер ником не треба вјеровати, Амурат се сад прави пријатељем, ал’ једнако кује окове за Србију.{S} Кратко је вријеме а нужда велика.{S} За кратко вријеме креч, пијесак и вода сама не може дати јак салијеп, да зидина очврсне.{S} Мој шурак, кнежевић Кантакузен јаје туче у салијеп, да тако камен с каменом стегне и да се сам окамени.{S} Ти, вјерни војводо Радићу, дај налог надаље од свих страна амо јаја да доносе, нек сваки ратар од својих уста откине, он јаје, ја на свако јаје динар, у зидање Смедерева.{S} Паднем ли ја, пашће и народ, падне ли народ, пашћу и ја.{S} Ја имам блага да могу живљет ’де хоћу, у Млеци, у Дубровнику, у Будиму, ал’ хоћу да живим и падам с народом.

Војвода Радић набораним челом све то слуша и рече:

— Твоја воља нужда народа, тако нек буде.

— А ти, Облачино, купи још дјетића за војску.{S} Требаће нам.{S} Турчин како се у Караманији опорави, одмах ће на Србију чељуст отворити.{S} Амурат сада мене ласка, да ме од Жигмунда откине зато да нас после завади и појединце утамани.{S} Засад смо обоје смирени, ал’ кад земан дође, опет ћемо на Турке.{S} Само да су Мађари спремнији, све би друкчије ишло, овако морамо с једне стране да их штитимо, јер само преко наше пропасти могу Турци к њима, а овамо морамо да се бранимо и мађарски’ чаркаџија, који упадају и харају.{S} Кајицо, преметни, стрмоглави све што у наше земљиште упадне, нек од тебе учи Мађар какав треба да је катана.

— Није ти бриге, господару, челенка Кајице ће се увјек напријед вити, боље славно мријети нег’ кукавички живљет.

— А ти, Ђурђу Кантакузену, који си дошао сестри и мени, и овом сиромашном народу да помогнеш, зидај даље град у твој вечити спомен и славу.{S} Ја морам одлазити, и теби повјеравам Смедерево, да саградиш онако да нам на дику служи, а за спас

Србије.{S} Одлазим у Жичу са Јерином да се поклоним олтару Спаситељевом, да нас сахрани од свака зла, да спасе Србију.{S} Оданде ћу ударити на Солун, да се састанем са грчким кнежевима и војводама, да позовем војводе да нам буду у помоћи против пексијанске вјере, да задобијем мог шурака Тому Кантакузена, и јошт којег војводу, јер ћу умножити војску, а војска треба вође, силни наши јунаци изгибоше а без вођа не може се никуд.{S} Тому познајем из љути’ бојева, у највећем покољу и нужди зна се наћи.{S} Он ће нам бити челенка до челенке.{S} Па ако бог да, посјетићу јошт и може бити моје добре Дубровчане.{S} Испричаћу им како се њихови синови, браћа јуначки владали у Новом Брду.{S} Преповиједаћу им како ћеду се и задњи потомци њих опомињати.{S} А ја ћу се њима вечитим пријатељством одазвати, а да ми јошт буду на руци против Црнојевића, који се већ у Зети готово отели.{S} То је код нас зло, што сватко хоће да кнезује, тко је год имао бабу ил’ прађеда каквог великана.{S} Алтомановићи, Краљевићи, сви босански краљићи, и сами Балшићи и сада Црнојевићи више су шкодили српском народу нег’ сами Турци.{S} Док год буде српски народ међ краљић’ма и кнезић’ма поцијепан, донде никад опоравити се неће.{S} Остане ли овако, српски народ никад у јединству осилити се неће.{S} Јошт ћу све моје силе скупити, јошт се морам, ма у свези с Мађарима, с Турцима мјерити.{S} Испадне ли ми за руком да Турчина поразим, онда ћу поразити и те ситне кнежевиће, да са њих народ не страда.{S} У отсутности мојој предајем вам сву владу, радите по мом савјету а како вас бог учи.{S} Храбрите народ да не очајава, бог праведнима и патницима помаже.

Деспот то изрече, и тим се све заврши.

Војводе иду на свој посао.{S} Поуздани људи, деспот може мирно путовати.

Неколико дана побави се деспот у Смедереву да у двору ред начини за пријем и дочек улаках и поклисарах, па се спреми на пут, и отпутује.

Ђорђе Кантакузен саградио је Смедерево тако, да се ласно узети не може.{S} Смедерево треба да служи Србији за обрану против Турака и Мађара.{S} Против Турака, јер Турци још само ту запети могу, а да не буде сав Дунав, дика српског бродовља, у турским рукама.{S} Против Мађара, јер који је зажелио Београда и Голупца, зажелеће и Србије.

Тешко беше Србији, тешко њеном владару Ђурђу Бранковићу.{S} Турци прете се Мађарима, Мађари се са Србијом бране, и док је Србије, Турци не могу у Мађарску продерати.{S} Но тешко оном, преко чији’ леђа се други туку.{S} А каква је турска силесија, а како је слаба Мађарска.{S} Један мали ударац, па потуче Жигмундову војску код Голупца.

Смедерево ће бити последњи јак ступ Србије.{S} Но Смедерево ће бити трн у оку, и код Мађара и код Турака.{S} Ако су Срби с Мађарима, Турци док је Смедерева не могу упадати у равнице Баната, пљачкати и робље одвлачити.{S} Ако су Срби са Турцима, покрај Смедерева не може се ни Београд у мађарским рукама одржати.{S} А Србија по нужди мора сад с једним сад с другим држати.

Србија је нужна Турцима за мост у Мађарску, Мађарима, пак, за обрану, а точак око којег се све окреће биће Смедерево.