| на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да н |
| арац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренераже |
| Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певај |
| земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавња |
| е стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва |
| онаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{ |
| ници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првог |
| ојсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p |
| и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника |
| жја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разгов |
| је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико |
| о нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника |
| Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се |
| иде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неко |
| вају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека |
| .{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ |
| од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана П |
| ним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово |
| ој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститељ |
| тва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да по |
| аморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и |
| че бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n |
| мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе од |
| руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округ |
| ати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше |
| томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно |
| за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онд |
| пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сирома |
| брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам |
| а зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком |
| т сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са вик |
| женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у |
| дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска м |
| проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слу |
| наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставит |
| н?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> |
| испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасм |
| нице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И оп |
| јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пр |
| свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз |
| адену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену д |
| .</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господ |
| Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао так |
| могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није сам |
| <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Бо |
| ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да |
| ном, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне |
| има српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога син |
| а могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем п |
| Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Го |
| „Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„ |
| као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води к |
| ед иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“< |
| а сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи ж |
| стави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А |
| о рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} К |
| само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа |
| будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпос |
| нко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше |
| нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p |
| стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми |
| По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву |
| на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда у |
| ој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући |
| седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцер |
| много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и м |
| а.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак |
| дима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не б |
| ита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за свак |
| вог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на |
| нима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људс |
| !“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војвод |
| неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се крета |
| Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним дели |
| д млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла |
| ђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у по |
| теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други је |
| сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хри |
| н ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} |
| да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Гол |
| ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам ј |
| ији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњи |
| рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда |
| вера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом |
| се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да до |
| , јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она |
| земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих |
| моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла |
| господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаш |
| нко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване |
| мо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> |
| е гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних обла |
| нез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо заг |
| мо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А в |
| овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казу |
| терати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се вр |
| ћу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих ју |
| мршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кне |
| рних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином дод |
| да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи |
| подар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и пра |
| p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и |
| !{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном друг |
| е, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на |
| /p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n=" |
| д оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, |
| скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с |
| е!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, ви |
| оћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, |
| моћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским дево |
| дно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад п |
| њигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти |
| тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у |
| d>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на |
| ше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Кари |
| . „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем! |
| се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} |
| орану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само гр |
| слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочек |
| збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видеће |
| те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути, |
| е руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и среб |
| твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, би |
| <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове ту |
| итон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Т |
| јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га ј |
| да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час у |
| трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као д |
| атски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској |
| се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p |
| пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљ |
| ојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана в |
| с нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите |
| /head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор р |
| и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“ |
| енце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно |
| Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске веч |
| а ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њих |
| боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |< |
| це оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, пут |
| мора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, узд |
| еко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на |
| збунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ри |
| ога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпо |
| је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и |
| чао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезар |
| на који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у |
| о свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> |
| аква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим |
| бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор |
| дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и кој |
| е можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом |
| ри ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да |
| а га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он р |
| .{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Ми |
| да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казује |
| је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа |
| ко баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни |
| е и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедн |
| свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај |
| и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само |
| и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> < |
| а, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута |
| ојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и |
| невио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим |
| да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме не |
| и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} |
| бликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је |
| есташе и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пр |
| а своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох ка |
| ра макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води |
| је да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S |
| у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој с |
| р. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашо |
| ијатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао |
| , и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви |
| би се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под с |
| а златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачн |
| тају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, чов |
| сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</ |
| је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p |
| и; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко |
| г да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има |
| си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сироти |
| од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао не |
| регоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из |
| оведаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих ј |
| и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И |
| и мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема м |
| подства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи |
| ође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и мед |
| рца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан |
| војим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p |
| уго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена |
| држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево |
| седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватиш |
| је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама |
| ино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и при |
| већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“ |
| , јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провел |
| ити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго |
| и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим за |
| и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли |
| ао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спо |
| е сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, св |
| х ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у ју |
| од у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да и |
| } Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ |
| ве што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала |
| и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним оч |
| д рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па |
| к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само н |
| ке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи |
| м како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на ц |
| к не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дам |
| што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> |
| ошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сет |
| доме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољу |
| мерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна в |
| чера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође |
| , и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мач |
| м полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу з |
| орена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми |
| напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} |
| рочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, |
| „Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говор |
| да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће о |
| да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учи |
| ена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем |
| ста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју за |
| хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је |
| дничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и др |
| кните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да с |
| ам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чува |
| n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном р |
| еном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког с |
| Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, |
| ади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и |
| очитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, |
| нце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од |
| ; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне |
| лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{ |
| подин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побра |
| .{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи |
| , да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе |
| ћи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се ско |
| одина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну |
| а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш ср |
| ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покаја |
| “ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не |
| ом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи |
| ез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то каз |
| ликом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, кој |
| коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и п |
| сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица би |
| се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> < |
| ion" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор ди |
| жа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дох |
| нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и |
| лом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А до |
| у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Сабо |
| пи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и |
| тила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збо |
| чаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово |
| кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да |
| /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледа |
| а се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, |
| а брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Рист |
| ти у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих д |
| } Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да те |
| ванима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу св |
| сле говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трп |
| х столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> |
| ... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ П |
| родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривој |
| једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мо |
| ме Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у д |
| м стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаш |
| властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хва |
| меним плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор |
| <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише г |
| Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје ч |
| да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која |
| логлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, зас |
| на два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, п |
| ласјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова |
| е!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине |
| лице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да |
| на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свим |
| за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем |
| теле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И во |
| оспођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, пр |
| есте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па |
| њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића њ |
| рити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне |
| ди да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлос |
| ва војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то и |
| оба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно |
| ар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и за |
| аш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p |
| истивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се |
| неза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви |
| , господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доис |
| сли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити |
| својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бир |
| ива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гла |
| ad>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густ |
| Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на стран |
| чи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други |
| а се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и п |
| рости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} |
| ређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пеха |
| есном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и |
| ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристи |
| је матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми тв |
| лем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исп |
| те ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} |
| нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиром |
| мориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, п |
| очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до теб |
| а свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на запа |
| ходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада за |
| чано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и б |
| пођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођ |
| а.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према |
| од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних п |
| славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода |
| клињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако |
| вала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ћ |
| и ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе |
| на!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега |
| три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славн |
| нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како |
| сову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори |
| ојводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мој |
| колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ п |
| з једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гла |
| рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима |
| сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, |
| и с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерус |
| ине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по к |
| тили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу |
| прече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то о |
| шу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговор |
| бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш |
| рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним поглед |
| свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех |
| , коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска миши |
| то, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти |
| евић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, |
| е може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господ |
| аки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други љу |
| „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда о |
| ном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казат |
| т?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето |
| ба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p> |
| рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него с |
| је!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате |
| н, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Троја |
| т пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело |
| ало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту вој |
| не терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, |
| ла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који |
| ликим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у |
| ејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и а |
| аном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пусти |
| и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани |
| ивео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на среди |
| уд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен. |
| душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 |
| прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царев |
| а кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно |
| да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И ј |
| земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не |
| свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додиј |
| и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га п |
| го да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предск |
| арем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза с |
| лика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> |
| ко сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода |
| пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их мол |
| е око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке. |
| војим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике мог |
| а Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} М |
| што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе |
| ете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који |
| бедне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврну |
| довдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војск |
| вореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским св |
| се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и чес |
| служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хри |
| ним Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По |
| зу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта |
| и Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето |
| дајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци к |
| </p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље |
| да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим |
| поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи |
| нова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова н |
| мо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Ср |
| нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем |
| лици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кн |
| ати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од |
| </p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али |
| ане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чуди |
| и помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и мана |
| , има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњаци |
| овора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А |
| сподин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу |
| се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Ази |
| Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину |
| ждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господи |
| p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па |
| е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би поги |
| ода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети |
| у; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај |
| ким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи |
| бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке |
| да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, |
| војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се ве |
| у</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, в |
| " /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{ |
| е би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да |
| ом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p |
| руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом г |
| етно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније ј |
| зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из |
| них цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, мо |
| а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не с |
| као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се у |
| оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витом |
| војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог покл |
| да српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, ка |
| ну боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Гос |
| очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> |
| „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се |
| до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесит |
| ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо? |
| нда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече |
| .{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, до |
| гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко |
| ехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казн |
| морим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да ос |
| нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује |
| е, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај |
| и одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз |
| нике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а |
| ма лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој |
| му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вра |
| свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; |
| мет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да пос |
| рдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ћ |
| т: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n=" |
| ено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме ша |
| па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој |
| борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивос |
| молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска ко |
| ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потр |
| ез тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све в |
| оведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више каз |
| е што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Вид |
| а мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не мо |
| Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по не |
| ме Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> |
| редаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима по |
| ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем |
| венца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо |
| за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој |
| јте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, |
| } Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој |
| кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац |
| и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни |
| вде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и |
| S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да |
| , господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да ид |
| један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу |
| ојвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо ко |
| аху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово |
| едња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом глав |
| ега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје љу |
| е, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакал |
| неза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, ста |
| ењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у |
| рби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, д |
| кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о пер |
| аједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се |
| јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и |
| ко се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погин |
| о хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно |
| без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може б |
| изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" |
| елики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране моз |
| } Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли обле |
| да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја н |
| е мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити |
| p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и бе |
| , овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У |
| ивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, ко |
| .</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запи |
| ости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога |
| мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како |
| ало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заје |
| ти не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим |
| га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, е |
| риво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, он |
| њи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини |
| не на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, |
| ву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки |
| уку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред |
| то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, |
| на прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Х |
| лушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{ |
| ерних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, ил |
| еда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико ниј |
| рно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе в |
| а би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје |
| ком господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да ње |
| то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац |
| јвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а др |
| мо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар н |
| ивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по ви |
| дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те |
| те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</ |
| ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам |
| вајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и |
| /p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према ме |
| шем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, гото |
| мо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по ре |
| и од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Госп |
| толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти ка |
| ну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вра |
| ти,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, |
| ловином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ |
| којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душан |
| нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ |
| тан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом бога |
| ља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси! |
| те око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним п |
| његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што с |
| ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов ш |
| олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витоми |
| ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали |
| ио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће |
| {S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у н |
| ишта не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликт |
| а, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви н |
| одо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте |
| >Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби г |
| двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за |
| се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p |
| че војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и с |
| кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отид |
| м те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може |
| мо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од С |
| Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве |
| слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те |
| ба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је ле |
| од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваши |
| иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у |
| у простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на |
| већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва по |
| м рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да |
| спођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, г |
| во ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} |
| о као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару д |
| мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од |
| н ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђ |
| ђа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> |
| мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се н |
| сна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледа |
| писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по |
| ји би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мисл |
| о цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{ |
| као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако |
| а ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез |
| да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањ |
| ање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и |
| а довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посмат |
| n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај |
| оји Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храб |
| ору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених |
| конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p |
| чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ н |
| <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је |
| Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лак |
| тињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и о |
| ; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда о |
| прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> |
| овит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао би |
| мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с |
| згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се по |
| , „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас |
| о, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан |
| ет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се |
| а.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихо |
| нило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да плем |
| иру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манас |
| ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоћ |
| ј клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикив |
| мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S |
| {S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="16 |
| ава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још те |
| лике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки |
| њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог пок |
| и, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није |
| ки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана пре |
| чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете |
| .</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се |
| актаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека т |
| о је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! |
| сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако |
| е умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једн |
| ђала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрш |
| води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла ошт |
| ластелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да по |
| лободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе |
| ма дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Г |
| буњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p> |
| в се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један |
| рови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе |
| дајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаж |
| S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нек |
| је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, |
| , господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласн |
| ама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са вис |
| к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и |
| да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, |
| едан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што с |
| вој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, |
| не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S |
| о добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без т |
| војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под |
| и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} |
| него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малваси |
| данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попо |
| ок се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштује |
| боравити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које |
| око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око |
| ије је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јаб |
| а не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихови |
| е слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвор |
| р на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих |
| не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако м |
| ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, |
| чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао с |
| мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету М |
| носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, |
| ило, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, |
| би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову |
| им људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапе |
| е!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Манд |
| дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто ср |
| ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да |
| е најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <p |
| Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} З |
| та ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кн |
| момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним по |
| није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не |
| се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио |
| /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена о |
| ке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p |
| ља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошк |
| њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио |
| ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде л |
| ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косов |
| инемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на наш |
| рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и ј |
| више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама св |
| о да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по ми |
| од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав |
| ице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по јед |
| ехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста |
| уђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову |
| о му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево са |
| S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда |
| оз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на лев |
| х подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се |
| ем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, |
| доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на |
| осово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <p |
| ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну |
| кчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је |
| а стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити |
| атеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S |
| да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а |
| и из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показа |
| вој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петл |
| помен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и вл |
| оје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вр |
| и за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па с |
| господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те |
| не и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мрамор |
| Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари к |
| сподара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, |
| ну некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део те |
| јих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају неви |
| струког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним р |
| b n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу |
| гласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за д |
| а му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо |
| ше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту |
| њем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„ |
| !“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онд |
| и перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прел |
| јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колик |
| и, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече с |
| попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старо |
| p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који ми |
| де криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома |
| друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} За |
| какања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, сл |
| у никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ев |
| чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме |
| на млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви |
| рода ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба д |
| S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па |
| ајпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{ |
| од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо |
| ича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њи |
| е стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што н |
| S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристив |
| би како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господи |
| , а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} |
| о народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђа |
| а знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна ж |
| .{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кн |
| омке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, о |
| ј.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај у |
| тављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе |
| д год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, |
| аносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној |
| божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи |
| а западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиво |
| збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кне |
| ан пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, |
| да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па |
| гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе |
| тама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одгово |
| војим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом зале |
| ви и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и к |
| звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војс |
| де од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да ле |
| нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови |
| а њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држа |
| рећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина тво |
| {S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркв |
| > <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; мож |
| „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витом |
| ад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима |
| ала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бит |
| адава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што ј |
| ој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, |
| одећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема в |
| му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је с |
| е овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тр |
| ки.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да С |
| при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права б |
| да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће р |
| али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се и |
| .{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај г |
| а и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта в |
| ви.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабу |
| голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голуби |
| тон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно р |
| Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сис |
| његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе |
| а хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани г |
| ени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!.. |
| клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето |
| тити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби н |
| у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву |
| дован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући доје |
| им мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, |
| .!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па пол |
| дован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на л |
| купише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав иск |
| а, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не о |
| првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви |
| ну права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, |
| оплог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику |
| је!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те |
| Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дв |
| ан!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли |
| авице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који |
| живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи |
| л’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и г |
| на из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.< |
| чима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пу |
| да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на К |
| ети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овц |
| /p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатор |
| , „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> н |
| у, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај |
| кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да |
| леда, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говор |
| одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о крив |
| нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по зако |
| " /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак |
| Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да |
| аш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његов |
| и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S |
| двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брат |
| ће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам |
| се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викн |
| молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар в |
| ему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S |
| оже бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што |
| ни Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле ср |
| оспођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Ш |
| баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то пер |
| „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се д |
| ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Б |
| м.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њем |
| ва гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по је |
| апитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина та |
| постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним рана |
| да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу |
| е него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јун |
| >„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о в |
| <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подиго |
| у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор |
| о бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином |
| некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше |
| кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће |
| с запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет с |
| раћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац |
| иле подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> < |
| лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор |
| ог лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајућ |
| е скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје |
| ревалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Го |
| n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Ов |
| се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па поди |
| амо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда и |
| подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} |
| еко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запреп |
| .</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве ј |
| искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена |
| застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанско |
| шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу |
| рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потр |
| ла народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово д |
| турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с |
| а!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише ј |
| ером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом |
| а воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па |
| леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ |
| ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опа |
| добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрем |
| право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вра |
| у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим |
| p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није |
| би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, с |
| Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на |
| још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по |
| стану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада св |
| Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли |
| ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> |
| Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвене |
| невом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевач |
| бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за поги |
| анемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено види |
| подару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чу |
| а, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза па |
| еду непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је |
| а, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к |
| они сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти |
| слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му |
| оба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но |
| е његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној ли |
| кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да |
| јска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и |
| вљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да |
| ?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе п |
| и смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на во |
| наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то |
| ише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> < |
| , а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружј |
| дну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ |
| астела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по сабо |
| реће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, је |
| дару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрост |
| јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диж |
| а буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Мо |
| јске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="1 |
| оља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова |
| ртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд ст |
| е он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш |
| за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни пол |
| з нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо |
| а нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па ми |
| у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и друг |
| нем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како |
| ох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на н |
| вог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко |
| екакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не |
| а мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} |
| његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно |
| во?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћ |
| ислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Н |
| кчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чуд |
| те песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка ра |
| нез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе п |
| сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кн |
| и искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори во |
| О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у н |
| још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворско |
| одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше р |
| це иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, ј |
| лих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на |
| } Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ |
| мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то |
| едњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S |
| кан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, к |
| се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па |
| сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући п |
| аиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да |
| а Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ен |
| је људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.< |
| Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме |
| ерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто |
| наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{ |
| ву красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликта |
| де с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> < |
| ена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез вик |
| радоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} |
| се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор н |
| понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Ми |
| „Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га |
| рачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p |
| е <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим |
| едало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је ок |
| ана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули с |
| о по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црн |
| слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца ш |
| ок лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и теш |
| ривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше де |
| 2" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па |
| а од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{ |
| на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два кр |
| оју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун |
| јем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице о |
| огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазн |
| у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита ж |
| у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда |
| о!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђ |
| не образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госп |
| Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаган |
| .{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискос |
| з се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; ди |
| ти у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју ј |
| итеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухо |
| овека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем |
| ња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим |
| анџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колај |
| а враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, |
| , најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јова |
| ам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао |
| /p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Вито |
| .</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се см |
| до и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја с |
| Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни |
| сао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без пар |
| ино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи о |
| ринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају |
| ека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к с |
| воме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнуто |
| ведио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад в |
| коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим крок |
| прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима |
| } То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у окви |
| урци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не з |
| конама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у |
| да и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с |
| леним грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старо |
| е.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>С |
| ао узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, |
| одина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути к |
| јеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како |
| тар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, ви |
| ањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неко |
| а Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговар |
| </p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, дру |
| и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу насло |
| од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, н |
| же.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у |
| з срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орлови |
| па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођос |
| има, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикива |
| ајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око ње |
| војим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око ње |
| одаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружај |
| једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="cha |
| ви се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији |
| идело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игума |
| еликој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на |
| рски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристив |
| дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у гро |
| кама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у |
| и кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађош |
| далену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом ут |
| стави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи |
| аше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе. |
| дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двоји |
| ћаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, се |
| з мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још |
| образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако |
| >Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб |
| “</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се |
| споведамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да по |
| кочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше много |
| колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него пос |
| очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је дру |
| вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ног |
| један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече |
| бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} О |
| свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је уг |
| јводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу |
| баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехују |
| </p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да |
| ше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте уп |
| склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте вош |
| велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше среб |
| рете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом |
| не и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопи |
| ства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре кр |
| тари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и сну |
| е и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; |
| и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска прол |
| свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око ње |
| аповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а |
| слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако |
| па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99 |
| ву пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, |
| е то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристив |
| нез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} |
| у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у |
| јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе свој |
| а њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> освр |
| исоко копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чох |
| ју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војвод |
| ђе к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор |
| ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај п |
| стели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно р |
| ке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе у |
| ји ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> < |
| алека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n |
| ожицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака |
| >Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом х |
| че властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим муда |
| а да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, |
| лику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Д |
| рећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — |
| јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва |
| нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као |
| аше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухот |
| ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно |
| да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на |
| ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња |
| сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао посла |
| !{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема |
| " /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — пре |
| } Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи врат |
| аска нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више |
| емо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руц |
| ли, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на |
| места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да |
| стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вука |
| едати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма |
| Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који зна |
| ивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, |
| добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара на |
| злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога |
| “ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} З |
| што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не мог |
| а — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час и |
| да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам отк |
| закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско |
| уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се |
| убора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад г |
| млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два |
| ој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице |
| е можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!? |
| n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рук |
| кргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. |
| ш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све ш |
| ручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим д |
| S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде ка |
| хове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не ви |
| S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хва |
| би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бес |
| е, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше м |
| та овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко |
| а држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда |
| нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се д |
| пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кук |
| зивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређива |
| омисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се |
| а; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом |
| и Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половино |
| клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, |
| о претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се |
| који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхта |
| ио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господ |
| аш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама п |
| оја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, |
| господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива в |
| S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будала |
| рупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образ |
| у несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо |
| је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде |
| те ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо тур |
| ром Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца |
| литве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Он |
| рим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Бо |
| Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки |
| па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти сл |
| данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И поч |
| и својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S |
| <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{ |
| арца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко |
| ко нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли шт |
| окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србади |
| ду кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из |
| не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Пол |
| у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на лево |
| икад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега ш |
| м, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успава |
| разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, |
| разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, мо |
| причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дом |
| ислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одм |
| ах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, |
| и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велик |
| под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа |
| те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне! |
| Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде |
| и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би |
| нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на |
| е, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није |
| браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног у |
| } И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чин |
| !“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу |
| шта од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод пр |
| горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу |
| роцени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се |
| удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала н |
| р доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војвод |
| дан витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако ј |
| е оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад јо |
| тка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам г |
| кчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље о |
| Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке |
| пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади из |
| е војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу к |
| је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем с |
| те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људ |
| оривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да |
| две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами |
| е, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и до |
| ли сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога |
| Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо |
| би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући |
| шају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, пота |
| авља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, |
| ав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би |
| а старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао |
| ча с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горко |
| кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орло |
| > <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се у |
| е поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног |
| ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с в |
| а његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрм |
| ла и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни о |
| Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао |
| ан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави. |
| некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извија |
| ш онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја |
| ла, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак |
| стио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на ко |
| Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} |
| би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме |
| дним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао ј |
| мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зи |
| Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим |
| постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад |
| изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на к |
| а нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би |
| а, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; н |
| и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док г |
| ао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ ко |
| о, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одм |
| гда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али |
| а двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поуз |
| донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо |
| ог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> < |
| и кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: |
| „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог п |
| и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам са |
| сци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела |
| да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук њего |
| Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како |
| поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, |
| твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кме |
| за Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а б |
| главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада в |
| не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“< |
| дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунил |
| е поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лагани |
| но погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда |
| куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом прену |
| ваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ о |
| овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем |
| , дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога |
| деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад б |
| гледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема |
| исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу |
| једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби |
| ђену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између с |
| к турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и п |
| песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога |
| који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим |
| ју измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али такв |
| вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да на |
| } Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царски |
| у далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, не |
| ругога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а бић |
| пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаник |
| Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Гос |
| ј и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чет |
| благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да |
| опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је з |
| до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На о |
| диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, |
| поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јун |
| изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, по |
| рвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет г |
| јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела |
| м је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се |
| з колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немањ |
| која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настав |
| да преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су м |
| ном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од д |
| д ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиља |
| насто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још п |
| у, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез |
| > <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, пан |
| 1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У |
| у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Стар |
| ма овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се власт |
| једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„ |
| о није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина при |
| ног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на |
| — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску |
| да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане |
| м од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас |
| ади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пут |
| клони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње |
| а царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мисл |
| ано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S |
| омагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше |
| д год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погин |
| них Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке |
| у су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> ст |
| дити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи! |
| инама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од |
| е лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на св |
| врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је |
| /p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а в |
| ди кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било те |
| е пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се в |
| Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим |
| ру славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <p |
| даше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по кла |
| урци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговар |
| ваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена |
| су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога зна |
| крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да у |
| рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу |
| <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пеши |
| има, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у |
| и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кр |
| вић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота |
| под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <di |
| буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпо |
| р, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да |
| ести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт |
| ловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто |
| а и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гоми |
| часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, |
| еби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други једа |
| кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је и |
| ане незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало |
| у себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери |
| има, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине го |
| е у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људ |
| по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не мог |
| али да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако р |
| n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад, |
| <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Вој |
| твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака |
| на пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се |
| ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога м |
| !“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико |
| стопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и м |
| адан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази |
| но изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац под |
| зу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сун |
| еба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њ |
| љно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.< |
| а ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори ти |
| ане, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужн |
| ој месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И д |
| д њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије |
| ити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесно |
| P18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се |
| а пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде прв |
| трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе г |
| estone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војв |
| тигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Ради |
| у. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет п |
| дније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стран |
| књаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином |
| есрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањ |
| би.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али |
| м лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао једа |
| сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" |
| з Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало пози |
| ару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, |
| је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба |
| е одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p |
| адији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим |
| амо ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине |
| се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што |
| је оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за о |
| в своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитом |
| егову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме |
| о од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, к |
| крепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први |
| ра.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не |
| ему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридес |
| шко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како г |
| ке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="1 |
| да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је |
| омир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче |
| ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, |
| о, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и н |
| е властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само |
| {S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван мога |
| 0_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војво |
| ћи зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији |
| а, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Из |
| раз.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завад |
| Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>П |
| алога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупам |
| тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“< |
| е и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш по |
| l:id="SRP18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова |
| :id="SRP18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше н |
| и к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од |
| .{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколи |
| рској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметл |
| на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је |
| ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу су |
| ог детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верн |
| е три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје п |
| ман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, |
| кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну |
| у.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да мак |
| уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљ |
| иноћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје |
| им, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишиц |
| велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око |
| I</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је |
| о да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, н |
| брих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини |
| е, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војс |
| ђе!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махн |
| о за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из м |
| Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; |
| ,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косов |
| неза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бле |
| меног и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на |
| јим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек д |
| >Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступо |
| P18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом свој |
| е приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак |
| т: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут |
| је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог |
| <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зу |
| о се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко |
| али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао при |
| о није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око |
| шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане с |
| равом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се |
| вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S |
| ти свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кн |
| беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео |
| на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији |
| а, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда |
| господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једна |
| па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место! |
| ка, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва стар |
| кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како д |
| о је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не см |
| високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ |
| далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуз |
| е главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и |
| Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да д |
| него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у |
| е мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му тол |
| оји се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с |
| видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пел |
| свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошл |
| тати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре |
| му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су по |
| у, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта |
| вету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово! |
| , у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само |
| сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко ср |
| нина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опоја |
| вицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на |
| , и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш виде |
| есно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио |
| 3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле |
| бе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да о |
| } Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца к |
| !{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И он |
| добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук? |
| деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије в |
| дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека |
| ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи |
| а ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће к |
| а им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога |
| о јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког и |
| Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком |
| {S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше |
| гога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и ниј |
| нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, |
| б нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, |
| њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Гр |
| више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња време |
| емена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубо |
| заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{ |
| е већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожн |
| праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове пр |
| анског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, по |
| а је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима так |
| унаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи |
| ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај |
| дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не д |
| едан?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ |
| мо зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло |
| ате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стиго |
| о гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви к |
| Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, |
| ко је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</ |
| , колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне |
| га домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристиво |
| n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних |
| ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, свак |
| молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за с |
| сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога час |
| рну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити |
| е ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење. |
| м“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни |
| рим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите |
| поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, |
| с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном |
| ром отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, отку |
| и с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старе |
| на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, |
| ! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и д |
| а, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им |
| е, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар |
| Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је |
| а, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко при |
| смо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по н |
| на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с на |
| зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да |
| ли ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли |
| ајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Госпо |
| ојом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и |
| p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш |
| у сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако |
| лава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека |
| ј.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“ |
| а ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан и |
| оја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим |
| е вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера |
| протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови |
| славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај |
| по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамит |
| ска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учин |
| > <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјаш |
| од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, п |
| даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога |
| ачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је |
| учити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристиво |
| кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова ка |
| .{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах |
| „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да в |
| нез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама с |
| .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n=" |
| ма нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих |
| е смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека са |
| него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да н |
| ђе ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш |
| приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, |
| ени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од н |
| је моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, с |
| езана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превал |
| уке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за К |
| а га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице |
| славне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шато |
| е им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто |
| бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже, |
| и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију ул |
| о тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док и |
| твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених |
| моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих |
| ти!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из гус |
| лио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p |
| да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас |
| на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она |
| о!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S |
| људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, д |
| ј двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вука |
| миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез |
| ић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јун |
| с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p |
| е!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док |
| да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њ |
| еже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се е |
| <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака! |
| и још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се |
| и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив врат |
| ући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који |
| и, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p |
| ри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, |
| тану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли! |
| спода из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо |
| уг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну |
| да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с |
| S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте све |
| мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час с |
| адосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој с |
| ту своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече м |
| ећ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.< |
| нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на по |
| а; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голуба |
| ма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
| паситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким |
| Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими |
| Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете |
| и прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према о |
| ијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{ |
| ко војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора пола |
| ести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним |
| > <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните п |
| а својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „ |
| н крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један д |
| свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници |
| се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, в |
| рем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за |
| огу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и |
| света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одг |
| а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољ |
| часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стар |
| иње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу с |
| /p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Го |
| а војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом |
| </p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом |
| па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригн |
| ве турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњ |
| у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог вој |
| а маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо нас |
| ужила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих |
| вости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густо |
| љанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, к |
| ој скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима |
| } Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо м |
| а се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да |
| га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и |
| аше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним св |
| рену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ с |
| и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да с |
| емо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад не |
| страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} |
| кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара г |
| го само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да |
| ири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гро |
| не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци ч |
| војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану рук |
| у под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> |
| ва велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За |
| у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби г |
| леда се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу |
| својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За |
| ени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости! |
| диље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу ј |
| <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се |
| рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... |
| рани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> < |
| „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p |
| у господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац м |
| оје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„ |
| рикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти б |
| , Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидн |
| вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, |
| Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица |
| у над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су пра |
| а и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} |
| а цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и |
| крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвод |
| А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Гр |
| , тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па |
| ојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да св |
| грли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите |
| ћност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Г |
| ли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у |
| мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју к |
| прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити |
| у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте пон |
| м да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала |
| а, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде |
| видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прели |
| да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и |
| ена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> |
| наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да да |
| нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} |
| еленке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и б |
| ли не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, |
| сли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, п |
| било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ п |
| већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот |
| је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у че |
| овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко сам |
| пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прек |
| неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда |
| ез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи |
| , мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није |
| и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад |
| Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу |
| ретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих |
| љајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу М |
| ве што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и |
| ло и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека |
| ојску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p |
| ке руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, |
| иње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три |
| освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на свако |
| како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су |
| „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час |
| даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од |
| се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и бу |
| ике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ су |
| а моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Ста |
| а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опр |
| ске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио |
| видно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„ |
| ожје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на в |
| ићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за К |
| да је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим |
| на што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се оп |
| ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јес |
| н кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследник |
| шта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p |
| е уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> |
| т, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме нат |
| а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове |
| оје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из јед |
| им јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихват |
| о писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „как |
| етров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кн |
| е за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ ш |
| платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо |
| и би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не! |
| а твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заст |
| н старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверниц |
| ету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, |
| нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име је |
| утрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одв |
| осподин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи п |
| , подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господа |
| p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на |
| из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је |
| репис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књи |
| ко, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ вик |
| с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари |
| ецо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ за |
| оду, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Уз |
| е као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом госпо |
| за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, он |
| раћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, пос |
| бовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у пл |
| ез вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и мла |
| стирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијо |
| сниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо св |
| и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и н |
| ега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, п |
| коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са среб |
| з капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса |
| о о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету |
| винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засени |
| ић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Пон |
| } Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не |
| римити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њи |
| це допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет |
| е јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман |
| је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначн |
| одједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув г |
| ркињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да ј |
| тарога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да ца |
| ди бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са висо |
| зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Ор |
| оривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи |
| е деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако |
| има како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је јо |
| паситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту г |
| ас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треб |
| бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“ |
| рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а |
| побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади вла |
| шкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, к |
| по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава |
| и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог |
| ц своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по |
| ге и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре ов |
| p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти сагради |
| си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душа |
| се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени в |
| ши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој |
| ју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца и |
| ди!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У |
| или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но |
| како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава |
| помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за |
| војим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у |
| с двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћет |
| тар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помоли |
| не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав пр |
| и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле |
| јите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта да |
| ваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „ |
| ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не п |
| Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„П |
| ча и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони |
| Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја т |
| Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, шт |
| дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кро |
| тски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :< |
| нуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шл |
| непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника |
| зимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. |
| а кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Кос |
| вориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не |
| S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, мол |
| а часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене |
| <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и ор |
| рајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута |
| нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и ов |
| ивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, пр |
| е скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Н |
| војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да са |
| игурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, крен |
| а му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те до |
| че им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Град |
| н и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као |
| , <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавин |
| рности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и |
| а небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовск |
| и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; |
| ластела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув |
| едам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> |
| ам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти |
| ко створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањ |
| ецо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда |
| срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, пом |
| не приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и пок |
| ко њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто оде |
| е господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} |
| обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда |
| олбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а |
| рвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помиње |
| огоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и |
| ?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто д |
| знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би |
| ово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихо |
| А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича година |
| бромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад н |
| ко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва |
| те баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте |
| амо још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и мн |
| залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе |
| ље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S |
| људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те |
| је те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутр |
| е своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мрт |
| њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многи |
| АДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА |
| тупаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> |
| тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ пр |
| ако су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у на |
| гледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше |
| што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање |
| асије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и от |
| > <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" |
| о!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез ба |
| ли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мрам |
| е оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би |
| тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се |
| иђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к и |
| ха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p |
| роведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге |
| о сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p |
| сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косо |
| бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо вој |
| ли неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујт |
| „Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог |
| еба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чува |
| осподар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез |
| колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост з |
| е, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки прима |
| одо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муца |
| адава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу |
| х господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама |
| ица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљ |
| {S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што из |
| би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помо |
| г коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него ш |
| ји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србади |
| и сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном |
| ало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним глас |
| , само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарј |
| а, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима |
| рога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо |
| на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, |
| им погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње |
| ост, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност |
| у!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он н |
| 20" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, |
| истифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{ |
| ебаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добр |
| ојске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска ис |
| тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори |
| од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{ |
| окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} |
| над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи рук |
| е своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та до |
| њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стрес |
| та измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне п |
| Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим т |
| јсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почн |
| ви свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него |
| на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) |
| а доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S |
| у, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му сле |
| итати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога |
| гу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво че |
| ц му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одг |
| ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његов |
| хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли ј |
| коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то свр |
| “...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="13 |
| подару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сам |
| а притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му гр |
| се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Го |
| сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војс |
| цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га нос |
| а заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вунен |
| судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саста |
| вице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкрг |
| S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се |
| } Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту прав |
| а луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало м |
| м кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у вел |
| .</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник о |
| о неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, ч |
| е, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се |
| лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, оста |
| ло од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доист |
| ло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и |
| одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кне |
| и кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненад |
| очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије |
| јана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не м |
| > <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко |
| нук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом |
| ку нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем |
| али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску наш |
| кве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, н |
| добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома о |
| ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све те |
| и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада |
| и не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,< |
| > <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И |
| тивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гл |
| читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p |
| дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> |
| аше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у рук |
| границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако |
| S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама своји |
| ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости свој |
| /p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, оч |
| „Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пу |
| > <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па |
| уца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га вид |
| Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква |
| n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p |
| потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од |
| права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију маче |
| ћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори |
| ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слу |
| <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти ј |
| ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад в |
| них жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја |
| шкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако |
| оре?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћем |
| ву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, д |
| добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. |
| Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од |
| S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је раз |
| ој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није пр |
| </p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и |
| да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и об |
| p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али м |
| е мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше |
| рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају млад |
| арца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градо |
| о тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p> |
| p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и |
| жи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора |
| оју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе |
| мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито |
| стела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдег |
| а свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</ |
| лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мрта |
| му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: |
| хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда |
| Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, |
| .2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а са |
| ицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у |
| икако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, д |
| један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чује |
| /p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па г |
| ма, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој. |
| а послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита |
| елики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вел |
| рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се пе |
| рисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану |
| што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони |
| тари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенк |
| за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по в |
| грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румен |
| ди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје реч |
| > <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одбле |
| да напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града |
| пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два ко |
| , па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао м |
| ји се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнег |
| су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} |
| дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није п |
| сплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запом |
| ницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с л |
| аслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и |
| о, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{ |
| ега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере д |
| свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе |
| то не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.. |
| нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га к |
| а — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једн |
| благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ њег |
| хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кај |
| гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p |
| под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који ос |
| људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска кр |
| знад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима |
| ву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротво |
| ио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, |
| арица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кне |
| пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и к |
| егову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући ми |
| ..{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да т |
| днику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па |
| знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма |
| ру, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Ја |
| ећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез |
| м поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су слав |
| и сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у ли |
| твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне |
| соком Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне ст |
| ко вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме |
| ратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, |
| <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и |
| . подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јовано |
| , не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави |
| ћу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима мило |
| ашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена |
| асја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким |
| двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, |
| у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме п |
| застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} За |
| који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, кој |
| зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим п |
| ве, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високо |
| ај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{ |
| ку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан |
| а од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марк |
| Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке |
| натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, |
| да Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио м |
| е вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онд |
| ком тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те |
| још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“< |
| } Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је годин |
| војим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од |
| крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некакво |
| својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црн |
| им брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се би |
| им их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни |
| мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да |
| с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу |
| мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} |
| е да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Н |
| ир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече с |
| ерника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шарен |
| ни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{ |
| па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога поб |
| НА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>С |
| и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Не |
| одина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешт |
| да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, |
| и луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зн |
| рце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ |
| њу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћа |
| крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Јо |
| убе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра |
| е ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки св |
| ојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристив |
| у дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју |
| еља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у ист |
| <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> < |
| то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех оч |
| Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш ј |
| на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш с |
| чима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи |
| свим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Г |
| неже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си |
| на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, јо |
| то је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да з |
| е требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онд |
| е, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај в |
| /p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, |
| зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора д |
| ну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да |
| и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој |
| ре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и н |
| вије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се |
| де сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с п |
| , једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца |
| , и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода |
| на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац јед |
| , кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чед |
| тујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> |
| лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатор |
| уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео д |
| на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, |
| смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну пе |
| клети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић |
| је па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника |
| енемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дођ |
| ора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи |
| а.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А в |
| соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш |
| амо дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији |
| е да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени |
| ори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет нека |
| , молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, |
| а да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство он |
| који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што с |
| мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веро |
| ачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећ |
| ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нам |
| од закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића |
| здано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, к |
| војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађи |
| ше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који |
| два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања |
| вља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратил |
| а коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помило |
| мо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али |
| у своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а н |
| } Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргу |
| и већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од с |
| ај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добр |
| рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Р |
| ="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека |
| а ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стоти |
| надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо |
| гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала |
| нда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ об |
| кренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на |
| у је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кр |
| телинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може т |
| клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p |
| м књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати са |
| а у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</ |
| {S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде |
| неза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се |
| се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој |
| ј се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах |
| као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полете |
| ости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека |
| а Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела. |
| ло до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, |
| лобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управља |
| , и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Ок |
| ња петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S |
| и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез д |
| !“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви заг |
| и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столо |
| је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти |
| и добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопит |
| , чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Г |
| р и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p |
| а шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре |
| као, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће |
| српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако н |
| севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом р |
| мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p |
| и.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које |
| и у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ пита |
| оку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мо |
| Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?.. |
| <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне п |
| оји зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита |
| ; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, к |
| ест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју |
| у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div typ |
| за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово п |
| уни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад |
| ла је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који ј |
| о само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих |
| ик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуш |
| и тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="1 |
| n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“< |
| е,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, н |
| плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницам |
| а носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> |
| „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, о |
| да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још и |
| да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ |
| и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико зво |
| них девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топл |
| ову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече |
| оду Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Кос |
| лпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним |
| жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог |
| .</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора |
| стивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држа |
| ло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је некол |
| тарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Г |
| р је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и дец |
| ти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у |
| ритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба к |
| ости.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} |
| ко ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селим |
| ан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и |
| Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи |
| тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршта |
| у Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са С |
| ред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше пред |
| ти у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, |
| „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</ |
| вицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
| ања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво по |
| га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али про |
| истиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нага |
| е будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да од |
| х у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кн |
| у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта |
| ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода |
| неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друг |
| пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога! |
| слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поц |
| аху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Кру |
| Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} С |
| и с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пус |
| ко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада |
| ка кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слуша |
| ка и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор |
| с, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити в |
| же духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким свој |
| а Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез |
| итах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је дан |
| у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p> |
| ивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико трену |
| послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!. |
| “ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> < |
| го дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше как |
| ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем н |
| проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, |
| и а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде |
| .{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам ис |
| ога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо |
| овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без |
| луга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све |
| и име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изре |
| јводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводин |
| ти.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти |
| краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да на |
| вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним ј |
| адију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех |
| онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, |
| ојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава м |
| у се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се |
| нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана |
| се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде од |
| , као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар |
| даху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па |
| ри кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још |
| браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако |
| ју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда |
| ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и |
| ка сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни сл |
| на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> |
| рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан |
| ци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучил |
| .</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стра |
| <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Ј |
| “</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме |
| Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти б |
| обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201 |
| ишћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно к |
| би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пр |
| њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без ва |
| ћа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између д |
| те ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу |
| и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице. |
| {S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђе |
| м дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с |
| нцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи п |
| ивоту!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се |
| владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој |
| ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак |
| се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, ма |
| мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежеви |
| ма, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике |
| S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не разме |
| ом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе по |
| а му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву свој |
| ме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи |
| ше последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави |
| ветно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се пр |
| молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тог |
| и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађе |
| се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама гд |
| Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пиј |
| о калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опе |
| ој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити ј |
| е обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна |
| инуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при св |
| весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које |
| плахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од |
| тиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па н |
| и војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, п |
| лпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Г |
| же, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведе |
| Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу бил |
| Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близ |
| гнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро |
| га и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно |
| и кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга б |
| ве, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снужде |
| езарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони |
| „Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" |
| ога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, с |
| давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да |
| етак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp б |
| јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки |
| да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „зна |
| ојвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српск |
| , јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ |
| а што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако н |
| инити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> < |
| ај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S |
| ете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти |
| еби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шле |
| де; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се |
| лики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану сам |
| ал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече |
| аца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају |
| у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSe |
| дњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да м |
| ли и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори |
| ов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше |
| некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим |
| ко ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и |
| “ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није |
| го, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Ко |
| Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а боји |
| ад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно |
| Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси |
| како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића |
| ткуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у |
| p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се м |
| а!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем |
| све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Кр |
| олико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две |
| то кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па не |
| дно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком прем |
| ну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца |
| ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутост |
| ове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилог |
| ам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“ |
| нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарј |
| јводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S |
| а, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сах |
| а и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну м |
| Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми вој |
| ветац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — реч |
| читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч мл |
| и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје |
| овора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо! |
| о мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок |
| нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дед |
| руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и не |
| икну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одмо |
| нило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у |
| био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кн |
| оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу |
| з, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда к |
| дрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпо |
| ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам са |
| инко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека и |
| ришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем з |
| Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете г |
| шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. |
| ули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, |
| чано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан дават |
| аст кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} |
| атеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је |
| тор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода |
| е причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете |
| десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци ниј |
| кујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на м |
| м бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“ |
| рина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита в |
| , који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је по |
| ину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник |
| да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} |
| >По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Сава |
| исли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имат |
| је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрет |
| Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стар |
| сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље в |
| ој господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, |
| каше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман |
| ну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кр |
| ави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет |
| које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора н |
| ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам н |
| Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>П |
| да сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје п |
| у: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосн |
| е приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, син |
| ађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова |
| </p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви |
| речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његово |
| уд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта |
| >„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим |
| ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} |
| на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и д |
| ао да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза ва |
| е на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да |
| иви говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, |
| јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам. |
| да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да |
| е да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва |
| } Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш |
| млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну И |
| p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не б |
| ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи зл |
| о то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога с |
| е!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим |
| јака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљиви |
| у нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве |
| су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по |
| запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изи |
| смеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде н |
| ванка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p> |
| своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми сл |
| них на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} |
| г срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да са |
| дована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и |
| незом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој ш |
| м метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву пер |
| е, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован св |
| измама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше с |
| оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од се |
| седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n |
| осподару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг! |
| ог срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, г |
| а падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим |
| сова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети |
| мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не заки |
| преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да ук |
| па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стот |
| у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо |
| е, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него п |
| ст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила |
| моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му |
| спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштењ |
| се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по свети |
| ер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне |
| већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S |
| реме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да сам |
| дравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што с |
| т кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим ју |
| <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о |
| ругом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да |
| њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамот |
| се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамни |
| на како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било |
| , господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустит |
| у душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војв |
| тељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пр |
| незу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</ |
| е срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре при |
| позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје |
| ам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији |
| ске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете |
| ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помол |
| Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“< |
| својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком простр |
| дној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орл |
| о вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачан |
| чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за ве |
| пе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S |
| воју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и |
| га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен чо |
| д седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ |
| еђу две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их |
| ечи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старче |
| сплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другов |
| био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, не |
| кнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и |
| т“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез |
| да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у о |
| служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по п |
| ршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је |
| ојводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, он |
| , и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше з |
| Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још |
| мним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш чест |
| да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите свој |
| е знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>До |
| који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало |
| силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грех |
| и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.< |
| би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам ш |
| моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пр |
| буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез |
| само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног им |
| оји Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводи |
| од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оп |
| т из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митар |
| у од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: |
| ох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, н |
| осову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који |
| нама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мис |
| } Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје |
| <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину |
| оје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И |
| а смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јун |
| са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и до |
| за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, |
| велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком о |
| трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; |
| бро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к р |
| жду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S |
| ко поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спа |
| ебе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле ре |
| буку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, |
| горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем |
| а погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и |
| Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му закло |
| p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом п |
| р певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не б |
| отом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образ |
| им мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у по |
| о!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда пр |
| јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало |
| урила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојк |
| сти, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и об |
| } Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт |
| м, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од д |
| } Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао! |
| ало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — п |
| а, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовим |
| спред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у |
| то се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдал |
| овршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико годин |
| сто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комад |
| ти журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, нег |
| S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње |
| бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дро |
| жевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чу |
| д страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-п |
| стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S |
| Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још |
| вој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледа |
| а запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у |
| ад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Ст |
| а веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчади |
| међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска п |
| ању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је посла |
| мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Н |
| и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском |
| ко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српско |
| незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Д |
| о нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће |
| аше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се |
| оду и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала |
| д, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекат |
| а разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вер |
| !“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И |
| р.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, са |
| ачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо мо |
| ањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владик |
| год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мра |
| о у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигу |
| pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од |
| има не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од в |
| е, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе |
| враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до н |
| рјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не пора |
| а повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орлов |
| не наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цр |
| изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и ма |
| буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p> |
| оре одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, |
| ,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио |
| <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и |
| а захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{ |
| жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски |
| нам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и |
| како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да |
| ор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним ма |
| тпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су |
| који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у уши |
| ом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима |
| још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.< |
| властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод ко |
| ла, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бу |
| мори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, о |
| 8990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан |
| беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> |
| ко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господ |
| Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито п |
| ило!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох |
| свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеш |
| да се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спус |
| ction" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити свој |
| тојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем |
| подару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говор |
| чи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно |
| јсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први |
| смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Те |
| их камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, |
| чаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта |
| убовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зов |
| а појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну кр |
| се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у и |
| Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане |
| ивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичиц |
| незду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем. |
| це своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вук |
| оривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја |
| ан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар |
| н да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто |
| ог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне вој |
| рском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо |
| је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к |
| ерасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начиње |
| удотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пре |
| а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те тер |
| овори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: а |
| мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, |
| „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, |
| по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њ |
| ске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини |
| ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече |
| је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па |
| е да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да |
| ше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт как |
| е сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{ |
| ј силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка та |
| но и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку. |
| едне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо |
| негињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није за |
| И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет п |
| слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„ |
| шевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, |
| јући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњск |
| его као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мен |
| кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људи |
| би а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло г |
| етрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачк |
| исао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор к |
| оде не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и |
| Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех с |
| и гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана |
| је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господс |
| само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши |
| а дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољан |
| олико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало |
| ијатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет |
| а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска к |
| ело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дођ |
| ћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Рист |
| год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да и |
| ака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто |
| ебеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође! |
| и и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, п |
| трукове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не п |
| менити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше |
| успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од |
| ову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му исприча |
| за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народ |
| аморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетн |
| ст према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју дес |
| чин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жу |
| руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо |
| мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитв |
| би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казив |
| лише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, |
| о свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и |
| .{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђак |
| и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је ст |
| ш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ |
| аш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе ш |
| аше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је п |
| пе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, |
| озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала |
| једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се о |
| продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви |
| свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?! |
| е опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздовани |
| “ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се ова |
| коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што |
| с пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих с |
| угој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и о |
| повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. |
| туре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са |
| многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно м |
| неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј |
| по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене с |
| , видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталаса |
| а пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно |
| е Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два |
| Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и в |
| и да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у те |
| и речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи |
| аштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушно |
| руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у т |
| <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, си |
| њив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> |
| гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} |
| ужаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро |
| рјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси гос |
| кој писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима о |
| , да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравиц |
| пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Кос |
| ња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа |
| и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p> |
| војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па |
| у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други јо |
| да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скоч |
| небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чу |
| ње тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђен |
| ђем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у и |
| реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у |
| Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да |
| слима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете |
| ни отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не см |
| <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви |
| pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“ |
| поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, |
| о онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли |
| ло млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у л |
| али твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој |
| па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="1 |
| b n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је |
| господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за |
| } Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомил |
| да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n=" |
| а на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за кој |
| ије криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер |
| о свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад |
| који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег |
| један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит |
| мо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, п |
| езове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима. |
| ужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости |
| им црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши |
| е предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац б |
| себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске с |
| било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска во |
| сак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ћ |
| ре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне |
| нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме |
| о. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>С |
| , да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу |
| арјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p |
| акога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћа |
| е викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као |
| пред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро. |
| и излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст |
| зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на сла |
| гнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј |
| ривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Рист |
| та се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да |
| олиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази вој |
| аметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не м |
| аву изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буд |
| пски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверо |
| јводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, |
| у војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао |
| вну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помисли |
| и, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих |
| е на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколи |
| р и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без ика |
| дири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало |
| а хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију |
| уде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки |
| во, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскад |
| а, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији ок |
| унце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот и |
| Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косов |
| Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ нас |
| прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш |
| неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{ |
| од њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас |
| те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је |
| јчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и |
| ореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и |
| иће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очек |
| , баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави |
| оњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије кој |
| хову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе |
| ија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошл |
| таро, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вук |
| во, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупро |
| >„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, н |
| “... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга |
| да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да |
| тни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање н |
| си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војв |
| утро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци стар |
| м, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клет |
| ојска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и ускли |
| кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер |
| ој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају свој |
| стеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез |
| <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> |
| би уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне озд |
| , кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у п |
| тише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла |
| <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко |
| пречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p |
| е.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо о |
| логлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена |
| далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не |
| и још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше п |
| таше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред |
| ећ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</ |
| n" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигн |
| запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим доч |
| њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више т |
| иваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хриш |
| а у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде д |
| властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мир |
| И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> сил |
| нда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душ |
| да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и |
| ола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и |
| не у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи гре |
| подин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, |
| а разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, |
| ја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Ву |
| њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако |
| иш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепе |
| не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, |
| прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет |
| данија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште |
| отониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу |
| на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи сти |
| него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све врем |
| главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кол |
| сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику |
| а од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корач |
| ч своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падо |
| ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па |
| лептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Је |
| оз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} |
| p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј |
| м напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се ску |
| ницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добр |
| се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог |
| клим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем кро |
| и се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста умора |
| емештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, |
| ићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Бор |
| тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини |
| 18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, В |
| ан тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку |
| P18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града ус |
| ати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца |
| рихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се |
| и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по те |
| воју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види пол |
| а војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к |
| слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погле |
| а их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима пр |
| аво и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Так |
| Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра |
| е молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да ј |
| и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пр |
| ве добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па |
| RP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> < |
| е поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, |
| народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пе |
| д дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас |
| ише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштаниц |
| жје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он п |
| атор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p |
| ..{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у |
| чи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се о |
| <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите |
| готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ пит |
| бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од |
| искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас з |
| ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили |
| ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; д |
| ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косо |
| рпска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и |
| над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да не |
| тем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не |
| си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се кл |
| ље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкр |
| оди ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу |
| . — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p> |
| и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо ш |
| али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p |
| у њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, д |
| :id="SRP18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свит |
| id="SRP18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-б |
| :id="SRP18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удар |
| рж’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у об |
| е, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да |
| ћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би м |
| шће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање |
| он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, |
| свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И |
| сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде |
| „Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да |
| срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, не |
| без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли с |
| о?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговор |
| е навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градо |
| и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин |
| м онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћ |
| унао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се |
| одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред в |
| ак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез пр |
| га јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један |
| са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, насло |
| око замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми |
| ну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути |
| к што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез ч |
| кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чек |
| Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику гос |
| .{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да т |
| х симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах п |
| оривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре д |
| и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин власте |
| невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одго |
| .</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које |
| ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гл |
| с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем |
| доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви м |
| невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору |
| ...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!. |
| па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наши |
| е бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, |
| амишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и |
| гао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче млад |
| еза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се д |
| оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око нека |
| г чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пу |
| младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да н |
| за оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он |
| разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан |
| ептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у ш |
| а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има з |
| к да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље т |
| зду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људ |
| се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим |
| прав довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико |
| о главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n |
| рио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе |
| бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и д |
| ома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија |
| а и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад |
| ану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљ |
| кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних ми |
| душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас пита |
| је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра |
| лађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштр |
| узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S |
| онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда |
| и се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни |
| и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести с |
| к или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Ч |
| <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у ту |
| кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S |
| шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градо |
| прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војв |
| унаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, |
| о ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје |
| начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо |
| синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се п |
| дамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Ко |
| д се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као |
| надем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ов |
| и га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! |
| S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу |
| а ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару |
| м се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким |
| има урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — коли |
| и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их |
| дине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господ |
| И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиро |
| ад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{ |
| се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и |
| да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад |
| спаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Г |
| е мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу |
| у клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за вл |
| није?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на |
| гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“ |
| шљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице о |
| да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то мо |
| е њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи п |
| што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прек |
| тајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Мирос |
| о и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с |
| амо по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.< |
| оја се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не мог |
| ман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сас |
| оведи им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћа |
| нез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити |
| шко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну с |
| обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку пра |
| прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети с |
| ше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико |
| људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махах |
| ично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му г |
| “ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, н |
| будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Ко |
| ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може би |
| може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кн |
| дној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јаб |
| !{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је |
| а Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити д |
| И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у з |
| у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с ко |
| било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајни |
| ветлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у |
| р.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати |
| <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина |
| <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стот |
| и, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по ре |
| мена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ |
| ам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мучени |
| а у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше не |
| „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко |
| кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не |
| ате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... |
| ије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Њ |
| т Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и |
| да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косов |
| уначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми |
| луманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господа |
| ањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па |
| тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ |
| а за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је |
| S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n |
| а се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше |
| тиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од |
| и старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="10 |
| простити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају |
| дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да |
| о шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али |
| осову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме д |
| ву јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: |
| таху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њег |
| м сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момча |
| ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што |
| {S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Н |
| обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш ка |
| га деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко |
| осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда |
| пара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и |
| p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепо |
| о за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онд |
| дој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се |
| е кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез |
| је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда обо |
| опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко |
| рјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Ви |
| ластелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> |
| уго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само |
| а овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш |
| ерад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби |
| ући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође м |
| “ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војв |
| осподару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше |
| усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радо |
| , а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служ |
| Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, б |
| узе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. |
| о за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузам |
| о без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пишта |
| та ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја |
| него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед |
| ад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред |
| ње пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице пот |
| о се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узи |
| љивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Ко |
| оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио |
| ним пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> < |
| тивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друг |
| али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p |
| весе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за |
| и.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „ |
| вни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Зв |
| е дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p> |
| славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупни |
| е јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} |
| погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окр |
| постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељан |
| аки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три С |
| љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.< |
| гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга |
| г у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S |
| Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на т |
| узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под |
| {S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и |
| љу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у ср |
| је, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћ |
| n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти |
| одила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у |
| дњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци |
| де два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S |
| ине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора |
| ама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градо |
| бих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје ни |
| м неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом |
| би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину |
| осову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи н |
| оду падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој пр |
| о не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да |
| роз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви |
| е вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем |
| „Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али |
| гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{ |
| у загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, |
| , па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека |
| жан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех кол |
| осово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Ко |
| та кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му к |
| арац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем пост |
| не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио |
| о и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из дале |
| ловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад |
| есно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ри |
| им опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора у |
| т’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла |
| лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех не |
| х страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, ко |
| оље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску о |
| е, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставиш |
| о презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигн |
| испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам с |
| свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чел |
| ти срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну |
| оје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, |
| свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред сво |
| ама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите к |
| ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристиво |
| ма свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас пов |
| својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> ж |
| репасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђо |
| к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско оде |
| ицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваља |
| велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се м |
| ужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да до |
| упе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје ка |
| грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин |
| једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко ј |
| а видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „ |
| кву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над |
| погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ вик |
| х се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Зап |
| а, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до |
| Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће д |
| ао да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у |
| pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојак |
| адија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако ј |
| ри се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгину |
| у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стић |
| а збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господ |
| стину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду д |
| дио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с в |
| и се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да п |
| стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ ре |
| не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} |
| трчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је |
| то ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Го |
| и се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градо |
| да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спаз |
| евоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, р |
| њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни по |
| проштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто ка |
| видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишиц |
| дсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, н |
| столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким |
| ну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — |
| би победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете |
| нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “ |
| о од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу к |
| д вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно мла |
| их и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стар |
| ву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раз |
| али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахире |
| ога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповед |
| оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у |
| и погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Ни |
| н вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије |
| од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натр |
| еза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамит |
| пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> |
| е светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад |
| дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих |
| !“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p |
| „Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробиј |
| е лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да |
| ст њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, |
| ако га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као д |
| ојица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ |
| н и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми прашта |
| на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, |
| то!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него |
| ек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p |
| осову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте |
| раком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати |
| сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“ |
| да Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а В |
| ку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не св |
| у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам каж |
| тари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила |
| ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојк |
| у!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а св |
| ресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као |
| ам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „ |
| а бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи |
| !“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се ди |
| таде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором ст |
| неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доис |
| <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се преда |
| нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине не |
| ма у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти о |
| часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке |
| p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, је |
| меш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима |
| ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече |
| p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вр |
| Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздр |
| што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни |
| аства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су прокле |
| развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко ст |
| пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем своји |
| јим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; |
| му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка! |
| запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега |
| де.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витом |
| њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом |
| чевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S |
| ђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једн |
| камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Гра |
| стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове сед |
| снике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез |
| бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хо |
| о, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа до |
| бе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> < |
| Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дођ |
| орачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане дели |
| а, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“ |
| и коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божј |
| суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Кар |
| ад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Ју |
| ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у о |
| је диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у о |
| е, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И |
| им погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја |
| ну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описат |
| .{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима |
| апатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од добро |
| чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</ |
| т чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S |
| е две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше |
| ко да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ нас |
| ваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} |
| сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једно |
| те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпез |
| чи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од |
| {S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’ |
| лиже стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и пре |
| е трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Го |
| уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчан |
| ђе Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</ |
| љани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волов |
| вори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребр |
| пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} О |
| каквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им |
| бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и са |
| прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских по |
| е, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за |
| че и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној с |
| ајпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја |
| да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p |
| а ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти |
| , на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље |
| зе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде |
| водо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода |
| не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахн |
| разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старо |
| тну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p> |
| их пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам |
| о један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би на |
| познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} |
| емо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и с |
| дно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој ц |
| њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на |
| а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брат |
| е мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала г |
| pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вече |
| у иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, |
| лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те н |
| ном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гне |
| ерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ пр |
| ови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква |
| чега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидат |
| смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она |
| аше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју на |
| Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на |
| и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу |
| езну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се п |
| заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу |
| /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу |
| ству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнит |
| че у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час по |
| Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p |
| о у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако од |
| оклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је м |
| , да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинут |
| цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и ј |
| једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас |
| детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно |
| ића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им ниј |
| има и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наш |
| за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше виногра |
| розбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше нек |
| ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристи |
| <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око с |
| ором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива там |
| е устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим |
| ви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у |
| сподски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили своји |
| на пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> < |
| а очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни д |
| баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свако |
| и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очим |
| у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не им |
| да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на јед |
| кву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се п |
| ва два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шат |
| од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n=" |
| овек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кме |
| у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе огра |
| и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, |
| } А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, |
| конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; |
| ао да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Ис |
| гле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врх |
| но је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четв |
| иш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, |
| се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, |
| ну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога |
| о?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} З |
| њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Р |
| ојводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрет |
| ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бу |
| ладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао ве |
| орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повој |
| ем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седа |
| Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћа |
| упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлуш |
| исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме |
| нажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза |
| алазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног |
| ead> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле |
| ни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођ |
| витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, |
| а она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је руме |
| је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богоро |
| лас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна б |
| ежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беш |
| тали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холу |
| у крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јај |
| тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи |
| на једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници сил |
| живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у млад |
| аморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ ви |
| азује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и |
| S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је |
| с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато зла |
| ма обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглав |
| "26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном рух |
| врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински р |
| пеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој б |
| дина наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом |
| ужје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, |
| прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне |
| не а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим |
| нима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу свет |
| усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на з |
| <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> |
| икањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристиво |
| ти Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према св |
| а из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе ви |
| једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Ста |
| еднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика ико |
| бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог к |
| зумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, к |
| те!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му ј |
| храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по |
| ачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада јед |
| ица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у хр |
| ала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметах |
| кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господ |
| туре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на |
| /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету |
| ка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гл |
| на шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија у |
| онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заст |
| вечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе |
| ред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ |
| е, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше |
| неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некакво |
| и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадо |
| одо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У оч |
| {S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете н |
| ху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска |
| , у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао о |
| и, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз |
| а боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом |
| рктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а л |
| оте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S |
| > <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи г |
| пребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаш |
| рекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Н |
| ок се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпеза |
| расе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, |
| се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на д |
| м јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву |
| ту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му боси |
| ељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно |
| нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код |
| оглави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војв |
| нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете ни |
| образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо |
| женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре |
| а подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхоп |
| верим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пу |
| вече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у б |
| својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три |
| "118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се |
| акве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сре |
| же Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци. |
| о у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето |
| еше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој тра |
| лавом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и р |
| ка.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Рист |
| гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и д |
| моли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом п |
| , а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав |
| ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само |
| шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљ |
| ерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја П |
| многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„ |
| не не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се са |
| „Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не з |
| е јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између |
| одо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се |
| узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем |
| p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и уве |
| у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт бо |
| а, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога |
| Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир |
| не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима ниј |
| енутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око |
| ода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и је |
| ебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећ |
| те на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па о |
| ичким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и друг |
| {S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> |
| не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше |
| би и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ |
| прављаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се |
| ива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом н |
| е види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра пал |
| рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто г |
| и да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако ком |
| продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем! |
| ру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бо |
| ао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било |
| м у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да |
| охвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буз |
| чи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадн |
| вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господи |
| зади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се мног |
| је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом |
| а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> зв |
| едаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јун |
| ставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави а |
| и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сет |
| е си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p> |
| вна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе |
| своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми |
| гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да |
| манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него |
| ута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манас |
| ти!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо |
| азар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње |
| , и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шат |
| падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавал |
| цу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p |
| и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за с |
| ме тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео |
| жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се |
| вој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци прича |
| чки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколи |
| а Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, |
| ла господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{ |
| мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив кло |
| S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање дв |
| д већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али с |
| и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је о |
| ну <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је в |
| војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам ко |
| ред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па |
| ушу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно |
| ави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за |
| тко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, кој |
| гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лиц |
| ви мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се ист |
| све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јуна |
| ец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Госп |
| ојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јо |
| таро доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и |
| ша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже! |
| неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко би |
| ешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је пон |
| тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу. |
| л и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му д |
| } И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да |
| нез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох |
| кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на зборишт |
| што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Го |
| се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, ум |
| ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо |
| зумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пре |
| ала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте |
| д и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари |
| ком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, |
| p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твој |
| о сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао |
| едеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к т |
| ји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник с |
| е усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се |
| то Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудн |
| е ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног |
| смо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Пр |
| рник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви мо |
| е како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да |
| Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си |
| иљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом |
| спода и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју с |
| ветом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, кол |
| пови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} |
| закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од |
| лагослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама |
| ита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се |
| глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се из |
| оже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана |
| својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p |
| је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву |
| аше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широ |
| његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Ага |
| га за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам |
| стави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; |
| дом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> |
| иктању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађ |
| подину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске |
| "89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце |
| легао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер |
| ла сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија |
| } Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цар |
| теље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Р |
| ац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама |
| и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове |
| е цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може |
| на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им гов |
| Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег |
| е.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Н |
| {S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овд |
| !“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крсти |
| шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то н |
| бе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обоји |
| лето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј м |
| оје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што п |
| рно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никак |
| и дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника |
| чи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ни |
| ечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збив |
| и!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода и |
| ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и |
| би дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у на |
| вода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове |
| а чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се т |
| те војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, п |
| есело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли шт |
| те, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у ј |
| ана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали |
| ао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до |
| војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на к |
| рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад чове |
| смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, |
| ?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио |
| во ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те |
| свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хва |
| на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у не |
| ји је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, је |
| и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше у |
| им гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торби |
| адоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кор |
| неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„П |
| војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати с |
| а ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас с |
| ошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{ |
| мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у |
| , то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Г |
| један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Г |
| ветим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристиво |
| су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола |
| вор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш наше |
| Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не бр |
| атив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да |
| до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} П |
| е!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам |
| маш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити. |
| .{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви ж |
| да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Г |
| лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Бо |
| рећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орлови |
| , ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доњ |
| ске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ћ |
| ска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац |
| м кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти р |
| светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је |
| шине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом |
| еликом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Ка |
| b n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сприја |
| Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве т |
| нам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још |
| лу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао |
| д овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да про |
| мо.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сино |
| рану потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му |
| лазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се веда |
| еди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене кој |
| куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби |
| а војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један |
| ="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека |
| о да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелин |
| {S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је |
| какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору ду |
| то од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре дале |
| ма и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јав |
| а не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз гра |
| ина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он |
| тифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбару |
| ека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и н |
| чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пун |
| е изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрст |
| /p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непреки |
| ад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече |
| уго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза |
| потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена чов |
| кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и пој |
| м двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте |
| под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до |
| ече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре д |
| Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави |
| икну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремље |
| уда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из пок |
| на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи и |
| авеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p |
| раде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} |
| их живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> |
| и Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војск |
| ати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна ј |
| тари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> |
| } Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и у |
| еки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а |
| ривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте му |
| старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих из |
| ону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на пут |
| окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем п |
| се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли к |
| } Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> < |
| ет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане |
| брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласн |
| тро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се |
| крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по |
| доје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га остр |
| жином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, састави |
| /p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних |
| за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра |
| о на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} |
| ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за тр |
| ових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лаза |
| , по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли |
| удим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, реч |
| ху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак |
| тајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да |
| о треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости о |
| ојнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и с |
| о чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="17 |
| потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не ре |
| ка.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, |
| <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, |
| силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан |
| S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћут |
| метнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на гла |
| чано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побо |
| ло досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не ул |
| I</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму |
| о од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војво |
| ав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је та |
| м уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца с |
| у да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете! |
| о на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад ч |
| ластелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> < |
| де се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворн |
| амо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан река |
| м ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброг |
| јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху |
| угом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему |
| ана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико по |
| бе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, |
| о мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S |
| да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кн |
| ед Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; |
| и ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да б |
| цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј |
| росав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“ |
| акве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам |
| је.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати мо |
| крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух о |
| оди и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у ј |
| мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно |
| нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p |
| </p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу је |
| штењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнез |
| крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голи |
| дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, с |
| појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже ст |
| ије био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кн |
| Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Госпо |
| д мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у |
| а.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје глав |
| никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p |
| онесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало |
| ароме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да с |
| же, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио. |
| преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да с |
| о један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад |
| ле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице |
| <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув |
| рче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви друг |
| <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, |
| >„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви |
| о која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за влас |
| као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наст |
| .</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, на |
| ако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. |
| ину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето не |
| с тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се поб |
| олим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе |
| кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у |
| ика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљ |
| вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води к |
| моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса |
| ни папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана |
| вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жа |
| > <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми |
| Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „С |
| савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристи |
| и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: |
| >Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести |
| ојвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу |
| ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми ниј |
| n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте |
| застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „д |
| > <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“ |
| црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу проч |
| по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шат |
| другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју т |
| говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме |
| дмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под он |
| нако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађ |
| лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Гра |
| кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га |
| прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се |
| за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољ |
| си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је сти |
| руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни |
| апатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војници |
| то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове |
| > <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја |
| ђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце |
| штане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <p |
| е и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело |
| е прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни при |
| ти беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше |
| едо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог п |
| копа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По з |
| } Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а |
| о то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдн |
| кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да д |
| са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} |
| Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека ј |
| се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Ал |
| лас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срд |
| Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се |
| и од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Му |
| е глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћућ |
| ој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша |
| ром Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Мога |
| о сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Наро |
| сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћ |
| не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва госп |
| крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па к |
| чке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Гр |
| пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“< |
| којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, сну |
| ло подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војв |
| поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојак |
| им трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао |
| дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те |
| иде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода ски |
| ујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јаха |
| горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа от |
| своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког во |
| м <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и бил |
| ојводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце з |
| ут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А |
| Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од ј |
| тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју |
| се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада вит |
| ења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и |
| head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одоб |
| нез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојк |
| се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав |
| S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест из |
| сте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} |
| јој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да зд |
| 159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на |
| окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих ли |
| ненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже н |
| чине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погле |
| коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом св |
| ваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живи |
| и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ип |
| рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ пи |
| у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној коле |
| име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико м |
| „И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљи |
| воје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али с |
| још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праш |
| ки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земљ |
| наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војв |
| вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно и |
| у приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „ |
| ј свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати с |
| ароду на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Ла |
| братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се |
| ила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како |
| је заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам |
| пи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
| не пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четврт |
| /p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И |
| редбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Ка |
| атски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јез |
| <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ ре |
| /p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срд |
| ти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за |
| привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него цр |
| на твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта д |
| о од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на л |
| о?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих ст |
| сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху |
| под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом |
| дост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искуп |
| срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе |
| ако бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га д |
| вало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде с |
| до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с т |
| а Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну повета |
| ича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храст |
| ку столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стој |
| Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стар |
| нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајн |
| 90_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div |
| ас!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> |
| једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и |
| „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да |
| ћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дво |
| је.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <p |
| њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да пра |
| драве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одма |
| ко је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке |
| !“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас |
| иво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта |
| „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти |
| Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. |
| “ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S |
| еха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба |
| но идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани |
| окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте в |
| и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ |
| чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи |
| шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по ч |
| а је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „П |
| огли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с |
| раше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да са |
| ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „а |
| отом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пре |
| ик прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Бор |
| о поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихват |
| све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. |
| д ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p |
| е амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је |
| људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосм |
| окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из д |
| о дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов по |
| рђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињ |
| војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Ага |
| ова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косов |
| ника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим уз |
| тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете! |
| са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристи |
| имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које на |
| ће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ј |
| и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Гра |
| ахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли |
| ара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам |
| идати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве |
| ва, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да |
| ца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут |
| " /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш н |
| сао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита не |
| истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твој |
| ћи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од |
| још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујно |
| ебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{ |
| ју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати |
| е да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" |
| фром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} |
| коме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је вош |
| љен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђ |
| дите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону |
| е се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводск |
| зама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, |
| е, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз |
| вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шк |
| а, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбин |
| ова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено |
| на била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па ск |
| а ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — |
| ошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би |
| астела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез В |
| ; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{ |
| долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му ре |
| стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати |
| својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под кал |
| сењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме н |
| ајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим о |
| сред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђ |
| спода моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним нож |
| е зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за |
| шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога |
| е време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на п |
| шим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти |
| име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанск |
| удим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвод |
| ујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{ |
| бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ев |
| млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S |
| цима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају сво |
| и с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пр |
| те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чет |
| ша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твој |
| ерности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Град |
| радоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна сврш |
| „Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи |
| траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да свак |
| га властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси сл |
| ослушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А ш |
| е да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да ј |
| {S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо д |
| га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да |
| лих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске ју |
| прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, п |
| нџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја |
| свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или |
| ом арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на ти |
| ашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, ка |
| рбадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у сви |
| тање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина |
| д би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из њего |
| кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш |
| штрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну г |
| је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом свој |
| опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био |
| ође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним |
| ика под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар с |
| под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје |
| во.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ р |
| е ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу |
| адоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у кор |
| махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, уз |
| же бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше |
| , нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Нед |
| омире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с |
| ени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога ч |
| кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све |
| е него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповест |
| ушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном |
| ни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје ко |
| ру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властели |
| мо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то к |
| сматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им |
| ју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам ста |
| ите се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да сво |
| цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа |
| уховницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, ј |
| а, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним |
| угу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да цел |
| чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb |
| грљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене |
| ше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појањ |
| о, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез |
| м седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град |
| же!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гин |
| нас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ при |
| акону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и ка |
| ици твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и о |
| о сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима |
| на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то ј |
| је синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да |
| , што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мог |
| ш није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајућ |
| .{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Да |
| око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, |
| адим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде вој |
| о час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да |
| сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са |
| одне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и |
| е код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, |
| е да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и |
| и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по че |
| з Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да |
| осле Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p> |
| пазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већ |
| а је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док те |
| бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно |
| који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате |
| е може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причат |
| ad> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тих |
| да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сва |
| свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, с |
| а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору с |
| искосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти бо |
| асмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са свој |
| мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него |
| наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни п |
| било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатељ |
| о два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчад |
| се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки па |
| ај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као д |
| не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караман |
| и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите са |
| тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и пра |
| гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стаја |
| ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Д |
| „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" |
| ојске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у |
| крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један п |
| заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највеће |
| та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па п |
| е!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа |
| и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде |
| око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гд |
| ину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Град |
| зовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одвед |
| е удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово неј |
| n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види |
| им поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине В |
| нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску |
| ездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођо |
| девен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтани |
| љцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој ко |
| ун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друк |
| p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћ |
| ене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему |
| <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" |
| аједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крст |
| и боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред |
| до, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје |
| азиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</ |
| с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згод |
| авим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да при |
| ="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав |
| на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет |
| е јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза н |
| ше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, |
| да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, |
| на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није о |
| Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се |
| епости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним |
| ем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други св |
| <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих |
| вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам ј |
| можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу. |
| S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, |
| старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на госпо |
| ом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну по |
| ово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С |
| и Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све П |
| тављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао |
| лисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор. |
| ости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има ј |
| p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече вој |
| и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да в |
| /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав заж |
| кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже мо |
| снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јах |
| наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Рист |
| имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвен |
| оворени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади |
| </p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу |
| а мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са запове |
| да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p> |
| ажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Бо |
| воре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо срп |
| а, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погин |
| им води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам |
| нез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска |
| ојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече |
| ла била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су |
| х народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она бли |
| ник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она гос |
| ез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо о |
| виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне дов |
| се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито н |
| ки пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна вез |
| љу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске |
| же, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину |
| ао поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој би |
| унаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или б |
| ре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се мо |
| ку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кн |
| ри дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајни |
| није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да ч |
| ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца |
| Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шт |
| ритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да |
| мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше |
| з заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска ч |
| аш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Мал |
| је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду |
| ећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> |
| бље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је о |
| полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање |
| га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у |
| и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињ |
| и помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те |
| , па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома |
| а нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с на |
| о Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само а |
| а ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} |
| дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и |
| зао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек т |
| умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиш |
| ене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешано |
| и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај даж |
| } Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догор |
| лиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Моли |
| ру да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с |
| о мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ |
| ред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на |
| хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар |
| ем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да |
| несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао |
| ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија |
| од шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> |
| м нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не о |
| ико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, к |
| припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешт |
| ројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак. |
| о беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови мо |
| <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају? |
| p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од дола |
| !“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испа |
| ="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То т |
| Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор п |
| ликога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван |
| ехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те |
| сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="ch |
| очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна |
| блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које |
| чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> |
| а, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога с |
| </p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, у |
| е довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пра |
| здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати д |
| с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од св |
| обеду дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> < |
| и кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ преки |
| ви; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од |
| рска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком п |
| ом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говори |
| ко кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћ |
| {S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди с |
| и с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запре |
| вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али |
| има од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се м |
| дог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" |
| ева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез |
| тором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S |
| ад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на < |
| да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли |
| ад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к |
| уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим чет |
| то јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да |
| еље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n |
| рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с |
| а!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите |
| вога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p |
| ло, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} С |
| ја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнез |
| на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јав |
| ом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао не |
| де ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето |
| p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађош |
| епа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p> |
| а то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> |
| е пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака |
| асмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим пут |
| свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да |
| еда војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са |
| мо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегам |
| напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава |
| онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> < |
| и но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани |
| с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> < |
| о слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Кари |
| авно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој |
| авити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> мо |
| им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви тре |
| победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девоја |
| апред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи |
| „Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и сл |
| ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим |
| као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Рист |
| ди!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су да |
| сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану! |
| тно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да дов |
| ућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунашт |
| од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно |
| а ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, |
| .{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> |
| ту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али п |
| тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с |
| решао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Гра |
| е.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, к |
| <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку па |
| зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па с |
| Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, |
| “</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није! |
| велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Град |
| моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старо |
| да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело |
| Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то |
| оре, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би |
| шћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога |
| и!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p |
| !“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећа |
| славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царст |
| ог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, п |
| черају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да |
| РЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА К |
| њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да |
| д нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да |
| оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврћ |
| а да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свил |
| паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из рук |
| у Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету |
| “ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, |
| 0_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред дворо |
| , без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насм |
| > листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле к |
| “ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створи |
| а војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не и |
| поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше |
| емену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се |
| та војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама ка |
| ско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из дал |
| !“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово ве |
| поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти ма |
| тове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће и |
| >Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да л |
| ма и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих |
| астовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две |
| лу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуб |
| атељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску в |
| аће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p |
| воде Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, он |
| Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује |
| незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и св |
| прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесет |
| дин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то |
| ните ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници. |
| једно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на пр |
| погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугл |
| вором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер на |
| неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те |
| и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет |
| сли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам |
| и ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца ј |
| лико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позва |
| војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пех |
| ати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако! |
| Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} И |
| а свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље зна |
| ман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн |
| осно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми |
| и јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се раз |
| итам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и прав |
| уда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под |
| роклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога |
| ро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зн |
| доје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} |
| тиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи |
| ачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју |
| а господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него б |
| дина, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се |
| устити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али |
| војица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече ст |
| српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“< |
| стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосн |
| р господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име |
| за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику м |
| а не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господар |
| ласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се у |
| росто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од |
| вника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћ |
| црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У он |
| о уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па |
| !“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети гла |
| ада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, п |
| цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„До |
| , да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да |
| Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му |
| тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све |
| мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисл |
| ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кн |
| пунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што |
| ан час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста |
| око ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срц |
| тегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и |
| војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> |
| а госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш м |
| о којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за с |
| ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право |
| га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А мла |
| а <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Поја |
| у да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез уш |
| > младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и н |
| изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не |
| n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и о |
| а оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настав |
| атор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни |
| и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и пла |
| својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да |
| а Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој б |
| мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ реч |
| а.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним |
| пријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платни |
| да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два мл |
| читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше свој |
| ој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му к |
| све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде |
| е.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама о |
| и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима |
| ече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за |
| кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је п |
| те амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је |
| .{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га закл |
| чима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њихово |
| едрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жив |
| о ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, |
| му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} |
| и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита |
| из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега виш |
| ле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи п |
| е борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жи |
| ку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дет |
| остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине |
| Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је |
| адосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дош |
| а и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од н |
| има, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах не |
| Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chap |
| га кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Е |
| еће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га уми |
| ног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом из |
| ко њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да |
| о; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се те |
| аљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Та |
| што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет сва |
| да приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и реч |
| а Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са друг |
| имове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напуни |
| само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Срба |
| милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свеча |
| на веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p> |
| ав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез р |
| те Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и св |
| ија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у зна |
| зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристиво |
| зене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се |
| хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према к |
| е изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац |
| аком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред |
| рачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки од |
| ко то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако |
| еви.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја |
| и се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у ком |
| ко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе сво |
| окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је п |
| ?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{ |
| воме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, |
| цем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њ |
| је прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором |
| шим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то |
| само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете |
| “ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше |
| „Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о т |
| ...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, |
| лед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где |
| ену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину ко |
| тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хл |
| адо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову |
| и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> м |
| о да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као |
| ваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за |
| види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ |
| ом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Св |
| де, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет одн |
| да ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом на |
| лагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под |
| > за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, |
| е под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја |
| ше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу |
| ицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не в |
| </p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Рис |
| ратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — |
| м.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говор |
| } Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рук |
| рже сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би |
| узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се |
| рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме тр |
| радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзи |
| радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путе |
| , па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синк |
| не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече |
| киде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом |
| ац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва тво |
| е у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мен |
| е.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твог |
| га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бор |
| им ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело |
| атор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу т |
| га и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељаци |
| ађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на |
| нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем. |
| исмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div |
| иворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter |
| матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му |
| у за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас |
| ко се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да |
| раше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи |
| p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колен |
| о.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече стар |
| иворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и в |
| ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубим |
| ијатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, реч |
| жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране! |
| што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ри |
| кати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> |
| ше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> < |
| саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му |
| вини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перив |
| вртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, кој |
| и од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да |
| на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натра |
| Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p> |
| и не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“ |
| нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не |
| раво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то св |
| ори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> < |
| стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, кр |
| Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Ср |
| е прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Ка |
| , кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда |
| ме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекл |
| то, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радос |
| ену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{ |
| вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али |
| му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три кор |
| охватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у |
| и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким ре |
| ико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ра |
| е!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двој |
| старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Не |
| Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> < |
| ивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до |
| ћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ |
| ужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Бож |
| да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коњ |
| „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да |
| времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, т |
| видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и |
| ласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ри |
| гледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и ста |
| што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се н |
| ањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вук |
| Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куца |
| нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, |
| и њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна |
| ри крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се |
| огу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се к |
| поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, н |
| вори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез |
| хвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га роп |
| атељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снаж |
| апији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој |
| Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ при |
| ! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше д |
| ред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто ви |
| е нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар |
| Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та |
| је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се вр |
| ји, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у д |
| Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Мах |
| Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је д |
| .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од |
| сем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не зна |
| погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господ |
| му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве на |
| што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави |
| елена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га |
| бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не при |
| о, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се |
| е требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам |
| кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кн |
| ароду српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Нек |
| ру, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Рис |
| рст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама свој |
| он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но ње |
| а дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио и |
| опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми |
| иже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи |
| не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је |
| до у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим кр |
| х црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крил |
| иван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преоб |
| рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше |
| љаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџа |
| у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим з |
| а Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Бо |
| брној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у дво |
| на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле |
| , и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па ра |
| ојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, ка |
| — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање |
| ма, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао и |
| на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са мал |
| не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој пре |
| ико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег д |
| кон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечер |
| левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> < |
| праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света мол |
| „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој |
| златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном |
| тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристив |
| сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турск |
| ожје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И к |
| кад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево ме |
| тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јова |
| из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Кос |
| тоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша |
| ући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те |
| о што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас н |
| прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше м |
| <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро ј |
| устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема |
| нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађен |
| погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо |
| па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Г |
| е се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у |
| тних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише к |
| .{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страж |
| p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од |
| у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — св |
| /p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред т |
| ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Г |
| ри и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздован |
| сти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да в |
| ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница р |
| ислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на |
| вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече ст |
| веде оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару |
| викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје в |
| белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку на |
| ући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан не |
| Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста |
| аће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повика |
| ише њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белег |
| видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим |
| једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорн |
| Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кне |
| !...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p |
| лити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево ов |
| вора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изи |
| о: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Срба |
| о!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо |
| Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ да |
| помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га о |
| ом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да с |
| оду, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ак |
| атељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p |
| се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше ста |
| у они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Се |
| осподина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи |
| еног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили |
| а, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвод |
| ремена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слуша |
| ору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу ни |
| боравља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, д |
| сли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S |
| оче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који ј |
| на.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајућ |
| је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дв |
| што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубок |
| ава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну |
| положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а уп |
| ницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мал |
| е положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводино |
| славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унук |
| једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах пос |
| ло од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бле |
| шни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез |
| онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниск |
| д би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће |
| ањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Ниг |
| са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корач |
| бучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедр |
| златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског јед |
| док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ п |
| им шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{ |
| м одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре и |
| пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га |
| рећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} М |
| љиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га исп |
| и па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто |
| му наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њег |
| же Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача |
| корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да |
| Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> |
| од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>П |
| ну, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним |
| опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велик |
| ду пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаш |
| већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на с |
| има гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне. |
| јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну но |
| рцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили |
| инили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Срб |
| још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, |
| > <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је |
| /p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним во |
| видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки угов |
| а, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} |
| ме столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жа |
| > <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Р |
| /p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се вој |
| тно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личн |
| у тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми н |
| ао стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да г |
| је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале нозд |
| ткако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> |
| чна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које мог |
| !“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па |
| !“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?! |
| н скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда п |
| ној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога |
| а немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да го |
| сли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на ја |
| уди!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да нек |
| јвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доист |
| њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свако |
| иног унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође |
| е паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свет |
| онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше го |
| један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгуб |
| емо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би |
| не, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако |
| ас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас |
| бију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ј |
| орило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље |
| раво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гн |
| виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средин |
| одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као |
| оном Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> < |
| ија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да |
| !“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича |
| но да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни кор |
| читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа |
| очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости |
| ва војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде |
| етвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да |
| има у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудес |
| } Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име |
| око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} |
| ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S |
| а рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза |
| <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано |
| ва опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави п |
| им гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растоп |
| дина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, |
| и игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да п |
| не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубин |
| о било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарја |
| шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косов |
| „Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други оп |
| кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун |
| ј крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле |
| !{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Н |
| ди да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек |
| прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади и |
| емо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, |
| истивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Ш |
| ваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад мл |
| пет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p> |
| м оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранкови |
| он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„ |
| људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> п |
| илостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе гр |
| чко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ |
| ибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом с |
| рете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запи |
| н да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; не |
| и и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, |
| га! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и клик |
| боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у |
| око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена |
| а прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас |
| а га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој де |
| .{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његов |
| се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да |
| ћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, нам |
| опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и ору |
| егаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у |
| с у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз д |
| ођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, |
| ине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној |
| зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслуша |
| ласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клек |
| мој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два |
| ећ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам |
| нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја |
| га за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си! |
| али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешт |
| ади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга госп |
| еше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да неп |
| кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен по |
| је!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти |
| Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</ |
| а зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духо |
| поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види д |
| ко невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S |
| , погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава о |
| песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје |
| p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући |
| мојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достој |
| питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном т |
| стелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори |
| Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, |
| ?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ран |
| тиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>По |
| покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја |
| и отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и мета |
| шну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} |
| ка и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђ |
| а у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови с |
| и се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрнит |
| Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и |
| а бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео ост |
| /p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разго |
| ита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> < |
| лим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири в |
| су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је теш |
| уван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних |
| зале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновк |
| сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</ |
| беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову |
| ићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаш |
| ш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да до |
| његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И |
| еди на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини па |
| ци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове и |
| И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат |
| ојим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, |
| неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа |
| а пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стар |
| ар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш в |
| , као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, |
| да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се |
| их два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то |
| начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Гр |
| уго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; кру |
| о вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вам |
| е то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> |
| ном заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете |
| одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„М |
| о тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим пле |
| Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од с |
| рана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим |
| мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> |
| та света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина |
| ве то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног |
| леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не |
| од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прсти |
| рњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље укр |
| , него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру раз |
| лоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним |
| ка, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи н |
| га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синк |
| ине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напој |
| ма и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рук |
| Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си |
| илу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на |
| ало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на |
| Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог |
| па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, |
| а се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху мес |
| лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, ка |
| бледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку н |
| чући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n=" |
| месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и ви |
| ада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се |
| арог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некуд |
| ише не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога |
| д би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше |
| ешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} |
| е Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и |
| <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да |
| ишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му пола |
| о дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле поди |
| н корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градој |
| ез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеш |
| ову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца |
| па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташ |
| > <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изр |
| е погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана свој |
| ва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима к |
| лин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: |
| мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му |
| илу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њ |
| у те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прику |
| амора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орл |
| је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си на |
| зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет иг |
| беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих тр |
| у да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„ |
| шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у сед |
| у војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите о |
| иросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кро |
| у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћу |
| и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ И |
| ме и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклет |
| видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак |
| и кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одма |
| кан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим на |
| беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме |
| к Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ |
| чни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па |
| врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије св |
| ина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, |
| ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како гов |
| у по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен д |
| .. “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем так |
| дина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда за |
| {S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен гов |
| побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо вит |
| брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто |
| стивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> |
| зиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај |
| ве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па |
| руј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само јед |
| о крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево ов |
| на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео |
| о!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ наст |
| S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p |
| и час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза с |
| се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за срп |
| ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога |
| за; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, мор |
| коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога дед |
| у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити |
| као да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе ме |
| ов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, из |
| начка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то |
| вору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образ |
| ог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи п |
| бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ов |
| илошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пех |
| е, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке жу |
| уте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалост |
| а Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! < |
| ме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошл |
| рвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањен |
| .</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса |
| але.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да |
| Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање |
| о, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да н |
| „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к с |
| скадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је свак |
| и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb |
| је место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте ш |
| руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{ |
| а онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Мол |
| а подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S |
| /p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци ка |
| а право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо к |
| ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна п |
| } Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која |
| опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара |
| господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мој |
| и мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево н |
| ужини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb |
| еде, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј |
| на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост н |
| Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти г |
| ла сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три ре |
| га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Ду |
| зе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, запове |
| заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао ј |
| p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспе |
| ласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак |
| ац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ в |
| р.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ наставља |
| д ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења! |
| а дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у |
| она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с ваш |
| А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега |
| ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички |
| у Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се в |
| је шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и |
| се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају |
| хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ног |
| н пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав прес |
| и код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба |
| р део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет годин |
| коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас |
| никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти |
| ач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта мож |
| је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку |
| к за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама |
| p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему дв |
| ахом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповест |
| преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ов |
| смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да г |
| треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом |
| им, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у посл |
| ље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Мили |
| ића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без |
| ом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја |
| вога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јес |
| н, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још там |
| човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да м |
| Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у |
| тио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристи |
| био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нов |
| ња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе |
| ута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о гр |
| т што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да |
| се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његов |
| лободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и |
| цима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би зад |
| и и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчиј |
| сти, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у |
| кин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у г |
| Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом |
| нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само |
| И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас траж |
| ња за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога влас |
| лики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се моли |
| бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Кос |
| ула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен |
| нов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио |
| ојаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Та |
| шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигну |
| ремена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, |
| ровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служи |
| р је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких |
| да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас |
| та кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова б |
| лушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежев |
| н властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покој |
| старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, |
| пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало |
| није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кн |
| десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи гов |
| а десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет |
| о што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним |
| Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је |
| S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоуг |
| човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор |
| а и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; |
| по развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима пре |
| и име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошапта |
| гова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је |
| <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер |
| н игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је сл |
| ости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугл |
| ајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмор |
| ечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с ва |
| кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим |
| и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца правос |
| име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи |
| атраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдес |
| са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да пита |
| ћу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник |
| олим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је м |
| емаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је сме |
| да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари |
| па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} |
| полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, как |
| аности.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет |
| твога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија |
| </p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за |
| и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који с |
| они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја |
| ти опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, |
| ро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пр |
| <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, |
| могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни |
| 3" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло |
| S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и к |
| ље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза |
| рчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не ж |
| а само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако? |
| стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у |
| пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј |
| Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно |
| е.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи гр |
| и, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за м |
| послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуни |
| пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као |
| ма доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише ис |
| је задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане |
| „То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и шт |
| ластелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се во |
| и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прили |
| и је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лак |
| е у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, не |
| <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од |
| свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} |
| > <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевц |
| двеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те |
| у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле |
| ако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</ |
| е се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска |
| његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са |
| улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станит |
| и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ запове |
| тојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призи |
| повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опан |
| гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле о |
| екудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Зн |
| <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном прид |
| ору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те |
| ану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невес |
| </p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке |
| с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно |
| раштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војв |
| ј руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који |
| ћ од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохват |
| казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки стар |
| идоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуг |
| , те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе, |
| мо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да по |
| онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници |
| је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не ут |
| е чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку зас |
| роком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> |
| ва.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југ |
| прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</ |
| овић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година |
| ојан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њим |
| иле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчан |
| а крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу |
| и се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљави |
| а холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гуках |
| ешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{ |
| близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање ж |
| дној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи |
| се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор власт |
| д пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле |
| гушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — |
| мо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> < |
| даћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза н |
| ајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет ч |
| ци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зрак |
| гог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула ( |
| а удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане п |
| ки властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан |
| га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа |
| Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски с |
| несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико |
| и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градо |
| но погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Карито |
| ноћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Б |
| оди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима |
| сподо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Гр |
| во мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сеља |
| у, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе о |
| љи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, |
| у, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> |
| и видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече |
| погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама отку |
| аним небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не може |
| "64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помо |
| свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознат |
| ево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактах |
| а буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али с |
| ше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље |
| милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху |
| е!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па м |
| служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре |
| е брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у рук |
| p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред ша |
| аћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се слав |
| оше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настал |
| хове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то |
| диже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече и |
| сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је |
| д српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије по |
| ене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црв |
| јући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и |
| дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сва |
| гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити |
| еде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не |
| окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше |
| и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да |
| купљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у мл |
| снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игума |
| ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштава |
| емо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се вик |
| у сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ |
| старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један др |
| ој соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драг |
| кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо |
| > <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех |
| ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, т |
| ве како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне срећ |
| ор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде |
| ићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљк |
| би, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретањ |
| не и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига к |
| е, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стиша |
| му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју |
| ош су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„И |
| је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недо |
| p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси. |
| у звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбр |
| ори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихов |
| да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед |
| д таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам |
| ош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако п |
| зглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <pb n="75" /> |
| скаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" / |
| је него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога |
| а млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором. |
| ш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда |
| са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војво |
| ор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону го |
| а је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога |
| нуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње прол |
| боки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али с |
| је лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе |
| етац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима сво |
| /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који |
| ру!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна |
| би није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати |
| час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у ца |
| како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си |
| е!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведо |
| онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде |
| све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, с |
| омаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча |
| зу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радич |
| друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје |
| златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад |
| </p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /> |
| тање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и к |
| пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња рас |
| е дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше с |
| помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначк |
| а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ не |
| p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздра |
| кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепа |
| ео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари к |
| а је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</ |
| с!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети д |
| "51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него нај |
| тојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> |
| ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на |
| Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за |
| војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до |
| за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књи |
| пела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и прок |
| истивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше |
| игибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде с |
| једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друг |
| а после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: д |
| ор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмариц |
| тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро д |
| } Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, после |
| је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, |
| само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије |
| ше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може! |
| стивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима ш |
| S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледин |
| учила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Бори |
| буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ реч |
| </p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао |
| ше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, |
| ању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од |
| о да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није п |
| онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} С |
| е ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све |
| цу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга њег |
| ричао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од о |
| млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога |
| е тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори |
| ји је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо |
| екох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали |
| е вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p |
| а, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше д |
| времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес |
| да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече стара |
| , да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке |
| ићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз |
| ез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као |
| нац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћућ |
| медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти |
| мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је к |
| са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори |
| обије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ |
| све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, ил |
| ме Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане |
| p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вече |
| так за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дру |
| , и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где с |
| :</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо! |
| кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми запо |
| уком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снужден |
| не нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кне |
| !“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орлов |
| исок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</ |
| ?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда |
| далена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти |
| узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе |
| мена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у |
| колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су мног |
| њем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући |
| е истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога сла |
| незу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок |
| „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни маче |
| љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре |
| се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијег |
| овикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе |
| , у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се пре |
| а лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за з |
| /p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов |
| /p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и |
| ра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казу |
| Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најм |
| „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез по |
| <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. |
| е у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну к |
| њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис |
| ари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног |
| чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља го |
| овори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пут |
| мко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно |
| ња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето |
| боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коњ |
| , „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их п |
| има је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војн |
| ...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} З |
| — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена |
| х да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и ота |
| ор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} М |
| колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, д |
| ову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта |
| о никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не |
| нез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде ср |
| кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене |
| <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авл |
| адесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака |
| оветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест |
| ни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Б |
| !“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Гр |
| није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, |
| S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се |
| ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо |
| о јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше к |
| Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне и |
| ти да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је |
| прости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна |
| дрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут |
| > <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не |
| устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана |
| бом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти ок |
| оше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате |
| јатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о |
| онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором в |
| сну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свеча |
| е млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је мил |
| ста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили |
| е се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на зем |
| да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко |
| ели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вер |
| носитој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра ј |
| , и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к |
| а питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више |
| његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска |
| утио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах |
| вору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измир |
| гом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свако |
| Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да кун |
| Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним |
| великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и о |
| </p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, |
| твом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој! |
| доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S |
| њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орлови |
| д прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања. |
| {S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихва |
| е причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили |
| ојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косо |
| ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуно |
| анци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровча |
| пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почет |
| ам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је неве |
| авни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од пед |
| е на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који |
| нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господ |
| ску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Госпо |
| тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу! |
| ис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономла |
| иташе кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо |
| земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не |
| /p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезов |
| икну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску си |
| падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стар |
| ивезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Т |
| нез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јес |
| војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, |
| устила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би |
| атру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсе |
| да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љуби |
| не без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од в |
| мо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо ниј |
| , боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без ње |
| авље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> < |
| сто на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у зав |
| тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и |
| да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор неко |
| који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговар |
| но да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се |
| ређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздаси |
| , кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па в |
| , добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="1 |
| ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође |
| ле!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од |
| страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то он |
| једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстор |
| ах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на веч |
| о војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на свет |
| еше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову |
| огине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није дост |
| едем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„С |
| но!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам |
| ме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине б |
| осило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића |
| Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву зап |
| n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а не |
| ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да ј |
| Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше ко |
| ; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који |
| вити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чу |
| отина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све т |
| сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не |
| е забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе |
| е прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ |
| у, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене |
| да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!... |
| , али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез |
| Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се пог |
| мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепље |
| даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, |
| десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> < |
| би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са бла |
| го моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз к |
| го како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Рист |
| дом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од |
| д наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> госпо |
| шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири ма |
| пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо! |
| загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се |
| арјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Им |
| и мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да |
| оме крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно |
| И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по дост |
| нуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори. |
| неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слат |
| а немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас |
| о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме |
| ли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Аг |
| војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити п |
| сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на |
| одаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко о |
| ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да |
| је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; |
| ерљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од |
| зи нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и с |
| ви војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има пра |
| војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно шт |
| ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш |
| ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, н |
| браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом |
| пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш |
| среће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећ |
| би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и с |
| смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“< |
| дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога да |
| м се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и |
| сплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске нек |
| викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша тре |
| иросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господ |
| елива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на по |
| "132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који мого |
| “ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у зд |
| је. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да с |
| поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поно |
| у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на н |
| гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; да |
| p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. |
| о јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени |
| и икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Зна |
| у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад |
| брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет не |
| о сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога б |
| е.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огр |
| ихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојт |
| астао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, ко |
| немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је из |
| ђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао би |
| имово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо |
| в блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу на |
| е стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и нев |
| орив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожури |
| оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, |
| ном Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув с |
| на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје го |
| оди.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине |
| је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њ |
| да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у |
| њскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку |
| ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да с |
| властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече |
| динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао |
| коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саст |
| пођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И |
| у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У д |
| растовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, м |
| говара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би |
| твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима в |
| и је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} |
| еше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи |
| погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано |
| а их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу раз |
| и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те м |
| ајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч |
| ез тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе о |
| сло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не |
| жев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињ |
| аше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно |
| ко долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако |
| /p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и сра |
| арију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта ј |
| пљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху как |
| {S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} У |
| ваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој ни |
| ћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојк |
| ојим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све |
| ти тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска гла |
| драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} |
| ориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој бл |
| S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње |
| ре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер нап |
| и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство |
| ој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од |
| ш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, госп |
| ше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну по |
| ведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада с |
| ела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима |
| чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјах |
| „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Го |
| реко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, |
| сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</ |
| и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном ко |
| мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских |
| , у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> прин |
| ње млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му |
| он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у д |
| ом емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ наста |
| и!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог |
| м небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим п |
| ном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник кој |
| сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и |
| ја тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше м |
| узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепш |
| ађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с |
| га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, н |
| осле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што |
| а поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади |
| ровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим оч |
| и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе ст |
| дно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и |
| кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови про |
| у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала |
| о беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико |
| :</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него |
| е молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} А |
| ах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско је |
| реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурн |
| још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући по |
| ецо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљ |
| у како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан |
| и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одмо |
| зе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јо |
| и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на |
| истивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са |
| али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгле |
| во одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види |
| те Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори |
| момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ запо |
| м у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на во |
| p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из сво |
| и по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње |
| у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чеља |
| ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом |
| ни, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малва |
| е Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „ |
| ез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за па |
| завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради! |
| же бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао |
| истину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, пред |
| ораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> |
| че Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у |
| из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче о |
| то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш |
| <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду |
| на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, |
| се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше |
| стима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућут |
| у тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог |
| причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} |
| ухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медве |
| да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеј |
| и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим |
| сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кол |
| а живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис |
| века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су о |
| хо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} На |
| слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То ни |
| ду на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од о |
| } Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кне |
| д се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb |
| S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две муш |
| џарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући |
| да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми |
| битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, н |
| ј град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим з |
| а војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — |
| још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели |
| од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај |
| лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и |
| рати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа |
| пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине побед |
| ео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле сед |
| а, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Гра |
| м.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit= |
| око у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на |
| МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВ |
| <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доис |
| оме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, сле |
| из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничн |
| Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кне |
| авом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих п |
| Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја |
| рши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега |
| тала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако! |
| љку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да успла |
| косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгле |
| тнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја |
| нијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо |
| ем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.< |
| ко често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло |
| „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не |
| и пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глад |
| јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше |
| бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста |
| осади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђа |
| рловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Бори |
| ари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на дв |
| ко обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво |
| о је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p |
| д виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком |
| положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султа |
| сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све ред |
| лаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казивах |
| вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско |
| Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог |
| у би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, к |
| ог Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свим |
| ина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ нови |
| ош нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ |
| , војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да прове |
| оги од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и л |
| !{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба |
| заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" / |
| прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао |
| ојвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кне |
| а господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:< |
| и образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам бе |
| > <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Гос |
| одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим |
| ог грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, ка |
| S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним к |
| <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово ова |
| војева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помо |
| јска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним |
| последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин ста |
| ве то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову |
| и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и |
| ок се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се з |
| рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле |
| ушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мис |
| сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања на |
| ма Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, оста |
| ва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p |
| уди срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо |
| х јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окре |
| ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од |
| } И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{ |
| рвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила с |
| Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зи |
| .</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да цр |
| вој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> |
| њи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господар |
| — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p |
| Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор вели |
| д самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других |
| к ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде |
| м ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти |
| се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S |
| _C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко ј |
| прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> |
| ди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом ц |
| око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и д |
| <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стог |
| > <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се д |
| данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за |
| 3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо |
| а, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам |
| а, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и |
| е, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> |
| “</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кр |
| > <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Госпо |
| растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не мож |
| <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако |
| огибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, |
| 7" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Кос |
| Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом оби |
| S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаш |
| ако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то н |
| е колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне |
| <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј |
| Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кн |
| ајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од ли |
| о да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати м |
| неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда. |
| а и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом |
| едњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже |
| Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војни |
| ту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, |
| тога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час с |
| господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова |
| оспода исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле по |
| и наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га п |
| изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ вик |
| е не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> |
| ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред н |
| <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу |
| дом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: |
| и!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег во |
| ову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука |
| {S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам |
| своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, |
| јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Град |
| говори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси |
| шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, |
| тотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Рис |
| рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} |
| осподине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И ј |
| га, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад |
| ту скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p |
| Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али |
| тачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити |
| ј срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се |
| плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног дет |
| једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Рист |
| ти велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цје |
| ећ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да исп |
| о зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар |
| господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} |
| "SRP18990_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом |
| SRP18990_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га ј |
| види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак |
| рема вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „ |
| било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан |
| и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за |
| е како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје мест |
| који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лиц |
| ари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак |
| крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренут |
| tlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕ |
| аше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S |
| латни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да |
| Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узи |
| рају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренем |
| ин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи сева |
| шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И д |
| нас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно. |
| младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године |
| а неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и |
| је воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се |
| а само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову |
| да одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном у |
| ше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки |
| па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док |
| мерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Д |
| праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да по |
| и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога п |
| .</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те |
| /p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кне |
| викаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се |
| дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" / |
| д по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не д |
| сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градој |
| тина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари остав |
| е у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што |
| мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека |
| охвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима заг |
| ју.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, др |
| адоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрче |
| тарац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао бил |
| оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од р |
| од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлиј |
| ном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„За |
| г перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је див |
| ветњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да |
| оје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S |
| узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> |
| југале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза сту |
| ку белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи |
| а, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, |
| емљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам |
| вребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам с |
| воју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза |
| апита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су |
| ога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Гр |
| ишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар |
| сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи |
| ојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила т |
| а га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи |
| „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше |
| а Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На ко |
| их очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима л |
| еље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље! |
| мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар |
| мљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb |
| ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да с |
| олико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме |
| !{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас |
| . „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људ |
| снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p |
| својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ п |
| е да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како |
| тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ пр |
| pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог в |
| стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите |
| било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, к |
| та да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> < |
| ја, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Г |
| мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... |
| ту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш к |
| т да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име свој |
| реше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кне |
| ете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју |
| вала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> |
| ина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“< |
| вај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> < |
| ма, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно |
| нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших |
| сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учи |
| ође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање |
| ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што е |
| о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на |
| р не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градој |
| Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје |
| се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче ман |
| дост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што |
| .{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, опл |
| помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченица |
| ева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним по |
| ика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару |
| да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали |
| велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то б |
| момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може д |
| вору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си д |
| присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дру |
| о није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени с |
| Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напр |
| сни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, в |
| а му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз |
| ах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и |
| pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да о |
| о беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницам |
| дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком |
| ом малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин |
| пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме долас |
| ао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихов |
| некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се |
| имо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе |
| онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужит |
| да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И |
| ене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, к |
| , три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком |
| чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда |
| p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој ј |
| к.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10 |
| е или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, |
| S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А как |
| уменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче |
| рага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео |
| седлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси |
| о за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брз |
| нез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како т |
| {S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она зве |
| ка!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез |
| каше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше |
| да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и у |
| ластела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека |
| n" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио т |
| а тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој ка |
| на плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега. |
| има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као |
| да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим |
| робом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старе |
| мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој |
| његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> |
| од га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по ј |
| е они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и не |
| Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је д |
| поведају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косо |
| још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појах |
| Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ њег |
| а пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио |
| мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али |
| наци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне зава |
| ри завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, го |
| од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зн |
| Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред |
| сподину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и у |
| "15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти |
| под велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још наре |
| !{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турак |
| чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и зас |
| том својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, |
| с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете г |
| мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника |
| разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> |
| што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> < |
| нда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} На |
| дмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога |
| ац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљи |
| <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S |
| а.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тих |
| ца, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама |
| Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, а |
| роклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ |
| нез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са |
| с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Пр |
| рота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ р |
| њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчм |
| „Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</ |
| ајближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намрш |
| а веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскад |
| стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се н |
| е сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено |
| огатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </ |
| ећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак |
| т „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно ука |
| ушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“< |
| рзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови |
| да Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>С |
| их!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај |
| пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, |
| гну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побрати |
| у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се |
| до срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, ко |
| нувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљи |
| голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње с |
| , и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{ |
| шљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаш |
| ано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под бо |
| , те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као |
| га и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље |
| И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div |
| заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак |
| свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чини |
| ајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у цар |
| , биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата |
| просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је |
| емените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и |
| његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Ч |
| о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Јо |
| х јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и |
| свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље в |
| >Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му |
| оде.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад и |
| {S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо |
| едан поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S |
| -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се нека |
| е на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој |
| ше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најп |
| ка ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и |
| нда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу реч |
| анким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена |
| дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у |
| ј хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покај |
| ом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружи |
| о су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао |
| своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ри |
| змемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, д |
| шта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, |
| бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само |
| ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два |
| ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући ја |
| е расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа |
| оње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби |
| да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па п |
| иле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва тр |
| ио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би |
| ло ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се |
| вор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твој |
| ету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо |
| асом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, |
| упним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми и |
| а ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> |
| у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш те |
| јају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека |
| еду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе |
| љем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, |
| гарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да н |
| пске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чет |
| Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити не |
| ушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку д |
| гао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је на |
| е тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и ца |
| ужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто распл |
| , и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона |
| а се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господи |
| о и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је м |
| аревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња во |
| аца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете пес |
| и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Гра |
| у ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косов |
| Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску а |
| гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на на |
| од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода у |
| бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исус |
| оји је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристив |
| овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не |
| в до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прођ |
| е дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну с |
| га дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или |
| ају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у в |
| инемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“ |
| кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како л |
| уримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ет |
| о ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пу |
| викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p |
| растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Је |
| несемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p |
| лавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, |
| Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју ду |
| ?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље г |
| </p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стај |
| >„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивн |
| Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој |
| весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи н |
| Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим |
| ва буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> < |
| проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне пл |
| ема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не б |
| по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну |
| војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, д |
| ритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске д |
| слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су |
| шло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два с |
| о.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не |
| ко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по |
| , и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече |
| има од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говор |
| клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да ви |
| кају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћ |
| оше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше |
| ом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки вој |
| да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о |
| ка на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</ |
| ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и прекл |
| чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје ј |
| усе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</ |
| о боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војск |
| оворах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа |
| p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез |
| уље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одго |
| , браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад < |
| рлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да г |
| л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, |
| и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је о |
| о се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раста |
| хо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си на |
| а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу |
| и па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су он |
| S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже |
| си, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре |
| омир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> < |
| аки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог |
| ким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке |
| ам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Карито |
| а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да |
| ка нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио к |
| да тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, с |
| еленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p |
| ушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик |
| о жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше ка |
| са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка |
| пска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као д |
| њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван до |
| и сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве |
| но не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности |
| ве.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војск |
| ом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти д |
| помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његов |
| на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и слав |
| И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо м |
| ка душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо |
| рију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, |
| о се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то с |
| : „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, м |
| себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати |
| тора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се дог |
| у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на |
| ла мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он м |
| да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око |
| овори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војс |
| ци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека пр |
| {S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <p |
| p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез |
| >„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спус |
| сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи |
| властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те час |
| <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно пит |
| /p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу |
| погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да |
| говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миро |
| о дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико о |
| ет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га о |
| гано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини д |
| </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па с |
| е теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кн |
| твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу т |
| хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као |
| , па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{ |
| дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора су |
| р Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово |
| р. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогоз |
| и умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p |
| Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је |
| не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријате |
| као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим п |
| еднако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у жив |
| } Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово д |
| и с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хриш |
| који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била ј |
| е један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј |
| деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста к |
| <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече |
| у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{ |
| о и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ п |
| есео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њи |
| еза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч к |
| е?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и једа |
| Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због |
| , „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристивор |
| Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркан |
| , јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“< |
| дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору |
| , у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава |
| а цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, |
| оде са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му каже |
| а је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, |
| арац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, |
| раја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђуј |
| последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбил |
| ита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову. |
| ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи |
| гуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље дух |
| еде на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да сти |
| !“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада м |
| он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би |
| м.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„ |
| /p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је |
| више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да |
| о у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као оби |
| гази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека н |
| у, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати. |
| какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више |
| с на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На |
| ду: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се |
| ало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па |
| ком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез |
| о из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <p |
| братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те св |
| ика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у обра |
| зак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Ве |
| {S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} |
| аља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осв |
| им прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да |
| у Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке с |
| ених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави |
| олазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ реч |
| рби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „ |
| се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина |
| ику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стој |
| о пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како т |
| зе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Каз |
| једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до пев |
| да окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше. |
| , војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам |
| а му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим |
| нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ |
| ави у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, |
| зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска иск |
| заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима куто |
| ву?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристиво |
| и ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одв |
| ере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А б |
| е бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ј |
| аје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо з |
| да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако б |
| се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку мал |
| нстантинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође њ |
| један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о |
| еш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим |
| лињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама |
| д би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар |
| оје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косо |
| е и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војво |
| сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем |
| е и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину |
| Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за д |
| кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушку |
| шким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војс |
| га дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаств |
| да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е |
| таву?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да |
| узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и ј |
| 149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не зна |
| ио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се п |
| “</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и с |
| ријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српск |
| о похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, к |
| вором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p |
| но и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паме |
| тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите |
| људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Ви |
| је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спали |
| “ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин |
| забрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма! |
| телину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овд |
| ашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким |
| евом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Пр |
| ило, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са |
| едио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гла |
| а догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, |
| да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани раз |
| ешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, с |
| бјавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимар |
| да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И |
| је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дриноп |
| својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе р |
| Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и |
| чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> |
| би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Дец |
| јишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овд |
| до“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у |
| ја оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда стара |
| да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање ју |
| омрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, д |
| вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и |
| а њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то св |
| а то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако |
| у!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испиј |
| ред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш |
| авно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да з |
| вићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљен |
| рвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио вил |
| > <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p> |
| у име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к н |
| ом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господин |
| како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала ни |
| испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости |
| виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не ум |
| светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу |
| а, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговор |
| могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по |
| ао што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кне |
| ко и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Д |
| отине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми ј |
| г <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на к |
| ба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла о |
| и где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и |
| ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</ |
| свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p |
| можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом св |
| ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не |
| S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи с |
| ности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!. |
| ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе М |
| ас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> < |
| ите и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом |
| и!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да |
| } Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ |
| м влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, |
| азим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А |
| Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан |
| ј беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} В |
| ама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви |
| х као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да |
| хо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано |
| елику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шато |
| елост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теб |
| Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и |
| те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немо |
| н!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно |
| за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, |
| еде своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три |
| од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кн |
| рчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници поб |
| n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед зав |
| езом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе |
| стави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да |
| тијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шато |
| Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p> |
| езу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо! |
| е!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукави |
| ан кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних |
| на по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и |
| а: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницам |
| овор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи |
| ојводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи но |
| ражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах |
| један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доис |
| ару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се |
| м мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да |
| загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођи |
| ину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с о |
| поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у |
| рску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки напад |
| преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гла |
| ривикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, с |
| ти, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> |
| тлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворе |
| И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разб |
| у.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакш |
| то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — |
| ша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властел |
| нежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута гре |
| ју, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се |
| а кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ак |
| да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да проч |
| јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће р |
| грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам |
| се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Р |
| метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И т |
| жади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра |
| о дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да |
| тражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служб |
| иљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој |
| нка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојн |
| дног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да жел |
| о!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак к |
| ено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, |
| е, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Так |
| омози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово сти |
| Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још |
| не, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, х |
| дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове поглед |
| кане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једна |
| аше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, |
| Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> |
| па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме с |
| да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невесел |
| н а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градо |
| , па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} |
| лим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непок |
| цу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или |
| рца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догл |
| . „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овд |
| .{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“< |
| њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим |
| Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, бац |
| аније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми ср |
| завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше |
| искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје |
| ога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господ |
| о колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> д |
| кав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе |
| стивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али н |
| свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка |
| а ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па |
| Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче |
| Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасиј |
| одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</ |
| вртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p> |
| вакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да т |
| ам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и бе |
| ерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Бос |
| купљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон |
| бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи |
| нућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто н |
| град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А |
| се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит |
| људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпрати |
| том рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он јед |
| о оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем! |
| ашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Ради |
| ле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p |
| а, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војво |
| о може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу |
| него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се |
| >И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојах |
| же тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало |
| <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по |
| јника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сирома |
| ритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко коље |
| отреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из |
| имо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошл |
| ећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав п |
| ир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по |
| арко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Срб |
| на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево и |
| а.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим |
| о млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вин |
| руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и |
| евидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком п |
| Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим н |
| Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно |
| а опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају нев |
| наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Запад |
| е; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах |
| ку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бран |
| <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет |
| рашну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам с |
| Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар А |
| стелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тро |
| ажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, |
| кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхта |
| узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби д |
| збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не! |
| бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез вик |
| цу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавиц |
| под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ по |
| „Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онд |
| г да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно ду |
| у неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са |
| !..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше |
| , а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у де |
| јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у зла |
| аш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси |
| у, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ет |
| ћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да |
| м очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Круш |
| кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде б |
| и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ |
| ју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац |
| оља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опрошта |
| што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} |
| о у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па д |
| е здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад |
| то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p> |
| дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног |
| твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапут |
| а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Д |
| а,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми |
| „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А запов |
| !{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како |
| сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринут |
| ез ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војв |
| отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто д |
| рио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Кос |
| , и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и |
| ебрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у поз |
| hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као |
| пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и ме |
| о ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади |
| ене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што |
| ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Ве |
| према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p |
| његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару пок |
| и се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјан |
| вагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као п |
| ама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ п |
| ио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дам |
| за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца |
| один Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, гос |
| а стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати |
| нама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега јо |
| га честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немо |
| .{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив пог |
| Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} |
| Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати |
| и како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно ка |
| рца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зре |
| ез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог |
| ворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше |
| есно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с прав |
| о образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> < |
| им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</ |
| за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом |
| S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не з |
| ори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопци |
| окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тра |
| грлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увре |
| 191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да |
| екамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не |
| рало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојк |
| тивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео? |
| жбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба |
| е успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танк |
| летвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће |
| еселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не мож |
| повести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погле |
| а Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А |
| л’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од |
| каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишље |
| редих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који мог |
| жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да ј |
| за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим д |
| и рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Бор |
| пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и м |
| може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се ба |
| ки, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — приз |
| неш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једно |
| он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не |
| подин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш и |
| ик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо м |
| раним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми памет |
| њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као |
| те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед |
| сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома |
| женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је с |
| зо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој < |
| своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборавист |
| вив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!. |
| , па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} |
| одина од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Поле |
| е да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже |
| а.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци |
| соким гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и сви |
| се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђ |
| леда право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођ |
| иђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећн |
| ојвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Вој |
| .{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — к |
| вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпе |
| ван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по |
| не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може |
| ји сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута в |
| да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђе |
| буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истин |
| јсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; |
| нез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да |
| оже ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верн |
| оју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} |
| осподар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли |
| бори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом |
| један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећ |
| <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бор |
| {S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и |
| које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да |
| бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а н |
| идов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војс |
| рвим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву |
| /p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахрани |
| рким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миро |
| Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештв |
| p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад |
| ршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочек |
| Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога име |
| убоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости |
| ах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчм |
| е, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с |
| е милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије |
| моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаће |
| чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше з |
| убио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов |
| ова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“< |
| грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад |
| робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и |
| евао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаш |
| млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича. |
| га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у сво |
| рпски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну д |
| бројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> |
| е, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да |
| макло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре не |
| неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим ша |
| који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S |
| “ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ет |
| г не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може би |
| дајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не сме |
| д сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и пр |
| земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас |
| за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; ра |
| доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој |
| незом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику |
| мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Ор |
| препашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсе |
| заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се за |
| побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако |
| е испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је испи |
| говори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не |
| не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образ |
| огућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p |
| очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не |
| стио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса |
| је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залу |
| севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако |
| молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам ње |
| привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако на |
| то, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он пра |
| рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеж |
| драва, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу сла |
| о да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез |
| и:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} |
| е неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, |
| тати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да |
| крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да прит |
| и су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, |
| ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута |
| шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{ |
| ушевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на |
| а отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако |
| ло и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Слав |
| шу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и мо |
| тор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир |
| во види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег п |
| ицима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону наш |
| чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Кос |
| амо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> м |
| ва, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем ниј |
| диш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И о |
| чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста з |
| адрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и |
| омично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p> |
| а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном о |
| да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствиј |
| да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно |
| позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Х |
| еђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо! |
| ше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост дол |
| дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогн |
| вицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од |
| ко се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га ј |
| ој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види |
| ...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има |
| е дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне |
| ти сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао по |
| јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио |
| еко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо |
| ара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја |
| док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагл |
| „А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито п |
| ма да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак не |
| сова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Б |
| Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> |
| амет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име с |
| бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости |
| {S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p |
| тор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Н |
| лајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако |
| г војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове |
| остове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике при |
| ви, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’ |
| а истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујем |
| с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко |
| дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста |
| њу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место ње |
| и изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја ј |
| ћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно |
| чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поц |
| з га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама |
| них гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу |
| у чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> |
| S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде |
| не мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројиц |
| с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан |
| уље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Ву |
| главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да |
| де војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војни |
| >„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толик |
| опоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђак |
| ружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и |
| око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са св |
| па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А |
| руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Вид |
| оје се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху |
| мично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јо |
| гове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај по |
| се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви при |
| е видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, к |
| е да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други у |
| аме старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?... |
| } Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Гр |
| рко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на та |
| а, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо |
| е Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <p |
| па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" |
| зари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о до |
| а гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова |
| а не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с к |
| вакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, дод |
| ао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у пр |
| оји заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевља |
| пуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз |
| ла.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест |
| доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе |
| чку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој с |
| ољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој |
| раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} |
| ешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па н |
| е око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да зајед |
| " /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старче |
| рави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ев |
| рема Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} |
| дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, |
| /p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше п |
| поту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, |
| је?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепа |
| погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну р |
| ој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, |
| и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана п |
| се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним кру |
| ика, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миро |
| ше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“< |
| <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква го |
| стина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода |
| о спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у ње |
| опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристи |
| ко да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрва |
| из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у |
| прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господ |
| вда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од те |
| на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гут |
| тави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако |
| авио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији |
| о књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно уч |
| тан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на д |
| којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донес |
| му своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> |
| љати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{ |
| ћи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје |
| до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ј |
| S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под |
| едложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би |
| в оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе после |
| је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше |
| ни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечу |
| шљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме б |
| , да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше к |
| Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чи |
| укли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p |
| усти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском |
| сли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око |
| нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и све |
| рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад |
| тивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одл |
| вога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} П |
| вакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око |
| — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а |
| приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су п |
| еци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је |
| а да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, п |
| молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и ново |
| цу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси |
| , видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на |
| те Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно пог |
| ашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али |
| часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у нев |
| е бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што |
| а тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се |
| истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему |
| радоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам |
| јка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозва |
| у пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пр |
| о пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш |
| ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: |
| је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али з |
| да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа |
| м бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте |
| окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је |
| цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да |
| желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} |
| м Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложим |
| угоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путн |
| о беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже п |
| и право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ о |
| твије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена |
| је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p |
| е обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње двор |
| о Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{ |
| огани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> < |
| воду да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез |
| иђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свет |
| а, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да з |
| " /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, |
| дај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божј |
| подо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још н |
| тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе |
| рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Гос |
| се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне све |
| е се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и |
| лао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, к |
| S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутр |
| а мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи п |
| да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже |
| ом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, |
| } Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кне |
| а Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља |
| ина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина |
| и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу дру |
| ем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватај |
| зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, |
| , није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заус |
| “ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу |
| и, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому |
| ше скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очи |
| о мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез |
| ио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољан |
| тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те п |
| од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први |
| демо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни к |
| {S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже |
| апразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> |
| вршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како |
| Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ |
| ли људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" / |
| новци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} |
| аче!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обе |
| иђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какв |
| издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред не |
| а смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у с |
| десетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косов |
| трасно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који н |
| овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако ј |
| ође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Сл |
| не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не |
| рно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и п |
| њима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узд |
| а српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ реч |
| тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесе |
| кну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слу |
| но погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бо |
| а.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особи |
| врди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и в |
| 165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје |
| војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох о |
| оврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су к |
| ше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној |
| еда како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала. |
| мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јован |
| оје мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ смести |
| еда горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену д |
| ом језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом свет |
| викао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одмор |
| велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, |
| да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по по |
| и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, |
| , рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, |
| рапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, сна |
| па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p |
| буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Рис |
| ме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И јо |
| весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да |
| па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада б |
| Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјан |
| е!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем шт |
| а војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле |
| да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па |
| гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одма |
| pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони |
| а права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп М |
| ти с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испре |
| да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож |
| Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаш |
| р попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} З |
| ти, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p |
| утујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p |
| рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, ј |
| е нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, |
| в се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш к |
| „Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет зап |
| крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусан |
| ез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не |
| Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал |
| дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његов |
| да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађе |
| се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зрак |
| ла нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда зах |
| двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако за |
| дину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господин |
| а подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S |
| о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њих |
| добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушк |
| Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>С |
| {S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и го |
| и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прек |
| е за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и |
| /p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету о |
| ма несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно |
| буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор |
| раћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} И |
| ој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун |
| треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и |
| бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагд |
| да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} С |
| на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше јед |
| пе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, |
| тога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и сл |
| ражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{ |
| ије мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{ |
| је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на дру |
| S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд |
| а ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим нас |
| олико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, |
| многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „ме |
| ак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере |
| тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме |
| инко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n= |
| доје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашег |
| у се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S |
| и ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као закла |
| вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некак |
| , а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се к |
| ит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по дос |
| кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на моли |
| оре, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са |
| ри са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са м |
| ад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко |
| тави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповед |
| е цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p |
| !...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не ст |
| ц. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издај |
| двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало |
| онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова в |
| јемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они |
| дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаст |
| о ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од |
| и шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би |
| очнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна дец |
| ма, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га на |
| ка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајник |
| њ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех |
| одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога изда |
| и требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишиц |
| но потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не |
| дности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступ |
| и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“< |
| лаву и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу! |
| осподарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да |
| е довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође |
| трах ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити |
| неза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једна |
| з двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не |
| p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твој |
| готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја сам |
| срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да |
| Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо |
| сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Пр |
| то је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јерети |
| здравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком |
| ћа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јо |
| тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који |
| доје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{ |
| иво у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пр |
| дај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него шт |
| мир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да |
| буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо |
| ође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и |
| ану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је крас |
| у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му |
| а стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Ми |
| руго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над не |
| не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо д |
| љало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина К |
| е чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n |
| уке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну |
| уку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи |
| је пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце |
| ма — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде |
| /p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, од |
| pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве п |
| ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на |
| а ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој |
| нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, |
| оји неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадиј |
| тим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на да |
| оја води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију |
| се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред наш |
| а ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</ |
| на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не |
| Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, |
| ујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше сво |
| ру да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на |
| приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весе |
| дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод |
| мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе |
| ве то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохвати |
| олагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји |
| ицима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одст |
| асеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим |
| њина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Ор |
| шћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га оп |
| ни и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и |
| лико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И |
| мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да ка |
| оклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крв |
| те имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и |
| дњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло |
| гли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћ |
| њска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Рист |
| вега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином |
| што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати |
| <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тр |
| аним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што |
| о вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буд |
| римо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изго |
| да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Дворињ |
| ="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник е |
| оду, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, ка |
| S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са |
| кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Госпо |
| ди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не у |
| е, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у К |
| Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; ал |
| јте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватил |
| кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Госп |
| и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што |
| обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умо |
| ју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас п |
| ога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и |
| е подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и |
| видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, |
| еда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем |
| о“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао уч |
| тајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним ц |
| "60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — |
| само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две врећ |
| “</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и кл |
| p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу н |
| о и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се ус |
| део у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се |
| нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча |
| ветовати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража |
| го и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање. |
| да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да |
| вода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — с |
| , да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се |
| да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.< |
| дно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да ромо |
| кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и |
| теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни ца |
| и од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмара |
| р лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвал |
| р...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би п |
| а седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„ |
| је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — наст |
| севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној |
| слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“ |
| зан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор р |
| вље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да ј |
| ко на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прос |
| вај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; |
| најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси мо |
| и Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Кари |
| о што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго |
| о нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опо |
| а замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помо |
| дотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој |
| поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу |
| остао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина п |
| рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у к |
| е наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву |
| епрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чег |
| е даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав |
| допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> |
| хвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p |
| аше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом ви |
| потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова п |
| ута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као |
| ивукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</ |
| вода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царево |
| глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајућ |
| говорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, са |
| о кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је |
| подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који с |
| имну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да вод |
| ио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати |
| ом стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда ст |
| штина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња |
| о да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није б |
| ило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна |
| ма својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила |
| ци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо н |
| жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах |
| а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала с |
| ушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклања |
| у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе |
| кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Бориво |
| ше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом |
| је полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстим |
| видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, |
| кона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кне |
| оде Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброт |
| ужини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, |
| жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са н |
| ре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже |
| , кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се |
| е дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уве |
| ак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад |
| и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који в |
| својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде дост |
| им гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну оп |
| диже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора |
| понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и т |
| му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ |
| ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући при |
| во као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе но |
| ху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па |
| застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло |
| три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, до |
| и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша |
| ма у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шарено |
| астава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни |
| проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто зб |
| својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцат |
| а прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз |
| гу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне сл |
| /p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе |
| се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и д |
| а и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање св |
| дрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десн |
| громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да |
| и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> тре |
| бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице |
| косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> неког |
| веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та |
| очама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на ј |
| ађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходн |
| у реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једн |
| на погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над д |
| дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свир |
| ћа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од |
| ије повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које |
| рестрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како |
| је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, кој |
| ном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеле |
| , и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет |
| блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући х |
| куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} По |
| шти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају |
| ка ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не |
| ди властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памт |
| кој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овд |
| непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к пла |
| плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа њег |
| опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опрошта |
| олико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>С |
| нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сва |
| приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта |
| а се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, на |
| ги учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода |
| дно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Д |
| да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса н |
| је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега |
| о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже |
| /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госп |
| , па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кн |
| аском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухва |
| рно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубок |
| колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и |
| и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара д |
| поведам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова |
| на трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, ка |
| цама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се |
| !“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} |
| се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви |
| <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ј |
| борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога ца |
| х и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, по |
| некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета |
| и!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени ми |
| ко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже ли |
| ужи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади вла |
| ди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкива |
| > <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој |
| ра да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два |
| S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја |
| !“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кне |
| Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p> |
| ај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у |
| гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда на |
| повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да гово |
| ајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и д |
| ст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.< |
| Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнеги |
| о, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из п |
| ца, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад т |
| ораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи |
| летао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње п |
| } Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушк |
| пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца |
| час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од не |
| рца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам с |
| си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градо |
| редиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С т |
| ући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез п |
| као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запла |
| себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташ |
| " /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кум |
| {S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно |
| пет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза |
| два са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да м |
| ешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; |
| а мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосн |
| Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ п |
| близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се н |
| ад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него |
| стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један |
| пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и нам |
| дајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видит |
| ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Аг |
| н. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине |
| ош ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведе |
| вић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој уз |
| ведим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој к |
| моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да |
| ри: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, |
| а пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не |
| као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево |
| ву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да |
| Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то |
| веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи |
| p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Б |
| /p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред |
| трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао! |
| он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју |
| јаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жерав |
| епци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је са |
| а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше оп |
| о ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то |
| иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми ре |
| се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском на |
| n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћа |
| ца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту |
| Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему тре |
| не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S |
| Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те ј |
| неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се |
| ких разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код |
| спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и |
| алио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели |
| јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, ш |
| ловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који с |
| ет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је на |
| долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, |
| на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопи |
| “</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кне |
| српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било пов |
| ам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> |
| Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је |
| неже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, |
| ар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што |
| Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор |
| Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском |
| ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p |
| а,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи |
| еш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим |
| ру и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесн |
| срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и |
| ђе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било виш |
| це моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо год |
| ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала |
| ева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што |
| рши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше с |
| војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем |
| вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пе |
| питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници |
| људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незв |
| азати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе бо |
| подара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз |
| тања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико |
| ање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, д |
| огледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину |
| ео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како |
| х и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Т |
| тари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годи |
| ма и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се |
| у, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне |
| Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела исти |
| шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу |
| ан, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, н |
| ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господи |
| су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше |
| и гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> < |
| заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки во |
| p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S |
| {S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, |
| на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мис |
| би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаш |
| е враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну ста |
| ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да |
| имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, |
| и нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „да |
| њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре с |
| мо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарја |
| о трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом |
| ђе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} |
| номе се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му |
| маљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлиј |
| је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда о |
| !“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се тр |
| че:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би н |
| чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа |
| удно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепрш |
| “ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Уст |
| испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како с |
| његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div typ |
| } По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето |
| ри Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
| свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да |
| обар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет го |
| стивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" / |
| „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била |
| ху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим се |
| су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам |
| ед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дво |
| сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} |
| </p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се каја |
| еч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војвод |
| амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила п |
| е само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне |
| већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу |
| Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, ка |
| илога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душа |
| шао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристи |
| /p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да л |
| во овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих |
| игурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; ал |
| си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси |
| аман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако м |
| ко њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час ст |
| ао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се к |
| дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападн |
| осно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са С |
| и на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисм |
| ноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Мо |
| Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо јо |
| ј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разо |
| {S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркв |
| кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подић |
| дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћа |
| од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода |
| ј наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти тр |
| да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио. |
| а слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душа |
| им од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И виде |
| њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војск |
| ити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ |
| у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце |
| мо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, |
| мо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ |
| и ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: |
| те Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p> |
| !“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Не |
| од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игума |
| у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски |
| Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три |
| рим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> < |
| о уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Гр |
| ећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са |
| ивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој го |
| ам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро |
| свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе м |
| да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест наш |
| Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до п |
| се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина |
| сто њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу ва |
| а оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орл |
| сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се тр |
| а је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теб |
| pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве ом |
| бро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми до |
| е можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ет |
| јака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти гл |
| го шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза |
| има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркн |
| Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, г |
| едузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, зап |
| некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е |
| тарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом |
| уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко, |
| уђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му |
| црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се |
| . немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиро |
| му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не м |
| како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један |
| Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму |
| оју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метан |
| Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех |
| иросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила о |
| кога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S |
| S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна |
| оља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети д |
| само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види |
| до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да |
| клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој |
| о за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми о |
| опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и пр |
| је столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге |
| о, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити ц |
| тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да |
| а два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Нас |
| ити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> < |
| ве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека с |
| да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их |
| о пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо |
| чевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довд |
| траг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху јед |
| ђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> |
| оје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.< |
| олико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: |
| ри им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према |
| неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваља |
| аше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је о |
| до!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ при |
| истивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме вер |
| мо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да |
| гле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> |
| <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} |
| да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко д |
| желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме |
| твом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служ |
| м у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агар |
| /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орлови |
| весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила с |
| с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па |
| беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сам |
| есто <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи с |
| брним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а |
| вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S |
| ула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно |
| то рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео д |
| ић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Н |
| ди властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да |
| се!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повели |
| том додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Мил |
| ко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погле |
| вих.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је о |
| су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађа |
| сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њ |
| а са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав ка |
| ече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, |
| ви стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не |
| ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> |
| руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло б |
| а викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спре |
| риње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој н |
| пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику |
| ко је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи |
| ресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја |
| мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана вел |
| жу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су |
| та грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну |
| седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Нег |
| „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци он |
| пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове н |
| му љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђ |
| о ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најм |
| евалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и |
| ад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благосло |
| е уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава њего |
| бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} |
| p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И |
| , даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом |
| ва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за р |
| е кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може д |
| ека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} А |
| ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека |
| вом и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне ст |
| а су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака |
| а Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на |
| и је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“< |
| че кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта ј |
| S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу |
| едан део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ |
| ти ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао сам |
| {S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми |
| ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тв |
| ала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и му |
| лете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за нек |
| ко рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> |
| рећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне ба |
| јника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезови |
| оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p |
| се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и к |
| Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, по |
| есите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што |
| старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочеку |
| иваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и |
| ме што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који м |
| едаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се |
| о би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отворено |
| трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, ал |
| на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косов |
| не и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор из |
| , светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — |
| евесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази! |
| мо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се |
| !...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га з |
| ам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас осл |
| тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка кле |
| и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми |
| кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом |
| еза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војисла |
| ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда |
| воја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Не |
| ијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отрован |
| рихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ |
| ?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи в |
| ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жи |
| да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“ |
| .</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је при |
| њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јун |
| има старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па |
| да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у све |
| <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно д |
| Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштани |
| а ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не |
| ћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га брани |
| поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме в |
| и ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} |
| еш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред |
| рла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна в |
| рани господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како |
| окојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас ј |
| инути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи |
| осподар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на |
| го ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске о |
| е само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез ко |
| ва, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Ор |
| ласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко д |
| ој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ про |
| /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем н |
| “ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царс |
| спавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“< |
| ном чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Сл |
| не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је |
| /p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш вели |
| ао да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Град |
| искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Мило |
| ј памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом р |
| е блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да т |
| ,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељ |
| узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода |
| де мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSect |
| валне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад о |
| као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забаци |
| е да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војс |
| „Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина |
| хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћ |
| ко свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли старо |
| па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{ |
| ругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и |
| па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао |
| ре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, к |
| сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да |
| у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да |
| ез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђ |
| рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста тв |
| „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово! |
| па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше |
| Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно из |
| вим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо сво |
| даље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита к |
| аре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> млад |
| хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, ко |
| да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч |
| е неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис зап |
| те ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Рист |
| S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али м |
| е старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристи |
| на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чи |
| оговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита по |
| г себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живо |
| рога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него дру |
| оге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам |
| а своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер |
| ија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад с |
| омињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ св |
| се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време до |
| отово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси |
| упи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову |
| се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно цел |
| он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па и |
| онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без н |
| све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на прен |
| /p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза он |
| то сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође |
| е и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздра |
| рекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други оп |
| му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче |
| руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у др |
| и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хва |
| јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере |
| као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити с |
| о времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а |
| ла господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које в |
| неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и |
| ли мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом |
| Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни ј |
| .{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јес |
| кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те |
| да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у среб |
| смо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету п |
| првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевк |
| изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити |
| жину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у |
| ешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови д |
| } У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца |
| ијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпо |
| } Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не да |
| тлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чис |
| ко?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не |
| у, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбин |
| — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна |
| докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра к |
| ет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, кој |
| а!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез |
| тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамн |
| ани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви |
| то му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p |
| да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је как |
| инограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове! |
| а.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и н |
| плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; |
| ините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима |
| га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверн |
| стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу |
| њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, |
| ње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећ |
| ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још ш |
| <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p |
| неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина |
| — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к И |
| на од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеш |
| лавом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим вој |
| } Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турак |
| гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S |
| о је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме |
| ад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја |
| ухне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље |
| и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела зав |
| свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу |
| и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су |
| уку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба з |
| пустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и |
| ћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се |
| еко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте |
| је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена чо |
| .{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Гос |
| и и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и дру |
| , да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, |
| <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде г |
| ри кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, за |
| д гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од ју |
| ом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који с |
| су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се п |
| је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степ |
| јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме ску |
| цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером |
| ну Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез |
| оровима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда |
| нца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти на |
| асе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> |
| еретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, |
| погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјај |
| ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју је |
| е!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војвод |
| јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, госпо |
| ко се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до к |
| ас прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго |
| д се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види п |
| слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад на |
| кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио д |
| де облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, ил |
| муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо |
| ази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се м |
| Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом |
| ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатк |
| Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац ви |
| руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачани |
| љини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Бо |
| ало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ |
| до, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близи |
| кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лет |
| старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како |
| нило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати они |
| } Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине! |
| икну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док сво |
| лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а |
| еза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју |
| ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле |
| {S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, |
| да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кне |
| се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом н |
| Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, |
| ажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека с |
| на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да |
| ="subSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале |
| P18990_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гоми |
| има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је исти |
| међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, ср |
| , па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо |
| иште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кн |
| „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро о |
| стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском |
| ви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде |
| , проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb |
| онедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бо |
| права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све |
| {S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопи |
| е, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу |
| иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па |
| а дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: |
| на и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{ |
| е стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан к |
| ише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изг |
| ћа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево |
| ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једв |
| Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво |
| и некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и труб |
| да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Б |
| него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у |
| Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се |
| ма до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше своји |
| не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и о |
| те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихват |
| очиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једн |
| кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова |
| зу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио |
| ибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде. |
| уговић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи |
| сле подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном |
| а својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва в |
| а Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града |
| ам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> |
| поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда |
| прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо да |
| и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до у |
| у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешк |
| хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> |
| народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад е |
| и ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси |
| т кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соко |
| жи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Гос |
| ове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{ |
| сподина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет п |
| ће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споме |
| новићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке г |
| ина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли |
| Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови св |
| Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више н |
| „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина |
| и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима. |
| радоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, |
| ћи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље г |
| а мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удар |
| евесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њ |
| кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и н |
| ћи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати |
| о једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо л |
| мо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за |
| на да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да |
| ч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се |
| </p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристи |
| су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле сва |
| инко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Гру |
| рати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико |
| а и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шт |
| мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следује |
| тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — а |
| цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то св |
| свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи |
| лони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке |
| је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез ти |
| ега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</ |
| двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</ |
| нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор по |
| пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у |
| е, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још ово |
| м.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се гра |
| који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје вој |
| е још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од |
| да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и сл |
| , заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио |
| ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори |
| несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој. |
| ву Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова |
| га је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} |
| у, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> < |
| о дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ет |
| моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не |
| {S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства |
| српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа мусл |
| е им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дуж |
| ин постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећи |
| ако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да н |
| ке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без н |
| то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били |
| ди, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, д |
| копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас |
| ак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом |
| господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што |
| .{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећ |
| овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} |
| окола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. |
| ио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамд |
| ске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни |
| већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весе |
| шој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени |
| ечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здр |
| јици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог |
| ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена вој |
| право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; |
| и властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјан |
| који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некакв |
| оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од |
| аповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненад |
| есу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. |
| устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с |
| еца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет |
| а онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и неви |
| <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онд |
| иле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се о |
| нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје пог |
| је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором д |
| је придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Зна |
| на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, |
| се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још |
| било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута г |
| едно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас |
| .{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадиш |
| трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклоп |
| о кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не |
| еља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски |
| S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="17 |
| е невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад р |
| јица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме д |
| су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не м |
| мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима |
| алуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да |
| се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћ |
| коро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жу |
| ац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збу |
| кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићев |
| готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну ду |
| постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је |
| се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, ко |
| мор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са |
| га цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо о |
| креће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Д |
| лова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>М |
| акав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и |
| S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испа |
| м за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не |
| Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} |
| ити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други |
| ки пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беш |
| Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног кр |
| е.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребле |
| а му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по |
| очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будис |
| ме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево |
| д храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Из |
| ction" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповед |
| але своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђ |
| да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} |
| за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело пев |
| ома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кне |
| ојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средин |
| те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према сре |
| самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се |
| ћи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, кој |
| ана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у о |
| огу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као |
| јући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или о |
| Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога |
| може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и ј |
| дмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племени |
| онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, |
| у корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> < |
| цу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад при |
| ц, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и по |
| кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се |
| ј трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то бил |
| у, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ пон |
| ећ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну |
| мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!.. |
| у на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи уви |
| > <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сп |
| ричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима в |
| четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</ |
| једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока б |
| ин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у д |
| т година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном тер |
| ода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотр |
| јев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знамени |
| ди Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружј |
| а ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше |
| ан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кра |
| ладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним |
| а хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја те |
| и; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и м |
| у и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ П |
| аринска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет ле |
| ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и |
| пља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, осед |
| адесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде за |
| ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, |
| >„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истр |
| олагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми с |
| ојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез |
| а већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Нег |
| S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана |
| упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div ty |
| огу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под ов |
| м вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и ч |
| воме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу ст |
| овара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и за |
| , да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо с |
| како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао |
| раво што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде |
| о био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су |
| тари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше ст |
| збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свог |
| n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о оном |
| е.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{ |
| а, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, г |
| </p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није |
| сем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} |
| оћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, |
| „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојиц |
| споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div |
| могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам |
| се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голуб |
| вцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку доли |
| као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње! |
| ојим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта |
| ињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је п |
| седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато б |
| дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и зас |
| динама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са те |
| они испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „А |
| вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити |
| и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, как |
| з одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У дв |
| век опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о наро |
| свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, з |
| ремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се |
| и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа М |
| гих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој з |
| з Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и |
| том заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде |
| је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хт |
| p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n |
| , навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер |
| :</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, ког |
| јој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па по |
| уши, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кн |
| а пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може |
| ика.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти пр |
| а да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао |
| аше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у |
| че истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред ве |
| урност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се |
| и пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „В |
| тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јован |
| оји се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су |
| <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом пре |
| ове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, голо |
| своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела |
| ху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И о |
| з ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниск |
| ти војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дођ |
| Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је |
| први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ пр |
| к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој ц |
| х све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се св |
| шу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и |
| колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе |
| /p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад |
| ио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се д |
| , кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутах |
| егињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не |
| Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао ниј |
| !“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xm |
| ажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто |
| о силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полаг |
| нука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у |
| господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела |
| И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас виде |
| ода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ н |
| што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ р |
| м.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div t |
| е дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Др |
| Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, |
| вом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара |
| ите.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацим |
| Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њен |
| Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке в |
| сом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде гор |
| ла, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог к |
| замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је |
| ви.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и не |
| е можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одма |
| ме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{ |
| .{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земљ |
| <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо |
| о да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркв |
| ва, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој с |
| а ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пусти |
| ешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади из |
| уку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ б |
| ах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним |
| о, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књиг |
| </p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима |
| S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутр |
| /p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људ |
| пођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго трај |
| p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на |
| ма.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, н |
| ше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, |
| невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и |
| амење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и су |
| хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју |
| молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Свет |
| и у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти за |
| дио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне |
| {S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике |
| народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује |
| C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом |
| бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме |
| јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} |
| ђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} |
| себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и да |
| драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних вој |
| м је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује прве |
| е сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам кора |
| ва падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник |
| госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице п |
| S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и |
| Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топ |
| ој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а м |
| и пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} |
| p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну поб |
| честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његово |
| ву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем ду |
| а, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одеж |
| свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве |
| куца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у |
| заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало |
| први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, при |
| и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb |
| n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сиг |
| ам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте д |
| мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, по |
| кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p |
| псити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Исто |
| зно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како ј |
| љуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се весели |
| на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мог |
| к изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисо |
| ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико |
| а ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само |
| по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез |
| за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и крат |
| дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати |
| ике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмла |
| животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за на |
| {S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколи |
| е дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Б |
| два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и |
| рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од ме |
| унаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, п |
| етан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми с |
| p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на |
| астопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и |
| авније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетн |
| ead>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div type="cha |
| ели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се с |
| и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а |
| ога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и б |
| тостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к |
| од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је исп |
| коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кне |
| ајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу в |
| покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гл |
| у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велик |
| !{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади |
| е је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је |
| пође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кне |
| лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери нека |
| бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увен |
| не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се по |
| кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепи |
| а погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака |
| , људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то весе |
| га момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div type="chapter" |
| о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе |
| ажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и о |
| /p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, пок |
| мишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи |
| била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се |
| оје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго памет |
| ви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p |
| ор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешт |
| а надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; п |
| андалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свако |
| еше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изг |
| рпљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим пес |
| о све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> < |
| Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду |
| хом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ ци |
| раво страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких о |
| — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" / |
| славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p |
| чита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напиш |
| са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, |
| !“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?! |
| Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кне |
| ивој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књи |
| ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац |
| удно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да |
| p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом |
| се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба |
| а оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се гос |
| руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича |
| “</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смер |
| старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш |
| о!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело мла |
| био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на |
| ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како |
| којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из |
| бима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и в |
| сподин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута го |
| аше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез |
| Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синк |
| ње!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати жи |
| жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и д |
| како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојо |
| готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тоб |
| с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“< |
| окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифор |
| ше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, преблед |
| већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао |
| иста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што |
| сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево |
| старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ пита |
| , мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полази |
| о с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ћ |
| !{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нариц |
| покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је д |
| ши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи ис |
| гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме ви |
| Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате |
| погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ |
| лобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти |
| ом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде глед |
| славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља |
| оставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на нар |
| м гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, отк |
| омогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме д |
| и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више п |
| стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате |
| их ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор ј |
| на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако |
| ца, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} З |
| кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људим |
| гом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не |
| викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, |
| одина у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као |
| нас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, |
| roup" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" / |
| roup" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" / |
| up" xml:id="SRP18990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n= |
| ше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и п |
| тела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и |
| pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко |
| амење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кне |
| . „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и |
| година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком |
| корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд за |
| наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како |
| поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја |
| мо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже |
| е кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану жи |
| тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седа |
| ађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје |
| ала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врат |
| следња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све пре |
| има и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да поне |
| ким плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погреб |
| дају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком с |
| проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене |
| видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или |
| „Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир |
| и не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано |
| идесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо де |
| ром да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само |
| оклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором крену |
| дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p> |
| ку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привеза |
| ну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка |
| у од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окован |
| олим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред на |
| И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране |
| загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од ме |
| беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који с |
| ви, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно св |
| та.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махни |
| се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним |
| ло пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ор |
| ату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па |
| хвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и п |
| </p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Бори |
| дрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој |
| кву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања пе |
| </p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвен |
| а и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као |
| буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигн |
| је, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Сви |
| , виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужи |
| адоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> |
| их у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега сто |
| а.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше |
| овође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је в |
| рпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем |
| лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као |
| удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца |
| окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} |
| лац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бист |
| лу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!. |
| Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиља |
| {S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му |
| анак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, |
| рским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу св |
| шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, |
| е с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена |
| ао да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, исп |
| уку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто кор |
| о зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о з |
| ваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога |
| глав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заста |
| ветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја! |
| штини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и |
| а издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Госп |
| а, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погле |
| а, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> |
| се светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапре |
| е је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље |
| т поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је п |
| а бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је по |
| с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена на |
| .</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напо |
| а топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; |
| ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево |
| и и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово |
| а властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кн |
| , што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута м |
| ти своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека до |
| као само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рек |
| подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од д |
| ало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињс |
| како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи пон |
| да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Д |
| онати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{ |
| х јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку из |
| старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави ј |
| е још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи суза |
| царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно пос |
| ц од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде |
| едан од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним л |
| тињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не |
| им очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте реч |
| {S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост прола |
| <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По сво |
| рпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагд |
| ког, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p> |
| вани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао |
| Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже |
| љене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и огр |
| млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам ус |
| има остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваља |
| <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћ |
| ла и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби |
| јска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док |
| се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повика |
| коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице |
| и га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандал |
| м копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним |
| тари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>За |
| и: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дај |
| им брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p |
| даш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благосло |
| нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху и |
| продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи |
| и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо м |
| својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите |
| ужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“ |
| се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један д |
| па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук зак |
| терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Р |
| опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеб |
| 87" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом |
| ољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нов |
| е напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо т |
| по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Ви |
| х запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде |
| решна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо |
| своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи п |
| /p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег нека |
| т лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан О |
| ањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у |
| бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз с |
| ким простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким |
| .{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада |
| из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описа |
| ике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орл |
| леше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, |
| беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мири |
| као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога в |
| шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?! |
| ренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, кој |
| а гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци |
| ће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који |
| с.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загреја |
| аног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете |
| p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Гр |
| ља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси |
| .{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног св |
| иташе Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре н |
| али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, тан |
| која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мрамор |
| мо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> |
| Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ при |
| ..{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао |
| а, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извиј |
| саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то |
| таше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, |
| ар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Го |
| данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи |
| че:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени |
| без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора |
| ли ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох от |
| ну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе |
| ом ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Ман |
| уховника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедам |
| А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као |
| рије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје |
| гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се |
| да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад |
| бучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци с |
| ло оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орлов |
| рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што б |
| „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин |
| ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељан |
| Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника |
| е спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковче |
| !“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза |
| села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми р |
| смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу |
| надно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, |
| у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу |
| упнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви и |
| е и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још је |
| рећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, |
| ута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да н |
| срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се |
| врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према р |
| слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Го |
| дају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушени |
| а неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш |
| јала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, син |
| с сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надј |
| не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па реч |
| помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што |
| ла, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно |
| д педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким |
| убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три |
| ехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почињ |
| </p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити |
| } На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепаниц |
| м низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео |
| спао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписан |
| </p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <pb n="1" |
| моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који |
| те ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости |
| скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замиш |
| мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ |
| руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
| прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледа |
| облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204 |
| док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба власт |
| згледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзан |
| ј даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом |
| његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како |
| да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам неш |
| да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, |
| Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча |
| толице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружи |
| који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уз |
| ни се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господи |
| ко мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} |
| Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор |
| „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p |
| рашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још ба |
| сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: |
| е никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} |
| говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандил |
| а се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао |
| е кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке |
| сјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова д |
| призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „ |
| ахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" / |
| све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n= |
| х ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} |
| </p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле |
| рне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља тре |
| виленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначк |
| инку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за |
| одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се о |
| крлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких п |
| , ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вин |
| трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну |
| г двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Бор |
| сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови |
| ш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кн |
| три, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристи |
| ки Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p> |
| дан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, |
| " /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} |
| да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„ |
| ај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који о |
| аму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Ву |
| ође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} |
| ложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном пор |
| у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнез |
| а ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} |
| да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор |
| ји њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ |
| реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не |
| ге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу нек |
| ме „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече пор |
| p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} |
| ста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бис |
| бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо |
| срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p |
| вао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани с |
| м богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови з |
| вава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристи |
| утури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и ра |
| ић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га пове |
| рама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога муж |
| еташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивор |
| следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њ |
| м твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погл |
| ојводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ |
| алвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни |
| и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срц |
| а Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, госпо |
| /p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледај |
| а Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим |
| егова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставит |
| но га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пеха |
| цу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати |
| е.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Зн |
| ји му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, кој |
| наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1899 |
| Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми |
| лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога |
| S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{ |
| лавни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По в |
| но погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже с |
| е је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандален |
| њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога л |
| ли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву дру |
| о!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ |
| рисетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих |
| рст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била |
| отопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељ |
| е се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од |
| !“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између |
| м је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у |
| у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што ј |
| краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро гов |
| ј покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци ч |
| “</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманиј |
| ртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер в |
| ш не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао пр |
| зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се |
| !{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је |
| му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца |
| „Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се |
| нем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синк |
| намо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јад |
| део, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нек |
| му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с ч |
| , и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Ст |
| е славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање |
| том која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ле |
| ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша |
| Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили |
| оњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске с |
| лно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} |
| Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта |
| пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онд |
| зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето |
| као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади |
| ојводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно |
| а смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра |
| а, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, уста |
| апомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“< |
| ст дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника |
| упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да |
| милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у |
| } Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам д |
| , опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости на |
| з па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости |
| а коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она |
| вом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио |
| пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по ц |
| ног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена |
| д свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дуб |
| већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу! |
| наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од госпо |
| викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, п |
| асу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед ка |
| ека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свил |
| његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводин |
| ривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало |
| осиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по |
| , придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ри |
| јани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај |
| Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу |
| аде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Д |
| па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин и |
| м.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледим |
| и је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник з |
| ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде к |
| акви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} |
| а их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мо |
| код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{ |
| прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испра |
| него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“ |
| мори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву св |
| !{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави от |
| ро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење во |
| номе пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва го |
| верним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни |
| ме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров |
| насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну г |
| , те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само |
| аво; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или повода |
| штва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} И |
| је, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је |
| новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да |
| руги говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јест |
| „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам |
| се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војс |
| стивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћег |
| о излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и с |
| нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави из |
| од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код |
| снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш |
| ан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква преко |
| ио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да |
| Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весел |
| ад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо |
| тве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио ца |
| м, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше другова |
| на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има м |
| а витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је пра |
| реше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, |
| је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој |
| тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} |
| p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је сла |
| рко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жу |
| ћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без |
| само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прих |
| ру, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, приша |
| не дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити |
| о јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те м |
| о да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево же |
| наш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} |
| есело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бо |
| обожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. |
| понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ен |
| о поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро |
| онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{ |
| брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати |
| утро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весел |
| , не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Рист |
| Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите |
| /p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека д |
| у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бориво |
| ма ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше |
| ћи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам доб |
| о кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кне |
| водо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам |
| >„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не в |
| еш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није д |
| неза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, ко |
| „Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и |
| мо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас ј |
| у о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме може |
| .</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце |
| лужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према |
| о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да |
| и се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору |
| </p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, уз |
| укчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало |
| у у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" |
| ати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и |
| јемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Гра |
| p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам |
| .{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну |
| димо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљ |
| <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кн |
| киње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет |
| их шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бриз |
| Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш ма |
| , синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, |
| Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћ |
| еш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу |
| о?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div ty |
| рихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Карит |
| , поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах неста |
| ике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре с |
| и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова дола |
| ј!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез |
| Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} А |
| се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.< |
| ло то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог |
| етелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као ошт |
| едајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми бил |
| неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, |
| певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јуна |
| /p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с |
| маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се |
| тављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те |
| мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пу |
| има сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} |
| за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан п |
| лена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не |
| ма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише |
| умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но |
| Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори |
| у Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је |
| за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, де |
| часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким д |
| као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико |
| „Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, оки |
| мерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S |
| рске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тка |
| ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет |
| аријега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се м |
| о можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те св |
| нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до њег |
| д оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без прегово |
| 90_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> <di |
| е, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb |
| ј властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од |
| је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власи |
| лих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда |
| авица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div |
| тпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију |
| емо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p> |
| ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо п |
| ја и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, теб |
| еће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152 |
| ић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су м |
| и гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим госп |
| е руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко сво |
| о он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке |
| ти Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лаз |
| , и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнез |
| ме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> |
| нда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез с |
| и не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, |
| ари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет |
| да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да |
| малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је при |
| ницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина по |
| угом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли |
| лу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не ст |
| м видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљ |
| е, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече |
| својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са гр |
| Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што |
| S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да з |
| ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, |
| Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{ |
| вом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће ост |
| неза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и |
| великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био |
| ин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им т |
| кају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрве |
| а њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и ув |
| аше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа на |
| стивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; с |
| а; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику во |
| купи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосав |
| мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то мог |
| као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га д |
| ову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кн |
| S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми |
| им а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шато |
| ти неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне |
| ог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Кос |
| арјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо на |
| ио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победи |
| е стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне |
| етвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од м |
| не великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати |
| се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је д |
| да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа |
| се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> < |
| жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је л |
| е Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога в |
| пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред |
| лио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клеч |
| ло после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристивор |
| ачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{ |
| узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као |
| ору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, к |
| и бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} |
| тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече о |
| вести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама д |
| не, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам |
| стом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео |
| ведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двер |
| иљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, к |
| екуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо |
| е, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> |
| под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, д |
| {S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p> |
| те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти о |
| ољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи напа |
| је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли ме |
| и долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег ср |
| шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице. |
| ластелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма |
| броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога |
| и у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стра |
| Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} |
| у као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше во |
| је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје н |
| равославље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не |
| рса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гом |
| е измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је т |
| се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, реч |
| то га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг |
| стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом |
| з Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Б |
| говор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни бр |
| том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности о |
| е кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срц |
| па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S |
| днога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је |
| како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, мет |
| са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка |
| дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у о |
| рчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старо |
| о видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи. |
| ажњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врст |
| јни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и |
| <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> |
| чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође |
| снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез |
| трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и |
| , кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љ |
| дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом |
| остара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближ |
| ља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> < |
| ни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро |
| 8" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави |
| овека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се бра |
| <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састав |
| } Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзну |
| и једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме |
| господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„ |
| роз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама |
| ада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепо |
| ено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ак |
| па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор до |
| И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би ч |
| х на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на вели |
| оказати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи |
| о могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазо |
| кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу! |
| е кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се во |
| и мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи о |
| , па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њ |
| у положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас |
| n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку св |
| „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све т |
| вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ћ |
| Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако |
| </p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да до |
| своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли |
| p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако |
| беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје с |
| Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко |
| и четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше и |
| доја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади из |
| “</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло |
| ине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; |
| ад грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву! |
| свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од |
| унаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Срби |
| чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не заме |
| о кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем д |
| му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} |
| дије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан ок |
| то што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поште |
| а поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак са |
| им шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жи |
| турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p |
| оговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</ |
| е, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето ка |
| ор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима св |
| а се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.< |
| ка војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрп |
| или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степ |
| у они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху |
| ћи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чуве |
| м трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега до |
| вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све |
| гда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду |
| {S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна дог |
| шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани |
| онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањени |
| и рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, да |
| игурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику |
| им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка ма |
| аре кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољу |
| чки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез у |
| крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да |
| ?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике |
| аша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни он |
| је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — |
| јини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чуд |
| ш нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш |
| моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“.. |
| једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чин |
| да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па ј |
| ако и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш. |
| едио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољн |
| не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет во |
| ог путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и н |
| аш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га |
| иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђ |
| анцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови |
| ушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива ск |
| јено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свилен |
| одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свил |
| да поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез не |
| истиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, |
| ли сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" |
| војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са си |
| ма је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; н |
| раг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су греш |
| ишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и с |
| е видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело уси |
| ра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло доби |
| .{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка |
| неза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја |
| икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причал |
| ви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Боси |
| лова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заје |
| и је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ р |
| да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перуник |
| сподину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка К |
| може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> др |
| о ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и |
| ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="11 |
| дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n=" |
| з Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам мом |
| и:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Гос |
| дару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока |
| је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а д |
| е и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно с |
| поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из в |
| ота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете с |
| а и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на зн |
| виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невин |
| сову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека ос |
| но па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с |
| да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако доб |
| вода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и |
| ру. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у |
| па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам |
| ије да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја к |
| /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милог |
| ш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Гос |
| ог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме улас |
| ог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну |
| ро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чед |
| ошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и че |
| н од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао |
| пада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На |
| вчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело. |
| вахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу |
| еци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треб |
| , кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред сво |
| нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја |
| у у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чека |
| , шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са св |
| ре, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter" x |
| , викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: |
| алим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не мо |
| ом, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и ка |
| од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да с |
| ке жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез пос |
| ла ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их у |
| , и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окуш |
| "179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене |
| ојводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено |
| њма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини ш |
| а иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласо |
| шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се |
| > <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени |
| села, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би ј |
| из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника |
| е.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке |
| надно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као |
| илости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, |
| да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати |
| орубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па г |
| p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати. |
| две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез |
| колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову |
| оловине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и он |
| му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па реч |
| икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих |
| вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, |
| бе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора б |
| зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кне |
| то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посад |
| аваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови иск |
| p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не |
| S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, нег |
| зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отвори |
| ига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе |
| и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбран |
| а њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда |
| стави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим р |
| ојвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва |
| па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“ |
| неза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Ор |
| господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми бић |
| Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну цр |
| ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се ве |
| ма живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господ |
| дно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да |
| вом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кне |
| две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скак |
| ти своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њи |
| зе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики ц |
| да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва |
| јвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога |
| ставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војни |
| ам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> < |
| рдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управ |
| е, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога |
| и се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза |
| Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пу |
| ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} |
| акву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и |
| Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у |
| клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, свој |
| <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па |
| дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Б |
| не ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од нар |
| оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путуј |
| ише казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора |
| рушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гл |
| се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвод |
| рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих о |
| пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> |
| следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју |
| а би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</ |
| “</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико |
| добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рук |
| д већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, госпо |
| да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм |
| ма теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сн |
| несе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор др |
| мах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и х |
| кну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно ра |
| апред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрн |
| склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</ |
| и кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци |
| ене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у в |
| е могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој |
| Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и |
| мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан х |
| своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласо |
| ве ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као д |
| мам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дига |
| рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да |
| пршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга |
| Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га |
| !“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Вин |
| орица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо |
| од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше з |
| им у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучк |
| те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворан |
| оље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да |
| гов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо н |
| ође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“ |
| леде и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхта |
| и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стад |
| да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет |
| ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки пог |
| „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у |
| како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било |
| аше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, к |
| се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и |
| енце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S |
| о: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косо |
| Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас к |
| стала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викн |
| ући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпак |
| им и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једн |
| раћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стој |
| их да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече |
| љамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти мо |
| .{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путу |
| вако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода |
| екако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чис |
| ли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Б |
| да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је в |
| , „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су мног |
| да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежев |
| ојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војвод |
| киваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу |
| ни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на |
| прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јав |
| и знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам |
| р писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, |
| уни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тража |
| а прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе |
| скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздра |
| ебрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње |
| сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мр |
| јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже |
| и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да од |
| дару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандален |
| е — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог |
| и ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада запо |
| под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од |
| е столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на |
| покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боц |
| ног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна ј |
| ј скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклон |
| а до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред |
| и у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се р |
| тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној |
| и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, п |
| а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда |
| оде Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Р |
| а опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, |
| го ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{ |
| Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже тр |
| на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукам |
| Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога св |
| за ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно уз |
| ања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифор |
| } Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не чи |
| ам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{ |
| стрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се би |
| и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, ко |
| е да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставил |
| це од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Примор |
| се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте |
| још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога ко |
| ио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} О |
| исоку танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима |
| ара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон |
| с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара |
| Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар њ |
| ах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Е |
| ће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћ |
| распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сват |
| нџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, прогов |
| , на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи |
| баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, ш |
| ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да з |
| нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд |
| м да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} |
| че кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу |
| два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађе |
| ...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} |
| /p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници |
| јсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће т |
| њем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко о |
| стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у ко |
| те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу |
| итати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, к |
| астави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} |
| чку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив |
| 119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти |
| “ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна п |
| гу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и |
| ="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како |
| стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његов |
| тењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење св |
| ху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајм |
| Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Ву |
| е може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли т |
| тарци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија с |
| еки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати |
| ко се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос |
| се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па |
| оје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било |
| у не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекорава |
| ац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна |
| у сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно |
| е га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, |
| е Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, пра |
| е могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепав |
| но кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бив |
| , господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чи |
| у држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војско |
| ајпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу |
| отурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у р |
| {S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само помен |
| не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри де |
| Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, пог |
| енух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си с |
| скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркв |
| рунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртв |
| Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке |
| росав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мо |
| би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви |
| , да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Же |
| “ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га |
| се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, м |
| ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S |
| почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има |
| , загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се |
| грли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри |
| са, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки др |
| ype="group" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n= |
| ype="group" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n=" |
| реметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је |
| Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да |
| у довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у вели |
| који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срд |
| будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара |
| коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме |
| ме часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу |
| а својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде |
| све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш |
| доје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачев |
| ина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једн |
| Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу и |
| око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Го |
| ји се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велик |
| са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али п |
| озно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босон |
| се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем чести |
| дно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој |
| и њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнае |
| веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко д |
| <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине во |
| занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се пр |
| Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, |
| аш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, д |
| тором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со |
| з Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно |
| азара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројиц |
| рбадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на м |
| јка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људ |
| веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим в |
| .{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, не |
| ињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигиват |
| бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са мо |
| јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде с |
| шли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на |
| попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти |
| покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалиш |
| ре, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} |
| молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о |
| рну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино |
| дјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој р |
| једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и в |
| хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су |
| е сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов во |
| ом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског и |
| ства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су с |
| ме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да |
| осав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој. |
| м загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, ка |
| у, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не зн |
| водо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите |
| ко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, баб |
| ма тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаш |
| котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; |
| кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да од |
| матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој |
| ре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног |
| аху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, |
| о ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита д |
| волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је н |
| да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га |
| n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао дру |
| лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да о |
| е један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас свак |
| че стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} |
| о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кне |
| > <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, |
| од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> |
| буњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи |
| и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци |
| ашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витоми |
| ј им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се |
| просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мо |
| Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивно |
| , погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше |
| аше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да |
| Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара т |
| срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног |
| {S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!. |
| че млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И о |
| трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, |
| на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју |
| је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбо |
| твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога сл |
| оје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд |
| другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекр |
| ога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући исп |
| прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, п |
| иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар |
| 163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако вид |
| ка иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли |
| часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“< |
| и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика бри |
| >„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да |
| оди!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугуј |
| о сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шато |
| етка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен лис |
| пуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> < |
| до, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Ву |
| и главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пу |
| ме својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, |
| е ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песни |
| , то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на ко |
| да, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ет |
| у Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагд |
| Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва т |
| ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стар |
| — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере |
| ика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се н |
| удем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави |
| удма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети м |
| ина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Ага |
| .{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду |
| о је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада |
| војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p |
| и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Гр |
| ој сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игум |
| један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div |
| већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, |
| ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмариц |
| Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор |
| ило!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода |
| бучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али |
| к-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кн |
| и Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се |
| ад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, |
| абоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> |
| в, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба њего |
| резаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Борив |
| аној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створе |
| колико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лиц |
| ства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе |
| лику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао |
| } Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Кос |
| ова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови |
| , а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао с |
| хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме |
| то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" / |
| ви ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине |
| јим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} З |
| ди!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо |
| Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или |
| ад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса |
| утњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> |
| јводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ |
| наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе |
| днесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.... |
| чи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти ј |
| слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово |
| што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо своји |
| воду нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи п |
| <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зл |
| “ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаш |
| је, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже гл |
| опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах |
| 90_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави |
| в.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји |
| тарац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до |
| анину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми |
| на у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљу |
| мену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У пл |
| српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будв |
| млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још |
| сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S |
| н Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији |
| ња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Б |
| би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свет |
| и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима |
| ису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац |
| ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо |
| рне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћ |
| десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одј |
| под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се |
| баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто |
| плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео |
| ћима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и г |
| зарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана |
| ком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећ |
| не, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом ру |
| ог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно с |
| свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без пр |
| оме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p |
| видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да он |
| љане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба б |
| рсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци |
| ишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око р |
| и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете н |
| пунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисе |
| да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна д |
| оге жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и с |
| него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однеку |
| и царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници |
| нали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а к |
| ед, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Рис |
| се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустр |
| ушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српов |
| тивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмул |
| ајвећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим |
| м старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за |
| ти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепаш |
| ричека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену |
| дмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собо |
| скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледају |
| да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли |
| еним мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је с |
| , падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде |
| е одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се |
| ављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а ст |
| нство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући |
| сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устав |
| их суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За |
| :id="SRP18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути |
| отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о |
| астом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета зам |
| четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима |
| очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокр |
| пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке суз |
| ју, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом |
| } И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} |
| еколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} А |
| р нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте |
| ину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборавис |
| м опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их го |
| ен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови |
| на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико |
| и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Ос |
| „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обој |
| зуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи |
| пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Кру |
| же он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} |
| само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше к |
| да право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„ |
| попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у |
| ише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„ |
| а хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће |
| е у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа |
| ве земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га не |
| утра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазит |
| амо оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај |
| Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одго |
| вор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него ш |
| њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина ова |
| водино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише |
| те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацим |
| и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, |
| ојводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прш |
| о и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од |
| о појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „ |
| цу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице |
| вена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом п |
| динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе п |
| мејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: |
| царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве |
| е растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад |
| могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави ота |
| , и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће |
| „Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Свети |
| у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„ |
| .{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и мл |
| сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тел |
| стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кне |
| тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и ср |
| да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје |
| нез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, дец |
| и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели д |
| и она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} |
| у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му |
| 1" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јуна |
| стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође н |
| ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како м |
| сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као < |
| да ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је |
| у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала т |
| да с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Ву |
| у и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орлови |
| у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на |
| то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства р |
| доје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, |
| који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, кој |
| “</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно |
| , и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, |
| ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Госпо |
| мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој з |
| дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше в |
| се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте |
| ико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем |
| Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава |
| ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога |
| њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опе |
| ридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Ву |
| тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Го |
| кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видо |
| их остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Б |
| у теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{ |
| “, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опрошта |
| да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не мо |
| тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун м |
| пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их |
| , али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер св |
| ој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, п |
| а да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S |
| удал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Аг |
| еднако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинуст |
| p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнез |
| рило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да на |
| ушама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па |
| р и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту |
| нако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </d |
| снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека |
| штати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на бел |
| мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И |
| није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето |
| олим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да испри |
| књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече |
| егов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини погле |
| мејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p |
| ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гоми |
| оји не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа пом |
| што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао |
| јводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисм |
| по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала д |
| је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име це |
| да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метани |
| ом војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, |
| знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у м |
| жевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пи |
| де: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и о |
| екудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с |
| штом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песм |
| воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онд |
| ва свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као |
| а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јекте |
| трос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше |
| ити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађош |
| реко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како |
| ворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез |
| p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише ка |
| > <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> |
| г Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једно |
| ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу н |
| <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из |
| нез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоник |
| Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда н |
| во је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на коле |
| то чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет |
| ојводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, дои |
| аш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како |
| калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бу |
| ну, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу |
| ди данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не из |
| ам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по за |
| харе други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од на |
| о сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? |
| ни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице мом |
| и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем к |
| дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S |
| , господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива |
| сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у п |
| ву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене |
| јвећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Р |
| а скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оста |
| а ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори свој |
| Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас б |
| па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па кл |
| к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прос |
| ијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаш |
| акон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нек |
| раку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да |
| е десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са оч |
| е руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, |
| порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После |
| на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједна |
| иже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Д |
| но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје |
| ваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си с |
| синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па |
| е силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко! |
| нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гоми |
| срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лаза |
| узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војвод |
| , попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати по |
| е читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синк |
| не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто ј |
| Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански с |
| у с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и |
| аслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу |
| е: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, |
| и издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да в |
| на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха о |
| уј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на с |
| {S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p |
| ј га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> < |
| м својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положај |
| во се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за |
| кај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убит |
| Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас д |
| оспође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себ |
| рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња |
| нађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири сто |
| ла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза |
| евца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Госп |
| с добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градој |
| ео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака до |
| похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Вито |
| раво „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном |
| , док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и |
| нежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Бориво |
| п не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију |
| заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме |
| кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Ка |
| едно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се |
| земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, прекл |
| е најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што о |
| де у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље |
| готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих! |
| еколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месец |
| о у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице пет |
| ј златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, |
| смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за м |
| чући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож кој |
| одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочек |
| ас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови н |
| хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце ко |
| ни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи о |
| је име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није ме |
| и власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете. |
| S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко |
| но вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако |
| кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на |
| Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пут |
| зе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си |
| смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро зна |
| сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Мл |
| може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не мо |
| > <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвени |
| “ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, |
| вори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који |
| инко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> < |
| н.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p |
| Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак |
| “ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, брат |
| /p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја |
| од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је |
| вих руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Не |
| казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би с |
| роштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и е |
| исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми тв |
| е к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ев |
| то разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји |
| е Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око |
| ог лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и пок |
| изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мен |
| ви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} |
| ти му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећ |
| амење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на |
| ас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростит |
| ј Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, |
| је, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се ве |
| а нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето о |
| , испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се нека |
| та је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се |
| покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прв |
| еда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одраст |
| јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље |
| шане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јуна |
| ете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре |
| S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац по |
| луга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе |
| је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаш |
| } Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурн |
| твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} |
| сова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и тре |
| ова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} |
| сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> |
| нца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш |
| им гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ћ |
| у.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене. |
| о, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да м |
| ужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и |
| са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско |
| „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по |
| ицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви |
| м кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једн |
| ља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не ч |
| ла Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће |
| мара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај вла |
| ивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамор |
| се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да п |
| сподо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих д |
| од шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војв |
| </p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погле |
| ару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукав |
| продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о з |
| а као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоист |
| данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале св |
| почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да ј |
| н био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете |
| девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врт |
| викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закли |
| старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пи |
| оже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо |
| „Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече |
| исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично |
| Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а |
| вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, пролив |
| бљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учи |
| ти оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај гр |
| и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову |
| а једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пр |
| глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас ј |
| , него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кн |
| је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадиј |
| ојим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збо |
| адич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и бр |
| ебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свог |
| о, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, |
| земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у |
| видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, |
| бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањ |
| е обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и дев |
| и је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властел |
| те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молит |
| ет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу |
| м те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> |
| , а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о се |
| да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплак |
| свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпез |
| да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} |
| орављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни |
| он не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте зас |
| чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се |
| етите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> |
| о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет осло |
| пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, |
| народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него |
| Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому насле |
| верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Ш |
| ојвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!.. |
| луђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бузд |
| м истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко |
| и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам е |
| та чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисл |
| дите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„ |
| ко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју г |
| ој капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци с |
| м твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, ка |
| очео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај |
| г милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану |
| ином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте так |
| це, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем. |
| у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти |
| ија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез. |
| ем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово < |
| стифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је |
| него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног |
| ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом м |
| заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Свети |
| , нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се на |
| о што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, |
| је победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди н |
| ве Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ |
| јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби с |
| <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ |
| господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобо |
| ме!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„ |
| !{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну |
| да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за неш |
| м опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке ј |
| и се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ ч |
| } Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио |
| колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога |
| цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не св |
| а како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му |
| а, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти |
| само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу |
| р, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се |
| о причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а |
| че.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе н |
| > <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога |
| ко врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни |
| ривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</ |
| вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хо |
| на слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а К |
| она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{ |
| ила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи ње |
| бе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви за |
| ис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи де |
| >„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су м |
| ору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пу |
| ди Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше |
| Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш к |
| } Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е б |
| ратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим ј |
| може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући пре |
| светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене |
| ћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насме |
| се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, |
| тив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... има |
| од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помис |
| запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући оч |
| упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, |
| на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „ |
| и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку си |
| чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џи |
| је с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје |
| лу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо! |
| момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај |
| е то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девој |
| у: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом вла |
| јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те |
| Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу |
| вета!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му ј |
| ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ р |
| b n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ за |
| а да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} |
| од земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује |
| есело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би пом |
| ма славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, с |
| енув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо |
| ојвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли |
| иком ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, |
| ављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, |
| ахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт |
| ила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> |
| , не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све гор |
| ругу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да |
| гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће д |
| , па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце мој |
| а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не |
| ра, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора |
| љући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, |
| остиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми о |
| о, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очеви |
| ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом! |
| је име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име ср |
| ом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али |
| евидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има |
| заваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са рум |
| ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далек |
| , и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута ч |
| вор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој ма |
| ла вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се п |
| онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена би |
| часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није др |
| дљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци |
| ваном погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама з |
| један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати как |
| еће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, уза |
| ни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај ч |
| гну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кне |
| сподина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина по |
| упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја |
| Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећн |
| и из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„ |
| ар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме |
| жили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега не |
| Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог |
| од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“ |
| сле по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крште |
| .4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу з |
| о да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме |
| на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у пр |
| поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — |
| трос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље |
| љак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:< |
| м косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак ал |
| зрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто |
| њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с раз |
| сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p> |
| већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срц |
| по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да |
| ње, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајк |
| слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте |
| ика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, сви |
| ра, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Зм |
| име на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо раз |
| !“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лиј |
| b n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Рист |
| осподине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према |
| пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа ов |
| рца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али ј |
| ђа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је |
| тање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело д |
| та као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође |
| <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онд |
| рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нарич |
| S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире |
| устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласн |
| <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се су |
| вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери |
| дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у |
| агледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је |
| идиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, |
| то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које с |
| шћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина |
| у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, |
| д јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видет |
| сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо д |
| лико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и д |
| м јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; приги |
| еше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искуп |
| лим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њ |
| иворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, ср |
| бојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва |
| чаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се до |
| во јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва |
| стрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S |
| оје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ак |
| аспршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету |
| вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо |
| сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти з |
| им шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда |
| и ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од |
| стезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, |
| подин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт св |
| ро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> пита |
| део свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</ |
| хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је ш |
| е тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде он |
| огу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу |
| о за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихв |
| ојводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све |
| а се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„ |
| х, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако им |
| "62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да С |
| уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од нек |
| е, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" / |
| , и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p |
| и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се |
| чар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> < |
| краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше |
| клике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и |
| х и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосан |
| сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Го |
| ска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежеви |
| S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице |
| и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан уле |
| Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, к |
| е да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} В |
| о Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо |
| ајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него д |
| — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте п |
| војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на |
| и само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну о |
| доје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада д |
| еоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано |
| доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше |
| ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловић |
| како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само |
| дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n |
| а кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из |
| ере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не |
| м руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна |
| “</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, |
| у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Е |
| не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи |
| ест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим |
| у, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у |
| , нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у г |
| срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре |
| S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викн |
| ме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива |
| ити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два мла |
| ом стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњани |
| <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав с |
| Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави сво |
| оривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону к |
| а!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у мла |
| сте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под с |
| и зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док |
| света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадос |
| народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог |
| руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце оп |
| игу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да |
| х грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању с |
| ко остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи |
| опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака поги |
| ања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихват |
| те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад |
| ститих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога о |
| а тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n= |
| ко још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог дава |
| оја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бу |
| " /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм о |
| олим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсе |
| мљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска вр |
| ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у |
| испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све |
| у.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом сво |
| едо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласо |
| певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако ј |
| стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округл |
| пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ |
| сном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је виси |
| е сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше |
| м од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се би |
| ита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена с |
| ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који ча |
| ним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> |
| или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа н |
| онесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно |
| еза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крс |
| вања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања пове |
| великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и ско |
| лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих про |
| у да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрн |
| да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није |
| стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струј |
| могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен |
| све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орлов |
| љака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у |
| икој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват с |
| видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се о |
| орана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало преблед |
| адаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћут |
| а твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Г |
| поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била |
| , праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, п |
| помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака |
| Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље |
| аде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се |
| о доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахирени |
| кавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и |
| д му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде! |
| тани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“ |
| о кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> |
| и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигур |
| ћ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад |
| латном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки |
| мљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаш |
| а бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше. |
| ко рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек ср |
| које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред на |
| врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су у |
| иња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпођ |
| онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јер |
| ачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, д |
| лед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, пр |
| ва коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал |
| цом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се ч |
| ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој кр |
| абуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Гр |
| старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косов |
| реле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да посл |
| и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза ду |
| овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и свак |
| уги један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па с |
| апита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су |
| а!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне на |
| ила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрв |
| тових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп |
| окајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како мож |
| че својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„М |
| а дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властел |
| да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — с |
| ВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРС |
| з се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљ |
| S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Мило |
| ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужн |
| ајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, |
| месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у |
| одиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха |
| од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S |
| најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осваја |
| што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза |
| а здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божј |
| з нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градо |
| и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало д |
| стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо |
| е ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од пет |
| изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи |
| уте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу |
| а настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{ |
| рвом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадес |
| виних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се |
| брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре за |
| е кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„И |
| мо смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за |
| ојим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми |
| преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, |
| зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страш |
| да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето н |
| да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти |
| један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарј |
| те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светл |
| вати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да |
| >Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други |
| он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гуса |
| д ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти |
| ви поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насм |
| ди кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на |
| ј земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти ј |
| ј калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Ор |
| вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бриш |
| ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно ча |
| ар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај |
| кушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{ |
| а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе н |
| а жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к трој |
| тигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ |
| та од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака |
| к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за |
| обродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па ко |
| шта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме сни |
| а с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасност |
| та у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви |
| његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко |
| водине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо |
| едним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те ј |
| екивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџ |
| купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадес |
| ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив пр |
| сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p |
| пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се! |
| његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, |
| , живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; |
| може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с јед |
| ежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа |
| да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, ле |
| Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, срећ |
| сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у ж |
| и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовн |
| господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост свој |
| те шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири |
| како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мал |
| чилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило по |
| о и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S |
| гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе |
| риликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слатк |
| ка!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону |
| си од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихо |
| ни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђуј |
| вити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајн |
| тем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођ |
| дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зо |
| омцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињ |
| се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не д |
| ди у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; |
| н двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и в |
| е је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> |
| јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Про |
| нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене |
| ем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако |
| и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо |
| оћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, |
| је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разго |
| и.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се буд |
| све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод п |
| ека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овд |
| е јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} |
| госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да л |
| а видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим? |
| езан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на во |
| ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наш |
| молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку |
| е; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједничк |
| мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили |
| оз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час |
| ве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда |
| великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на н |
| бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи о |
| глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има |
| и војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод вел |
| тво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у |
| ше мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ов |
| лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова. |
| који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Моли |
| зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мир |
| срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кне |
| је жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече к |
| ви:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. |
| миле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније |
| очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посре |
| заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје |
| шинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испр |
| ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола на |
| ушанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни |
| а.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на М |
| насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <p |
| јатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турс |
| залуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је |
| ви и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био нап |
| овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p> |
| S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бог |
| ле песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поу |
| ма, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из г |
| ене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само ш |
| рвенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, кој |
| старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, |
| ше у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђ |
| буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коњ |
| да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да |
| ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта |
| рајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где сто |
| ло па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од |
| ше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
| ом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођ |
| амора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту црк |
| уза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и с |
| <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци запо |
| > <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве |
| аест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за сто |
| у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати |
| оја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихват |
| јеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије к |
| ој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се |
| и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука св |
| твориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу сл |
| .{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог |
| говорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њим |
| али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„ |
| ед.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упо |
| Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци |
| заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је |
| мој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="1 |
| нога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете |
| казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у о |
| да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући |
| <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, |
| врнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је |
| руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека б |
| чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене |
| их стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице |
| апред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са |
| свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} |
| да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су |
| } Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, |
| наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb |
| би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући |
| нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог д |
| <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> |
| како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам |
| е.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n= |
| ри главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и р |
| тесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бит |
| браза њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полаг |
| з душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јави |
| едао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на не |
| и се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута в |
| видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а бил |
| ead>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич ис |
| кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да |
| да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не |
| радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} За |
| Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао |
| а војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђ |
| мно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар запов |
| а свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како поб |
| ови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Кл |
| Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мр |
| овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кн |
| сово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим |
| беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у в |
| аповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби |
| И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и |
| о приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и т |
| ловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту |
| оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Д |
| спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за пог |
| ом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као |
| .{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душ |
| у дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи сок |
| задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! пр |
| ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што |
| ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, |
| И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку поднож |
| је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубов |
| ти како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно к |
| Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да зами |
| не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсе |
| наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широк |
| из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, |
| с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Б |
| неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвици |
| ди да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Двор |
| беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p |
| а одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у т |
| а добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, б |
| стима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер ј |
| пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез |
| Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше госпо |
| и као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се |
| рујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} |
| седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пр |
| емо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да |
| као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом о |
| левку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову двор |
| давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, к |
| ивот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кн |
| лица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ |
| мо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето н |
| ге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смел |
| .</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем |
| Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи њег |
| рану Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо за |
| ано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошло |
| били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде |
| ожемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћ |
| те својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару |
| вори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи |
| јете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је на |
| штати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Град |
| Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не |
| о неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задру |
| јног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је г |
| за то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова! |
| у мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој о |
| ежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Б |
| о!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна |
| наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, |
| овори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град |
| исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{ |
| с мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и ма |
| нуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јунач |
| еза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати |
| и чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Слав |
| н Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима к |
| а грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} От |
| радоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда |
| м војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не может |
| , световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да |
| да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове ма |
| крштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не |
| ко потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с |
| уга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи |
| и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај крас |
| евом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Исп |
| ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад х |
| учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и д |
| мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а д |
| и ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било |
| може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему за |
| Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> |
| ори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као к |
| данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о н |
| каше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ре |
| а Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудо |
| са свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једно |
| испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и |
| стињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе м |
| могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не о |
| деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} |
| евање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо |
| су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, ка |
| прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Рис |
| се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, |
| Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и |
| што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да |
| /p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Бо |
| српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како н |
| е корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике леп |
| о небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању тре |
| прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој р |
| мро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p |
| амо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше нек |
| целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну |
| е ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него |
| хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловић |
| кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао |
| {S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према ње |
| и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог |
| </p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи |
| аповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху |
| сти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме |
| ном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бис |
| а мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија |
| реме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орл |
| мештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху |
| пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњи |
| своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш ка |
| {S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поз |
| зненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први |
| ле војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих стр |
| > босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти |
| .{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „ |
| ицу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и ре |
| Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ п |
| то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезо |
| да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта т |
| па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је |
| пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стар |
| ледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли |
| сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Р |
| би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бар |
| хова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем не |
| тојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје |
| ас опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама св |
| дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад са |
| е,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молит |
| дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Види |
| се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохв |
| да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову с |
| 3" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме с |
| време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам пр |
| о!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поузда |
| њој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред ик |
| <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукаво |
| мрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне |
| а је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше м |
| Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„ |
| анској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше |
| е виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, |
| {S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше |
| Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" / |
| готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. |
| > <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S |
| то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио з |
| могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и |
| p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор. |
| старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господи |
| војих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже |
| чи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му д |
| сно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чу |
| апунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђено |
| пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, п |
| и оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к |
| на наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише |
| доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би л |
| ди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десе |
| е ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе б |
| кут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — си |
| ас <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки |
| говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, |
| два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у угл |
| а говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још сре |
| ицом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, б |
| , у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком т |
| заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да с |
| Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћ |
| им!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти с |
| а кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка ду |
| уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га мно |
| дио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на п |
| леди отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочека |
| ри:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци! |
| тити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино |
| припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кн |
| ово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате ме |
| ли и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на |
| Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једи |
| . „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода |
| ијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је |
| да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да запове |
| з како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда |
| гови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад |
| рина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> < |
| ставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста време |
| вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још н |
| о својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кне |
| на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца |
| сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је ц |
| е спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отров |
| иште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш чест |
| Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да |
| клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег др |
| дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На |
| д шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном |
| кање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари к |
| отерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име |
| , сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше |
| ше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако |
| е јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини м |
| ти не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека д |
| <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Град |
| аху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мал |
| о један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих по |
| да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хт |
| е здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јест |
| но јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте з |
| ву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.< |
| ше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и н |
| а забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што |
| да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Ц |
| тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опоја |
| д јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опр |
| је дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехр |
| ни!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у там |
| ајстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни с |
| како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одва |
| лим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све |
| пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињств |
| едан паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да |
| адоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, |
| сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје |
| ваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба |
| едујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвод |
| <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристи |
| на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S |
| , па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља |
| ји се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, з |
| е прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га |
| S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А ш |
| Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; а |
| о моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у о |
| начки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два мла |
| дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двоји |
| се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез пр |
| човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде |
| ни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење беја |
| >Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показ |
| е тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и |
| је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати |
| промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове |
| три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; |
| редини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} М |
| ез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S |
| Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолим |
| рштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима |
| жди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешки |
| род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може |
| је састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвод |
| е већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није |
| ренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркв |
| лади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Н |
| ра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи: |
| , а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристив |
| ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двор |
| p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Не |
| ара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узаст |
| ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше м |
| у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје |
| руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову |
| ећ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га |
| ћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици сми |
| ,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш д |
| “ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите |
| ападној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искуп |
| како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристиво |
| а блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштањ |
| а — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слуш |
| рци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, |
| ом стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад |
| е би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго так |
| о, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чу |
| грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је |
| кав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу кол |
| у славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаш |
| драган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вука |
| властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, |
| м господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, |
| р леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и о |
| ше господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да |
| Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да и |
| ш су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„Н |
| духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и засти |
| <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој |
| ак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и ју |
| је се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим |
| ивају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура |
| топљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Пр |
| велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред |
| рави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она |
| немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крст |
| звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве |
| водско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од и |
| чева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свак |
| брним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику стол |
| S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Ко |
| ти жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како ј |
| светљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> < |
| де, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода м |
| о испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажд |
| поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко |
| деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез г |
| у.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спуст |
| и и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{ |
| потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, по |
| а причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наст |
| пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, гово |
| ко говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде |
| а узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми |
| му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини каме |
| о да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде |
| ње рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигн |
| босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној проби |
| шту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето жел |
| вода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> |
| је.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару |
| око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не бри |
| вагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу |
| у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта р |
| гуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може! |
| откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Рис |
| !“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очек |
| еја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве |
| “</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ п |
| њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли |
| ти!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле |
| на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга |
| настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на ст |
| ји ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им |
| то желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из |
| вати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ реч |
| азор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдес |
| на него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини каже |
| е при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше г |
| !“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два |
| се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор неве |
| уди тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, |
| } Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи |
| спети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Гос |
| како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од о |
| рате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се м |
| срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његови |
| кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, п |
| а Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац |
| бим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и п |
| што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе к |
| и на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми не |
| дошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Ман |
| лица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји о |
| једнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине к |
| е к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео |
| евима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га п |
| старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њи |
| ача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кн |
| м <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на че |
| На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колиб |
| разнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја |
| кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по с |
| још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху |
| хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како |
| ена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не к |
| ану, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан |
| Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим го |
| како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цар |
| а, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један кам |
| ем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, в |
| <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се на |
| у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа |
| а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у о |
| , а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином своји |
| у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је |
| е за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника к |
| оздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хв |
| ла велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кне |
| осаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомир |
| тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се п |
| а га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини ле |
| и између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху |
| тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три чет |
| <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div |
| ду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну |
| који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, |
| pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у |
| , али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу |
| е оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гр |
| се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} |
| њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спах |
| ад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта ре |
| подо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нис |
| икћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кне |
| оди, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да каже |
| еза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, |
| моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} Д |
| говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио |
| о заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад |
| изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе д |
| ом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш |
| "109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом иск |
| и:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога |
| тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој дола |
| зе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни шт |
| м на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преб |
| да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором |
| војица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, |
| и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, |
| и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану |
| пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на де |
| крете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су вој |
| и мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да |
| е браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа |
| ина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунак |
| стиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p> |
| пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетн |
| а кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престал |
| долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није дру |
| ивоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господар |
| јводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез |
| виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, к |
| а и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ |
| не у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви д |
| >„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опој |
| >„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, пре |
| одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тр |
| ећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, |
| цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар м |
| це и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> < |
| > <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолик |
| ајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џин |
| сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како |
| нај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манасти |
| нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> |
| ростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за наш |
| међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади |
| нска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати ст |
| великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не мо |
| српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете |
| х је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез |
| вој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Ку |
| се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, |
| ола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо до |
| Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="1 |
| која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читат |
| зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати п |
| уца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш? |
| м прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли |
| српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српск |
| или, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз |
| е потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан |
| у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгне |
| него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог намес |
| , дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравиц |
| н. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина годин |
| па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш в |
| /p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећ |
| ишћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по цр |
| ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ |
| а уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело р |
| кати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ев |
| } Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштв |
| е, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено |
| таву Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесел |
| укописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и |
| о, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску |
| оћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од ка |
| аду чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју срп |
| ћ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="15 |
| . „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“. |
| Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазим |
| препашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Кос |
| „Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска |
| е, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога с |
| се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини |
| викиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо? |
| задовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју ње |
| рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. |
| од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући |
| , да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клоб |
| > <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовоље |
| ну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бро |
| ле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете наше |
| ивотом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју |
| од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаш |
| ез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се уд |
| никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</ |
| те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „З |
| 1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо сп |
| нај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад |
| часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па по |
| ње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пе |
| долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не с |
| испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружен |
| гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похит |
| им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није |
| оп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад то |
| снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крч |
| а растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека |
| ридао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а му |
| у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер на |
| дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете |
| <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> на |
| ило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „ |
| а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о |
| и, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уз |
| и имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у сво |
| од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{ |
| вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор н |
| да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почет |
| шту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре |
| ва пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно |
| е по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</ |
| крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања |
| делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за |
| који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не б |
| S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми |
| гово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главо |
| орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> |
| иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседлани |
| буци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дув |
| е петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину н |
| их да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та |
| живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам |
| <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p> |
| воздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засео |
| то ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, |
| веде гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт |
| јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} |
| з, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те с |
| и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војск |
| у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Ош |
| им и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{ |
| е Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше |
| државајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, |
| зуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи |
| е Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем во |
| а коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет љу |
| е и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војск |
| е лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи св |
| д на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> < |
| ред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин |
| али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда |
| ћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb |
| ејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; |
| потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бу |
| вати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда ч |
| лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте пр |
| вуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим с |
| ича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети |
| оју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зра |
| зиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју |
| лашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше |
| вор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али наст |
| спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посре |
| p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Ју |
| аганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразго |
| нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим п |
| у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи с |
| ао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром. |
| и веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с |
| запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све |
| рише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па |
| шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гл |
| д огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, к |
| амо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе же |
| био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на сво |
| едећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје гру |
| које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио |
| м шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука |
| латну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p> |
| одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чис |
| о га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве старо |
| и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега р |
| преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у |
| и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у свом |
| о јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div |
| , буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ват |
| е по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров јед |
| синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог |
| баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пут |
| оркиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој ј |
| нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове наје |
| ко те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помол |
| Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на К |
| Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика влас |
| ко пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски власте |
| а наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, |
| /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме вл |
| ек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и голог |
| јаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се он |
| , да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим ј |
| мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право го |
| рите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја |
| не њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе к |
| беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији |
| емо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све сам |
| ољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из они |
| дне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп |
| вадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су к |
| ди, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладн |
| оме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} |
| било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубо |
| ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старо |
| колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Мож |
| и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се т |
| не куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе кр |
| ти крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„П |
| адоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница |
| ећ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на |
| свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> н |
| би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића поб |
| м, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене |
| обро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, |
| зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, насло |
| око испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је зап |
| па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да |
| о.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Мо |
| у изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је |
| о још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Мног |
| о!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не |
| девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојк |
| а?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питом |
| у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" |
| вирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одв |
| 1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Ра |
| левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади |
| одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву |
| кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“.. |
| ворим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега |
| ти да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па |
| же!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво за |
| ину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах |
| од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силн |
| чи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука |
| ко и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па ис |
| је духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, |
| емена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети |
| души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора |
| А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb |
| м, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гл |
| пазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гур |
| ди, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахо |
| ко себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се как |
| поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: к |
| !{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не |
| и се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све с |
| а нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће о |
| и, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ак |
| вор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони |
| е кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Ко |
| пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Вид |
| лики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закон |
| ињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и |
| ко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакш |
| другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу |
| е рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада |
| силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати |
| то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко си |
| ро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро |
| осподар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S |
| ме доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згр |
| ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два п |
| трахом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у з |
| стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господа |
| прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос |
| погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао д |
| астелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опе |
| се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> |
| ,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на сам |
| це, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „зва |
| и српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики |
| њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „ср |
| ар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, кој |
| } Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе |
| ој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{ |
| застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, ка |
| цо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цар |
| Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која ода |
| полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{ |
| е и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И стара |
| ве то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се стара |
| еленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле гос |
| . „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Бл |
| свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањ |
| и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту |
| од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га |
| Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неуга |
| дара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кли |
| исан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од |
| таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада |
| скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па он |
| ке узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта |
| глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Кр |
| ко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог вел |
| ли ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>К |
| га у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете |
| ребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Де |
| рква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу |
| дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан чо |
| сно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с |
| че војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни п |
| које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била. |
| ду, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и нас |
| е, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бр |
| у молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нов |
| чекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пут |
| ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што с |
| упише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве |
| а ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„ |
| те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује |
| чуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се крен |
| јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и |
| осподара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је |
| нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Уз |
| и и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет |
| {S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш |
| ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само је |
| а: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје |
| мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; |
| ти; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву н |
| љем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас тре |
| p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаш |
| ећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било б |
| ажим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару пла |
| књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војво |
| господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} |
| , па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није |
| /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо д |
| е дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кн |
| на овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те |
| зи војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигне |
| ачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, во |
| </p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се |
| прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичур |
| е дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљах |
| ним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да |
| опа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се |
| {S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан н |
| сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас |
| е к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога вен |
| и!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господ |
| зношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод з |
| х доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном |
| вљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе топо |
| рца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше стара |
| бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча двор |
| ита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
| су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике св |
| .</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио |
| спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно в |
| м једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху построје |
| оде га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше го |
| м на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоп |
| се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме в |
| ике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне |
| гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, ко |
| то.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским репов |
| ирок златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жи |
| ова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет |
| е могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од се |
| а заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Ту |
| но спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небо |
| тица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица о |
| оји се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, ш |
| абрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени |
| </p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господ |
| ке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> |
| кав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб |
| з Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, |
| сио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци мог |
| с овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срц |
| да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p |
| да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали |
| да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{ |
| а негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој т |
| зовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва |
| оменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не |
| д њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да |
| погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко при |
| ци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је с |
| јемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез ку |
| го тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима |
| е првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и к |
| њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да ца |
| отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гој |
| уке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А |
| ћу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек кој |
| ћки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад о |
| ља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње |
| зови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца |
| свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка злат |
| остио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари |
| д шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштаниц |
| сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб наше |
| ој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се м |
| ој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Ду |
| зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе |
| осподину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати |
| са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> |
| ирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивал |
| га од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да |
| не Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војв |
| прот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике ч |
| ка остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, |
| стреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм |
| Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, |
| ало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда |
| танију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи п |
| и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да |
| пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то |
| гло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лев |
| прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам |
| „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, |
| ој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје |
| брни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листин |
| иже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — у |
| и пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска р |
| ; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неб |
| исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p |
| оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икак |
| и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него |
| „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, у |
| „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Гр |
| подо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато |
| нез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепас |
| а Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, по |
| једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapte |
| еље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је гор |
| рлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово св |
| лагу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била |
| ет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од ш |
| , него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као ота |
| ј конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим п |
| описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозо |
| бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S |
| а своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спус |
| аморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је ж |
| њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Троје |
| нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од бели |
| p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, покл |
| Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред он |
| ам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију ок |
| на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и дес |
| н и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико ј |
| абрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скро |
| т!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на |
| Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову сло |
| рене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Буд |
| . „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златн |
| мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по |
| био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, мет |
| n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и |
| ше никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху |
| где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ гово |
| д живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, п |
| лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> < |
| слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповим |
| тито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље |
| ла само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи с |
| убили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабу |
| т о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не може |
| рзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али |
| рекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поноси |
| у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је ма |
| води и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ ок |
| огледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, кој |
| ог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до |
| исла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} О |
| рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да д |
| анку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном ема |
| ду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, го |
| га, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још пр |
| Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске |
| аше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике |
| >И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југ |
| н човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим |
| дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја на |
| своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше |
| кања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, г |
| е чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у |
| утањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ш |
| оју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{ |
| истивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре не |
| шко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, ка |
| а и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио. |
| и нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милост |
| ла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да |
| даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око дво |
| властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казива |
| } Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да |
| ао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под |
| ици <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Госпо |
| диће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Д |
| некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столиц |
| стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне |
| дару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с |
| повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дво |
| огнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!.. |
| а до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао п |
| стовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложен |
| нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И јо |
| <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, |
| виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка ко |
| вор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати до |
| велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували |
| ма.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људско |
| Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{ |
| спе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку т |
| час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је б |
| то сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је |
| , па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а нев |
| д неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су правосл |
| в Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Г |
| Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то |
| наде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и |
| едом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!... |
| ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпоч |
| ерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметн |
| у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка н |
| заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> < |
| један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у |
| уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи |
| ком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Мол |
| Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb |
| веселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а н |
| да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали |
| ри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог п |
| ојој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима |
| ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа |
| S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на пом |
| оди:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шле |
| сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Б |
| ем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара. |
| S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему |
| мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе н |
| а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ реч |
| осово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље |
| а неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покор |
| овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно би |
| ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаш |
| прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стаја |
| истифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово! |
| ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је с |
| у тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви |
| е онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на |
| за старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је г |
| млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго бу |
| b n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Ка |
| не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом п |
| спода дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Дв |
| вирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико м |
| и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану |
| нам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> |
| ј!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало |
| пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог уну |
| на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје |
| војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер |
| доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучит |
| мља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да п |
| азберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Ш |
| ласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али |
| их да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека |
| да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, ре |
| кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одоле |
| поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих д |
| што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ пр |
| последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би по |
| даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени в |
| стави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда п |
| ом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Мир |
| мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује ви |
| з и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту |
| и? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту м |
| хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“< |
| младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко з |
| ш стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; |
| та се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у срп |
| што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог |
| еч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господи |
| не у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Ага |
| да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се |
| други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске тв |
| в нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у |
| и, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А зн |
| година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, к |
| и ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи |
| их и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст |
| јте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{ |
| с цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здого |
| кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кро |
| ери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Кар |
| ахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву п |
| о, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свог |
| удиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и |
| уку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красн |
| иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Ок |
| d> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога |
| е живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лаб |
| ма, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше |
| мо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благос |
| н вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибам |
| мо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даљ |
| у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</ |
| своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, сам |
| ка средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и бић |
| дња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам |
| нате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учи |
| а који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу |
| тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да с |
| ре?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и вели |
| ву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству |
| ме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама |
| х сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно |
| еколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете р |
| истивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не |
| нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас е |
| да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први ње |
| ма, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му |
| да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару |
| ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина н |
| еседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Влас |
| ви ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га |
| тро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо |
| пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам |
| кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све са |
| осподина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се |
| амог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да |
| а, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Не |
| {S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико годин |
| оме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и п |
| и мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дом |
| мо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више |
| а чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли |
| сна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без ру |
| ије друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Ве |
| им, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим |
| ени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала послед |
| рекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под ш |
| модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите с |
| их напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као д |
| влачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml |
| да подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло |
| киваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, к |
| и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобу |
| а ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав |
| доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се тал |
| кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} |
| велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса |
| ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрднос |
| те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше |
| ебају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хри |
| нко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у п |
| ха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну |
| сели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе |
| 6" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право |
| ати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој |
| Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје |
| ли нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да ди |
| о ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику ск |
| Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пе |
| томир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та она |
| даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док |
| и стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“ |
| и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку |
| њено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} |
| ељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од |
| {S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде поч |
| ородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уо |
| м!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио |
| е, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борб |
| pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева В |
| брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Кос |
| пре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим |
| слони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C |
| А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} |
| е лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена с |
| енилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и |
| те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{ |
| кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде с |
| ором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то |
| ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна с |
| емој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, син |
| што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда |
| оме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу |
| мир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно |
| дну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појаха |
| VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака |
| оњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога |
| х, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из по |
| дију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само ра |
| {S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора |
| и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причањ |
| а.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше |
| им ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе |
| опити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може ок |
| {S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она он |
| мтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима о |
| а се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војвод |
| гу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећ |
| ке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже с |
| пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и с |
| високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бо |
| налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога |
| еде, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљаје |
| зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.< |
| ко по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак |
| чадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно пр |
| потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и же |
| .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао |
| ш видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да и |
| тање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цве |
| а мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањах |
| S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују |
| само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањс |
| таху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад |
| и и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог к |
| ије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисл |
| Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст с |
| е старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што с |
| >И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред двор |
| /p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ наставља |
| ари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не |
| тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и |
| ивости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орлови |
| дио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не сед |
| опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја в |
| ва свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку |
| разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде |
| поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</ |
| } Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> < |
| мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп н |
| час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Рис |
| д нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће |
| али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислит |
| удни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара не |
| мишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме |
| ти свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразн |
| тави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Ка |
| је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио с |
| хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта |
| старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси |
| духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је о |
| оје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескак |
| дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му по |
| емо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се г |
| же; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било! |
| и си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим |
| кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, с |
| би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше |
| други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу |
| ји се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и |
| свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треб |
| неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два мес |
| клоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“< |
| !“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне прев |
| по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми н |
| писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости о |
| вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову н |
| о и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да |
| јку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез мах |
| у свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз г |
| удом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што |
| детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху |
| свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оруж |
| ма греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</ |
| имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у х |
| уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војво |
| од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> |
| едоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брз |
| Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док |
| има гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана ње |
| ледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одо |
| а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно |
| дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је д |
| пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним покл |
| ати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{ |
| ких; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, |
| је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет к |
| нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети |
| иса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пол |
| а Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} |
| обукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.< |
| моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречи |
| спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српск |
| пи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвозден |
| и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, |
| м очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и мило |
| ке по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кне |
| S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисл |
| о?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за д |
| као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, и |
| анесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак |
| уђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас |
| о: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па о |
| о ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Ст |
| мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Ок |
| а нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и с |
| итви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се |
| медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, т |
| ац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево са |
| весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да |
| на на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима |
| , дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господи |
| трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда |
| дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n |
| и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на |
| истивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да о |
| Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опр |
| м се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан |
| же; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро д |
| лопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Та |
| тојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донес |
| о замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га |
| свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} |
| ије одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од |
| има, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету |
| гано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори |
| ено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанс |
| борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, |
| него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шаторо |
| полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, |
| аћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога госпо |
| еза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест годин |
| езује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето ог |
| оју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору |
| мо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас |
| једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше п |
| јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> < |
| живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Г |
| p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у кол |
| се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје |
| .{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну гр |
| p биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућа |
| моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од |
| етаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и но |
| а, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} |
| свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада ок |
| анке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, ко |
| ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај нар |
| } Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и |
| јника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на ко |
| м осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себ |
| е нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и туж |
| добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти к |
| р, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — |
| амо да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, прев |
| нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Гра |
| ом поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xm |
| а по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике |
| пске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видеће |
| а приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су |
| уо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред с |
| пља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око з |
| ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не |
| ад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрсниц |
| >Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и ко |
| сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше вол |
| ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио. |
| тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ак |
| наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и |
| лији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од |
| побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласо |
| е само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ива |
| вати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па с |
| на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина |
| свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да ј |
| аповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо |
| рли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" |
| наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.. |
| е!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди |
| посредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворе |
| .{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главно |
| Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ |
| примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунац |
| а!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винул |
| људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа |
| , и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсц |
| ге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пи |
| ике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је |
| аде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је доб |
| па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, |
| две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисе |
| гу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и но |
| онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез |
| јицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обес |
| , преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици г |
| наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон ра |
| доја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро би |
| едан Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придо |
| ву, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више н |
| ве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па |
| , те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Види |
| Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, |
| еда — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих |
| ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S |
| сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав |
| јете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно п |
| бина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, |
| услуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар госпо |
| е наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да с |
| трашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} А |
| седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то |
| вити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жа |
| на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар ов |
| то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам д |
| зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и |
| амо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретн |
| говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт. |
| и часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у н |
| ко непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном |
| ајпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштен |
| радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Госпо |
| отврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев |
| во воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, |
| ну велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} П |
| е у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнел |
| уздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на |
| х двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, |
| , што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им оч |
| разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корача |
| ди кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о п |
| ор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец н |
| у!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Рист |
| , и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанств |
| /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри оч |
| твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и ост |
| и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, |
| гу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и з |
| оже бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све шт |
| , Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, на |
| је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез |
| о.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико год |
| прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња, |
| јна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој |
| и се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш сл |
| а падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу. |
| вор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећ |
| ивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели леп |
| су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцвр |
| заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да с |
| оро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орл |
| е истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њем |
| Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што в |
| р вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте |
| млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћ |
| и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, |
| Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, проз |
| И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, |
| . „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, д |
| уку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до |
| вешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Рист |
| ан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А |
| ани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него д |
| е по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додад |
| ало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова! |
| амо пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кор |
| з Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам |
| овести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а |
| млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их под |
| е ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима |
| чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војв |
| из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуг |
| здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што |
| о склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва т |
| вномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутни |
| !...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу |
| то се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са свој |
| и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме |
| да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али |
| „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> |
| } Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} |
| а Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, |
| и нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете |
| нако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љут |
| о пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без пр |
| хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици с |
| а се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се бе |
| даше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од дес |
| скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишт |
| сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се п |
| амо ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова |
| е и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није |
| о разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиск |
| ар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису |
| тављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз н |
| “ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није о |
| ео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је |
| смо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице п |
| о ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Бић |
| да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојев |
| оде Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухи |
| с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор |
| таше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му |
| p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођ |
| по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле по |
| е враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се |
| <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требни |
| ду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезд |
| ер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна бра |
| гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријате |
| ој!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам |
| јвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одб |
| ве саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И |
| људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам |
| својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој с |
| ке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаси |
| жем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајт |
| брни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те |
| о што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весе |
| им то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу мо |
| покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање. |
| тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше н |
| Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико |
| онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ |
| кочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се |
| о!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да п |
| <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезо |
| ригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побра |
| , сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у К |
| им окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако ј |
| ме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, д |
| ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S |
| на Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и |
| ’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празни |
| шем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство залож |
| вему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошл |
| и је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца |
| сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могу |
| им од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе пр |
| младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се ис |
| рског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева |
| Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ј |
| југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког пу |
| Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш |
| нати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и по |
| тицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад |
| рава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прат |
| мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћа |
| тетом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, |
| причаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што |
| ојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде |
| властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p |
| ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено пог |
| ну снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види чове |
| еја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што |
| емо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурн |
| p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити |
| Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе ста |
| S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима |
| дно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже |
| S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућ |
| и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуг |
| ванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, |
| још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“< |
| еве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам ср |
| запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} |
| цу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може |
| а војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом ста |
| нез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа и |
| у чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у |
| н изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172 |
| ом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступ |
| велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране м |
| его опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан |
| паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Ш |
| ети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ |
| пствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандале |
| к кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, с |
| опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, н |
| својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеш |
| беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене пог |
| једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да |
| ло је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.< |
| ли су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и |
| ање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дв |
| сао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца |
| д жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих руж |
| ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и |
| траже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под њ |
| погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> |
| право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и п |
| {S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли об |
| тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</ |
| гова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве |
| тну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили госп |
| ојводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кн |
| столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечк |
| хта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кне |
| приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Св |
| љу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красн |
| д поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и с |
| Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао р |
| и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља |
| абуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је т |
| уту и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то доврш |
| ом се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широк |
| а донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе п |
| еда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да |
| ко врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчан |
| унца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше |
| ивоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица в |
| илу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим пр |
| рне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к в |
| о прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не стара |
| подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, пр |
| е кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у ист |
| Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро зна |
| арији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња |
| , и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате з |
| еше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу! |
| ружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не |
| а ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „ |
| едите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журн |
| ласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па о |
| 93" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо |
| ледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Бо |
| азговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни |
| штајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „е |
| нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под ша |
| етну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се |
| Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S |
| себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине свој |
| .{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му ј |
| рпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и с |
| пљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекуј |
| еру?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p> |
| па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; |
| ина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А |
| ина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао доб |
| е наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јаб |
| ати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оца |
| је људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} |
| еднички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А моли |
| рица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја ва |
| еби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Г |
| као би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима |
| војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И св |
| о да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја |
| оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар п |
| бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, |
| град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плев |
| ци смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за |
| из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник |
| ја и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, д |
| , и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зор |
| и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> |
| нице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам каже |
| „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помо |
| ш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> за |
| пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљ |
| војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.< |
| ном отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Госпо |
| је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, и |
| рависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким |
| о грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова дв |
| раштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сирома |
| Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пр |
| белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војск |
| ш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше |
| оје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислит |
| !{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећ |
| имо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи суз |
| осподо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још |
| ији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га в |
| дава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, моли |
| орно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе ш |
| сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свали |
| ела и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, д |
| ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне м |
| не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца |
| оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко бе |
| тештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год |
| пи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> |
| неза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом |
| разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па ве |
| /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Рист |
| рв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах ка |
| ви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народ |
| од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по з |
| чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погле |
| а у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога |
| ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војнич |
| име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, ст |
| з свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто шт |
| ћи ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „ |
| кочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпе |
| е перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамни |
| ше да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми |
| о их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кл |
| да, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градо |
| мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим о |
| з горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомил |
| етоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и |
| прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов д |
| од шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше па |
| бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем |
| може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци |
| славни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од п |
| ма свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић о |
| а својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију вод |
| процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет с |
| пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а о |
| ти том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности |
| где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о ле |
| ње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пре |
| огима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити |
| тачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договор |
| о за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, |
| .{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац |
| </p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и |
| ожно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не д |
| га свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с во |
| ја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p> |
| прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе з |
| кивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, |
| и кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако |
| стивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, |
| мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, д |
| ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљај |
| ве што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сва |
| о сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо |
| асија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кне |
| лагослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи ст |
| е Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди неку |
| „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запе |
| са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n=" |
| вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож к |
| р докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то после |
| било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје запов |
| се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С ве |
| дим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала |
| ке земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ет |
| S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ о |
| сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком |
| их динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додав |
| о!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад при |
| он расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тро |
| оље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p |
| и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко П |
| е тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медве |
| ржати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, |
| полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу зас |
| м слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док |
| !“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Г |
| ри дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славном |
| е у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кра |
| увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n=" |
| моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„ |
| кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето |
| Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одмор |
| п Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S |
| p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ран |
| е својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и тр |
| срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орло |
| тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог ок |
| поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је п |
| ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне с |
| а те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу осну |
| здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме |
| дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако |
| Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима |
| ла, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости св |
| номе, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кне |
| крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пре |
| даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „ |
| пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја |
| и смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! |
| да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и д |
| преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде поди |
| од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и |
| а нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стен |
| да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих |
| и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; |
| з Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нем |
| у и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе о |
| о оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња |
| ко, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали п |
| гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„ |
| о издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p |
| тарац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и с |
| ој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од |
| оју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не |
| ојводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честит |
| и погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полага |
| На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити п |
| помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у м |
| р Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни |
| е чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, |
| Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и нев |
| да снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који им |
| нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу з |
| смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега шт |
| уд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ поно |
| ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја |
| , како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Госп |
| и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно пог |
| подину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит г |
| сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина по |
| , да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да п |
| јводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у |
| Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си |
| срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно |
| бњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда |
| есело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — |
| ућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као |
| пираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Го |
| гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи |
| може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и ф |
| и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чуј |
| где дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју |
| до пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и п |
| е оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не |
| или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стре |
| е нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Неку |
| в посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва |
| у десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни обра |
| гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појат |
| кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и други |
| војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће |
| нутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Госп |
| отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу на |
| <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стој |
| то <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова |
| куп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежи |
| се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так т |
| те моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb |
| оспође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин К |
| тарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше ста |
| оји се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, |
| ежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо |
| а куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кн |
| а по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три |
| оме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, |
| нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандал |
| онио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се |
| људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и |
| мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом |
| како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваи |
| ова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лу |
| „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња в |
| згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бо |
| водом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавит |
| : што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам |
| дмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било |
| сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше |
| ти на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да |
| p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којо |
| осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо |
| d>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стиг |
| рећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима ми |
| по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајази |
| ћа, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза з |
| о, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, ко |
| ћи какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осв |
| /p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жаго |
| стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града |
| нили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање ју |
| езде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запирива |
| р знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, кол |
| народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих м |
| д млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је |
| прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше |
| убити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и друг |
| ару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он |
| ="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, по |
| н,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> |
| екина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да г |
| да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да |
| у с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, та |
| рећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник |
| дским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погр |
| уком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да гов |
| p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи! |
| и под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градо |
| : „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао |
| колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; преб |
| на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим |
| ове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска |
| кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси |
| које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза |
| ивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског |
| уне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо |
| нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздр |
| својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако |
| мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани о |
| сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана о |
| од убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозбо |
| срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњав |
| лости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да з |
| рви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од гл |
| в гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо пох |
| здан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква пре |
| кану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је |
| ани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводин |
| оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега с |
| Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окре |
| е знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет |
| олико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар! |
| Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мен |
| а ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се |
| е тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице но |
| здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут су |
| и дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да |
| дини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пре |
| не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо |
| вери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој |
| ребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечер |
| е; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог по |
| диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се пре |
| ли, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S |
| ци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада би |
| не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... |
| ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сет |
| ваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> < |
| равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео об |
| н Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ б |
| да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко за |
| лаву на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <p |
| и поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах |
| , а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера н |
| осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак |
| {S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у ок |
| ше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и го |
| ослао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, |
| S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </d |
| .{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на ју |
| вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> |
| нима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да |
| ван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тро |
| з коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним |
| ?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Б |
| страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад м |
| ајезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; др |
| чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па |
| дите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у |
| неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез |
| у рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што |
| поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега ви |
| , окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и п |
| брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> |
| е, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај д |
| кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре |
| вану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у прев |
| па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, не |
| придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а |
| ју у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер |
| сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; нег |
| м њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пи |
| ња његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану А |
| премама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Веж |
| носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се |
| ина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводи |
| и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора |
| из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о М |
| евајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање |
| аше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„ |
| колико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и |
| са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све н |
| Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се |
| красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим виж |
| у, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно бил |
| спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу О |
| дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако к |
| а Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли |
| то што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и нар |
| оји сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у |
| ло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остал |
| трча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто |
| јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а |
| о људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Бориво |
| ластела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гд |
| м те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орл |
| е, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава |
| ају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су н |
| и Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни ста |
| едо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једн |
| ана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; |
| до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, пок |
| удио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као д |
| , да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци |
| Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, |
| међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском |
| војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у |
| у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком об |
| не игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ри |
| кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономла |
| ј зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ с |
| "12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, п |
| ти:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим оч |
| оштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовник |
| војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једн |
| нски пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван б |
| не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем |
| кве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у |
| његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне к |
| Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући |
| грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренута |
| ом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и д |
| n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на |
| /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, п |
| куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху. |
| мо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вер |
| , али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мисл |
| p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" |
| ивој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и о |
| ак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери не |
| оја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаш |
| вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p> |
| икује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно |
| , по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на |
| се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И ниј |
| е. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило |
| н гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихи |
| нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањ |
| зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кр |
| густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не виш |
| ре!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили по |
| а заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њ |
| .{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога ју |
| „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари сп |
| ворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Б |
| биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па |
| пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у |
| а нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш |
| у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати |
| д иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, п |
| нда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољ |
| јем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и как |
| да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“ |
| све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној |
| град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, д |
| ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше с |
| жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости по |
| ледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрп |
| спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од |
| ајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо |
| и коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио свом |
| S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у |
| до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бо |
| .</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека |
| ће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасо |
| и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже |
| его приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо |
| рској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, |
| икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо |
| да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је ома |
| властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> |
| за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој |
| гледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо |
| у Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а |
| радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јуна |
| оговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели |
| плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су ви |
| ма бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дв |
| клопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и |
| ти, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, |
| нда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи |
| а кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да п |
| и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да чи |
| наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне |
| е ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете леп |
| да протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попов |
| ем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и |
| езу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, |
| ше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> |
| м гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским прос |
| ем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија |
| ше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градој |
| риш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, ч |
| {S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас |
| ињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло |
| живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јас |
| нушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, покл |
| војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не с |
| не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше |
| оре Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити н |
| Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, |
| је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мр |
| ао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кне |
| досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Реч |
| м у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb |
| с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њим |
| а бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме с |
| е!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупн |
| а твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити сво |
| и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот род |
| ећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком ме |
| д јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем |
| рбе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољен |
| о поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој |
| поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање о |
| у!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те |
| тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онд |
| да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог |
| да — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњи |
| е из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и пој |
| ди кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи |
| ићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Б |
| војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и |
| српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим п |
| јим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, |
| ати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув |
| авом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорил |
| стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у на |
| 25" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не |
| њаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо ј |
| војој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседла |
| и.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесош |
| то где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по о |
| тивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не |
| тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, |
| смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша так |
| ече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог |
| ишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом в |
| моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристи |
| вајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „В |
| о су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко |
| по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} |
| ле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушка |
| сци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазиш |
| исном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Гра |
| /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне |
| да му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет |
| је, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше |
| Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан |
| ли с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај |
| да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p> |
| еби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И оп |
| ом.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и |
| настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину с |
| о и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисм |
| е куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љу |
| сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под јед |
| и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не ве |
| г бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор. |
| дро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Р |
| ружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет |
| >Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} |
| ош од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјо |
| инила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</ |
| срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} |
| м хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к пр |
| јника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господи |
| Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> |
| ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара с |
| без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око |
| у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и |
| рода!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадес |
| у војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама |
| } Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, |
| што на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света п |
| уговић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет годи |
| ке светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи |
| оње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кн |
| м и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика б |
| војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била |
| ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S |
| поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; |
| у мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума |
| истивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако з |
| {S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше к |
| јеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, го |
| {S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић |
| ажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху с |
| ш мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавиц |
| елива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном |
| м целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздах |
| аз девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као д |
| се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни ц |
| шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваљ |
| читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старог |
| , и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати св |
| оли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га |
| о у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и т |
| авнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца |
| дим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од некол |
| уком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет пр |
| само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, |
| у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му |
| ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра |
| ашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина |
| здајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу |
| који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <p |
| ам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили |
| је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је с |
| Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове д |
| разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер |
| уди се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми нака |
| о је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у раз |
| зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са |
| у сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке |
| и Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p |
| себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора |
| љка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испри |
| ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од |
| и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре м |
| с и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, а |
| одина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господин |
| ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому |
| жје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</ |
| боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један |
| се пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кр |
| м те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Бос |
| па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозб |
| стај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и до |
| ише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје зауст |
| тарац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на |
| утовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у јед |
| аквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход |
| ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се |
| је војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p> |
| и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже |
| ских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се |
| ритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно |
| а свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петро |
| и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син поста |
| но пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и |
| кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страх |
| </p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим ма |
| то почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју |
| унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то |
| коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и |
| расу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављ |
| ного дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше к |
| куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара мак |
| да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевље |
| гу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, е |
| у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, |
| спред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије! |
| {S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода |
| и да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, вла |
| з Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка |
| и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у к |
| обља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама донос |
| ко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцањ |
| да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу |
| аза своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се сп |
| обож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праве |
| српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у |
| овића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да с |
| нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа |
| шљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бо |
| тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привез |
| и.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на |
| човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје и |
| к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други |
| панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи |
| к се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, д |
| рпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> |
| декоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи |
| усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало |
| ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе |
| тор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не |
| pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа к |
| својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, све |
| е по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев |
| на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираш |
| пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим |
| сти.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се б |
| ј истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси |
| војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, |
| егова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезов |
| <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу |
| приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике |
| > <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше |
| рет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезл |
| “...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно |
| и, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те уби |
| ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.< |
| ружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни |
| ледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње прича |
| жим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, |
| једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све њег |
| S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез т |
| ара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањц |
| а кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хв |
| од ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кне |
| ћи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> < |
| унку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доис |
| и, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће |
| који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп К |
| бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и за |
| не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, |
| “ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџа |
| е и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу д |
| и,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни је |
| уком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена |
| родера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да |
| довуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим |
| ањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохват |
| у мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, |
| дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, |
| шевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостим |
| у има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез |
| ма?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе |
| на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> |
| алека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="1 |
| м ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у ка |
| ан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од с |
| епој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше |
| хов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се нека |
| ојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, ота |
| е Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз к |
| и.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господа |
| сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од |
| вну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по |
| заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> |
| p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право |
| тањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко |
| нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешк |
| о шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} С |
| {S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би |
| жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу з |
| кочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти |
| Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} |
| а била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за он |
| у Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио |
| га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи стра |
| за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод |
| нез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да гов |
| ам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, |
| тифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада |
| Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несрећ |
| доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се не |
| ора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше г |
| воје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по шт |
| реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Град |
| о узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.< |
| кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, у |
| како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него бо |
| да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле с |
| .{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави к |
| га војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Позд |
| ко му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама пром |
| као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет |
| да тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голу |
| и дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кне |
| и и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ о |
| пет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно ц |
| обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом проси |
| ољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његов |
| да па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су |
| жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго ник |
| /p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад |
| ло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех |
| би, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, |
| едаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снужден |
| срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато |
| мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у |
| омично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му |
| ком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде о |
| ођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жуто |
| ећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак д |
| крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој в |
| да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друк |
| ног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође по |
| евима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — ко |
| о и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте |
| >Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиво |
| стита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећ |
| p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом |
| оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л |
| да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ вик |
| <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој |
| богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво |
| ог војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам |
| „Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо о |
| војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на друго |
| онедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„ |
| м земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуд |
| е.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па |
| весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се н |
| у по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та н |
| ан!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како |
| време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Е |
| и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Д |
| ако је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и ра |
| једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући ос |
| гао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од с |
| ак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто го |
| не жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Лев |
| о ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздв |
| по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњ |
| јем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; при |
| ене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — |
| ром те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Рис |
| леда; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповед |
| свесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога в |
| гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p |
| не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на треп |
| тни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кн |
| уцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај |
| груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div type="g |
| а плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуна |
| у!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по |
| асно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором б |
| им гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини слав |
| да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка |
| кво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим н |
| Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај < |
| уних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да ва |
| ише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бе |
| а осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе |
| ћи испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" / |
| а дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истин |
| /head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Св |
| свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих |
| њара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на |
| пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опрос |
| ве!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута мол |
| жише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смешт |
| устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућ |
| дан корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Град |
| анина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јун |
| сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свог |
| рца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе |
| воја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нек |
| чеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну |
| је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се сил |
| кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаг |
| та ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у |
| поведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада |
| уже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина! |
| уј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше |
| > <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро |
| славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година ам |
| итон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одго |
| мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота с |
| ста у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти |
| ожемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ г |
| шем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се дана |
| греја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив |
| боље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу |
| да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне д |
| јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари |
| ицу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, |
| два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се |
| <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} |
| м извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног бе |
| буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљ |
| S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зат |
| и ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само |
| овао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, ка |
| /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опе |
| вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, сам |
| је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и њего |
| се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не мо |
| га на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им г |
| } Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковч |
| азе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} |
| у!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас о |
| ру!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крс |
| растовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху облож |
| а од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте |
| росто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо... |
| олити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађ |
| преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и ка |
| а!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај зема |
| православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика |
| славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и |
| хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су с |
| смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да |
| ит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај ње |
| носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тре |
| м да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће |
| дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног |
| Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да |
| же да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} |
| сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шато |
| а се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, п |
| а пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И н |
| стивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од |
| ак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој |
| {S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад ов |
| час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p |
| њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо р |
| га из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растер |
| ама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки по |
| је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кро |
| оду по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен |
| е као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазит |
| а и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије |
| кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око |
| и све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се јед |
| у за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја остави |
| >И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у |
| или смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на |
| го стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, |
| ке капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећ |
| се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим |
| пова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој |
| којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом |
| них плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на кој |
| м пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разгове |
| реноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те |
| молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој |
| њу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од |
| од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћ |
| а се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} |
| езу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти |
| аше најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији ком |
| н од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је дв |
| ас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших оч |
| } Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандален |
| је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издај |
| би се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — |
| p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о св |
| ама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасн |
| м сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ |
| две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате |
| тли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њи |
| бор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркут |
| и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не |
| рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости |
| сово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женск |
| > пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се пон |
| јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на |
| ца, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војво |
| н у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у н |
| >Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други. |
| лавни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојном |
| е дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb |
| ваху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се по |
| езнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагос |
| венији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет годин |
| овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> |
| и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој |
| рла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на т |
| ораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покуп |
| е, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом к |
| , кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење ј |
| Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничн |
| љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, |
| ако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Ко |
| тарчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од кој |
| ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, |
| коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамња |
| и јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред св |
| С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone u |
| е ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше |
| војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам |
| неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он |
| је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнији |
| само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, |
| тивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце н |
| ушо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ |
| чао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим зано |
| вит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игум |
| и, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну |
| љу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник за |
| опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји |
| оју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим с |
| ре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под моји |
| не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече |
| се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском ка |
| напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добр |
| оји излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива кр |
| зак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од такв |
| људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главно |
| т није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="8 |
| ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: |
| од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распозн |
| невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрст |
| ; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, сам |
| га још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај к |
| само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Гра |
| Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још |
| “</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па своји |
| м?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади |
| зе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... мн |
| азбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас т |
| евоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике про |
| ко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, |
| више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизах |
| ’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коња |
| је тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочад |
| синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме си |
| „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко н |
| пет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух |
| водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота |
| Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да з |
| је чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као как |
| ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у |
| умани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један д |
| одо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким |
| ти!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви иг |
| синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Г |
| чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и с |
| то лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: |
| на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани |
| p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири во |
| неже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од а |
| вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћ |
| о.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу |
| грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и |
| > <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао! |
| тлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло |
| горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.< |
| жи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све г |
| ме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабуч |
| га господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим |
| ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прег |
| видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</ |
| ници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћ |
| у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наш |
| и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо м |
| мо наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од гос |
| дравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здрав |
| у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад м |
| ="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез |
| данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кне |
| би славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим с |
| По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше |
| , а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мис |
| и ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, см |
| дин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праш |
| ретњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ би |
| а.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="1 |
| гао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мр |
| ара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од ви |
| нда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све |
| вно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његов |
| као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n |
| S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољ |
| овори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет не |
| дом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попов |
| а се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ пови |
| и кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе |
| вцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војс |
| идеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба иск |
| чка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кн |
| ни!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} |
| е даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p> |
| ње.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прог |
| и, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој мате |
| е сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Рис |
| и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, |
| јну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прих |
| рба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и б |
| ећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш |
| ћи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео сво |
| еговој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, доб |
| оду него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „ |
| и, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о поги |
| око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на кој |
| њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, |
| ше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
| у коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих |
| у своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које |
| ="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад т |
| ?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу ср |
| {S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разб |
| оме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојк |
| жу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнеги |
| господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стар |
| бачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и б |
| растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опе |
| подине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Госп |
| авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он |
| што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек с |
| ким реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом из |
| рају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, |
| мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, бо |
| видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час дес |
| појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, |
| /p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само |
| , „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати ва |
| о.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се јо |
| осне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Миросла |
| че стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно н |
| ма, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огр |
| адосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да |
| је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не |
| b n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретањ |
| од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом |
| „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред |
| Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} |
| цом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свак |
| ивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару |
| и сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена во |
| {S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, |
| е владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашо |
| јита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што н |
| остили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“< |
| је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али т |
| ути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на до |
| ете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости и |
| ка, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај л |
| се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако |
| ју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно |
| а ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето ника |
| душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и о |
| убазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао ниј |
| ед шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„ |
| и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала висок |
| и лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> |
| своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те |
| и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Д |
| уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу па |
| , али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена |
| Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, к |
| ше не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весел |
| е око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и |
| веног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи њего |
| дио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кн |
| , жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кол |
| рно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некак |
| </p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књига |
| подину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, |
| црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево сти |
| седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да |
| најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнез |
| чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градо |
| тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб |
| онио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога |
| ити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав |
| ова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаш |
| етио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољ |
| кају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Оче |
| арац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје м |
| “ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени з |
| о речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?! |
| .{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сах |
| о — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и по |
| Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од м |
| танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна же |
| види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг |
| ној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом |
| Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо |
| њави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се |
| !{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подру |
| {S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у |
| и смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода под |
| настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Ос |
| кажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и ра |
| ода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој |
| опио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некак |
| љу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима |
| ку, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поузда |
| ио тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само д |
| {S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до поло |
| на гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом з |
| утра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбије |
| њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S |
| ше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> |
| га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој пит |
| } Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо |
| на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу виш |
| тан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчм |
| женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу даруј |
| тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш вој |
| Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</ |
| м, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некак |
| векром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајућ |
| а своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојног |
| и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму б |
| и пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке с |
| а ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше |
| арац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Си |
| то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шато |
| лавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над |
| пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у свако |
| тарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало з |
| ама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да б |
| Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у |
| а!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само пом |
| р не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри |
| „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, п |
| са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други све |
| о загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, д |
| а прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешк |
| друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим |
| p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо р |
| па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше в |
| дног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збо |
| и му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куц |
| на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с моји |
| и знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава |
| подин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па и |
| је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је |
| тан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} М |
| за: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказ |
| ама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мал |
| животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити. |
| у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се |
| <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним |
| дине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише |
| Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још |
| још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њ |
| “ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутро |
| е тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те |
| баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и т |
| рује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си в |
| твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), |
| о је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез |
| м вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно |
| кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружн |
| оље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S |
| > <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико ст |
| оворио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао неп |
| илика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се |
| е наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за |
| лу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и прв |
| и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од кл |
| су на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају праз |
| малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, вик |
| еву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, п |
| воре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој |
| ак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубит |
| мичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Ј |
| „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу си |
| оменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си |
| араше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и |
| земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо мо |
| речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за |
| д твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај |
| мајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права |
| ним као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај с |
| дао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини |
| о, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; н |
| ај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опре |
| ци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и д |
| Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода ј |
| >„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да вес |
| о на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати за |
| е па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну |
| х још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и |
| ино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако муч |
| етовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је |
| трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтар |
| д лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета к |
| в удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни дец |
| е окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S |
| м царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор довед |
| а полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше |
| ом прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птич |
| угачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада ви |
| рати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које м |
| идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни |
| у смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је |
| шем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери |
| во.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не за |
| оја му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим |
| и долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да |
| у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као ст |
| , госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да |
| заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд пот |
| су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо л |
| оценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је |
| је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и рад |
| : да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да |
| тискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" |
| ој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренем |
| ти ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да |
| рца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство |
| као у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако |
| је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре с |
| Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послу |
| пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао |
| едра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себ |
| к, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p> |
| гама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само би |
| лушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек |
| <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза о |
| ече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“ |
| у што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, д |
| а, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, стара |
| опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притаји |
| р не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на |
| истар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помо |
| е <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће д |
| далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</ |
| илог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ |
| ово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и |
| да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господ |
| који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зл |
| цима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се |
| с који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглаш |
| њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, |
| и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме |
| с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван |
| себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црв |
| и, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мант |
| ог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар |
| е!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не п |
| у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Го |
| а се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја |
| а,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна |
| д вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вече |
| ед дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети |
| да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраш |
| з снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опрости |
| ођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов ша |
| во је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, |
| ; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и с |
| а.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кне |
| заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез |
| пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да о |
| уно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „ни |
| мо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо! |
| Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обуз |
| хну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мо |
| за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да нос |
| ло на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше и |
| ли некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове соб |
| или, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> де |
| а због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро |
| еликих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Т |
| кој.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај |
| астављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ у |
| алим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може |
| напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</ |
| слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се |
| ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласо |
| ијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену |
| љ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас х |
| још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} |
| а Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихв |
| мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војв |
| лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке |
| Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу на |
| у му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам до |
| Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај |
| последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода ле |
| бро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристиво |
| помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ |
| ојводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем |
| н Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше |
| војка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар љ |
| /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од мли |
| ушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисно |
| јводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а |
| ласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} |
| у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше св |
| , преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који |
| рију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с л |
| ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си |
| Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још бли |
| ојничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовник |
| ји си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како во |
| унаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели с |
| куд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то шт |
| .{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат |
| њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тр |
| ецо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се рас |
| га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,. |
| о, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је |
| ушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез по |
| да мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту на |
| мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата |
| е слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворо |
| з бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, |
| стурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа |
| ме као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су ма |
| Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мо |
| а стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго траја |
| је више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китња |
| ....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> |
| стише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> |
| гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељ |
| , што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо сво |
| рвоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше к |
| Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, |
| Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љ |
| рво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што |
| арца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што |
| Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми |
| ма.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати так |
| и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина |
| е се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млад |
| селака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле |
| , да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни |
| воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, |
| p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час |
| јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци ст |
| њем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом кл |
| оре!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p |
| па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и доб |
| ећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, ус |
| у трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и |
| лубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у |
| прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви ш |
| абрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: ни |
| будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слав |
| е само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуз |
| и има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, бр |
| тором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војск |
| сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворки |
| удна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли са |
| ви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва го |
| сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио л |
| рпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, |
| јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога си |
| инута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витеш |
| <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу |
| можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску во |
| о ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја |
| акојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и ку |
| се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким с |
| х распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки св |
| дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог ј |
| а.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с то |
| трајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади ви |
| p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрос |
| Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да |
| но причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S |
| поведницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро оп |
| ако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> < |
| наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, |
| дар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца |
| прости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без верног |
| {S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако |
| “ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него |
| срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и т |
| проштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу на |
| а доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на прв |
| ља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост ње |
| ла је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подв |
| аде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ |
| свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху ка |
| итомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео с |
| на, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и ору |
| ако дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да |
| сподо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви |
| доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> < |
| асом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед |
| да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некуди |
| ла Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часн |
| просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Б |
| благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотин |
| , чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне во |
| ак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац |
| одо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас од |
| ; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не за |
| еба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута ка |
| ветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова |
| руги још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> |
| а, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199 |
| ут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, |
| људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше ст |
| ко то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је л |
| двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да |
| ађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и уда |
| сет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, |
| ом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, |
| а Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади го |
| ко у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, вел |
| ли теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека |
| кренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесм |
| 92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, госпо |
| што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар ниј |
| з к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распет |
| опре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз нар |
| га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето |
| тит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му |
| свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви о |
| заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и в |
| у те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том узд |
| е српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћанс |
| седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у |
| иним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу доса |
| пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права |
| рећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи |
| Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито |
| ут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни изда |
| дљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори: |
| урака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких |
| тно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p |
| b n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега |
| да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господин |
| а.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</ |
| гне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ног |
| се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Им |
| цу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга о |
| тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чу |
| у нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побо |
| је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја! |
| кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{ |
| у, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а шир |
| сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча |
| и овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу |
| еда, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе |
| а својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим п |
| рима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не ка |
| n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нек |
| учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, |
| тови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом |
| и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликт |
| уху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> |
| сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час |
| да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нов |
| .</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се |
| да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав |
| м гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, пр |
| Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути |
| рели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" |
| гаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе |
| И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала |
| ици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <p |
| Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не мож |
| ма по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да ст |
| одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> |
| асеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Ран |
| причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском госпо |
| ома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез |
| царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски пок |
| га виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војв |
| кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајућ |
| -Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о |
| урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на |
| заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изнен |
| и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и н |
| зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што с |
| Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> |
| а кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> |
| ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, |
| пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде |
| д ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S |
| и на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и |
| војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника |
| црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, |
| д шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; ка |
| тојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез мо |
| реба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, |
| чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му |
| мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се |
| ити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&g |
| бриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе све |
| Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дру |
| рихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо ка |
| сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада за |
| ва Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и о |
| х пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и послед |
| нака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ри |
| ,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замер |
| а се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} П |
| синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S |
| почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цр |
| сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино моз |
| , и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на |
| а настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госп |
| , молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу сто |
| есече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срц |
| зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети пр |
| Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мо |
| Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје с |
| ебески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и н |
| } Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаг |
| беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као н |
| а и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{ |
| е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на |
| другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, д |
| те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна |
| како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, |
| S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{ |
| дарише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати п |
| пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих дру |
| ој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем |
| <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други си |
| постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје |
| ст. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо поб |
| лима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p |
| , шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене |
| Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да б |
| , да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кук |
| , војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, д |
| о обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред ол |
| о, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одм |
| збуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тра |
| шем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запи |
| ај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, |
| ите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједни |
| жу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p> |
| вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се рук |
| е месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људ |
| , господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Г |
| вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кне |
| ско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве лас |
| , дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и |
| а, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те т |
| дговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: |
| ва, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити ц |
| е било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић |
| пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватов |
| радоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мач |
| , и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају дво |
| убором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пу |
| рода, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом |
| !{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на п |
| S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, |
| ице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да |
| бе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} |
| е је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58 |
| једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очув |
| ене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{ |
| ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мил |
| хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и др |
| еси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ет |
| ице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, д |
| једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако вр |
| еже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да |
| ача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут н |
| вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем |
| /p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац |
| „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још је |
| осто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи |
| би за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше з |
| ве што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type= |
| ен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети ка |
| оја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, |
| силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену |
| чаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Гр |
| који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па |
| нче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до |
| Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опр |
| шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су |
| игне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје |
| на је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле по |
| ико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене |
| ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгод |
| та, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаш |
| мет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n |
| дићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е |
| огине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је има |
| славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И у |
| ца нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> |
| „Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Ср |
| едла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ |
| ка да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И с |
| Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, ка |
| да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрн |
| S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног |
| ћу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један |
| се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких |
| о да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размер |
| ако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> |
| љиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиж |
| сподина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а |
| Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> |
| нез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> |
| сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Х |
| ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет гл |
| кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко виде |
| и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која |
| уначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га о |
| писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривој |
| з вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Л |
| а задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да ов |
| воре, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снужде |
| последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „ |
| ски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градо |
| па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све |
| , ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>К |
| S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену сн |
| а изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, |
| пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да |
| S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и |
| па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора ко |
| алимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он о |
| скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, |
| итомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учи |
| це његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења |
| кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и с |
| , опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаш |
| ј земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пеха |
| дена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје? |
| јана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране |
| , и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио |
| од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћу |
| о да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно |
| p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и јо |
| кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем ча |
| венео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некак |
| лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у власт |
| као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S |
| икну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господи |
| зар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему к |
| „Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Н |
| иси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслуж |
| мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости за |
| је сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнез |
| свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога |
| !“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови |
| колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази в |
| његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што ј |
| маном Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и |
| ече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога с |
| у!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или |
| ољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеж |
| <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку |
| екаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде м |
| вде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане ка |
| први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> < |
| коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Каје |
| овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред кр |
| Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибр |
| путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека свак |
| дич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону ст |
| кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа |
| ка од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Го |
| ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од |
| ски, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак |
| а, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до |
| ричања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог в |
| Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на |
| с и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гол |
| сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђ |
| е, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје ч |
| ет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Рис |
| он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да |
| атор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али мир |
| ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се |
| онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда.. |
| менита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољ |
| ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да вик |
| атора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гн |
| идех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ри |
| овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава д |
| „Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони |
| но царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није ду |
| доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првом |
| и кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и кл |
| <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који го |
| детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најп |
| адоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога госп |
| о гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ход |
| питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:< |
| тлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше |
| ако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити. |
| екакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори |
| редио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој |
| ор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, |
| смо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спре |
| и вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и |
| удисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан |
| <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ива |
| ему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш свет |
| ђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже мож |
| икаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска св |
| једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми |
| овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало |
| коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије љу |
| зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с дес |
| бровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, ј |
| тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даљ |
| ам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, |
| Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповест |
| Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Н |
| ећ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> |
| м, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као ср |
| о књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога С |
| човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али сила |
| >„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к попово |
| а Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из С |
| е се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Гр |
| јко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу |
| себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Нем |
| <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо |
| еже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има |
| его је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад |
| те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с до |
| несох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем |
| м...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чуднов |
| старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље з |
| двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута |
| е и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по з |
| } Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет |
| лику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи. |
| црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље |
| јних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима |
| види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десн |
| о да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ срп |
| <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без |
| . „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и |
| га.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да |
| ре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не да |
| !{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљ |
| е!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за |
| иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они |
| ле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и др |
| о вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> јед |
| , покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по ви |
| иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле д |
| а!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега |
| етнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца |
| најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p |
| м!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби |
| , казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо |
| ко: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ак |
| „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој |
| {S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb |
| Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре |
| и више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} И |
| лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначки |
| да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде к |
| брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје |
| е пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело в |
| n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Ста |
| уше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија |
| вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вер |
| е сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напој |
| клонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Г |
| а и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика |
| у у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мисли |
| ужја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„А |
| ини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвра |
| е горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: |
| сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љуб |
| ући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо на |
| д сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И |
| а којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} |
| са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се |
| зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли |
| е у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова |
| ечи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као |
| S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“ |
| покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, ка |
| који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, |
| прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а н |
| драла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, к |
| ену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену дра |
| на у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не |
| ога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије |
| те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заус |
| /p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негд |
| о си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ р |
| ед двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И стар |
| кршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам |
| је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен ј |
| Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда |
| киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек |
| азима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи |
| у се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, |
| >С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво |
| оме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да |
| екујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с ко |
| збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косо |
| шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити |
| је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао |
| је имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнез |
| у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у |
| сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по |
| не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколи |
| во у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право |
| о њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а ју |
| о око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка |
| сом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа г |
| И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бада |
| а <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или о |
| о одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш |
| мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину ши |
| ојводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мири |
| у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док с |
| елин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој го |
| оћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Диго |
| издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчиј |
| мајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, |
| „Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год м |
| наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а |
| тављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнут |
| Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> |
| Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град |
| адан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је |
| овчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те |
| ки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти тр |
| о се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам к |
| водини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти сла |
| сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје |
| долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да с |
| хвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад |
| велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братск |
| цу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, к |
| изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загр |
| т како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у |
| кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себ |
| емишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па |
| де као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнеги |
| ешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу з |
| бри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писм |
| ледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, п |
| ча да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Ага |
| p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} |
| ти своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="12 |
| оше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„ |
| ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и н |
| пије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из |
| S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за с |
| ова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно |
| ма.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној боси |
| ицима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руко |
| с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од на |
| аве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити пре |
| , јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Бо |
| ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече |
| ви.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласо |
| х, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе |
| и.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече м |
| прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас моли |
| ен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта |
| пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи с |
| орбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки ње |
| ода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворан |
| евића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме |
| , а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима |
| S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких |
| а си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и |
| ри кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постар |
| <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње |
| РЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> |
| старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столи |
| дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче |
| а са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах зап |
| ласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта ка |
| мело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокува |
| јводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога |
| би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама о |
| релажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани |
| елика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија |
| ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њег |
| езданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не м |
| Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучи |
| рсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„ |
| ли први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ |
| учне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезари |
| баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крс |
| ка ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко в |
| ворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к в |
| а полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миро |
| е.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упад |
| како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и |
| хвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта |
| и по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> |
| реће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива за |
| Д ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВ |
| , не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем и |
| {S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ |
| о у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао |
| је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад двор |
| а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне в |
| је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, к |
| је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај |
| жица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи то |
| ску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео |
| вника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мал |
| на слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младом |
| ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n |
| с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под св |
| корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Борив |
| окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко |
| !“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивор |
| , господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кне |
| елин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, нар |
| p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз |
| ема нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико |
| вест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и л |
| ојвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере |
| е чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и ш |
| ода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и |
| а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру |
| се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао. |
| лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми обод |
| а на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми |
| дговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечера |
| — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре ч |
| о!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</ |
| ђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су посл |
| алеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави н |
| приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи |
| де и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи ј |
| ам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку |
| обук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди ј |
| а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по вели |
| го је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима |
| , па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јун |
| је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е |
| ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наш |
| , у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем |
| властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</ |
| у орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним ос |
| ви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не беј |
| тког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</ |
| га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и св |
| крињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Бориво |
| и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, |
| врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут |
| да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакал |
| и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе б |
| многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од дв |
| едати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, кој |
| као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да ви |
| а трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци |
| то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} В |
| ститога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p> |
| велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им каж |
| ор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми |
| зивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болешти |
| још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина ш |
| пских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> < |
| сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како |
| .{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од све |
| вој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да су |
| елим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се |
| ају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се изв |
| м, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дах |
| њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У |
| S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би |
| а два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један |
| и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, ве |
| >И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или |
| а кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</ |
| треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У |
| ко, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја сво |
| шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" |
| кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми б |
| траховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа |
| ајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ |
| е.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} |
| у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазиш |
| моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, нек |
| се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од |
| с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и ср |
| } Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може |
| S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Ве |
| ду баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{ |
| узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад ве |
| <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро |
| а!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ |
| ко си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војвод |
| од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понавља |
| ка војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко |
| најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и |
| е би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду |
| д уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода |
| у спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење сво |
| говори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не м |
| али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку пронос |
| воме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„С |
| ао да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} |
| у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> |
| ћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас |
| стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у о |
| т скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла. |
| вљаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше к |
| ам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нис |
| и отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме |
| , који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо |
| видно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замол |
| енутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на |
| би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ |
| олете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, п |
| олетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви |
| али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са |
| копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе бога |
| оја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: |
| >Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим друго |
| помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све. |
| ане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> |
| у бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече |
| дару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у сл |
| о!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p |
| Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се |
| ого шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за ме |
| цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћ |
| јска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово ок |
| у ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} |
| <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред ша |
| , опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са не |
| ође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, т |
| Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али оп |
| прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“ |
| изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, с |
| ености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и п |
| ече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина устав |
| у своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и м |
| еза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо |
| да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало |
| ч онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће |
| светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо она |
| кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво в |
| мо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознил |
| уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода м |
| ута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећ |
| аш то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Ј |
| ваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права |
| пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да |
| а са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{ |
| би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} |
| соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле |
| Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како? |
| „Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, из |
| ека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у |
| ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али н |
| ислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има там |
| ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p> |
| онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави ви |
| </p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава п |
| дворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година |
| игли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно о |
| ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу с |
| уку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске с |
| јвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводин |
| тора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се не |
| ак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно |
| } Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али |
| стела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у р |
| не и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коњ |
| трији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и |
| заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада |
| енци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, по |
| атеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте |
| нез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине |
| ди па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, |
| да једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мно |
| Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ |
| ају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јел |
| купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се в |
| ина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида |
| , са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између |
| орњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је |
| ном заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на |
| {S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> |
| показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; |
| трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста |
| удима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} |
| /p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се жив |
| /p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онд |
| ика молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бу |
| њиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми |
| ца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} |
| вода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуб |
| свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да број |
| Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Да |
| напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако чест |
| још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кон |
| <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар |
| раци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте |
| да — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни н |
| — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни |
| само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна |
| ј страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погле |
| вила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Гра |
| мазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за |
| у на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" / |
| уг у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но |
| дела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по висок |
| лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двор |
| ебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих о |
| ебом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} |
| ро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по |
| Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половин |
| могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави д |
| S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што |
| у од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и |
| а у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев сл |
| ила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од р |
| а које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене |
| чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева |
| ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и |
| е његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} С |
| стири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотво |
| >Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се ма |
| разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; п |
| твори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби |
| стајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу мо |
| реди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је |
| и на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче |
| од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Б |
| ута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто |
| маче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити |
| роким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по |
| о Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па |
| рела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје рудн |
| ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види как |
| свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је |
| еветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста м |
| трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са |
| Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турс |
| а одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ива |
| јани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, |
| шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он |
| или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо |
| то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А о |
| , као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећ |
| ита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да |
| звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чуј |
| о да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући |
| отмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда |
| ј да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују |
| ротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ у |
| д овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима |
| ати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S |
| исном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војво |
| Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени |
| " /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, б |
| "102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, врш |
| же, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп К |
| вораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно ш |
| овест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га |
| , нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пу |
| МПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <p |
| помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шато |
| а бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, |
| само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овак |
| у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, |
| лиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу |
| но писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> |
| аће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као |
| га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана пр |
| на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће св |
| S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше |
| он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пре |
| а ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем с |
| ута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, к |
| о му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по па |
| ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те сит |
| ога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена |
| е сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече с |
| Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="cha |
| е не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно хода |
| глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој в |
| осподину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Госп |
| ат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али |
| ђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не п |
| војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика |
| мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу |
| ода, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
| им да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору |
| није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чи |
| ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским д |
| латкога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} |
| уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало д |
| ћи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи по |
| /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; |
| да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не |
| властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе |
| да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да мо |
| и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво |
| Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n |
| са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с |
| {S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест наш |
| ко ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнич |
| иђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели |
| и Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донес |
| Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даљ |
| ела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка |
| уги ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> |
| е пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово пол |
| има, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{ |
| и притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја |
| адоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи |
| видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“... |
| Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века |
| онесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора ко |
| ост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си м |
| а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни |
| чи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И |
| обуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека н |
| изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им во |
| .</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и раз |
| авите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас м |
| љиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Срб |
| се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на св |
| уци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, |
| ази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска |
| сраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи ст |
| као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Заст |
| х у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допир |
| наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко мо |
| .{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њи |
| а, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Та |
| и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</h |
| .{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше је |
| сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај |
| опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше |
| во те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би |
| с, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, д |
| утње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни |
| жу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кн |
| едају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се гр |
| ки; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p |
| чно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше д |
| зе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Пов |
| жевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перпера |
| њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица в |
| учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зуб |
| дину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће с |
| заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учин |
| српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим к |
| сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани |
| љиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор зас |
| остру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена власт |
| бе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањ |
| боди од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што о |
| ође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу |
| хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а |
| Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се крену |
| ојом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ак |
| сео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна |
| се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који је |
| , оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ |
| еш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јут |
| /p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У то |
| и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — |
| „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“< |
| а војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Деси |
| дованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина ј |
| је. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Ис |
| м само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби |
| многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знат |
| ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше н |
| ци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војв |
| у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу пом |
| ви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак |
| ћу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остата |
| вље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може б |
| Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седа |
| абучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно г |
| се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш |
| стићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим т |
| ман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја те |
| заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина! |
| S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ак |
| /p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него х |
| Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сут |
| није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што |
| од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао сврат |
| ху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што ј |
| и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p |
| господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац г |
| {S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова про |
| и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а |
| е ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „К |
| , немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах |
| мо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се р |
| се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од |
| гово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кне |
| е он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепост |
| е између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похит |
| у Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан дв |
| радоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кум |
| оју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђе |
| сте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може б |
| ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од нево |
| S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још ст |
| а читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је |
| ши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уме |
| еви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је |
| S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа у |
| езом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ |
| мова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечем |
| p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, к |
| ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а к |
| е ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и П |
| уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“ |
| чије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили с |
| им.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, |
| ности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спо |
| ворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па |
| ци да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само п |
| реш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда |
| а не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени |
| аповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада |
| да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш до |
| сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више |
| >„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да |
| узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег |
| ра у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <p |
| } Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва сапле |
| ило поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе |
| ћута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху |
| жи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље г |
| поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез. |
| 94" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином |
| војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку. |
| и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поме |
| јнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, н |
| мам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућ |
| пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окре |
| руго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач з |
| па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак |
| не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва |
| од, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по |
| дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им |
| уг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора? |
| као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бац |
| емена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те д |
| ’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ наста |
| иће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ј |
| , али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као м |
| јвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш |
| и сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо! |
| жеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девоја |
| и са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она св |
| ма!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, а |
| предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} |
| уги човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао сво |
| {S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада пр |
| ој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „ |
| сти према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у |
| че мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила н |
| ладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај |
| } Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лаз |
| > <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бл |
| који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па |
| а не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамот |
| је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту |
| кад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, ко |
| имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже М |
| је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те икон |
| едан према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о сво |
| ићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару слав |
| питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је њег |
| /p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири |
| Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по зако |
| S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>В |
| отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда проша |
| има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево |
| Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге |
| душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору |
| деш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба д |
| на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, |
| молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скид |
| рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек т |
| рили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и |
| , рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза |
| веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да |
| буду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљ |
| а левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, нек |
| шао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док др |
| да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући |
| пале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим |
| ер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да во |
| ас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске власт |
| кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb |
| ово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури с |
| м: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако з |
| p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у |
| сило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да |
| н мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, не |
| ког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним румен |
| двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у само |
| бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети мог |
| ред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које |
| те се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји |
| укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу рук |
| рава ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малв |
| мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само д |
| у земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Пост |
| едва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што |
| шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће |
| па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још |
| заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и |
| тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и |
| отрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, |
| едосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунашт |
| ичекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Д |
| почне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би |
| ло као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запи |
| едној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска |
| и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њ |
| к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да |
| н Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће |
| зницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, |
| у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомир |
| да настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отво |
| беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови |
| ен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је |
| сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули ст |
| крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Рис |
| ad>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо |
| жне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу |
| {S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо ко |
| } Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам |
| настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и в |
| потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p |
| а у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једн |
| тору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце И |
| ји од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој кло |
| воре!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, вис |
| у на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p |
| маже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доист |
| по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пут |
| о викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их как |
| мо оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па он |
| а од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са |
| дом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити |
| но раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у |
| крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се ус |
| „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле |
| и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, до |
| а зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од кој |
| се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је |
| су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је |
| зу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од |
| n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве пору |
| сретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везу |
| песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раз |
| шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих |
| зе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непр |
| и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се ис |
| терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповед |
| а у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и об |
| м и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти |
| а и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а ис |
| ој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле |
| стене која се и зваше Царева Громада, а испод које |