| дне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика.{S} Те ниске |
| е „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.</p> <p>Анђелија |
| ница није ташта, него <hi>шурњава</hi>, а ташту зову просто: <hi>баба</hi></note> </div> </back |
| очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— |
| једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши коме ће — |
| о одмакох па....</p> <p>— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци |
| ук.{S} Аница у кући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, |
| сјаја....{S} Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) |
| Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила колико |
| ета....{S} Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак певаше своју песму у запећку.</p> <p>Анђел |
| а зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником.{S} Осим тога она је била искре |
| дна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p>— Шта радите, |
| оде на воду.</p> <p>Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, ш |
| капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу ч |
| е.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.</p> <p>„’ |
| >Нешто то, нешто што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте |
| > <p>Катић одмах узме Петра за пандура, а чича Панта остане са унуцима Симом и Стеваном да зира |
| вља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрвенео к’о ћуран.</p> <p>— Ено ти твоје жене п |
| p> <p>— Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде.</p> <p>— Е, добро, добро.</p> <p>— П |
| е поштенија?{S} Увати мраз, падне снег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак.{S} Овако |
| Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.{S} Она му при |
| . а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости.{S} Мило старини да |
| њу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S |
| другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.</p> <p>Он прекиде |
| еле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој кући први пут ноћи.{S} Да се ниј |
| бити луда!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S |
| Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по ноћи па се |
| испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.</p> <p>— Стој, пријатељу!</p> <p> |
| не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — |
| а јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли вр |
| е мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и ку |
| Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, |
| љ па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо |
| на трчаху око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осм |
| ..</p> <p>Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она п |
| била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког поноса.. |
| асићи му се пењу на лепо шарено камење, а он бистар к’о суза, па се пресјава оно камење у њему. |
| скочи с кола.{S} Сава стаде пред коње, а Анђелија приђе те пољуби оца у руку.</p> <p>— Жива би |
| е, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S} Пада реч к’о ки |
| ушу прости! — рекоше сељани крстећи се, а капе беху одавна поскидали.</p> <p>Мудрим старањем Ни |
| 3" /> Ако ме послушаш — благосиљаћу те, а ако не послушаш — проклећу те!...</p> <p>— Послушаћу |
| де, код редара.</p> <p>— По богу брате, а ми се подависмо прашином!</p> <pb n="45" /> <p>— Е, т |
| ишту.</p> <p>— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — р |
| отер’о у обор.{S} Таман ја на вратнице, а он ти отуд.{S} Не назва ни Бога, него рече: „Куд ћеш |
| ше коло.</p> <p>Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојк |
| омаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.</p> <pb n="39" /> |
| равише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на стр |
| .</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Растите, срећо мој |
| иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца. |
| еван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} |
| угу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више гла |
| собу.</p> <p>Људи се окупили у авлији, а Нинко им наређује пос’о.</p> <pb n="130" /> <p>— Ти, |
| ућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....</p> <p>Кад се молитва сврш |
| едара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка |
| е дишући испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина беше таква да се лепо чуло како он дише.{S} Ни |
| — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о.{S} Она се сме |
| дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу |
| уша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је г |
| д изиђите на поље.{S} Ти, Нино, остани, а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Марин |
| >— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миленију, — рече чича Стеван.</p> <p>Анђе |
| терете општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!</p> <p>— То ти нико не пориче! — ве |
| азбоје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,</p> <p>Једно |
| нико је од момчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељав |
| ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p |
| е проси мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ |
| јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потов |
| ла сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже..{S} Јесам |
| ђаволана....</p> <p>Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.</p> <p>— Вратићу ј |
| </p> <p>— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек |
| срцу...</p> <p>Таман они на савијутак, а Марко пред њих.{S} Он пребацио кошуљу што је, к’о муш |
| тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Живана турила руке под по |
| утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!..{S |
| коме ти то кажеш!</p> <p>— Теби, кажем, а ти иди па се тужи коме ’хоћеш!</p> <p>— Знаћеш ти за |
| и што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро |
| а је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:</p> |
| ице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи ситно па пити у комовици.{S} Има „лин |
| а старим сватом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био |
| н бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> <pb n="177" /> <p>Д |
| ар старешина.{S} Он је наређив’о пос’о, а млађи су слушали.{S} Само се није мог’о честито да на |
| се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могло сакрити....</p> <p>Ч |
| погоди!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од смеја. </p> <p |
| е љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа. |
| "40" /> <p>— За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш |
| а оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.</p> <p>А на |
| зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....</p> </div> <pb |
| ка — кад је какав светачац — на посело, а она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Сима |
| ва!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је.{S} На посл |
| , на моби код нас.{S} Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. |
| али.</p> <p>— Каз’о бих ти нешто, нано, а не смем! —- рече Лазар. </p> <p>— А шта, рано?</p> <p |
| ине милоште.{S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да ј |
| уку.{S} А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући...{S} А она у туђој кући!{S} Ни |
| Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полут |
| еванову.{S} Нешто старост, нешто немоћ, а нешто и назеб на сами дан пратње — оборише је у посте |
| .{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p>Катић одмах узме Петра |
| ..</p> <p>Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звезде трепере...{S} Анђелија погледа око себе |
| ати, <pb n="190" /> али, прво: не могу, а друго; што ће то?...{S} Једно, што ћу вам казати, упа |
| илике у животу, нешто напрезање у раду, а највише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде |
| ум....</p> <p>Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — а |
| се само намргоди мало па чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пиш |
| арену ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.{S} Свима им каже да с |
| } Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, как |
| вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Р |
| њих; они се разговараху оком намигују, а оне шапатом...</p> <p>Пошто попови доручковаше дигоше |
| ита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да |
| .</p> <p>Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и о |
| Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима).{S} Наговориле редаре једно |
| вима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.</p> <p>Време беше престало; по |
| .{S} Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и с |
| једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим никако.</p> <p>Анђелија |
| чича Стевана.</p> <p>— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.</p> <p>— Е лепо.</p> <p>Сватови |
| ја одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у а |
| ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!</p> <pb n="99" /> |
| еди.</p> <p>Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше |
| далу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора.... </p> <p>Узеше |
| ја само велим.... </p> <p>— Шта велиш - а?....{S} Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди? |
| рече Живана.</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>—- А сад, лаку ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>Анђелија је |
| к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто ла’нуло н |
| е играм.{S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери.. |
| е — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....</p> <p>А умела се и владат |
| Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p |
| ађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикнуле па побегле....{S} Па ево и гробља |
| .. а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом те |
| , у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди |
| оде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубља |
| >— Јеси л засп’о?</p> <p>— Нисам још... а ко је то?</p> <p>— Ја, Анђелија.</p> <p>Попа изиђе.</ |
| ли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејат |
| ево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!...{S} То ти тетка каже, па ак |
| S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па |
| човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb n="162" |
| ила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресели у своју |
| и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко мо |
| b n="159" /> <p>— ’хоће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.</p> <p>— Не м |
| себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост доч |
| а глас <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у том |
| чек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} |
| бе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — од |
| је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише <pb n="59" /> само онда, кад је хв |
| тно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.</ |
| ом вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...< |
| <p>Сутра дан старине се нешто успавале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу.{S} |
| и трешања сви су трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала |
| и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... |
| рословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло |
| сам.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бивши |
| она је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се раз |
| , увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по п |
| апеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о д |
| ...{S} По небу се витлају силни облаци; а „тмора“ (ситна киша) сад удари — сад престане....{S} |
| шали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:</p> <p>— Е, вид |
| Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа о |
| ађене стазе па посуте најлепшим цвећем; а око стаза засађено цвеће па мирише, мирише тако лепо |
| ти, бубо једна?{S} Називаш мене лудом; а зар може луда родити онаког човека, кога поштује цео |
| еме Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми жив |
| ељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом — ти њем |
| ве ларме не беше; сваки је пио умерено; а кад није више хтео само је, не примивши више чашу, ре |
| — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, |
| је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала.{S} Радили су од ран |
| на беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју |
| го, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: |
| } Ако никога — мене ће Вук упамтити!{S} А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!</p> <p>— Само се бој |
| ече он.</p> <p>— Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</p> <p>Онда приђе Сав |
| !</p> <p>— Ти мислиш да то сакријеш!{S} А кад се то могло сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене |
| Нисам још.</p> <p>— Добро се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада.{S} Т |
| љасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!...“</p> <p>Па, онда, и Аницу некако друкчије пог |
| вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату! |
| ..{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све онако показати!{S} И Стана ће те поуч |
| га у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... |
| у те.</p> <p>— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти и отац и мати |
| знајем ја кад корачи колико вреди!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада не |
| ајко?</p> <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван. |
| то су радосни... сигурно је за то!..{S} А још кад се разманем па почне радити — шта ће онда рећ |
| па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...</p> <p>„П’он |
| аш бити убрађена.{S} Баш си луда!...{S} А шта нама вали?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, |
| се нисам онако смејала и певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“</p> |
| оживиш, да се после не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинит |
| .</p> <p>— Чуда боже!...{S} Стид!...{S} А зар она није никад са момком стајала?</p> <p>Миленија |
| p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!...{S} А одакле?</p> <p>— Из Клења.</p> <p>— Од кога узима дев |
| ...{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не може волити?...{S} Може, богме, те |
| Добро, добро — не мораш се клети!...{S} А право ми кажи, волиш ли га?</p> <p>— Хм, хм!...</p> < |
| ребнику“ приш’о — он се поклонио!...{S} А што ти мени кажеш да ово нису моја посла — ја ћу ти п |
| це и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и ми |
| ека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.</p> <p>И Спасени |
| речкала, али су се опет помириле)...{S} А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој |
| {S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и с |
| ...{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не |
| раво говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута |
| ето мучи ме!....{S} Ваљда пак’о?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од |
| ворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињс |
| ом кораку само би се њим хвалила....{S} А Лазар опет одаваше <pb n="146" /> њојзи поштовање кој |
| 7" /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка |
| ... ’Вала ти на млеку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....</p> <p>Па онда |
| ина, пријо, сестро! — неће умети....{S} А оно, виш....{S} Е, нека, нека....</p> <p>— А како се |
| а тице певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи му се пењу н |
| најмлађи син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окрет |
| зове: „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ . |
| о барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, кад од оружја оста само кома |
| тетка. „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А!.. дошли у походе!“...{S} И она трчи те им отвора кап |
| че Анђелија — ја сам ово одгајила...{S} А после, у нашој се кући то никад није делило.</p> <p>— |
| би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: |
| pb n="31" /> свињца и циче око ње...{S} А она к’о узела цвеће па се закитила, па се смеје од ми |
| и Стеван прошираваше своје имање...{S} А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану |
| тесу, пуцају пушке, певају Цигани...{S} А млада двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мен |
| ће он мајку надгледати кад остари...{S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о д |
| не мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А иза цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице пе |
| гаше поради себе ни на поље изаћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу.</p> <p>Сар |
| не јутро, а они се окрећу по кући...{S} А она у туђој кући!{S} Нити кога познаје — нити ко њу п |
| а је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш. |
| а му се зраци преливају к’о злато...{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичи |
| !...</p> <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, |
| е болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио |
| знала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не покоси је, Господе, |
| у сме казати, и како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Март |
| и... шта мени; зар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, |
| Видела сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.</p> |
| ћи време па се нећемо ни растајати..{S} А сад иди!</p> <p>— Само још мало, мајко, молим те!</p> |
| мал’ не затвори сандук подижући га.{S} А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закљу |
| би у руку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p>— Знаш, |
| звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?.... |
| ленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теби!..{S} Вели: |
| адин?{S} Ти си, болан, млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена, па <pb n="103" /> нема |
| ше се она.</p> <p>И, к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Све пограђене стазе па п |
| >— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....</p> < |
| ни, шта вали твојој матери? — ништа.{S} А ми смо се, богме, много намучиле...{S} Од чега су ми |
| .{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; |
| ице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он трчи, па се с |
| !... па онда скочи и побеже на поље.{S} А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, |
| ствар по ствар коју су јој пружали.{S} А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} |
| показати!{S} И Стана ће те поучити.{S} А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; |
| упути селу.</p> <p>Вук оста ћутећи.{S} А кад она одмаче он рече:</p> <p>— Ја зле жене!....{S} |
| сеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p> <p>После ручка наста |
| о се гргољи...{S} Сасма се разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разне |
| ач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице |
| ље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.</p> <p>Ч |
| аучили да их јединица пољуби у руку.{S} А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући |
| Они поседали тако, па питају за њу.{S} А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је к |
| си? — рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— Зар баш то |
| ми бити место налик на моје рођено?{S} А кућани, каки ли ће ми бити они?...{S} Да ли ћу им се |
| да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...< |
| — Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи.</p> <p>— Е, онд |
| јде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?</p> <p>— У оба ока и оба образа.</p> <p>— А кад? |
| а кола.{S} Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад |
| попо, твој „петраиљ“ и твој „требник“ — а не пачај се у посла која нису твоја!</p> <p>— Гледам |
| а!{S} Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...</p> < |
| била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> <pb n=" |
| она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред старијим.</p> <p>По њеном одласк |
| бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли?{S} Онака памет, па после она |
| ради!...{S} Него Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} |
| нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“...{S} Стеже јој се срце — али су |
| ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.</p> <p>— Шта си ти радила —ја не з |
| ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да |
| .{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам |
| лио у Глоговац!..</p> <p>Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван |
| це румено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одевен.</p> <p>Да сад кажем!...</p> |
| даред чу она тутањ.{S} Окрете се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да с |
| емо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га пољуби у руку п |
| ономе који ти спори трепераве звезде — а кад се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да бог сачув |
| ћери, срећна била!“..{S} Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради.{S} Свекрва |
| амо смеје, па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја.</p> <p>— Е, кад је ти т |
| само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —</p> <p>Про |
| шања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу....{S} Ево Стан |
| по градинама.</p> <p>— Па како, море — а?</p> <p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и |
| ци меркају <pb n="43" /> и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху оком намигују |
| лиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Нисам моју г |
| ана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим дру |
| н.</p> <p>— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да с |
| д би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њим |
| е.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.</p> <p>Поседеше још мало па |
| ..{S} Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у |
| <p>И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараше око болесника.</p> <p>Стра је овлад |
| твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... |
| ила?....{S} И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} Па шта ћ |
| а: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све |
| о се.</p> <p>— Та ако вама није криво — а што се мене тиче, ја му не браним. </p> <p>— Није Сте |
| итељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек |
| онда оде редарама.</p> <p>— Зар тако — а? — упита их.</p> <pb n="19" /> <p>— Ха, ха, ха!.. хи, |
| /p> <p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде |
| у коло.{S} Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...</p> <p>— Јеси ли ти могла з |
| а господа.{S} Сељаци су само по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору.{S} |
| мисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју пришије — а ми |
| то све лепо удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом!...</p> <p>Миленија се замисли....< |
| <p>— Ја сам!</p> <p>— А шта то ’хоћеш — а?</p> <p>— ’хоћу да терам у обор!</p> <p>— Остави-де т |
| ше куму и попи:</p> <pb n="111" /> <p>— А шта ћете?{S} Ово ми је чини ми се — последње весеље, |
| — рече Миленија</p> <pb n="73" /> <p>— А ти певај!</p> <p>— Не пева ми се!</p> <p>— Како то: т |
| ове ”дилберком.“</p> <pb n="35" /> <p>— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш |
| и а ја ћу моје.</p> <pb n="165" /> <p>— А ову децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа н |
| вене још већма.</p> <pb n="106" /> <p>— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек т |
| а мени учинила.</p> <pb n="127" /> <p>— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њ |
| се.</p> <p>— Устани, сестро! </p> <p>— А куда ћу?</p> <p>— Остави се.{S} Знаш како веле стари; |
| м договарала!</p> <p>— ’хоћу! </p> <p>— А сад да се опростимо!</p> <p>Пружи руку Нинку, пољуби |
| ди бабо? </p> <p>— Здраво је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p>— А укућани?< |
| науди! — рече Нинко поносито. </p> <p>— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.</p> <pb n="78 |
| но, а не смем! —- рече Лазар. </p> <p>— А шта, рано?</p> <p>— Да ми гледаш Љубу и Рају!...</p> |
| /p> <p>— Како да се не љутим?!</p> <p>— А за што?</p> <p>— За то, што сам сломила моју грбачу, |
| е и виче:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пита чича Стеван.</p> <p>— Туца, туца! |
| >— Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} |
| ија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију |
| сам моју грбачу на путу нашла!</p> <p>— А ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђ |
| и рече:</p> <p>— Тамо је све!</p> <p>— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком |
| <p>— И ти ћеш довече платити!</p> <p>— А морам....{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сва |
| свет — али онаке не могу наћи!</p> <p>— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?</p> <p>— |
| >— Еја, јада, па се и насмеши!</p> <p>— А шта ће сестро?...{S} Не помаже јој па да себи очи вад |
| p> <pb n="153" /> <p>— Ја сам!</p> <p>— А шта то ’хоћеш — а?</p> <p>— ’хоћу да терам у обор!</p |
| ?..{S} То је један — по један!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> |
| ано!{S} И не пада ми на памет!</p> <p>— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би б |
| .</p> <p>— Туца, туца! (куца).</p> <p>— А шта радила куца?</p> <p>— О. о. о...</p> <p>И на том |
| емој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни једне казати? — уп |
| мешно!...{S} Ха!... ха! ха!...</p> <p>— А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.</p> <p> |
| 187" /> <p>— Немој, још не!...</p> <p>— А што, мајко?</p> <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар н |
| , виш....{S} Е, нека, нека....</p> <p>— А како се влада? — упита Спасенија.</p> <pb n="81" /> < |
| } Све то предај сутра попи....</p> <p>— А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гла |
| .</p> <p>— Па и није добро....</p> <p>— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је |
| , стидиш?</p> <p>— Опет ти?...</p> <p>— А знам да ћеш јој све и сама причати....{S} Немој, немо |
| а за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђели |
| тражити да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих тражила?.. — упита Анђелија.</p> <p>— Ја те н |
| нак за твој вајат и — пољуби..</p> <p>— А јеси ти њега? — упита Марта.</p> <p>— Нисам.</p> <p>— |
| га нека језа радости прожмава.</p> <p>— А ко те научи роде томе?</p> <p>— Ја! одговара дете.</p |
| на? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су здрави и поздравили су те.</ |
| > <p>— У оба ока и оба образа.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Летос, на моби код нас.{S} Играсмо, игр |
| рекиде јој набрајање Анђелија.</p> <p>— А ко ти лежи мицину?</p> <p>— Моје дете.</p> <p>— Па гд |
| сам ја?... упита се Анђелија.</p> <p>— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.</p> |
| отме од мене! — рече Анђелија.</p> <p>— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар.</p> <p>— Немој, к |
| баш паметно! — рече Анђелија.</p> <p>— А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове с |
| — Нема га још — рече Анђелија.</p> <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће |
| ђем овде. — одговори Анђелија.</p> <p>— А што рано?</p> <p>— Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па |
| ? — спава — одговори Анђелија.</p> <p>— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — у |
| p>— Јесам — одговори Анђелија.</p> <p>— А ко те је научио?</p> <p>— Снаје.</p> <p>— Јеси л ти к |
| ре, данас? — упита чича Илија.</p> <p>— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по г |
| свакој кући, — рече Миленија.</p> <p>— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита |
| у и гледа у носове од опанака.</p> <p>— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?</p> <p>— Х |
| и очи и порумене к’о руменика.</p> <p>— А? </p> <pb n="69" /> <p>— Што је вајде крити?... јесте |
| бих тако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било лудо?</p> <p>— Како није?..{S} Ето пом |
| ма ли још што? .</p> <p>— Има.</p> <p>— А шта?</p> <p>— хоћу да ми одредиш од живине и да ми ка |
| > <p>— Око свега! рече Живана.</p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> < |
| >— А... зорли — одговара Нина.</p> <p>— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.</p> |
| лио, кућо моја? — пита га она.</p> <p>— А... ништа, нано!</p> <p>— Да то није због Вука, оне рђ |
| вљају на муке!... помисли она.</p> <p>— А? — упита поп.</p> <p>— Имам — прошапута опа, али тако |
| у људи:</p> <p>— Добра ти сна.</p> <p>— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносит |
| младеж, Нино? — пита он брата.</p> <p>— А... зорли — одговара Нина.</p> <p>— А радите, богме, д |
| н.{S} Баш врљиком преко плећа.</p> <p>— А што? </p> <p>— Ушла његова говеда у наш пашњак, па ја |
| p> <p>— Та неког Митра Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли л |
| ла: нисам смела: било ме стид.</p> <p>— А шта?</p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао |
| она.</p> <p>— Врати ми волове.</p> <p>— А.... то нећу! — рече она.</p> <p>И оде опет терати.</p |
| хе, хеј!... смејаху се редаре.</p> <p>— А која је?</p> <p>— Миљана.</p> <p>— Што лажеш — кад је |
| енија.</p> <p>— Даћу голубице.</p> <p>— А ’хоћеш ли умети? — упита је Марта.</p> <pb n="71" /> |
| злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме волиш, око моје? — пита она опет.</p> <p>А |
| Анђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!...{S} хоћеш ли |
| де из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довеч |
| мо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — упита Анђелија.< |
| >— ’Вала и теби! — рекоше они.</p> <p>— А шта ћу?{S} Бог нек помогне!</p> <p>Дете отвори очи.</ |
| ека је просе — неће се кајати.</p> <p>— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и д |
| <p>— Доћи ће ти и отац и мати.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Па у недељу — зар не знаш кад је тата к |
| какав глас о њој и њеној кући.</p> <p>— А што, снајо; што тражиш ти то? — упита она.</p> <p>— Е |
| p> <p>И оде непрестано вичући.</p> <p>— А...' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.</p> |
| девајући оружје за свој силај.</p> <p>— А ја!</p> <p>Сима слеже раменима.</p> <p>— Ко ће мене с |
| езриво к’о кад псу баца помам.</p> <p>— А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га.</p> <p>Он ћу |
| овде? </p> <p>— Заврљала сам.</p> <p>— А где си била?</p> <p>— Била код куће, мајко, па пошла |
| заклињеш њиме?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А шта је ово? — упита она дигавши пиштољ.</p> <p>— Праз |
| којој другој?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за о |
| би и она пошла твојим трагом.</p> <p>— А Станији? — упита она шапућући.</p> <p>— Њу повуци за |
| опет наше село — рече јој кум.</p> <p>— А како се зове ово што сад пређосмо,</p> <p>— Совљак.</ |
| грди ли? — упита чича Стеван.</p> <p>— А, много ти којешта говори! — рече Сава.</p> <p>— Бога |
| Шта је твоје? — упита Миладин.</p> <p>— А шта ми даш.{S} Ја се никад не цењкам.</p> <p>Миладин |
| Е, зна много! — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</ |
| ! — одговори стидљиво Миладин.</p> <p>— А слушајте, боме, синко!{S} Кад нећете свога старијег — |
| > <p>— Ето Стевана! — рече он.</p> <p>— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи |
| кић паметан човек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питај |
| ивана.</p> <p>— Ја сам, мајко.</p> <p>— А од куд ти овде? </p> <p>— Заврљала сам.</p> <p>— А гд |
| ви сте паметни! — рече Марко.</p> <p>— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита |
| м до тебе — па се заговорисмо.</p> <p>— А којим?</p> <p>— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.</ |
| ечам?</p> <p>— Па добро, нано.</p> <p>— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?</p> <pb n="151" |
| </p> <p>Анђелији играше месо.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— Отера волове кући.</p> <p>— Плати |
| аво? — запит’о би он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на с |
| нешто!“ — помисли она љутито.</p> <p>— А?</p> <p>— Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде |
| ? — упита.</p> <p>— Још нешто.</p> <p>— А шта, по богу?</p> <p>— Да поделимо вуну, кудељу и ћет |
| је стај’о његов најмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био? викну Марко на њ.</p> <p>— Ја само мал |
| угледа Живану, своју свекрву.</p> <p>— А ти си? упита Живана.</p> <p>— Ја сам, мајко.</p> <p>— |
| заселе око ватре па ћеретају.</p> <p>— А, ево младе! — рече Стана.</p> <p>— Шта ти ради момче? |
| .</p> <p>Анђелију нешто ледну.</p> <p>— А шта ти је, кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дет |
| беше сва на окупу; само плачу.</p> <p>— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.</p> <p>— |
| а, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван. |
| p>Миленија се с њим разговара:</p> <p>— А волиш ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа с |
| ш једаред пропустим кроз руке?</p> <p>— А зар би могла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воден |
| а за снају: како је, слуша ли?</p> <p>— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.< |
| не — али ко зна шта може бити?</p> <p>— А шта, мајко?</p> <p>— Е, ћери, света има свакојака.{S} |
| то си се ти ућутала, дилберко?</p> <p>— А... ништа!</p> <p>— Како ништа?</p> <p>— Ништа, не гов |
| <p>— Што сте се ућутале, децо?</p> <p>— А ја шта ћемо?</p> <pb n="11" /> <p>— Говорите што год! |
| о је од бога — слађе од меда!“</p> <p>— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.< |
| на ти качара, пријатељу попе!“</p> <p>— А вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја ис |
| ам’ моја кутлача? — рече друга</p> <p>— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.</p> <p>Он им п |
| меја.</p> <p>Анђелији би криво</p> <p>— А што сам била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти б |
| рили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана ср |
| он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти |
| ј која ’хоће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и |
| ати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Станија румени и смеје се....{S} У тај пар Пера Ивано |
| је моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобо |
| лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда знаш шта још?</p> <p>— |
| Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.</p> <p>Онда уми руке и приђе д |
| еђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде.{S} Он се није мог’о одрећ |
| .</p> <p>Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак.{S} Тада узе на ватраљу жара па |
| злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа рупу.“< |
| цкара...{S} Таман да корачи преко прага а Живана пред њу.{S} Уранила старица да снају „поучи“.< |
| такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно онога... сви играју заједно.{S} По неки пуцањ тек |
| цу.{S} Просто, није могла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи |
| едала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелиј |
| t="graphic" /> <p>Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој је |
| ише у авлију.{S} Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади |
| а све што имаде!..</p> <p>Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила |
| } Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри викне н |
| им сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из |
| ead> <p>Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли.{S} Она, онак |
| љубише.</p> <p>Чича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пош |
| ок поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша о |
| о цветка.{S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} Осећаје њене |
| ји Стани.</p> <p>— Не могу! — рече попа а сав позеленео — не могу више ни речи, ни слова.{S} Ка |
| на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и ок |
| о се са свим збунило па очију не отвара а једнако јечи.</p> <p>— Шта да радимо? — питаше Анђели |
| сму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> <p>Сватови седоше за совру; зет сл |
| кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; к |
| ар.{S} Обрашчиће му подузела нека ватра а очице склопно па трња.{S} Никако да се разабере — сав |
| уру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.</p> <p>У авлију улетеше вран |
| ити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друг |
| том и маше на њу руком.{S} Она му приђе а он рече:</p> <p>— „Вала, дијете, — то ми је право!..{ |
| ну кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код |
| хвалити своје место рођења.{S} Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — |
| ког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Његово срце не дарну никаква жалост |
| округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила не |
| атраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио |
| рава луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за то!..{S} А |
| кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — сви |
| рим никако.</p> <p>Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати. |
| симо с њом!...</p> <p>Смиљани куца срце а вркћу сузе.</p> <p>— Само ти с њом, пријо, лепо....</ |
| ли учестали, сеница цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друг |
| адан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле |
| пак је опет пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о равномерно.</p> <p>На пољу се чуше пет |
| икој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо |
| наљутила...</p> <p>Очи јој се наводнише а рибићи на уснама почеше се отезати.{S} Хтела би да за |
| досно.</p> <p>Старица је пољуби у образ а она њу у руку.</p> <p>— Ајде, ћери, поли ми да се уми |
| лија је проводила то време некад у тузи а некад и у весељу.{S} Најслађи јој часови беху покрај |
| ....</p> <p>Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па нам |
| ала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:</p> <p>— Шта гледаш, стрина?</p> < |
| ови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> <p>Ујездише у авлију |
| ље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито.{S} На витом телу почиваше лепа глава осење |
| људи би се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши |
| од-нас на селу људи који су пола сељани а пола господа.{S} Сељаци су само по оделу — а господа |
| заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он паде.{S} Црвени млазеви обл |
| .</p> <p>— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје.</p> <pb n="165" /> <p>— А ову децу; ко ће |
| ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу од |
| њојзи не јави. ништа није хтео урадити а да то најпре њојзи не каже...</p> <p>У томе дође неср |
| имедбу н. пр. који кукуруз треба посећи а који оставити — па се онда враћа кући.</p> <p>— Слуша |
| пољуби их у руку.{S} Они одоше у конак а она у качару да ракије наточи.</p> <p>Пошто је — клањ |
| јдемо у конак.</p> <p>Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију.</p> <p>Служи она њима ра |
| } Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо вр |
| тављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака....{S} Цигани оправљају жице на |
| е.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим корачи преко пр |
| но Станиша.{S} Станко слеп, Станоје нем а Станиша глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не |
| ажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се наврши година од Сим |
| крва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује.... </p> <p>На једаред, к’о чу |
| екрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.{S} Свекрва јој привеза на н |
| ића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мајчина!.... |
| а?</p> <p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.</p> <p>— А |
| ...</p> <p>— Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</ |
| го непоштену!{S} Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све! |
| азеви учесташе; један није још попустио а други већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати праши |
| и.{S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.{S} Остали су сватови сели по ст |
| n="183" /> <p>И ту одвугну срце њезино а из очију потече река суза....{S} Није се могла јавити |
| аше кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.</p> <p>— Брате |
| су бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно.{S} Са пријатељима пио — с пријама се гр |
| еко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.{S} Сватови стадоше.{S} Неки узе |
| и! — рекоше други.</p> <p>— Укиде потоп а пусти колеру! — рекоше трећи.</p> <p>— Ко ће к’о он!< |
| > <p>Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само н |
| <p>И сасни овај сан:</p> <p>К’о још ноћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гро |
| лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.</p> <p>— Боли ли те, рано моја, што |
| д гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји од оне црне земље...{ |
| е разиђоше по собама, неке да одспавају а неке да разговарају.{S} Људи су седели код мртваца и |
| ници појали хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, приј |
| ркује све.{S} Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у чутури, она |
| је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му |
| {S} Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољуби у лице.{S} Марта додаде чича Стев |
| не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> <p>— Никад с |
| поскидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а |
| Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.</p> <p>Живана није дочекал |
| pb n="37" /> <p>Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.</p> |
| им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{S} Сваком је име наденула као: голуб, л |
| ли не може.</p> <p>Анђелија се наже над-а-њ.</p> <p>— Шта је, кућо?</p> <p>Он заусти да рекне н |
| Али сам крива пред тобом.</p> <p>— Пред-а-мном?</p> <p>— Ја!{S} Нисам ти ништа казала: нисам см |
| оставити него зајмим.{S} Он стаде пред-а-ме. „Остави, кад ти велим!“ — рече ми. — „Па ја сам н |
| ром и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...</p> <p>Попише још по неку па заседоше за совру.< |
| — она одисаше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.</p> |
| А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Ви |
| ечење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.</p> <p>После ручка старији поседаше у ’ладове, па, |
| Лазара за кмета.{S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћ |
| .. те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..</p> <p>— Е мо |
| нђелија поносито.</p> <pb n="171" /> <p>А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти |
| тетом забављ’о...</p> <pb n="117" /> <p>А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу |
| арала би по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би |
| .</p> <p>— Оди тејки, дико моја!</p> <p>А дете научено на сваког, пружа обе ручице.</p> <p>Миле |
| копачи, не бих се бој’о по села!</p> <p>А Анђелија се прегла па гледа пос’о.</p> <p>Ретко ће гд |
| викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана рекне по који п |
| а вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Ма |
| <p>— Е, да се ’хоће одморити!..</p> <p>А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од нек |
| p> <p>„Шта ли је то, боже мој!..</p> <p>А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци прел |
| p>— Волиш ли?</p> <p>— Гу-гу!...</p> <p>А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно ок |
| рекоше:</p> <p>— 'Вала богу!...</p> <p>А снег само падаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и |
| и:</p> <p>— Подетењио старац!...</p> <p>А дете је расло к’о млада травка.{S} Главица — која беш |
| > <p>— Ух!.. ја би полудела!....</p> <p>А Анђелија разастираше по сушилу поњаве и кошуље у који |
| да живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше оборене главе крај огњишта.{S} Она бе |
| ше.{S} Ако нећу ја — ко ће?“....</p> <p>А по њеном мишљењу — имање се морало надгледати; оно се |
| ... а бог није мала заклетва....</p> <p>А умела се и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да доч |
| маштала је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и при |
| једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђели |
| ртваца падне, повампириће се....</p> <p>А кад уђе у гробље — не оста сува ока.{S} Плаче и поп и |
| “ — звоне.... све друго спава...</p> <p>А Анђелија уранила.{S} Одложила ватру, успремила и почи |
| <p>— Низ плот! — викну трећи...</p> <p>А он само виче....{S} Окрене се по неки пут па прети пе |
| она њена крутост и озбиљност...</p> <p>А Миленија'?...{S} Моје перо није у стању да опише њену |
| вера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори.{S} Свет падаше: — неко од болести — неко |
| и кураж у највећим опасностима.</p> <p>А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и |
| кад ме ти чупаш! — вели му Нина.</p> <p>А дете тек развуче усне.</p> <p>Анђелију с почетка обуз |
| цу — онда науми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање |
| иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> <p>А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Параш |
| ш’о у воденицу да брашна самеље.</p> <p>А на неколико дана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју |
| ..</p> <p>Деца се искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци гов |
| продужише разговор о чича Илији.</p> <p>А Анђелија се са редаром стараше за ручак...</p> <pb n= |
| олиш, око моје? — пита она опет.</p> <p>А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.< |
| дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и од |
| о, болан, дираш њега тако малог?</p> <p>А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно с |
| кне на њ:</p> <p>— Шта ти радиш?</p> <p>А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне |
| ости, збогом, моје царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:< |
| и Бога, него рече: „Куд ћеш ти ту марву?а — „’хоћу у обор“ — велим ја. — „Остави!“ — рече ми... |
| ву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добр |
| ...{S} У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он.{S} Оне побегоше, али он се нададе |
| питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он |
| Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она је одрасла код брата.{S |
| ета.</p> <p>„Кога ћемо, кога ћемо?...“ „А Лазара Пантића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, |
| у, </l> <l>„У срмајли јелећићу,</l> <l>„А на коњу алаћићу —</l> <l>”хоћу рећи: на вранћићу!“... |
| сад пређосмо,</p> <p>— Совљак.</p> <p>„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати д |
| ти превез на очи па се замисли:</p> <p>„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити ме |
| <p>Онда се поче сама куражити:</p> <p>„А што да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо н |
| нца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“</p> |
| кући...</p> <p>Код куће их дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: кога у руку, кога |
| <p>Мало по мало нагомила се света пуна авлија.{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко |
| се милио сваки рад... </p> <p>Његова се авлија пунила лепим зградицама.{S} И он— градећи те згр |
| то к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Свека |
| ућући.</p> <p>— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш....{S} Јес упамтила? рече тако исто тетка. |
| су празни и упути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара...{ |
| е договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, и |
| онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је кам |
| да заређам те покупим перје кокошије по авлији — па у вајат те узмем рад...{S} Пред вече се диг |
| дан.{S} Пред вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже боље отрча о |
| а је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на |
| но, пуно речи...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши |
| ји су с њим дошли, те проврљаше мало по авлији.</p> <p>— Ово је добар газдалук? — рече Јова.</p |
| из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </p> <p>— Од’те баји, од’те баји!....</p> <p>Де |
| егала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала ж |
| ућуташе....</p> <p>Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, |
| на оде у собу.</p> <p>Људи се окупили у авлији, а Нинко им наређује пос’о.</p> <pb n="130" /> < |
| е беше никакве галаме око огњишта, ни у авлији око пословања — свако знађаше свој пос’о.</p> <p |
| и даље.{S} Сваку не успремљену ствар у авлији успремила је.{S} Онда је трчала редари у кућу па |
| загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:</p> <p>— Шта гледаш, стрина |
| и народом крете се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} |
| жву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено л |
| и и стаде на праг, па са њега погледа у авлију....{S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ов |
| како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићени |
| <head>II.</head> <p>Сватови ујездише у авлију.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до триде |
| а пуцањем само грми..</p> <p>Ујездише у авлију.{S} Младожења скочи с кола а један од ашчија дод |
| Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..</p> <p>У понедељник Анђелија рече Лазару, да п |
| ију!{S} У тај пар уђоше попа и учитељ у авлију.{S} Попа приђе, назва бога и поздрави се.</p> <p |
| попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и учитељ у авлију.{S} П |
| и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.{S} Коњаници везиваху своје коње; који су дошли |
| ата а одатле полете на капију.</p> <p>У авлију улетеше вранци чича Илини.{S} У колима сеђаше См |
| о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући ј |
| : „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“</p> <p>Млада вођевина Анђелија бе |
| јзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!...{S} Месец — два радио је, вајно, код к |
| и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!..{S} Једног дана он ти лепо сакр |
| b n="84" /> проблагујете....{S} Е, ајд, ајд, сад!{S} Теби треба ранити — ми можемо мало и посед |
| је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена ј |
| да <pb n="84" /> проблагујете....{S} Е, ајд, ајд, сад!{S} Теби треба ранити — ми можемо мало и |
| а јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њ |
| икога — мене ће Вук упамтити!{S} А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!</p> <p>— Само се бојим: поп |
| ја шта ће.</p> <p>— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да |
| ад поседамо — па још и попа са нама... ’Ајд, ђогате!...</p> <p>И ошинувши дешњака он се замисли |
| >— О Нино!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p>— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.</p> |
| ви најпре? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Ајд најпосле.{S} Дед Стано! „Маглица се пољем повијала“ |
| p>— Шта ти је, најо? — упита.</p> <p>— ’Ајд ради, ради! — одговара Анђелија поносито.</p> <pb n |
| рече Анђелија склопивши руке.</p> <p>— ’Ајд, не лудуј'.{S} Она мора знати да ти не би одредила |
| p> <p>— Јесте — рече Милан.</p> <p>— Е, ајде, учитељу.</p> <p>— Учинише „спомен“ у соби и изнеш |
| <p>— Болеће ноге!</p> <p>— ’хоће ја!.. ајде!</p> <p>— Шта му драго; ајде!...</p> <p>— Чујеш, В |
| хоће ја!.. ајде!</p> <p>— Шта му драго; ајде!...</p> <p>— Чујеш, Васо!</p> <p>— Чујем, мулим ти |
| — О, снајчице.</p> <p>— Чујем!</p> <p>— Ајде да се пазимо!</p> <p>— Зар ти мене волиш? — упита |
| огу — ишчупаћеш му и црева....</p> <p>— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ик |
| мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! — викнуше сватови.</p> <p>— Шта, зар полазе |
| Ика јој притрча та је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.</p> <p>— |
| ољуби у образ а она њу у руку.</p> <p>— Ајде, ћери, поли ми да се умијем!</p> <p>Анђелија јој п |
| Стеван.</p> <p>— Шта ти дају?</p> <p>— Ајде види најпре па ћу ти казати.</p> <p>И дигоше се св |
| p> <p>— Да ти се исповедим.</p> <p>— Па ајде овамо — рече попа.</p> <p>И Анђелија уђе за њим у |
| е.</p> <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.</p> <p>Они одоше у конак а |
| p> <p>Миленија се замисли....</p> <p>— ’Ајде да певамо! — рече Марта.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> |
| дну од старине! — рече Дража.</p> <p>— ’Ајде вала.</p> <p>— Коју ћемо?</p> <p>— Коју ти хоћеш!< |
| Ајде да певамо! — рече Марта.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> <p>— Де ти, јетрвице!</p> <p>— Што ви на |
| нђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.</p> <p> |
| м на бунар.</p> <p>— ’хоћу. </p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо се |
| > <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.</p> <p>Они о |
| ад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.</p> <p>Они одоше у конак а Анђелија у к |
| у забуни.{S} Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! — Ово је чудо!</p> <p>Миладин и Анђелија ћутаху.< |
| љена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде! |
| , дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Девојке, стидећи с |
| што су попу пољубиле у руку.</p> <p>— ’Ајте у конак — рече чича Стеван.</p> <p>— Ама има неких |
| свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете! |
| љеж.</p> <p>— Добро мајко.</p> <p>— Па, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш г |
| дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми мени |
| — Ј’ој, умрех!..</p> <p>— Ј’ој, помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разлегаше се целом |
| — Јеси ли рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> <p>Па: цмок, цмок!</p> <p>Кад се поздра |
| е мотику...{S} Он ради, али само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стеван.</p> <p>Он са |
| ’о....</p> <pb n="174" /> <p>Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је |
| /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумо |
| } Тако исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она се смејала, да би то чо |
| Све се мора претрпити.... <pb n="63" /> Ако ме послушаш — благосиљаћу те, а ако не послушаш — п |
| лупа се и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу |
| ам од тебе, упамти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја |
| напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега! |
| сам причала.</p> <p>— Ништа, ништа.{S} Ако никога — мене ће Вук упамтити!{S} А ти, ’ајд спавај |
| ће, тук’о је немилице своје другове.{S} Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о п |
| корачала.</p> <p>„Морам! — мишљаше.{S} Ако нећу ја — ко ће?“....</p> <p>А по њеном мишљењу — и |
| и се с правом могу на њега обратити.{S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „ |
| авикли да и те ствари узимају олако.{S} Ако коме дође позив он вели:</p> <p>— Лако је њему тамо |
| p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу М |
| жим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилиј |
| > <p>— Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече. </p> <p> |
| p> <p>— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и ч |
| езе, и ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!</p> <p>— То ти |
| е Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј бож |
| } И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је на |
| и редарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .</p> </div> <pb n="53" |
| де опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече М |
| лијом, рече:</p> <p>— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.</p> <p>И оде.. |
| ј кући није тешко умостити!...</p> <p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; сам |
| и, нећу бога ми! — рече Марта.</p> <p>— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече М |
| че он скидајући блато са себе.</p> <p>— Ако ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан |
| S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: |
| /> Ако ме послушаш — благосиљаћу те, а ако не послушаш — проклећу те!...</p> <p>— Послушаћу те |
| а, имаш све!...{S} То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме |
| и свекра!{S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа. |
| у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Филипа на руке па се с њиме |
| а баш!</p> <p>— Ама ред је!</p> <p>— Па ако!... </p> <p>— Море, Марко, шта је са спремом?{S} Ен |
| ви га, куме, развеселио се.</p> <p>— Та ако вама није криво — а што се мене тиче, ја му не бран |
| ају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћ |
| } И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....</p> |
| ја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би |
| е подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође колер |
| он љутито. </p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему |
| кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може т |
| лу!{S} Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!...{S} |
| Помоз’ бог, снашо!</p> <p>По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</p> |
| и се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!...{S} Онда ће морати помислити да си |
| а са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тражи |
| рости!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} |
| да се све утворе склањају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — |
| /p> <p>— Никад се, ћери, нећеш покајати ако ме послушаш!{S} Може се богу прохтети да те и мучи |
| и, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду ш |
| ини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам п |
| ; све је тешко што год човек ради, само ако ’хоће да уради к’о што треба“....</p> <p>Узвари рак |
| {S} Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропастити Лазара.</p> <p>И Лазар ј |
| Знаш, некако је важније.</p> <p>— Само ако хтедне.</p> <pb n="159" /> <p>— ’хоће, добар је поп |
| лушајте се, претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема ту ни куће ни живот |
| не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..</p> <p>И ту, д |
| данас — нека га нек пише још!...</p> <p>Ако се зове састанак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера и |
| њега шта је — не морам ићи!....</p> <p>Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:</p> |
| и неколико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све |
| нако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несрећна!“...</p> <p>Међу тим су сватови засели |
| х: ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ниш |
| „Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.</p> <p>— А? — у |
| да није чула узвике Мартине: „Јетрвице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој вен |
| <p>— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“ |
| “ цванцик.</p> <pb n="18" /> <p>— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— Јесмо |
| а дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...</p> <p>Старост је на њега дошл |
| ији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће |
| .</p> <pb n="164" /> <p>„Боже, боже!{S} Ал ти овај матор свет за час полуди! — мишљаше Аница. — |
| ји...{S} Усуд нам је тако усудио!...{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миле |
| > <p>— Па то твоје клањање, најо!...{S} Ал’ си била смешна кад си клањала!</p> <pb n="163" /> < |
| ужно рекла?</p> <p>— Ниси ништа!....{S} Ал ти си моја прва радост; о теби сам сањала и дан и но |
| Дража опет.</p> <p>— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.</p> <p>Н |
| ваљда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија. |
| роз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несрећна!“...</p> <p>Међу тим с |
| вали су његове мане.</p> <p>— Е, брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да |
| шта да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он, сад, |
| довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, умијем се, |
| додаде му.</p> <p>— Сув к’о песак!..{S} Ала ће бити с’оника! —рече чича.</p> <p>— То ће ваљати! |
| о очима види — то рукама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном се |
| Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара!</p> <p>Стана застаде с вретеном п |
| н..{S} Само да неће скоро престати..{S} Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну |
| >„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити красно!....{S} Мој Лаза ће да изучи књиг |
| или.</p> <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ ц |
| и на Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте мученица!</p> <p>— Није лако: — онолика кућ |
| час видела оно се сунце рађа.</p> <p>— Ала је овде лепо!... рече Анђелија, </p> <p>— И ти ћеш |
| е се само туже на ружно време.</p> <p>— Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! в |
| ици једна што разбацује карте.</p> <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедош |
| она.</p> <p>— ’хоћу голубице.</p> <p>— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова.{S} Право ми каж |
| нда им стаде иза леђа дворити.</p> <p>— Ала у мене бује табани! — рече кум.</p> <p>— Море — ниј |
| боле ноге! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ала се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека бол |
| лу се водише овакви разговори:</p> <p>— Ала грува!...</p> <p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!... |
| p> <p>— Чему се смејеш, снајо?</p> <p>— Ала је то било смешно!...{S} Ха!... ха! ха!...</p> <p>— |
| нула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, вели |
| мучних тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...</p> <p>Примила је ред и редовала |
| оше на савијутак.{S} Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора |
| стала на капију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити кр |
| ’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем |
| бине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери!{S} Моли се богу нека ти он здравља да |
| е сјајани месече!...“</l> </quote> <p>— Алал’ вера Нино! — викну попа.</p> <p>— Нема, него му „ |
| ло и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели један.</p> <p>— Бога ми баш!</p |
| чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пише, пише све што год ’хоћ |
| пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} Бог нека ти плати! |
| ватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење..{S} Сватови се сити насмејаше — |
| >„У срмајли јелећићу,</l> <l>„А на коњу алаћићу —</l> <l>”хоћу рећи: на вранћићу!“...</l> </quo |
| о ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена једини |
| ту чини.</p> <p>Лазар одреди „пољаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и |
| S} Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова.{S} Шта би се пута он са њом насмејао |
| у звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају |
| логовац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...</p> <p>Б |
| ине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле)...{S} А ово је кућа чича Станк |
| есне стране, испод ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.</p> <p>— Боле |
| и кући.</p> <p>Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — н |
| ита поп.</p> <p>— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.</p> <p>— Шта велиш? — |
| х.{S} Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.</p> <pb n="187" /> <p>— Немој, јо |
| ала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, али увек умру у првој години.{S} Неку није ни донела до |
| себи кућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цвето |
| њав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобраз |
| за помрлим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиг |
| о, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала замислити.{S} Каква ће бити њена сна: |
| та ћу кад не могу друкчије?{S} Убиј ме, али ми не одреци!</p> <p>Образи му се зацрвенели гадном |
| живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог ре |
| на оставила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.</p> <p>Сваке је недеље |
| кају.</p> <p>И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здравља.{S} Б |
| би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...</p> <p>Но једном дође крај |
| нас.{S} Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— |
| И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За он |
| еше се отезати.{S} Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јо |
| „А ту сте!“ — вели он.{S} Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за ру |
| е задруге да узме мотику...{S} Он ради, али само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стев |
| тешко!....{S} Треба мало и проплакати, али чинити „без себе...“</p> <p>— Ја не могу да плачем! |
| о је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека. |
| д и Миладину...</p> <p>Попу проби зној, али очита.</p> <p>— Дела и снаји Стани.</p> <p>— Не мог |
| ју се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и на дану...{S} На јед |
| е.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, али он потеже пиштољ.</p> <p>— Де сад! — рече. </p> <p> |
| 87" /> <p>Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне: </p> <p>„Треба претрпети — н |
| а ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти се промучи!{S} Нема ништа без муке!{S} Млада си, |
| к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него |
| кућо?</p> <p>Он заусти да рекне нешто, али не може....{S} Погледа матер и децу; суза засја и п |
| мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости!{S} |
| на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накр |
| посеци по овом боле....</p> <p>— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — |
| ецу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!</p> <p>— |
| </p> <p>Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{ |
| у собу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.</p> <p>— Могу и остати — рече. |
| ћани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван.{ |
| ила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђе |
| у! — викну Милан.</p> <p>Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....</p> <p>Наста плач и за |
| ичење..{S} Сватови се сити насмејаше —- али се нико не наљути.</p> <p>Пошто ручаше Дража поче д |
| >— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!</p> <p>— Па то би |
| а, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема твоје неге, твога милостивог ока, |
| Не замерите!...{S} Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на |
| душу.{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужни |
| .{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n="47" /> — онд |
| јке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила, и како су у |
| та једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек о |
| е.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.</p> <p>— Чујем, мајко. |
| } Катић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:</p> <p>—- До |
| аћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S |
| .</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пр |
| му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему удар |
| умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико болесника, пошто се увери да |
| /p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...</p> <p> |
| де пасу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми в |
| {S} Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њ |
| ного причати и казивати, <pb n="190" /> али, прво: не могу, а друго; што ће то?...{S} Једно, шт |
| ма какви глас — онда ја нећу живети!{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти |
| си поп!</p> <p>— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам поре |
| ија.</p> <p>— Мораш још тамо бити!..{S} Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више не трчиш не |
| есече му она реч — нисам ни с ким!..{S} Али сам крива пред тобом.</p> <p>— Пред-а-мном?</p> <p> |
| то мислећи: сад вала, немају чим!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног дана нађе он њих све у ка |
| велим ја. — „Остави!“ — рече ми....{S} Али ја не хтедох оставити него зајмим.{S} Он стаде пред |
| е ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти оде |
| а то ми, ваљда, и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће долазити....“</p> <p>То је била |
| о шта ја нисам видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет годи |
| n="24" /> <p>Кола изиђоше из села...{S} Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и луг |
| је кидисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова |
| подиже превез да је у руку пољуби...{S} Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад |
| Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта оде |
| еровање са мајчиним млеком посисала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од св |
| .</p> <p>Оволики удари сатрли су је.{S} Али она се не смеде подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} |
| па пође преко блата да само измакне.{S} Али он стаде пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, анђеле божи |
| у да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} Миленији?..{S} Не, само Миленији не!. |
| укућани сви сколише његову постељу.{S} Али и плаћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Март |
| и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео перо — не вреди ми лагати.{S} Ја мор |
| и и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистинише.{S} Једва се мало прими |
| увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.</p> <p>Анђелији лануло.{S} Само се б |
| тац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала....{S} У песма |
| д сваког шушња, од сваког пања и трна — али је опет корачала.</p> <p>„Морам! — мишљаше.{S} Ако |
| вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, |
| а.{S} Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање.{S} С |
| азим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем нек |
| ури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколи |
| ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела нане; много сам је пожелела.</p> <p |
| сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редари у свему и надгледати децу....{S |
| Оно ја не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?</p> <p>— А шта, мајко?</p> <p |
| ори <pb n="86" /> непцима, загрцне се — али не оставља свога места... вели: „док се дима не над |
| ме вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно што је |
| само плаче!“...{S} Стеже јој се срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој |
| аћи од врата.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и |
| празнину.{S} Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће |
| де, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати.{S} Њена нога није овуд никад корачила.. |
| з пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише.{S} Као да одоше у ведро небо...{S} |
| , за то време помреше јој отац и мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерил |
| то то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да |
| нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена |
| S} Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти <pb n="135" /> само моли!{S} Биди поштена |
| У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:</p> <p>— Немој, нано, пустиће он марву |
| који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око себе не |
| је науке!...{S} Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...“</p> <p>Па јој срце зажеле мај |
| што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници неколико свежњића артиј |
| и на другом месту.{S} Могу проћи свет — али онаке не могу наћи!</p> <p>— А је ли здрава; да нем |
| и волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стев |
| {S} Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица.{S} Немаш је шта видети — пека ме |
| чи суште твоје! — вели Марта. </p> <p>— Али образи и нос брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија |
| . <hi>Чини своју дужност</hi>!</p> <p>— Али сна!...</p> <p>— Она је од <hi>новога света</hi> !. |
| p> <p>— Нека, рано, биће боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</p> <p>Наста ноћ.{S} |
| шко оном, нано, који не кашље!</p> <p>— Али, твој кашаљ није обичан, кућо моја!</p> <p>— Па од |
| одредила пос’о што није за те.</p> <p>— Али кад те молим!</p> <p>— Ти мислиш да то сакријеш!{S} |
| згрешисмо? — питаху се једни.</p> <p>— Али нас и казни! — рекоше други.</p> <p>— Укиде потоп а |
| ају; мало по мало почеше падати ситнија али чешће.... док осу.. .</p> <p>— Снег, снег!...</p> < |
| везде се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног |
| а једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.</p> <p>Анђелија се наже над-а-њ.</p> <p>— |
| ове.{S} Коњаници разиграли своје малене али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убр |
| ’о нека зловоља...</p> <pb n="77" /> <p>Али кад се врати натраг -— опет се узе смешити.{S} Шта |
| иштољ.</p> <p>— Де сад! — рече. </p> <p>Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи.{S} |
| /p> <p>Да вам га само опишем!...</p> <p>Али то није нужно....{S} Старац је — старац.{S} Узмите |
| то бити без мене један пут!....</p> <p>Али Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не б |
| дину радост: да се одморим!“....</p> <p>Али се опет примири и рече:</p> <p>— Така ми је ваљда, |
| е, срећо моја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више не слушаше.{S} Његово се око укочило...< |
| а Анђелија се поче плашити Вука.</p> <p>Али јој ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло ш |
| то је о Миладину слабо мислила.</p> <p>Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да ј |
| к’о крпа?</p> <p>— Ништа, ништа.</p> <p>Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:</p> |
| па му је лако било и одговарати.</p> <p>Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек.{S} Њег |
| кад би му могла живот продужити.</p> <p>Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати. |
| све што би чула да може помоћи.</p> <p>Али ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас |
| ута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело те |
| т’о онда се све утворе склањају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном в |
| зговорио ожалошћену матер своју.</p> <p>Али она је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља дола |
| пристане и тако Вук оде у Шабац.</p> <p>Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ |
| њене очи, њену косу — њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу.{S} Млади |
| време — и постала њен поверник.{S} Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне п |
| } Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мало, па пита за снају: |
| ње иверја, прављење топова од блата.... ама све...{S} Па, онда, девовање, па прошевина, па свад |
| а. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свога оца и погурени |
| је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад |
| брате, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мал |
| Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован!...{S} Нећеш ти у ње наћи кончића да ни |
| p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Госпо |
| олим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...</p> <p>У тај пар уђе Анђелиј |
| .</p> <p>Дете проседе па и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} Изађе на поље па се укаља ево |
| у, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком заносу |
| е! — рече попа.</p> <pb n="112" /> <p>— Ама који '?...{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам да |
| ога!</p> <p>— Остави ти мене! </p> <p>— Ама немој бити луда ’</p> <p>— Бог ми је дао лудило!... |
| е!</p> <p>— Зорли му се ’хоће!</p> <p>— Ама неће омедити!</p> <p>— И ја мислим...</p> <p>— Не п |
| видела.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел увек овака?</p> <p>— Увек.</p> <p>— Ово ће бит |
| а се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p> <p>— Ама ред је!</p> <p>— Па ако!... </p> <p>— Море, Марко, |
| ало па се и они дигоше кућама.</p> <p>— Ама људи — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћ |
| ора да је добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако |
| <p>— Пада — одговорила би она.</p> <p>— Ама што ти тако једнако распитујеш за снег? — упита чич |
| n="101" /> <p>— Ништа, ништа.</p> <p>— Ама ти плака, чини ми се?</p> <p>Хтеде одговорити да ни |
| баби руку!</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени |
| ји одговорила, и како се боји.</p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици |
| ?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се. |
| је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија |
| те у конак — рече чича Стеван.</p> <p>— Ама има неких ствари у колима — рече чича Илија.</p> <p |
| Нинко дозва синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад |
| док најпосле Милан не помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом <ref target |
| и се руком по прсима па викну:</p> <p>— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!. |
| да нема какве валинке на њој?</p> <p>— Ама кажем ти: к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта з |
| свеће.</p> <p>— Зар тако лако?</p> <p>— Ама само што два пут зену; у мал’ не превари</p> <p>— Ј |
| ам ти!....</p> <p>Анђелија је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена највећа брига |
| То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....</p> <p>Кад би пет’о запев’о — њојзи би се ск |
| рате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше с |
| теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше с |
| ости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за |
| нама на част: амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.</p> <p> |
| нама на част: амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну |
| целе вамилије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Ни |
| његов „приказ“ они одговараху:</p> <p>— Амин, да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поис |
| ли попа.</p> <p>— У мене ти нема тамо — амо!{S} Ја што велим!...</p> <p>Ето наш унук...{S} Лаза |
| ..{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А |
| чи избуљио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...</p> <p>Он лежаше онес |
| се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.< |
| ма по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, |
| ког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи м |
| лужи.</p> <p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донес |
| ветлуцају; светњаци се успролетали тамо-амо...{S} Сватови сели те вечерају; жене се устумарале |
| жи јој да сам је молила по сто пута.{S} Анђа је паметна — она брзо сприма!..“</p> <p>Анђелији з |
| ту.</p> <p>— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — реч |
| Е онда, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу заба |
| ..</p> <p>— Па како, пријо, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.</p> <p>— Уме, |
| пар уђе Анђелија.</p> <p>— Па како моја Анђа?</p> <p>— К’о јабука! — рече чича Стеван.</p> <p>— |
| нако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?..{S} О моја мајко!. |
| о је мени овамо.{S} Сад она вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“.{S} Еј, моја н |
| оре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — прож |
| и:</p> <p>— Ала грува!...</p> <p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!...{S} А одакле?</p> <p>— Из Кл |
| он стаде пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је |
| шта ће им крила, мајко?</p> <p>— Они су анђели.</p> <p>— Па где сам ја?</p> <p>— У рају.</p> <p |
| — Нисам још... а ко је то?</p> <p>— Ја, Анђелија.</p> <p>Попа изиђе.</p> <p>— Од куд ти у ово д |
| Стеван, <pb n="50" /> старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађоше пред |
| /p> <p>У суботу се опремише рано: попа, Анђелија, Милан и Лазар — па одоше у Клење....</p> <p>Т |
| ће бити слаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору....{S} Он |
| дисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то по |
| </p> <p>— Нисам.</p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Мила |
| p>— Знам....</p> <p>Чим су стигли кући, Анђелија прво оде у башту те нађе краставац и запрета г |
| <p>Намири се година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда |
| {S} Миладин сеђаше крај његове постеље; Анђелија лебдијаше над њим и мољаше се богу.</p> <p>Сва |
| ли на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај ње |
| овамо!..{S} Била си много згрешила!{S} Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.< |
| b n="180" /> <p>Дотрчаше комшије....{S} Анђелија опет ушла у собу па се бије.{S} Људи је уздржа |
| де Живко нек зовне тетка и тетку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.</p> <p>Он |
| дање..{S} Насташе непозната места...{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И о |
| дром небу, а ситне звезде трепере...{S} Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење. |
| стидећи се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} Ућутале се — |
| јни....</p> <p>Наста плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи... |
| че он.</p> <p>Упрегнуше коње у кола.{S} Анђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — |
| <p>Из конака викнуше да се поставља.{S} Анђелија оде постављати совру.</p> <pb n="82" /> <p>За |
| и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија уранила па успрема и уређује.{S} Чича Стеван н |
| и за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у тузи а некад и у |
| рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <quote> <l>„Где ћеш бити, мала Кеј |
| од куће их дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — п |
| уће ушорене; око кућа засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу....{S} Хв |
| ћи.{S} Она је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} Она одступаше — од свога пра |
| н прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S} Чича С |
| цу па брбља а прстом нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри викне на њ:</p> <p>— Шта ти радиш?< |
| ча Стеван пре свију и изиђе на поље.{S} Анђелија тумараше по кући.</p> <p>— Јес’ уранила, снајо |
| свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар |
| е.{S} Диже се и Нинко и све мушкиње.{S} Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да сп |
| рали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија седе са редаром за вечеру.</p> <p>Чича Стеван |
| и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим |
| — сав гори.</p> <p>Сви се поплашише.{S} Анђелија дрхташе сва к’о прут, па се стреса од мисли ко |
| !</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби и |
| ли у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистиниш |
| Људи су седели и пујући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама до |
| по мало почеше се дизати и укућани.{S} Анђелија однесе обућу свекру....</p> <p>Траже од ње да |
| ван.</p> <p>Нико му не умеде казати.{S} Анђелија плаче у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изн |
| е се....</p> <p>Народ поче устајати.{S} Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и ста |
| емљу, дигоше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати.</p> <p>Одмах за ти |
| аватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше |
| ко подне дође чича Стеван са кметом.{S} Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их |
| е уђе у вајат чича Стеван са Мартом.{S} Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољу |
| ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај његове постеље.</p> <p>— О нано |
| о треба — вама.{S} Онда поћута мало.{S} Анђелија се окаменила.</p> <p>— Нано!{S} Ето ту, у аста |
| или игру, те се око кола увати коло.{S} Анђелија се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци б |
| иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} Анђелија се трже.</p> <p>„Шта ли је то, боже мој!..</p> |
| м; на руке наби рукавице и узе штап.{S} Анђелија га испрати....</p> <p>Тога вечера окупише се к |
| ам!...</p> <p>После ручка наста дар.{S} Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка к |
| > <p>Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.</p> <pb n= |
| е сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог свата....{S} Свекра и свекрв |
| </p> <p>Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда з |
| и се с њима, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с к |
| довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и |
| p> <p>По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</p> <p>— Бог ти помог’о |
| вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна.{S} На њеним руменим уснама није |
| држи....</p> <p>Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненад |
| .{S} Аница у кући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, го |
| кочи с кола.{S} Сава стаде пред коње, а Анђелија приђе те пољуби оца у руку.</p> <p>— Жива била |
| ара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка п |
| т служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....</p> </div> <pb n= |
| ељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек ле |
| о? — запит’о би он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на сва |
| емо у конак.</p> <p>Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију.</p> <p>Служи она њима раки |
| рва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.{S} Свекрва јој привеза на нис |
| ује све.{S} Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у чутури, она ид |
| пачи, не бих се бој’о по села!</p> <p>А Анђелија се прегла па гледа пос’о.</p> <p>Ретко ће где |
| p>— Е, да се ’хоће одморити!..</p> <p>А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке |
| <p>— Ух!.. ја би полудела!....</p> <p>А Анђелија разастираше по сушилу поњаве и кошуље у којима |
| живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше оборене главе крај огњишта.{S} Она беше |
| — звоне.... све друго спава...</p> <p>А Анђелија уранила.{S} Одложила ватру, успремила и почист |
| одужише разговор о чича Илији.</p> <p>А Анђелија се са редаром стараше за ручак...</p> <pb n="6 |
| с њим.</p> <pb n="100" /> <p>Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.</p> <p>Али јој ни савест |
| tone unit="subSection" /> <p>Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати.{S} Шта више и |
| лада у садањем стању.</p> <p>Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво.{S} Пазила ј |
| се трудбеници....</p> <p>Све село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p |
| зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђелија.</p> <p>— Није, нано — него сам болестан.</p> |
| очи.</p> <p>— Шта ћеш, дико? — упита га Анђелија.</p> <p>— ’хоћу воде — рече Лазар.</p> <p>— Ев |
| а?</p> <p>— Ништа, ништа.</p> <p>Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:</p> <p>— У |
| тољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш? — |
| се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} Попа оде у кућу |
| да је крива....</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене патиле и му |
| је, што ли звоне звона?</p> <p>— Умрла Анђелија.</p> <p>— Зар Пантића?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е |
| d> <p>Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђе закр |
| ево мени ноде!..“</p> <p>Млада вођевина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другар |
| ови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.</p> <p>— Е, ево ти сад па се наједи, |
| на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија.{S} Он се опрости са свима па рече да му довед |
| а.</p> <p>— ’Ајд ради, ради! — одговара Анђелија поносито.</p> <pb n="171" /> <p>А њен понос и |
| <p>То смо ми све онда биле луде?! упита Анђелија љутито.</p> <p>— Готово, вала.</p> <p>— Шта ве |
| 178" /> <p>— Шта, кућо моја? ! —- упита Анђелија и задрхта.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелиј |
| .</p> <p>— А кад бих тражила?.. — упита Анђелија.</p> <p>— Ја те не бих послушала!..{S} Што је |
| ла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.</p> <p>— Шта си ти радила —ја не знам; ја зна |
| ш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — упита Анђелија.</p> <p>— К’о вила...{S} П’онда наја вели....< |
| трвице!</p> <p>— Што ви најпре? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Ајд најпосле.{S} Дед Стано! „Маглиц |
| па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.</p> <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је в |
| ?</p> <p>— Што је дираш толико? — упита Анђелија.</p> <p>— Бога ми, снајчице!...</p> <p>— Волиш |
| рече Стана.</p> <p>— Ког Перу? — упита Анђелија.</p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу |
| ....</p> <p>— А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.</p> <p>— Теби?... ’Ва |
| мо!</p> <p>— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Волико! — рече она и рашири руке ко |
| у чашу.</p> <p>— ’хоћеш ли још? — упита Анђелија.</p> <p>— Нећу више — доста је.</p> <p>— Сад ћ |
| меће оно што није.{S} У томе беше сушта Анђелија.{S} Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’ |
| шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> <p>Кад Анђелија оста на само с мајком и тетком — она пусти срц |
| а.</p> <p>Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци.{S} Кад се враћала отуд у потесу г |
| еликих краста!....</p> <p>Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.< |
| >— Све, богу вала!</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Па како моја Анђа?</p> <p>— К’о јабу |
| овара к’о и ја!...</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Зар ти ниси тамо? — упита Живана.</p |
| д у руке — па до по ноћи.</p> <p>Све је Анђелија радила...{S} Са свима је била у миру и љубави. |
| о радина па оде кући. </p> <p>У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове. |
| ом бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут уп |
| им.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли јо |
| па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.</p> <p>— ’Вала вам! — рече Цвета.</p |
| опање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и везала |
| амо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима.. |
| једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе на кола и оде у Кле |
| лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђелија.</p> <p>— А ко ти лежи мицину?</p> <p>— Моје д |
| , скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.</p> <p>— Боле ли те, рано моја?</p> |
| „О, боже!...{S} Где сам ја?... упита се Анђелија.</p> <p>— А ко си ти? — упита је један познат |
| ко стараца.</p> <p>Још од врата поче се Анђелија клањати.{S} Заустави се пред свекром и опет му |
| 932_C20"> <head>XX</head> <p>Поплаши се Анђелија.{S} Болест Лазарева не изгледаше јој обична.{S |
| p>— А ову децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа на сирочад.</p> <p>— Пери их ти! — ре |
| ти се обукла већ!</p> <p>— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да |
| ађа.</p> <p>— Ала је овде лепо!... рече Анђелија, </p> <p>— И ти ћеш скоро овамо!..{S} Била си |
| е стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно.</p> <p>— Бога ми баш!...{S} Само нек |
| — Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђелија.</p> <p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта |
| пита Марта.</p> <p>— Лепа песма! — рече Анђелија.</p> <p>— Де ти једну!</p> <p>— Не могу да се |
| p>— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.</p> <p>— Немој тако, сестро!{S} Ја з |
| <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.</p> <p>— Мораш још тамо бити!..{S} Али за мал |
| може валити!</p> <p>— Дај боже! — рече Анђелија.</p> <p>Разговор пређе ма друге ствари.{S} Мил |
| бледе.</p> <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...</p> </div> <pb n="12" /> <div type |
| патка.</p> <p>— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја сам ово одгајила...{S} А после, у нашој с |
| ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.</p> <p>— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар |
| мо за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! — рече Анђелија.</p> <p>— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу |
| > <p>— Јача сам од тебе, упамти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви г |
| е молим, јетрвице, не казуј јој! — рече Анђелија склопивши руке.</p> <p>— ’Ајд, не лудуј'.{S} О |
| “</p> <p>— Ја не могу да плачем! — рече Анђелија.</p> <pb n="182" /> <p>— И ја сам губила децу |
| та?</p> <p>— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.</p> <pb n="106" /> <p>— |
| нути!....</p> <p>— Е, оди овамо! — рече Анђелија.</p> <p>Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђели |
| ма!</p> <p>— Оно је баш паметно! — рече Анђелија.</p> <p>— А... добри су они људи!... вели попа |
| те волимо!...</p> <p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече |
| ни нашу кућу ни твоју седу косу! — рече Анђелија с поносом и поуздањем.</p> <p>Онда је питала з |
| ашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.</p> <p>— Видиш, најо, ти си на „крај срца“ — |
| ш ме звати?</p> <p>— „Дилберком“ — рече Анђелија.</p> <p>— Марта ме зове ”дилберком.“</p> <pb n |
| "35" /> <p>— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити тво |
| год! </p> <p>— Немамо, вала, шта — рече Анђелија.</p> <p>Опет настаде тајац...{S} На једаред од |
| етрвице? — упита.</p> <p>— Ништа — рече Анђелија.</p> <p>— Како, ништа?</p> <p>— Ништа кад ти в |
| </p> <p>— И мирна је, чини ми се — рече Анђелија.</p> <p>— Вала, за то не брини!....{S} Нема се |
| мени!</p> <p>— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.</p> <p>Миленија |
| ћом.</p> <p>— Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи.</p> |
| сте ли гладне?</p> <p>— Ја нисам — рече Анђелија.</p> <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до |
| </p> <p>— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.</p> <p>— Чекај мало!{S} Што журиш, кад имаш к |
| ича Стеван.</p> <p>— Нема га још — рече Анђелија.</p> <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов ј |
| ч рекне!...{S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.</p> <p>— Не треба, нано!{S} Он ј |
| турила руке под појас па лагано нариче Анђелија узела Лазара, скинула му капицу па набраја дет |
| у.</p> <p>„Нек спадају, вала! — мишљаше Анђелија.{S} Ништа није лако на овом свету; све је тешк |
| p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли?{S} Онака памет, п |
| p>„Ово мора да је „онај свет“ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и |
| јечи.</p> <p>— Шта да радимо? — питаше Анђелија Миладина.</p> <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како б |
| пута, па онда седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је |
| де целивање, последње целивање....{S} И Анђелија целива Лазарево ладно чело, лице, очи, обрве — |
| зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p>— Оно, сигурно, разастире ства |
| .</p> <p>Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и доб |
| ше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним.{ |
| опања.</p> <p>Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— Да |
| ну на леђима.</p> <p>Миладин заустави и Анђелија скочи с кола пред Цветином кућом.</p> <p>Цвета |
| давно пре ње учинили народни обичаји и Анђелија, радећи тако, радила је оно, што су обичаји за |
| > <p>— Наметнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би та |
| — Ајој! — Ово је чудо!</p> <p>Миладин и Анђелија ћутаху.</p> <p>— Чек’ да видим нешто.</p> <p>И |
| и оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, него, Мила |
| е на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванч |
| па се нећемо никад раздвајати!</p> <p>И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па т |
| p> <p>— Да му се чита молитва.</p> <p>И Анђелија одведе дете попи.</p> <p>Ту ноћ око на око.{S} |
| женскиње“ — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару. |
| p>— Па ајде овамо — рече попа.</p> <p>И Анђелија уђе за њим у собу.{S} Попа рече да укућани изи |
| шинувши дешњака он се замисли.</p> <p>И Анђелија настави исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо |
| сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђелија отвори кашилук.{S} Не беше подасут.{S} Дуну у |
| где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараше |
| ...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику |
| о Марта.</p> <p>— Сад ћу! одговорила би Анђелија.</p> <p>— Еј ти! зове те тата у собу.</p> <p>— |
| </p> <p>Отпоче копња кукуруза..{S} Ради Анђелија—мушкарца се не боји.{S} Нинку се само смеши бр |
| обу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.</p> <p>— Могу и остати — рече.</p> |
| љ.</p> <p>— Де сад! — рече. </p> <p>Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи.{S} И о |
| прича....</p> <p>Вук није тужио — па ни Анђелија није одговарала...{S} Тек цена јој је скочила. |
| > <p>Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им при |
| е.</p> <p>— Тражила сам рад! — одговори Анђелија поруменевши.</p> <p>— Е, баш је тај рад!...{S} |
| ’хоћу, мајко, што год знам! — одговори Анђелија радосно.</p> <p>Старица је пољуби у образ а он |
| а заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.</p> <p>— А што рано?</p> <p>— Е-ја, моја мајк |
| <p>— Шта ће радити? — спава — одговори Анђелија.</p> <p>— А што си се тако дуго задржала — да |
| {S} Лаза умре!</p> <p>— Умре — одговори Анђелија.</p> <p>— Е, божја воља! — рече попа.</p> <p>— |
| ита је Марта.</p> <p>— Јесам — одговори Анђелија.</p> <p>— А ко те је научио?</p> <p>— Снаје.</ |
| ли се навићи?</p> <p>— Могу — одговори Анђелија.</p> <p>— Не брини се ти ништа!{S} Све ћу ја т |
| <p>— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.</p> <p>— Платиће он мени! — рече Лаза |
| ни уђоше у авлију..</p> <p>У понедељник Анђелија рече Лазару, да позове попу.{S} Око ручанице д |
| атом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и ј |
| ајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија.</p> <p>— Скоро ће доћи време па се нећемо ни |
| цвеће па мирише, мирише тако лепо како Анђелија и не мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А из |
| дили, поспаше: заспа и Миладин.{S} Само Анђелија сеђаше крај Лазара који мало очи сведе...</p> |
| — А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.</p> <p>— Па то твоје клањање, најо!...{S} Ал’ |
| ана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју Анђелија окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: |
| p>Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....</p> <p>После недељу дана и ч |
| е.</p> <p>— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више не слушаше.{S} Његово с |
| е Цвета.</p> <p>— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?</p> <p>— Која Петрија? — |
| се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија....</p> <p>У тај пар уђе јој мати носећи синиц |
| а врљиком: туп!</p> <p>— Удари! — викну Анђелија.</p> <p>— Пуче врљика на два комада!</p> <p>— |
| лизу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђелија...{S} Очију ми мојих, нећете се преварити!{S} |
| <p>— Онда.... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.< |
| — писну.</p> <p>— Шта је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Детету |
| чича Стевана са попом и кметом.{S} Њих Анђелија лепо дочека.</p> <p>— Еда пријатеља? упита чич |
| ју: — ето ти оца!</p> <pb n="79" /> <p>-Анђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на вр |
| ује рука мајчина.</p> <pb n="102" /> <p>Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па г |
| ат глас иза леђа.</p> <pb n="186" /> <p>Анђелија се окрете и, к’о, угледа Живану, своју свекрву |
| а, тако вели наја.</p> <pb n="37" /> <p>Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} О |
| де редарама у кућу.</p> <pb n="9" /> <p>Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице ј |
| id="SRP18932_C8"> <head>VIII.</head> <p>Анђелија отпоче радити.{S} Полила је свекру, убрисала г |
| id="SRP18932_C17"> <head>XVII</head> <p>Анђелија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и |
| l>„По звекету дођи!“...</l> </quote> <p>Анђелија ућута.</p> <p>— Чисто ме мину жеља! — рече Ста |
| вени млазеви облише му лице..!. </p> <p>Анђелија баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла ј |
| >— Шта је, рано?</p> <p>— Седи. </p> <p>Анђелија седе.</p> <p>— Најо!.... што је — ту је! — реч |
| а и Петрију! — викну он љутито. </p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој бе |
| — Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p>— Знаш, прости ме, нејака је.</p |
| ја теби крива ни ти мени дужна!</p> <p>Анђелија јој ништа не одговори него се само склони испр |
| Најбоље је да знамо свака своје!</p> <p>Анђелија подели све. </p> <p>— Је л ти сад право?</p> < |
| мојој кожи!</p> <p>— Кам’ среће!</p> <p>Анђелија разрогачи очи:</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— |
| p> <p>— Добро.{S} Седи јетрвице!</p> <p>Анђелија седе.</p> <p>— Био, тако, један човек, па им’о |
| јаги, Вук....{S} Нисам, бога ми!</p> <p>Анђелија занеме, кад чу толику лаж.{S} Нехте више ни ре |
| треба!{S} Деде, снајо, среће ти!</p> <p>Анђелија изиђе смејући се.{S} Спотакну угарке на огњишт |
| и задрхта.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари.{S} Лазар ма |
| ћу мени или купити или зарадити!</p> <p>Анђелија се трже.{S} Ничега се она није бојала колико д |
| јде, ћери, поли ми да се умијем!</p> <p>Анђелија јој поли....</p> <p>Мало по мало почеше се диз |
| н.{S} Нема ноћи да те не сасним!</p> <p>Анђелија опет ћуташе.</p> <p>— Да ми је, бар, да те по |
| лушала!..{S} Што је лудо — лудо!</p> <p>Анђелија се диже и оде у кућу.</p> <pb n="164" /> <p>„Б |
| вни попу нек чита што год макар!</p> <p>Анђелија оде попу.{S} За мало и дође с њим.</p> <p>— Чи |
| ад, лаку ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вај |
| не можеш?{S} Де једну девојачку!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p>— Јеси л’ се сетила?</p> <p |
| не.... та мораће те заволети!...</p> <p>Анђелија је пољуби.</p> <p>— Моја слатка голубице!..{S} |
| твоје памети ни у царевини!....</p> <p>Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито све |
| !... опрости и — праштам ти!....</p> <p>Анђелија је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били |
| носиш, биће крви у сватовима....</p> <p>Анђелија одмота конац.</p> <p>Живана је њу у свему поуч |
| сандуком изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је само нарицала.{S} Овде свекар — онде муж; о |
| иког не беше да је не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу ноћ тренула.{S} Она се примирил |
| — све однесе време и жалост....</p> <p>Анђелија се са свим изменила.{S} Од оне снажне жене пос |
| се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелија сањаше:</p> <p>К’о убрађена већ па трчи те рад |
| и попа — знам ја његове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и |
| “ — па онда заседоше за синију..</p> <p>Анђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела н |
| } На плећкама беше згуљена кожа.</p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочеп |
| о је клањала — Аница се насмеја.</p> <p>Анђелија је погледа зачуђено па упита:</p> <p>— Чему се |
| је мило чути! — рече чича Илија.</p> <p>Анђелија наслужи ракију.</p> <p>— Деде, ћери, па иди та |
| наспемо судове — рече Миленија.</p> <p>Анђелија довати кову.</p> <p>— Немој ти, снајка!</p> <p |
| урама, певају и грме из пиштоља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу заг |
| <p>И тако имање оста пред њима.</p> <p>Анђелија се трудила да набави радина, те да се не би им |
| нека, жива била! — рече Живана.</p> <p>Анђелија унесе судове у кућу.{S} Живана уђе напред.</p> |
| м.{S} Седи, рано! — рече Живана.</p> <p>Анђелија седе на малу столичицу.{S} Живана узе чешљеве, |
| ше несрећно! — вели баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.</ |
| ази и нос брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би г |
| .</p> <p>— Анђо! — викну је она.</p> <p>Анђелија кад чу њезин глас окрете се.</p> <p>— Устани, |
| че он опет после кратког ћутања.</p> <p>Анђелија ману главом.{S} Од тешке жалости она не може п |
| рече Марта, која је била редара.</p> <p>Анђелија оде на воду.</p> <p>Тек што се вратила, а деца |
| ло опет „уковицу“ са три дуката.</p> <p>Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђердан од талира |
| раде него код нас — рече Марта.</p> <p>Анђелија поче хвалити своје место рођења.{S} Не може а |
| спи још једну кову — рече Марта.</p> <p>Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, |
| та са Миленијом оде из вајатића.</p> <p>Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На ско |
| } Онда ће да грди и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и р |
| ти боже....“</p> <p>Пратња пође.</p> <p>Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак |
| а и рашири руке колико год може.</p> <p>Анђелија се насмеја.</p> <p>— Е, добро, да се пазимо!</ |
| ; појми да се дигне али не може.</p> <p>Анђелија се наже над-а-њ.</p> <p>— Шта је, кућо?</p> <p |
| ? — пита Ивко.</p> <p>— То може.</p> <p>Анђелија га узе носати.{S} Чича Стеван прилази сваки ча |
| мал— рече опет Вук и ошамари је.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, али он потеже пиштољ.</p> |
| ти — и још неке своје пријатеље.</p> <p>Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак |
| Миленија и узе судове те понесе.</p> <p>Анђелија пође за њом.{S} Прса јој се надимаху од неке м |
| /p> <p>— Биће.{S} Спустите дете.</p> <p>Анђелија простре по земљи шареницу и Миладин спусти Лаз |
| успремљено и намештено за госте.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница п |
| к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђелија се замисли....{S} Оно, истина, ово јој је прво |
| о крете весело и поносито цркви.</p> <p>Анђелија опет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше |
| да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија свршила своја посла па куд ће — него на гробље |
| ц, не стоји ти добро...{S} Седи.</p> <p>Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати |
| вивши Марту да помогне Анђелији.</p> <p>Анђелија је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обл |
| се чуди човек у чем душа стоји.</p> <p>Анђелија трчаше неуморно на све стране; она иђаше од вр |
| } Милинко поведе Анђелију соври.</p> <p>Анђелија корачаше лагано поред брата.{S} Сватови је гле |
| /p> <p>— Придигни — де ме, ћери.</p> <p>Анђелија га придиже па подметну још један јастук под пл |
| а њина кућа — па ће те заволити.</p> <p>Анђелија ћути, Спасенија настави:</p> <p>— Па и њега на |
| у моме сандуку — рече она Марти.</p> <p>Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак. |
| <p>— Псов’о ми матер — рече Вук.</p> <p>Анђелија плану.{S} Ништа није мрзила к’о лаж.</p> <pb n |
| па се разиђоше домовима својим.</p> <p>Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се |
| ли још снаг! — рече чича Стеван.</p> <p>Анђелија изиђе, па кад се врати рече:</p> <p>— Пада.</p |
| љи Миленију, — рече чича Стеван.</p> <p>Анђелија послужи све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим |
| иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изи |
| вездама...{S} Подигни га, снајо.</p> <p>Анђелија диже Лазара на кревет.</p> <p>— Де, љуби деди |
| узуке“ (ћемане) не марим никако.</p> <p>Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, |
| разиђоше сваки на своје легало.</p> <p>Анђелија је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу. |
| огла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и пристојности.{S} Он је љуби |
| p> <p>— К’о у око! — рече Лазар.</p> <p>Анђелија викну Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год ј |
| авежљајем и чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти заве |
| радиш?</p> <p>— Ето, учим снају.</p> <p>Анђелија пољуби у руку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А |
| ак певаше своју песму у запећку.</p> <p>Анђелија се замисли...</p> <p>Сети се детињства.{S} Све |
| ојте на кревет — ’хоћу на земљу.</p> <p>Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњав |
| ућама да „част“ спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још не |
| а узе за руку и приведе огњишту.</p> <p>Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући |
| ву.</p> <p>— Па где си ти, море?</p> <p>Анђелија ћуташе.</p> <p>— Ја погибох за тобом! — настав |
| те дугу ноћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђелија је дворила и служила.{S} Људи се разазурили к’ |
| у — на које беше-позват — није било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је |
| евана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриге, пријо — рече чича Стев |
| е, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.{S} Миленија пружи комад леба Анђелији и углед |
| о је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радости.{S} Она одго |
| чича Стеван доби позив од пријатеља.{S} Анђелији срце играше у грудма.{S} Та видеће опет своју |
| Анђелије.{S} Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:</p> < |
| ју мушке руке.... —</p> <p>Прође година Анђелији.{S} Нико се на њу не потужи.{S} Ни једна реч р |
| } Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђелији...{S} Усуд нам је тако усудио!...{S} Ал, пошто |
| ; кум искочи.</p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиже у в |
| ap unit="graphic" /> <p>Марта је додаде Анђелији.</p> <p>У кући наста запевка.</p> <pb n="129" |
| во па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.</p> <p>Анђелија је горила сва у некој ватри.{ |
| ћом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше сви.{S} Нинко |
| опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђите на поље.{S} |
| је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана тич |
| и ти мени моје — биће најбоље!</p> <p>И Анђелији се немаде куд, него разброја са Аницом живину |
| ресак — већ му и цуру меркају.</p> <p>И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила мно |
| један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за |
| е куд — он седи поред њега.{S} Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручи |
| баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу |
| зе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај каква посл |
| а каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој само бл |
| ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантићевом богаству и о |
| иљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти |
| себе и укућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....</p> <p>Кад се мо |
| у прикупи он пружи онда и тањир и новац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беше њено.< |
| ође „у пријатеље.“</p> <pb n="75" /> <p>Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и |
| а дадоше у школу.</p> <pb n="136" /> <p>Анђелији је играло срце од радости.{S} Метнула му торби |
| , сад ми се допада! — рече она. </p> <p>Анђелији срце препуно.{S} Она је трчала од ствари до ст |
| шта би с марвом?</p> <p>— Оте. </p> <p>Анђелији играше месо.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— От |
| p> <p>— Зар овде?</p> <p>— Овде!</p> <p>Анђелији к’о заигра срце.</p> <p>— Молим те, мајко, да |
| одевен.</p> <p>Да сад кажем!...</p> <p>Анђелији се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још о |
| вила...{S} П’онда наја вели....</p> <p>Анђелији заигра срце.</p> <p>— Шта вели? — пресече је.< |
| > <p>Па се опет зацени од смеја.</p> <p>Анђелији би криво</p> <p>— А што сам била смешна?{S} Та |
| мицина била — али не мари ништа.</p> <p>Анђелији лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет н |
| ала је богу! — рекоше и укућани.</p> <p>Анђелији свану.{S} Њој к’о да неко однесе страх са душе |
| о јаук разлегаше се целом кућом.</p> <p>Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} На |
| је паметна — она брзо сприма!..“</p> <p>Анђелији засузише очи.</p> <p>— Немам је, вала, чему уч |
| ад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, рече:</p> <p>— Дођите у суботу — ако буде бо |
| ота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђе |
| ажи нових сласти...</p> <p>Тако је и са Анђелијом.</p> <p>Пошто се додворила старијим и пошто с |
| S} Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у присуству укућана — он би обо |
| ој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и миловала.</p> <pb |
| Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне |
| а тражи....{S} Таки су осећаји овладали Анђелијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво неб |
| екрати све.{S} Изађоше да се поздраве с Анђелијом.</p> <p>Она стајаше с братом изнад кума и ста |
| љана зграби синицу па с њом на поље.{S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Он |
| страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се в |
| рва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Драж |
| баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погреш |
| а Анђелија.{S} Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен гл |
| ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте мученица! |
| њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стан |
| — Што га не носиш доктору? — упита попа Анђелију.</p> <p>— Сад ћу, вала, и доктору, само док чу |
| Како ти шараш те чарапе? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо.... |
| Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси ли ишла на воду |
| з његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, |
| .{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и учитељ у а |
| ушити — опали и он...{S} Милинко поведе Анђелију соври.</p> <p>Анђелија корачаше лагано поред б |
| руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим корачи преко прага, он окину.. |
| по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;< |
| Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...</p> <p>Девер оде, сва |
| а прош’о!...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је |
| p> <pb n="167" /> <p>У селу су сматрали Анђелију к’о срећну жену.{S} Из њене куће никад не поле |
| Сви су укућани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чич |
| уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију. </p> <pb n="38" /> <p>— Не бој се!...{S} Неће |
| <p>Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се |
| д су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.< |
| онеси-де дијете још ракије!</p> <p>Само Анђелију није мрзило изићи.{S} Она трчаше на све стране |
| мком стајала?</p> <p>Миленија погледа у Анђелију.{S} Она ману главом у знак одобравања....</p> |
| /p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.</p> <p>Шта није чинио и радио не би ли му пал |
| ви се са пријатељима, посаветова плачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које не |
| драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?</p> <p>— Имам — одгово |
| Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију.{S} Слегло ти се ту света тма божја!{S} Људи, |
| </p> <p>А дете тек развуче усне.</p> <p>Анђелију с почетка обузимаше стид.{S} Образи би јој гор |
| Није, нано — него сам болестан.</p> <p>Анђелију нешто ледну.</p> <p>— А шта ти је, кућо моја?< |
| укрљешти своје зелене очи у њу.</p> <p>Анђелију обузе неко непријатно осећање.</p> <pb n="139" |
| од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиш |
| и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед |
| S} На прагу се указа Мара, најмлађа сна Анђелина.</p> <p>— Дај паре! — рече она.</p> <p>Марко и |
| > <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ев |
| кретна; само се увек подсмевала причама Анђелиним...</p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До |
| лија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним.{S} Миладин — по реду — иде тек доцније и то |
| p> <p>И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним.{S} Она плану.{S} Образи јој букнуше; из очиј |
| е он.</p> <p>— И опет пође руком прсима Анђелиним.</p> <p>Више није видела шта би.{S} Обузе је |
| Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ју је поштовала само к’о мајку.{S} |
| а жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била |
| смрти!</p> <p>И ту се маши руком једрих Анђелиних образа.{S} Она му одби руку, па пође преко бл |
| ој се дакле!...</p> <p>То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па ј |
| најо, Нининог „Лазарја“....</p> <p>Дете Анђелино поста кућни разговор.{S} Они би се смејали њег |
| је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{S} Њено расположење зависило је од прили |
| етва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> <pb n="150" /> <p>Она је устајала око по |
| да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја <pb n="98" /> сам Србин, и ништа не |
| конак.{S} Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.</p> <p>— Тако, ћери, сад ми се допада! |
| га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожмава. |
| о је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја има |
| мајко моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам |
| ј притрча та је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.</p> <p>— Пожури |
| теде да му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.</p> <p>— |
| д гурбета Циганина!.... </p> <p>— Ћути, Анђо! — рекоше јој људи.</p> <p>Попа јој не рече ни реч |
| {S} Људи је уздржаваху:</p> <p>— Немој, Анђо, остави се тога!</p> <p>— Остави ти мене! </p> <p> |
| рсима..</p> <p>Ика уђе у собу.</p> <p>— Анђо! — викну је она.</p> <p>Анђелија кад чу њезин глас |
| ...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћ |
| } Али он стаде пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} |
| недра...{S} Смеј до неба...“</p> <p>— О Анђо! — викну је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је |
| а и поздрави се.</p> <p>— Па, баш, тако Анђо...{S} Лаза умре!</p> <p>— Умре — одговори Анђелија |
| игнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо!{S} Ту ти је ш |
| {S} К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове кра |
| , пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду.{S} Кажи јој да сам је молила по |
| , ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!</p> <p>— Е, признајеш ли?</p> <p>— Признајем.{S} |
| а....</p> <p>Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по својој вољи.{S} Из најпре и с |
| {S} Људи се искупили па тешу сандук.{S} Аница у кући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо |
| са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.</p> <p>— Шта ти је, најо? — уп |
| свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насмеја.</p> <p>Анђелија је погледа зачуђено п |
| ајмлађи син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна |
| <p>Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се |
| онда била млада.</p> <p>— Никад! — рече Аница.</p> <p>— Шта никад? </p> <p>— Никад ја не бих та |
| на сирочад.</p> <p>— Пери их ти! — рече Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? |
| вај матор свет за час полуди! — мишљаше Аница. — И шта она мени ту! ’хоће да клањам!..{S} Па јо |
| ешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и д |
| а пошљемо кога по попу — рече кроз плач Аница.</p> <p>— Не треба.{S} Ја ћу казати — што треба — |
| ма својом дворбом и угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много н |
| која није попирана по устима....</p> <p>Аница је све више отимала ма у кући.{S} Она је била пот |
| е: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног |
| > <p>А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш мене лудом |
| нђелији се немаде куд, него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.</p> <p>— Је л ти п |
| е тетка и тетку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.</p> <p>Он узе њену руку, по |
| ог даде?“ — мишљаше она.</p> <p>И омрзе Аницу.{S} Просто, није могла да је погледа а да се не н |
| и миш!{S} А сад!...“</p> <p>Па, онда, и Аницу некако друкчије погледаше.{S} К’о она јој са свим |
| /p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.</p |
| у?</p> <p>— Од Срећковића.</p> <p>— Зар Аницу?</p> <p>— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да |
| nit="subSection" /> <p>И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се рази |
| седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала м |
| ко суднице чекали:</p> <p>— Вуците га у апс!</p> <p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— Вуците га!</ |
| {S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у апс....</p> <pb n="175" /> <p>Од то доба Вук не оставља |
| или од позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ’ |
| нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он врати у конак.</p> <p>— Па, ка |
| да је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре гром |
| три пиштољ — њу нешто штрецну.</p> <p>„3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази сп |
| S} Наш’о је у судници неколико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — |
| чио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди мало па чита к’о воду, а |
| ји се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору...{S} Свима срце радосније закуца; св |
| окаменила.</p> <p>— Нано!{S} Ето ту, у асталу је кеса....</p> <p>Па, к’о да се уморио, ућута.< |
| али!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер....</p> <p>Много посла имађаше Лазар око уређења с |
| зар...{S} Како ’но ти попо певаш?...{S} Аха...{S} Знам сад.{S} Лазарја, Лазарја!...{S} Је л так |
| што ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.</p> <p>Па би онда отишла у собу |
| ноћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.</p> <p>Миленија јој |
| у.{S} Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади нож <pb n=" |
| беше њено.</p> <p>За старим сватом пође ашчија са кутлачом да се наплати за труд.{S} Сватови да |
| S} Сватови даваху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и старо |
| и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу дану тр |
| ! — виче Максим Синђић.</p> <p>— Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.</p |
| год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново |
| јој Живана.</p> <p>— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.</p> <p>— Бог помог’о! </p> <p |
| та и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави |
| ше срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда хвале |
| дила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му и |
| не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:</p> <p>— Ново сито о клину виси, Жико |
| >шурњава</hi>, а ташту зову просто: <hi>баба</hi></note> </div> </back> </text> </TEI> |
| ало поче долазити свет из комшилука.{S} Бабе упртиле читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чу |
| у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ј |
| нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче.{S} Тетка |
| ај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, |
| >Живана уђе. </p> <p>— Деде, роде, љуби баби руку!</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и о |
| руку и прими дар.{S} Чича Стеван даде „баби“ уздарје...{S} Сад навали женскиње: стрине, снаје, |
| врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ Па ово — па оно: |
| плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте п |
| те, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је бабичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није од |
| кисели.{S} Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане |
| ала му! рече Живана.</p> <p>— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Милади |
| ужи руку — она пољуби.</p> <p>— Збогом, бабо!</p> <p>Чича Илија заводни очима, привати је за гл |
| да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па <hi>он</hi>...</p> <p>„Ја не |
| ји од најлепшег двора...</p> <p>Па онда бабо и нана..{S} Како ли ће њима бити!{S} Они су научил |
| .{S} Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...</p> <p>— Е |
| .</p> <p>— Здрави су.</p> <p>— Шта ради бабо? </p> <p>— Здраво је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— |
| да ће ме морати волити!..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго ј |
| залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурн |
| Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А! |
| p>Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и дец |
| мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!</ |
| им снају.</p> <p>Анђелија пољуби у руку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>А |
| ала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!</p> <pb n="99" /> <p>— Ко ниј |
| служио је сам деда Стеван.{S} Нинко се бавио око пецива.</p> <p>Нека радост сјала је чича Стев |
| д’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословима.{S} Са првим људима у селу |
| >— Тако кажи!..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!</p> <p |
| читава момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало.{ |
| >— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</ |
| у дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди н |
| и и сама пред јетрвицом.{S} Шта се сад, бајаги, стидиш?</p> <p>— Опет ти?...</p> <p>— А знам да |
| огом, моје царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p> <p>— |
| > <p>— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нисам, бога ми!</p> <p>Анђелија зане |
| иле.{S} Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим! |
| а к’о долази те проси мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — |
| ети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, три, четири, пет, шест, седам |
| по авлији. </p> <p>— Од’те баји, од’те баји!....</p> <p>Деца се искупе око ње.</p> <p>А она их |
| аху и трчаху по авлији. </p> <p>— Од’те баји, од’те баји!....</p> <p>Деца се искупе око ње.</p> |
| Растите, срећо моја!..{S} Растите, надо бајина!{S} Па се угледајте на свога оца — немојте на ма |
| лико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза совре и уватише ко |
| ју свираче) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се д |
| нђелија опет ћуташе.</p> <p>— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, |
| , у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.</p> <p> |
| ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p> <p>— |
| ој се срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се |
| ја.</p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђелија.. |
| општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!</p> <p>— То ти нико не пориче! — вели Вук |
| ати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</p> <p>Они су крили своју љубав и п |
| p> <p>Прође дан.{S} Пред вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже |
| ве онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком....{S} Чича Илија трчаше на све стране.{S} Он |
| ио Турчина.{S} Настани се крај „Студене Баре“, и <pb n="138" /> ту, од прућа, оплете себи кућиц |
| а се укаља ево к’о прасе.{S} Нађе какву барицу па седне у њу.{S} Онда дигне своју облу ручицу п |
| сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коња |
| ило их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима |
| е к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, |
| д свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола.{S} На сваким |
| естива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети врачари....</p> <milestone unit="subSection |
| ратити.{S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опе |
| авом могу на њега обратити.{S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, кам |
| се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви |
| </p> <p>За кратко време она научи многе басме, упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се |
| </p> <p>Купила је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране и лечила све болести. </ |
| >И кружећи прстом изговори три пута ову басму.</p> <p>Онда узе мртви восак опет у леву руку и п |
| мрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и р |
| госиља, три пут, и три пут изговори ову басну:</p> <p>„Урок седи на прагу, урочица под прагом; |
| казала да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што |
| >— Да играмо зар?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Батали!</p> <p>— Што?</p> <p>— Болеће ноге!</p> <p>— ’х |
| азан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>Канио се неко |
| е постељи болниковој.</p> <p>— Како је, бато? — упита.</p> <p>— Биће боље!</p> <p>— Је л ти мал |
| понављала.</p> <p>Наиђоше на ћуприју на Батру.{S} Чим кола пређоше опа прошапута:</p> <p>„Пређо |
| ли да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се |
| -а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.</p> <p>— А шта имаш посла у мојој њиви? — у |
| м, </l> <l>„Миленија стазицом, </l> <l>„Бацали се јаглуком,</l> <l>„И зеленом јабуком, </l> <l> |
| чело главе; попа прели покојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.</p> <pb n="132" /> <p>Кад |
| .</p> <p>Али ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са |
| а одисаше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.</p> <p>— |
| >И ову басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:</p> <p>— Колико овај восак г |
| ели наја.</p> <pb n="37" /> <p>Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се вра |
| еви облише му лице..!. </p> <p>Анђелија баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к |
| ут.{S} Дуну у цев — она одисаше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу |
| .</p> <p>Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан поглед на деду.{S} Онда их склопи па |
| то се увери да у том има среће — она се баци са свим на тај пос’о....</p> <p>Купила је траве, у |
| ан умре.</p> <p>Оставши сама — Цвета се баци на врачање.{S} Из почетка то је радила, колико да |
| ши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ.{S} Онда поднесе тањир куму; кум уради то исто |
| ним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она |
| ци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило баци први бусен оцу чело главе; попа прели покојника; н |
| ећ ручали.{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађо |
| се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омра |
| алићу ти кућу, па ћу тебе у онај пламен бацити!...{S} Јес’ упамтио'?....</p> <p>И дрхћући од си |
| апћући, казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:< |
| пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим |
| назва бога и поздрави се.</p> <p>— Па, баш, тако Анђо...{S} Лаза умре!</p> <p>— Умре — одговор |
| дости сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — Пр |
| рати; не зна он за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...</p> <p> |
| овори Анђелија поруменевши.</p> <p>— Е, баш је тај рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то завук’ |
| > <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Води ти њега |
| ђу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} Катић са |
| . — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти к |
| елија настави исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је |
| би.</p> <p>— Моја слатка голубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.< |
| ар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљ |
| му — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!...</p> <p>— Немојте да је грдите — рече Жи |
| је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију нас |
| еба претрпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада се опет насмеши |
| — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш си луда!...{S} А шта нама вали?{S} Ништа, бога ми!. |
| Вук.</p> <p>— Вук?!</p> <p>— Јес он.{S} Баш врљиком преко плећа.</p> <p>— А што? </p> <p>— Ушла |
| о сам се ја поплашила? питаше се она. — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то ј |
| е готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!</p> <p>— Лепша је од тебе! рече |
| е!</p> <p>— Ја!</p> <pb n="170" /> <p>— Баш му се ’хоће да кметује!</p> <p>— Зорли му се ’хоће! |
| а да је био на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвице!...</p> <p>— Шта сам ја?</p> <p>— Ни |
| лиш ли га?</p> <p>— Хм, хм!...</p> <p>— Баш много?</p> <p>— Све о њему мислим!..{S} Неку сам га |
| ће требати скоро — рече Марта.</p> <p>— Баш си ти, снајчице!... рече Миленија поруменивши. </p> |
| же да види; и Миленија такође.</p> <p>— Баш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да пре |
| <p>Сватови се опет засмејаше.</p> <p>— Баш си ти, Драже, неки несрећник! — рекоше му сватови.< |
| Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — |
| н, тек да јој не учини на жао.</p> <p>— Баш се не може никуд?</p> <p>— Баш никуд!</p> <p>— Пада |
| <p>— Шта велиш?!. јекну Марко.</p> <p>— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућан |
| ’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала што ми то каза!{S} Како ’но би молим те?</p |
| у чашу и оде да послужи Дражу.</p> <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.</p> <p>— Бога |
| !{S} Једва се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и коко |
| /p> <p>— Баш се не може никуд?</p> <p>— Баш никуд!</p> <p>— Пада ли ти што на ум да једеш?</p> |
| а.</p> <pb n="90" /> <p>— Охо! ово дува баш!</p> <p>— Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад се в |
| > <p>— Ја, ваља се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p> <p>— Ама ред је!</p> <p>— Па ако!... </p> <p>— |
| арији; није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана |
| оња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак....{S} Он се само простре не пустивши ни |
| гла па гледа пос’о.</p> <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он |
| и се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је баш у тај пар погледа.</p> <p>— Шта је, јетрвице? — упи |
| ко је с паметним људма!</p> <p>— Оно је баш паметно! — рече Анђелија.</p> <p>— А... добри су он |
| убицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја с |
| ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и |
| вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те п |
| та?</p> <p>—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он |
| висило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; а к |
| p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</p> <pb n="142" /> <p>— Петрија!{ |
| матери! — вели један.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један онаки кућаник — па да га п |
| ече Анђелија прекорно.</p> <p>— Бога ми баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! ..{S} М |
| ш, зете?</p> <p>— Ја не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака |
| че му Маринко. — Јок, богме!{S} Сад сам баш трезан.{S} Лепо осећам — кад пијем — како ми односи |
| ури кроз прозор у собу...{S} У соби био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к’о о |
| стимо.</p> <p>— Зар баш то?</p> <p>— То баш.</p> <p>Миленија пусти глас; не може се више уздржа |
| тан човек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сва |
| <p>— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!...{S} хоћеш ли са мном на бунар.</p> <p>— ’хоћу. < |
| еди, Нино.</p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.</p> <p>— Е шта |
| уше Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — викну |
| </p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— Зар баш то?</p> <p>— То баш.</p> <p>Миленија пусти глас; не |
| и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју пр |
| рти која изађе из куће.</p> <p>— Сад ћу баш!</p> <p>— Чујеш ли: — биће свашта!</p> <p>— Марим ј |
| е учитељу увек лепу „реграцију“.</p> <p>Баш, некако, при крају школовања, једнога дана дође Лаз |
| Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба трудили!....“</p> <p>Милинко |
| зе је неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.</p> <p>Па о |
| S} Исти деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује!.... мишљаше она....{S} Ено само како |
| свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...</p> <pb n="188" /> <p>Опет наиђе на шуму и опе |
| певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи му се пењу на лепо |
| Чим су стигли кући, Анђелија прво оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео....{S} Кад |
| к’о злато...{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептир |
| у тамо овамо док не наиђе на једну лепу башту.</p> <p>„Чија ли је ово башча овако лепа? — питаш |
| едну лепу башту.</p> <p>„Чија ли је ово башча овако лепа? — питаше се она.</p> <p>И, к’о уђе ун |
| вече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l>„Босиљак ће мирис |
| ави.</p> <p>Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Кито |
| к паде у блато.</p> <p>Није умела ни да бега.{S} Стала на оном месту к’о да се окаменила.{S} Ву |
| з соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,</p> <p>Једно јутро ур |
| рудила да те мисли одагна од себе...{S} Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само |
| осељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турског зулума.</p> <p>Елем, досели се и једа |
| тке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за |
| боља места нема.{S} Без оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: устук мицо, овде т |
| S} Без оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: устук мицо, овде ти места нема! </p> |
| е све вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве ларме.{S} Нинко уђе у собу где је покојник у |
| осватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад приказа све три онда узе „част“ |
| ка крста нема — ова боља места нема.{S} Без оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: |
| о сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био ду |
| ети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати м |
| тешко, али ти се промучи!{S} Нема ништа без муке!{S} Млада си, па ти неће ништа валити.{S} И шт |
| е Зеки десна рука.{S} Никуд се овај див без Симе не мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зек |
| ио у тим нападима и скоро никад се није без плена вратио.</p> <p>Но једне ноћи они пређу Дрину, |
| ка у мал’ не превари; у мал’ те не умре без свеће.</p> <p>— Зар тако лако?</p> <p>— Ама само шт |
| је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратк |
| му и оних па нек сврши!{S} Може то бити без мене један пут!....</p> <p>Али Лазар и то уреди.{S} |
| лио к’о чича Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше |
| е Лазара.{S} Овај, пак, није ништа хтео без његовог савета урадити.</p> <p>— Шта да радим? — пи |
| селу — на које беше-позват — није било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} О |
| и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мало по мало исток поче об |
| S} Треба мало и проплакати, али чинити „без себе...“</p> <p>— Ја не могу да плачем! — рече Анђе |
| аче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина не |
| из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком.{S} Кад би у старе жене биле онаке очи — |
| ој лепи Салашу! — мишљаше она. — У теби бејах срећна.{S} Могла сам по вољи тумарати по читаве н |
| д цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и |
| е ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се |
| стало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> рукава |
| и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожу |
| а су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!..{S} Па, рано моја, чувај свој образ и по |
| румен....{S} Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учестали, сеница цвркуће; св |
| лице.{S} Марта додаде чича Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прстен, |
| м обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли једри образи |
| твачким крстом, за њим ђаци — обучени у беле стихаре — који певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима |
| да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати мало |
| говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> < |
| ечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби</p> <p>— Е, па кад је тако, — онда шта да кри |
| петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора.... </p> <p>Узеше видрице и одоше на бун |
| ало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, |
| ..{S} Мало по мало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен |
| обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од образа |
| елија погледа око себе и виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се... |
| жи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:</p> <p>— Сад видим, снајчице, д |
| родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.{S} Она се окрете Милениј |
| ? </p> <p>— ’хоћу да дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђ |
| <p>— Што ће ти? </p> <p>— ’хоћу да дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и умиља |
| бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима |
| чик погоди!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од смеја. </ |
| > <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од смеја. </p> <p>— Море, ’ |
| /p> <p>ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ |
| СТРОВАО</p> <p>Влад.{S} Тителбах</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ |
| ка голубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.</p> <p>Пуна срца неке |
| ла...</p> <p>— И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снаја!{S} Ми ћемо то све ле |
| ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...</p> <pb n="88" / |
| — упита Анђелија.</p> <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Зн |
| p>— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не |
| тна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога ко му гово |
| старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе па се |
| p>— Шта ћеш попо? — Ово нико не чини од беснила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо |
| зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{S} Нас |
| и јој цело тело.{S} Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.{S} Ни |
| створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, њима |
| в и њено поуздање....{S} Она и Миленија беху две кукавице које су кукале од јутра до мрака..</p |
| чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стала у запећак; |
| ије ни мислила о Миладину.{S} Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да с |
| сти! — рекоше сељани крстећи се, а капе беху одавна поскидали.</p> <p>Мудрим старањем Нинковим |
| екад и у весељу.{S} Најслађи јој часови беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им |
| а циљ беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они су се најпре спријатељили, па |
| још поче напредовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је |
| њега сеђаше Милисав.</p> <p>Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коњ |
| вљен на десну страну.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје |
| е синовац — онде синовица...{S} Сви јој беху мили, сви драги.{S} Све то беше њен <pb n="148" /> |
| окрене?{S} С ким да кући?....{S} Та ово беху све деца коју је она на рукама одржала.{S} Шта ће |
| утра чича заковрну зорли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у |
| неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се врати у собу.{S} Седе |
| По путу се поче већ дизати прашина.{S} Беше суво и лепо к’о у пролеће — само беше ладно.{S} Љу |
| ед и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судбином.{S} Радовала се најви |
| и је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.</p> <p |
| вели Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.</p> <p>— Ко, зар |
| речију: поста им мајка.. .{S} Вукосава беше њен помоћник и њен разговор.{S} С њом би се она ду |
| насмејала ћеретању њезином.{S} Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.</p> < |
| њев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да |
| 17"> <head>XVII</head> <p>Анђелија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга |
| ене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то помену — хт |
| од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна.{S} На њеним руменим уснама није лебдео ос |
| ноде!..“</p> <p>Млада вођевина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илин |
| у коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....</p> <p>После недељу дана и чича Стева |
| „част“ спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још неколико же |
| ођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беше сва умузгана од суза — само што није дигла запевку |
| сло к’о млада травка.{S} Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче |
| ењиваше их деци својој.{S} Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....</p> <p |
| м патњама и мукама....</p> <p>Наступила беше опет позна јесен.{S} Она постала зимозебна, па се |
| свуче кошуљу на ниже....{S} На плећкама беше згуљена кожа.</p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} |
| на земљу.</p> <p>Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњаву.{S} Спустише га.{S} Ж |
| ане намести по једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша |
| ута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.</p> <p>— |
| нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и |
| се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча |
| пођем.</p> <p>Ту ућута мало.{S} Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .</p> <p>— Чујте |
| испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина беше таква да се лепо чуло како он дише.{S} Ништа не пр |
| ка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она беше спремна.{S} Обукла је од свог одела само оно што ј |
| ђаше оборене главе крај огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, шт |
| муке увати тога вечера грозница.{S} Она беше у ватри сву ноћ.{S} Сутра се мало разабра и осети |
| {S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само се увек подсмевала причама |
| себе савладати никад.{S} Осим тога она беше и тврдоглава.{S} Никад није хтела оћутати никоме, |
| окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати... |
| а ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала.{S |
| морити!..</p> <p>А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке радости на све стране |
| јом дворбом и угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много наћи по |
| ак одобравања....</p> <p>Лепа девојчица беше Миленија.{S} Протегљаста, црних очију и косице, ру |
| озват — није било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’ |
| рече да га изнесу у кућу.</p> <p>Чељад беше сва на окупу; само плачу.</p> <p>— А што ви, децо, |
| ет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше много мирнија.{S} Не мишљаше више о томе: каки је |
| засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је м |
| га беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се |
| гарице!...</p> <p>Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича С |
| рилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:</p> <p>— Нека, дијете, нека!{ |
| и иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — није било без Анђелије.{S} Чича беше науч |
| озна“ јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и к |
| у, а позади жене наричући.</p> <p>Време беше престало; по небу се гомилаху снежни облаци; некак |
| д му се подмеће оно што није.{S} У томе беше сушта Анђелија.{S} Сећамо се како је мучила Анђели |
| у послу и раду Нинко млого остарио; не беше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву |
| а, па“...</p> <p>Прекинут нит!...{S} Не беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те |
| /p> <p>И Анђелија отвори кашилук.{S} Не беше подасут.{S} Дуну у цев — она одисаше.{S} Она баци |
| е ју је поштовала само к’о мајку.{S} Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не пос |
| тима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропастити Лазар |
| е гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа |
| ко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} Кад види ш |
| је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи ј |
| је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио.{S} Највише с |
| !.... — вели други.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу |
| амо о покојнику....{S} Никакве ларме не беше; сваки је пио умерено; а кад није више хтео само ј |
| вала и учила свему добром.{S} Код ње не беше „особине“, њена сна није могла казати: ово је моја |
| све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и ми |
| то би им могло наудити.</p> <p>Њојзи не беше тешко уранити.{S} Кад је чича Стеван сазив’о мобу |
| аниним — све иђаше уредно.{S} У кући не беше никакве галаме око огњишта, ни у авлији око послов |
| да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: |
| о наћи по нашим селима.{S} Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично.{S} Вел |
| к“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у томе бој’о ни капетанова ћате.</p> |
| И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искапљује чашу по |
| ашити Вука.</p> <p>Али јој ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло што то све није казала |
| тарину у гроб.{S} Запевци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило баци први бусен оцу чело главе; |
| Вук оде у Шабац.</p> <p>Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре |
| ећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p>Пиштољ Марков то одмах огласи.</p> |
| нако кавге тражи...</p> <p>После вечере беше живље.{S} Младеж се искупи око свирача; старији, р |
| >Миладин унесе Лазара у кућу...{S} Дете беше у забуни.{S} Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! — Ово |
| <p>Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин |
| он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно ка |
| живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је одборник у општини па је на одборс |
| ши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико |
| опано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена |
| саливорке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепше |
| ота проводила на гробљу....{S} Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куд |
| .{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.</p> <p>Срећом, овима то |
| а изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.{S} Поклони се пред свекром, пољуби га у ру |
| еним уснама није лебдео осмејак.{S} Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгуби |
| сли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисл |
| а Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и |
| а паде те се удари о праг...</p> <p>Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} |
| случајно на једној стази.{S} Њихова циљ беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} |
| а коњаницима су ишла кола.{S} На сваким беше по петоро-шесторо.{S} У предњим колима седео је ст |
| Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вођевина....{S} Чича Стеван оде са ку |
| . (Вук није смео ни обелити).{S} Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу ј |
| p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је уб |
| "SRP18932_C3"> <head>III.</head> <p>Дан беше леп.{S} Небо чисто к’о огледало, само му плаветнил |
| тесу глоговачком срете Вука.</p> <p>Дан беше леп.{S} По каљавој земљи указале се меке лепе стаз |
| и лебац телу његовом....</p> <p>Миладин беше наочито момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа |
| Анђелија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је д |
| е одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати.</p> <p>Али ј |
| што је породио — то је подгајио.{S} Он беше потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и на |
| рупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мало по мало ис |
| дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.</p> <p>— Брате мој, друже мој, и децо моја |
| косава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.</p> <p>Није се тужила свету на своју с |
| че опет живети својим животом.{S} Нинко беше добар старешина.{S} Он је наређив’о пос’о, а млађи |
| } Беше суво и лепо к’о у пролеће — само беше ладно.{S} Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трап |
| че седали око ватре — место старешинино беше место Лазарево.</p> <p>Није хтела ни урадити ништа |
| ад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <gap unit=" |
| ице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле |
| ћу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, ко |
| уд никад корачила...{S} Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.</p> <pb n="25" /> <p> |
| Сви јој беху мили, сви драги.{S} Све то беше њен <pb n="148" /> народ, њен разговор, њено друго |
| се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је сређивано и метнуто на кама |
| па смрт овог двога...</p> <p>Све јој то беше пред очима.{S} Она се сети свог сна који је снила |
| лији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беше њено.</p> <p>За старим сватом пође ашчија са кутла |
| ије...{S} Не бој се дакле!...</p> <p>То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним |
| мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обич |
| е висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући.{S} Није она њега правила сама дома |
| е, и он паде у „заседање“.</p> <p>Лазар беше жесток човек.{S} Он скочи и подвикну онима који су |
| ко, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну страну.{S} На горњој усни беху |
| стаде дворити старојка.... —</p> <p>Већ беше ручаница.{S} Совра је постављена; само су очекивал |
| : — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...</p> <p>Па онда ба |
| бу обућу и седе на кревет...{S} На пољу беше тишина; — све поспало.{S} Ни пас да регне, ни пет’ |
| љаци би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на ср |
| е. </p> <p>Он дисаше кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболе |
| провириваху ситни бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „ке |
| глава осењена свионом косом.{S} Чело му беше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али |
| такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око себе неколицин |
| VII.</head> <p>Зора заплавила.{S} Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупни |
| Мени је бог ово одредио. —</p> <p>Стриц беше човек прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је |
| не деси ово што ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп јесењи дан...{S} Чисто човеку мило да постоји |
| е отац, и њега стриц врати кући.</p> <p>Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава |
| устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала |
| и...</p> <p>Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и |
| ази што год смешно — она се смејала, да би то човека и наљутило.{S} Није умела себе савладати н |
| — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.</p> <p>— А Станији? — упи |
| ари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p>Жи |
| еветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколико п |
| рже“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понел |
| рави.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по не |
| зала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p>— О |
| ди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, |
| >Ту ућута мало.{S} Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .</p> <p>— Чујте, децо! ово је |
| сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз п |
| Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — па б |
| тењем!...</p> <p>И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери! — |
| помаже.{S} Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> пробл |
| едње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне су |
| био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмеј |
| кићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> |
| ко ти послушај твоју тетку.{S} Немој да би што заборавила!...{S} Па кад дођеш у своју кућу ти о |
| види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква б |
| ... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речима не могаше.</p> <p>— |
| Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.</p> <p>Свечаником и недељом долаз |
| } Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљуск |
| арили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — |
| ту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Оп |
| није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену ма |
| а, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше он |
| да разуме шта му говори...</p> <p>Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и пев |
| ртала; није ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не де |
| .{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да |
| и.</p> <gap unit="graphic" /> <p>И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задо |
| .. </p> <p>— Јадница!</p> <p>— Ух!.. ја би полудела!....</p> <p>А Анђелија разастираше по сушил |
| би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њи |
| ти...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, умијем се, оче |
| има види — то рукама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{ |
| уја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из |
| постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.</p |
| то, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима |
| а — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвон |
| : —њега су сви благословили, — шапутала би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га |
| и на уснама почеше се отезати.{S} Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, п |
| Анђелија.</p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђе |
| на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њ |
| само налагаше: још, још!...{S} Стопила би се у очи његове, у ручице у осмејак његов.{S} Тумара |
| ешто Марта.</p> <p>— Сад ћу! одговорила би Анђелија.</p> <p>— Еј ти! зове те тата у собу.</p> < |
| Пада ли још?</p> <p>— Пада — одговорила би она.</p> <p>— Ама што ти тако једнако распитујеш за |
| се њом почеше кожа ће слетити; провукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да |
| една да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца..{S} Овако — само гута пљувачку |
| {S} Чим би добила мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или |
| сила; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о. |
| S} Ко би се смео накомрштити?{S} Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..< |
| једеш?</p> <p>— Ништа...</p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека. |
| орили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Д |
| јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{S} Срџба њена гор |
| неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна....{S} |
| ула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“< |
| /> да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имат |
| Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тра |
| но зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко |
| ја би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима:{S} С |
| } Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.</p> <p>„Она ми оте |
| >Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласо |
| његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим радити, |
| зела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се најусрдније |
| би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.</p> <p>На кућу се више |
| нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца..{S} Ов |
| ебе. —Аха! да наточим ракије.</p> <p>Па би онда отишла у собу и рекла:</p> <p>— Ето, попо, од р |
| сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули...{S} Они поседали тако, па питају за њу. |
| ча Стеванова, али и маза његова.{S} Шта би се пута он са њом насмејао!...{S} Живани је она била |
| ви се сколише око постеље.</p> <p>— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.</p> <p>Ни |
| {S} Људи долазе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по богу брате?</p> <p>— Од кад је он тако болестан? |
| Анђелиним.</p> <p>Више није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обу |
| е врљика на два комада!</p> <p>— Па шта би с марвом?</p> <p>— Оте. </p> <p>Анђелији играше месо |
| вану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спава |
| осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.</p> <p>— Чупај |
| ето вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p |
| тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; прала рубине, ткала и пр |
| једном селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислила на свој „сент |
| аставац и запрета га у пепео....{S} Кад би печен, она га располути и преви Лазару на мицину.... |
| т — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим |
| је <pb n="189" /> молила богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек |
| Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила пресли |
| што могу крстити: безобразлуком.{S} Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали в |
| ом приликом старешинство Лазару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио |
| одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:</p> <p>— Е, видиш ти |
| е код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди т |
| ’хоће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти уда |
| забављ’о...</p> <pb n="117" /> <p>А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу |
| би по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела |
| а Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.</p> <p>Али болест не попуш |
| а је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у ко |
| поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се про |
| ћ, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S |
| и да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— |
| натерати кад је поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете ве |
| овор.{S} Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много што шта поверава Лазару.{S} |
| а; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што деси?...</p> < |
| >Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разгова |
| ак њеног Лазара и аманет....</p> <p>Кад би пет’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер |
| " /> <p>— Добро, оставићемо.</p> <p>Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са прес |
| осарањива све што имаде!..</p> <p>Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад ниј |
| а децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на д |
| не у чутури, она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:</p> <pb n="92 |
| пред млађим и пред старијим.{S} Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у |
| а није више ништа ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чини |
| оведи да му се упрегну коњи.{S} Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну |
| разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} Наг |
| лим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.</p> <p>Чича Стеван диже се да види |
| ате.</p> <p>Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!...{S} Месец — дв |
| /p> <p>— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта.</p> <p>— Како покајали!..{ |
| ела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познај |
| и гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!</p> <pb n="99" /> <p>— |
| волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима.{S} Виш |
| и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака.{S} Мирјана — жена његова — ништи |
| ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло....</p> <p>— Тако је! — рече Стана.</ |
| , него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.</p> <p>И тако имањ |
| уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од позива.{S} |
| маде!..</p> <p>Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...</p> <p> |
| товање које је и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не јави. ништа није хтео уради |
| да ти треба да проживиш, да се после не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно др |
| ча Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — |
| е трудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарложило.{S} Колико су били једини |
| а јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће |
| и Стајом само друговала.{S} Никад се не би нас три растајале!{S} Или би биле код моје или њихов |
| ела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на ватру; није |
| е она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље |
| ји лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:</p> <p>— Рано м |
| м се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “</p> <p>И би јој криво, и би јој тешко н |
| , не лудуј'.{S} Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.</p> <p>— Али кад те м |
| ти крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев |
| уљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, ни |
| је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{S} Он не види муке и патње светске; он |
| елију.</p> <p>Шта није чинио и радио не би ли му пала шака.{S} По читаве ноћи мишљаше само о њо |
| им се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те о |
| т...{S} Ха!.. ха!.. ха!....{S} Данас не би ни најлуђа тако што год урадила!....</p> <p>То смо м |
| а се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...</p> <p>Очи јој се наводнише а рибићи на |
| ишта не беше под небом што он за њих не би учинио.{S} Највише се само онда радов’о кад су они р |
| ћурана; да га на мртву воштину цедиш не би капатке масти исцедио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од |
| се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши!</p> < |
| ајку надгледати кад остари...{S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разум |
| а нити пољубила пред укућанима.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад |
| и одрек’о!.. “</p> <p>И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га |
| што — он ми не би одрек’о!.. “</p> <p>И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је би |
| ојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле< |
| ију с почетка обузимаше стид.{S} Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би дока |
| ...</p> <p>Кад би пет’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се чује пет’о онда с |
| е опет зацени од смеја.</p> <p>Анђелији би криво</p> <p>— А што сам била смешна?{S} Таки је био |
| само к’о мајку.{S} Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чи |
| бре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више ба |
| о сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ’о....</p> <pb n="174" /> <p>Н |
| ратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од позива.{S} Он је казнио с |
| асу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волов |
| се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бр |
| икад се не би нас три растајале!{S} Или би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко |
| е Анђелино поста кућни разговор.{S} Они би се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеј |
| га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:</p> <p>— Е, видиш ти Вује, молим те!</p> <p>— |
| и ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћ |
| смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.</p> <p>— Никад! — реч |
| би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточ |
| би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о после...</p> <p>Тако он сврши и „Псалтир.“</ |
| ице и да тамо куповине уређује.{S} Увек би у тим приликама рек’о:</p> <p>— Еј, брато, брато!... |
| есмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пута седео би са њом и Миладин |
| да шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се дан избора.{S} Попа ист |
| ава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо б |
| ајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“</p> <p |
| е њен помоћник и њен разговор.{S} С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њези |
| кира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је нај |
| њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:</p> <p>— Нека, дијете, нека!{S} Само ти гледа |
| проговорити — у присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} О |
| ад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— Гледај ти, попо, твој „петраиљ“ и тв |
| ашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она је одрасла к |
| и пре.{S} Кад је њен ред у кући — мог’о би, одакле хоћеш меда лазнути — тако је чисто држала.</ |
| заше је у небеса.{S} Осећаје њене мог’о би сравнити са осећајем девојчице <pb n="65" /> кад прв |
| е, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и он |
| теван, колико да би се успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену... |
| кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвал |
| док би га успавала.{S} Често пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...</p> <pb n |
| о њива, Нинко?</p> <p>— Наша, одговорио би он.</p> <p>— Чије је ово дете?</p> <p>— Наше — одгов |
| у собу.</p> <p>— Ето ме сад — одговорио би он...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Прође „ |
| је ово дете?</p> <p>— Наше — одговорио би, па ма било и његово сопствено.</p> <p>Све, што су и |
| узе смешити.{S} Шта ће — мора!...{S} Ко би се смео накомрштити?{S} Живана би је по сигурно пита |
| један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију — реч |
| ти — неко од стра....{S} Нема никога ко би овом јаду доскочио...</p> <p>Попа трчаше на све стра |
| з цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска |
| тук’о је немилице своје другове.{S} Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о после |
| због њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?</p |
| </p> <p>— Моја другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — |
| ина.</p> <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упита она.</p> <p>— То |
| } Анђелија плаче у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — уп |
| е знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, |
| азати, и како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} О |
| — Немој — рече Живана.</p> <p>— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.</p> <p |
| ва синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао |
| перише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.</p> <p>И тако до по но |
| Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је л готово? — пита попа. < |
| та хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и друг |
| ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, лепо полудех!</p> <p>— Склони-де |
| верава Лазару.{S} На сваком кораку само би се њим хвалила....{S} А Лазар опет одаваше <pb n="14 |
| времена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.</p> < |
| кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.</p> <p>У селу су је веома пош |
| Баш ти вала што ми то каза!{S} Како ’но би молим те?</p> <p>И Живана понови неколико пута ту га |
| радост била да обилази њиве; а говорно би највише <pb n="59" /> само онда, кад је хвалио имање |
| } Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и |
| м да оставим своју кућу!</p> <p>— Па то би најпосле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље се |
| о се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то врем |
| } У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...</p> |
| е, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.</p> <p>Њојзи не беше тешко уранити |
| еки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....</p> <p>Одмах изнесоше кување.</p |
| му разне траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи.</p> <p>Али ништа не поможе Лаза |
| {S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он тераше у обор општински. |
| /p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир |
| м урадила — паметно сам урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас св |
| ред пропустим кроз руке?</p> <p>— А зар би могла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воденички к |
| {S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули сте ш |
| упања, унела у кућу — међу народ — опет би наступила она њена крутост и озбиљност...</p> <p>А М |
| о метери за љубав.{S} Ућутале се — муву би чуо да пролети.</p> <p>— Што сте се ућутале, децо?</ |
| и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...</p> <p>Болест п |
| id="SRP18932_C21"> <head>XXI.</head> <p>Би па и прође....{S} Обелеше вране косе, смежура се јед |
| јој напричаваше много што шта...</p> <p>Би јој лакше.{S} Поздрави се са тетком и другарицама; ч |
| је у постељу.</p> <p>С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше поради себе ни на пољ |
| је Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...</p> </div> <pb n="85" /> <div type= |
| и му се ти <pb n="135" /> само моли!{S} Биди поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Тво |
| ; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; обра |
| неко однесе страх са душе.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште глед |
| C4"> <head>IV</head> <p>Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мис |
| већа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком.{S} Кад би |
| ....{S} Анђелија опет ушла у собу па се бије.{S} Људи је уздржаваху:</p> <p>— Немој, Анђо, оста |
| и; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се |
| аде“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ |
| , очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на леђима.</p> |
| сестрама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за к |
| а, </p> <p>— И ти ћеш скоро овамо!..{S} Била си много згрешила!{S} Анђелија се сети како је вик |
| пита Анђелија.</p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну |
| ије изгубила много од свога здравља.{S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила |
| викну је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану |
| о на бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана ј |
| а сам.</p> <p>— А где си била?</p> <p>— Била код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и т |
| ам, мајко.</p> <p>— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.</p> <p>Анђелија унесе судове у кућ |
| лија пољуби у руку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p |
| се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.</p> <p>Па је узе за рук |
| иђе те пољуби оца у руку.</p> <p>— Жива била ћери!</p> <p>— Нуто, нуто маторог како скаче — к’о |
| једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Милад |
| варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница светла била — тако и ја светл |
| о обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.</p> <p>— Никад! — рече Аница.</p> <p>— Шта |
| ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад ј |
| на подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се р |
| конога била!{S} Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и по |
| ула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да |
| лаг и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под н |
| а задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задовољна.{S} Нигде није стајала — свакад је |
| рак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p>— Оволико среће и |
| {S} За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.</p> <p>Анђелији лануло.{S} Са |
| он са њом насмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пр |
| S} Свекар јој виче; „Тако, ћери, срећна била!“..{S} Сунце греје — а њој није никако врућина; са |
| >— Збогом пошла, ћери!{S} Жива и срећна била!...{S} Немам, ти, синко, много говорити....{S} Слу |
| ?</p> <p>— Нана.</p> <p>— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!</p> <p>— Чујем — одазва се |
| у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница све |
| држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума прави |
| е нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} На њој су блештили талири и |
| и поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти највећа радо |
| онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву но |
| и овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није могла да |
| рвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.</p> <p>Анђелија оде на воду.</p> <p>Тек шт |
| кавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.{S} Он посече з |
| ве је Анђелија радила...{S} Са свима је била у миру и љубави.{S} Са Мартом и Станом пазила се к |
| рав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува к’ |
| јој часови беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који |
| ...{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчина запевка може тужна бити |
| кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова.{S} Шта |
| е све више отимала ма у кући.{S} Она је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} Он |
| ртви зној обли јој цело тело.{S} Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у |
| Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта је |
| али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Лаза |
| је није дала ником.{S} Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год н |
| ње спада и Цвета врачара.</p> <p>Она је била ћерка једне удовице сиротне, која је под старост в |
| којниково и понеше цркви..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђаше чича Макса са мртвачким кр |
| <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била постављена пред кућом.{S} Кад попа изиђе — Нинко у |
| трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „л |
| све јој се руга: како је тепала кад је била мала....</p> <pb n="23" /> <gap unit="graphic" /> |
| врати у конак да намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме р |
| <p>Није била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла |
| што се Стеван тако обогатио.{S} Ово је била права сеоска задружна кућа.... </p> </div> <pb n=" |
| и и обрадује....{S} Међу тим једнако је била око постеље Лазареве.</p> <p>Огрешио бих се о прав |
| ћу вам чешће долазити....“</p> <p>То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних... |
| Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.</p> <p>— То ли је она? — упита Ма |
| што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте ни погледати, а |
| врачаром.</p> <p>Нешто то, нешто што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је о |
| слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему јунак |
| о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све |
| она више не иђаше од куће.</p> <p>Није била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра |
| ко су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има б |
| Маглица се пољем повијала</l> <l>„То не била ни маглица сама,</l> <l>„Већ то била Ђурђевица Мар |
| тражила је посла у авлији —- само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше она — |
| селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислила на свој „сент!“...< |
| Па то твоје клањање, најо!...{S} Ал’ си била смешна кад си клањала!</p> <pb n="163" /> <p>Па се |
| p> <p>— Заврљала сам.</p> <p>— А где си била?</p> <p>— Била код куће, мајко, па пошла на гробље |
| /p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Где си ти била?</p> <p>— Код оца.</p> <p>Он онда стаде и упиљи у |
| острешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у вајату“ рече |
| аш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради увек тако, па ћеш ми бити права.</p> <p>— |
| да, па ти се не пева?...{S} Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..</p> <p>— Ја |
| <p>Анђелији би криво</p> <p>— А што сам била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала |
| буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој слози и |
| чи?...{S} Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала.{S} Па после |
| Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да ти кажем.</p> < |
| </p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, умијем се, очешљам, |
| а дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јес |
| не била ни маглица сама,</l> <l>„Већ то била Ђурђевица Мара,</l> <l>„И она се с деверима кара:< |
| ?</p> <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди |
| , мајко!</p> <p>— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> < |
| мреше јој отац и мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да и |
| смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише <pb n="59" / |
| ик своје мајке.{S} Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — прави |
| , узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколико пута по |
| би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се |
| родила.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..</ |
| За то се и прочула на далеко...</p> <p>Била је малена раста.{S} Лице јој округло и мрасаво од |
| лије“ — па је спустила низ леђа.</p> <p>Била је, вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава. |
| урадила!....</p> <p>То смо ми све онда биле луде?! упита Анђелија љутито.</p> <p>— Готово, вал |
| : безобразлуком.{S} Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} Лице |
| д се не би нас три растајале!{S} Или би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош |
| > <p>— Готово.</p> <p>— Дакле, луде смо биле: што смо поштовале старије; што смо чувале браћу д |
| од рамена.{S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек |
| оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у |
| не, друга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.</p> <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и |
| ина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасе |
| поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умаштал |
| било задружно.</p> <p>Синови Стеванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они |
| се само онда радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му н |
| имање нерадом запарложило.{S} Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и |
| мака, али ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, п |
| {S} Нисам ти ништа казала: нисам смела: било ме стид.</p> <p>— А шта?</p> <p>И она му исприча с |
| о — да би се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по неких који су са кметовима добро ст |
| о од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на л |
| — Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, лепо полудех!</p> <p>— Скло |
| те?</p> <p>— Наше — одговорио би, па ма било и његово сопствено.</p> <p>Све, што су имали, то ј |
| смо навикли!{S} Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се, ран |
| ра ти сна.</p> <p>— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.</p> <p>— А Анђели |
| а да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја шта |
| p>— Ја, чула сам.</p> <p>— О ’натема је било, како смеде!</p> <p>— И зар она јача од њега?</p> |
| ="156" /> <p>— Јес чула — сејо — шта је било?</p> <p>— Ја, чула сам.</p> <p>— О ’натема је било |
| едан човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па тај |
| и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на см |
| то је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је п |
| Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....</p> <p>Миленија скочи.</p> <p>— Е |
| одмах о свему и причаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и |
| нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосно је било погледати по великој соби: само се поваљало к’о сн |
| ствено.</p> <p>Све, што су имали, то је било задружно.</p> <p>Синови Стеванови били су земљорад |
| .</p> <p>Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу.{S} То ће зн |
| било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о св |
| један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лазар поче кметовати.</p> <p>У одбор |
| љно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих речи.{S} Њезин се сан — што га је прве |
| еље у селу — на које беше-позват — није било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори. |
| ући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’о густом |
| ан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре.{S} Отишла ја Синђића кући на пре |
| људи!..{S} Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она |
| ако је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана |
| си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, б |
| ш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“ |
| <pb n="155" /> <p>— Што лажеш — срам те било!{S} Што лажеш, да ти је псов’о кад, си ти њему опс |
| у — хтеде је смождити.</p> <p>— Срам те било! — рече јој.</p> <p>— Зар мене срам; мене маторе ж |
| ог њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?</p> < |
| > <p>— Моја другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — ре |
| .</p> <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упита она.</p> <p>— То је |
| нђелија плаче у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита |
| нала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да |
| ти, и како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} Она |
| емој — рече Живана.</p> <p>— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.</p> <p>— |
| синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у |
| ели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под њене гране; а са |
| а се лака к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Зава |
| је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...</p> <p>Ја б |
| ео умити него на бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> |
| и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати.</p> <p>Али је Лазар — к’о што рекох |
| му се смејеш, снајо?</p> <p>— Ала је то било смешно!...{S} Ха!... ха! ха!...</p> <p>— А шта је |
| сме.</p> <p>„Може ме питати: „кад је то било; што ми ниси још онда казала“?.. па шта да му одго |
| о год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било лудо?</p> <p>— Како није?..{S} Ето помисли: уђем н |
| ди — то рукама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{S} Пра |
| ила — паметно сам урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет поп |
| онети непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По читаве н |
| е у авлију.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зе |
| дито..{S} Дуго су се шалиле.... </p> <p>Било је глуво доба кад су се разишле.{S} Ништа се није |
| ла Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је |
| .{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудр |
| нђелија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; |
| Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</p> <p>Онда приђе Сава, па Миладин.{S |
| — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је одборник у општини па је на одборским <pb n="169 |
| инио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и паметна, |
| .</p> <p>Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек.{S} Њега је гризло — кад му се подмеће |
| етрвице!</p> <p>Анђелија седе.</p> <p>— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је бил |
| румено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одевен.</p> <p>Да сад кажем!...</p> < |
| ма треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?</p> <p>— Разумем, мајко!</p> <p>— Наша ј |
| љана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!</p> <p>Што сте полуделе, што не пијете ту ракију? |
| е на одборским <pb n="169" /> седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> |
| а!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!. |
| у собу и пољуби га у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово дру |
| ува.{S} Приђе старцу руци.</p> <p>— Жив био!{S} Па камо се ти, море, данас? — упита чича Илија. |
| како се он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвице!...< |
| а:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p |
| је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — т |
| ије било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о св |
| Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — је |
| још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и реч |
| <p>— А што сам била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.</ |
| а им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој |
| е поцепа на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око је |
| 1" /> <p>— Јок!</p> <p>— Море, човек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ ра |
| а и поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гин |
| а беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад да протера ћев, који хо |
| енску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, који незнају за своју сопствено |
| и: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђелију |
| ајкада постоји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у п |
| е био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p>Катић одмах узме Петра за пандура |
| будак више главе“... —</p> <p>Нинко је био миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика и |
| 3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази спремио колач....{S} Он је њега хтео да у |
| у да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има код-нас на селу људи који |
| а се њојзи што деси?...</p> <p>Лазар је био њена срећа, њен понос и снага, њен разговор.{S} Срц |
| ла причама Анђелиним...</p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пача |
| једног сина по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка |
| ажа поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује |
| па га није одвај’о од себе.{S} Он му је био као неки старешина над пандурима.{S} Њему је само с |
| од мазна детета.{S} Нико му у кући није био прав.{S} Од радова није хтео ништа да ради, то га т |
| певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батин |
| протури кроз прозор у собу...{S} У соби био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к |
| гов најмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био? викну Марко на њ.</p> <p>— Ја само мало одмакох па |
| а је одрасла код брата.{S} У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића.{S} Он |
| сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.</p> <p>Шта није чинио и радио |
| /p> <p>— Каквог закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар плану.</ |
| имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, |
| S} Част чинио — част дочек’о!{S} Срећан био куд одио!...{S} Нека ти милостиви бог наспори и у д |
| на писању и трошио немилице.{S} Није он био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он ј |
| пута — нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?</p> <p>— Разумем, мајко!</p> <p |
| ина дочекати унуче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!</p> < |
| није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — па баш да |
| себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, |
| лан.</p> <p>Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....</p> <p>Наста плач и запевка.{S} Анђ |
| првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у одборску седницу, он — кад из |
| енија...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац д |
| доста снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „кевиљ“.{S} Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлу |
| еља.{S} Разуме се, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у о |
| S} Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала |
| уди спада и Вук...</p> <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болеш |
| па пију воде и брчкају се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и |
| рали и слуш’о што су заповедали.</p> <p>Био је пуначак к’о лане.{S} Његова злаћена косица добиј |
| нати...“ Па, к’о, људи у селу, ’хоће да бирају кмета.</p> <p>„Кога ћемо, кога ћемо?...“ „А Лаза |
| ецом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја ва |
| му се пењу на лепо шарено камење, а он бистар к’о суза, па се пресјава оно камење у њему...{S} |
| /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!. |
| ... еј, лој ли му детењи!...{S} Неће га бити у... у... овај... нема то!...{S} Ја како!...{S} Не |
| а онда бабо и нана..{S} Како ли ће њима бити!{S} Они су научили да их јединица пољуби у руку.{S |
| к’о што само мајчина запевка може тужна бити....</p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу |
| му тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...</p> <p>Они се веселе и смеју и шале, а она к’о |
| них у томе сну.... „У деци нећеш срећна бити!“....{S} Па се сети како је онда мислила: „да је м |
| " /> <p>Он је све и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљ |
| се ти бринути и о конаку.{S} Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.</p> <p>Анђелија о |
| раљевић Марко и... и... све!{S} То мора бити!..</p> <p>Чича Стеван се наже попу и куму па рече: |
| муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; показујеш ономе који ти спори треперав |
| еби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!</p> <p>— Кам’ среће!</p> <p>Анђелија |
| од ње што то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се тру |
| Да се није мени предсказало?...{S} Може бити!..{S} Па после, казивале су ми и то: да кад ти се |
| Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?</p> <p>— А шта, мајко?</p> <p>— Е, ћери, света им |
| та, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n |
| у кућу дечице.{S} Слажу се не може боље бити....</p> <p>- КРАЈ -</p> <gap unit="graphic" /> </d |
| ли она се морала замислити.{S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’хоће ли се слага |
| му.</p> <p>— Сув к’о песак!..{S} Ала ће бити с’оника! —рече чича.</p> <p>— То ће ваљати! — вели |
| дних“ у његовој качари, видећемо шта ће бити!...</p> <gap unit="graphic" /> <p>Кад се ручак свр |
| ма људи — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.</p> <p>— Јок! — рекоше они. </p> <p> |
| лаг а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к |
| к овака?</p> <p>— Увек.</p> <p>— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели ба |
| су кукурузи модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађују своје р |
| жде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђелија га метну |
| те млатнути к’о џукелу!</p> <p>— То ће бити само капара! — рече он.</p> <p>— И опет пође руком |
| ратић с њоме разговара.</p> <p>— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.</p> |
| са вашом кућом.</p> <p>— Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призи |
| женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље.</p> <p>Анђелија га и |
| бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?. |
| ћанима, т. ј. с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’ |
| моје рођено?{S} А кућани, каки ли ће ми бити они?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу |
| па се замисли:</p> <p>„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити место налик на мој |
| и ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити место налик на моје рођено?{S} А кућани, каки ли ћ |
| кући била.{S} Ради увек тако, па ћеш ми бити права.</p> <p>— ’хоћу, мајко!</p> <pb n="62" /> <p |
| ти; само у љубави и пажњи можете срећни бити....{S} Слушајте се, претрпите једно друго — јер ак |
| ожији благослов.</p> <p>— Оно ће морати бити срећно: —њега су сви благословили, — шапутала би о |
| >— Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да криј |
| p>— Остави ти мене! </p> <p>— Ама немој бити луда ’</p> <p>— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да |
| а!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Немој ти мени овако или |
| нашем.</p> <p>— Никад јој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је она мени учинил |
| одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина.{S} Он, који је ово умео стећи — умеће и |
| А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада.{S} Три пут нокти преко зиме — с ногу спадај |
| рече Анђелија.</p> <p>— Мораш још тамо бити!..{S} Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више н |
| а девовати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је |
| и исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је друкчије!.. |
| Ено му и оних па нек сврши!{S} Може то бити без мене један пут!....</p> <p>Али Лазар и то уред |
| о бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити красно!....{S} Мој Лаза ће да изучи књигу па ће зн |
| апију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити красно!....{ |
| >— А што, мајко?</p> <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосав |
| а.</p> <p>— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда |
| <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дукати ће |
| > <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l>„Босиљ |
| у свему и надгледати децу....{S} Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута |
| а ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш си луда!...{S} А шта нама вали?{S |
| > <p>— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она |
| Нећу више — доста је.</p> <p>— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му Маринко. — Јок, богме!{S} |
| нђелија запева:</p> <quote> <l>„Где ћеш бити, мала Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја |
| > <l>„По мирису дођи!“ </l> <l>„Где ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ј |
| о ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој!</p> <p>— Нећу ја то!{S} Сад |
| ра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.</p> <p>Поседеше још мало па се и они |
| о ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онако будем срећна; нек |
| >— Па од назеба је, најо.{S} Док сазре, биће лакше!</p> <p>И сазре његов кашаљ — он пропљува кр |
| <p>— Скини, најо!</p> <p>— Нека, рано, биће боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</ |
| б да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовима....</p> <p>Анђелија одмота конац. |
| јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се....{S} Само да |
| > <p>— Сад ћу баш!</p> <p>— Чујеш ли: — биће свашта!</p> <p>— Марим ја! — рече Марта.</p> <p>— |
| је наше!</p> <p>— Одели ти мени моје — биће најбоље!</p> <p>И Анђелији се немаде куд, него раз |
| > <p>— Како је, бато? — упита.</p> <p>— Биће боље!</p> <p>— Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће б |
| ри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била постављена пред |
| душман!</p> <p>— Има ли лека?</p> <p>— Биће.{S} Спустите дете.</p> <p>Анђелија простре по земљ |
| {S} Има „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступ |
| ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и стари |
| н је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљушт“ |
| — Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?</p> <p>— Сви смо.</ |
| Неку сам га ноћ и саснила...</p> <p>— И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снај |
| рече Стана.</p> <p>— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре. |
| p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</p> <p>И погледа у д |
| еме је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они жи |
| е.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници неколи |
| А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’хоће |
| p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринске |
| чедност у младом чељадету...</p> <p>Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мут |
| ад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Ста |
| а се поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, <pb n="19 |
| А зар би могла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!...{ |
| би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоштену!{S} Нека имаш царе |
| ла и певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“</p> <pb n="33" /> <p>Па ј |
| бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала.{S} Никад се не би на |
| да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“...{S} Она је само себе жалила и кроз гла |
| ти да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих тражила?.. — упита Анђелија.</p> <p>— Ја те не бих |
| еве.</p> <p>Огрешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је во |
| ад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „па |
| ји —- само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала вл |
| навици — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о уде |
| Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!</p> <p>А Анђелија се прегла па гл |
| вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислила на свој „сент!“...</p> <p>— Кад је ти |
| нова родила.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац! |
| Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се з |
| по, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!.... </p> <p>— Ћути, Анђо! — ре |
| > <p>— Шта никад? </p> <p>— Никад ја не бих тако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било |
| тетка, па <hi>он</hi>...</p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих о |
| Ја <pb n="98" /> сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из |
| ?.. — упита Анђелија.</p> <p>— Ја те не бих послушала!..{S} Што је лудо — лудо!</p> <p>Анђелија |
| патње светске; он богује!. ..{S} Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да |
| више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — |
| p>Дуго су обоје плакали.</p> <p>— Каз’о бих ти нешто, нано, а не смем! —- рече Лазар. </p> <p>— |
| !</p> <p>— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с |
| ла око постеље Лазареве.</p> <p>Огрешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз п |
| <p>Кола уђоше у село.{S} За мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и они уђо |
| ко око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриге, пријо — |
| ија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да зад |
| обична па и народ добар.{S} Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљат |
| > <p>Миладин беше наочито момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага њего |
| О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?... шепртљ |
| умостити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и |
| лаг старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.</p> <p>„Што сам се |
| Станију па рече:</p> <pb n="10" /> <p>— Благо вама! .. </p> <p>Глас јој је по мало дрхт’о.</p> |
| о? — упита Ика.</p> <p>— Лепо.</p> <p>— Благо и теби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у |
| ; шева пева; небо се плави; сунце греје благо; његова топлота прожмава ти цело тело, па ти мило |
| тву него непоштену!{S} Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, има |
| p>Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак јој се навуче на очи; срце је заболи, |
| да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед |
| ли да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђа |
| ном раду и владању.{S} Смиљана јој само благодари...</p> <p>После вечере поседеше мало.{S} Чича |
| !...{S} Ви плачете?...{S} Немојте!..{S} Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ј |
| орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> <pb n="150" /> <p>Она |
| мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у руку.</p> <p>— |
| е хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек лепу „реграцију“.</ |
| добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!</p> |
| рућина; само трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милуј |
| цама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:</p> < |
| етка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по |
| ити.... <pb n="63" /> Ако ме послушаш — благосиљаћу те, а ако не послушаш — проклећу те!...</p> |
| дно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуб |
| руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.</p> <p>— Оно ће морати бити срећно: —њега су |
| зивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си благословена и срећна!... опрости и — праштам ти!....</ |
| и дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p>Пиштољ Ма |
| ом, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима.{S} Мл |
| Сава, па Миладин.{S} Он и њих опрости и благослови.</p> <pb n="126" /> <p>Сад дођоше на ред жен |
| Оно ће морати бити срећно: —њега су сви благословили, — шапутала би она гледајући га где се игр |
| ’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</p> <p>Мојсило му приђе најпре и пољуб |
| ање, купљење иверја, прављење топова од блата.... ама све...{S} Па, онда, девовање, па прошевин |
| аза.{S} Она му одби руку, па пође преко блата да само измакне.{S} Али он стаде пред њу.</p> <p> |
| Упамтићеш ти мене! — рече он скидајући блато са себе.</p> <p>— Ако ми се још једанпут приближи |
| гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p>Није умела ни да бега.{S} Стала на оном м |
| </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она претрну.{S} Ноге јој се п |
| ајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мал |
| руга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.</p> <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и узда |
| гледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја....{S} Сунце греје, ветрић пирка |
| је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати... </p> <pb n="48" |
| та била одевена и окићена.{S} На њој су блештили талири и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана д |
| кну чича.</p> <p>— Чујем. </p> <p>— Оди ближе...{S} Седи ту.</p> <p>Живана седе</p> <p>— Немам |
| p>— Децо моја!...{S} Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и |
| о те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице; ’хоћеш ли и мене изучити ра |
| ија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.</p> <p>Дођоше на савијутак.{S} Он |
| Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мољаше богу:</p> <p> |
| /p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђелија...{S} |
| а...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сва |
| ро — она би се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“</p> <p>Из куће није никуд излаз |
| е богу.{S} Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пру |
| само је, не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и |
| са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здра |
| волови букали — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу буса |
| S} Лака му земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! |
| овесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, него кад поче игр |
| ! ... није умрла него се родила!....{S} Бог да је прости!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако |
| И то!</p> <p>— Еј, снајо, снајо!....{S} Бог ти судио!</p> <pb n="166" /> <p>— Немој се љутити, |
| кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља |
| би! — рекоше они.</p> <p>— А шта ћу?{S} Бог нек помогне!</p> <p>Дете отвори очи.</p> <p>— Шта ћ |
| дила и полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је |
| е, једну „варену.“</p> <p>— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Марин |
| <p>— Јок!</p> <p>— Море, човек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ разговар |
| , попа рече:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p> |
| pb n="139" /> <p>— Помоз бог! </p> <p>— Бог помог’о!...{S} Које добро? упита Цвета.</p> <p>— Па |
| та уђе.</p> <p>— Добро јутро! </p> <p>— Бог помого!</p> <p>— Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p |
| !...{S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му |
| p> <p>— Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.</p> <p |
| /p> <p>— Помаже бог пријатељу!</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>— Јеси ли рад гостима?</p> <p>— |
| викну: </p> <p>— Помаже Бог! '</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>Чича скочи с кола.{S} Сава стаде |
| /p> <p>— Добро јутро, мајко! -</p> <p>— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи |
| а му душу прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!— |
| сти!—рече и по трећи пут попа.</p> <p>— Бог да му душу прости! — понови народ за њим.</p> <p>По |
| му душу прости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му |
| /p> <p>Звоно на цркви зазвони.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рекоше сељани крстећи се, а ка |
| рече баба Симана и уђе у кућу.</p> <p>— Бог помог’о! </p> <p>— Шта ти радиш?</p> <p>— Ето, учим |
| му метну свећу у руку и рече:</p> <p>— Бог да га прости!</p> <p>Чељад из куће поврве у собу.{S |
| нђелија се поклони и одговори;</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>Па онда сиђе са стазе да му пута |
| /p> <p>— Ама немој бити луда ’</p> <p>— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта |
| па га није ни опазила.</p> <p>— Помоз’ бог, снашо!</p> <p>По навици — и ако га је познала — Ан |
| — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....</p> <p>А умела се и владати |
| p>Ето наш унук...{S} Лазарја... нека га бог поживи!...{S} Он јес? он... ’нако...{S} Нема ту, је |
| аст: амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.</p> <p>Сваку „ча |
| аст: амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну кумовску |
| иказ“ они одговараху:</p> <p>— Амин, да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска једну |
| S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој |
| Стеван.</p> <p>— Ала се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћ |
| се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да бог сачува!...</p> <p>Коме год није нужде — не иде у та |
| > <p>— Немој, кућо!...{S} Тужио он — да Бог да — од великих краста!....</p> <p>Сутра дан оде Ан |
| раво?</p> <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја |
| татку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и |
| илије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</p> |
| — Сад сам обајала — рече.</p> <p>— Нека бог помогне! — рече Миладин.</p> <p>— Сад треба да му п |
| а к’о да љуби ваздух.</p> <p>— Сад нека бог помогне!</p> <p>Дете унеше у собу.{S} Мало после, о |
| че:</p> <p>— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.</p> <p>И оде...</p> <p> |
| коње па с кола викну: </p> <p>— Помаже Бог! '</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>Чича скочи с кол |
| колима скакаху с кола.</p> <p>— Помаже бог пријатељу!</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>— Јеси л |
| са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја |
| Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио?{S} Не могу ја мотиком ни косом маћи |
| " /> <p>— Ја нећу никад!....{S} Мене је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....</p> |
| гу ја мотиком ни косом маћи.{S} Мени је бог ово одредио. —</p> <p>Стриц беше човек прост.{S} Он |
| ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, |
| /p> <p>— Миљана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!</p> <p>Што сте полуделе, што не пијете |
| онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она |
| ..{S} Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте |
| <p>— Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?</p> <p>— Сви см |
| „3ар има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом?...“</p> <p>Од једаред осети потреб |
| и по нашим селима.{S} Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично.{S} Велико, |
| осећање.</p> <pb n="139" /> <p>— Помоз бог! </p> <p>— Бог помог’о!...{S} Које добро? упита Цве |
| радви — рече јој Живана.</p> <p>— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.</p> <p>— Бог помо |
| н био куд одио!...{S} Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — |
| и те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав п |
| само склони испред ње.</p> <p>„Шта мени бог даде?“ — мишљаше она.</p> <p>И омрзе Аницу.{S} Прос |
| диже песницу.</p> <p>— Па удри!... удри бог ти дао!{S} Шта ћу кад не могу друкчије?{S} Убиј ме, |
| еку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....</p> <p>Па онда опет ућута и диса |
| ио моје последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је ме |
| и теби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!</p> <p>— Кам’ среће!</p> <p>Анђе |
| </p> <p>— Како право говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар |
| учим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајк |
| и! — рече Миладин.</p> <p>— Платиће јој бог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, зна |
| ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа |
| јка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p>— Шта радите, децо? |
| лога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад сте млади — па радите да би зарадили |
| сетих.</p> <p>— Треба њу измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — рече Миладин.</p> |
| алим те, Господе!...</p> <p>— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.</p> <p>— Никад ја, бабо мој |
| си ли рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> <p>Па: цмок, цмок!</p> <p>Кад се поздравише |
| p>— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворо |
| едарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .</p> </div> <pb n="53" /> < |
| ет, па после онака срећа...{S} Не да то бог свакоме!..“</p> <p>Лазар прохода и проговори.{S} Ум |
| х које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о.{S} Међу ове последње спада и Цвета врачара.< |
| ! — рече попа.</p> <p>— Вала, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина |
| Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он м |
| ола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...</p> <p>Кол |
| упита Марта.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта. |
| луда!...{S} А шта нама вали?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али к |
| /p> <p>— Па поможе ли?</p> <p>— Поможе, бога ми!{S} Осим тога она је још и ово радила:</p> <pb |
| м ништа друго него луда!</p> <p>— Ћути, бога ти, ћути!</p> <p>— Јест; сад треба да ћутим!</p> < |
| Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја тражим.</p> <p>— Све је на |
| — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нисам, бога ми!</p> <p>Анђелија занеме, кад чу толику лаж.{S} |
| > <p>— Од куд сам ја!... ти си, сестро, бога ми!... ти си наговорила Перу!... </p> <p>За мало п |
| у радиле!{S} Ово је Турска правда, јес, бога ми, турска правда!....</p> <p>Лазар га позва у суд |
| евојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....</p> <p>А умела |
| ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Нисам моју грбачу на путу н |
| е ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — поште |
| и којешта говори! — рече Сава.</p> <p>— Бога ми има и коме!...{S} Док му само одем — направићу |
| ираш толико? — упита Анђелија.</p> <p>— Бога ми, снајчице!...</p> <p>— Волиш га! пресече је Мар |
| је младић! — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми и јесам!{S} Ето прије нек пресуди!..{S} Како си |
| иге, пријо — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми пријатељу, она је добра!{S} Умешна је, послушна |
| Алал јој матери! — вели један.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један онаки кућаник — па |
| м!.... рече Анђелија прекорно.</p> <p>— Бога ми баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! |
| да пијеш?— пита Маринко Дражу.</p> <p>— Бога ми, ’хоћу!</p> <p>И попи пуну чашу.</p> <p>— ’хоће |
| и учитељ у авлију.{S} Попа приђе, назва бога и поздрави се.</p> <p>— Па, баш, тако Анђо...{S} Л |
| елија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима |
| а малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки су осећаји овладали Анђелијом... |
| !{S} Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— |
| p> <p>И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би |
| здрави и поздравили су те.</p> <p>— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— До |
| се.{S} Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“</p> <p>— А мени је горчије од че |
| прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p>Пишт |
| е ту ракију? викну Смиљана. </p> <p>— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.</p> <p>У тај |
| S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колик |
| вратнице, а он ти отуд.{S} Не назва ни Бога, него рече: „Куд ћеш ти ту марву?а — „’хоћу у обор |
| размрска.</p> <p>— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.</p> <p>— Чим ме заклињеш? |
| </p> <pb n="181" /> <p>„Не треба срдити бога!...“ прокраде јој се једна мисао.</p> <p>„Шта не в |
| у.{S} Знаш, нестало ми пара.{S} Назовем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја |
| децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — рече Живана.</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>—- А са |
| а...</p> <p>— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.</p> <p>— Ако ми још један пут ре |
| ђелији, разговарају о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оста |
| Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела <pb n="51" /> |
| опаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе домаћинств |
| ом, срећно.{S} Он постајаше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Њего |
| <p>Попа је прикупио око себе неколицину богатијих људи, па се сви слошке потрудише да одрже Лаз |
| ју је повео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} На њој су бл |
| рат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена |
| .{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван прошираваше св |
| у тако око неких петнаест година и тада Богдан умре.</p> <p>Оставши сама — Цвета се баци на вра |
| <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{S} Настани се крај |
| и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресели у своју кућицу.</p> <p>Ту су они живел |
| мо да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —</p> <p>Прође |
| се старост не може волити?...{S} Може, богме, те још како!...{S} Младић воли <hi>бујно</hi> — |
| ут толико! — рече попа.</p> <p>— То је, богме, много!...</p> <p>И кад хтеде поћи, Јова поздрављ |
| > <p>— Чује, ваљда, све?</p> <p>— Није, богме, него ти је к’о чела.{S} Што уради — урађено је!< |
| твојој матери? — ништа.{S} А ми смо се, богме, много намучиле...{S} Од чега су ми седи ови чупц |
| рли — одговара Нина.</p> <p>— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.</p> <pb n="11 |
| још пијанији! — рече му Маринко. — Јок, богме!{S} Сад сам баш трезан.{S} Лепо осећам — кад пије |
| Митра Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лека?</p> <p>— Бић |
| — направићу пачариз по качари!</p> <p>— Богме и он теби то исто прети!</p> <p>— Имаће посла док |
| .</p> <p>Сватови се засмејаше.</p> <p>— Богме ви сте паметни! — рече Марко.</p> <p>— А зар има |
| p> <p>Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословима.{S} Са п |
| ак рекоше:</p> <p>— Охо!....{S} Овај се богме, не шали!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер |
| Опрости тата! —рече он.</p> <p>— Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</p> |
| брате, и праштам ти!</p> <p>— Нек ти је богом просто! — рече Нина.</p> <p>Он се опрости и са Жи |
| </p> <p>— Опрости шалу!</p> <p>— Нек је богом просто....</p> <p>Марко узј’о свога дората, па он |
| оду) и да рекне три пута:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за те |
| е.{S} Попа јој заповеди те целива икону Богородице.{S} Стрепела је од неке „страве“.{S} По дрхт |
| дому све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу вала!</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Па к |
| је пожелела.</p> <p>— Немој плакати.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад уми |
| трва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ва |
| > <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш куда окренути — |
| пита попа.</p> <pb n="160" /> <p>— Вала богу, појка, добро су.</p> <p>Изнеше ракију.{S} Попа на |
| е знаш кад је тата каз’о.</p> <p>— Вала Богу само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава прич |
| ек пресуди!..{S} Како си?</p> <p>— Вала Богу!</p> <p>И ту се изљубише.</p> <p>Чича Стеван приђе |
| није закуца; сви рекоше:</p> <p>— 'Вала богу!...</p> <p>А снег само падаше.{S} Већ је убелео зе |
| пријатељу?</p> <pb n="80" /> <p>— ’Вала богу! — рече чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому све здр |
| > <p>— Увредих се, нано!</p> <p>— ’Вала Богу, дико моја, провалило се!</p> <p>— ’хоће ли ме још |
| оваком се мора лепо....</p> <p>— ’Вала богу! — рече Смиљана.{S} Дан-ноћ само сам о њој мислила |
| дрављем?... пита Живана.</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Како снаје: слушају ли?</p> <p>— Слушају |
| <p>— Па како, море — а?</p> <p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од |
| ачини.</p> <p>— Како си?</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Где си ти била?</p> <p>— Код оца.</p> <p |
| це ти заигра од радости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и однесе т |
| ве беше к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто л |
| ту се најусрдније <pb n="189" /> молила богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — |
| убрисала својим пешкирићем па се молила Богу:</p> <pb n="61" /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здр |
| азару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио укућане.{S} |
| т.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за њег |
| е успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Н |
| ти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је богу! — рек |
| ! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.</p> <p>Анђелији свану.{S} Њој |
| седи код куће.</p> <p>Снег веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на руке наби рука |
| еш покајати ако ме послушаш!{S} Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти <pb n="135" / |
| Анђелија лебдијаше над њим и мољаше се богу.</p> <p>Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно чудо дошло ве |
| нека рекну: алал јој матери!{S} Моли се богу нека ти он здравља да па ради!{S} Немој да нам обр |
| му дадоше.{S} Он се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, к |
| е него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Боже, очувај ми га!{S} Боже, очува |
| лачете?...{S} Немојте!..{S} Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ја умирем сре |
| тове па запеваше:</p> <quote> <l>„Сунце богу на колену спава,</l> <l>„Па му кроз сан тијо говор |
| стајаше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Његово срце не дарну ник |
| изу суђен час...</p> <p>И она се мољаше богу:</p> <p>„Господе!{S} Молим ти се, опрости ми знане |
| рат и очита панајију.{S} Људи се молише богу.{S} Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу пр |
| е те их очешља.{S} Они се онда помолише богу.{S} Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше |
| е обрисаше, па се онда заједно помолише богу.</p> <p>— Сад да наспемо судове — рече Миленија.</ |
| {S} Пребројаваху мртве.</p> <p>— Шта ли богу згрешисмо? — питаху се једни.</p> <p>— Али нас и к |
| ете.{S} Онда се диже па се стаде молити богу:</p> <p>„О Господе свемогући!{S} Ја ти се молим: д |
| кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....</p> <p>Кад се молитва сврши чича Стеван пирну |
| Чича Стеван рече:</p> <p>— Да се молимо богу!</p> <p>Сви се дигоше.{S} Чича Стеван прилепи запа |
| </p> <p>— Још нешто.</p> <p>— А шта, по богу?</p> <p>— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p |
| и долазе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по богу брате?</p> <p>— Од кад је он тако болестан?</p> <p |
| шта сам!</p> <p>— Чиме да те лечим, по богу брате?</p> <p>— Клин се клином изгони; од чега бол |
| н и Миленија.</p> <p>— Шта је, Лазо, по богу брате? — упита Милан.</p> <p>— Зовнух вас, течо, д |
| /p> <p>— Седи, Нино.</p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.</p> < |
| око постеље.</p> <p>— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.</p> <p>Нико му не умеде |
| не превари</p> <p>— Ја лепе смрти — по богу!</p> <p>Мало по мало нагомила се света пуна авлија |
| </p> <p>— Овде, код редара.</p> <p>— По богу брате, а ми се подависмо прашином!</p> <pb n="45" |
| лости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: пазе се и слажу |
| {S} Он не види муке и патње светске; он богује!. ..{S} Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу н |
| јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен....{S} Са земље се полако дизаше бела пр |
| мљи.</p> <p>„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.</p> |
| моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да |
| } Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо док не |
| p> <p>„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.</p> <p>— |
| нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће ов |
| лим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни тата, |
| .. па шта да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он |
| де у кућу.</p> <pb n="164" /> <p>„Боже, боже!{S} Ал ти овај матор свет за час полуди! — мишљаше |
| е; само је срце заболе.</p> <p>„Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!..{S} Како ћу тамо |
| оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А!.. дошли у походе!“...{S} И она |
| (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми |
| ани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима |
| помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни |
| јаји к’о да је од сребра....</p> <p>„О, боже!...{S} Где сам ја?... упита се Анђелија.</p> <p>— |
| жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је |
| > <p>И, к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Све пограђене стазе па посуте најлепш |
| Анђелија се трже.</p> <p>„Шта ли је то, боже мој!..</p> <p>А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо |
| уз плот па само шапућу...{S} Шта ли то, боже, шапућу?...{S} Ко зна!.. не може један човек све з |
| а!“...</p> <p>„П’онда, унуче!...{S} Их, боже унуче!..{S} Мушко па налик на Лазу; па стисло песн |
| молила:</p> <p>„Боже, очувај ми га!{S} Боже, очувај ми га!...</p> <p>— Ј’ој, подигни ме!</p> < |
| ме стид! — рече Миленија.</p> <p>— Чуда боже!...{S} Стид!...{S} А зар она није никад са момком |
| ила Богу:</p> <pb n="61" /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, |
| реди, попа се прекрсти и запева „Свјати боже....“</p> <p>Пратња пође.</p> <p>Анђелија виде где |
| ни у беле стихаре — који певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи но |
| спросити — не може валити!</p> <p>— Дај боже! — рече Анђелија.</p> <p>Разговор пређе ма друге с |
| о.</p> <p>— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!</p> <p>— |
| проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ узди |
| ј добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ — шапуташе она у себи.</p> <p>Па по Са |
| зала“?.. па шта да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!.. |
| само се поваљало к’о снопље.</p> <p>— О боже!{S} Или дај смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — |
| е не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ — шапуташе она у с |
| >„Па му кроз сан тијо говорило:</l> <l>„Боже, оче, рано ме пробуди </l> <l>„Да обасјам брда и д |
| же и оде у кућу.</p> <pb n="164" /> <p>„Боже, боже!{S} Ал ти овај матор свет за час полуди! — м |
| д год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Боже, очувај ми га!{S} Боже, очувај ми га!...</p> <p>— |
| да сену кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји |
| е пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи о |
| лопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.</p> <p>— Оно ће морати бити срећно: — |
| — Умре — одговори Анђелија.</p> <p>— Е, божја воља! — рече попа.</p> <p>— Вала, попо, што бог о |
| на кроз сузе.</p> <p>— Е шта ћеш?...{S} Божја је воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га |
| еках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — |
| Анђелију.{S} Слегло ти се ту света тма божја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у ко |
| к пут са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и |
| есече је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{ |
| е грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради |
| ше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Његово срце не дарну никаква |
| у о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо о |
| чинити“ то не беше више; није се у томе бој’о ни капетанова ћате.</p> <p>Стриц га, најзад, ожен |
| је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој |
| онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђелији...{S} Усуд |
| г сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девој |
| ћу те двојити од моје Миленије...{S} Не бој се дакле!...</p> <p>То беше мелем за Анђелино срце; |
| ћи Анђелију. </p> <pb n="38" /> <p>— Не бој се!...{S} Неће ти јетрвица ништа.{S} Је ли, јетрвиц |
| ако више; може чути наја...</p> <p>— Не бој се!...</p> <p>И измирише се....</p> <p>Народ поче у |
| товала да и даље тако ради.</p> <p>— Не бој се ти, нано!{S} Нећу ја осрамотити ни нашу кућу ни |
| и — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!</p> <p>А Анђелија се прегла па гледа пос |
| пута, велику свађу па — по неки пут — и бој...{S} Како јој је мајка давно умрла — она је била о |
| аст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задр |
| Анђелија се трже.{S} Ничега се она није бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној |
| <p>Стра је овлад’о њоме.{S} Она се није бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Бо |
| не чује ни петлова гласа.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није |
| ито. </p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала |
| шта.</p> <p>Анђелији лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му реч |
| нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.</p> <p>Зрна су звиж |
| уруза..{S} Ради Анђелија—мушкарца се не боји.{S} Нинку се само смеши брк.</p> <p>— Да су ми — в |
| даше.{S} К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.</p> <p>— Ш |
| и што је Петрији одговорила, и како се боји.</p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је. |
| мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га се!....“</p> <p>Цела јој ноћ прође у очајању.. |
| измислити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га се!....“</p> <p>Цела јо |
| ве па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шта ми још мож |
| S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шта ми још може? !....{S} Ваљда да ми о |
| !...</p> <p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!.. |
| S} Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па |
| павај, немој лудовати!</p> <p>— Само се бојим: попраће ме по устима, па куд ћу онда?</p> <p>— Ј |
| јадна му кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати...{S} Само, шта он |
| а даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо |
| ет из комшилука.{S} Бабе упртиле читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чуде се:</p> <p>— Шта |
| ли јутрење она би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и |
| и она паде те се удари о праг...</p> <p>Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница. |
| ноћ око на око.{S} Дете се превијаше од бола к’о црв.{S} У лицу позеленело к’о трава.{S} Милади |
| треба! — рече Стана.</p> <p>— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје сн |
| ољи онај твој смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена |
| арта к’о да су сестре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па н |
| ="118" /> <p>— Јес ја?...{S} Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?</p> <p>А чича Стева приђе |
| и Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи онај твој смоља, Миладин?{ |
| елика да се Анђелија уплашила.</p> <p>— Боле ли те, рано моја?</p> <p>— К’о у око! — рече Лазар |
| грасмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.</p |
| <p>— Море — није, море, него, куме—мене боле ноге! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ала се — изигра |
| сеци по овом прсту боле, посеци по овом боле....</p> <p>— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} |
| ве је то једно.{S} Посеци по овом прсту боле, посеци по овом боле....</p> <p>— Јест, али ти има |
| > <p>— Колико овај восак горео — толико болело!</p> <p>Сад узе „неприм“ калем у леву руку.{S} О |
| шта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} |
| редовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише воли |
| зило радити; али, пошто излечи неколико болесника, пошто се увери да у том има среће — она се б |
| ара и остатак — а она сама тумараше око болесника.</p> <p>Стра је овлад’о њоме.{S} Она се није |
| — Пунице, дај ракије!{S} Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.</p> < |
| помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосно је било |
| ћа.</p> <p>Она имађаше неку срећу да су болесници оздрављали од њених лекова.{S} И она сама вер |
| p> <p>— Па и није добро....</p> <p>— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је бож |
| ad>XX</head> <p>Поплаши се Анђелија.{S} Болест Лазарева не изгледаше јој обична.{S} Он паде; ја |
| онела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни боље ни горе....</p> <p>Мучно је |
| /p> <p>— Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража. </p> <p>Сватови |
| ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно ш |
| би му могла живот продужити.</p> <p>Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати....{ |
| мушке и женске послове...</p> <p>Пошто болест притајири — суд се побрину те прегледа и пописа |
| ма „уступник“ — то ти је трава за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли лека од мицине'?— |
| тити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се |
| но да му и колера у поде дође...</p> <p>Болест поче узимати мах.{S} Свет падаше у постељу да се |
| и мога винограда,</l> <l>„„Што је Ђурђе болестан садио,</l> <l>„„Сваку лозу сузама залив’о“”... |
| А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули сте што |
| .</p> <p>— Море, мани:</p> <p>— Да ниси болестан?</p> <p>— Ја шта сам!</p> <p>— Чиме да те лечи |
| нђелија.</p> <p>— Није, нано — него сам болестан.</p> <p>Анђелију нешто ледну.</p> <p>— А шта т |
| дочекати унуче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— |
| богу брате?</p> <p>— Од кад је он тако болестан?</p> <p>— Је ли се мучио?</p> <p>— Није никако |
| !...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—б |
| мора — мори.{S} Свет падаше: — неко од болести — неко од стра....{S} Нема никога ко би овом ја |
| е, трчала је на све стране и лечила све болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, |
| ала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сваке болести око врата...{S} Има трава „петлово перо“.{S} Њу |
| провалило се!</p> <p>— ’хоће ли ме још болети?</p> <p>— ’Неће, рано.</p> <p>И Миладин се трже |
| /p> <p>— Батали!</p> <p>— Што?</p> <p>— Болеће ноге!</p> <p>— ’хоће ја!.. ајде!</p> <p>— Шта му |
| инац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе |
| Живана.</p> <p>— Шта ћеш то? .</p> <p>— Боли ме, хоћу да извадим.</p> <p>— Не, не шали се.</p> |
| око у главу а при том кашљаше.</p> <p>— Боли ли те, рано моја, што год?</p> <p>— Ништа, нано.</ |
| p>— Нека, рано, биће боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</p> <p>Наста ноћ.{S} Укућ |
| два држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На брз |
| p> <p>Уђоше сви.{S} Нинко приђе постељи болниковој.</p> <p>— Како је, бато? — упита.</p> <p>— Б |
| ћи:</p> <p>— Лева рука крста нема — ова боља места нема.{S} Без оца се родила, без попа крстила |
| а је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мисли |
| ?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девова |
| свет попира по устима.{S} Овако је нај- боље!{S} Ни ја теби крива ни ти мени дужна!</p> <p>Анђе |
| жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!...</p> |
| да причам више! — рече Марта.</p> <p>— Боље немој: — побићемо се! — рече Миленија.</p> <pb n=" |
| мољаше се богу.</p> <p>Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{ |
| лепша — рече Марта.</p> <p>— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.</p> <p>— И треба |
| у пуну кућу дечице.{S} Слажу се не може боље бити....</p> <p>- КРАЈ -</p> <gap unit="graphic" / |
| ији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже боље отрча она те отвори капију.</p> <p>Сава скочи с ко |
| лија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је |
| сле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам честито ни над |
| рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И и |
| {S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија |
| Скини, најо!</p> <p>— Нека, рано, биће боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</p> <p |
| — Како је, бато? — упита.</p> <p>— Биће боље!</p> <p>— Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—би |
| ц!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Стан |
| ала му лекове.{S} Болест подједнако: ни боље ни горе....</p> <p>Мучно је описати оно што је се |
| жио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику |
| а старијег — ја кога ћете?{S} Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило |
| .{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи онај твој смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, млада и |
| рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...</p> <p>Па, онда, гл |
| ан, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине |
| и, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пута.{S} |
| вај восак носиле — оживеле — онда и ти, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!</p> |
| >— Кад се овај калем примио — онда и ти бољо!{S} Калем усануо — и ти усанула!</p> <p>Онда остав |
| ога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што |
| стидљиво Миладин.</p> <p>— А слушајте, боме, синко!{S} Кад нећете свога старијег — ја кога ћет |
| >— Он је био — па прош’о!...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње.{S} Она подиж |
| н!{S} Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А |
| ти! — одговори Сима.</p> <p>И они су се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека запо |
| обојак.{S} Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.</p> <p>— Донеси-де ди |
| /l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l>„Босиљак ће мирисати:</l> <l>„По |
| башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l>„Босиљак ће мирисати:</l> <l>„По мирису дођи!“ </l> <l>„ |
| ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!..{S} Па, рано моја, чувај свој образ и поштење |
| лупе.{S} О прозоре повеша неколико кита босиљка да мирише.{S} Ствари у конаку разредила је тако |
| омшилука.{S} Бабе упртиле читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по |
| ње она би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се н |
| побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и |
| та је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одред |
| ену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турског зулума.</p> < |
| ндуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни.{S} Много је пута Петар осоколио у тим нападима и |
| гату и част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на м |
| да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда изнеше тело покојниково и понеше цр |
| акојака.{S} Неко мисли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.</p> <p>— Помоз бог! — рече ба |
| ше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако |
| ило јој је по неку успомену.{S} Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла |
| ма свега!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сваке болести око в |
| гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац кој |
| је криво — а што се мене тиче, ја му не браним. </p> <p>— Није Стево, брате! — рече попа. </p> |
| пролети. .</p> <p>— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима с |
| — Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печен |
| .{S} Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био? викну Марко на њ.</p> < |
| умрех!..</p> <p>— Ј’ој, помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом. |
| <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част |
| та и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а ле |
| > <p>— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.</p> <p>Они око кола попуцаше од смеја.{S} Марко с |
| о Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала....{S} У песмама нашим — сестрино је срце |
| ог Перу? — упита Анђелија.</p> <p>— Мог брата...{S} Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те гов |
| .</p> <p>Анђелија корачаше лагано поред брата.{S} Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ва |
| рли добра!..“</p> <p>Она је одрасла код брата.{S} У кући њеној био је са свим друкчији ред, нег |
| > <p>— Слуша ли младеж, Нино? — пита он брата.</p> <p>— А... зорли — одговара Нина.</p> <p>— А |
| код пријатеља.</p> <p>— Прија Смиљана, брате, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријате |
| избегавали су његове мане.</p> <p>— Е, брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} |
| <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— Е, брате, нисмо се ми џабе трудили.{S} Нек нас и послуша м |
| — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</p> <pb n="142" |
| S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мил |
| е:</p> <p>— Извећала је!</p> <p>— Није, брате, него јој и јесте мука....{S} Помисли колико гроб |
| амо да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови! |
| } Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него |
| ја му не браним. </p> <p>— Није Стево, брате! — рече попа. </p> <p>Нина је још много прич’о ка |
| ле Милан не помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом <ref target="#SRP18932 |
| знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!</p> <p>— ’хоћу, брато! |
| да видимо твоју сестру.</p> <p>— Добро, брате — рече Јова.</p> <p>— Па већ видели смо, него шта |
| искочиле — много беше оболео.</p> <p>— Брате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на |
| ш не би капатке масти исцедио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Част ч |
| еби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин |
| лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио — част дочек’о!{S} Срећан био куд |
| ољуби се с њим и рече:</p> <p>— Опрости брате, и праштам ти!</p> <p>— Нек ти је богом просто! — |
| } Она побеже.</p> <p>— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.</p> <p>— Ко ватра! — додаде ч |
| ого устајати и умиљавати се?....{S} Јок брате!....{S} Ти њима осмејак — они теби душу....</p> < |
| ели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, некако паметно.{S} Нема ти у њега дусања.{S} Те |
| азе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по богу брате?</p> <p>— Од кад је он тако болестан?</p> <p>— Је |
| сам!</p> <p>— Чиме да те лечим, по богу брате?</p> <p>— Клин се клином изгони; од чега болест о |
| иленија.</p> <p>— Шта је, Лазо, по богу брате? — упита Милан.</p> <p>— Зовнух вас, течо, да се |
| остеље.</p> <p>— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.</p> <p>Нико му не умеде каза |
| <p>— Овде, код редара.</p> <p>— По богу брате, а ми се подависмо прашином!</p> <pb n="45" /> <p |
| тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти тражи од вамилије; |
| да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешља |
| једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.</p> <p>— Мораће бити брбљов и |
| олико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....</p> <p>— Оди тејки, дико моја!</p> <p |
| на пос’о? — упита он.</p> <p>— Сад ће, брато. — рече Нинко.</p> <p>Он поседе мало крај ватре, |
| би у тим приликама рек’о:</p> <p>— Еј, брато, брато!...{S} Нема твоје памети ни у царевини!... |
| криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је он |
| им приликама рек’о:</p> <p>— Еј, брато, брато!...{S} Нема твоје памети ни у царевини!....</p> < |
| едај Живану к’о сестру!</p> <p>— ’хоћу, брато!</p> <p>— Немој да јој буде на криво у дому нашем |
| изиђоше.</p> <p>— Седи, Нино.</p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз с |
| била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Тако једно, тако д |
| драве с Анђелијом.</p> <p>Она стајаше с братом изнад кума и старојка.{S} Спустила превез на очи |
| о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба св |
| ће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти |
| пожртвовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу одмени..</p> <p>Према томе замислите и сами |
| будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа...{S} Са јетрвама се пази и слажи!{S} Немој никад |
| ...</p> <p>И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери! — рече |
| чути најгоре гласове.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.</p> <p>— Здрави су.< |
| о својим укућанима.</p> <p>„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди |
| е пази к’о и свекра!{S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођ |
| уриче, урочица одриче.{S} У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шест, од |
| асмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред старијим |
| </p> <p>— Ко ће к’о он!</p> <p>— То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.</p> <p>— И |
| Дража подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на |
| подиже је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат и сват Маринко |
| таде викати:</p> <p>— Шта је ово људи и браћо?....{S} Овако ни Дајије нису радиле!{S} Ово је Ту |
| су јој криви.{S} Није се обзирала ни на браћу...{S} Тако исто није се умела ни умиљавати; ако з |
| и.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а н |
| о смо поштовале старије; што смо чувале браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што.. |
| вели Марта. </p> <p>— Али образи и нос брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје |
| ају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.</p> <p>А на неколико дана пред свадбу, М |
| ануо врећом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} |
| њу.{S} Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри в |
| </p> <p>А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</ |
| заше је мравци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад шт |
| с њоме разговара.</p> <p>— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.</p> <pb |
| лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она ус |
| че, рано ме пробуди </l> <l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</ |
| о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} |
| — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p> <p>Отпоче копња кукуруза..{S} Ради Анђелија |
| <p>— А којим?</p> <p>— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p |
| ала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу....{S} Ево Станине куће; ено вај |
| о авлији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже боље отрча она те отвори капију.</p> <p>Сава скочи |
| >Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} Март |
| а по сто пута.{S} Анђа је паметна — она брзо сприма!..“</p> <p>Анђелији засузише очи.</p> <p>— |
| послов’о.</p> <p>Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе.{S} Наста н |
| <p>Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе.{S} Наста ноћ.</p> <p>Жен |
| — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</p> <p>Они су крили своју љубав и пред |
| бро дело....</p> <p>Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ прокопсаше одмах о свему и причаху свакоме |
| је се имала кад бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог лука, па га помеша са сирћетом и |
| еше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о |
| Миладин и Лазар и били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могл |
| се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успо |
| и твоје дете нек су ти највећа радост и брига!....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, кад |
| > <p>— И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снаја!{S} Ми ћемо то све лепо удеси |
| благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриге, пријо — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми прија |
| .{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.</p> <p>Пуна срца неке радости корач |
| у ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не затвори с |
| едај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...</p> <pb n="88" /> <p> |
| ита Анђелија.</p> <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш ка |
| ила.</p> <p>Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — он |
| ређе преко ћуприје.{S} И она је те речи брижљиво у себи понављала.</p> <p>Наиђоше на ћуприју на |
| аџарац“ (северац) уједначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу...{S} Настала је |
| ајстрашнија места — на да се ни мало не брине.</p> <pb n="54" /> <p>Катић је имао један чудан о |
| ас, моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?...</p> <p>С |
| — Могу — одговори Анђелија.</p> <p>— Не брини се ти ништа!{S} Све ћу ја теби показати....{S} Да |
| рече Анђелија.</p> <p>— Вала, за то не брини!....{S} Нема се од јако с ким свађати.</p> <p>— Т |
| да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о |
| ка узимала, колико јој треба.{S} Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока н |
| p> <p>Анђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и д |
| ти....</p> <p>Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њој |
| и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог лука, па |
| ајко!</p> <p>— Ћери моја, сад ћеш се ти бринути и о конаку.{S} Тамо мора бити успремљено и наме |
| : не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?...</p> <p>Све то, па онда још и туга за помрли |
| ило се! —рече она радосно.</p> <p>И узе брисати детету обрашчиће... —</p> <p>Дете је кроз некол |
| арца се не боји.{S} Нинку се само смеши брк.</p> <p>— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не б |
| а, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.</p> <p>— Чупај, чупај, лој ти детењи!{S} Ја вол |
| } Нема ти у њега дусања.{S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас |
| ажите девојци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’оћете |
| „’Оћемо“ — „Колико тражите девојци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“ |
| учестали, сеница цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго с |
| несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од срамоте.{S} Он се „пр |
| сну страну.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провирив |
| ’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али се све |
| о око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш мене лудом; а зар може луда роди |
| како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја мој |
| илоште и рече:</p> <p>— Ћери моја, — не буд урока — ти си лепа к’о уписана!...</p> <p>— Јесте в |
| ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —</p> <p>Нинко је био миран човек. |
| седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он |
| {S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели |
| енија.</p> <p>— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.</p> <p>— Ја њу сад боље волим |
| једнако око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриге, при |
| та више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби св |
| неће скоро престати..{S} Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти |
| је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о: |
| S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хо |
| и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....</p> <p>Па онда опет ућута и дисаше к |
| зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти. |
| пијем ракијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!... </p> <p>Сватови се опет засмејаше |
| њега је крила.{S} Она се склонила да не буде свађе, међу њима.{S} Једина створења која су завир |
| реба.{S} Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могло сакрити. |
| у да носи до порођаја.</p> <p>— „Кад се буде трудила, да то све повади, па колачић да метне у в |
| — Трке нећу!... викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..{S} Сад крећи!... |
| <p>— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — |
| јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана з |
| p>— ’хоћу, брато!</p> <p>— Немој да јој буде на криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, брато, |
| редна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: |
| ла, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек се прича....</p> <p>Вук није |
| ша — па само један писмен.</p> <p>— Нек буде и он — рекоши они.</p> <p>И тако Лазара дадоше у ш |
| недељник позови попу на ручак, нек и он буде, кад нам дођу пријатељи.</p> <p>— Добро, позваћу.< |
| м, рече:</p> <p>— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.</p> <p>И оде...</p |
| ржала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па |
| аци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и по |
| р и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве |
| а прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свек |
| /p> <p>„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем по |
| с овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена!...{S} Молим ти с |
| редна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена!...{S} Молим ти се, господе, не дај ми др |
| ш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго т |
| , претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема ту ни куће ни живота!...</p> |
| следње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ зв |
| {S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа...{S} Са ј |
| д тебе, упамти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећ |
| едај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоко |
| очешљај....{S} Увек се нађи у послу!{S} Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; пе |
| видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече нара |
| о си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.</p> <p>— Тражила сам |
| ла!....{S} Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену.{S} Овде је брала џанари |
| скочи.</p> <p>— Чујем!</p> <p>— Зар си будна?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Отвори!</p> <p>Она отвори |
| зе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p>— Оволико с |
| Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.</p> <p>Једног дана стоје Марта |
| ивана рађаше му синове.{S} Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се |
| е иза леђа дворити.</p> <p>— Ала у мене бује табани! — рече кум.</p> <p>— Море — није, море, не |
| гме, те још како!...{S} Младић воли <hi>бујно</hi> — старац <hi>нежно</hi>; младић воли <hi>тел |
| пори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому |
| Анђелиним.{S} Она плану.{S} Образи јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури |
| ан мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке...{S} Погибе јуначки З |
| p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— Да оставимо спомен!</p> <p>— Спомен, |
| >А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Парашницу.</p> <p>Са храбрости и јунаштва — |
| ’ да видим нешто.</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе воде.{S} Усу у чанак, па онда узе жара |
| ад, мајко.</p> <p>Узе судове па пође на бунар.{S} Уз пут хтеде да настави започете мисли — али |
| ра.... </p> <p>Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.< |
| еш му обућу.{S} Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — |
| м; тешто баш!...{S} хоћеш ли са мном на бунар.</p> <p>— ’хоћу. </p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе |
| — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.</p> <p>Миленија је погледа па рече:</p> <p>— О, |
| p>Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— Дај-де, јетрви |
| павања нигде се није хтео умити него на бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав |
| бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш.{ |
| ам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!</p> <p>Дарну коња петама и одјури трком |
| о, шта је са спремом?{S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.</p> <p>— Шта |
| ко приђе својим колима.{S} У њима стоји бураг.{S} Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.</p> |
| еја.{S} Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.</p> <p>— Зар тако — а? — уп |
| екрсти па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на посл |
| гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За м |
| да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно.{S} |
| <p>Наста плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе н |
| аве; попа прели покојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.</p> <pb n="132" /> <p>Кад земља |
| ању не беше краја.{S} Мојсило баци први бусен оцу чело главе; попа прели покојника; народ бацаш |
| прели покојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.</p> <pb n="132" /> <p>Кад земља покри сан |
| а њих.{S} Катић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:</p> |
| ка ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родн |
| иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба здрава! — |
| Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.</p> <pb n="18" /> <p>— Е!... ал |
| тро?...{S} Не помаже јој па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је |
| оја је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.{S} Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да з |
| p>— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовим |
| о: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска се кола обрнуше пре кућом; кум и |
| p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, некако је важније.</p> <p>— Само ако хтедне.</p> <pb n="159" /> < |
| .</p> <p>Наста ноћ.{S} Укућани, који су ваздан радили, поспаше: заспа и Миладин.{S} Само Анђели |
| че за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.</p> <p>— Сад нека бог помогне!</p> <p>Дете унеш |
| ебна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....</p> <p>Миладин беше нао |
| единица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....</p> <p>Та то је много!....</p> <p>И дође ј |
| ење.{S} Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасу |
| но за госте.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница па оде у конак.</p> < |
| пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.</p> <p>Кад се вратила у кућу Марта, |
| у у свећу и изиђе.</p> <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} Спусти се |
| што“... на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..</p> <p>— А јеси ти њега? — упита Мар |
| уке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...</p> <p>Девер оде, сватови се разиђоше сви.{S} |
| покупим перје кокошије по авлији — па у вајат те узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} |
| у; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....</p> </div> <pb n="41" /> <div ty |
| снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} |
| па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом.{S} Анђелија пољуби чича Ст |
| обро подасут...{S} Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чич |
| а Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...</p> <p>Дете кад и кад отвори оч |
| <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо се цакли од ведрине к’о плаво око д |
| стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шарениц |
| том и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић.{S} Марта и Миленија помогоше јој те скиде вена |
| — па оно: — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...</p> <p>Па |
| ог света!..“</p> <p>Једног вечера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о.{S} Она седе |
| о и накар’о.</p> <p>Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело.{S} Није могла да |
| ноћ!</p> <p>И Марта са Миленијом оде из вајатића.</p> <p>Анђелија леже с девером у кревет и заг |
| ела у ладу....{S} Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три ни |
| пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекр |
| ја је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу.{S} Смиљана јој је причала све што је од Живан |
| лакала..{S} Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она |
| до стварке.{S} Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено |
| о гледе.{S} Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе.{S} Мисли јој летеше к’ |
| икну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.{S} Она му приђе а он рече:< |
| јачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, море, оби |
| “</p> <p>Млада вођевина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Ст |
| спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још неколико жена које |
| довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дукати ће звекета |
| а?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је так |
| — знаш она крупна што је била самном у вајату.</p> <p>— То ли је она? — упита Марта.</p> <p>— |
| p>Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу.{S} То ће знати сва |
| ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђелија га метну у кола те о |
| <p>— А? </p> <pb n="69" /> <p>— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?</p> <p |
| ту код мене!</p> <p>— Певаш ваљано није вајде! — рече попа.</p> <pb n="112" /> <p>— Ама који '? |
| тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и |
| не помаже!...{S} Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим.{S} Све се нала |
| првој години.{S} Неку није ни донела до вакта.</p> <p>За то је склопила руке око Лазара и гледа |
| кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мајчина!....</p |
| а је спустила низ леђа.</p> <p>Била је, вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Чело |
| ђелији засузише очи.</p> <p>— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљ |
| ја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не б |
| је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не |
| p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....</p> <p> |
| упита Анђелија љутито.</p> <p>— Готово, вала.</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— Готово.</p> <p>— Д |
| онако смејала и певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“</p> <pb n="33 |
| p>— Говорите што год! </p> <p>— Немамо, вала, шта — рече Анђелија.</p> <p>Опет настаде тајац... |
| Живана оде у собу.</p> <p>„Нек спадају, вала! — мишљаше Анђелија.{S} Ништа није лако на овом св |
| — упита попа Анђелију.</p> <p>— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова ка |
| те питати — рече Стана.</p> <p>— хоћу, вала!</p> <p>— Је л’ те пољубио који пут?</p> <p>Милени |
| репочнем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам од куд ти онаки!</p> |
| ...</p> <p>Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све онако показа |
| 82" /> <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш куда окрену |
| о? — пита попа.</p> <pb n="160" /> <p>— Вала богу, појка, добро су.</p> <p>Изнеше ракију.{S} По |
| е, чини ми се — рече Анђелија.</p> <p>— Вала, за то не брини!....{S} Нема се од јако с ким свађ |
| >— Е, божја воља! — рече попа.</p> <p>— Вала, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од |
| зар не знаш кад је тата каз’о.</p> <p>— Вала Богу само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава |
| да би се успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, |
| ије нек пресуди!..{S} Како си?</p> <p>— Вала Богу!</p> <p>И ту се изљубише.</p> <p>Чича Стеван |
| пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S} Пада реч к’о киша |
| ти качара, пријатељу попе!“</p> <p>— А вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја иску |
| т’о би он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о |
| , бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног д |
| д старине! — рече Дража.</p> <p>— ’Ајде вала.</p> <p>— Коју ћемо?</p> <p>— Коју ти хоћеш!</p> < |
| да певамо! — рече Марта.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> <p>— Де ти, јетрвице!</p> <p>— Што ви најпре? |
| /p> <p>— Немој плакати.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, |
| си лепа к’о уписана!...</p> <p>— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади |
| пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — |
| <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала што ми то каза!{S} Како ’но би молим те?</p> <p>И |
| све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу вала!</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Па како м |
| цедиш не би капатке масти исцедио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Ч |
| радосније закуца; сви рекоше:</p> <p>— 'Вала богу!...</p> <p>А снег само падаше.{S} Већ је убел |
| м чудноватим гласом.</p> <p>— Теби?... ’Вала ти на млеку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бо |
| се, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио — част дочек’о!{S} Сре |
| е, Господе!...</p> <p>— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.</p> <p>— Никад ја, бабо моја, нис |
| како пријатељу?</p> <pb n="80" /> <p>— ’Вала богу! — рече чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому св |
| а.</p> <p>— Увредих се, нано!</p> <p>— ’Вала Богу, дико моја, провалило се!</p> <p>— ’хоће ли м |
| —- Са оваком се мора лепо....</p> <p>— ’Вала богу! — рече Смиљана.{S} Дан-ноћ само сам о њој ми |
| оно што је Анђелија спремила.</p> <p>— ’Вала вам! — рече Цвета.</p> <p>— ’Вала и теби! — рекоше |
| са здрављем?... пита Живана.</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Како снаје: слушају ли?</p> <p>— Сл |
| <p>— ’Вала вам! — рече Цвета.</p> <p>— ’Вала и теби! — рекоше они.</p> <p>— А шта ћу?{S} Бог не |
| на попусти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је бог |
| је богу! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.</p> <p>Анђелији свану |
| .</p> <p>— Па како, море — а?</p> <p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носо |
| ута начини.</p> <p>— Како си?</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Где си ти била?</p> <p>— Код оца.</ |
| <p>— Моја слатка голубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.</p> <p>П |
| м, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеја на ме и на на |
| а; срце ти заигра од радости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и одн |
| им милоште гледаше чедо своје.</p> <p>„’Вала ти, господе!..{S} Учићу га да се само теби моли, и |
| тају за њу.{S} А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао |
| м.{S} Она му приђе а он рече:</p> <p>— „Вала, дијете, — то ми је право!..{S} Немој ти мене глед |
| ађена.{S} Баш си луда!...{S} А шта нама вали?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бит |
| е ништа валити.{S} И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа.{S} А ми смо се, богме, мно |
| у, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали..{S} Чича Стеван наређује где ће да се постави сов |
| а си, па ти неће ништа валити.{S} И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа.{S} А ми смо |
| вреди!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли сна |
| спод дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...</p> <p>— Ко ће к’о бог? ’Вала му! |
| Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...</p> <p>— Ко |
| </p> <p>— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?</p> <p>— Ама кажем ти: к’о тресак!....{ |
| без муке!{S} Млада си, па ти неће ништа валити.{S} И шта вали мени, шта вали твојој матери? — н |
| — Е онда ће је тата испросити — не може валити!</p> <p>— Дај боже! — рече Анђелија.</p> <p>Разг |
| о од смеја.</p> <p>— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’ |
| вој „сент!“...</p> <p>— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече</p> <p>Стана. </p> <p>— Кажи |
| рече Марко.</p> <p>— Е да?</p> <p>— Ја, ваља се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p> <p>— Ама ред је!< |
| рди по мало са чича Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један друго |
| А морам....{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....</p> <p>Пошто попише о |
| ! —- упита Анђелија и задрхта.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’о да је неко ножем |
| да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана |
| та немој узимати што на путу нађеш — не ваља се!</p> <p>— Нећу, нано — обећа Лазар.</p> </div> |
| ари.</p> <p>— Зашто тетка? </p> <p>— Не ваља се!</p> <p>— Добро.</p> <p>— Па онда, сејо моја, к |
| една мисао.</p> <p>„Шта не ваља; шта не ваља!....{S} Он мени одуз’о све па да га не срдим!...{S |
| раде јој се једна мисао.</p> <p>„Шта не ваља; шта не ваља!....{S} Он мени одуз’о све па да га н |
| доказала детету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она |
| се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, повампириће се....</p> < |
| тови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба трудили!....“</p> <p>Милинко при |
| њу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и свадбено руво па и |
| атру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... </p> </div> <pb n="168" / |
| само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... </p> </div> <pb |
| !{S} Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале.{S} |
| Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.</p> <p>Пошто су свршили копање — онд |
| његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни љ |
| настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теби! |
| овина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију насмеја |
| ивана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани |
| ..{S} Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заво |
| {S} Нема ти ту код мене!</p> <p>— Певаш ваљано није вајде! — рече попа.</p> <pb n="112" /> <p>— |
| чити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија уранила |
| вакад призива себи.</p> <p>— Е, онда ће ваљати!..{S} Кад поседамо — па још и попа са нама... ’А |
| ити с’оника! —рече чича.</p> <p>— То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију |
| луша ли?</p> <p>— Слуша.</p> <p>— Чује, ваљда, све?</p> <p>— Није, богме, него ти је к’о чела.{ |
| ла? — викну Петрија.</p> <p>— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.</p> <p>— Ја шта |
| к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?.. |
| вила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће |
| ја.</p> <p>— Донеће се све!...{S} Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село!</p> <p>— Па добро, добро! |
| И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о |
| а ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...</p> <p>— Послушаће, Нино — ја шт |
| !</p> <p>— Иа шта хоћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих |
| а то би најпосле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам ч |
| јим!....{S} И шта ми још може? !....{S} Ваљда да ми одузме живот!....{S} Е па чик!.... чик!.... |
| мом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето му |
| а умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљда пак’о?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има |
| !.... чик!.... нек ми га одузме!....{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!.. |
| пет примири и рече:</p> <p>— Така ми је ваљда, судбина!...</p> <p>И уморно тело опет поче радит |
| {S} Од чега су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!..{S} Па, рано моја, чувај свој |
| За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите |
| во прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово и |
| pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислил |
| адом чељадету...</p> <p>Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути утроба и га |
| Тако је и чича Стеван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о |
| ги младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</ |
| ло онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на срцу.</p> <p>— Дела, дела, Н |
| и тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре н |
| ама, па онда у целом телу....</p> <p>Да вам га само опишем!...</p> <p>Али то није нужно....{S} |
| и подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Средњег раста сувоњав и прав |
| /p> <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он ће |
| а кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно што је пало не |
| рашином!</p> <pb n="45" /> <p>— Е, така вам нарав! рече Дража.</p> <p>Сватови се засмејаше.</p> |
| то је Анђелија спремила.</p> <p>— ’Вала вам! — рече Цвета.</p> <p>— ’Вала и теби! — рекоше они. |
| лачом.</p> <p>— Миљана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!</p> <p>Што сте полуделе, што не |
| ед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — |
| то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина.{S} Он, који је ово умео сте |
| и ту.</p> <p>Живана седе</p> <p>— Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те м |
| {S} Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити стареш |
| вас и себе...</p> <p>— Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благосло |
| ка у <hi>познавању</hi>!...{S} И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим моју дра |
| де те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.{S} За |
| е воље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жен |
| плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би |
| амо уздарје? — питаше оне.</p> <p>— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом |
| , и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће долазити....“</p> <p>То је била жалосна песма |
| етити својим дужницима:</p> <p>— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и с |
| а друго; што ће то?...{S} Једно, што ћу вам казати, упамтите!{S} Нека је слога и љубав међу вам |
| дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп јесењи дан...{S} Чисто чо |
| гробу мирише и оживљава...</p> <p>Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не уме |
| поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, <pb n="190" / |
| ећете свога старијег — ја кога ћете?{S} Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је |
| Не треба.{S} Ја ћу казати — што треба — вама.{S} Онда поћута мало.{S} Анђелија се окаменила.</p |
| ажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.</p> <p>Ту ућута мало.{S} Тишин |
| који смо навикли!{S} Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се |
| е.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се |
| ших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем....{S} Пазите се, слажите се; па ка |
| у па рече:</p> <pb n="10" /> <p>— Благо вама! .. </p> <p>Глас јој је по мало дрхт’о.</p> <p>— К |
| а, куме, развеселио се.</p> <p>— Та ако вама није криво — а што се мене тиче, ја му не браним. |
| >— Миљана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!</p> <p>Што сте полуделе, што не пијете ту рак |
| упамтите!{S} Нека је слога и љубав међу вама, јер само у слози може кућа напредовати; само у љу |
| еш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да |
| ?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и |
| и, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ја, |
| јци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!</p> <p>— И мирн |
| ва и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — ви |
| .... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.</p> <p>Ов |
| и добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теби!..{S} Вели: није оно џаба гаји |
| дај корак — па види шта вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — |
| — упита Марта.</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Вараш?</p> <p>— Очију ми нисам!</p> <p>— Добро, добро — |
| м...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.</p> <p>— Немој тако више; може |
| ео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — упита Марко.</p> <p>— Нисам среће ми!...</p> < |
| И ја мислим...</p> <p>— Не прима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! . |
| ти?</p> <p>— Да се лечим.</p> <p>— Зар „вареном?“</p> <p>— Ја!</p> <p>— Ко је то још видео?</p> |
| ужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.</p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— Онда ћеш изаћи |
| напоље.{S} Сватови поседали па пију ко варену ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одгова |
| то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“</p> <p>— Што ће ти — бог те видео — зар не вид |
| обе.</p> <p>— Шта радиш, ћери?</p> <p>— Варим ракију, мајко.</p> <p>— Јеси л задремала?</p> <p> |
| буке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи по |
| — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбо |
| напретка дому у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како о |
| год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео.{S |
| да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} Нема јој мане ни у чему — па |
| е чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: што није завеза |
| те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..</p> <p>— Е мој |
| рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</p> <p>Мојсило му приђе најпре и п |
| оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко моја!{S} Опрости |
| ашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу. |
| јчице — сви те волимо!...</p> <p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ај |
| ушманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући.</p> |
| ађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> |
| детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљ |
| наје добила почетке.</p> <p>— Тамо, код вас, лепше раде него код нас — рече Марта.</p> <p>Анђел |
| Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо...{S} Има |
| о је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули сте што сам вам рек’о а сад |
| мали док смо ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате ов |
| та га се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је ка |
| у брате? — упита Милан.</p> <p>— Зовнух вас, течо, да се опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p> <p>Ту |
| аху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и старојко платише ко |
| Шта му драго; ајде!...</p> <p>— Чујеш, Васо!</p> <p>— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну ц |
| носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад |
| {S} Чича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — рече |
| на поље...</p> <p>Људи!...{S} Гроза ме вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам ц |
| и она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо |
| уву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па как |
| то успавале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу.{S} Многи од сватова отишли кућ |
| Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ватала се младеж.</p> <p>— Развуци! — виче чича Стеван< |
| заигра.{S} Сватови, који су пре стигли ватаху се такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно |
| заствираше — коло заигра.{S} Најпре се ваташе само момци; мало по мало прошара се коло и женск |
| засвираше „Мачванку“.{S} Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} И |
| ући се.{S} Спотакну угарке на огњишту — ватра плану.{S} Она узе један лонац, усу у њега ракије |
| се Лазар.{S} Обрашчиће му подузела нека ватра а очице склопно па трња.{S} Никако да се разабере |
| Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело њено, те јој се за |
| имаше стид.{S} Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n= |
| ј брате! — рече стари сват.</p> <p>— Ко ватра! — додаде чича Стеван. — Синоћ начинио читав пача |
| де.{S} Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућ |
| а она је спусти у чанак.{S} Тада узе на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти |
| ери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедо |
| е опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло |
| је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} |
| : „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагрејати.“</p> <p>Тако је свуда по сеоским кућам |
| рече Нинко.</p> <p>Он поседе мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.</p> <p>Спу |
| ућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватре па ћеретају.</p> <p>— А, ево младе! — рече Стана. |
| то су вечерали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија седе са редаром за вечеру.</p> <p>Чи |
| ио укућане.{S} Кад су у вече седали око ватре — место старешинино беше место Лазарево.</p> <p>Н |
| чича Стевана.</p> <p>И они су сели око ватре те сметају редарама.{S} Ко о чему, оне се само ту |
| .{S} Сваки ти то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на |
| .</p> <p>Анђелија је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обли јој цело тело.{S} Она је била |
| аше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра в |
| ати тога вечера грозница.{S} Она беше у ватри сву ноћ.{S} Сутра се мало разабра и осети да јој |
| а би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p>— Оволико среће и здравља! — шапуташе она |
| трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад са |
| ствари.{S} Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче стра |
| рчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљ |
| </p> <p>А Анђелија уранила.{S} Одложила ватру, успремила и почистила кућу, па узела судове да в |
| ете удавило; није смела ложити клина на ватру; није смела јести ни рибе ни пужева....{S} Један |
| у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} Катић са момцима одмах повата бусије; |
| ути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара...{S} Таман да кор |
| лонац, усу у њега ракије и престави уз ватру.{S} Онда оде тражити мед.</p> <pb n="93" /> <p>Жи |
| тави судове у долап па онда поче ложити ватру.</p> <p>— О, голубице!</p> <p>— Чујем, снајчице!< |
| изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:</p> <p>— Колико овај восак горео — толико |
| после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је |
| астави:</p> <p>— Ово овде, ово је мајка ваша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца!{S} Осла |
| је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и о |
| љу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху.{S} Селом се |
| што разбацује карте.</p> <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... ре |
| /p> <p>— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?</p> <p>— Хе, хе, хе!... слушамо — ја шта |
| ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.</p> <p>Суз |
| тајка и мајко моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја ва |
| а ћете?{S} Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч |
| о моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам похо |
| на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио |
| нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама |
| ила!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало!{ |
| <p>— Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.</p> <p>— К’о и у свакој кући, — рече Милени |
| р је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.</p> <p>— Не може лепше бити — рече Анђелиј |
| ца!{S} Осладите јој последње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — теш |
| ђоше из вајата.</p> <p>Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец |
| по, оно беше са свим обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, о |
| осењена свионом косом.{S} Чело му беше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај |
| али оне је оставише.{S} Као да одоше у ведро небо...{S} Она је пробала на силу:</p> <p>„Па, он |
| Она се трже...</p> <p>Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звезде трепере...{S} Анђелија погл |
| осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке. |
| ела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —</p> <p>Прође година Анђ |
| сватове на уласку у авлију.{S} Коњаници везиваху своје коње; који су дошли на колима скакаху с |
| аж у највећим опасностима.</p> <p>А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад во |
| V</head> <p>Насташе опет зимњи дани.{S} Вејавица не престаје никако, па које она, које студен в |
| ако ми се не седи код куће.</p> <p>Снег веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на р |
| ла које су поплавиле; осушио се сав к’о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји.</p> <p>Анђели |
| али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљ |
| је бити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена. |
| : што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb n= |
| </p> <p>„Треба претрпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада се |
| — Признајем.{S} Овако што нисам у своме веку видела.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел ув |
| ....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар з |
| </p> <p>— Која картара? '</p> <p>— Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте.</p> <p>— Ала |
| се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{S} Настани се крај „Студене Баре“, |
| и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> <p>С |
| омаже јој па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> < |
| 71" /> <p>А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш мене |
| ажим!...{S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад |
| ео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била п |
| ...</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је!</p> <p>— Није, брате, него |
| у Шабац да продаје рану. ,,Ти си — к’о веле му — писмен — умећеш израчунати...“ Па, к’о, људи |
| <p>— Каки је — онако му јесте!{S} Право веле стари људи: што ко ради — све себи! — рече Лазар.. |
| да ћу?</p> <p>— Остави се.{S} Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“</p> <p>— |
| ! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — поштенија је з |
| ја.</p> <p>— А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе...</p> <p>Анђелија изи |
| рцне се — али не оставља свога места... вели: „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагре |
| никад не вара!{S} Она зна по теби!..{S} Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја к |
| е то чула, к’о да се из нова родила.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих била веселија да ми се мој |
| дговори Сава.</p> <p>— Само о снаји.{S} Вели: „кажи, пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу |
| баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, некако |
| p> <p>— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.</p> <p>Нинко скочи, искапи чашу, удар |
| ружно време.</p> <p>— Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.</p> <p> |
| ица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата испросити — не м |
| </p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво. |
| а!...{S} Је л тако?</p> <p>— Тако је! — вели попа.</p> <p>— У мене ти нема тамо — амо!{S} Ја шт |
| ице!{S} На те налик; очи суште твоје! — вели Марта. </p> <p>— Али образи и нос брацини. — вели |
| .{S} Нек нас и послуша мало — шта ће! — вели Дража.</p> <p>— Треба и њој одспавати — рече кмет. |
| и ти!</p> <p>— То ти нико не пориче! — вели Вук.</p> <p>— Па онда шта имаш да ми говориш?</p> |
| о и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели један.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је јед |
| ораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.</p> <pb n="118" /> <p>— Јес ја?...{S} |
| а! —рече чича.</p> <p>— То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.</p> <p>— |
| S} Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.</p> <p>— Тако је! — рекоше и они.</p> <p> |
| одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда х |
| ча Илија.</p> <p>— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.</p> <p>— Па |
| како, море — а?</p> <p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака |
| детењи!{S} Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.</p> <p>А дете тек развуче усне.</p> <p>Ан |
| чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— За то што |
| S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.</p> <p>— Море није мени за нас.{S} Ми сутра |
| } Помисли колико гробова има она!.... — вели други.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали... |
| . </p> <p>— Али образи и нос брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али з |
| опало!...</p> <p>— И мени је помог’о: — вели Петар Ранђић.</p> <p>— И никад није тражио на писм |
| пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он.{S} Оне побегоше, али он се нададе за њима, сти |
| ="108" /> <p>— „Нећемо се расценити!“ — вели моја мати.</p> <p>— „Е онда да ти кажем.{S} Којој |
| о он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији изм |
| ем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја њему све, онако из почетка, па му каж |
| и.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра...{S} Смеј до |
| но — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком п |
| де у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није на томе никад пропало!...</p> |
| год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.</p> <p>— Донеси-де дијете још ракије!</p> < |
| S} Кад он научи играти?</p> <p>— Море — вели Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар чове |
| најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“</p> <p>— Шта ћу — говорио је стрицу — |
| едаш, стрина?</p> <p>— Гледам, дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било листа и т |
| <p>— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.</p> <pb n="110" /> <p>Па онда обиђе ј |
| уку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче у присенак за |
| се само смеши брк.</p> <p>— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!</p> |
| ече моја мати.</p> <p>— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми |
| па му кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И ле |
| аш?</p> <p>— Не можемо да се погодимо — вели чича Стеван.</p> <p>— Шта ти дају?</p> <p>— Ајде в |
| газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели попа.</p> <p>— Имају ли још имања осим оног, што с |
| > <p>— Шта вели? — пресече је.</p> <p>— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S |
| ја.</p> <p>— К’о вила...{S} П’онда наја вели....</p> <p>Анђелији заигра срце.</p> <p>— Шта вели |
| исли: и’ како је мени овамо.{S} Сад она вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“.{S |
| рима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па про |
| да знам.{S} Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти сутра“!... па онда скочи и побеже на п |
| ска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — |
| онда скочи и побеже на поље.{S} А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро |
| > <p>Анђелији заигра срце.</p> <p>— Шта вели? — пресече је.</p> <p>— Вели — настави Миленија — |
| — рече Нинко поносито. </p> <p>— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.</p> <pb n="78" /> < |
| нају: како је, слуша ли?</p> <p>— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.</p> <p |
| четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка обути“! (за то ш |
| аду снају, па се сећа свога младовања и вели:</p> <p>— Сад јој треба нега и разговор.{S} Њој тр |
| ..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице; |
| дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, |
| А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам. |
| еле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе т |
| , па питају за њу.{S} А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алал |
| е се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ј |
| о надарити!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он вели да је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу и |
| ош!...</p> <p>Ако се зове састанак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега |
| који одборник, па га зову у одбор — он вели:</p> <p>— Ено му и оних па нек сврши!{S} Може то б |
| те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти |
| зимају олако.{S} Ако коме дође позив он вели:</p> <p>— Лако је њему тамо пискарати; не зна он з |
| S} Онда ће ме морати волити!..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...</p> <p>Д |
| м јој казала да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ |
| р они немају своје у туђини?..{S} Право вели тетка, треба се њима умилити...{S} Па и моја јетрв |
| се пас умиљавати око непријатеља, тако вели наја.</p> <pb n="37" /> <p>Анђелија баци псу лебац |
| још?</p> <p>— Шта?</p> <p>—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако |
| не — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кош |
| мало па чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пише, пише све што г |
| очи, велики нос, округли једри образи, велика уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке рук |
| /p> <p>И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјајна к’о драги камен, или к’о роса |
| ково и понеше цркви..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђаше чича Макса са мртвачким крстом, |
| не, испод ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.</p> <p>— Боле ли те, ра |
| ве црне, танке па се сјаје; очи црне па велике, образи к’о пришт, усне румене к’о трешње кад за |
| ’о.</p> <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он ради, али само к |
| ад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о |
| дро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли једри образи, велика уста, крупни з |
| кестењастом брадом; на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после ус |
| е!...</p> <p>Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван |
| оше лепи дани: наступи „позна“ јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и и |
| ет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола.{S} На |
| !..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом....</p> <pb n="28" /> <p>Свирачи заствир |
| едати кад остари...{S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му г |
| е стране.{S} Она се поздрављаше са оним великим растовим крстом што стојаше на раскршћу пред ње |
| прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „пери |
| , кућо!...{S} Тужио он — да Бог да — од великих краста!....</p> <p>Сутра дан оде Анђелија у паш |
| Свекрва јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и прив |
| едаред поче оретко падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају |
| како лепо, оно беше са свим обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велик |
| је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — в |
| Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим збунил |
| ? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, |
| ла.</p> <p>Жалосно је било погледати по великој соби: само се поваљало к’о снопље.</p> <p>— О б |
| Пантића.{S} Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — и бој...{S} Како јој је |
| и дође с њим.</p> <p>— Читај ми, попо, велику молитву.</p> <p>Попа очита.</p> <p>— Читај и Мој |
| p>— Та оно и нема!....{S} Ја само, к’о, велим....</p> <p>— Немаш шта да говориш!....{S} Што је |
| } Дан-ноћ само сам о њој мислила....{S} Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умет |
| </p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p>— Имала си кога и учити!...{ |
| уд ћеш ти ту марву?а — „’хоћу у обор“ — велим ја. — „Остави!“ — рече ми....{S} Али ја не хтедох |
| у?</p> <p>— Па добро, чијо.</p> <p>— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — па с |
| он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати па |
| сам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеја на м |
| {S} Он стаде пред-а-ме. „Остави, кад ти велим!“ — рече ми. — „Па ја сам наш’о у мојој њиви“ — „ |
| <p>— Како, ништа?</p> <p>— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.</p> <pb n= |
| кад имаш кад?</p> <p>— Склони се кад ти велим!</p> <p>— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ д |
| <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он ће... |
| ље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и |
| и?</p> <p>— Та није Миљо, лудо, ја само велим.... </p> <p>— Шта велиш - а?....{S} Уклони — де с |
| ећник! — рекоше му сватови.</p> <p>— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева |
| >— У мене ти нема тамо — амо!{S} Ја што велим!...</p> <p>Ето наш унук...{S} Лазарја... нека га |
| вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ |
| n="3" /> <div type="liminal"> <p>ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ,</p> <p>КРАЉИЦИ НАТАЛИЈИ</p> <p>ДЕЛО ОВО ПО |
| да није на свом месту!...</p> <p>— Па, велиш, још је девојка?</p> <p>— Моја другарица.</p> <p> |
| . ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред о |
| ...</l> </quote> <pb n="70" /> <p>— Шта велиш, јетрвице? — упита Марта.</p> <p>— Лепа песма! — |
| , лудо, ја само велим.... </p> <p>— Шта велиш - а?....{S} Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по |
| ано!</p> <p>— Чујем, нано!</p> <p>— Шта велиш, да узоремо „Стрњике“ под јечам?</p> <p>— Па добр |
| ко, да се чуло само „мам“.</p> <p>— Шта велиш? — упита поп.</p> <p>— Имам — рече она мало јаче. |
| то.</p> <p>— Готово, вала.</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— Готово.</p> <p>— Дакле, луде смо биле |
| ола! — викну неколико њих.</p> <p>— Шта велиш?!. јекну Марко.</p> <p>— Баш у твоја кола! (Он је |
| <p>Анђелија разрогачи очи:</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— Кам’ среће! рече Ика.</p> <p>Она је п |
| ћи.{S} Уз пут разговараху:</p> <p>— Шта велиш, зете?</p> <p>— Ја не манишем девојци баш ништа.{ |
| а.</p> <p>— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?</p> <pb n="158" /> < |
| ! — рече Анђелија.</p> <p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу |
| едај сутра попи....</p> <p>— А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.</p> <p |
| се на венчање.</p> <p>— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.</p> |
| спале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се оп |
| обује.{S} Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе |
| Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез.{S} Миленија јој рече при поласку:</p> < |
| „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јо |
| ој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајат |
| венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“...{S} Она је |
| а столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.</p> <p>— Учи се, дилберка |
| е мисли.{S} Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућ |
| казати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S} Седи.</p> <p>Анђелија се |
| ој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китиш |
| к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стаја |
| лу.{S} Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, зап |
| алошћену матер своју.</p> <p>Али она је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од срц |
| ут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те |
| године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији |
| дног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} |
| чеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је п |
| ; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша в |
| испрати кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долаз |
| рем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.</p> <p>Неколико момака дигоше ос |
| ркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не б |
| сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.< |
| ече плећку за попа...{S} Спремају се на венчање.</p> <p>— Па којим путем велиш да идемо сад? — |
| и доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеше редом: који су пре дошли њих пре и в |
| ек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p>Пиштољ Марков то одмах огл |
| а <hi>њему</hi> да јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само да каже неколико речи кад |
| с њима разговарала.</p> <p>У селу су је веома поштовали са њезине патње.{S} Девојке и момчад љу |
| ани месече!...“</l> </quote> <p>— Алал’ вера Нино! — викну попа.</p> <p>— Нема, него му „гројић |
| к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пише, пише све што год ’хоћеш, и |
| ко пута по лицу.{S} Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га |
| и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровање са мајчиним млеком посисала.{S} Али је она опе |
| дрављали од њених лекова.{S} И она сама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула |
| његовој гадној навици — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и о |
| >познавању</hi>!...{S} И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер |
| очи, њену косу — њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу.{S} Младић је |
| реплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зач |
| е из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ваљда, м |
| S} Увек се нађи у послу!{S} Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако |
| зиђоше домовима својим.</p> <p>Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свог |
| .{S} Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала.{S} Па после и тет |
| Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“...{S} Стеже јој се срце |
| и!..</p> <p>А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке радости на све стране; хте |
| > <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима |
| м.{S} Јадна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p>— Шта |
| ити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} Молим ти се, |
| еци нећеш срећна бити!...</p> <p>Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Д |
| Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за т |
| то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне |
| о по ноћи па се онда разишли накићени и весели....</p> <p>На неколико дана после крштења, дође |
| да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p> <p>— О, пунице! — пресече је Милан у м |
| 866 год. кад поче морити колера.</p> <p>Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му |
| варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу. |
| ла.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..</p> <p |
| доцније и то сам.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима |
| " /> <div type="titlepage"> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ |
| ont> <div type="titlepage"> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ |
| и низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Се |
| еваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.</p> <p>Анђелија опет стајаше и |
| Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара...{S} Таман да корачи преко прага а Жива |
| ги?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости.{S} Мило старини да га так |
| ете?{S} Ово ми је чини ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако |
| и туга за помрлим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи |
| уд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — није било без Анђ |
| ..{S} Оно, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала замислити.{S} Каква ће бити њ |
| одила то време некад у тузи а некад и у весељу.{S} Најслађи јој часови беху покрај унучади; она |
| <p>Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.</p> <p>— Гле!... ти се о |
| потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луг |
| во Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} Наш Миладин, па онда наш унук Лазар...{S} К |
| ад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <gap unit="graphic" /> <p>И |
| ан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле цр |
| p>Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равн |
| време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — |
| се гомилаху снежни облаци; некаки ладан ветар леђаше и срце у грудима.{S} Са црквене куле разле |
| естаје никако, па које она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће. </p> <p>Чич |
| Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била постављена пред кућом.{S} К |
| ђе од сунчева сјаја....{S} Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина |
| Миладин беше наочито момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; с |
| ови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело лишће; по нека кокошк |
| је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше |
| анима.</p> <p>„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пит |
| е, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, рече: лаку но |
| Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи сажали.{S} Он п |
| p>С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше поради себе ни на поље изаћи...{S} А једн |
| богу!...</p> <p>А снег само падаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; са |
| ових момака, али ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ |
| ј авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; Миленија не зна шта ради од |
| ер; Лазар одраст о момчина к’о тресак — већ му и цуру меркају.</p> <p>И Анђелији прођоше године |
| а коме другом?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Већ својом драгом вољом?</p> <pb n="44" /> <p>„Е није н |
| .{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.</p> <p>— Шта ћ |
| та. </p> <p>— Децо моја!...{S} Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина |
| аројка.</p> <p>Чича Стеван и чича Илија већ ручали.{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је један |
| Миленије.</p> <p>— Гле!... ти се обукла већ!</p> <p>— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби |
| <p>Анђелија сањаше:</p> <p>К’о убрађена већ па трчи те ради.{S} Како се појави из куће, пиљеж ј |
| — Добро, брате — рече Јова.</p> <p>— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш к |
| ца. </p> <p>Прође готово дан.{S} Лазара већ сместили у мртвачки сандук; жене долазише и китише |
| <p>На пољу се чуше петли.</p> <p>„Зора већ“ — помисли она.</p> <p>Дете се промешкољи, окрете н |
| дене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <pb n="36" /> <p>Она само ’хоће да се |
| оком.</p> <p>— Не треба, нано!{S} Он је већ утучен како је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он је |
| н оста са Живаном и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад н |
| p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за |
| в и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио му ј |
| е зна шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати...</p> <p>Пошто су га окупали и обукли |
| /p> <p>— Бог помого!</p> <p>— Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!... |
| е и лепе старе песме....{S} Вукосава се већ удала, Живко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за жен |
| вина никако не седа).</p> <p>Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници |
| целцати дан тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји о |
| а други већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати прашина.{S} Беше суво и лепо к’о у пролеће — |
| ц, и њега стриц врати кући.</p> <p>Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава је с |
| војој матери у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Дев |
| део?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!</p> <p>Анђелија из |
| собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико |
| есташе; један није још попустио а други већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати прашина.{S} Б |
| злегаше се целом кућом.</p> <p>Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала |
| видећи пуне судове.</p> <p>— Уранила си већ?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— Е, нека, нека, жив |
| себе.</p> <p>— Све, мајко!</p> <p>— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} |
| љи умиљавају један другом.</p> <p>Свати већ почели ручати.{S} У врх совре засели кум и старојко |
| >Прође пролетња равнодневница.{S} Јарик већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање.{S} Ч |
| доше никуд из куће. </p> <p>Чича Стеван већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у пост |
| } Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p |
| ричама Анђелиним...</p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пачати у |
| </p> <p>Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....</p> <p>Наста плач и запевка.{S} Анђелиј |
| “</p> <p>Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се са |
| еше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву ћер; Лазар одраст о момчина к’о тресак — |
| ас, течо, да се опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p> <p>Ту је!.... .</p> <p>И кад наста праштање св |
| Лепа је машта мајчина!....</p> <p>Лазар већ псалтирац — па још најбољи ђак.{S} Учитељ се свуда |
| њих добро познаје?...</p> <p>— Ево нас већ! — рече девер.</p> <p>Она подиже превез...{S} Некол |
| м — стаде дворити старојка.... —</p> <p>Већ беше ручаница.{S} Совра је постављена; само су очек |
| <l>„То не била ни маглица сама,</l> <l>„Већ то била Ђурђевица Мара,</l> <l>„И она се с деверима |
| уком, </l> <l>„Нису се свадили,</l> <l>„Већ су се љубили. </l> <l>„Мушко чедо родили, </l> <l>„ |
| n="5" /> <p>Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што ј |
| а, гледаше Лазара.{S} Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!...{S} Па |
| } Ни он не може ништа измислити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га с |
| и велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.</p> <pb n="106" /> <p>— А, знам сад! — рече Март |
| ји — па у вајат те узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ |
| та да каже?..</p> <p>Прође дан.{S} Пред вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу се коњски то |
| уватише коло.</p> <p>Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и с |
| однесе ти сву наду и радост...{S} Дође вече — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш који |
| за ручак...</p> <pb n="66" /> <p>Дође и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа од |
| Она се сети свог сна који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n="143" /> се.. |
| p>И онда се опрости са свима.</p> <p>То вече увати је опет грозница....{S} Није дочекала да се |
| де! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге и |
| p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, |
| ком старешинство Лазару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и |
| алио свећу и кадио укућане.{S} Кад су у вече седали око ватре — место старешинино беше место Ла |
| пута око радина па оде кући. </p> <p>У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи |
| да јој је мајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је |
| хоће одморити!..</p> <p>А Анђелија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке радости на све |
| >Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} Она беше у ватри сву ноћ.{S} Сутра |
| Вуку црне гласе...</p> <p>Први пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше оз |
| азар — па одоше у Клење....</p> <p>Тога вечера у селу се водише овакви разговори:</p> <p>— Ала |
| {S} Анђелија га испрати....</p> <p>Тога вечера окупише се код чича Стевана:{S} Маринко Мандић, |
| совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечера....</p> <p>Пошто је све вечерало — онда се разиђ |
| дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у |
| му душу прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и кад Нинко опет наслужи попи чашу, попа рече:</ |
| и дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зовну мат |
| и запере или пресвуче....</p> <p>Једног вечера разболе се Лазар.{S} Обрашчиће му подузела нека |
| нестане са овог света!..“</p> <p>Једног вечера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о. |
| лико се пута ту крила!....{S} Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је зарони |
| <p>И тако до по ноћи.... —</p> <p>Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да сп |
| ролетали тамо-амо...{S} Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се м |
| где да посеју ћетен. ..</p> <p>Пошто су вечерали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија се |
| село да вечера....</p> <p>Пошто је све вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве ларме.{S} |
| удове.{S} Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.</p> <p>Пошто су свршили ко |
| оји једнако кавге тражи...</p> <p>После вечере беше живље.{S} Младеж се искупи око свирача; ста |
| љана јој само благодари...</p> <p>После вечере поседеше мало.{S} Чича Илија потражи зета да вид |
| ла.{S} Радили су од рана јутра до мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату же |
| емо.</p> <p>Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би |
| ла. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пешкирић бокори |
| Попа оде у кућу да свети водицу.</p> <p>Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се црвенео к’о да |
| Вала Богу само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код при |
| којима је обашка постављено.</p> <p>За вечером се водио разговор о орби.{S} Живана се договара |
| о ватре.{S} Анђелија седе са редаром за вечеру.</p> <p>Чича Стеван поседе још мало па устаде.{S |
| таре...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p> <p>Угово |
| че је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове.{S} Пошто су ноћи окрачале, после |
| аволили су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као |
| вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?</p> <p>— Имам — одговори он полако.</p> |
| аса.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то је |
| е биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточено малом кест |
| едајте ми Лазу.{S} Он није тамо познат, ви га поучите у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и б |
| евши.</p> <p>— Е, баш је тај рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то завук’о!...{S} Мора да је би |
| ина; тешко оном кога она прокуне!...{S} Ви плачете?...{S} Немојте!..{S} Благодарите богу што ми |
| е</p> <p>— Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледа |
| опи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете тесати сандук....</p> <p>Звоно на цркви зазвони |
| о јутро! </p> <p>— Бог помого!</p> <p>— Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пр |
| азни чашу па се и сам насмеја.</p> <p>— Ви мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... |
| х да спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — |
| — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.</p> <p>— Јок! — рекоше они. </p> <p>— Помрчи |
| </p> <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванц |
| и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја |
| <p>Сватови се засмејаше.</p> <p>— Богме ви сте паметни! — рече Марко.</p> <p>— А зар има што па |
| Илија рупи у кућу.</p> <p>— Шта радите ви?</p> <p>— Редујемо — одговори Смиљана.</p> <p>— Само |
| текао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикнуле па побегле....{S} П |
| /p> <p>— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и |
| тићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не затвор |
| — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плака |
| те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Девојке, стидећи се, узим |
| чашу.</p> <p>— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} Ја сам мало о |
| а.</p> <p>— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?</p> <p>— Хе, хе, хе!... слушамо — ја ш |
| </p> <p>— Де ти, јетрвице!</p> <p>— Што ви најпре? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Ајд најпосле.{S} |
| ва на окупу; само плачу.</p> <p>— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.</p> <p>— Сад ћ |
| ’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима |
| ..“</p> <p>Пратња пође.</p> <p>Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак јој се н |
| ом у конак.{S} Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.</p> <p>— Тако, ћери, сад ми се до |
| узе пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шт |
| сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се она окрете, он викну:</p> <p>— Остави волов |
| асме, упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.</p> <p |
| д; од куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић |
| епере...{S} Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и |
| ред.</p> <p>Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.</p> <p>— Ти си добро уранила?</ |
| да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, море, обићу! —- |
| пре!...{S} Ја сам се наживела, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам |
| од првог дана, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје сорте....{S} За то те и призив |
| .{S} Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је |
| то потрпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика уђе у с |
| пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела |
| сад! — рече. </p> <p>Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа з |
| уком прсима Анђелиним.</p> <p>Више није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рође |
| р.{S} Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много што шта поверава Лазару.{S} На |
| его Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ћери моја, по |
| су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала...{S} Није |
| ?</p> <p>— Јест.{S} Оно што си мало час видела оно се сунце рађа.</p> <p>— Ала је овде лепо!... |
| > <p>Анђелија викну Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.</p> <pb n="13 |
| ова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеж |
| знајем.{S} Овако што нисам у своме веку видела.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел увек ов |
| бро, брате — рече Јова.</p> <p>— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу? |
| чуло осим попка где пева; ништа се није видело осим по ког светњака...{S} Све је друго заспало. |
| лико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана бе |
| е по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Највеће |
| само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да |
| м њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она ј |
| Синђића кући на прело.{S} Нико ме није видео кад сам отишла само Петра.{S} Кад, на ђавола, мен |
| у „варену.“</p> <p>— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.</p> |
| Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук |
| извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе слави |
| ом?“</p> <p>— Ја!</p> <p>— Ко је то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} |
| али вредна к’о кртица.{S} Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Ни |
| убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоштену!{S} Нека имаш царево благ |
| је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашц |
| ивати руком за заслон.{S} Мог’о си лепо видети како јој кошуља на грудма поиграва.{S} Ика и Ста |
| , послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...</p> <p>Чича Илија се грди по мало са чича Сте |
| S} Анђелији срце играше у грудма.{S} Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...</p> <p>Прв |
| пим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо шта ће бити!...</p> <gap unit="graphic" /> <p> |
| јко, да га видим!</p> <p>— Очекни мало, видећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу |
| ић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:</p> <p>—- Доста, |
| S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје |
| нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> |
| мог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.</p> <p>— Уранила си већ?</p> <p>— Ј |
| и заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.</p> <p>— Ето Стевана! — реч |
| своје пријатеље на кулук.{S} Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:</p> <p>— О |
| а Стеван рече:</p> <p>— Иди де, дијете, види што год ручка.</p> <p>Она се поклони и уступаше ко |
| авлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над своји |
| није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, види! — повикаше сви.</p> <p>Живана изиђе у кућу, узе ј |
| ? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара |
| ве, мајко!</p> <p>— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради увек тако, п |
| уром што је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.< |
| им да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, види! — повикаше сви.</p> <p>Живана изиђе у кућу, |
| а, а деца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— |
| сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао |
| е на кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.</p> <p>Кад су тамо дошли укућани их лепо |
| еше мало.{S} Чича Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се укув |
| устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку.{S |
| вони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Ж |
| S} Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. |
| >Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.</p> <p>— Баш ћу те молити, сна |
| н.</p> <p>Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи.{S} Поседи мало где год у ладу; |
| а певала.</p> <p>Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за д |
| ђоше...</p> <p>Народ изаш’о па улицу да види сватове.{S} Коњаници разиграли своје малене али ош |
| ајали!..{S} Оно је женско.{S} Што очима види — то рукама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја |
| } Погледај јој око, погледај корак — па види шта вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би |
| ам у своме веку видела.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел увек овака?</p> <p>— Увек.</p> |
| расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рође |
| куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухвати за очи.{S} Ови заћуташе. |
| где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} Нагињ’о се над њега; својим носом доди |
| ан.</p> <p>— Шта ти дају?</p> <p>— Ајде види најпре па ћу ти казати.</p> <p>И дигоше се сви те |
| о га Турчин не би измучио!....{S} Он не види муке и патње светске; он богује!. ..{S} Та пре бих |
| Станоје нем а Станиша глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не чује: устук, мицо, овде ти |
| p>— Није; сад је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!</p> <p>— Ла |
| >— А шта ти је, кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне стра |
| Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано |
| ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер |
| к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди мало па чита к |
| ш, кадивице, како се договара?</p> <p>— Видим — рече Миленија.</p> <p>— Како ти шараш те чарапе |
| а срце.</p> <p>— Молим те, мајко, да га видим!</p> <p>— Очекни мало, видећеш све наше — рече Жи |
| ово не смем ни да помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешт |
| у мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> <p>Кад Анђелија |
| ајем ја новаца тако лудо.{S} Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.</p> <p>— Јок!</p> <p>— |
| ни! — рече Лазар.</p> <p>— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар скиде хаљину, р |
| дин и Анђелија ћутаху.</p> <p>— Чек’ да видим нешто.</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе воде |
| м ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује |
| тра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Марин |
| трпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада се опет насмеши. _ -</ |
| у у мене ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра.. |
| је сад...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, види! |
| Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани мес |
| се белов умиљава, па рече:</p> <p>— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!</p> <p>— По чему?< |
| уницом <ref target="#SRP18932_N1" /> да видимо твоју сестру.</p> <p>— Добро, брате — рече Јова. |
| d="SRP18932_C6"> <head>VI.</head> <p>Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...</p> <p>Још |
| Склањајте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија |
| о добри!....</p> <p>Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све она |
| !</p> <p>— Ко је то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, ср |
| ак’о од њих — они би рекли:</p> <p>— Е, видиш ти Вује, молим те!</p> <p>— Ја!</p> <pb n="170" / |
| рче! — рече Марта — немој бити луда!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице |
| е, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те волимо!...</p> <p>— И ја вас! |
| свакојака.{S} Нису сви људи једнаки.{S} Видиш кад тако одеш коме у кућу, „нејака“ па што поиска |
| — него за то? — рече Анђелија.</p> <p>— Видиш, најо, ти си на „крај срца“ — па ти може праснути |
| /p> <p>— И мене! — рече Марта.</p> <p>— Видиш, кадивице, како се договара?</p> <p>— Видим — реч |
| че воска и једну суву шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм |
| у вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?</p> <p>Њу обузе стид; образи јој се зару |
| кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а |
| ли смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је субота. |
| — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће |
| — упита Дража.</p> <p>— Печење, зар не видиш? рече му Марко.</p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, |
| <p>— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.</p> <p>— К’о земља |
| <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван.</p> <p>— |
| бре раденице — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован!...{S |
| и пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.</p> <p>— Тако, дијете, сад си спр |
| кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да јој савијеш р |
| авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пи |
| пукла белина: — зора.... </p> <p>Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе о |
| p>И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гл |
| е.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} Убриса се рукавом, узе свој ш |
| </p> <p>— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, лепо полудех!</p> < |
| учица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплавиле; осушио се сав к’о |
| За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама...{S} По |
| до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господином капетан |
| али ништа не рађаше.{S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он је врљ’о п |
| p> <p>И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ствари...</p> <p>Полазак прекрати све. |
| p> <p>И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова проби уши.{S} Он се не хтеде одмаћи |
| <p>— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би о |
| крена; кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није се |
| о згрешила!{S} Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти је! |
| ницу, он — кад из суднице изиђе — стаде викати:</p> <p>— Шта је ово људи и браћо?....{S} Овако |
| раво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија склони Лазара и остатак |
| а кмета.</p> <p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да |
| нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри викне на њ:</p> <p>— Шта ти радиш?</p> <p>А оно је само |
| је; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:</p> <p>—- Доста, јунаци!{S} Дрште се за мога кул |
| учан.</p> <p>— Отварај, море, обићу! —- викну он.</p> <p>— Плати па ћемо отворити! — одговорише |
| ослетку домаћин.</p> <p>— Трке нећу!... викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и |
| ајмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био? викну Марко на њ.</p> <p>— Ја само мало одмакох па....< |
| сте полуделе, што не пијете ту ракију? викну Смиљана. </p> <p>— Е бога ми! — рече Петрија, па |
| <p>— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врат |
| Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија....</p> <p>У тај пар уђе јој мати носећи |
| S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.</p> <p>— Шта велиш?!. јекну Марко.< |
| ећак; и она плакаше.</p> <p>— Живана! — викну чича.</p> <p>— Чујем. </p> <p>— Оди ближе...{S} С |
| ом се разлегаше смеј.</p> <p>— Места! — викну Маринко.</p> <p>Свирачи засвираше „места.“...{S} |
| непрестано вичући.</p> <p>— А...' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.</p> <p>— Не дај |
| </p> <p>— Кога, јадна?</p> <p>— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге. |
| ј смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — викну Нинко.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Зовни попу нек чи |
| у плач — диже главу.</p> <p>— Дијете! — викну он.</p> <p>Она се стеже и једва полако одговори.< |
| тер, па врљиком: туп!</p> <p>— Удари! — викну Анђелија.</p> <p>— Пуче врљика на два комада!</p> |
| бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђелија...{S} Очију ми мојих, нећете се преварит |
| ?</p> <p>— Онда.... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он ни |
| — рече. </p> <p>— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> |
| /p> <p>Ика уђе у собу.</p> <p>— Анђо! — викну је она.</p> <p>Анђелија кад чу њезин глас окрете |
| {S} Смеј до неба...“</p> <p>— О Анђо! — викну је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово |
| .“</l> </quote> <p>— Алал’ вера Нино! — викну попа.</p> <p>— Нема, него му „гројиће“ гуша! — ве |
| крви.</p> <p>— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.</p> <p>— Па удри!... удри б |
| ујо! —викну други.</p> <p>— Низ плот! — викну трећи...</p> <p>А он само виче....{S} Окрене се п |
| >— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито. </p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бој |
| се око укочило...</p> <p>— Дај свећу! — викну Милан.</p> <p>Упалише свећу, али је Лазар био већ |
| ч: лудо једна!</p> <p>— Шта ти хоћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је јо |
| еш! </p> <p>— Од куд сам те даривала? — викну Петрија.</p> <p>— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? |
| ану и — писну.</p> <p>— Шта је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Д |
| — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван Саву па му рече:</p> <p>— Деде, море, |
| > <p>— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.</p> <p>— Деде једну ”Мачванку“.</p> <p>— |
| ’о у око! — рече Лазар.</p> <p>Анђелија викну Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год јетрвице? |
| те.{S} Чича Илија устави коње па с кола викну: </p> <p>— Помаже Бог! '</p> <p>— Бог ти помог’о! |
| ча Стеван оде до суднице.</p> <p>Живана викну.</p> <p>— Чујем, мајко!</p> <p>— Ћери моја, сад ћ |
| скапи чашу, удари се руком по прсима па викну:</p> <p>— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, пој |
| ад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш? — упита она.</p> <p>— Врати ми |
| на к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше |
| Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат |
| </p> <p>Служи она њима ракију — док тек викну Живана:</p> <p>— Трчи, снајо, отвори капију: — ет |
| д се поче постављати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ств |
| аче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола с |
| њом.{S} Кад виде, да се она окрете, он викну:</p> <p>— Остави волове, ил’ ћеш погинути!....</p |
| <p>— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.</p> <p>— Низ плот! — викну трећи...</p> <p |
| ке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна....{S} Јуч |
| ла би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је најв |
| ватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну кумовску „част“ на |
| сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.</p> <p>Сваку „част“ пропрат |
| аздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</p> <p>— Ој Др |
| огом пријо!...</p> <p>— Збогом пошли! — викнуше сви.</p> <p>Он ошину коње и излете на капију ко |
| упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.</p> <p>— Зар нема никог паметнијег?— у |
| ва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! — викнуше сватови.</p> <p>— Шта, зар полазе?</p> <p>— Ја! |
| ешно? — упита Марта.</p> <p>— Смешно! — викнуше све три.</p> <p>— Добро.{S} Седи јетрвице!</p> |
| <p>— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.</p> <p>— Ја шта сте радиле!</p> <p>— Па |
| довече наразговарати.</p> <p>Из конака викнуше да се поставља.{S} Анђелија оде постављати совр |
| само гута пљувачку....</p> <p>У тај пар викнуше да се иде.{S} Цигани почеше свирати, народ се у |
| <p>— Е? — упита Анђелија.</p> <p>— К’о вила...{S} П’онда наја вели....</p> <p>Анђелији заигра |
| прећи преко оборене сикире, нити преко вила; није смела носити никаквих семена, као пасуљ, кук |
| S} Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света! |
| ма барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је св |
| пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут упита:</p> <p>— Имаш ти Ми |
| ољуби — па онда опет једе печења и пије вина.</p> <p>Сватови се опет засмејаше.</p> <p>— Баш си |
| и:</p> <p>— „Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило! |
| S} Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се ди |
| ван понео од куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе.{S} То су они пили и јели.{ |
| м зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену...{S} Свирачи засвираше — младеж заигра.{ |
| у, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> <p>Сватови седоше за совру; зет служ |
| ..{S} Старци гледе па се смеше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.</p> <p>— ’ |
| мо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако |
| , жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то |
| да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисели.{S} Како се дете роди, жена која баби |
| ји недевери!</l> <l>„„Не газ’те ми мога винограда,</l> <l>„„Што је Ђурђе болестан садио,</l> <l |
| крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још ј |
| жљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну |
| у, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око |
| ади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да в |
| ао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо и сватови!{S} Наш честити ку |
| дете од три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче...{S} Он |
| Симана рече:</p> <p>— Ново сито о клину виси, Жико!</p> <p>— Није то!...{S} Знам ја шта је — шт |
| Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, п |
| > <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у ку |
| S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не |
| ја одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи |
| ног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где |
| .{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; очи црне па вели |
| ији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стевана или |
| S} Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; млад |
| е па пишти под ногама....{S} По небу се витлају силни облаци; а „тмора“ (ситна киша) сад удари |
| г вратила на разбоју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ |
| треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са |
| не даде ми мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.</p> <p |
| ага његова; стас имађаше момачки а тело вито.{S} На витом телу почиваше лепа глава осењена свио |
| стас имађаше момачки а тело вито.{S} На витом телу почиваше лепа глава осењена свионом косом.{S |
| Максим Синђић.</p> <p>— Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.</p> <p>Кол |
| ракија?</p> <p>— Нисам ја мејанџија! — виче Марко.</p> <p>— Ево Драже.{S} Разболео се! </p> <p |
| ић.</p> <p>— Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.</p> <p>— Овамо, баба! — виче опет ч |
| о’ватала се младеж.</p> <p>— Развуци! — виче чича Стеван</p> <p>— Колај! — виче Маринко Мандић. |
| и! — виче чича Стеван</p> <p>— Колај! — виче Маринко Мандић.</p> <p>— Колај док угрејемо ноге! |
| ана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пи |
| а на њ!{S} К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и |
| те и певуши од радости...{S} Свекар јој виче; „Тако, ћери, срећна била!“..{S} Сунце греје — а њ |
| плот! — викну трећи...</p> <p>А он само виче....{S} Окрене се по неки пут па прети песницом.... |
| се развик’о? — упита га Лазар.</p> <p>— Вичем на неправду!</p> <p>— Ја сам тебе, Вуче, на основ |
| <p>Сватови се смеју.{S} Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте мес |
| да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући.</p> <p>— А...' ха! — викну један од Лазареве ст |
| ијо, сестро! — неће умети....{S} А оно, виш....{S} Е, нека, нека....</p> <p>— А како се влада? |
| омену.{S} Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под о |
| дно чело, лице, очи, обрве — све....{S} Више се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да су |
| дојила нити пољубила пред укућанима.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али |
| } Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!</p> <p>— Него шта |
| ... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја више овде? !....</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни ве |
| <hi>он</hi>...</p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па с |
| > <p>— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.</p> <p>— Све, мајко!</p> <p>— Ти већ знаш |
| д оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о св |
| раве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.</p> <p>Није била чистуница.{S} К |
| — не иде у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не изилази.{S} Сваки ти то заузме своје |
| ... никад јој више ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да |
| ти.</p> <p>Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати....{S} Мутни дани беху гори з |
| се поче опет са децом забављати.{S} Шта више и смејала се с њима....{S} Што је год могла — она |
| тужила свету на своју судбину; није шта више, ни Лазару.{S} И од њега је крила.{S} Она се склон |
| <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да н |
| а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.</p> <p |
| ирана по устима....</p> <p>Аница је све више отимала ма у кући.{S} Она је била потпуно домаћица |
| крљепи њене руке.{S} Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па онда помодри; |
| ко подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде |
| оја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више не слушаше.{S} Његово се око укочило...</p> <p>— Д |
| ека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне |
| о, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју.</p> <p>За кратко време она научи |
| толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мал |
| беше; сваки је пио умерено; а кад није више хтео само је, не примивши више чашу, рек’о: бог да |
| ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!</p> <p>— То ти нико н |
| олутак!“</p> <p>— Јок!</p> <p>— Ни паре више од два цванцика!</p> <p>Врата се отворише.{S} На п |
| ати мах.{S} Свет падаше у постељу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажах |
| </p> <p>Миленија пусти глас; не може се више уздржати.{S} Притрча му па окрете љубити мршаву ру |
| а или просто плакала.</p> <p>На кућу се више није освртала; није ју се тицало ништа, и можда би |
| мејаше од свег срца...</p> <p>— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.</p> <p>— Ако м |
| ија занеме, кад чу толику лаж.{S} Нехте више ни речи рећи са таким човеком — и она пође.</p> <p |
| и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по |
| њу.</p> <p>Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво.{S} Пазила је на много што шта |
| женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.</p> < |
| } Сад беше много мирнија.{S} Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умост |
| слу и раду Нинко млого остарио; не беше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву ћер; |
| “...</p> <p>Прекинут нит!...{S} Не беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те речи |
| а ожалила к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је зна |
| та; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у томе бој’о ни капетанова ћате.</p> <p>С |
| Вука.</p> <p>Али јој ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло што то све није казала и <h |
| ајзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и |
| њене руке.{S} Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па онда помодри; очи изб |
| мо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она ј |
| кад није више хтео само је, не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости! </p> <p>Кад је |
| дступаше — од свога права.... никад јој више ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је |
| бав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —</p> <p>Нинко је био миран човек.{S} Св |
| езобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>Канио се |
| ија скочи.</p> <p>— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.</p> <p>— Боље немој: — побићемо се! |
| . </p> <p>Чича Стеван већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у постељу.{S} Он кашљаше |
| ш да мене не волиш.</p> <p>— Немој тако више; може чути наја...</p> <p>— Не бој се!...</p> <p>И |
| {S} Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио.{S} Он беше потпу |
| ! — рече попа а сав позеленео — не могу више ни речи, ни слова.{S} Кад си тако хтео, што ниси к |
| ати....{S} Немој, немој устајати — нећу више! ’хоћу да приповедам.</p> <p>— Е, дела!</p> <p>— ’ |
| ли још? — упита Анђелија.</p> <p>— Нећу више — доста је.</p> <p>— Сад ћеш бити још пијанији! — |
| смеђа, златна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога |
| А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p> <p>— Шта ти је лудо једна?{S} Па ти |
| пет пође руком прсима Анђелиним.</p> <p>Више није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав |
| луке, преплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађен |
| изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се расплинула од силне в |
| како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се расплинула од силне воде па пишти |
| <p>СА 12 СЛИКА</p> <p>ИЛУСТРОВАО</p> <p>Влад.{S} Тителбах</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖА |
| а!</p> <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке ј |
| е је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.</p> <p>Од то доба Анђелија не об |
| <p>Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Ан |
| S} Е, нека, нека....</p> <p>— А како се влада? — упита Спасенија.</p> <pb n="81" /> <p>— К’о ма |
| ући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој само благодари...</p> <p>После |
| д свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић за њо |
| ети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!. |
| е мала заклетва....</p> <p>А умела се и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испра |
| е.{S} Небо се осуло звездама.{S} Тишина владаше селом.{S} Никаквог гласа осим тичијег, никаквог |
| а се бусаше у груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу н |
| бе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно |
| ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...</p> <p>„П’онда, унуче!...{S} Их, боже ун |
| ла и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....</p> <p>Има осећаја, које човек не може |
| о, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</p> <p |
| ћу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S} Она трчах |
| би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљускала по лицу, онда се убрисала својим пе |
| онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.</p |
| руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе је об |
| лага оздо; земља се расплинула од силне воде па пишти под ногама....{S} По небу се витлају силн |
| дан зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она усу не начету воду у чана |
| .</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе воде.{S} Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и маши |
| ладноће.</p> <pb n="34" /> <p>Заватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза пој |
| , под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то |
| војим старим другом.</p> <p>— ’хоћеш ли воде? — питала га је.</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, |
| , мајко.</p> <p>Иди-де, ћери, те донеси воде.</p> <p>— Сад, мајко.</p> <p>Узе судове па пође на |
| посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.</p> <p>Анђелија |
| и.</p> <p>И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди ми |
| она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} Убриса се рукавом, узе свој штап па с |
| {S} И к’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али |
| е '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе д |
| ко? — упита га Анђелија.</p> <p>— ’хоћу воде — рече Лазар.</p> <p>— Ево, ево, рано.{S} Сад ће т |
| раду, а највише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде у постељу...</p> </div> <pb n="176 |
| оку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; прала руби |
| наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.</p> <p>А на неколико дана пр |
| огла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!...{S} И њега и |
| послетку приђе чича Илија.{S} Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па ј |
| ш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Води ти њега доктору!</p> <p>— Шта ћеш попо? — Ово нико |
| ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ватала се младеж.</p> < |
| о.</p> <p>Она ману машицама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут из |
| „Мушко чедо родили, </l> <l>„За руку га водили“...</l> </quote> <p>— Е није него још нешто! — р |
| обашка постављено.</p> <p>За вечером се водио разговор о орби.{S} Живана се договараше са чича |
| уке опраше.{S} Попа оде у кућу да свети водицу.</p> <p>Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се |
| Клење....</p> <p>Тога вечера у селу се водише овакви разговори:</p> <p>— Ала грува!...</p> <p> |
| <p>Онда поиска дете.</p> <p>Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шаком прекр |
| она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} Он |
| p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси ли ишла на воду?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Како ти изгледа, мо’ш ли |
| је била редара.</p> <p>Анђелија оде на воду.</p> <p>Тек што се вратила, а деца у соби дигоше л |
| а ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пе |
| S} Он се само намргоди мало па чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, |
| машицама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:< |
| .{S} Кад Марта донесе она усу не начету воду у чанак, па приђе огњишту.</p> <p>— Узми-де ти, сн |
| а пређоше опа прошапута:</p> <p>„Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..</p> <p>— Ово |
| био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане.{S} На једној мот |
| таде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).</p> <p>Сватови се већ поздрав |
| ви! „Ај, ево мени ноде!..“</p> <p>Млада вођевина Анђелија беше у вајату.{S} С њом су биле још д |
| јући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кошуљом.{S} Глатка к’о п |
| агрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска се |
| ред цркву, пред којом беше још неколико вођевина....{S} Чича Стеван оде са кумом и старојком по |
| сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} |
| су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да |
| елија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих „педес |
| зар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, ј |
| у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљад |
| ет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што је по |
| онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!...{S} Чула сам од старих же |
| .</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.< |
| i>волила</hi>....{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не може волити?...{S} Мо |
| <p>— Чупај, чупај, лој ти детењи!{S} Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.</p> <p>А дете те |
| одговара чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— З |
| ула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој |
| ва к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба |
| ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да |
| латан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те волимо |
| ућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћ |
| к’о у каквог добричине.</p> <p>Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.</p> <p> |
| но</hi> — старац <hi>нежно</hi>; младић воли <hi>тело</hi> — старац <hi>душу</hi>....{S} Младал |
| Може, богме, те још како!...{S} Младић воли <hi>бујно</hi> — старац <hi>нежно</hi>; младић вол |
| мене волиш? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Волико! — рече она и рашири руке колико год може.</p> < |
| јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоштену!{S} Нека им |
| оме замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....</p> <p>— Оди те |
| ацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задоји |
| и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могл |
| ила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — да су могли |
| на га је</p> <p>— право да рекнем — <hi>волила</hi>....{S} И они су се, збиља волели!...{S} А з |
| ad> <p>Сви су укућани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио |
| грлица своме голубу.{S} Сви су укућани волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жал |
| ам, не верујте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не позна |
| ’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не |
| ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p>Кад |
| лиш га! пресече је Марта.</p> <p>— Е па волим, шта ћеш ми!</p> <p>— Тако кажи!..{S} Е сад је го |
| ва — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да ме |
| а — рече Марта.</p> <p>— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.</p> <p>— И треба да ј |
| очека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара |
| Стевана Маринко.</p> <p>— Не знаш како волим кад снег пада! — одговара чича.</p> <p>— Ја знам |
| волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. |
| ’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те волимо!...</p> <p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— |
| ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодрасло — |
| велим!</p> <p>— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичућ |
| к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био |
| ђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би |
| и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зовну матер.</p> <p>— Шта је, рано?</p> |
| играло срце од радости.{S} Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио.{S |
| ност у младом чељадету...</p> <p>Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути ут |
| <pb n="98" /> сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живо |
| волели!...{S} А зар се старост не може волити?...{S} Може, богме, те још како!...{S} Младић во |
| та ће онда рећи?..{S} Онда ће ме морати волити!..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени |
| мораш се клети!...{S} А право ми кажи, волиш ли га?</p> <p>— Хм, хм!...</p> <p>— Баш много?</p |
| /p> <p>— Бога ми, снајчице!...</p> <p>— Волиш га! пресече је Марта.</p> <p>— Е па волим, шта ће |
| ојим црним очицама и смеје се.</p> <p>— Волиш ли?</p> <p>— Гу-гу!...</p> <p>А Миленија га онда |
| Миленија се с њим разговара:</p> <p>— А волиш ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа сво |
| рече:</p> <p>— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!</p> <p>— По чему?</p> <p>— Неће се пас |
| — рече Миленија.</p> <p>— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} |
| ицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме волиш, око моје? — пита она опет.</p> <p>А дете маше св |
| берче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.</p> <p>— Немој тако више; може чути наја...</p> |
| Ајде да се пазимо!</p> <p>— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Волико! — рече она и |
| о.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— Отера волове кући.</p> <p>— Платиће ми за то! — једва изговор |
| p>Анђелија баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро |
| е Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би |
| е она окрете, он викну:</p> <p>— Остави волове, ил’ ћеш погинути!....</p> <p>— Е, оди овамо! — |
| Шта ћеш? — упита она.</p> <p>— Врати ми волове.</p> <p>— А.... то нећу! — рече она.</p> <p>И од |
| ај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш? — упита она.</p> |
| !</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.</p> <p> |
| да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног трњак |
| бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да |
| служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.</p> <p>— Ја |
| ица цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...</p> < |
| совке! — рече други.</p> <p>— Е, његова воља!... рекоше сељаци.</p> </div> <pb n="149" /> <div |
| — одговори Анђелија.</p> <p>— Е, божја воља! — рече попа.</p> <p>— Вала, попо, што бог од мене |
| ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хо |
| са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се |
| је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако |
| е — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.</p> |
| узе.</p> <p>— Е шта ћеш?...{S} Божја је воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе бех |
| код куће.</p> <p>Снег веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице |
| ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...</p> <p>„П’онда, унуче!...{S} Их, боже унуче!. |
| удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим: нема с |
| ше.{S} Аница се влада са свим по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече |
| — У теби бејах срећна.{S} Могла сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне ска |
| <p>—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели ку |
| <p>— Нисам.</p> <p>— Већ својом драгом вољом?</p> <pb n="44" /> <p>„Е није него још нешто!“ — |
| е почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише ј |
| о с мајком и тетком — она пусти срцу на вољу.{S} Очи јој се заблисташе од суза, попусти у оном |
| имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?</p |
| <p>— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу? |
| и пута ову басму.</p> <p>Онда узе мртви восак опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:</ |
| p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.</p> <p>Онда уми руке и |
| у басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:</p> <p>— Колико овај восак горео |
| ак у ватру и рече:</p> <p>— Колико овај восак горео — толико болело!</p> <p>Сад узе „неприм“ ка |
| ворити:</p> <p>— Кад челе — што су овај восак носиле — оживеле — онда и ти, бољо!{S} К’о што че |
| p>Цвета оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} |
| ело.{S} Куће ушорене; око кућа засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу. |
| А иза цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз б |
| едног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} Анђелија се трже.</p> <p>„Шта ли ј |
| а оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свога оца и |
| угог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору с |
| а им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из <pb n="31" /> свињца и циче |
| ћи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{S} Сваком је име на |
| поњаву.{S} Спустише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.</p |
| уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се о |
| дигоше.{S} Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кади |
| а — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву воштину цедиш не би капатке масти исцедио!... 'Вала бра |
| усато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно.{S} Са пријатељима пио — с пријама се грлио |
| а! — рече Миленија.</p> <p>— Марта поче враголасто певушити:</p> <quote> <l>„Милан иде странчиц |
| еба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расече кресту |
| </head> <p>Би па и прође....{S} Обелеше вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи |
| на коњу алаћићу —</l> <l>”хоћу рећи: на вранћићу!“...</l> </quote> <p>Сватови се смеју.{S} Неке |
| } Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и приден |
| лете на капију.</p> <p>У авлију улетеше вранци чича Илини.{S} У колима сеђаше Смиљана и Спасени |
| процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ.{S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у |
| ерац) уједначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу...{S} Настала је тишина, она |
| лише се свеће, попа метну „петрајиљ“ на врат и очита панајију.{S} Људи се молише богу.{S} Онда |
| од радости.{S} Метнула му торбичицу на врат па стала на капију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће |
| лико тренутака...{S} На једаред протеже врат и зену.</p> <pb n="128" /> <p>— Свећу овамо!... св |
| ти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.</p> <p>У авлију улетеш |
| рак по корак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окре |
| >— Како није?..{S} Ето помисли: уђем на врата поклоним се, па опет, па опет...{S} Ха!.. ха!.. х |
| проби уши.{S} Он се не хтеде одмаћи од врата.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај |
| н и још неколико стараца.</p> <p>Још од врата поче се Анђелија клањати.{S} Заустави се пред све |
| на је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума |
| пиштољ добро подасут...{S} Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин бр |
| Ја!</p> <p>— Отвори!</p> <p>Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије |
| омињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у „заседање“.</p> <p> |
| S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> рукава црвеним и плавим памуко |
| на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.</p> <p |
| вестинском држању и сави мајци руке око врата.</p> <p>— О нано, нано! — рече и заплака се.</p> |
| у кошуљу....{S} Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и о |
| спођа.{S} Она лечи од сваке болести око врата...{S} Има трава „петлово перо“.{S} Њу стуци ситно |
| > <p>— Нисмо годили.</p> <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко |
| >— Ни паре више од два цванцика!</p> <p>Врата се отворише.{S} На прагу се указа Мара, најмлађа |
| ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само |
| /p> <p>— Шта ћеш? — упита она.</p> <p>— Врати ми волове.</p> <p>— А.... то нећу! — рече она.</p |
| Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не |
| њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам |
| ац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.</p> <p>— Овде ми се допада! — рече она.</ |
| ...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се врати у собу.{S} Седе опет на креветац, крај детета.... |
| поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.</p> <pb n="94" /> <p>— Д |
| иноћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса |
| исто учинити и брати (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешљати.</p> <p>— Добро, мајко |
| крио натегу па отиш’о у село.{S} Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од |
| Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:</p> <p>— Имаћемо данас снега.{S} Нег |
| теван.</p> <p>Анђелија изиђе, па кад се врати рече:</p> <p>— Пада.</p> <p>— Е иди сад донеси јо |
| воља...</p> <pb n="77" /> <p>Али кад се врати натраг -— опет се узе смешити.{S} Шта ће — мора!. |
| на видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> <p>А пошто Петра саранише — Сима оде |
| пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, |
| и се онда помолише богу.{S} Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.{S} Поклони с |
| оње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он врати у конак.</p> <p>— Па, како пријатељу?</p> <pb n=" |
| нђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.</p> <p>Кад је била готова дођ |
| ине.{S} Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.</p> <p>Беше већ читава момчина, али ништа н |
| она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:</p> <pb n="92" /> <p>— Пад |
| {S} У рупу нека метне: главу од предњег вратила на разбоју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и |
| у свој вајат да рад узме.</p> <p>Кад се вратила у кућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватр |
| Анђелија оде на воду.</p> <p>Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де |
| ападима и скоро никад се није без плена вратио.</p> <p>Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци и |
| .{S} Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где |
| ича Стевана.</p> <p>— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.</p> <p>— Е лепо.</p> <p>Сватови ни |
| бу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није на томе никад пропало!...</p> <p>— И |
| о приши нешто крупно редарама.</p> <p>— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} |
| на запевка може тужна бити....</p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђо |
| graphic" /> <p>И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.</p> <p>— Остави мал! — р |
| к, па ја потер’о у обор.{S} Таман ја на вратнице, а он ти отуд.{S} Не назва ни Бога, него рече: |
| ш!</p> <p>Затурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> <quote> <l>„Сунце богу на коле |
| ако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући.{S} Није она њег |
| еба посећи а који оставити — па се онда враћа кући.</p> <p>— Слуша ли младеж, Нино? — пита он б |
| } Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам к |
| једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве н |
| ећа оде Анђелија оцу и мајци.{S} Кад се враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.</p> <p>Да |
| не удовице сиротне, која је под старост врачала.{S} Од ње је Цвета научила многе гатке.{S} Она |
| Section" /> <p>Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потп |
| </p> <p>Оставши сама — Цвета се баци на врачање.{S} Из почетка то је радила, колико да не умре |
| , зна много! — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</p> |
| <milestone unit="subSection" /> <p>Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, ал |
| к’о.{S} Међу ове последње спада и Цвета врачара.</p> <p>Она је била ћерка једне удовице сиротне |
| ше неуморно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљава |
| од својих рођених мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрад |
| разбацује карте.</p> <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече по |
| на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што |
| уше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети врачари....</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Има |
| нам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упита она.</p> <p>— То је још по најбоље — р |
| те.{S} Девојке су је још тада прозвале: врачаром.</p> <p>Нешто то, нешто што је била сиромашна, |
| и препе га у кола.{S} Поздравише се са врачаром, седоше на кола и кретоше се најлак кући.</p> |
| ј јој око, погледај корак — па види шта вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија |
| са чича Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.</p> <p>Св |
| а народа — али — кад сам узео перо — не вреди ми лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро |
| ељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да т |
| Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само се увек подсмевала причама Анђел |
| Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица.{S} Немаш је шта видети — пека меса — |
| а, т. ј. с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смр |
| >„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена! |
| овати.{S} Он ожени Нинка и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му синове.{S} Он г |
| слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад сте млади — |
| ричало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причал |
| упи „позна“ јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} |
| стављати совру.</p> <pb n="82" /> <p>За време ручка разговарали су се о радовима; чича Стеван п |
| } Он имађаше пуне руке посла.</p> <p>За време колере највише платише задруге.</p> <p>Тако и Пан |
| } Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се |
| знађаше свој пос’о.</p> <p>Народу се на време издаде ужина па је после опет сваки послов’о.</p> |
| очи, опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост....</p> <p>Анђелија се са свим изменила. |
| онда науми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у св |
| остиво Анђелија.</p> <p>— Скоро ће доћи време па се нећемо ни растајати..{S} А сад иди!</p> <p> |
| > <p>Али Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанк |
| н тераше у обор општински.{S} За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче не пусти у |
| старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник.{S} Све, ама све, оприча |
| су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</p> <p>Они су кри |
| више јела суву проју.</p> <p>За кратко време она научи многе басме, упознаде непознате траве, |
| гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати |
| S} Ко о чему, оне се само туже на ружно време.</p> <p>— Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— |
| „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; показујеш ономе који ти спори трепераве звезде — |
| о је чисто држала.</p> <p>Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је она опет била ср |
| а годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у тузи а некад и у весељу.{S} Најслађи јој |
| чинио само да није било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет |
| камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали о |
| е народ дошла Анђелија!...</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турско |
| спратњу, а позади жене наричући.</p> <p>Време беше престало; по небу се гомилаху снежни облаци; |
| ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла |
| нема тишина, која увек предходи промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...</p> |
| гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела п |
| е ово лепа шара!</p> <p>Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.</p> <p> |
| највише волим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...</p> <p>У тај пар у |
| се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а о |
| гано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли.{S} Она, онако у мраку, намести |
| јаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше по памети; она се прашташе са својим девовањем:< |
| ја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници....{S} Пријатељи са стране поседали п |
| на деду.{S} Онда их склопи па одједаред врисне.</p> <p>Сви се сколише око постеље.</p> <p>— Шта |
| мо с њом!...</p> <p>Смиљани куца срце а вркћу сузе.</p> <p>— Само ти с њом, пријо, лепо....</p> |
| <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?... ш |
| пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем....{S} Пазите се, сл |
| у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалти |
| њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и т |
| Удари! — викну Анђелија.</p> <p>— Пуче врљика на два комада!</p> <p>— Па шта би с марвом?</p> |
| ; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нисам, бога |
| онда скиде врљику, опсова ми матер, па врљиком: туп!</p> <p>— Удари! — викну Анђелија.</p> <p> |
| </p> <p>— Вук?!</p> <p>— Јес он.{S} Баш врљиком преко плећа.</p> <p>— А што? </p> <p>— Ушла њег |
| дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега врљиком? |
| p> <pb n="152" /> <p>— Он ти онда скиде врљику, опсова ми матер, па врљиком: туп!</p> <p>— Удар |
| е Анђелија.</p> <p>Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже... |
| блише му лице..!. </p> <p>Анђелија баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да |
| тањ.{S} Окрете се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се она окрете, о |
| дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.{S} Миленија п |
| отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света!..“</p> <p> |
| т отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа...{S} Спремају се на |
| !“..{S} Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јет |
| ше наочито момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаш |
| па је онда миловаше...{S} Њу поли поток врућих суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгуби |
| укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник |
| и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.</p> <p>Тако окиће |
| м.</p> <p>Свати већ почели ручати.{S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења. |
| попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеше редом: који су пре дошли њих пр |
| јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужност, па рече.</p> <p>— Кажи ти мени, мај |
| ла рубине, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...</p> <p>Пошто |
| SRP18932_C9"> <head>IX</head> <p>Она је вршила своје послове на задовољство свију; нарочито је |
| Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински и кључ од |
| их — они би рекли:</p> <p>— Е, видиш ти Вује, молим те!</p> <p>— Ја!</p> <pb n="170" /> <p>— Ба |
| им.</p> <p>— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.</p> <p>— Низ плот! — викну трећи... |
| <p>И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.</p> <p>— Остави мал! — рече.</p> <pb |
| а њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нисам, бога ми!</p> <p>Анђелија занеме, кад |
| а на оном месту к’о да се окаменила.{S} Вук се диже.</p> <p>— Зар тако, снашо?</p> <p>— То ти ј |
| к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p>Није умела ни да бега.{S} Стал |
| а кмета.{S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дуж |
| p> <p>Ова претња к’о да учини своје:{S} Вук обори очи доле и ућута.{S} Ничега се није плашио к’ |
| оре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, |
| е рече:</p> <p>— Удари ме Вук.</p> <p>— Вук?!</p> <p>— Јес он.{S} Баш врљиком преко плећа.</p> |
| е Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе |
| ред чу она тутањ.{S} Окрете се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се |
| пс....</p> <pb n="175" /> <p>Од то доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед |
| ајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке див |
| ..{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рек |
| ио безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>Кани |
| </p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како с |
| да јој најпосле рече:</p> <p>— Удари ме Вук.</p> <p>— Вук?!</p> <p>— Јес он.{S} Баш врљиком пре |
| ако је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас....{S} Тако је исто бил |
| — Ништа, ништа.{S} Ако никога — мене ће Вук упамтити!{S} А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!</p> |
| стави-де тај мали, док си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да га отмеш!</p> <gap unit="graphic" |
| е јуче?</p> <p>— Псов’о ми матер — рече Вук.</p> <p>Анђелија плану.{S} Ништа није мрзила к’о ла |
| о. </p> <p>— Јединца ти твога! — мољаше Вук.</p> <p>— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад закли |
| уците га у апс!</p> <p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим! |
| /> седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о |
| не ору.{S} Међу таку сорту људи спада и Вук...</p> <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и мате |
| дбору који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око с |
| а онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се дан избора.{S} Попа |
| м веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> </div> <pb n=" |
| !</p> <p>— То ти нико не пориче! — вели Вук.</p> <p>— Па онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И |
| е.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} |
| тражио на писмено нити какве зараде к’о Вук.</p> <pb n="131" /> <p>— Јок!</p> <p>— Море, човек |
| вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има код-нас на селу људи који су |
| {S} Разуме се, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у одбор |
| Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Шабац.</p> <p>Али у Шапцу не беше к’о у Глого |
| С пута!</p> <p>— Остави мал— рече опет Вук и ошамари је.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, |
| . </p> <p>— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Ш |
| } Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обелити).{S} Са њом беше свако задовољ |
| то један пут — нек се прича....</p> <p>Вук није тужио — па ни Анђелија није одговарала...{S} Т |
| — Е, оди овамо! — рече Анђелија.</p> <p>Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигн |
| о: народ изабра Лазара за кмета.</p> <p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „госпо |
| је ни наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хте |
| раздражености—она се упути селу.</p> <p>Вук оста ћутећи.{S} А кад она одмаче он рече:</p> <p>— |
| на.</p> <p>И докопа пиштољ па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу ра |
| ја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S |
| . ништа, нано!</p> <p>— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?</p> <p>— Није, нано!{S} И не п |
| враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.</p> <p>Дан беше леп.{S} По каљавој земљи указале |
| — Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у апс....</p> <pb n="175" /> <p>Од то доб |
| Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова проби уши.{S |
| руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он п |
| ав је од рођења није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у |
| <p>Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.</p> <p>Али јој ни савест не беше више мирна.{S} Њ |
| њиховој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— Гледај ти, попо, |
| се богме, не шали!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер....</p> <p>Много посла имађаше Лазар |
| ријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!</p> <p>— А к |
| рала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се сећала смрти њене. — |
| уди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова проби уши.{S} Он се не хтеде одмаћи од врата.{S} |
| и петлова гласа.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чу |
| дима у селу живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је одборник у општини па |
| а: једном речију: поста им мајка.. .{S} Вукосава беше њен помоћник и њен разговор.{S} С њом би |
| а им оне миле и лепе старе песме....{S} Вукосава се већ удала, Живко, (Мојсилов најмлађи син) с |
| ала па и насмејала ћеретању њезином.{S} Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволс |
| о.{S} За мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..</p> <p |
| а се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:</p> <p>— Шта гледаш, стрина?</p> <p> |
| н, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „е |
| него њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “</p> <p>И би ј |
| н богује!. ..{S} Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да сам се замолила |
| {S} Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:</p> <p>— Охо!....{S} Овај се богме, |
| врдо!...</p> <p>И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...</p> <p>Први пут тога вечера — од как |
| ’о у пролеће — само беше ладно.{S} Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе раз |
| одборским <pb n="169" /> седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p> |
| ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно |
| >— А шта, по богу?</p> <p>— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p> <p>— И то! |
| ади — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине.{S} Она је имала кад и да |
| снега.{S} Него ти, снајо, наложи добро вуруну.</p> <p>— хоћу тата.</p> <p>Свану.</p> <p>Небо у |
| да се жалим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у апс....</p> <pb n=" |
| !</p> <p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали |
| ма који су око суднице чекали:</p> <p>— Вуците га у апс!</p> <p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— |
| ичем на неправду!</p> <p>— Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио.</p> <p>— Каквог закона!. |
| То је турски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на затвор.< |
| ашу кућу!“ — помисли.</p> <p>— Е нећеш, Вуче — долиј’о си! рикну она.</p> <p>И докопа пиштољ па |
| је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сандуком;...{S} Она се увати оберучке за г |
| а у судницу.{S} Он уђе.</p> <p>— Шта је Вуче; шта си се развик’о? — упита га Лазар.</p> <p>— Ви |
| да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то |
| оћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у је |
| јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“</ |
| мртвом телу очевом,прекрсти се и целива га....{S} Онда му се маши паса и повади оружје....</p> |
| био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстари |
| игра срце.</p> <p>— Молим те, мајко, да га видим!</p> <p>— Очекни мало, видећеш све наше — рече |
| ја бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говор |
| ојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву воштину цедиш не би капатке масти исцедио!. |
| о је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му |
| p>— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.</p> <p>— Траж |
| ано, пустиће он марву опет.</p> <p>— Да га ’хоће ђаво надарити!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он вел |
| ше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила колико да и |
| а ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила |
| да сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „З |
| >— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!</p> <p>— Не може се оно платити!</p> <p>Жене |
| е ваља!....{S} Он мени одуз’о све па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не |
| о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, него кад поче играти — ј |
| полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је л гото |
| к!</p> <p>— Море, човек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ разговарали.</p |
| ну свећу у руку и рече:</p> <p>— Бог да га прости!</p> <p>Чељад из куће поврве у собу.{S} Диже |
| /p> <p>Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде |
| едан пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри |
| смеје! — викала би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А |
| на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{ |
| устише га.{S} Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.</p> <p>Чељад беше сва на окупу; само |
| крете љубити мршаву руку.{S} Он рече да га придигну.{S} Опрости се и с Маринком и Миленијом.</p |
| е мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.</p> <p>Спустише га на кревет.</p> <p>— |
| покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Ни |
| ади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а |
| арко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан |
| то човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија свршила св |
| ар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца |
| га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака... |
| си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да га отмеш!</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми волове |
| </p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђите на поље.{S} Ти, Нино, ос |
| еди поред њега.{S} Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и његово |
| еку сузе од радости.{S} Мило старини да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љ |
| у Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девој |
| аше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну ст |
| мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осе |
| добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу те |
| е на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним |
| ко ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега |
| да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожма |
| </p> <p>— Празан је..{S} Ја сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђелија отвори кашилук.{S} |
| учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркв |
| ло без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад |
| века и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се рас |
| >— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упита она.</p> <p>— То је још по н |
| плаче у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича. < |
| а заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да |
| ару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{S} |
| им!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено — него за т |
| а, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p |
| оба образа: — то је наконче...{S} Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери....</p> <p>Међ |
| ква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи ми |
| одуз’о све па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шта м |
| наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „ |
| ам.{S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} |
| дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и милујем |
| смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти пита |
| лаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору....{S} Он га прегле |
| е наби рукавице и узе штап.{S} Анђелија га испрати....</p> <p>Тога вечера окупише се код чича С |
| /p> <p>Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаре |
| Ивко.</p> <p>— То може.</p> <p>Анђелија га узе носати.{S} Чича Стеван прилази сваки час те га в |
| ш неке своје пријатеље.</p> <p>Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешт |
| Придигни — де ме, ћери.</p> <p>Анђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке. </p |
| спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изиђе.</p> < |
| /p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и пристојности.{S} Он је љубио старије |
| и чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти завежљај на к |
| ром месу; оно се засмеје...{S} Миленија га склања и крије па најпосле побегне с њим у кућу.. .< |
| и?</p> <p>— Гу-гу!...</p> <p>А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћен |
| урцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— |
| > <p>Ето наш унук...{S} Лазарја... нека га бог поживи!...{S} Он јес? он... ’нако...{S} Нема ту, |
| !....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...</p> <p>Ако се зове састанак — он ве |
| , пријатељу попе!“</p> <p>— А вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколи |
| Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: што није |
| већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног ј |
| S} Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењом лежаше крш кошу |
| p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" /> <p>Но ј |
| о је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.</p> <p>— Оно ће морати бити ср |
| а је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла |
| е радити.{S} Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратил |
| угом.</p> <p>— ’хоћеш ли воде? — питала га је.</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не |
| "graphic" /> <p>И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би |
| оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни |
| својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, |
| атеља? упита чича Стеван.</p> <p>— Нема га још — рече Анђелија.</p> <p>— А је л готов ручак?</p |
| то ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни |
| ета га у пепео....{S} Кад би печен, она га располути и преви Лазару на мицину....{S} Чим се топ |
| и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа...{S} Пошто се тако са сватов |
| ан Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се — послушала.</p> <pb n="29" /> <gap u |
| је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног в |
| те рукама да открљепи њене руке.{S} Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па |
| ђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је нако |
| укат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу погачу са „прсте |
| ова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да рекнем — <hi>волила</hi>....{S} |
| ла ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете ру |
| к.{S} На брзу руку утуче белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нис |
| мислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.</p> <p>— Помоз’ бог, снашо!</p> <p> |
| ћи!....</p> <p>Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:</p> <p>— Ено му и оних па не |
| ио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...</p> <p>Он лежаше онесвешћен.. |
| гу....</p> <p>Па онда, к’о, одрасто, па га опремају у Шабац да продаје рану. ,,Ти си — к’о веле |
| !... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} Онда заређам те покупим перје |
| ј’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана. |
| што болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе.{S} Ништа није горе од мазна детета |
| ож.{S} Катић је позн’о у њему јунака па га није одвај’о од себе.{S} Он му је био као неки старе |
| ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</p> <p>И погледа у дете.{S} Онда се |
| га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сандуком;...{S} Она се увати оберучке з |
| S} Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто р |
| <p>Чича Стеван га онда узме на руке па га мало подржи....</p> <p>Кад дете мало оразуми — Анђел |
| њима грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S |
| се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку.{S} Тако пред сваким.{S} Онда им |
| конче...{S} Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери....</p> <p>Међу тим свирачи удесили и |
| b n="117" /> <p>А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу народ — опет би н |
| д три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче...{S} Онда га д |
| „пољаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш |
| ве се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.</p> <pb n="10 |
| оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео....{S} Кад би печен, она га располути и прев |
| — Шта си се замислио, кућо моја? — пита га она.</p> <p>— А... ништа, нано!</p> <p>— Да то није |
| олео се! </p> <p>— Шта је Дражо? — пита га Марко.</p> <p>— Море, мани:</p> <p>— Да ниси болеста |
| е....</p> <p>— Шта ћеш с тим '? — упита га деда кроз плач.</p> <pb n="55" /> <p>— Зар мислиш да |
| ћи.</p> <p>— Шта је, кућо моја? — упита га.</p> <p>— Ништа, најо — одговори он.</p> <p>— Како н |
| А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га.</p> <p>Он ћуташе к’о заливен.</p> <p>— Што си ми ту |
| о; зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђелија.</p> <p>— Није, нано — него сам болестан.</ |
| та је Вуче; шта си се развик’о? — упита га Лазар.</p> <p>— Вичем на неправду!</p> <p>— Ја сам т |
| ри очи.</p> <p>— Шта ћеш, дико? — упита га Анђелија.</p> <p>— ’хоћу воде — рече Лазар.</p> <p>— |
| иш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ј |
| {S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по се |
| Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело.{S} Ни |
| љаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему ударише сузе.</p> <p>— О моја последња |
| Готово не смем ни да помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад н |
| је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа |
| закон о општинској самоуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{ |
| а све стране.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на |
| Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се пазе |
| ш кошуља, чарапа и пешкира.{S} Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић....</p> <gap uni |
| на врањ.{S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко |
| да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздравише се са врачаром, седоше на кола |
| а срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.</p> <p>— Стој, пријатељу!</p> <p>— Кам’ мо |
| ласа.{S} Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га понесу.{S} О |
| — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Детету се низ образ цедила сукрвица.</p |
| ара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест |
| ти.{S} Чича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — р |
| написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S |
| алим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у апс....</p> <pb n="175" /> |
| p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали се пос |
| су око суднице чекали:</p> <p>— Вуците га у апс!</p> <p>— Кога? — питаше Вук.</p> <p>— Вуците |
| ео стећи — умеће и очувати.{S} Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали!{S} Немојте д |
| кад... еј, лој ли му детењи!...{S} Неће га бити у... у... овај... нема то!...{S} Ја како!...{S} |
| зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.</p> <p>— Шт |
| а жално оваког јунака....</p> <p>Донеше га кући....{S} Чича Панта паде по њему и закука.{S} Љуб |
| ла у собу — простре поњаву.{S} Спустише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како п |
| — рече.</p> <p>Маринко и Нинко спустише га.{S} Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.</p> |
| ече да га унесу у собу.</p> <p>Спустише га на кревет.</p> <p>— Немојте на кревет — ’хоћу на зем |
| разуме шта му говори...</p> <p>Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала |
| руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим |
| да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати д |
| ала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи |
| да би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом с |
| лила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима.{S} Више б |
| ице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пута седео би са њом и Миладин те |
| ија.{S} Поклони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа д |
| /p> <p>Мојсило му приђе најпре и пољуби га у руку.</p> <p>— Опрости тата! —рече он.</p> <p>— Да |
| теван, кад му унуче уђе у собу и пољуби га у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу. |
| јте ми Лазу.{S} Он није тамо познат, ви га поучите у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе |
| е радио.</p> <pb n="113" /> <p>— Остави га, куме, развеселио се.</p> <p>— Та ако вама није крив |
| укла, јер чича Стеван како устане тражи га.{S} Кад не оде куд — он седи поред њега.{S} Заповеди |
| p> <p>Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!...{S} Месец — два ради |
| клети!...{S} А право ми кажи, волиш ли га?</p> <p>— Хм, хм!...</p> <p>— Баш много?</p> <p>— Св |
| крпа?</p> <p>— Ништа, ништа.</p> <p>Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:</p> <p> |
| су га слушали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:</p> < |
| иљана једнако око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриг |
| пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} Старци играју |
| ђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.</p> <p>Свећа гораше на санд |
| „Боже, очувај ми га!{S} Боже, очувај ми га!...</p> <p>— Ј’ој, подигни ме!</p> <p>— Ј’ој, окрени |
| се Богу молила:</p> <p>„Боже, очувај ми га!{S} Боже, очувај ми га!...</p> <p>— Ј’ој, подигни ме |
| т!....{S} Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!....{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А за |
| 120" /> <p>Онда поиска дете.</p> <p>Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шак |
| што је месец међ звездама...{S} Подигни га, снајо.</p> <p>Анђелија диже Лазара на кревет.</p> < |
| ти твога! — мољаше Вук.</p> <p>— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?</p> <p>— Ни |
| де је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> <p>Миладин унесе Лазара у кућу...{S} Дете |
| уженом шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух |
| агари по челу; опруженом шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима |
| <p>И у мал’ не затвори сандук подижући га.{S} А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју с |
| агословили, — шапутала би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} |
| саше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.</p> <p>— А шта |
| езнају за своју сопственост.{S} Запитај га:</p> <p>— Чија је ово њива, Нинко?</p> <p>— Наша, од |
| „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и однесе ти сву наду и радост...{S} Дође ве |
| едницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о опш |
| оји је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, ту |
| па онда у целом телу....</p> <p>Да вам га само опишем!...</p> <p>Али то није нужно....{S} Стар |
| дједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Средњег раста сувоњав и прав к’о |
| здравиш пријатеља Илију.{S} Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријатеље.“</p> <pb n="75" / |
| > <p>— Све о њему мислим!..{S} Неку сам га ноћ и саснила...</p> <p>— И бићеш његова!...{S} Не б |
| , да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — уп |
| мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме пову |
| па носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеј |
| ....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га се!....“</p> <p>Цела јој ноћ прође у очајању....</p> |
| ити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не бојим га се!....“</p> <p>Цела јој ноћ |
| дете.</p> <p>Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шаком прекрсти га но лицу; |
| таде.</p> <pb n="121" /> <p>Чича Стеван га онда узме на руке па га мало подржи....</p> <p>Кад д |
| — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га пољуби у руку па изађе.{S} И они поседеше мало па он |
| ну у кола те однесе и доктору....{S} Он га прегледа, ману главом неколико пута, па онда седе те |
| "37" /> <p>Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.</p> <p>— |
| о би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана рекне по који пут ре |
| врата.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он пад |
| како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?</p> <p>— Па добро, чијо |
| око.</p> <p>Дете опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изи |
| па...</p> <p>— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар овде?</p> <p>— Овде!</p> |
| дете.</p> <p>— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> <p>Миладин унесе Лаза |
| што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодрасло — Нинко |
| прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.</p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет |
| з’ бог, снашо!</p> <p>По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</p> <p> |
| г дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она претрну.{S} Ноге јој се подсекоше па ни |
| .{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожмава.</p> <p>— А ко те научи р |
| онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди |
| > <p>— Добро, позваћу.</p> <p>— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p |
| .</p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала што ми то каза!{S} |
| } Од радова није хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада посто |
| само лепих речи.{S} Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — о |
| једва разговараше са њима.</p> <p>— Што га не носиш доктору? — упита попа Анђелију.</p> <p>— Са |
| од њега погледа на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама св |
| ћи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{S} Он не види муке и патње |
| p>— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.</p> <p>— Крива сам! — рече она и не знајући ш |
| вори.{S} Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и про |
| ога ми, турска правда!....</p> <p>Лазар га позва у судницу.{S} Он уђе.</p> <p>— Шта је Вуче; шт |
| ! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стала у |
| че је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у кућу.</ |
| н већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у постељу.{S} Он кашљаше.{S} Кашаљ му се наг |
| се не хтеде одмаћи од врата.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она |
| је најпаметнији између свију? — питају га сватови.</p> <pb n="40" /> <p>— За то што он тражи с |
| <l>„Мушко чедо родили, </l> <l>„За руку га водили“...</l> </quote> <p>— Е није него још нешто! |
| бузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p>Није уме |
| , па ће му платити.... .</p> <p>Људи су га слушали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би |
| тео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у в |
| ући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше |
| p> <p>За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.</p> <p>— Прија Смиљана, |
| је већ и ућуткивати...</p> <p>Пошто су га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу.{S} Ж |
| мене! — рече Анђелија.</p> <p>— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар.</p> <p>— Немој, кућо!...{ |
| .</p> <p>„’Вала ти, господе!..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поште |
| ар би могла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!...{S} И |
| >Издржа јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитељ |
| бој’о ни капетанова ћате.</p> <p>Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не по |
| (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешљати.</p> <p>— Добро, мајко. </p> <p>— Онда ћеш |
| куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.</p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— То ти је |
| >— Бога ми, снајчице!...</p> <p>— Волиш га! пресече је Марта.</p> <p>— Е па волим, шта ћеш ми!< |
| ad>I.</head> <pb n="5" /> <p>Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Са |
| нео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву воштину ц |
| да се разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз |
| помињ’о о њему: у мени се мути утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његовој |
| “</p> <p>И дође јој отужно...{S} Она се гадила, она се љутила на ову понуду.{S} Њена чиста и че |
| е пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна.{S} Он тумараше по селу од куће до куће, и што је |
| јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како д |
| ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те |
| о њему причам, а нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја н |
| одреци!</p> <p>Образи му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило |
| „Ој, девери, моји недевери!</l> <l>„„Не газ’те ми мога винограда,</l> <l>„„Што је Ђурђе болеста |
| Чујеш, Васо!</p> <p>— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.</p> <p>— Деде једну ”Мач |
| е за њим.</p> <p>— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.</p> <p>— Низ плот! — викну тр |
| е боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана заглед |
| еше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчала |
| е мало по авлији.</p> <p>— Ово је добар газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели попа.</p> |
| у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упит |
| другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..</p> <p>Пуче потоња пушка |
| узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му добри помоћници.{S} На послетку ожени и Љуба |
| да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.</p> <p>— Видиш, н |
| у је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> <p>— Никад се, ћери, нећеш покајати ако |
| ове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — она ни једн |
| аширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и о |
| а зна по теби!..{S} Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вре |
| иђаше уредно.{S} У кући не беше никакве галаме око огњишта, ни у авлији око пословања — свако з |
| " /> <p>Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је бил |
| м.</p> <p>— Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.</p> <p>— Да пошљемо кога по попу — |
| ном једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале.{S} Па се онда — са с |
| ла.{S} Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да блед |
| а је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска се кола обрнуше |
| рачала.{S} Од ње је Цвета научила многе гатке.{S} Она је помагала својој матери у прибирању раз |
| /p> <p>И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на изуст.</p> <p>— Ја дошла неким по |
| и.</p> <p>— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти |
| е знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му име Лазар.</p> |
| не, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“</p> <pb n="120" /> <p>Онда поис |
| пошло у школу.{S} За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.</p> <p>Анђелији |
| воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“</p> <pb n="1 |
| у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Устурио тунос на пола главе те се |
| а, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Ус |
| стин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Кати |
| је од сребра....</p> <p>„О, боже!...{S} Где сам ја?... упита се Анђелија.</p> <p>— А ко си ти? |
| >Од то доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он оп |
| Како си?</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Где си ти била?</p> <p>— Код оца.</p> <p>Он онда стаде |
| , Дражо!</p> <p>— Ој, Маркићу!</p> <p>— Где ти тако „окисну?“</p> <p>— Овде, код редара.</p> <p |
| е крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?</p> <p>— У оба ока и оба образа.</p> <p>— А кад?</ |
| вде? </p> <p>— Заврљала сам.</p> <p>— А где си била?</p> <p>— Била код куће, мајко, па пошла на |
| /p> <p>Анђелији играше месо.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— Отера волове кући.</p> <p>— Платиће |
| стај’о његов најмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био? викну Марко на њ.</p> <p>— Ја само мало |
| ’ моја кутлача? — рече друга</p> <p>— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.</p> <p>Он им пок |
| бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{S} |
| словили, — шапутала би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} Ни |
| обом до порођаја.{S} Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да |
| арош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилиц |
| зишле.{S} Ништа се није чуло осим попка где пева; ништа се није видело осим по ког светњака...{ |
| им ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и |
| лук.{S} Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:</p> <p>— Охо!....{S} Овај се бо |
| о тражим!...{S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито |
| мицину?</p> <p>— Моје дете.</p> <p>— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> |
| ко?</p> <p>— Они су анђели.</p> <p>— Па где сам ја?</p> <p>— У рају.</p> <p>— У рају?</p> <p>— |
| и у њу.{S} Она обори главу.</p> <p>— Па где си ти, море?</p> <p>Анђелија ћуташе.</p> <p>— Ја по |
| у....{S} Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву но |
| е љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су заповедали.< |
| ија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела |
| p> <p>Пратња пође.</p> <p>Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак јој се навуче |
| коме шта вали..{S} Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се пече |
| јте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија склони |
| прегла па гледа пос’о.</p> <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} |
| у.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу |
| ти: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу на њега обратити |
| ком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви |
| се разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} |
| ше на све стране.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајат |
| закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турск |
| ’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћ |
| рече Лазар.</p> <p>— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар скиде хаљину, раскопч |
| сјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани месече!.. |
| се договараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћетен. ..</p> <p>Пошто су вечерали дигоше |
| види шта му раде копачи.{S} Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа |
| исли:</p> <p>„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити место налик на моје рођено?{ |
| ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за |
| ихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме. |
| , запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђо |
| , без икакве ларме.{S} Нинко уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно м |
| о под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; пока |
| нђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог |
| трп пут ово казати.</p> <p>— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста |
| сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у ва |
| на.{S} Анђелија запева:</p> <quote> <l>„Где ћеш бити, мала Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l |
| сати:</l> <l>„По мирису дођи!“ </l> <l>„Где ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </ |
| овска част.{S} Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био |
| S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— Да |
| ри очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону....{S} Онда се посвети: лице му пожуте к |
| рпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика уђе у собу.</p |
| је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мал |
| ло вито.{S} На витом телу почиваше лепа глава осењена свионом косом.{S} Чело му беше ведро к’о |
| пијанство из главе.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.</p> <p>Пос |
| се пиће точи.{S} Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева |
| боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим збунило па очију не о |
| ?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше оборене главе крај огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе у |
| /> <p>Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице је само гледе.{S} Онда она погледа |
| то он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!...“</p> <p>Па, |
| киње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.</p> <p>Он |
| аборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —</p> <p>Нинко је био миран човек.{S} Све што |
| кад пијем — како ми односи пијанство из главе.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш би |
| сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три |
| е али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгле |
| Она ником не одговараше, не окреташе ни главе.{S} Њене црне очи гледаху нетренимице у мртваца. |
| ку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> </div> <pb n="105" |
| ају једна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стране намести по ј |
| дбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву |
| ја.{S} Мојсило баци први бусен оцу чело главе; попа прели покојника; народ бацаше бусен по бусе |
| је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>Канио се неколико пута и да бега кући, и |
| ука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он паде.{S} Црвени млазеви облише му лице..!. |
| ту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је ствар по с |
| <p>А дете је расло к’о млада травка.{S} Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; |
| /p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне стране, испод ува, скочила мици |
| {S} Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и д |
| казати.</p> <p>— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У |
| е и доктору....{S} Он га прегледа, ману главом неколико пута, па онда седе те му написа лек, и |
| ле кратког ћутања.</p> <p>Анђелија ману главом.{S} Од тешке жалости она не може проговорити</p> |
| иленија погледа у Анђелију.{S} Она ману главом у знак одобравања....</p> <p>Лепа девојчица беше |
| прозор у собу...{S} У соби био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га |
| упу та иста жена.{S} У рупу нека метне: главу од предњег вратила на разбоју, ону сребрну пару, |
| Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.</p> <p>— Збогом пошла, |
| андуком;...{S} Она се увати оберучке за главу; нешто јој пред очима сену, па онда пуче...{S} И |
| >„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару д |
| >Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.</p> <p>— Помоз’ бог, |
| е“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} Па онда, сваки ћошак у |
| нако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет |
| па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обве |
| ц који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац |
| “ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — |
| г веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице и узе штап.{S} Анђел |
| е поче мешкољити, па кад чу плач — диже главу.</p> <p>— Дијете! — викну он.</p> <p>Она се стеже |
| жишку у чанак шапућући....{S} Онда диже главу.</p> <p>— Ово је детету наметнуто! — рече.</p> <p |
| нђелију из њене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче простр |
| !“...{S} Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал |
| ут, па се стреса од мисли које јој кроз главу пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се дете прене |
| <pb n="33" /> <p>Па јој онда сену кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборави |
| н онда стаде и упиљи у њу.{S} Она обори главу.</p> <p>— Па где си ти, море?</p> <p>Анђелија ћут |
| се сети како је викала на бога и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми је да н |
| p>— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.</p> <p>— А како ти с |
| ти — у присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се ника |
| јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.</p> <p |
| ’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиш |
| це на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.</p> <p>— Боли ли те, рано моја |
| } Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо, живога ти Бога! — ре |
| вовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу одмени..</p> <p>Према томе замислите и сами колик |
| а:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злат |
| Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S |
| етка то је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи некол |
| ?</p> <p>— Ето седимо.</p> <p>—Јесте ли гладне?</p> <p>— Ја нисам — рече Анђелија.</p> <p>— Сед |
| не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> |
| ју и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже се по свему селу....</p> <pb n="180" / |
| наједеш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови!..</p> <p> |
| мо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а што је умео „со |
| у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...</p> <p |
| је бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући.</p> <p>— А што, снајо; што тра |
| ко будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети!{S} Али пре него што умрем, |
| </p> <p>— Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.</p> <p>Она скочи.</p> <p>— Чујем!</p> <p>— |
| S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек |
| </p> <p>— То баш.</p> <p>Миленија пусти глас; не може се више уздржати.{S} Притрча му па окрете |
| — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p |
| Јесам. </p> <p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <quote> < |
| мис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мр |
| ну је она.</p> <p>Анђелија кад чу њезин глас окрете се.</p> <p>— Устани, сестро! </p> <p>— А ку |
| ебдијаше пред очима њеним.{S} К’о пук’о глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, |
| p>— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.</p> <pb n="186" /> <p>Анђелија се окрете |
| акво добро дело....</p> <p>Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ прокопсаше одмах о свему и причаху с |
| погибе и Сима....</p> <pb n="56" /> <p>Глас о смрти његовој убио је старог Панту.{S} Он издану |
| b n="10" /> <p>— Благо вама! .. </p> <p>Глас јој је по мало дрхт’о.</p> <p>— Како? — упита Ика. |
| е у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..</p> <p>— „Три пут т |
| у поноћну тишину, па не чује ни петлова гласа.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утв |
| а.{S} Тишина владаше селом.{S} Никаквог гласа осим тичијег, никаквог шушња осим шапата лишћа шт |
| ..{S} Он се само простре не пустивши ни гласа.{S} Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу... |
| оди промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...</p> <p>На једаред поче оретко п |
| p> <p>И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...</p> <p>Први пут тога вечера — од како је у ову |
| сли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује....{S} Међу тим ј |
| p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.</p> < |
| .{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — |
| ког поноса....{S} Не осећаше умора; ови гласови повратише јој снагу....{S} Та њен је Лазар дозв |
| } Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p |
| шкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пута седео |
| елиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.</p> <p>— Теби?... ’Вала ти на млеку и на пажњи. |
| евина дарује свекра тананом кошуљом.{S} Глатка к’о патка, танка к’о поњава: куд се њом почеше к |
| > <p>— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу!{S} Гле ти њих како јуре!</p> <p>И чича Стеван гледаше задо |
| весео лик њене заове Миленије.</p> <p>— Гле!... ти се обукла већ!</p> <p>— Ја!... рече Анђелија |
| вљаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет поче своју стоку саг |
| срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не заж |
| аки ти то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S |
| , не шали!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер....</p> <p>Много посла имађаше Лазар око уре |
| по села!</p> <p>А Анђелија се прегла па гледа пос’о.</p> <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике |
| ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.</p> <p>— Волиш л |
| опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га |
| ило, а наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је.{S} На послетку проговори: „послушала си ме?“ |
| а богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.</p> <p>— А како ти снаша, сл |
| торбичицу на врат па стала на капију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће то бити лепо! — мишљаше он |
| {S} Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!..{S} Како ’но ми оно рече?. |
| <p>— Шта ти радиш?</p> <p>А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере |
| еђује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на |
| еље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!</p> <p>— ’хоћу, брато!</p> <p |
| своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек гот |
| !..{S} Немој ти мене гледати... јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!. |
| — Него шта ћу?</p> <p>— Гледај кућу!{S} Гледај децу!... <hi>Чини своју дужност</hi>!</p> <p>— А |
| <p>— Па и њега надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чист |
| Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— Гледај ти, попо, твој „петраиљ“ и твој „требник“ — а не |
| ог дана!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Гледај кућу!{S} Гледај децу!... <hi>Чини своју дужност< |
| и Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече наразговарати.</p |
| p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — ре |
| /p> <p>— Нека, дијете, нека!{S} Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ј |
| појурише на праг; старији се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору...{S} Свима с |
| ачаше лагано поред брата.{S} Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба |
| су сви благословили, — шапутала би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо г |
| илазила; шуму надгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воден |
| радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког |
| је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жало |
| а на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала |
| сећаји овладали Анђелијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неје |
| ији ред, него у кући Пантића.{S} Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — и |
| обри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — са |
| је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} |
| ојицу загрлила.{S} Подигла је превез те гледала на све стране.{S} Она се поздрављаше са оним ве |
| шта...</p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" /> |
| <p>За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.</p> <p>— Оно ће морати |
| иси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћора |
| де се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке де |
| S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...</p> <p>Тада |
| ај се у посла која нису твоја!</p> <p>— Гледам ја све то!{S} Ко год је мом „требнику“ приш’о — |
| :</p> <p>— Шта гледаш, стрина?</p> <p>— Гледам, дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њ |
| е, — то ми је право!..{S} Немој ти мене гледати... јок!... гледај само нек си њему права и добр |
| дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати... </p> <pb n="48" /> <gap unit="graphic" /> <p |
| Љубу и Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гледаћу их....</p> <p>— Само за живота!.... јер... овај |
| старији поседаше у ’ладове, па, пијући, гледаху како младеж игра — — — — — — — — —</p> <p>Сутра |
| не окреташе ни главе.{S} Њене црне очи гледаху нетренимице у мртваца. </p> <p>Прође готово дан |
| влији а Вукосава је упита:</p> <p>— Шта гледаш, стрина?</p> <p>— Гледам, дијете — вели — ову су |
| . </p> <p>— А шта, рано?</p> <p>— Да ми гледаш Љубу и Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гледаћу и |
| ији људи то рекоше!...</p> <p>Па, онда, гледаше Лазара.{S} Он јој се учини и већи и некако.... |
| не; око кућа засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу! |
| зни и упути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара...{S} Тама |
| но у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.</p> <p>„’Вала ти, господе!..{S} Учи |
| ти њих како јуре!</p> <p>И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у с |
| } Његова Живана рађаше му синове.{S} Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — |
| ше онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче |
| оје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој ј |
| загрљаја, нема твоје науке!...{S} Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...“</p> <p>Па |
| екне..{S} Момци меркају <pb n="43" /> и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху |
| авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а |
| се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра ј |
| ошара се коло и женскињем....{S} Старци гледе па се смеше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — |
| ећи оборене главе.{S} Другарице је само гледе.{S} Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану |
| , пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто...{S} Чудна је душа |
| pb n="43" /> и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговараху оком намигују, а оне шапа |
| м.</p> <p>Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свога младовања и вели:</ |
| поведи Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и његово пуначко тело како се |
| > <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик. |
| много стрепели од тога закона.</p> <p>И Глоговац се поцепа на две стране.{S} На једној је био п |
| . кад поче морити колера.</p> <p>Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђе |
| ла веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..</p> <p>Једног јутра — а то је на петнаест д |
| а Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је би |
| мајци.{S} Кад се враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.</p> <p>Дан беше леп.{S} По каља |
| ватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.{S} С њим на пар седела је његова сна Марта, к |
| даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, та |
| Шабац.</p> <p>Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, ал |
| м урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по устима.{S |
| а глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не чује: устук, мицо, овде ти места нема!...</p> < |
| .{S} Станко слеп, Станоје нем а Станиша глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не чује: уст |
| } Дуго су се шалиле.... </p> <p>Било је глуво доба кад су се разишле.{S} Ништа се није чуло оси |
| гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се врати у собу.{S} Седе опет |
| е није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео.{S} Сполати Вука к |
| и јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од с |
| чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да |
| окошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: |
| .</p> <p>— А што? </p> <p>— Ушла његова говеда у наш пашњак, па ја потер’о у обор.{S} Таман ја |
| т сјала је чича Стевану из очију.{S} Он говораше куму и попи:</p> <pb n="111" /> <p>— А шта ћет |
| лица на лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о гол |
| и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одговар |
| неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила |
| је у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећ |
| <p>Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...</p> <p>Но једном до |
| прстом леве руке узе кружити око мицине говорећи:</p> <p>— Лева рука крста нема — ова боља мест |
| н стење, склапа очи да их дим не окоље, говори <pb n="86" /> непцима, загрцне се — али не остав |
| и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:</p> <p>— „Кад нестане у свету леба и вина, квас |
| ну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турски закон.</p> |
| Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.</p> <p>— Крива!..{S} Да се ниси с најом....</p> |
| ... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори.</p> <p>У тај пар уђе Милан и Миленија.</p> <p>— |
| ча Стеван.</p> <p>— А, много ти којешта говори! — рече Сава.</p> <p>— Бога ми има и коме!...{S} |
| усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби.{S} Т |
| /p> <p>— Како ништа?</p> <p>— Ништа, не говори ми се! — рече Миленија</p> <pb n="73" /> <p>— А |
| а — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори.{S} Кад се дете родило она — пошто га је окупала |
| а Станиша глув.{S} Слеп не види, нем не говори, глув не чује: устук, мицо, овде ти места нема!. |
| Била би ти бар близу.</p> <p>— Молим те говори! — викну Анђелија...{S} Очију ми мојих, нећете с |
| ује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Растите, срећо моја!..{S} Растите, надо |
| а од куд да ми сад ова Петрија тако што говори?.. “</p> <p>И дође јој отужно...{S} Она се гадил |
| Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га ру |
| очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...</p> <p>Тада би га метнула поново у бешику, па |
| Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави.{S} Пре полас |
| ! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему што има да ради.{S} Наређив |
| пет насмеши. _ -</p> <p>У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилу |
| вему и причаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</ |
| лену спава,</l> <l>„Па му кроз сан тијо говорило:</l> <l>„Боже, оче, рано ме пробуди </l> <l>„Д |
| другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.</ |
| д дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господино |
| и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио |
| се — вели — поучава.“</p> <p>— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио?{S} Не |
| а.{S} Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!</p> <p>— Шта ти хоћеш! — в |
| а; претио попу „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма |
| >— Јесте, среће ми!</p> <p>— Како право говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га |
| — А ја шта ћемо?</p> <pb n="11" /> <p>— Говорите што год! </p> <p>— Немамо, вала, шта — рече Ан |
| к опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:</p> <p>— Кад челе — што су овај восак носиле |
| ћна била!...{S} Немам, ти, синко, много говорити....{S} Слушај старије и чувај образ и поштење! |
| <p>Живана седе</p> <p>— Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, |
| т!“...</p> <p>— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече</p> <p>Стана. </p> <p>— Кажи им, сло |
| свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно....{S} Све се мора претрпи |
| о, к’о, велим....</p> <p>— Немаш шта да говориш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к |
| ли Вук.</p> <p>— Па онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се д |
| највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише <pb n="59" /> само онда, кад је хвал |
| аже...</p> <p>У томе дође несрећна 1866 год. кад поче морити колера.</p> <p>Весели Глоговац и с |
| естане у чутури, она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:</p> <pb n |
| в и пред млађим и пред старијим.{S} Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити |
| у, да није више ништа ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек |
| икну Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.</p> <pb n="137" /> <p>— Ниса |
| ије бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Боже, очувај ми г |
| ув ти и опанак и обојак.{S} Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.</p> |
| кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..</p> <p>— Ја не могу!</p> <p>— Да не смета Ми |
| до порођаја.{S} Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уме |
| шта му раде копачи.{S} Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; на |
| ија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог дов |
| доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет поче |
| више и смејала се с њима....{S} Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по а |
| араше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Најв |
| сак!..{S} Да бог сачува!...</p> <p>Коме год није нужде — не иде у таке дане никуд од куће; шта |
| Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он тераше у обор општински.{S} |
| p> <p>Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван, Живан |
| је од <hi>новога света</hi> !...{S} К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако и |
| је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцелари |
| твоја!</p> <p>— Гледам ја све то!{S} Ко год је мом „требнику“ приш’о — он се поклонио!...{S} А |
| бичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разуме се, пошто се на |
| Волико! — рече она и рашири руке колико год може.</p> <p>Анђелија се насмеја.</p> <p>— Е, добро |
| ше.</p> <p>— Боли ли те, рано моја, што год?</p> <p>— Ништа, нано.</p> <p>— Па што кашљеш?</p> |
| ста нежнија.</p> <p>— ’хоћу, мајко, што год знам! — одговори Анђелија радосно.</p> <p>Старица ј |
| ђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана кој |
| некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ |
| Чујем.</p> <p>— Зовни попу нек чита што год макар!</p> <p>Анђелија оде попу.{S} За мало и дође |
| ра!....“ Па, к’о, он пише, пише све што год ’хоћеш, и чита сваку књигу....</p> <p>Па онда, к’о, |
| ова.{S} И она сама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко...</p> <p>Б |
| на, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су |
| мо?</p> <pb n="11" /> <p>— Говорите што год! </p> <p>— Немамо, вала, шта — рече Анђелија.</p> < |
| рече:</p> <p>— Иди де, дијете, види што год ручка.</p> <p>Она се поклони и уступаше корак по ко |
| е се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она се смејала, да би то човека и наљутило |
| ....{S} Данас не би ни најлуђа тако што год урадила!....</p> <p>То смо ми све онда биле луде?! |
| кад? </p> <p>— Никад ја не бих тако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било лудо?</p> <p |
| је лако на овом свету; све је тешко што год човек ради, само ако ’хоће да уради к’о што треба“. |
| оба здрава! — рече Мара.</p> <p>— Нисмо годили.</p> <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глоби |
| једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти је трава за сваку бол |
| њој мислила....{S} Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умети....{S} А оно, виш.. |
| е требају мушке руке.... —</p> <p>Прође година Анђелији.{S} Нико се на њу не потужи.{S} Ни једн |
| 2_C18"> <head>XVIII</head> <p>Намири се година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње |
| е месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је |
| мислила о мртвим....{S} И кад се наврши година од Симине смрти — она нагна Стевана те се ожени |
| пет, шест, седам.{S} Шта ми је то седам година?...{S} Још ћу ја пуно живети, овај... још много. |
| } Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> </div> <pb n="105" /> <div type="chapte |
| еди, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за пе |
| то што сам се опио!....{S} Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу, па шта даље |
| једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — упита Марко.</p> <p>— |
| о.{S} Живели су тако око неких петнаест година и тада Богдан умре.</p> <p>Оставши сама — Цвета |
| id="SRP18932_C16"> <head>XVI.</head> <p>Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Ни |
| нима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у туз |
| е наживела, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жа |
| везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са |
| а ево и гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први в |
| у дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поу |
| цуру меркају.</p> <p>И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здрав |
| дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време н |
| од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби у оба образ |
| да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године.{S} Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.< |
| и нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редари у свему и на |
| још осим Лазара, али увек умру у првој години.{S} Неку није ни донела до вакта.</p> <p>За то ј |
| 32_C16"> <head>XVI.</head> <p>Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко млого |
| је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и |
| рају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђелија је дворила и служила.{S} Људи |
| ваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на гла |
| човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у рукама и ногам |
| Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да ожени Лазара.</p> <p>А и врем |
| част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву во |
| ше их деци својој.{S} Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....</p> <p>Све, |
| рећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{ |
| епа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} Онда заређам т |
| бегоше у Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима.{S} С њ |
| ке...{S} Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....</p> <pb n="56" /> <p>Глас |
| рва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке...{S} |
| н.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле црквене чисто јаукаху |
| /p> <p>Синови Стеванови и Нинко служаху гологлави дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело |
| осмејак.{S} Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је |
| баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! ..{S} Миленија скочи па увати Марту за уста; Ст |
| мејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније.</p> <p>— Је |
| Живана.</p> <p>— Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде.</p> <p>— Е, добро, добро.< |
| !“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја од |
| > <p>— Бога ми баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! ..{S} Миленија скочи па увати Ма |
| То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда знаш шта још |
| {S} Она се окрете Миленији.</p> <p>— О, голубице!</p> <p>— Чујем, снајчице!</p> <p>— Дај ми пар |
| па онда поче ложити ватру.</p> <p>— О, голубице!</p> <p>— Чујем, снајчице!</p> <p>— Кажи ти ме |
| нђелија је пољуби.</p> <p>— Моја слатка голубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу |
| репочнем — рече Миленија.</p> <p>— Даћу голубице.</p> <p>— А ’хоћеш ли умети? — упита је Марта. |
| <p>— Па показаће ми она.</p> <p>— ’хоћу голубице.</p> <p>— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радо |
| ја?</p> <p>— Није те стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно.</p> <p>— Бога ми |
| ерком.“</p> <pb n="35" /> <p>— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш лепо!... |
| XIII</head> <p>И оде кућна грлица своме голубу.{S} Сви су укућани волили што је отишла у Мандић |
| </p> <p>Време беше престало; по небу се гомилаху снежни облаци; некаки ладан ветар леђаше и срц |
| ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од ове?....{S} Нема!....{S} Ни он не може ништа из |
| а.{S} На скоро овај заспа.</p> <p>Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија п |
| астави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</p> <p>Нинко наслужи |
| а.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И од |
| — па га родитељи размазе.{S} Ништа није горе од мазна детета.{S} Нико му у кући није био прав.{ |
| мена.{S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — |
| екове.{S} Болест подједнако: ни боље ни горе....</p> <p>Мучно је описати оно што је се збивало |
| атру и рече:</p> <p>— Колико овај восак горео — толико болело!</p> <p>Сад узе „неприм“ калем у |
| >— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим х |
| па трња.{S} Никако да се разабере — сав гори.</p> <p>Сви се поплашише.{S} Анђелија дрхташе сва |
| је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, |
| не попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....</p> <p>Кола одмицаху све дање..{S} Насташе неп |
| ....{S} Ваљда пак’о?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од ове?....{S} |
| земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.< |
| поче напредовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је најв |
| вата за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.</p> <p>— Да му се чита молит |
| тукла на смрт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила ц |
| да помогне Анђелији.</p> <p>Анђелија је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обли јој цело т |
| очетка обузимаше стид.{S} Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала де |
| аде чича Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске м |
| р беше накривљен на десну страну.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори и |
| S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу излом |
| ног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’ |
| га — слађе од меда!“</p> <p>— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.</p> <p>— Н |
| во ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Гос |
| господа.{S} Сељаци су само по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору.{S} М |
| на селу људи који су пола сељани а пола господа.{S} Сељаци су само по оделу — а господа по свем |
| моје данас.{S} Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какв |
| ван прошираваше своје имање...{S} А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом. |
| мени најпре!...{S} Ја сам се наживела, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; заз |
| н је к’о млада травка.{S} Не покоси је, Господе, док не сазре!..{S} Молим ти се, Господе!{S} Мо |
| Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим |
| } Молим ти се, Господе!... молим ти се, Господе!.... молим ти се, Господе!....</p> <p>Прекрсти |
| молим ти се, Господе!.... молим ти се, Господе!....</p> <p>Прекрсти се још неколико пута дубок |
| осподе, док не сазре!..{S} Молим ти се, Господе!{S} Молим ти се, оче небесни!"...</p> <p>Прекрс |
| ћу да будем поштена!...{S} Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</ |
| ве смешим и певушим!...{S} Молим ти се, Господе!... молим ти се, Господе!.... молим ти се, Госп |
| а!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...</p> <p>— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Жива |
| ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...</p> <p>— Ко ће к’о бог |
| и знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и нап |
| се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певуши |
| е гледаше чедо своје.</p> <p>„’Вала ти, господе!..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради |
| т насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукати за |
| ам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеја на ме и на нашу кућу, |
| диже па се стаде молити богу:</p> <p>„О Господе свемогући!{S} Ја ти се молим: дај моме Лазару ж |
| живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми мени најпре!...{S} |
| а се молила Богу:</p> <pb n="61" /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота мо |
| ..</p> <p>И она се мољаше богу:</p> <p>„Господе!{S} Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе |
| „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма у чему увати, |
| о: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан |
| помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се меша <pb |
| Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сваке болести око врата...{S} И |
| — рече Живана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише воли |
| амо мора бити успремљено и намештено за госте.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат те изнесе некол |
| <p>Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па с кола викну: </p> |
| >— Бог ти помог’о!</p> <p>— Јеси ли рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> <p>Па: цмок, |
| а.</p> <p>Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ з |
| .</p> <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Жив |
| га још — рече Анђелија.</p> <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и он. ' |
| у конак да намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.< |
| не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком!{S} Они |
| срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.</p> <p>Једног дана стоје Марта и Анђ |
| у кола.</p> <pb n="21" /> <p>— Јесмо ли готови?</p> <p>— Јесмо! </p> <p>— Полази!</p> <p>— Због |
| ’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Устурио тунос |
| ка, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; прала рубине, ткала и прела; једном реч |
| S} С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу. |
| нђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p> <p>Уговорени дан за свад |
| иком.{S} Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она |
| са свим обично.{S} Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли једри |
| о на пању! .{S} И ја њега родила!...{S} Готово не смем ни да помислим о том кад га видим!...{S} |
| p>— Је л готово? — пита попа. </p> <p>— Готово је.</p> <p>Попа оде са учитељом у собу те очиташ |
| о, вала.</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— Готово.</p> <p>— Дакле, луде смо биле: што смо поштовал |
| луде?! упита Анђелија љутито.</p> <p>— Готово, вала.</p> <p>— Шта велиш? !</p> <p>— Готово.</p |
| покров; облаци се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац“ (северац) уједначио па |
| ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.</p> <p>Ова претња |
| ху нетренимице у мртваца. </p> <p>Прође готово дан.{S} Лазара већ сместили у мртвачки сандук; ж |
| Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође се |
| ш ми!</p> <p>— Тако кажи!..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетр |
| ди да му се упрегну коњи.{S} Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну Ан |
| — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је л готово? — пита попа. </p> <p>— Готово је.</p> <p>Попа о |
| араше па онда попа упита:</p> <p>— Је л готово?</p> <p>— Јесте — рече Милан.</p> <p>— Е, ајде, |
| што кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог с |
| влија пунила лепим зградицама.{S} И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{S} Њег |
| У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад |
| p>— Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?</p> <p>— Та није Миљо, лудо, ја само велим.... < |
| а јелом.{S} Јадна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p |
| тар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.</p> <p>— Па како, море — а?</p> <p>— ’Вала б |
| ислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја снос |
| аквог шушња осим шапата лишћа што се на гранама лелујаше...{S} Из даљине се чујаше укање ћука и |
| листа и трешања сви су трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам |
| Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле црквене чисто јаукаху и вет |
| о?</p> <p>— За то, што сам сломила моју грбачу, што сам чувала и спретала — па данас нисам ништ |
| бога ми ни ја све, најо!{S} Нисам моју грбачу на путу нашла!</p> <p>— А ја сам могла!{S} И ја |
| не ручице и његово пуначко тело како се гргољи...{S} Сасма се разнежио.{S} А како и неће?...{S} |
| е око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...</p> <p |
| а ли?</p> <p>— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.</p> <p>— А, много ти које |
| д се то могло сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; |
| има, час редарама у кућу и ту се с њима грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а ва |
| и па ћеш видети...</p> <p>Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вр |
| то год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није се обзирала ни на |
| ма!...{S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже н |
| Баш си луда!...</p> <p>— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчи |
| „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу те млатнут |
| пупила; шева пева; небо се плави; сунце греје благо; његова топлота прожмава ти цело тело, па т |
| што блеђе од сунчева сјаја....{S} Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења |
| ; „Тако, ћери, срећна била!“..{S} Сунце греје — а њој није никако врућина; само трчи и ради.{S} |
| човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија свршила своја |
| } Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај народ |
| „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и |
| то рекох — био жесток човек.{S} Њега је гризло — кад му се подмеће оно што није.{S} У томе беше |
| ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло што то све није казала и <hi>њему</hi>, Миладину |
| азара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су п |
| искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Расти |
| од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препо |
| !{S} Ту ти је шала, ту ти је смеј...{S} Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те |
| о.{S} Са пријатељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом |
| _C13"> <head>XIII</head> <p>И оде кућна грлица своме голубу.{S} Сви су укућани волили што је от |
| села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо да |
| е су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вин |
| “ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> <p>Сватови седоше за с |
| љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...</p> <p>Би јој |
| pb n="169" /> седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба из |
| ени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума и |
| ом „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је ств |
| гледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> <p>Ујездише у авлију.{S} Младожења скочи с к |
| <p>Сутра дан опреми Нинко шесторицу да гроб копају.{S} Они остали помагали су укућанима.{S} Не |
| Ниси мог’о да нађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завиј |
| рти покојника.</p> <p>Трудбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гро |
| окојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.</p> <pb n="132" /> <p>Кад земља покри сандук мртв |
| .</p> <p>После опела спустише старину у гроб.{S} Запевци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило б |
| то за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа р |
| ци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звал |
| сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве т |
| м љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и |
| сти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она ос |
| ше крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати што треба — па он |
| само цикнуле па побегле....{S} Па ево и гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско |
| — Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.</p> <p>— Пожури о...до..ше....</p> <pb n="183" |
| пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се најусрдније <pb n="189" |
| же тужна бити....</p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбен |
| и у ово доба? упита је.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!... |
| адаше у постељу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху. |
| сли.</p> <p>Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима.{S} Ту |
| <p>— Била код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелиј |
| будила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици во |
| очиташе, спомен.</p> <p>— Које неће на гробље нек целива покојника — рече попа.</p> <p>Редаре |
| .{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена — отишла |
| свршила своја посла па куд ће — него на гробље.{S} Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде |
| Само, послушај ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Глед |
| ду, па још — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.</p> <p>— Шта ћу сад?</p> |
| , повампириће се....</p> <p>А кад уђе у гробље — не оста сува ока.{S} Плаче и поп и учитељ и на |
| оја је остатак свог живота проводила на гробљу....{S} Тамо јој беше живот — тамо јој је све зак |
| а се рукавом, узе свој штап па се упути гробљу.</p> <p>„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — |
| стове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе из г |
| .</p> <p>Седела је целцати дан тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а она никако не м |
| јој и јесте мука....{S} Помисли колико гробова има она!.... — вели други.</p> <p>Тек никог не |
| е црне земље...{S} На послетку заспа на гробу Лазаревом.</p> <pb n="185" /> <p>И сасни овај сан |
| роба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...</p> <p>Нећу вам причати о он |
| {S} Онда ће ми се потрести кости моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде п |
| ући изиђе на поље...</p> <p>Људи!...{S} Гроза ме вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам |
| бично радила — него оста седећи.</p> <p>Грозна слика лебдијаше пред очима њеним.{S} К’о пук’о г |
| ше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} Она беше у ватри сву ноћ.{S} Сутра се мало |
| са свима.</p> <p>То вече увати је опет грозница....{S} Није дочекала да се разбере....</p> <p> |
| „сиљевина“ и „чибуковина“ — оне лече од грознице.{S} Има „срце-пуц“ — од изеди.{S} Њу треба уку |
| ма био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о општинско |
| ! — викну попа.</p> <p>— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.</p> <p>Нинко скочи, |
| преко прага, он окину... пуче к’о сињи гром.{S} Марко му не даде ни издушити — опали и он...{S |
| ми га одузме!....{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме |
| их људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом?...“</p> <p>Од једаред осети потребу да исприча |
| жњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лаз |
| лир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.</p> <p> |
| ир, одреши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ.{S} Онда поднесе тањир куму; кум уради |
| о плаћају свираче) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Он |
| е водише овакви разговори:</p> <p>— Ала грува!...</p> <p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!...{S} |
| ...</p> <p>А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро |
| епу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За мало ето и ње |
| плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе на поље, у |
| ело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....</p> <pb n="181" /> <p>„Не треба срд |
| на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело њено, т |
| аци; некаки ладан ветар леђаше и срце у грудима.{S} Са црквене куле разлегаху се звуци звона и |
| ах са душе.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.< |
| Мог’о си лепо видети како јој кошуља на грудма поиграва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна |
| d>IV</head> <p>Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли.{S} Он |
| од пријатеља.{S} Анђелији срце играше у грудма.{S} Та видеће опет своју кућу и своје другарице! |
| ка к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила во |
| се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу... гу!...</p> <p>Миленија зарони своје лепо лице у његово |
| и смеје се.</p> <p>— Волиш ли?</p> <p>— Гу-гу!...</p> <p>А Миленија га онда стисне на груди па |
| смеје се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу... гу!...</p> <p>Миленија зарони своје лепо лице у њ |
| меје се.</p> <p>— Волиш ли?</p> <p>— Гу-гу!...</p> <p>А Миленија га онда стисне на груди па му |
| елија.</p> <pb n="182" /> <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти |
| овораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније.< |
| <p>А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу... |
| ровукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} |
| вез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зград |
| гледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живо |
| а.{S} Мирјана — жена његова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груд |
| ће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како |
| бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!.... </p> <p>— Ћути, Анђо! — рекоше јо |
| та.{S} Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у |
| вати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих људи!.. |
| није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p>Ни |
| с њом на поље.{S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче с |
| <p>— Нећу ја то!{S} Сад ћеш чути твојих гусала по селу?</p> <p>— Онда.... онда ћу те убити! — в |
| и: ово је моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и к |
| кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.</p> <p>— Ово је све моје! — рече Анђелиј |
| мо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже |
| ослетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по ноћи па се онда разишли н |
| /p> <p>Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.</p> <p>Пола |
| {S} Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све.{S} Људи се смеју или слушају а |
| S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим ник |
| ају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, како су кукурузи модри к’о чивит, и ка |
| га.{S} У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака |
| јој се стена са срца..{S} Овако — само гута пљувачку....</p> <p>У тај пар викнуше да се иде.{S |
| попа.</p> <p>— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.</p> <p>Нинко скочи, искапи ча |
| јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукама да открљ |
| икаквих семена, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није с |
| — Благо и теби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!</p> <p>— Кам’ среће!</p> |
| но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.</p> <p>Па би онда отишла у собу и ре |
| ....{S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.</p> |
| да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се меша <pb n="172" /> у општинс |
| па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна |
| најпосле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам честито |
| прости ме, нејака је.</p> <p>— Е онда, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Анђа је „слатке крви... |
| рекоше сви око совре.</p> <p>— хоћу ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја!{S} К |
| ио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма у чему увати, па ће му платити.... .</p> <p> |
| што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} |
| S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, ис |
| запази што год смешно — она се смејала, да би то човека и наљутило.{S} Није умела себе савладат |
| та ти је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш си луда! |
| орођаја.</p> <p>— „Кад се буде трудила, да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисе |
| јача од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут |
| и ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> <p>Кад Анђели |
| ај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: |
| илоште и пожртвовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу одмени..</p> <p>Према томе замислит |
| ве ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Нем |
| у....{S} Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, |
| .</p> <p>Траже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шта је она и могла др |
| ако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп |
| де не стаје!</p> <pb n="161" /> <p>— Е, да се ’хоће одморити!..</p> <p>А Анђелија тога вечера б |
| тио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се она окрете, он викну:</p> <p>— Остави волове, ил’ |
| p> <p>Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.</p> <p>— Ти си добро уранила?</p> <p> |
| одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} |
| рви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да м |
| оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте де |
| а' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала |
| ред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо |
| у измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — рече Миладин.</p> <p>— Платиће јој бог!{ |
| .{S} Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!</p> <p>— Него ш |
| то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био ка |
| !</p> <p>— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради увек тако, па ћеш ми |
| чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да |
| па рече:</p> <p>— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!</p> <p>— По чему?</p> <p>— Неће се |
| ђе.</p> <p>— Баш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.</p> |
| Стана.</p> <p>— Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме.</p> <p>— Не љутим се ја — него ме ст |
| } Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> да т |
| је царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p> <p>— Шта ти |
| Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!...{S} А |
| свекру....</p> <p>Траже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шта је она |
| тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њо |
| е и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и А |
| цу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што деси?...</p> <p>Лазар је био њена срећа |
| p> <p>— Шта?</p> <p>—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служ |
| а, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити |
| авите редарама!“ Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....</p> <p>Одмах и |
| и призивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си благословена и срећна!... опрости и — праштам ти! |
| да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се |
| е дајем ја новаца тако лудо.{S} Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.</p> <p>— Јок!</p> <p |
| тка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.</p> <p>— А Станији? — |
| Марко.</p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’е |
| од куд ти онаки!</p> <p>— Па, кажем ти, да сам све од снаје добила почетке.</p> <p>— Тамо, код |
| т; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина н |
| о...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} Нема јој ман |
| тати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...</p> <p>Очи јој се наводнише а р |
| и?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?...{S} Чини ми се да је свека |
| ела целивати крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела |
| и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје другове. |
| ј рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се присети и рече:</p> <pb n="107" |
| уке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и д |
| <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде доват |
| ели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја |
| раз црвени!{S} Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и д |
| Стеван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе.. |
| да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ћ |
| устајати.{S} Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.</p> <p>Клањајући |
| — рече Стана.</p> <p>— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Пет |
| ће слетити; провукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да т |
| а част: амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.</p> <p>Сваку |
| а част: амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну кумов |
| „приказ“ они одговараху:</p> <p>— Амин, да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска јед |
| је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најст |
| сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p |
| p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву про |
| p> <p>— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.</p> <p>— Шта велиш? — упита поп. |
| а.</p> <p>Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:</p> <p>— Удари ме Вук.</p> <p>— В |
| заигра срце.</p> <p>— Молим те, мајко, да га видим!</p> <p>— Очекни мало, видећеш све наше — р |
| то су обичаји захтевали.</p> <p>„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње |
| а; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?</p> <p>— А |
| >— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана ц |
| мени! — рече Лазар.</p> <p>— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар скиде хаљину |
| и ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем |
| , очи и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака.{S} Мирјана — жена његова — |
| која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да го |
| Ствари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p |
| Анђелија се насмеја.</p> <p>— Е, добро, да се пазимо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p>— А зна |
| ње а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душма |
| упита Милан.</p> <p>— Зовнух вас, течо, да се опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p> <p>Ту је!.... .< |
| ја опет ћуташе.</p> <p>— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Овако, лепо |
| жим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ј |
| ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“ </p> <p>— Снајка! — пресече ј |
| S} Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио.{S} Кад год би она хтела д |
| теља Илију.{S} Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријатеље.“</p> <pb n="75" /> <p>Анђелији |
| > <p>У понедељник Анђелија рече Лазару, да позове попу.{S} Око ручанице дође попа, Милан и Пера |
| .{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више |
| А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти |
| а до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У |
| ...{S} Мене је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....</p> <p>Дуго су обоје плакали |
| певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“</p> <pb n="33" /> <p>Па јој он |
| Што лажеш — срам те било!{S} Што лажеш, да ти је псов’о кад, си ти њему опсов’о?</p> <p>— Јесте |
| .{S} Док си млада ти треба да проживиш, да се после не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако |
| > <p>— Чујем, нано!</p> <p>— Шта велиш, да узоремо „Стрњике“ под јечам?</p> <p>— Па добро, нано |
| Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О |
| кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији до |
| и, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна |
| штено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али |
| тужна ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p |
| ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?...</p> <p>Онда се поче сама куражити |
| су поплавиле; осушио се сав к’о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји.</p> <p>Анђелија трча |
| завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да јој не стеже ру |
| но, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они живи; <pb n="76" |
| алост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај |
| а замислити.{S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’хоће ли се слагати са укућанима |
| сећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо |
| ила остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није д |
| ..{S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у кој |
| Само се није мог’о честито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине уређује.{S} Ув |
| </p> <p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи по |
| ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.< |
| ла око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку.{S} Мртв |
| !..“</p> <p>И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па |
| ...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак са |
| позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} И |
| креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколик |
| о се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас....{S} Тако је ис |
| ски.{S} За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче не пусти у поље, док се сва рана |
| ово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...</p> <p>Ја бих вол |
| ча Стеван.</p> <p>— Ала се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довеч |
| ти!..{S} Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: бић |
| те ми имање, оте ми моју једину радост: да се одморим!“....</p> <p>Али се опет примири и рече:< |
| не могу наћи!</p> <p>— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?</p> <p>— Ама кажем ти: к’ |
| {S} Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла коју срамотну реч?...{S} Нисам!{S} Па о |
| , гојена гаврана — ’хоћу рећи — ћурана; да га на мртву воштину цедиш не би капатке масти исцеди |
| к прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ |
| што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да |
| м пуницом <ref target="#SRP18932_N1" /> да видимо твоју сестру.</p> <p>— Добро, брате — рече Јо |
| ништа тицало.{S} Она к’о <pb n="14" /> да није чула узвике Мартине: „Јетрвице, ал ти стоји к‘о |
| , она би доказала детету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од св |
| м у кући док су они живи; <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к |
| а: да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само д |
| су добре раденице — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован |
| е она мало јаче.</p> <p>— Тако кажи!{S} Да се ниси обећала коме другом?</p> <p>— Нисам.</p> <p> |
| најући шта говори.</p> <p>— Крива!..{S} Да се ниси с најом....</p> <p>— Нисам — пресече му она |
| ад се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да бог сачува!...</p> <p>Коме год није нужде — не иде у |
| д га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни тата, па да га вид |
| апевати....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и |
| ли је то лепо кад се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она. |
| видиш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, |
| А кућани, каки ли ће ми бити они?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостит |
| јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим т |
| тету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила |
| „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је по |
| мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила |
| жа.</p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У |
| и печат општински и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али |
| чито кад у којој кући први пут ноћи.{S} Да се није мени предсказало?...{S} Може бити!..{S} Па п |
| шалу Икину кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се |
| и да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!</p> <p>И т |
| а.{S} И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком |
| је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољ |
| је.</p> <p>— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара! |
| > <p>— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.</p> <p>— Т |
| ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ћери моја, поучићеш у |
| ла она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расеч |
| ....{S} Сутра дан сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Сп |
| са јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету ка |
| љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули...{S} Они по |
| и, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} |
| и глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; |
| сенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти се, узе узд |
| та ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче у присенак за твој в |
| ила, свекрва се њом поносила; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој ниј |
| ....{S} Ни он не може ништа измислити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!....{S} Не боји |
| за ручак.{S} хоће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од сра |
| </p> <p>— Немој, кућо!...{S} Тужио он — да Бог да — од великих краста!....</p> <p>Сутра дан оде |
| Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.</p> <p>И оде...</p> <p>У суботу се |
| оуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по |
| нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?</p> <p>— Разумем, мајко!</p> <p>— Наш |
| је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге ку |
| казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p> |
| оцкан је сад...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, |
| !</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— Да оставимо спомен!</p> <p>— Спомен, којим ће се Срби п |
| > <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— Зар баш то?</p> <p>— То баш.< |
| д право?</p> <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе тв |
| аву.</p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.</p> <p>— М |
| > <p>— Склони се кад ти велим!</p> <p>— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља |
| на.</p> <p>— А... ништа, нано!</p> <p>— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?</p> <p>— Није, |
| од’одим..</p> <p>— Ја не могу!</p> <p>— Да не смета Милан?</p> <p>— Јест, он смета! — рече Миле |
| </p> <p>— Знаћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтит |
| и један.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!</p> <p> |
| ? </p> <p>— Мало старински....</p> <p>— Да играмо зар?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Батали!</p> <p>— Ш |
| !</p> <p>Анђелија опет ћуташе.</p> <p>— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше. |
| брекнуше од силне навале крви.</p> <p>— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.</p> |
| и.{S} Нинку се само смеши брк.</p> <p>— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по |
| > <p>— Опрости тата! —рече он.</p> <p>— Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан |
| p>— Имам — одговори он полако.</p> <p>— Да се ниси обећао којој другој?</p> <p>— Нисам.</p> <p> |
| чеш?</p> <p>— Од радости нано.</p> <p>— Да ти није рђаво овде? — упита Спасенија.</p> <p>— Није |
| имо—гори ево? — рече он тужно.</p> <p>— Да му се чита молитва — рече Нинко.</p> <p>— Доцкан је |
| , нано, пустиће он марву опет.</p> <p>— Да га ’хоће ђаво надарити!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он |
| — Не прави галаме: ово је ноћ.</p> <p>— Да пошљемо кога по попу — рече кроз плач Аница.</p> <p> |
| а.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— |
| нију.</p> <p>Чича Стеван рече:</p> <p>— Да се молимо богу!</p> <p>Сви се дигоше.{S} Чича Стеван |
| га Марко.</p> <p>— Море, мани:</p> <p>— Да ниси болестан?</p> <p>— Ја шта сам!</p> <p>— Чиме да |
| што да ти кажем.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Да ти се исповедим.</p> <p>— Па ајде овамо — рече попа. |
| земља!</p> <p>— Па што ће ти?</p> <p>— Да се лечим.</p> <p>— Зар „вареном?“</p> <p>— Ја!</p> < |
| ад. </p> <p>— Па шта да радим?</p> <p>— Да му се чита молитва.</p> <p>И Анђелија одведе дете по |
| заговорисмо.</p> <p>— А којим?</p> <p>— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој |
| Лазар. </p> <p>— А шта, рано?</p> <p>— Да ми гледаш Љубу и Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гле |
| ешто.</p> <p>— А шта, по богу?</p> <p>— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p |
| — Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а |
| иладин и Анђелија ћутаху.</p> <p>— Чек’ да видим нешто.</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе в |
| беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила колико д |
| сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже..{S} Јесам ли |
| .{S} Просто, није могла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи, |
| валити своје место рођења.{S} Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Ни |
| и се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одма |
| ојзи не јави. ништа није хтео урадити а да то најпре њојзи не каже...</p> <p>У томе дође несрећ |
| вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марк |
| Миленија.</p> <p>— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.</p> <p>— Ја њу сад боље вол |
| и!....{S} Ми смо твоји пријатељи, треба да те спомогнемо у свему!</p> <p>И Лазар одреди попу и |
| се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у ус |
| да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче |
| а собом до порођаја.{S} Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу |
| ном и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све |
| бога ти, ћути!</p> <p>— Јест; сад треба да ћутим!</p> <p>— Па шта сам ти ружно рекла?</p> <p>— |
| гне! — рече Миладин.</p> <p>— Сад треба да му превијеш на мицину краставац печен у тију пепелу |
| тебе! — рече Миленија.</p> <p>— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо св |
| т — те још како!...{S} Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— |
| ш ни трбува!..{S} Док си млада ти треба да проживиш, да се после не би кајала!...{S} А што ће н |
| ата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....</p> <p>А |
| месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У рупу нека метне: глав |
| стен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: |
| <p>Ту ућута мало.{S} Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .</p> <p>— Чујте, децо! ово |
| .{S} Сви су ћутали, а тишина беше таква да се лепо чуло како он дише.{S} Ништа не прекидаше ту |
| ериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком!{S} Они су ти о |
| <p>Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Ш |
| на једнако око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на спрам Анђелије. </p> <p>— Немај бриге, |
| p>— Добро, позваћу.</p> <p>— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p>— |
| p> <p>„’Вала ти, господе!..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено. |
| последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ |
| <p>— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде |
| како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} Нагињ’о се над ње |
| неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.</p> <p>„Она ми оте све.{S} Оте м |
| ..{S} И шта ми још може? !....{S} Ваљда да ми одузме живот!....{S} Е па чик!.... чик!.... нек м |
| ..{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме! |
| чик!.... нек ми га одузме!....{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} |
| ти!“ — вели моја мати.</p> <p>— „Е онда да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „ |
| а а подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа рупу.“</p> <p>— Па је л то радила твоја мати? |
| рака..</p> <p>Шта да ради сада?{S} Куда да се окрене?{S} С ким да кући?....{S} Та ово беху све |
| > <p>— Па како, пријо, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.</p> <p>— Уме, пријо |
| сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашик |
| е праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки — ј |
| ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p> < |
| е пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’ |
| ли Стани:</p> <p>— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..</p> <p>Једног ј |
| м, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ал |
| и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту |
| је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља... |
| од ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.</p> <p>— Боле ли те, рано моја |
| О прозоре повеша неколико кита босиљка да мирише.{S} Ствари у конаку разредила је тако лепо, д |
| ља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Рад |
| гме, не шали!{S} У њега нема к’о у Вука да гледа атер....</p> <p>Много посла имађаше Лазар око |
| е од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела |
| к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...</p> <pb n="77" |
| ити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....</p> <p>На кратко после тога — она се пор |
| је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.</p> <p>— Не бој се ти, нано!{S} Не |
| ла је три крпе.{S} Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док |
| .{S} Њиве је обилазила; шуму надгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежник |
| ђена.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој |
| } Па још се наљутила што сам јој казала да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док чове |
| > <p>Анђелији лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:</p> |
| и је опет грозница....{S} Није дочекала да се разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи да |
| елију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да леб |
| рве — све....{S} Више се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, по |
| вује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити |
| Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.</p> <p>— Никад! — рече Аница.</p |
| аху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође колера..{S} Народ се згледаше. |
| То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска се кола обрнуше пре ку |
| ала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла д |
| <p>И омрзе Аницу.{S} Просто, није могла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пу |
| му је изљубила цело тело.{S} Није могла да одустане од њега.{S} Срце јој само налагаше: још, јо |
| .{S} Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а ка |
| — што се укућана тиче — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну кон |
| је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још неш |
| p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p> |
| ишта ни тражио.{S} Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је доб |
| е она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речима не могаше.</p> <p>— Каки је — он |
| дошла.{S} Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише <pb n="59" /> сам |
| а пред њима.</p> <p>Анђелија се трудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарлож |
| слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе...{S} Бегала је од укућана, |
| ако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, |
| иђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!...{S} хоћеш ли са мном на бу |
| би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S |
| </hi> !...{S} К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је |
| И од њега је крила.{S} Она се склонила да не буде свађе, међу њима.{S} Једина створења која су |
| ете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаред чича Стева |
| Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи |
| ла, колико јој треба.{S} Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа ниј |
| ђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надг |
| ли баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.</p> <p>„’хоћу и од |
| ="189" /> молила богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрсти |
| е траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи.</p> <p>Али ништа не поможе Лазару; он б |
| ле већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несрећни з |
| нда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.</p> <p>Сваке |
| рам....{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....</p> <p>Пошто попише ону чу |
| та устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, повампириће се....</p> <p>А к |
| бити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрвенео к’о |
| ери!{S} Моли се богу нека ти он здравља да па ради!{S} Немој да нам образ црвени!{S} Ја хоћу, к |
| во њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{ |
| уге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године.{S} Тада |
| тужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није мо |
| пијанка.{S} И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искап |
| p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукама да открљепи њене руке.{S} Она га стезаше све више и виш |
| дишу.{S} Многи од сватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајат |
| је говорила о многом које чему што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да |
| од у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. пр. који кукуруз тр |
| а, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати |
| седе на кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.</p> <p>Кад су тамо дошли укућани их ле |
| о смео поверити најстрашнија места — на да се ни мало не брине.</p> <pb n="54" /> <p>Катић је и |
| — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са с |
| мејати!{S} Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!</p> < |
| ја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале у |
| Деде, море, опреми се, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S |
| је да сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: |
| </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</p> <p>И погледа |
| {S} Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — п |
| љуби бабу?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!</p> <p>И ту се маши руком једрих Анђ |
| ви они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p> <p>— О, пунице! — пресече ј |
| S} Кад си тако хтео, што ниси каз’о, па да читам свима у један пут!</p> <p>И посрћући изиђе на |
| и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — |
| тка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се н |
| ане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклет |
| <p>— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!</p> <p>— Не може се оно платити!</p> <p>Ж |
| и! — одговорише му изнутра.</p> <p>— Па да платим кад није друге.{S} Колико тражиш?</p> <p>— Ко |
| ити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...</p> <p>Смиљани куца срце а врк |
| муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да иде кући њег |
| а не ваља!....{S} Он мени одуз’о све па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се |
| пала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <gap unit="graphic" /> <p>И онда би |
| А шта ће сестро?...{S} Не помаже јој па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{ |
| е Миленија.</p> <p>— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.</p> <p>— |
| p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.</p> <p>— Ког Перу? |
| њега како се он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвиц |
| p> <p>— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!< |
| е.{S} И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да |
| црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми |
| /p> <gap unit="graphic" /> <p>„Ово мора да је „онај свет“ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало |
| теже јој се срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би ј |
| } Она му одби руку, па пође преко блата да само измакне.{S} Али он стаде пред њу.</p> <p>— Не и |
| седеше мало.{S} Чича Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се у |
| разговору па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упит |
| мађе, кад се Зека очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хвато |
| ту погледати у очи тати и мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Л |
| час те га вата за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.</p> <p>— Да му се |
| ез његовог савета урадити.</p> <p>— Шта да радим? — питаше он.</p> <p>— Прво и прво подигни огр |
| не отвара а једнако јечи.</p> <p>— Шта да радимо? — питаше Анђелија Миладина.</p> <p>— Ја не з |
| </p> <p>— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!</p> <p>— Право ми реци |
| што ми ниси још онда казала“?.. па шта да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети |
| и она матора несрећа, Петрија — па шта да радим онда?..{S} Ух страшно!..“</p> <p>И она се згро |
| е по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..</p> <p>Прође дан.{S} Пред вече она нешто бар |
| <p>— Нисам тако никад. </p> <p>— Па шта да радим?</p> <p>— Да му се чита молитва.</p> <p>И Анђе |
| тешко подгајити пород.</p> <p>— Па шта да радим?</p> <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је |
| и.{S} Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</ |
| само, к’о, велим....</p> <p>— Немаш шта да говориш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрав |
| у кукале од јутра до мрака..</p> <p>Шта да ради сада?{S} Куда да се окрене?{S} С ким да кући?.. |
| речи.{S} Није, просто, умео човек ништа да рекне....</p> <p>Поседеше мало и поразговараше па он |
| био прав.{S} Од радова није хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од в |
| лован!...{S} Нећеш ти у ње наћи кончића да није на свом месту!...</p> <p>— Па, велиш, још је де |
| га а Живана пред њу.{S} Уранила старица да снају „поучи“.</p> <p>— Добро јутро, мајко! -</p> <p |
| мог’о да нађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завијена.{ |
| > <p>— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у свато |
| а „крај срца“ — па ти може праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш |
| кресту и да увати мало крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} О |
| она би се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“</p> <p>Из куће није никуд излазила, |
| гу.{S} Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи ч |
| о је, не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и кад |
| ака му земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! — ре |
| ели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, него кад поче играти |
| . није умрла него се родила!....{S} Бог да је прости!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако је с |
| и полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је л г |
| Јок!</p> <p>— Море, човек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ разговарали. |
| па рече:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Ам |
| {S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му душ |
| p>— Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.</p> <p>— Б |
| душу прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече |
| —рече и по трећи пут попа.</p> <p>— Бог да му душу прости! — понови народ за њим.</p> <p>Попа и |
| душу прости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му душу |
| <p>Звоно на цркви зазвони.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рекоше сељани крстећи се, а капе б |
| метну свећу у руку и рече:</p> <p>— Бог да га прости!</p> <p>Чељад из куће поврве у собу.{S} Ди |
| амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.</p> <p>Сваку „част“ |
| амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну кумовску „ча |
| “ они одговараху:</p> <p>— Амин, да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска једну чуту |
| >— Немој, кућо!...{S} Тужио он — да Бог да — од великих краста!....</p> <p>Сутра дан оде Анђели |
| ?</p> <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја дец |
| у живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и здра |
| е! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</p> <p>— |
| има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом?...“</p> <p>Од једаред осети потребу да |
| оје последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец |
| и рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> <p>Па: цмок, цмок!</p> <p>Кад се поздравише чич |
| Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове н |
| ама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .</p> </div> <pb n="53" /> <div |
| .“</p> <p>Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук о |
| } Он је био човек, који ’хоће кад и кад да протера ћев, који хоће да се поноси са оним што има. |
| етрвама се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} |
| ара уклањајући се с прага.</p> <p>— Сад да се пољубимо! — рече Марко.</p> <p>— Е да?</p> <p>— Ј |
| нда заједно помолише богу.</p> <p>— Сад да наспемо судове — рече Миленија.</p> <p>Анђелија дова |
| варала!</p> <p>— ’хоћу! </p> <p>— А сад да се опростимо!</p> <p>Пружи руку Нинку, пољуби се с њ |
| хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућ |
| Нино!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p>— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.</p> <p>— |
| обљу.</p> <p>„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној велик |
| срамотну реч?...{S} Нисам!{S} Па од куд да ми сад ова Петрија тако што говори?.. “</p> <p>И дођ |
| а се пољубимо! — рече Марко.</p> <p>— Е да?</p> <p>— Ја, ваља се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p> |
| д.</p> <p>— Па шта да радим?</p> <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за |
| суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> <p>— Ћути, нано!</p> <p>— Не могу!{ |
| ну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:< |
| је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку |
| емила и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....</p> <p>Има осећаја, које човек не мо |
| исли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди мало па |
| ди се чича Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи |
| треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— Тако треба! — рече Стана.</p> <p> |
| о ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он ради, али само косом, ако је до |
| } Све ћу ја теби показати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S} Седи. |
| ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па |
| оговараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћетен. ..</p> <p>Пошто су вечерали дигоше се |
| да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:</p> <p>— Немој, н |
| } Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смот |
| ука.{S} Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо, живога ти Бога |
| удове па пође на бунар.{S} Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише.{S} Као |
| а путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и ми |
| пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш |
| упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.</p> <p>Није |
| куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пирка |
| а потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, море, обићу! —- викну |
| елију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју |
| снајчице.</p> <p>— Чујем!</p> <p>— Ајде да се пазимо!</p> <p>— Зар ти мене волиш? — упита Анђел |
| >Миленија се замисли....</p> <p>— ’Ајде да певамо! — рече Марта.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> <p>— |
| о знам у тврдо!...</p> <p>И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...</p> <p>Први пут тога вечер |
| опра ноге и поли те умише руке, па оде да поставља синију.</p> <p>Чича Стеван рече:</p> <p>— Д |
| кога у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде с |
| </p> <p>Узвари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.</p> <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита М |
| е звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> < |
| доше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да |
| ин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је д |
| ..{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.</p> <p>Он узе њену руку, пољуби је, па је он |
| и.{S} Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу |
| а његове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p |
| крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>О |
| ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, |
| а како ће он са њом живети кад она каже да то није паметно?“... </p> <p>И она осети неку ладноћ |
| ет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала |
| овара онако од рамена.{S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић п |
| <p>Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.</p> <p>— Баш ћу те молити, |
| </p> <p>Има осећаја, које човек не може да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она с |
| ећ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји од оне црне земље...{S} На послетку заспа |
| Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! — рече јо |
| и помог’о!</p> <p>Па онда сиђе са стазе да му пута начини.</p> <p>— Како си?</p> <p>— ’Вала бог |
| це заболе.</p> <p>„Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!..{S} Како ћу тамо, на оном све |
| бричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом што |
| Немој се љутити, најо!..{S} Најбоље је да знамо свака своје!</p> <p>Анђелија подели све. </p> |
| м!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} Па |
| <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.</p> <p>— Мораш још |
| ег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јо |
| и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).</p> <p>Сватови се већ позд |
| у што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ј |
| је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:</p> <p>— Заслужио |
| p>Лазар прохода и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} |
| е си ти најпаметнији.</p> <p>На реду је да се прво прикаже кумовска част.{S} Кум изнесе печено |
| а Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи кравама? |
| ичати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу.{S} То ће знати сваки онај који |
| рема и уређује.{S} Чича Стеван наређује да се прасе пече; Живана одређује које од живине да се |
| /p> <p>Жене се разиђоше по собама, неке да одспавају а неке да разговарају.{S} Људи су седели к |
| оше по собама, неке да одспавају а неке да разговарају.{S} Људи су седели код мртваца и разгова |
| се није мог’о одрећи своје старе навике да сам кочијаши.{S} Крај њега сеђаше Милисав.</p> <p>Св |
| ан за копање.{S} Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа |
| поштењем!...</p> <p>И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери |
| јој па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ј |
| <p>Па јој срце зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да |
| остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} |
| n" /> <p>После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими п |
| екрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођевини најтужнији овај |
| и, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.</p> <p>— ’хоћеш ли в |
| ћ и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане.{S} Ту они подигну кућерке какве су могли |
| ; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби |
| ако би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} Она ће је моћи и посаветовати шта да |
| ако би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича. </p> <p>— Немој — рече Жив |
| тан?</p> <p>— Ја шта сам!</p> <p>— Чиме да те лечим, по богу брате?</p> <p>— Клин се клином изг |
| акав светачац — на посело, а она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:</p> |
| ка памет, па после онака срећа...{S} Не да то бог свакоме!..“</p> <p>Лазар прохода и проговори. |
| вила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.</p> <p>Сваке је недеље одлази |
| ио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљда пак’о?.. |
| реба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао |
| еван.</p> <p>Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи.{S} Поседи мало где год у ла |
| ане, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о.{S} Међу ове последње спада и Ц |
| ишта не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, па ка |
| се пече; Живана одређује које од живине да се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А как |
| есе обућу свекру....</p> <p>Траже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шт |
| е састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</p> <p>Нинко наслу |
| м што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави.{S} Пре поласка раздрешила је све |
| <p>Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест |
| ко, лепо полудех!</p> <p>— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.</p> <p>— Чекај мало!{S} Што |
| <p>Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.</p> <p>Једног дана стоје Мар |
| шева певала.</p> <p>Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто з |
| неке „страве“.{S} По дрхтању познаје се да се уплашила.{S} Никако није смела погледати у младож |
| Стевана и Нинка кошуљама.{S} Разуме се да су дали добро уздарје.</p> <p>После уздарја наста пи |
| и ћу им моћи умостити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће б |
| велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситнија ал |
| виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се...</p> <p>Не плашећи се из |
| змеђу брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се...</p> </div> <pb |
| облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; показујеш ономе који ти сп |
| било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по устима.{S} Овако је нај- боље!{S} |
| нђелија се трудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарложило.{S} Колико су бил |
| ја летијаху око њих.{S} Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.</p> <pb n="187" |
| ог помаже.{S} Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> пр |
| Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</p> <p>Мојсил |
| а се и сам насмеја.</p> <p>— Ви мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да каж |
| к’о што сте и мене слушали!{S} Немојте да свет рекне: умре Стеван — посрнуше Пантићи!...{S} Он |
| оследње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне |
| ...{S} Баш си луда!...</p> <p>— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви |
| се смеје! — викала би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p |
| да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се меша <pb n="172" /> у општинска пос |
| p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што |
| кад се то могло сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ниш |
| а ће то бити красно!....{S} Мој Лаза ће да изучи књигу па ће знати све!....“</p> <p>Па онда зам |
| а вали..{S} Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече |
| ечце није заборавила.</p> <p>„Шта ли ће да значи?...{S} Не допада ми се што сам онако била весе |
| чавала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> <p>— Никад се, ћери, нећеш пока |
| оће кад и кад да протера ћев, који хоће да се поноси са оним што има.{S} Рекну му људи:</p> <p> |
| шљаше Аница. — И шта она мени ту! ’хоће да клањам!..{S} Па још се наљутила што сам јој казала д |
| ачунати...“ Па, к’о, људи у селу, ’хоће да бирају кмета.</p> <p>„Кога ћемо, кога ћемо?...“ „А Л |
| макар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> <p>А пошто Петра |
| иди ти подај твоје паре оној која ’хоће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „вр |
| /p> <pb n="170" /> <p>— Баш му се ’хоће да кметује!</p> <p>— Зорли му се ’хоће!</p> <p>— Ама не |
| ешко што год човек ради, само ако ’хоће да уради к’о што треба“....</p> <p>Узвари ракију, усу у |
| ја.</p> <pb n="36" /> <p>Она само ’хоће да се ради.{S} Кад ти што заповеди да урадиш — нек је п |
| а доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље |
| шко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живо |
| ме беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — |
| разговарају.{S} Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и преда |
| лија.{S} Он се опрости са свима па рече да му доведу децу.</p> <p>Једно по једно прилажаше му р |
| спустише га.{S} Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.</p> <p>Чељад беше сва на окупу; са |
| нђелија уђе за њим у собу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.</p> <p>— Мог |
| амо? — упита Живана.</p> <p>— Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде.</p> <p>— Е, до |
| ра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.</p> <p>Ма |
| у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се |
| ре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми |
| а окрете љубити мршаву руку.{S} Он рече да га придигну.{S} Опрости се и с Маринком и Миленијом. |
| седе мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.</p> <p>Спустише га на кревет.</p> < |
| му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређен |
| ље који одмах сакрише.</p> <p>Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марк |
| наљути.</p> <p>Пошто ручаше Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она да |
| она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној |
| од њених лекова.{S} И она сама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко |
| куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут...{S} Отворише се врат |
| ше тако лепо како Анђелија и не мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А иза цвећа млада шумица о |
| p>Стриц беше човек прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову к |
| то је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да зат |
| сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговарају.{S} Младићи позваше свир |
| — вели други.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу ноћ |
| легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <gap unit="graph |
| атијих људи, па се сви слошке потрудише да одрже Лазара.{S} Овај, пак, није ништа хтео без њего |
| даде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} По |
| и да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих љ |
| ико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна ко |
| лио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; |
| /p> <p>Полазак прекрати све.{S} Изађоше да се поздраве с Анђелијом.</p> <p>Она стајаше с братом |
| а се онда и укућани тужна срца разиђоше да спавају...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Су |
| наразговарати.</p> <p>Из конака викнуше да се поставља.{S} Анђелија оде постављати совру.</p> < |
| а пљувачку....</p> <p>У тај пар викнуше да се иде.{S} Цигани почеше свирати, народ се узмува: с |
| Збогом, нано!...</p> <p>И подиже превез да је у руку пољуби...{S} Али кад угледа оно смежурано |
| аве да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох |
| >— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилиј |
| дове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јо |
| усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умр |
| је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{ |
| !..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: од |
| не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила... |
| пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца |
| д једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.</p> <p>— Е неће |
| ила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о |
| , сву ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло....</p> <p>— Тако је! — рече Ст |
| , дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} Молим ти се, Господе! |
| кну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.</p> <p>Марта каза деверу.{S |
| глави.</p> <p>Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било К |
| а леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, |
| рати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.</p> <p>Анђ |
| кинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечиј |
| о да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кан |
| ти сна!</p> <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од |
| /p> <p>— хоћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, ко |
| ито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине уређује.{S} Увек би у тим приликама ре |
| извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас |
| т Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закљу |
| ки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што |
| ад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Ст |
| аше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од |
| а то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.</p> <p>Ту у |
| е није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљда |
| ори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори |
| очекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти с |
| {S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Жив |
| } Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још једну сре |
| вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</p> <p>Мојсило му приђе најпре |
| ић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја.{S} Осим тога треба да где |
| њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђели |
| елеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и ви |
| Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија свршила |
| е, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S} Реци: чекам га у не |
| а уснама почеше се отезати.{S} Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па о |
| ође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.</p> <p>„Она ми оте све |
| /p> <p>— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету в |
| га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види тал |
| лијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он вр |
| Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стара |
| ан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи.{S} Кад све би готово поздрави се |
| } Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, кад од оружја |
| главу пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...</p> <p>Де |
| азио младенце.</p> <p>Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше.{S} Са старим сват |
| хоће да се ради.{S} Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права.... |
| се га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака |
| а Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.</p> <p>Свати ве |
| ложење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених м |
| изнати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој |
| м те дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди да јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ће |
| ћ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел с |
| ло њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....</p> <pb n="181" /> <p>„Не треба срдити бо |
| док си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да га отмеш!</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми воло |
| је“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује.{S} Кад се она обу он јој предаде венац и о |
| еху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше сви.{S} Нинко приђе по |
| би.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђите на поље.{S} Ти, Нино, |
| н седи поред њега.{S} Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и њего |
| ебе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и свадбено |
| памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} |
| момчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из |
| е и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није |
| каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена јединица, |
| <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...</p> <p>И Пе |
| и око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о |
| и друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и он се |
| А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице; ’хоће |
| данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га |
| арити!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он вели да је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — |
| ад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> проблагујете....{ |
| он био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са ос |
| е окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..< |
| Како ли ће њима бити!{S} Они су научили да их јединица пољуби у руку.{S} А кад она оде, па осва |
| о уређења самог суда.{S} Сељаци навикли да и те ствари узимају олако.{S} Ако коме дође позив он |
| ро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је |
| Милисав.</p> <p>Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па с кола |
| мет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цар |
| меје, па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја.</p> <p>— Е, кад је ти тако ’ |
| ло.{S} Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...</p> <p>— Јеси ли ти могла заспат |
| та више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота |
| а се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедо |
| њу у руку.</p> <p>— Ајде, ћери, поли ми да се умијем!</p> <p>Анђелија јој поли....</p> <p>Мало |
| м.</p> <p>— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочнем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, вала, и пој |
| p>Лазар се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.</p> <p>Анђелија се наже над-а- |
| оследње подушје, годишњицу — онда науми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Ла |
| Вук паде у блато.</p> <p>Није умела ни да бега.{S} Стала на оном месту к’о да се окаменила.{S} |
| ја њега родила!...{S} Готово не смем ни да помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!.. |
| > <p>Миленија скочи.</p> <p>— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.</p> <p>— Боље немој: — по |
| сети како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S |
| д се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она.... </p> <p>Кола |
| м теку сузе од радости.{S} Мило старини да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесн |
| лечи неколико болесника, пошто се увери да у том има среће — она се баци са свим на тај пос’о.. |
| н гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, |
| богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрстила и рекла: бог |
| и — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу |
| ленија је загрли.</p> <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — упита Анђелија.</p> <p>— К’о |
| е.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!.. |
| знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...</p> <pb n="108" /> <p>— „Нећемо се рас |
| <p>— ’Ајд, не лудуј'.{S} Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.</p> <p>— Али |
| атеља, како и њему његов пријатељ прети да ће му подвикнути једног дана: „срећна ти качара, при |
| — само тињала и пуцкарала.{S} Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећ |
| ој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе |
| у ноћ.{S} Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мољаше бог |
| о ме послушаш!{S} Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти <pb n="135" /> само моли!{S |
| ди — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.</p> <p>— Јок! — рекоше они. </p> <p>— Пом |
| шта хоћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих тражила?.. — у |
| ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Миладина дочекати унуче!{S} Знаш кад сам |
| не пева!...{S} Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ћ |
| с то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно |
| ка, чини ми се?</p> <p>Хтеде одговорити да није — па не може заплака се.</p> <p>— Шта ти је?! у |
| ћу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она усу не начету в |
| тише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.</p> <p>Он поћута н |
| /p> <p>— Шта је, кућо?</p> <p>Он заусти да рекне нешто, али не може....{S} Погледа матер и децу |
| но ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки об |
| оја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште... |
| омцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:</p> <p>—- Доста, јунаци! |
| саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> <p>А по |
| пити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.</p> <p>— Ето Стевана! — рече он.</ |
| идели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је субо |
| ох за тобом! — настави он.{S} Нема ноћи да те не сасним!</p> <p>Анђелија опет ћуташе.</p> <p>— |
| излазио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не окоље, говори <pb n="86" /> непцима, загрц |
| <gap unit="graphic" /> <p>— Ко те научи да љубиш деди руку?</p> <p>— Нана.</p> <p>— Жива и срећ |
| или на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..</p> <p>Пуче потоња |
| „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!...</p |
| он.</p> <p>— Сад уреди потес.{S} Не дај да ичија марва штету чини.</p> <p>Лазар одреди „пољаке“ |
| кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да |
| и њега надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубин |
| — Нека, дијете, нека!{S} Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то мо |
| ије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори.{S} Кад |
| па на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену |
| да у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одговараше, не окр |
| ну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.</p> <p>Сви се искупише око ње.</p> <p |
| .{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране.{S} Попа јој заповеди те целива |
| оучи Анђу у кућанском реду.{S} Кажи јој да сам је молила по сто пута.{S} Анђа је паметна — она |
| нека ти он здравља да па ради!{S} Немој да нам образ црвени!{S} Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме |
| је и чувај образ и поштење!...{S} Немој да ми осрамотиш ову седу косу!!...</p> <p>Она приђе мај |
| мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо |
| етиња!{S} Света има свакојака.{S} Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мај |
| тако ти послушај твоју тетку.{S} Немој да би што заборавила!...{S} Па кад дођеш у своју кућу т |
| !</p> <p>— ’хоћу, брато!</p> <p>— Немој да јој буде на криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, |
| рати до капије па се опет врати у конак да намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те пр |
| .</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.</p> <p>— Баш се не може никуд?< |
| о неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Жив |
| арод изабра Лазара за кмета.</p> <p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину |
| . и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....</p> <p>Деве |
| га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тикв |
| ајко, умро ми Лаза, па...</p> <p>— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар овде?< |
| ш?</p> <p>— Опет ти?...</p> <p>— А знам да ћеш јој све и сама причати....{S} Немој, немој устај |
| ну кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“. |
| /p> <p>— Немој тако, сестро!{S} Ја знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, али чин |
| а момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!</p> <p>— Па то би најпосле учини |
| на, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје сорте....{S} За то те и призивам и накрич |
| ње.</p> <p>— Децо моја!...{S} Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поз |
| ији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајући, |
| ...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, види! — пови |
| све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и |
| ди сада?{S} Куда да се окрене?{S} С ким да кући?....{S} Та ово беху све деца коју је она на рук |
| ни вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати па вели: |
| лушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p>Кад то реч |
| — Море, ти си поп!</p> <p>— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја |
| анта остане са унуцима Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.</p> <p>Петар је ретко долазио |
| а вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, сн |
| емио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се — послушала.</p> <pb |
| а старим сватом пође ашчија са кутлачом да се наплати за труд.{S} Сватови даваху колико ко може |
| аш никуд!</p> <p>— Пада ли ти што на ум да једеш?</p> <p>— Ништа...</p> <p>Живана би тада заћут |
| и вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који хтедне |
| огњишту како весело пуцкара...{S} Таман да корачи преко прага а Живана пред њу.{S} Уранила стар |
| о с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.</p> <p>— Стој, пријатељу |
| да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да с |
| „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи ситно па пити у |
| остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот |
| вамилије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</ |
| икну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем де |
| ек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.</ |
| о ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ов |
| а је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе....{S} Кад устане од спавања нигде се није |
| мужеве, људи породицу....{S} Ниси мог’о да нађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема ку |
| азара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет поче своју стоку сагонити у |
| <p>— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци!...</p> <p>— Јок ја |
| p>Огрешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазар |
| о ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема т |
| ко, Ику за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родила.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих би |
| ту, у асталу је кеса....</p> <p>Па, к’о да се уморио, ућута.</p> <p>....у њој има — настави он |
| од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речима не могаше.</p> < |
| сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну |
| , брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, |
| чић!{S} Шта се пута пењала на њ!{S} К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!... |
| кра и свекрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јој је мајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Ж |
| и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног |
| p>— Нуто, нуто маторог како скаче — к’о да је младић! — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми и је |
| S} Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.</p> <p>Свечаником и недељом до |
| .{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљ |
| Дође јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је |
| а и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.</p> <p>— Сад нека бог помогне!</p> <p>Д |
| на шта он нишани.</p> <p>Ова претња к’о да учини своје:{S} Вук обори очи доле и ућута.{S} Ничег |
| павала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар |
| тити се....{S} Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја |
| S} Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али |
| такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу ј |
| је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу |
| се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....</p> <p>„О, боже!...{S} Где сам ја?. |
| вуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за он |
| онда пуче...{S} И она узе посртати к’о да је пијана....</p> <p>Ика јој притрча та је придржа.< |
| ћани.</p> <p>Анђелији свану.{S} Њој к’о да неко однесе страх са душе.{S} Срце јој бијаше лагано |
| н падаше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће су |
| ели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „гре |
| пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била д |
| > <p>Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаш |
| ="171" /> <p>А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш ме |
| јак.{S} Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.</p> <p>„Еј мој лепи Сала |
| а прожмава ти цело тело, па ти мило к’о да те милује рука мајчина.</p> <pb n="102" /> <p>Анђели |
| те унеше у собу.{S} Мало после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвор |
| а па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p> <p>Пуче по селу |
| а и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био загле |
| иницу па с њом на поље.{S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и п |
| Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари.{S} Лазар ману руком.</p> <p>— Н |
| им великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...</p> <p>Тада би га метнула по |
| ни да бега.{S} Стала на оном месту к’о да се окаменила.{S} Вук се диже.</p> <p>— Зар тако, сна |
| онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њ |
| е поспало.{S} Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне.{S} Она мишљаше о сну; све јој се урезало |
| је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита он.</p> <p>— Сава.</p> <p>— К |
| е и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не јави. ништа није хтео урадити а да то на |
| њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје п |
| сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!</p> <p>— Иа шта хоћеш ти?..{ |
| ни да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости про |
| ете мисли — али оне је оставише.{S} Као да одоше у ведро небо...{S} Она је пробала на силу:</p> |
| а <pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помис |
| и заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да рекнем — <hi>волила</hi>....{S} И они су се, збиља в |
| у све сам...</p> <pb n="88" /> <p>Право да кажем: првих дана она никако није ни мислила о Милад |
| да неће скоро престати..{S} Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим |
| > сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живота мога наро |
| отишла да легне, али не да спава — него да мисли.</p> <p>Сваке је недеље одлазила на гробље и т |
| љаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једн |
| S} Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за |
| ључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у с |
| дела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевен |
| да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то он |
| ање човек....</p> <p>Дакле он није смео да седне за ручак.{S} хоће несрећници — домаћи — да му |
| ! — мољаше Вук.</p> <p>— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?</p> <p>— Нисам.</p> |
| зи спремио колач....{S} Он је њега хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени |
| ољ.</p> <p>— Празан је..{S} Ја сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђелија отвори кашилук.{ |
| са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у ц |
| чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који хтедне цепати на парчад н |
| младом чељадету...</p> <p>Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути утроба и |
| јишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’ |
| било без Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и к |
| уби — а мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до |
| ати коња за дизгине.{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — |
| јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи |
| пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости!{S} Јес, од радости!.. |
| <p>— Ти се, најо, љутиш?</p> <p>— Како да се не љутим?!</p> <p>— А за што?</p> <p>— За то, што |
| кући, — рече Миленија.</p> <p>— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелиј |
| , уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.</p> <p>Од то доба Анђелија |
| мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он јадан!{ |
| човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се |
| рукама одржала.{S} Шта ће с њима и како да их лебом рани?....</p> <p>Оволики удари сатрли су је |
| атра а очице склопно па трња.{S} Никако да се разабере — сав гори.</p> <p>Сви се поплашише.{S} |
| оносила к’о пролеће цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћ |
| ање.{S} Из почетка то је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошт |
| плоту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} |
| же.{S} Ничега се она није бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући.</p> <p> |
| ослуша.{S} Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам ј |
| та на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са А |
| иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечера....</p> <p>Пошто је све вечерало — онда се ра |
| ј је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљускала по ли |
| — Моја другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Ст |
| <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упита она.</p> <p>— То је још п |
| ја плаче у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича |
| како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} Она ће је |
| — рече Живана.</p> <p>— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.</p> <p>— То мо |
| це и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школ |
| од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем....{S} Пазите се, слажите се; |
| леп јесењи дан...{S} Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</ |
| се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада.{S} Три пут нокти преко зиме — |
| >Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да |
| ћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену |
| ћана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше |
| ан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.</p> <p>И так |
| о или онако — и збуде ти се....{S} Само да се нисам онако смејала и певала!...{S} А онако, вала |
| у да пијем јер сам расположен..{S} Само да неће скоро престати..{S} Ала ће ово да буде с’оник!. |
| а у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света!..“</p> <p>Једног вечера уђ |
| е руке на венчању.{S} Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприје.{S} И она |
| лија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде |
| И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање т |
| момчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не |
| овде што си гладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, дом |
| а бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’ |
| S} Тако је и чича Стеван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мо |
| ушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? |
| овање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ран |
| <p>— Па што не даш?</p> <p>— Не можемо да се погодимо — вели чича Стеван.</p> <p>— Шта ти дају |
| љаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за његове знане и |
| је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...</p> <p>Болест поче узимат |
| све повади, па колачић да метне у вино да се кисели.{S} Како се дете роди, жена која бабичује. |
| тно сам урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по уст |
| сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја.{S} Оси |
| ти и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:</p> <p>— „Кад нестане у свету леба и вина, к |
| слушали.{S} Само се није мог’о честито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине ур |
| куражити:</p> <p>„А што да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца |
| ла и певала.{S} Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!..{S} Како ’но м |
| док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђа |
| да се поче сама куражити:</p> <p>„А што да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо народ, |
| мо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да ти кажем.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Да ти се исповедим. |
| и за љубав.{S} Ућутале се — муву би чуо да пролети.</p> <p>— Што сте се ућутале, децо?</p> <p>— |
| обућу.{S} Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понеће |
| у сватови.</p> <p>— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.</p> <p>Чи |
| ја. </p> <p>— Ти ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не |
| бунару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{ |
| нина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући.</p> <p>— |
| у беше тишина; — све поспало.{S} Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне.{S} Она мишљаше о сну; |
| у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.</p> <p>Кад се вратила у кућу Марта, Стана |
| е донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....</p> </div> <pb n="41" /> <div type="ch |
| ћу сад; куд ћу сад?....{S} хоћу ли опет да му се молим?....{S} Зар ја?...{S} Њему?....{S} О!... |
| донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућ |
| ите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> проблагујете....{S} Е, ајд, ајд, сад!{ |
| сли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре.{S} Отишла ја Синђића кућ |
| !..“</p> <p>Једног вечера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о.{S} Она седе на креве |
| е трудила, да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисели.{S} Како се дете роди, жен |
| Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје.{S} Па, кад је са свим ославило пролеће, ка |
| тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки су осећаји овладали Анђелијом |
| беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је снила.</p> <p>Па оде попиној кућ |
| ом?...“</p> <p>Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} |
| ити.{S} Кад је чича Стеван сазив’о мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пун |
| га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу.{S} Живана нареди Марти шта треба за ручак ку |
| чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.{S} Чича Стеван понео од куће чу |
| изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати што треба — па онда са попом и народом крете с |
| то попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеше редом: који су пре дошли њих |
| ту нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.</ |
| </p> <p>— Де ти једну!</p> <p>— Не могу да се сетим!</p> <p>— Шта не можеш?{S} Де једну девојач |
| инити „без себе...“</p> <p>— Ја не могу да плачем! — рече Анђелија.</p> <pb n="182" /> <p>— И ј |
| зда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.</p> <p>Све је |
| онео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Дража.</ |
| то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек |
| и врана петла без белеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви.{S} Ту крв да зам |
| е узимати мах.{S} Свет падаше у постељу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни и |
| радости на све стране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</ |
| о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач...{S} |
| теља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“.{S} Снаше и девојке служе с |
| одлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.</p> <p>— „Кад се буде трудила, да |
| Миленија'?...{S} Моје перо није у стању да опише њену радост...</p> <p>Наше народне песме певај |
| нко млого остарио; не беше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву ћер; Лазар одраст |
| ку.{S} Они одоше у конак а она у качару да ракије наточи.</p> <p>Пошто је — клањајући — ушла и |
| ј чаши изнесе панајију и метну на совру да попа очита.{S} Мојсило раздаваше људима „светњаке“.< |
| атише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог свата....{S} С |
| о спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад з |
| свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.</p> <p>Анђелија је горила сва у не |
| штаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.</p> <p>Он поћута неколико тренутака...{S} На |
| руку.</p> <p>— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — рече Живана.</p> <p>Анђ |
| многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић |
| Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочит |
| поштовале старије; што смо чувале браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....</p> |
| тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, |
| Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш |
| ; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“ </p> <p>— Снајка! |
| навраћа.</p> <p>Она имађаше неку срећу да су болесници оздрављали од њених лекова.{S} И она са |
| а.</p> <p>„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем |
| >— Шта ћеш то? .</p> <p>— Боли ме, хоћу да извадим.</p> <p>— Не, не шали се.</p> <p>— Што?</p> |
| <p>— Има.</p> <p>— А шта?</p> <p>— хоћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кок |
| ражим!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено — него з |
| емој, немој устајати — нећу више! ’хоћу да приповедам.</p> <p>— Е, дела!</p> <p>— ’Оћете ли стр |
| анас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена!...{S} Молим т |
| м вредна, ’хоћу да будем умиљата, ’хоћу да будем поштена!...{S} Молим ти се, господе, не дај ми |
| мало онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на срцу.</p> <p>— Дела, дела |
| p> <p>— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја више овде? !....</p> <p>И |
| > <p>— Е иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам расположен..{S} Само да неће скоро пре |
| ба!</p> <p>— Што ће ти? </p> <p>— ’хоћу да дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом |
| p>— А шта то ’хоћеш — а?</p> <p>— ’хоћу да терам у обор!</p> <p>— Остави-де тај мали, док си ми |
| и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они живи; <pb n="76" /> да ’хо |
| док су они живи; <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја д |
| к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што ј |
| што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што ј |
| рести кости моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што |
| нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да |
| .</p> <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> |
| S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.</p> <pb n="152" /> <p>— Он |
| али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пр |
| поли те руке опраше.{S} Попа оде у кућу да свети водицу.</p> <p>Вечерњи сутон падаше на земљу; |
| и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.</p> <pb n="94" /> <p>— Дете моје, сам |
| јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Ма |
| пођоше...</p> <p>Народ изаш’о па улицу да види сватове.{S} Коњаници разиграли своје малене али |
| снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.</p> <p>А на неколико дана пред свадбу |
| /p> <p>Сутра дан опреми Нинко шесторицу да гроб копају.{S} Они остали помагали су укућанима.{S} |
| се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо |
| па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко моја!{S} Опро |
| ољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, децо, узмите |
| <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— И ја ураних да ти ред покажем.{S} Јеси ли стрљала обућу?</p> <p>— Ј |
| > <p>— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропу |
| по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да |
| а, к’о, одрасто, па га опремају у Шабац да продаје рану. ,,Ти си — к’о веле му — писмен — умеће |
| ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија |
| претрпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада се опет насмеши. _ |
| и; није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села |
| молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.</p> <p>— Даћу голубице.</ |
| ! — вели Вук.</p> <p>— Па онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Наред |
| м само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.</p> <p>— Па ш |
| } А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.</p> <p>— Немој тако више; може чути н |
| се поклонио!...{S} А што ти мени кажеш да ово нису моја посла — ја ћу ти показати!</p> <p>— Мо |
| а!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не зна |
| рамота — рече он — даривала ме па хоћеш да отмеш! </p> <p>— Од куд сам те даривала? — викну Пет |
| е да послужи Дражу.</p> <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.</p> <p>— Бога ми, ’хоћу! |
| Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.</p> <p>— К’о земља!</p> |
| ; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.</p> <p>— Тако, дијете, сад си спремна — |
| венчање.</p> <p>— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.</p> <p>— Н |
| аш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то |
| >— Али кад те молим!</p> <p>— Ти мислиш да то сакријеш!{S} А кад се то могло сакрити?...{S} Онд |
| плач.</p> <pb n="55" /> <p>— Зар мислиш да ћу седети скрштених руку? — упита Сима задевајући ор |
| ...{S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не |
| l:id="SRP18932_C6"> <head>VI.</head> <p>Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...</p> <p>Ј |
| ногама, па онда у целом телу....</p> <p>Да вам га само опишем!...</p> <p>Али то није нужно....{ |
| нети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Средњег раста сувоњав и п |
| ог — а био је увек чисто одевен.</p> <p>Да сад кажем!...</p> <p>Анђелији се заиста нису држала |
| ч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја |
| ..{S} Па се сети како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није б |
| е су у мене ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недр |
| ми. — „Па ја сам наш’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“ |
| м, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“</p> <p>— Шта ћу — говорио је с |
| <l>„Боже, оче, рано ме пробуди </l> <l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је мо |
| e> <l>„Где ћеш бити, мала Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> |
| l> <l>„Где ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l |
| > <l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјаја |
| лечила све болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{ |
| мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван п |
| вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару.{S} Кад би с |
| о ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{S} Сва |
| те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни боље ни горе |
| лачом да се наплати за труд.{S} Сватови даваху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин |
| тране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што би чула д |
| } Он постајаше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} Његово срце не да |
| парче по парче и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — |
| челица од цветка до цветка.{S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небес |
| ове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати... </p> <pb n="48" /> <gap unit="gr |
| еки пут — и бој...{S} Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи.{S} Научи |
| ротиван?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и пош |
| а онда поче певати.</p> <p>Пола ноћи је давно превалило.{S} Дража једнако накарада: час пева уз |
| чера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о.{S} Она седе на креветац и изу се.{S} Не л |
| она њега правила сама домаћином — то су давно пре ње учинили народни обичаји и Анђелија, радећи |
| Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше |
| е, окади свећу, себе и укућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....</ |
| остре поњаву.{S} Спустише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донес |
| е у кућу.{S} На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке узе со |
| кућом; кум искочи.</p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиж |
| о прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража по |
| склони испред ње.</p> <p>„Шта мени бог даде?“ — мишљаше она.</p> <p>И омрзе Аницу.{S} Просто, |
| Доцкан сам и легла.{S} Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану! |
| у... пуче к’о сињи гром.{S} Марко му не даде ни издушити — опали и он...{S} Милинко поведе Анђе |
| стеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван јо |
| он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса |
| Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим |
| они се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.</p> |
| е цењкам.</p> <p>Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђели |
| ; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш |
| брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p> <p>Отпоче копња кукуруза..{S} Ради Анђ |
| ла погледати у младожењу.</p> <p>Поп им даде свеће и метну прстење на руке.{S} Пошто кум измења |
| онда у руку и прими дар.{S} Чича Стеван даде „баби“ уздарје...{S} Сад навали женскиње: стрине, |
| јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се |
| <p>Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђ |
| беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и пева |
| дох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба |
| богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох от |
| ри пута:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато з |
| ј бог од мене?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, |
| ело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“</p> <p |
| до себе.</p> <p>Људи узимаше панајију; дадоше светњаке Мојсилу — који их све састави и прилепи |
| и он — рекоши они.</p> <p>И тако Лазара дадоше у школу.</p> <pb n="136" /> <p>Анђелији је играл |
| она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће. </p> <p>Чича Стеван већ није ни м |
| ише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза совре и ув |
| и уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S} Они се онда помолише бо |
| S} Дража поиска једну чутуру.{S} Они му дадоше.{S} Он се прекрсти, помоли се богу за здравље до |
| хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, због |
| им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда |
| даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече дов |
| о ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.</p> < |
| ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај м |
| >Сватови се насмејаше.</p> <p>— Пунице, дај ракије!{S} Имам овде пуно болесника! — рече Марко М |
| к сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим |
| у се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!.. |
| О Господе свемогући!{S} Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш |
| споде Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!.. |
| акију и наслужи.</p> <p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јет |
| </p> <pb n="61" /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, |
| , и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и |
| > <p>— Миладин. </p> <p>— Снајо?....{S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; ни |
| ишта!{S} Све ћу ја теби показати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S |
| богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....</p> <p>Дете Анђели |
| !</p> <p>— Што?</p> <p>— Полићеш се.{S} Дај мени!</p> <p>— Умем се ја чувати — рече Анђелија и |
| ице!</p> <p>— Чујем, снајчице!</p> <p>— Дај ми парче леба!</p> <p>— Што ће ти? </p> <p>— ’хоћу |
| та испросити — не може валити!</p> <p>— Дај боже! — рече Анђелија.</p> <p>Разговор пређе ма дру |
| е.{S} Његово се око укочило...</p> <p>— Дај свећу! — викну Милан.</p> <p>Упалише свећу, али је |
| а Мара, најмлађа сна Анђелина.</p> <p>— Дај паре! — рече она.</p> <p>Марко извади кесу иза копо |
| хоћеш ли воде? — питала га је.</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.</p |
| унару.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.</p> |
| Анђелију.</p> <p>— Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара!</p> <p>Стана |
| н бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба здрава! — рече Мара.</p> <p>— Нисмо годили.</p> |
| е угрејан те се на њему топио.</p> <p>— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван от |
| , зар не видиш? рече му Марко.</p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; |
| поштена!...{S} Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</p> <p>Милади |
| ече он.</p> <p>— Сад уреди потес.{S} Не дај да ичија марва штету чини.</p> <p>Лазар одреди „пољ |
| од Лазареве стране за њим.</p> <p>— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.</p> <p>— Ни |
| и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе |
| се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је играло срце од ра |
| могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми |
| ало к’о снопље.</p> <p>— О боже!{S} Или дај смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — викну Нинко.< |
| криво.</p> <p>— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!</p> |
| р љубави, милоште и пожртвовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу одмени..</p> <p>Према то |
| — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре о |
| ујак нећака убија; како отац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја бр |
| >— Много је!</p> <p>— Није!</p> <p>— Не дајем ја новаца тако лудо.{S} Отвори, да видим шта плаћ |
| руге.{S} Колико тражиш?</p> <p>— Колико дајеш?</p> <p>— Цванцик.</p> <p>— Мало је!</p> <p>— Ја |
| та је ово људи и браћо?....{S} Овако ни Дајије нису радиле!{S} Ово је Турска правда, јес, бога |
| енама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!..{S} Чорбу оставите редарама!“ Неки мотрише |
| едом па је онда пољуби у руку.</p> <p>— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — |
| вчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!..{S} Чорбу оставите редарама!“ |
| имо — вели чича Стеван.</p> <p>— Шта ти дају?</p> <p>— Ајде види најпре па ћу ти казати.</p> <p |
| ачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тражи нових сласти...</p> <p>Тако |
| .{S} То је ишло к’о у кошници.{S} Није, дакле, чудо, што се Стеван тако обогатио.{S} Ово је бил |
| них?</p> <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зелених.{S} Која ли је то?</p> <p>— Је ли Ђурђ |
| те гледа оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико |
| урок?</p> <p>Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је |
| Шта велиш? !</p> <p>— Готово.</p> <p>— Дакле, луде смо биле: што смо поштовале старије; што см |
| и, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја |
| војити од моје Миленије...{S} Не бој се дакле!...</p> <p>То беше мелем за Анђелино срце; она је |
| људи“ — зет је најмање човек....</p> <p>Дакле он није смео да седне за ручак.{S} хоће несрећниц |
| {S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их |
| у.{S} Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила |
| њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником.{S} Осим тога она је била искрена, готово и |
| а уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужит |
| ецу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на дево |
| и узела је три крпе.{S} Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — |
| мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља. |
| ео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p>Није умела |
| то год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко...</p> <p>Била је малена раста.{S} Лице јој окру |
| на и Нинка кошуљама.{S} Разуме се да су дали добро уздарје.</p> <p>После уздарја наста пијанка. |
| е волио к’о чича Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које |
| к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу те млатнути к’о џукелу!</p> <p>— То |
| се опијем ракијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!... </p> <p>Сватови се опет засм |
| вају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из <pb n="31" /> св |
| д Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.</p> <p>— Не бој се ти, нано!{S} Нећу ја |
| бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.</p> <p>— ’хоћеш |
| во слово напише.</p> <p>Она је трчала и даље.{S} Сваку не успремљену ствар у авлији успремила ј |
| ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио |
| аљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У к |
| олуб, лабуд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много зав |
| шћа што се на гранама лелујаше...{S} Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их само |
| . а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} Онда заређам те покупим перје кок |
| </p> <p>— Што ће ти? </p> <p>— ’хоћу да дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и у |
| и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?< |
| /p> <p>— ’Вала богу! — рече Смиљана.{S} Дан-ноћ само сам о њој мислила....{S} Велим млада је: — |
| ранити — ми можемо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га |
| оборише је у постељу.</p> <p>С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше поради себе н |
| ашаљ му се нагоњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </ |
| ла, мене наја потражи ноћу....{S} Сутра дан сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти б |
| сле венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.</p> <p>Пошто кума испратише, засе |
| milestone unit="subSection" /> <p>Сутра дан издали су чича Стевану трећину, у девети дан девети |
| а — од великих краста!....</p> <p>Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове гд |
| ла ноћи кад су заспале....</p> <p>Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрег |
| о су целу ноћ разговарали.</p> <p>Сутра дан опреми Нинко шесторицу да гроб копају.{S} Они остал |
| деж игра — — — — — — — — —</p> <p>Сутра дан старине се нешто успавале; а кад устадоше они се са |
| адајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела л |
| јој је — па шта да каже?..</p> <p>Прође дан.{S} Пред вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу |
| p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се дан избора.{S} Попа истаче Лазара за кмета.{S} Народ пр |
| и моја прва радост; о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!</p |
| кућа на Стевана.{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би к |
| није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пис |
| жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше ст |
| т, нешто немоћ, а нешто и назеб на сами дан пратње — оборише је у постељу.</p> <p>С дана на дан |
| виле Ика и Миленија...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија |
| ....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</ |
| ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп јесењи дан...{S} Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га |
| пет сваки послов’о.</p> <p>Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе.{ |
| твим, и оде...</p> <p>Седела је целцати дан тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а он |
| здали су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.</p> <p>Живана |
| > <p>Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се |
| ити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још н |
| енимице у мртваца. </p> <p>Прође готово дан.{S} Лазара већ сместили у мртвачки сандук; жене дол |
| </p> <pb n="117" /> <p>А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу народ — оп |
| а! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити моја |
| :id="SRP18932_C3"> <head>III.</head> <p>Дан беше леп.{S} Небо чисто к’о огледало, само му плаве |
| ладноћу и празнину око срца....</p> <p>Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по св |
| у потесу глоговачком срете Вука.</p> <p>Дан беше леп.{S} По каљавој земљи указале се меке лепе |
| осмејак његов.{S} Тумарање и рад целога дана <pb n="116" /> нису јој могли сна на очи натерати |
| ш, некако, при крају школовања, једнога дана дође Лазар раније него што треба кући; нешто се по |
| ном селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединиц |
| снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о с |
| , и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.</p |
| ....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје |
| ј ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Гледај кућу!{S} Гл |
| а руком, срећно.{S} Он постајаше сваког дана богатији.{S} Даваше богу божје а цару царево...{S} |
| им!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног дана нађе он њих све у качари.{S} Оне удесиле процеп од |
| ма — ајак, не помаже ништа!..{S} Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село.{S} Кад |
| зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с њом у разговору па |
| ијатељ прети да ће му подвикнути једног дана: „срећна ти качара, пријатељу попе!“</p> <p>— А ва |
| је никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад ти оно р |
| о сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она п |
| ама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене п |
| а.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Ву |
| а буду готове пре копања.</p> <p>Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира |
| tone unit="subSection" /> <p>После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужн |
| да брашна самеље.</p> <p>А на неколико дана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју Анђелија окити |
| акићени и весели....</p> <p>На неколико дана после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Милен |
| обичај.{S} Чим се Турци заћуте неколико дана — он одмах крене своје пандуре па прелази Дрину и |
| шчиће... —</p> <p>Дете је кроз неколико дана опет пошло у школу.{S} За увом му оста рупа, где ј |
| је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p |
| пратње — оборише је у постељу.</p> <p>С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше порад |
| > <p>Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван Саву па му рече:</p> |
| а беше отворила....</p> <p>После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља.{S} Анђелији |
| адржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет |
| <pb n="88" /> <p>Право да кажем: првих дана она никако није ни мислила о Миладину.{S} Њих двој |
| У том прође и зима.</p> <p>Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци.{S} Кад се враћал |
| видиш кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.</p> <p>— Руча |
| > <p>— Жив био!{S} Па камо се ти, море, данас? — упита чича Илија.</p> <p>— А, то ми је ратар! |
| т, па опет...{S} Ха!.. ха!.. ха!....{S} Данас не би ни најлуђа тако што год урадила!....</p> <p |
| {S} Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у к |
| p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала што ми то каза!{S} Как |
| грбачу, што сам чувала и спретала — па данас нисам ништа друго него луда!</p> <p>— Ћути, бога |
| ас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У вече ће |
| е кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад |
| е и тим се поносила.</p> <p>„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем умиља |
| бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа више не тражим од Господа него да ми да |
| а.</p> <p>— Вала, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!.... </p> < |
| — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш |
| за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...</p> <p>Ако се зове сас |
| .{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} Наш Миладин, па онда наш унук Лазар.. |
| азумем, мајко!</p> <p>— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! |
| се врати натраг рече:</p> <p>— Имаћемо данас снега.{S} Него ти, снајо, наложи добро вуруну.</p |
| ко је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђел |
| <p>Коме год није нужде — не иде у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не изилази.{S} |
| он.{S} Ти си ми засладио моје последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен м |
| најбоља деца!{S} Осладите јој последње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинил |
| азе свечаници па све то можеш урадити у дане кад народ себи не ради.</p> <p>Лазар и то уради.</ |
| зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе.{S} Наста ноћ.</p> <p>Жене се рази |
| више још поче напредовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — ко |
| <head>XIV</head> <p>Насташе опет зимњи дани.{S} Вејавица не престаје никако, па које она, које |
| 2_C10"> <head>X.</head> <p>Прођоше лепи дани: наступи „позна“ јесен са великим кишама.{S} Време |
| "> <head>XIX</head> <p>И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годин |
| вима то није ни падало на ум....</p> <p>Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} |
| >XIX</head> <p>И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} |
| у и празнину око срца....</p> <p>Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по својој во |
| , али се све лепо могло видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза он |
| одар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....</p> <p>Мир осигурава живот земљораднику. |
| то је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. </p> <p>А кад б |
| на, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; |
| неси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се стариј |
| идело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад |
| је онда она.... </p> <p>Кола јурише све дање.{S} Ево и њеног травњака!{S} Ту је она лане са мај |
| јбоље гори....</p> <p>Кола одмицаху све дање..{S} Насташе непозната места...{S} Анђелија уздахн |
| S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, го |
| } Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће |
| <p>— Како право говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар ниј |
| вадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа више |
| и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а |
| ма немој бити луда ’</p> <p>— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја виш |
| дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: |
| емојте!..{S} Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ја умирем срећан, децо моја! |
| :</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....< |
| воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У ме |
| — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна би |
| сницу.</p> <p>— Па удри!... удри бог ти дао!{S} Шта ћу кад не могу друкчије?{S} Убиј ме, али ми |
| ељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} Бог нека ти плати!{S} И н |
| пера — таман за копање.{S} Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је ш |
| Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...</p> <p>— Ево на |
| или се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...</p> </div> <pb n= |
| адовољавам!...</p> <p>После ручка наста дар.{S} Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и |
| а кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућанима од најмањег до највећег.{S} И она ј |
| ручак сврши — Смиљана се диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у |
| ј говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Жив |
| ле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих ду |
| е она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вајат чича С |
| с њим; он њу пољуби онда у руку и прими дар.{S} Чича Стеван даде „баби“ уздарје...{S} Сад навал |
| ђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а до |
| ; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да |
| {S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши ком |
| p>Пошто ручаше Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове |
| а образа: — то је наконче...{S} Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери....</p> <p>Међу т |
| комшике.{S} Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењом лежаше |
| /p> <p>— Није те ни срамота — рече он — даривала ме па хоћеш да отмеш! </p> <p>— Од куд сам те |
| г до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb n="83" /> <p>После даривања Смиљана и |
| p>После ручка наста дар.{S} Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама.{S} |
| хоћеш да отмеш! </p> <p>— Од куд сам те даривала? — викну Петрија.</p> <p>— Нисмо те, ваљда, и |
| Петрија.</p> <p>— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.</p> <p>— Ја шта сте радиле! |
| ве даривала.</p> <pb n="83" /> <p>После даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Ж |
| атове.</p> <pb n="16" /> <p>Сад настаде даривање.{S} Смиљана приђе зету носећи на руци кошуљу.{ |
| „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане |
| ожје а цару царево...{S} Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подга |
| и се и показа на бураг — Збогом!</p> <p>Дарну коња петама и одјури трком....</p> <p>Тако им је |
| а дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!.. |
| Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{ |
| да постоји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почет |
| ин којим она дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане.{S} На једној мотки држаше |
| За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кошуљом.{S} Глатка к’о патка, тан |
| и, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...</p> <pb n="108" /> <p>— „Нећемо с |
| ћу, „нејака“ па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не да |
| немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изн |
| !</p> <p>— Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?</p> <p>— С |
| <p>— Јесам.</p> <p>— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочнем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, ва |
| да препочнем — рече Миленија.</p> <p>— Даћу голубице.</p> <p>— А ’хоћеш ли умети? — упита је М |
| ети.{S} Даћеш ми да препочнем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам |
| p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбеници....</p> <p>Све |
| — па ти може праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам ин |
| аца!</p> <p>— Јавља.</p> <p>— Па што не даш?</p> <p>— Не можемо да се погодимо — вели чича Стев |
| рисмо.</p> <p>— А којим?</p> <p>— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде |
| оје? — упита Миладин.</p> <p>— А шта ми даш.{S} Ја се никад не цењкам.</p> <p>Миладин извади ру |
| у те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.</p> <p>— Даћу голубиц |
| нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, три, четири, пет, шест, седам.{S} Шта ми је то сед |
| } Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњана, прекрсти се, окади свећу, себе и укућане, |
| окрен’о — аја не помаже!...{S} Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим.{ |
| њену душу.{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, |
| се сучељава са нашим земљама?</p> <p>— Два пут толико! — рече попа.</p> <p>— То је, богме, мно |
| љство служила.</p> <pb n="89" /> <p>Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно н |
| викну Анђелија.</p> <p>— Пуче врљика на два комада!</p> <p>— Па шта би с марвом?</p> <p>— Оте. |
| з прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе в |
| т-четири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и |
| </p> <p>— Јок!</p> <p>— Ни паре више од два цванцика!</p> <p>Врата се отворише.{S} На прагу се |
| ућу.{S} На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке узе со — па |
| , додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па оде у њиве.{S} До мрака никако и не дол |
| уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на погач |
| раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.</p> <p>И тако имање оста пред њима.</p> < |
| слила о Миладину.{S} Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — |
| >— Зар тако лако?</p> <p>— Ама само што два пут зену; у мал’ не превари</p> <p>— Ја лепе смрти |
| т, од пет-четири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, |
| рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.</p> <p>Људи |
| старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..{S} Сад крећи!...</p> <pb n="42" /> <p |
| ој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска тал |
| а попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући...</p> <p>Код куће их |
| закона.</p> <p>И Глоговац се поцепа на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S |
| ишта боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим збунило па очију |
| осла па куд ће — него на гробље.{S} Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде...</p> <p>Седе |
| ну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу |
| едну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опе |
| ешти!...{S} Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак |
| {S} И самом се чичи сажали.{S} Он пусти две три сузе па опет настави:</p> <p>— Ово овде, ово је |
| би у лице.{S} Марта додаде чича Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше „прстенски дар“: прс |
| ено поуздање....{S} Она и Миленија беху две кукавице које су кукале од јутра до мрака..</p> <p> |
| ија беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} |
| предовати.{S} Он ожени Нинка и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му синове.{S} |
| Лепосавино, па Стеваново, па смрт овог двога...</p> <p>Све јој то беше пред очима.{S} Она се с |
| И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих.{S} Она, к’о полете |
| како није ни мислила о Миладину.{S} Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, вид |
| .{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије...{S} Не бој се дакле!...</p> |
| ладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жен |
| ај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...</p> <p>Па онда бабо и нана..{S} Како ли ће њим |
| > <p>Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се |
| светлити међ својим другарицама својом дворбом и угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрав |
| су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и п |
| цају пушке, певају Цигани...{S} А млада двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мене у руку |
| S} Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у чутури, она иде и точи. |
| Анђелије.{S} Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад да прот |
| познаје — нити ко њу познаје.{S} И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљ |
| миљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и |
| али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— Е, брате, нисмо се ми џабе трудили.{S} |
| мучиле.{S} Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — |
| ли и пујући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волов |
| готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог свата....{S} Свекра и свекрву љубила је |
| заседоше за синију..</p> <p>Анђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а |
| „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђелија је дворила и служила.{S} Људи се разазурили к’о код својих |
| де му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.</p> <p>— Ала у мене бује табани! — рече кум.</ |
| у кога у образе, па — с девером — стаде дворити старојка.... —</p> <p>Већ беше ручаница.{S} Сов |
| ваким.{S} Онда им прође иза леђа и поче дворити... —</p> <p>Ноћ се спусти на земљу.{S} Са неба |
| где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном месту.</p> <p>Донесе — раки |
| кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по нешто |
| је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.</p> <p>И Спасенија узе кут’о, заји |
| шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не затвори сандук поди |
| пак’о?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од ове?....{S} Нема!....{S} |
| јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци!...</p> <p>— Јок ја!... ти си зет!... ре |
| да се сетим!</p> <p>— Шта не можеш?{S} Де једну девојачку!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p> |
| ца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвиц |
| иде тишину рекавши:</p> <p>— Придигни — де ме, ћери.</p> <p>Анђелија га придиже па подметну још |
| /p> <p>— Шта велиш - а?....{S} Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?</p> <p>— Кога, јад |
| че Марта.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> <p>— Де ти, јетрвице!</p> <p>— Што ви најпре? — упита Анђели |
| — Лепа песма! — рече Анђелија.</p> <p>— Де ти једну!</p> <p>— Не могу да се сетим!</p> <p>— Шта |
| — рече он.</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Де око.</p> <p>Дете опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и |
| те на њ, али он потеже пиштољ.</p> <p>— Де сад! — рече. </p> <p>Али Анђелија није видела ништа; |
| Платиће он мени! — рече Лазар.</p> <p>— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар ск |
| нђелија диже Лазара на кревет.</p> <p>— Де, љуби деди уста! — рече он.</p> <p>Дете пољуби.</p> |
| кмета — чича Стеван рече:</p> <p>— Иди де, дијете, види што год ручка.</p> <p>Она се поклони и |
| S} Нарочито се сећала смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорил |
| ’хоћу да терам у обор!</p> <p>— Остави-де тај мали, док си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да |
| у амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била реда |
| себи.</p> <p>— Чујем, мајко.</p> <p>Иди-де, ћери, те донеси воде.</p> <p>— Сад, мајко.</p> <p>У |
| што је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.</p> < |
| се Живана.</p> <pb n="122" /> <p>— Оди-де овамо.</p> <p>Живана уђе. </p> <p>— Деде, роде, љуби |
| чанак, па приђе огњишту.</p> <p>— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу |
| S} Овако, лепо полудех!</p> <p>— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.</p> <p>— Чекај мало!{S |
| Ја како!...{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...</p> <p>— П |
| ли Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад с |
| ули обућа — вели Нинко.</p> <p>— Донеси-де дијете још ракије!</p> <p>Само Анђелију није мрзило |
| >— Миладин. </p> <p>— Снајо?....{S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако |
| !{S} Све ћу ја теби показати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S} Се |
| у!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....</p> <p>Дете Анђелино п |
| у.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.</p> <p> |
| елију.</p> <p>— Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара!</p> <p>Стана заст |
| рејан те се на њему топио.</p> <p>— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван отвори |
| ндић, богат човек, богату и част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гаврана — ’хоћу рећи |
| ујездише у црквену порту; она сиђе.{S} Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколик |
| венац и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом.{S} Анђел |
| рицала.{S} Овде свекар — онде муж; овде девер — онде јетрвица; овде синовац — онде синовица...{ |
| ну, па јој нешто шапуташе...{S} Онда је девер поведе кумовским колима.{S} Ту она још једаред по |
| е дуката.</p> <p>Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не д |
| ознаје?...</p> <p>— Ево нас већ! — рече девер.</p> <p>Она подиже превез...{S} Неколико коњаника |
| еде у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стев |
| " /> <p>Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од жен |
| рубину — па ја одох плугу!“....</p> <p>Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуд |
| а: свако иђаше својим колима....</p> <p>Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванци |
| нђелију па их „сведе“ у вајат...</p> <p>Девер оде, сватови се разиђоше сви.{S} Само оста зет ко |
| и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у сватове....</p> <mileston |
| , младожење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — напи се па седе.</p> <p>Стар |
| не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори |
| Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.</p> <p>Марта каза |
| па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).</p> <p> |
| .</p> <p>Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез те |
| <p>Анђелија опет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше много мирнија.{S} Не мишљаше више о |
| дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта |
| Они су ти од јако и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} Ти немаш рођене браће, па |
| p>— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.</p> < |
| свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — |
| ва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.</p> <p>„Што сам се ја поплашила? пит |
| „И она се с деверима кара:</l> <l>„„Ој, девери, моји недевери!</l> <l>„„Не газ’те ми мога виног |
| били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....</p> <p>А дет |
| била Ђурђевица Мара,</l> <l>„И она се с деверима кара:</l> <l>„„Ој, девери, моји недевери!</l> |
| еру.</p> <pb n="20" /> <p>Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; кр |
| n="50" /> старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...</p> |
| сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича |
| прати.</p> <p>Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у |
| чера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се — послушала. |
| p unit="graphic" /> <pb n="30" /> <p>Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вај |
| све: кога у руку кога у образе, па — с девером — стаде дворити старојка.... —</p> <p>Већ беше |
| оде из вајатића.</p> <p>Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.</ |
| зе старосватску....{S} И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад пр |
| есе ствари прстенске.</p> <p>Марта каза деверу.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у к |
| линко се пољуби са сестром и предаде је деверу.</p> <pb n="20" /> <p>Како је такну деверова рук |
| — придиже се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} |
| еже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем.{S |
| е наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Дец |
| урок уриче, урочица одриче.{S} У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шес |
| чица одриче.{S} У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шест, од шест-пет, |
| жити:</p> <p>— У мице деветоро деце: од девет —осам, од осам — седам, од седам — шест, од шест |
| а дан издали су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.</p> <p |
| и су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.</p> <p>Живана ниј |
| опет узе руком кружити:</p> <p>— У мице деветоро деце: од девет —осам, од осам — седам, од седа |
| ва од блата.... ама све...{S} Па, онда, девовање, па прошевина, па свадба, па младовање...{S} П |
| ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив |
| ше по памети; она се прашташе са својим девовањем:</p> <p>„Збогом, моја радости, збогом, моје ц |
| ити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена....{S |
| на прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а |
| д разговара паметно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш д |
| жући га.{S} А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због поро |
| смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде |
| >Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки |
| тим!</p> <p>— Шта не можеш?{S} Де једну девојачку!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p>— Јеси л’ |
| зима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше по п |
| да говориш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> < |
| ена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!...</p> <p>— Немојте да је г |
| а ти се не пева?...{S} Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..</p> <p>— Ја не мо |
| е мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} О |
| ом месту!...</p> <p>— Па, велиш, још је девојка?</p> <p>— Моја другарица.</p> <p>— Како би било |
| ога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n="47" |
| и у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Девојке су је |
| рка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — „Такве су у мене ћери.“ — |
| и се ту света тма божја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници....{S} Пријатељи |
| је веома поштовали са њезине патње.{S} Девојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек с |
| евојка знала које су траве лековите.{S} Девојке су је још тада прозвале: врачаром.</p> <p>Нешто |
| S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелиј |
| да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз плот па само шапућу...{S} Шта ли то, б |
| ен, румен јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен....{S} Са земље се полако диза |
| да се разговоре о „прстену“.{S} Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле на |
| > <p>— Из Клења.</p> <p>— Од кога узима девојку?</p> <p>— Од Срећковића.</p> <p>— Зар Аницу?</p |
| кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.</p> <p>Кад су тамо дошли укућани их лепо дочек |
| ц са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благој |
| ’Оћете ли? — „’Оћемо“ — „Колико тражите девојци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста |
| Шта велиш, зете?</p> <p>— Ја не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S |
| лавом у знак одобравања....</p> <p>Лепа девојчица беше Миленија.{S} Протегљаста, црних очију и |
| ћаје њене мог’о би сравнити са осећајем девојчице <pb n="65" /> кад први преглавак изради, или, |
| бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....</p> <p>Милени |
| Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истин |
| још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да |
| буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од |
| та Анђелија.</p> <p>— ’Ајд најпосле.{S} Дед Стано! „Маглица се пољем повијала“...</p> <p>И запе |
| очита.</p> <p>— Дед и Сави...</p> <p>— Дед и Миладину...</p> <p>Попу проби зној, али очита.</p |
| рече Нинко.</p> <p>Попа очита.</p> <p>— Дед и Сави...</p> <p>— Дед и Миладину...</p> <p>Попу пр |
| у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а |
| рчи, па се смеје и виче:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пита чича Стеван.</p> < |
| рохода и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу д |
| — он трчи, па се смеје и виче:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пита чича Стеван. |
| ..</p> <p>— Шта ћеш с тим '? — упита га деда кроз плач.</p> <pb n="55" /> <p>— Зар мислиш да ћу |
| ком!...{S} Па како заповеда!...{S} Исти деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује!.... |
| >За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван.{S} Нинко се бавио око пецива.</p> <p>Нека |
| {S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{S} Нагињ’о се н |
| ; ко ће мени очи заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.</p> <p>— Ето |
| Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!</p> <p>Анђелија изиђе смејући се |
| ти..{S} Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру |
| че кмет.</p> <p>—Лако ћемо за то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“</p> <p>— Што ће т |
| -де овамо.</p> <p>Живана уђе. </p> <p>— Деде, роде, љуби баби руку!</p> <p>Дете пољуби.</p> <p> |
| газда Маринко — викну циганин.</p> <p>— Деде једну ”Мачванку“.</p> <p>— 'Оћемо сад!</p> <p>И за |
| p> <p>Анђелија наслужи ракију.</p> <p>— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миле |
| у чича Стеван Саву па му рече:</p> <p>— Деде, море, опреми се, појаши коња, па да одеш до у Сал |
| оучите у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчи |
| а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости.{S} Мило старини да г |
| иже Лазара на кревет.</p> <p>— Де, љуби деди уста! — рече он.</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Де о |
| ="graphic" /> <p>— Ко те научи да љубиш деди руку?</p> <p>— Нана.</p> <p>— Жива и срећна била!. |
| ра, скинула му капицу па набраја детету дедине милоште.{S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни |
| </p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пита чича Стеван.</p> <p>— Туца, туца! (куца).< |
| и им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима:{S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{ |
| и очице па баци поглед. мутан поглед на деду.{S} Онда их склопи па одједаред врисне.</p> <p>Сви |
| м све што ми је на срцу.</p> <p>— Дела, дела, Нино!...</p> <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја |
| више! ’хоћу да приповедам.</p> <p>— Е, дела!</p> <p>— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита Ма |
| л’ се сетила?</p> <p>— Јесам. </p> <p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелиј |
| <p>Попу проби зној, али очита.</p> <p>— Дела и снаји Стани.</p> <p>— Не могу! — рече попа а сав |
| м кажем све што ми је на срцу.</p> <p>— Дела, дела, Нино!...</p> <p>— Срце... срце... јес...{S} |
| ска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} За |
| м опасностима.</p> <p>А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске |
| А после, у нашој се кући то никад није делило.</p> <p>— Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или |
| је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p> <p>Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ прокопс |
| ЧАНСТВУ,</p> <p>КРАЉИЦИ НАТАЛИЈИ</p> <p>ДЕЛО ОВО ПОСВЕЋУЈЕ</p> <p>ПИСАЦ</p> </div> <pb n="4" /> |
| е изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.</p> <p>Кмет рече:</ |
| арају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ |
| дићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелија сањаше:</p> <p>К’о |
| ајвећим опасностима.</p> <p>А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе |
| ека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> </div> <pb n="105" /> <div type=" |
| ало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп јесењи да |
| и под старост дочекали, да се њојзи што деси?...</p> <p>Лазар је био њена срећа, њен понос и сн |
| сети потребу да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} Миленији?..{S} Не, само Ми |
| рабрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука.{S} Никуд се овај див без Симе не мицаше.{S} |
| тну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше п |
| </p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне стране, испод ува, скочила мицина, али тако велик |
| , диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише...{S} Онда изљубише обоје у руку: к |
| аза Милинко, Анђелин брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију |
| еко после усадио, јер беше накривљен на десну страну.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод |
| настави:</p> <p>— Па и њега надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометен |
| ђе огњишту.</p> <p>— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме санду |
| p> <p>Миладин унесе Лазара у кућу...{S} Дете беше у забуни.{S} Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! |
| дете попи.</p> <p>Ту ноћ око на око.{S} Дете се превијаше од бола к’о црв.{S} У лицу позеленело |
| ије одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му име Лазар.</p> <p>За ручк |
| у....{S} Чим се топлота дотаче мицине — дете заплака. </p> <p>— Скини, најо!</p> <p>— Нека, ран |
| а свекра намири.</p> <pb n="94" /> <p>— Дете моје, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је |
| он мајку надгледати кад остари...{S} А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да |
| /p> <p>— Оди тејки, дико моја!</p> <p>А дете научено на сваког, пружа обе ручице.</p> <p>Милени |
| </p> <p>— Подетењио старац!...</p> <p>А дете је расло к’о млада травка.{S} Главица — која беше |
| штала је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и прист |
| д ме ти чупаш! — вели му Нина.</p> <p>А дете тек развуче усне.</p> <p>Анђелију с почетка обузим |
| иш, око моје? — пита она опет.</p> <p>А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.</p |
| ту досадило!“..</p> <p>— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.</p> <p>— „На месту |
| p>Анђелији лануло.{S} Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:</p> <p> |
| ала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> <p>— Никад се, ћери, нећеш покајат |
| .{S} Она се није бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Боже |
| ају: како муж жену сагорева; како мајка дете своје шиље на смрт; како ујак нећака убија; како о |
| ....“</p> <pb n="120" /> <p>Онда поиска дете.</p> <p>Уми га оном водом; угљеном га нагари по че |
| научи роде томе?</p> <p>— Ја! одговара дете.</p> <gap unit="graphic" /> <p>— Ко те научи да љу |
| а руке па га мало подржи....</p> <p>Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку |
| чита молитва.</p> <p>И Анђелија одведе дете попи.</p> <p>Ту ноћ око на око.{S} Дете се превија |
| нда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздравише се са врачаром, с |
| , волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:</p> <p> |
| т ово казати.</p> <p>— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{ |
| Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољуб |
| си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти највећа радост и брига!....{S} Ја сам те |
| <p>— А ко ти лежи мицину?</p> <p>— Моје дете.</p> <p>— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Дон |
| више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пре |
| , и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <gap unit="graphic" /> |
| пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...</p> <p>Дете кад |
| е — ни с ким ништа не говори.{S} Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошу |
| ш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагрда.</p> <p>— Зар |
| прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца |
| а метне у вино да се кисели.{S} Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, |
| Има ли лека?</p> <p>— Биће.{S} Спустите дете.</p> <p>Анђелија простре по земљи шареницу и Милад |
| ђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети врачари....</p> <mi |
| ђе себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је богу! — рече чича Ст |
| кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне стране, испод ува, |
| ејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.</p> <p>— Чупај, ч |
| на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на ватру; није см |
| крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев да |
| а — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим ста |
| сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Тако једно, тако друго, тако треће |
| дити.</p> <p>„Она ми оте све.{S} Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост: да се од |
| У соби био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.</p> <p>— Па је ли |
| свију; она је мислила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она |
| рођења није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p |
| у кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти је трава з |
| дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и она:</p> <p>— Нут |
| е к’о заливен.</p> <p>— Што си ми тук’о дете јуче?</p> <p>— Псов’о ми матер — рече Вук.</p> <p> |
| а“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и |
| , одговорио би он.</p> <p>— Чије је ово дете?</p> <p>— Наше — одговорио би, па ма било и његово |
| Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— Е, брат |
| коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жи |
| ога — она се породи.{S} Родила је мушко дете, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је бабичовала.{S |
| p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га подиже у вис па га пољуби |
| баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела |
| ечи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи...</p> <p>Дође |
| к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како ст |
| га лебом ранила“...</p> <p>И погледа у дете.{S} Онда се диже па се стаде молити богу:</p> <p>„ |
| :</p> <p>„Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..</p> <p>— Ово је опет наше село — реч |
| .</p> <p>— Сад нека бог помогне!</p> <p>Дете унеше у собу.{S} Мало после, оно к’о да дође себи; |
| >— А шта ћу?{S} Бог нек помогне!</p> <p>Дете отвори очи.</p> <p>— Шта ћеш, дико? — упита га Анђ |
| <p>— Деде, роде, љуби баби руку!</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{ |
| ајпосле побегне с њим у кућу.. .</p> <p>Дете проседе па и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} |
| де, снајо, Нининог „Лазарја“....</p> <p>Дете Анђелино поста кућни разговор.{S} Они би се смејал |
| друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости. |
| енесе из вајата у његову собу...</p> <p>Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан погле |
| /p> <p>„Зора већ“ — помисли она.</p> <p>Дете се промешкољи, окрете на другу страну и — писну.</ |
| — Де, љуби деди уста! — рече он.</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Де око.</p> <p>Дете опет пољуби.< |
| <p>Дете пољуби.</p> <p>— Де око.</p> <p>Дете опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији д |
| А волиш ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.</p> <p>— |
| зе брисати детету обрашчиће... —</p> <p>Дете је кроз неколико дана опет пошло у школу.{S} За ув |
| малог?</p> <p>А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје...{S} Миленија г |
| .{S} Мило старини да га такну мека уста детења.{S} Као да га анђео небесни љуби, тако га нека ј |
| е бркове.</p> <p>— Чупај, чупај, лој ти детењи!{S} Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.</p |
| ја!...{S} Он само кад... еј, лој ли му детењи!...{S} Неће га бити у... у... овај... нема то!.. |
| љи размазе.{S} Ништа није горе од мазна детета.{S} Нико му у кући није био прав.{S} Од радова н |
| у собу.{S} Седе опет на креветац, крај детета....{S} Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак |
| } Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим збунило па очију не отвара а |
| то пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...</p> <pb n="117" /> <p>А кад би осва |
| ла Лазара, скинула му капицу па набраја детету дедине милоште.{S} Нарицала је тако тужно, а она |
| тра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да је могла о |
| аја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин д |
| им калем“.</p> <p>Онда уми руке и приђе детету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домалим прсто |
| ...{S} Онда диже главу.</p> <p>— Ово је детету наметнуто! — рече.</p> <pb n="140" /> <p>— Намет |
| вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..</p> <p>— „Три пут треба дете запоји |
| {S} О, тајка и мајко моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила |
| се сколише око постеље.</p> <p>— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.</p> <p>Нико |
| —рече она радосно.</p> <p>И узе брисати детету обрашчиће... —</p> <p>Дете је кроз неколико дана |
| си „нејака“ немој зуб да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовима....</p> <p>Ан |
| уз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, нити се пре |
| зме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:</p> <p>— „Кад нестан |
| поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Детету се низ образ цедила сукрвица.</p> <p>— Увредих с |
| p>Анђелија се замисли...</p> <p>Сети се детињства.{S} Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, |
| д би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„С |
| ј је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој оду |
| па нешто то, нешто болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе.{S} Ништа није горе |
| скитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић....</p> <gap unit="graphic" /> <p>На послетку пр |
| ву и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.</p> |
| д ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — д |
| . не може један човек све знати!....{S} Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узв |
| ало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и она:</p> <p>— Нуто, нуто, ђе |
| и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да |
| тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба мног |
| да!...“</p> <p>И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </p> <p>— Од’те баји |
| <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — и |
| да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држал |
| е на воду.</p> <p>Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта |
| .{S} Али она се не смеде подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи |
| што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!...</p> <p>— Немој клети, најо!{S} Ја што |
| .</p> <p>Анђелији се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, али увек умру у прв |
| ша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца!{S} Осладите јој последње дане негом вашом!...{S} |
| н, за Миладином Сава, за Савом Стана па деца...</p> <p>— Склањајте се које је здраво!{S} Зар не |
| } С ким да кући?....{S} Та ово беху све деца коју је она на рукама одржала.{S} Шта ће с њима и |
| ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.</p> < |
| — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да ува |
| да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....</p> <pb n="58 |
| осу.. .</p> <p>— Снег, снег!...</p> <p>Деца појурише на праг; старији се нагоше па гледају кро |
| <p>— Од’те баји, од’те баји!....</p> <p>Деца се искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и |
| у они живели лепо.{S} Цвета није рађала деце па им није много ни требало.{S} Живели су тако око |
| теван отворивши прозор.</p> <p>Једно од деце додаде му.</p> <p>— Сув к’о песак!..{S} Ала ће бит |
| цо моја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и ун |
| онда, кад је хвалио имање....{S} Мушке деце није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио |
| инко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодра |
| Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?....{S} Јок бр |
| руком кружити:</p> <p>— У мице деветоро деце: од девет —осам, од осам — седам, од седам — шест, |
| а и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</p> <pb n="57" /> <p>У таком живету доч |
| ивите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није у |
| х милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Растите, срећо моја!..{S} Растите, |
| реће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...</p> <p>Они се веселе и смеју |
| {S} Како ’но ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онако будем |
| једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...</p> <p>Они се веселе |
| сећаше речи теткиних у томе сну.... „У деци нећеш срећна бити!“....{S} Па се сети како је онда |
| енула!..{S} Како ’но ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онак |
| он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{S} Његова стока беше гојна, његове њиве до |
| тећи — умеће и очувати.{S} Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали!{S} Немојте да св |
| а пролети.</p> <p>— Што сте се ућутале, децо?</p> <p>— А ја шта ћемо?</p> <pb n="11" /> <p>— Го |
| дговара Нина.</p> <p>— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.</p> <pb n="110" /> < |
| ко јој је на срцу.</p> <p>— Шта радите, децо?</p> <p>— Ето седимо.</p> <p>—Јесте ли гладне?</p> |
| чуо муву кад пролети. .</p> <p>— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша. |
| спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — рече |
| а окупу; само плачу.</p> <p>— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.</p> <p>— Сад ће, б |
| равимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, <pb n="190" /> али |
| вако лепу старост.{S} Ја умирем срећан, децо моја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога т |
| довући јапију.</p> <p>— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу!{S} Гле ти њих како јуре!</p> <p>И чича Ст |
| 5" /> <p>Ту опет мало поћута. </p> <p>— Децо моја!...{S} Пошто ја већ полазим на пут, то сам ва |
| /p> <p>Сви се искупише око ње.</p> <p>— Децо моја!...{S} Ја осећам да ми се ближи суђен час, те |
| болео.</p> <p>— Брате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут са кога се не |
| <p>Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати.{S} Шта више и смејала се с њима....{S} |
| о с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога ду |
| у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и миловала.</p> <pb n="87" /> <p>Дођ |
| а је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за ов |
| учак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — она ни једно не опрљи и не |
| /p> <pb n="182" /> <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш |
| ла ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S} Она трчаху око ње к’о пилићи |
| , и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком |
| јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено.</p> <p>За |
| што, али не може....{S} Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.</p> <p>— Шта |
| Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...</p> <pb n="188" |
| ему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — дом |
| еш помагати редари у свему и надгледати децу....{S} Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша |
| шта ћу?</p> <p>— Гледај кућу!{S} Гледај децу!... <hi>Чини своју дужност</hi>!</p> <p>— Али сна! |
| е „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко по |
| ћу моје.</p> <pb n="165" /> <p>— А ову децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа на сиро |
| о ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван.</p> <p>— Па шта ће |
| е опрости са свима па рече да му доведу децу.</p> <p>Једно по једно прилажаше му руци и он их љ |
| како ујак нећака убија; како отац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је се |
| {S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима! |
| равље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој д |
| егати жалостивна песма.{S} Мајке жаљаху децу, жене мужеве, људи породицу....{S} Ниси мог’о да н |
| ича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу.</p> <pb n="91" /> <p>Не |
| на и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...</p> <p>После опела спустише старину у гроб.{ |
| ало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих.{S} Она, к’о полете да заг |
| тку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице.{S} Слажу се не може боље бити....</p> <p>- КРАЈ |
| ај их, пољуби и прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и очешљај....{S} Увек се нађи у послу!{ |
| вета тма божја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници....{S} Пријатељи са стран |
| а... ’Ајд, ђогате!...</p> <p>И ошинувши дешњака он се замисли.</p> <p>И Анђелија настави исте м |
| стаде Зеки десна рука.{S} Никуд се овај див без Симе не мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а |
| !...</p> <p>— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне мараме „пр |
| ише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.{S} Ње се није ништа тицало.{S} Она к’о < |
| ог трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радости.{S} Она одговори:</p> <pb n="153" /> <p>— |
| ну изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра не даваше у њу гледати... </p> |
| , к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Све пограђене стазе па посуте најлепшим цве |
| она.</p> <p>И, к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Све пограђене стазе па посуте |
| о лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост....</p> <p>Анђел |
| ори Сима.</p> <p>И они су се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољ |
| сам.</p> <p>— А шта је ово? — упита она дигавши пиштољ.</p> <p>— Празан је..{S} Ја сам хтео да |
| ше сва умузгана од суза — само што није дигла запевку.{S} Маринко приђе кревету.</p> <p>— Е, до |
| на женио!</p> <p>Свануло.{S} На пољу се дигла ларма!</p> <p>— Зете, камо ракија?</p> <p>— Нисам |
| о па налик на Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на рук |
| само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног вече |
| ађе какву барицу па седне у њу.{S} Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказуј |
| нче не пусти у поље, док се сва рана не дигне.</p> <p>Дођоше кулуци.</p> <p>— Како ћу сад?</p> |
| {S} Свет падаше у постељу да се више пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — друг |
| р се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.</p> <p>Анђелија се наже над-а-њ.</p> |
| у вајат те узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу |
| и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука ј |
| пусти...</p> <p>Кад мрак паде на земљу, дигоше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их пољуби у |
| ше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.</p> <p>— ’Оћемо ли, Машо?</p> <p>— Шта |
| а — због порода.</p> <p>Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, |
| атови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза совре и уватише коло.</p> <p>Играли су до пр |
| <p>И додаде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола |
| ад земља покри сандук мртвачки, жене се дигоше кући.{S} Уз пут су разговарале тијо о животу и с |
| совре и оде колима.</p> <p>И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговар |
| > <p>— Да се молимо богу!</p> <p>Сви се дигоше.{S} Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зи |
| атом...</p> <p>Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеше редом: кој |
| се и устаде.</p> <p>Сви се прекрстише и дигоше иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечер |
| е види најпре па ћу ти казати.</p> <p>И дигоше се сви те одоше у ливаду.</p> <p>Жене разговарај |
| p> <p>Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — ве |
| сеју ћетен. ..</p> <p>Пошто су вечерали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија седе са ред |
| н.</p> <p>Поседеше још мало па се и они дигоше кућама.</p> <p>— Ама људи — рече чича Стеван — н |
| адевене хватове дрва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурну |
| око клањајући.</p> <p>Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.</p> <p |
| стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољуби |
| ча Стеван поседе још мало па устаде.{S} Диже се и Нинко и све мушкиње.{S} Анђелија пољуби у рук |
| </p> <p>Чељад из куће поврве у собу.{S} Диже се запевка до неба.{S} Мушкарци стали у крај па пл |
| н — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због жен |
| дин се поче мешкољити, па кад чу плач — диже главу.</p> <p>— Дијете! — викну он.</p> <p>Она се |
| икну Анђелија поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Детету се низ образ цедила сукрвица.</p> < |
| у по жишку у чанак шапућући....{S} Онда диже главу.</p> <p>— Ово је детету наметнуто! — рече.</ |
| .{S} Подигни га, снајо.</p> <p>Анђелија диже Лазара на кревет.</p> <p>— Де, љуби деди уста! — р |
| истину! </p> <p>Ни једно што је пало не диже се — све помре.{S} Сандук за сандуком изношен је и |
| ...</p> <p>И погледа у дете.{S} Онда се диже па се стаде молити богу:</p> <p>„О Господе свемогу |
| Што је лудо — лудо!</p> <p>Анђелија се диже и оде у кућу.</p> <pb n="164" /> <p>„Боже, боже!{S |
| " /> <p>Кад се ручак сврши — Смиљана се диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад |
| и је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки су осећаји овладали |
| </p> <p>— Па добро, добро!</p> <p>Па се диже с попом и кметом у конак.{S} Смиљана и Спасенија о |
| >— ’хоћу да дам белову.</p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.{S} |
| у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се диже, скиде капу, пољуби старца у руку <pb n="17" /> и |
| ом месту к’о да се окаменила.{S} Вук се диже.</p> <p>— Зар тако, снашо?</p> <p>— То ти је од ме |
| аким човеком — и она пође.</p> <p>Он се диже са земље, узе пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад в |
| нако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до |
| би моја шева певала.</p> <p>Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене поставља |
| хвати за очи.{S} Ови заћуташе....{S} Он диже руке с очију, скиде капу, приђе посрћући мртвом те |
| поли....</p> <p>Мало по мало почеше се дизати и укућани.{S} Анђелија однесе обућу свекру....</ |
| руги већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати прашина.{S} Беше суво и лепо к’о у пролеће — сам |
| д даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} Осећаје њене мог’о би сравнити с |
| ожанска румен....{S} Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учестали, сеница цврк |
| коња.{S} Она притрча те ухвати коња за дизгине.{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове. |
| > <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то |
| несе — ракију и наслужи.</p> <p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Ид |
| еше стид, — он би рек’о:</p> <p>— Нека, дијете, нека!{S} Само ти гледај да си њима права — а за |
| Она му приђе а он рече:</p> <p>— „Вала, дијете, — то ми је право!..{S} Немој ти мене гледати... |
| та — чича Стеван рече:</p> <p>— Иди де, дијете, види што год ручка.</p> <p>Она се поклони и уст |
| је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.</p> <p>Ан |
| н те се на њему топио.</p> <p>— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван отворивши |
| p>—Лако ћемо за то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“</p> <p>— Што ће ти — бог те вид |
| >— Шта гледаш, стрина?</p> <p>— Гледам, дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било |
| по видиш да је одвојила.</p> <p>— Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке |
| .. ха! ха!...</p> <p>— А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.</p> <p>— Па то твоје кла |
| а и једну суву шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“ |
| ти</hi>, или: <hi>о еј</hi> !</p> <p>— Дијете! зове те нешто Марта.</p> <p>— Сад ћу! одговорил |
| {S} Или дај смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — викну Нинко.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Зовни п |
| , па кад чу плач — диже главу.</p> <p>— Дијете! — викну он.</p> <p>Она се стеже и једва полако |
| како!...{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...</p> <p>— Посл |
| обућа — вели Нинко.</p> <p>— Донеси-де дијете још ракије!</p> <p>Само Анђелију није мрзило изи |
| и именом, него, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала узвиком: <hi>еј ти |
| , братића свога....</p> <p>— Оди тејки, дико моја!</p> <p>А дете научено на сваког, пружа обе р |
| исам — рече Анђелија.</p> <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.< |
| Увредих се, нано!</p> <p>— ’Вала Богу, дико моја, провалило се!</p> <p>— ’хоће ли ме још болет |
| > <p>Дете отвори очи.</p> <p>— Шта ћеш, дико? — упита га Анђелија.</p> <p>— ’хоћу воде — рече Л |
| Миленија јој помагаше.</p> <p>— Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.</p> <p> |
| видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.</p> <p>Мил |
| ућутала.</p> <p>— Што си се ти ућутала, дилберко?</p> <p>— А... ништа!</p> <p>— Како ништа?</p> |
| рече Анђелија.</p> <p>— Марта ме зове ”дилберком.“</p> <pb n="35" /> <p>— А ја ћу „голубицом“ |
| <p>— Знаш како ћеш ме звати?</p> <p>— „Дилберком“ — рече Анђелија.</p> <p>— Марта ме зове ”дил |
| навади се Јованћићу,</l> <l>„Јованћићу, дилберћићу, </l> <l>„У срмајли јелећићу,</l> <l>„А на к |
| је! — рече Стана.</p> <p>— Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме.</p> <p>— Не љутим се ја — |
| олимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.</p> < |
| Миленија.</p> <pb n="68" /> <p>— Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда!{S} Видиш, нас |
| S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склап |
| о — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не окоље, говори <pb n="86" /> непцима, загрцне се |
| не оставља свога места... вели: „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагрејати.“</p> <p> |
| ЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1893</p> <p>ЦЕНА 2 ДИНАРА</p> </div> <pb n="1" /> <div type="titlepage"> < |
| а — настави он — пет стотина и тридесет динара....{S} То су паре општинске....{S} Ту је и печат |
| ' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана рекне по који пут редари:</p> <p>— |
| бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја г |
| ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала. |
| шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.</p> <p>— О, Др |
| омислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој се, рано моја! — окрете с |
| Људи се разазурили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачиња |
| и па пију ко варену ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.{S} Свим |
| ла је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником.{S} Осим тога она је би |
| .{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми ј |
| о да су сестре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек |
| је! — викала би.</p> <p>— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!</p> <p>А он |
| е од свег срца...</p> <p>— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.</p> <p>— Ако ми још |
| /> <p>— Јес ја?...{S} Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?</p> <p>А чича Стева приђе и шопи |
| да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо, неће |
| та.{S} Је ли, јетрвице?</p> <p>— Што је дираш толико? — упита Анђелија.</p> <p>— Бога ми, снајч |
| су се о радовима; чича Стеван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране — |
| пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о равномерно.</p> <p>На пољу се чуше петли.</p> <p> |
| ијатељ!....</p> <p>Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај |
| још један јастук под плећке. </p> <p>Он дисаше кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице и |
| елија помогла редари поставити вечеру и дићи судове.{S} Пошто су ноћи окрачале, после вечере је |
| о соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....</p> <p>Одмах изнесоше кување.</p> <p>Марко, з |
| ма: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> <p>Ујездише |
| шина беше таква да се лепо чуло како он дише.{S} Ништа не прекидаше ту нему тишину; и попак се |
| таја Лазар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина беше так |
| иладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?</p> <p>— Имам |
| крај огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да |
| вила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....</p> < |
| дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, |
| p>— Је л’ Петрија?</p> <p>Жишка паде на дно.</p> <p>Она ману машицама у накрст по води, к’о кад |
| он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвице!...</p> <p> |
| нско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно.{S} Са пријатељима пио — с при |
| па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Им |
| аве крај огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала |
| ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> |
| е напије два-три пута па оде у њиве.{S} До мрака никако и не долази!...{S} Очију ми, снајчице, |
| ије јој се тешко сагнути ни укаљати.{S} До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде.{S} |
| </p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пачати у посла своје мајке |
| екоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика.{S} Те ниске су понизане н |
| ече:</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— Да оставимо спомен!</p> <p |
| она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртв |
| само нек си њему права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба?.. |
| лном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мириш |
| куће поврве у собу.{S} Диже се запевка до неба.{S} Мушкарци стали у крај па плачу... </p> <p>М |
| .{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и |
| д ствари до ствари к’о челица од цветка до цветка.{S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Жива |
| вој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— Гледај ти, попо, твој |
| у првој години.{S} Неку није ни донела до вакта.</p> <p>За то је склопила руке око Лазара и гл |
| ије никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.</p> |
| еју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.</p> <p>Све је Анђелија радила...{S} Са свим |
| ни одмарала.{S} Радили су од рана јутра до мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је |
| ху две кукавице које су кукале од јутра до мрака..</p> <p>Шта да ради сада?{S} Куда да се окрен |
| — Разумем, мајко!</p> <p>— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буд |
| ке и приђе детету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домалим прстом леве руке узе кружити око м |
| кућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег....{S} Прешло је пола ноћи кад су заспале.. |
| донесе дар свима укућанима од најмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb |
| искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Ма |
| ити кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свију прикупи он пру |
| егово пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара |
| <p>Марта каза деверу.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снај |
| да га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p>Живана викну.</p> <p>— Чујем, мајко! |
| оље је бити девојка; али кад се не може до века девовати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и же |
| <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Девој |
| {S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са велики |
| евојка, да девује, да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што |
| сли јој летеше к’о лептирићи од стварке до стварке.{S} Све што је у томе малом вајатићу, све јо |
| режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке.{S} Пошто се по једном обредише — пођоше...</p> |
| о: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.</p> <pb |
| рно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све ш |
| о је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе син |
| авину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим |
| у гадна.{S} Он тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да |
| од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.</p> <p |
| удма поиграва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три |
| ва кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој |
| {S} Биди поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти најве |
| није мени за нас.{S} Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек дв |
| — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb n="162" /> њу свему научити!{ |
| јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb |
| рце препуно.{S} Она је трчала од ствари до ствари к’о челица од цветка до цветка.{S} Сам рад да |
| а уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.</p> <p>— „Кад се буде трудила, да то све п |
| е пријатеље.</p> <p>Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.</p> <p>К |
| </p> <p>И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врат |
| <p>— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.</p> <p>— Пожури о...до..ше....</p> <pb n="18 |
| Ика па ми тури руку у недра...{S} Смеј до неба...“</p> <p>— О Анђо! — викну је Живана.</p> <p> |
| те узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике. |
| ?{S} Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!</p> <p>И ту се маши руком једрих Анђелиних об |
| то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја.{S} Осим тога треба да где год на путу нађе |
| а изуст.</p> <p>— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.</p> <p>— А којим?</p> <p>— |
| акију.{S} Попа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.</p> <p>Ручаше, па онда Јова |
| зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.</p> <p>Људи узимаше панајију; дадоше светњаке |
| нку“.{S} Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ |
| ла им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{ |
| не: </p> <p>„Треба претрпети — није ово до века....{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада |
| овру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.</p> <p>— За с |
| драви Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.</p> <p>Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и |
| к не играју него — лебде.</p> <p>И тако до по ноћи.... —</p> <p>Још с вечера опремио је чича Ст |
| тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам |
| е.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да ти |
| совре и уватише коло.</p> <p>Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и |
| а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по ноћи па се онда разишли накићени и весели....</p> |
| S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо!{S} Ту ти је шала, ту ти је |
| оре, опреми се, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S} Реци: |
| поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?</p> <p>Њу обузе стид; образи јој се заруменише |
| повести до гробља.</p> <p>— Пожури о...до..ше....</p> <pb n="183" /> <p>И ту одвугну срце њези |
| ила је само о својим укућанима.</p> <p>„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана ј |
| <p>Попа изиђе.</p> <p>— Од куд ти у ово доба? упита је.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до |
| су се шалиле.... </p> <p>Било је глуво доба кад су се разишле.{S} Ништа се није чуло осим попк |
| ви што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се врати у собу.{S} Седе опет на кре |
| {S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва |
| адио с њим.</p> <pb n="100" /> <p>Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.</p> <p>Али јој ни с |
| е у апс....</p> <pb n="175" /> <p>Од то доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је |
| milestone unit="subSection" /> <p>Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати.{S} Шта в |
| е прозвали: мушкобањом....</p> <p>Од то доба сваки је зазир’о од њених њива.</p> </div> <pb n=" |
| животу!...“ шапуташе она.</p> <p>Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ј |
| се влада у садањем стању.</p> <p>Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво.{S} Паз |
| И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о општинској самоуправи.{S} Народ га ј |
| хтедне.</p> <pb n="159" /> <p>— ’хоће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом |
| е добар газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели попа.</p> <p>— Имају ли још имања осим оно |
| авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, з |
| ну да све кроз прсте гледа оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, |
| оврљаше мало по авлији.</p> <p>— Ово је добар газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели попа |
| у...{S} Он ради, али само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стеван.</p> <p>Он само дође |
| Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.</p> <p>— Ко, зар он?< |
| ет живети својим животом.{S} Нинко беше добар старешина.{S} Он је наређив’о пос’о, а млађи су с |
| мо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мајчина!....</p> <p>Лаз |
| е добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити |
| а поче напредовати.{S} Он ожени Нинка и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му си |
| </p> <p>После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља.{S} Анђелији срце играше у груд |
| ачак к’о лане.{S} Његова злаћена косица добијаше смеђину; лице румено и лепо смешило се на свак |
| м.</p> <p>Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој ум |
| оље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше ст |
| <p>— Па, кажем ти, да сам све од снаје добила почетке.</p> <p>— Тамо, код вас, лепше раде него |
| ака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењом лежаше крш кошуља, ч |
| јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо би д |
| , нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан оку |
| ебацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у д |
| гу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да |
| дном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ ув |
| оћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш бр |
| ванцик.</p> <pb n="18" /> <p>— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— Јесмо ли |
| . викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..{S} Сад крећи!...</p> <pb n="42 |
| рта.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта.</p> <p>— |
| ли су од рана јутра до мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мал |
| т рече:</p> <p>— Добра ти сна!</p> <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта |
| е не уљудно.</p> <p>Кмет рече:</p> <p>— Добра ти сна!</p> <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влад |
| ним што има.{S} Рекну му људи:</p> <p>— Добра ти сна.</p> <p>— А кад је у мене шта било рђаво? |
| је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему јунака па |
| јатељи; попа причаше како се намерио на добра пријатеља, како и њему његов пријатељ прети да ће |
| кве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око црк |
| — Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> <p |
| ван.</p> <p>— Бога ми пријатељу, она је добра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди па |
| јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту |
| Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} |
| о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађују своје радове и труде се да б |
| м, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благоје Вукашино |
| слити.{S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’хоће ли се слагати са укућанима, т. ј |
| би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она је одрасла код брата.{S} У кући ње |
| — Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна |
| за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на ч |
| ишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!</p> <p |
| Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобр |
| е а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Ик |
| паметно! — рече Анђелија.</p> <p>— А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе. |
| ворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.</p |
| тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.</p> <p>„Што сам се ја поплашила? питаше се |
| е, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....</p> <p>Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је |
| волити!..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго је гледала у свећ |
| ство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му добри помоћници.{S} На послетку ожени и Љуба, и сад има |
| них мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује....{S} Међу |
| </p> <p>— Јеси ли рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> <p>Па: цмок, цмок!</p> <p>Кад с |
| је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи о |
| једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.</p> <p>Младост воли спољну лепоту — и Анђели |
| > <pb n="160" /> <p>— Вала богу, појка, добро су.</p> <p>Изнеше ракију.{S} Попа наздрави Јови, |
| <p>— Послушаћу те, мајко! </p> <p>— Е, добро, ћери!..{S} Сад знаш шта ти је пос’о — па тако ра |
| /p> <p>Анђелија се насмеја.</p> <p>— Е, добро, да се пазимо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p> |
| олубица, а мене посла овде.</p> <p>— Е, добро, добро.</p> <p>— Па, пријо, како су код куће са з |
| p> <p>— То је турски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на з |
| , а мене посла овде.</p> <p>— Е, добро, добро.</p> <p>— Па, пријо, како су код куће са здрављем |
| ="99" /> <p>— Ко није жена?..{S} Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви!{S} Питаћу ја |
| p> <p>— Очију ми нисам!</p> <p>— Добро, добро — не мораш се клети!...{S} А право ми кажи, волиш |
| ш’о у лоповско село!</p> <p>— Па добро, добро!</p> <p>Па се диже с попом и кметом у конак.{S} С |
| у дошла и.. згрози <pb n="143" /> се... добро се сећаше речи теткиних у томе сну.... „У деци не |
| јел се навикла?..{S} О моја мајко!..{S} Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о |
| > <pb n="99" /> <p>— Ко није жена?..{S} Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви!{S} Пи |
| пита Спасенија.</p> <p>— Није тетка.{S} Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се |
| авити за јарик?</p> <pb n="151" /> <p>— Добро, оставићемо.</p> <p>Кад би наступиле дуге зимње в |
| Шта је; шта је?</p> <pb n="144" /> <p>— Добро је; провалило се! —рече она радосно.</p> <p>И узе |
| о тетка? </p> <p>— Не ваља се!</p> <p>— Добро.</p> <p>— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог |
| араш?</p> <p>— Очију ми нисам!</p> <p>— Добро, добро — не мораш се клети!...{S} А право ми кажи |
| а.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — п |
| нила старица да снају „поучи“.</p> <p>— Добро јутро, мајко! -</p> <p>— Бог ти помог’о, ћери! — |
| ен у тију пепелу — рече Цвета.</p> <p>— Добро, превићу.</p> <p>— Шта је твоје? — упита Миладин. |
| <p>— Пери их ти! — рече Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? .</p> <p>— Има.< |
| да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, некако је важније.</p> <p>— Само |
| емише.{S} У тај пар Марта уђе.</p> <p>— Добро јутро! </p> <p>— Бог помого!</p> <p>— Ви устале в |
| а ћеш изаћи те наранити пиљеж.</p> <p>— Добро мајко.</p> <p>— Па, ако он хтедне куда ићи — прод |
| буде, кад нам дођу пријатељи.</p> <p>— Добро, позваћу.</p> <p>— Зваћемо га да с нама и на прош |
| p>— Смешно! — викнуше све три.</p> <p>— Добро.{S} Седи јетрвице!</p> <p>Анђелија седе.</p> <p>— |
| ти у кућу, ти ћеш га очешљати.</p> <p>— Добро, мајко. </p> <p>— Онда ћеш му послужити ракију и |
| p> <p>— Сутра ћу те пробудити.</p> <p>— Добро — рече она.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>—- Лаку ноћ |
| N1" /> да видимо твоју сестру.</p> <p>— Добро, брате — рече Јова.</p> <p>— Па већ видели смо, н |
| задремала?</p> <p>— Нисам још.</p> <p>— Добро се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није ла |
| сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — св |
| , истина, по неких који су са кметовима добро стајали па су много стрепели од тога закона.</p> |
| p>— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, а |
| љда, дош’о у лоповско село!</p> <p>— Па добро, добро!</p> <p>Па се диже с попом и кметом у кона |
| зоремо „Стрњике“ под јечам?</p> <p>— Па добро, нано.</p> <p>— А „Јечмшите“ можемо оставити за ј |
| е и сад тако звао) у школу?</p> <p>— Па добро, чијо.</p> <p>— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа |
| н вели да је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Ан |
| а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ћери моја, поучићеш у радовима и моју М |
| !...{S} К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро |
| и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само д |
| ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..</p |
| у своме реду.</p> <p>— Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.</p> <p>Ок |
| то има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тражи нових слас |
| да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: одржи њега у здра |
| добро? упита Цвета.</p> <p>— Па и није добро....</p> <p>— А, болест! — пресече је Цвета. — Па |
| бог! </p> <p>— Бог помог’о!...{S} Које добро? упита Цвета.</p> <p>— Па и није добро....</p> <p |
| .{S} Назовем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја њему све, онако из почетка, |
| лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Сре |
| данас снега.{S} Него ти, снајо, наложи добро вуруну.</p> <p>— хоћу тата.</p> <p>Свану.</p> <p> |
| Нинка кошуљама.{S} Разуме се да су дали добро уздарје.</p> <p>После уздарја наста пијанка.{S} И |
| виде, да је све у реду.</p> <p>— Ти си добро уранила?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— И ја ура |
| е да ти наместим тај венац, не стоји ти добро...{S} Седи.</p> <p>Анђелија седе на столичицу, а |
| ,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ |
| ат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут...{S} Отворише се врата од вајата и на пр |
| у нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.</p> <p>— Јесте, чове |
| } Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p> <p>Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ п |
| ти.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.</p> |
| куму: „Шта ћеш брате?{S} Ако ’хоћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и пс |
| ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...</p> <p>— Ево нас већ! — рече девер.</ |
| ! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понес |
| пи чашу.</p> <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му земља, про |
| >— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради увек тако, па ћеш ми бити пра |
| ће он јадан!{S} Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па како ће он са њом живети кад она |
| .{S} Њих је она упућивала и учила свему добром.{S} Код ње не беше „особине“, њена сна није могл |
| а, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија |
| ен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича |
| лагосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p>Кад то рече устаде и оде ре |
| ужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити млади |
| ивоту човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у рукама и |
| судове — рече Миленија.</p> <p>Анђелија довати кову.</p> <p>— Немој ти, снајка!</p> <p>— Што?</ |
| старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била |
| p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздравише се са врач |
| млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена, па <pb n="103" /> немаш ни трбува!..{S} Док с |
| p> <milestone unit="subSection" /> <p>И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напи |
| S} Он се опрости са свима па рече да му доведу децу.</p> <p>Једно по једно прилажаше му руци и |
| и — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојил |
| аже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.</p> <pb n="39" /> <p |
| <l>„Где ћеш бити, мала Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l |
| <l>„Где ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Д |
| мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече наразговарати.</p> <p>Из конака викнуше да се по |
| да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.</p> <pb n= |
| ачинио читав пачариз.</p> <p>— И ти ћеш довече платити!</p> <p>— А морам....{S} Није лако сина |
| њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: <hi>о еј</hi> |
| .{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуди.</p> <ga |
| нда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагр |
| љати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.</p> <p>— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу!{S |
| волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео пер |
| прикупио неколицину њих око себе па се договара, како ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и |
| арта.</p> <p>— Видиш, кадивице, како се договара?</p> <p>— Видим — рече Миленија.</p> <p>— Како |
| А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала!< |
| вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који је |
| сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Др |
| оварај се с њим к’о што си се и са мном договарала!</p> <p>— ’хоћу! </p> <p>— А сад да се опрос |
| се водио разговор о орби.{S} Живана се договараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћете |
| хтела ни урадити ништа док се с њим не договори.</p> <p>— Лазо, рано!</p> <p>— Чујем, нано!</p |
| има, које су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отва |
| ести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет...{S} На пољу бе |
| е то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — |
| — рече стари сват.</p> <p>— Ко ватра! — додаде чича Стеван. — Синоћ начинио читав пачариз.</p> |
| ладожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади нож <pb n="26" /> |
| а са Мартом се пољуби у лице.{S} Марта додаде чича Стевану две беле погаче.{S} На горњој беше |
| </p> <gap unit="graphic" /> <p>Марта је додаде Анђелији.</p> <p>У кући наста запевка.</p> <pb n |
| отворивши прозор.</p> <p>Једно од деце додаде му.</p> <p>— Сув к’о песак!..{S} Ала ће бити с’о |
| да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Ми |
| паљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S} Чича Стеван пирну |
| ва....{S} Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па о |
| Тако је и са Анђелијом.</p> <p>Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим — пошто је |
| немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа...{S} Са јетрвам |
| онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад б |
| нија.</p> <p>— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.</p> <p>— О, за |
| ми бити они?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?...{S} Чини ми се |
| ..{S} Нагињ’о се над њега; својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за |
| </p> <p>На неколико дана после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....</p |
| упита она.</p> <p>— Ево што тражим!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га угостим.</p> <p>— П |
| ије и однесе ти сву наду и радост...{S} Дође вече — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш |
| гла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да л |
| ове: „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ... |
| к да намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.</p> <p> |
| унеше у собу.{S} Мало после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори о |
| иваше крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> |
| е другарице!...</p> <p>Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: ч |
| би на другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се старица, кад виде А |
| како, при крају школовања, једнога дана дође Лазар раније него што треба кући; нешто се покуњио |
| а живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она претрн |
| али му би суђено да му и колера у поде дође...</p> <p>Болест поче узимати мах.{S} Свет падаше |
| је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућанима од најмањег до највеће |
| и те ствари узимају олако.{S} Ако коме дође позив он вели:</p> <p>— Лако је њему тамо пискарат |
| о најпре њојзи не каже...</p> <p>У томе дође несрећна 1866 год. кад поче морити колера.</p> <p> |
| и пили ракију.</p> <p>Кад превали подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га |
| ак — они теби душу....</p> <p>Око подне дође чича Стеван са кметом.{S} Анђелија их дочека на ка |
| Лазару, да позове попу.{S} Око ручанице дође попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове |
| </p> <p>Анђелија оде попу.{S} За мало и дође с њим.</p> <p>— Читај ми, попо, велику молитву.</p |
| скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво сти |
| ...</p> <p>Та то је много!....</p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце |
| а Петрија тако што говори?.. “</p> <p>И дође јој отужно...{S} Она се гадила, она се љутила на о |
| лију.{S} Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријатеље.“</p> <pb n="75" /> <p>Анђелији залуп |
| све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим дође Миленија...</p> <p>— Па како, пријо, уме ли моја А |
| е никад није тужила...</p> <p>Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....</p> <p>Наступила |
| Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се укува.{S} Приђе старц |
| .{S} Тако и чича Стеван.</p> <p>Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи.{S} Посед |
| е Живана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то |
| аборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.</p> <p>— Чујем, мајко.</p> <p>Иди-де, ћери, |
| тараше за ручак...</p> <pb n="66" /> <p>Дође и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија за |
| ледала и миловала.</p> <pb n="87" /> <p>Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне |
| проговара — па кад што научи...</p> <p>Дође јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше н |
| су пре дошли њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и реко |
| чила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија уранила па успрема и уређује |
| } Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њему.{S} Знаш, нестало ми пара.{S} Назовем бога и |
| ћеш бити, мала Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљ |
| ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Дукате н |
| о, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.</p> <p>— А што рано?</ |
| нам образ црвени!{S} Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и о |
| сли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је друкчије!... „’Оћете |
| емој да би што заборавила!...{S} Па кад дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај д |
| али, док си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да га отмеш!</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми |
| „Босиљак ће мирисати:</l> <l>„По мирису дођи!“ </l> <l>„Где ћеш бити, мало Кејо,</l> <l>„Да дов |
| Дукати ће звекетати:</l> <l>„По звекету дођи!“...</l> </quote> <p>Анђелија ућута.</p> <p>— Чист |
| вљајући се са Анђелијом, рече:</p> <p>— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељи |
| — Е, дошо си? — рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— |
| е помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом <ref target="#SRP18932_N1" /> да |
| а којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.</p |
| аше она. — Оволико напретка дому у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лакон |
| оји јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.</p> <p>Тако окићену изведе је |
| нова спусти у кревет.</p> <p>За мало па дођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беше сва умузг |
| и благослови.</p> <pb n="126" /> <p>Сад дођоше на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија |
| угарицу на близу“ — помисли она.</p> <p>Дођоше на савијутак.{S} Она угледа цркву: „Ала им је ле |
| поље, док се сва рана не дигне.</p> <p>Дођоше кулуци.</p> <p>— Како ћу сад?</p> <p>— Прво нас! |
| ла.{S} Живана се свуда њоме хвалила.{S} Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на пос |
| це: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Пант |
| и попу на ручак, нек и он буде, кад нам дођу пријатељи.</p> <p>— Добро, позваћу.</p> <p>— Зваће |
| њиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги?... |
| ар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, три, четири, пе |
| вети.... ’хоћу!... ја како!...</p> <p>— Доживећеш ти, Нино! — рекоше сви око совре.</p> <p>— хо |
| <p>„Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!..{S} Како ћу тамо, на оном свету погледати у |
| ану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како д |
| ..</p> <p>Кад је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да д |
| ратише јој снагу....{S} Та њен је Лазар дозван и призван!{S} Први се људи, па чак и попа и уча |
| по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле н |
| руде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да јој савијеш руке ок |
| млада травка.{S} Не покоси је, Господе, док не сазре!..{S} Молим ти се, Господе!{S} Молим ти се |
| да нико своје марвинче не пусти у поље, док се сва рана не дигне.</p> <p>Дођоше кулуци.</p> <p> |
| оварали су о разним стварима из најпре, док најпосле Милан не помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате |
| ам у обор!</p> <p>— Остави-де тај мали, док си мирна! — рече Вук.</p> <p>— Дођи да га отмеш!</p |
| паше корак по корак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи д |
| му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пута седео би са њом и Мил |
| ало почеше падати ситнија али чешће.... док осу.. .</p> <p>— Снег, снег!...</p> <p>Деца појуриш |
| па <pb n="103" /> немаш ни трбува!..{S} Док си млада ти треба да проживиш, да се после не би ка |
| ава.</p> <p>— Бога ми има и коме!...{S} Док му само одем — направићу пачариз по качари!</p> <p> |
| ...{S} Мати ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с |
| се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — |
| сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... </p> </d |
| и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за ва |
| оја!</p> <p>— Па од назеба је, најо.{S} Док сазре, биће лакше!</p> <p>И сазре његов кашаљ — он |
| ам, дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под ње |
| је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш си луда!...{S |
| ошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори.{S} Кад се д |
| и.</p> <p>Још мало поседеше код цркве — док старији са попама попише по неку и док млађи по јед |
| ракију.</p> <p>Служи она њима ракију — док тек викну Живана:</p> <p>— Трчи, снајо, отвори капи |
| еби то исто прети!</p> <p>— Имаће посла док нашој качари науди! — рече Нинко поносито. </p> <p> |
| о лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад ниј |
| ево.</p> <p>Није хтела ни урадити ништа док се с њим не договори.</p> <p>— Лазо, рано!</p> <p>— |
| И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снаја!{S} Ми ћемо то све лепо удесити — п |
| док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући. |
| мо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам ка |
| х јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они живи; <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам |
| ! — виче Маринко Мандић.</p> <p>— Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.</p> <p>— Овамо |
| не је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....</p> <p>Дуго су обоје плакали.</p> <p> |
| а...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо док не наиђе на једну лепу башту.</p> <p>„Чија ли је ов |
| </p> <p>— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара.</p> <p>— Која к |
| >И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на изуст.</p> <p>— Ја дошла неким послом д |
| — али не оставља свога места... вели: „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагрејати.“< |
| ли к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да ј |
| око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на њиховој страни, и кад би поп |
| оју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује.{S} Анђелија кад смотри викне на њ:</p> <p>— Ш |
| ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукам |
| </p> <p>— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.</p> <p>У тај пар чича Илија рупи у кућу.< |
| Вуче — долиј’о си! рикну она.</p> <p>И докопа пиштољ па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а ј |
| ко му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, пригрли, пољуби — па он |
| а — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло.{S} Дража т |
| изедоше!.... рече попа. — Води ти њега доктору!</p> <p>— Шта ћеш попо? — Ово нико не чини од б |
| попа Анђелију.</p> <p>— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара.</ |
| д, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору....{S} Он га прегледа, ману главом неколико пут |
| и од беснила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Нај |
| араше са њима.</p> <p>— Што га не носиш доктору? — упита попа Анђелију.</p> <p>— Сад ћу, вала, |
| венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о |
| упртиле читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по богу брате?</p> < |
| 3" /> <p>— Сад наспи пут у селу.{S} Ево долазе свечаници па све то можеш урадити у дане кад нар |
| е својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.</p> <p>Пошто кума испратише, заседоше сватови з |
| па оде у њиве.{S} До мрака никако и не долази!...{S} Очију ми, снајчице, у нашој кући није теш |
| се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те проси мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика ј |
| могли чути.</p> <p>Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је разговара |
| и оно мало земље.</p> <p>Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је |
| са свим изгубио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио му је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва |
| сте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће долазити....“</p> <p>То је била жалосна песма која је з |
| ј па плачу... </p> <p>Мало по мало поче долазити свет из комшилука.{S} Бабе упртиле читаве боко |
| ан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати.</p> <p>— К |
| ра већ сместили у мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше ј |
| у кућу.</p> <p>Миленија остави судове у долап па онда поче ложити ватру.</p> <p>— О, голубице!< |
| Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.{S} Стаде избичк |
| ња к’о да учини своје:{S} Вук обори очи доле и ућута.{S} Ничега се није плашио к’о смрти.</p> < |
| ија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.</p> <p>— Помоз’ бог, снашо |
| у!“ — помисли.</p> <p>— Е нећеш, Вуче — долиј’о си! рикну она.</p> <p>И докопа пиштољ па полете |
| еда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује!.... мишљаше она....{S} Ено само како корачи!. |
| о ме пробуди </l> <l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„ |
| жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз плот па само шапућу...{S} Шт |
| е грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p |
| пазила још од првог дана, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје сорте....{S} За то |
| се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, |
| даше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се милио сваки рад... </p> <p>Његова |
| тету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домалим прстом леве руке узе кружити око мицине говорећ |
| да седне за ручак.{S} хоће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће он |
| а).</p> <p>Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; |
| евером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.{S} С њим на па |
| ило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући.{S} Није она њега правила сама домаћином |
| смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју |
| леда пос’о.</p> <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он ради, ал |
| кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.</p> <p>— Трке нећу!... викну старојко. — Ко се |
| и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — једном р |
| крсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девера |
| смо! </p> <p>— Полази!</p> <p>— Збогом, домаћине!</p> <p>— Збогом пошли! </p> <p>— Опрости шалу |
| н у кући.{S} Није она њега правила сама домаћином — то су давно пре ње учинили народни обичаји |
| аша у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му добри по |
| ш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови!..</p> <p>— Амин |
| ....{S} Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...</p> <p>— Амин |
| рат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире. |
| чело и слепе очи....{S} Смиљана његова домаћица, само мири редаре.{S} Ове се проклетнице опиле |
| ином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.</p> <p>Како је-тако је |
| уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо |
| имала ма у кући.{S} Она је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} Она одступаше — |
| мо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.</p> <p>Колом се разлегаше смеј.</p> <p |
| е и наиграше, и напише — па се разиђоше домовима својим.</p> <p>Анђелија весела и разговорна, г |
| у у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и он се чинио невешт.</p> <p>Он |
| вља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — так |
| у! — рече чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу вала!</p> < |
| бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!. |
| воји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класа |
| <p>И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери! — рече јој свек |
| ..{S} Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани у |
| !</p> <p>— Немој да јој буде на криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, брато, криво бити неће. |
| в’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“</p> <p>Према томе није ник |
| доше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....< |
| венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут упита:</p> |
| ма од најмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb n="83" /> <p>После дарив |
| и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: |
| ри у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S} Он |
| ек умру у првој години.{S} Неку није ни донела до вакта.</p> <p>За то је склопила руке око Лаза |
| ђелија оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједн |
| сити „част“.{S} Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаж |
| ћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено пра |
| инко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гаврана — ’хо |
| жност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућанима од најмањег до највећег.{S} |
| егове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p> < |
| узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она усу не начету воду |
| ницу Марти да запали, па како поишту да донесе.</p> <p>Он поћута неколико тренутака...{S} На је |
| рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она усу не начету воду у чанак, па приђе огњишту |
| почистила кућу, па узела судове да воде донесе....</p> <p>Има осећаја, које човек не може да ис |
| Кад се ручак сврши — Смиљана се диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери прв |
| м нешто.</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе воде.{S} Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ |
| извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.</p> <p>— ’В |
| у — рече она Марти.</p> <p>Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак.{S} Тада узе |
| оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се присети и рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Н |
| орити и стајати на једном месту.</p> <p>Донесе — ракију и наслужи.</p> <p>— Нека, дијете; дај ч |
| е! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p> |
| >— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> <p>Миладин унесе Лазара у кућу...{ |
| — потрули обућа — вели Нинко.</p> <p>— Донеси-де дијете још ракије!</p> <p>Само Анђелију није |
| рече:</p> <p>— Пада.</p> <p>— Е иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам расположен..{S} |
| — Чујем, мајко.</p> <p>Иди-де, ћери, те донеси воде.</p> <p>— Сад, мајко.</p> <p>Узе судове па |
| гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.</p> <p>А |
| ватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше с |
| о је требала да обуче; остало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и |
| ри у колима — рече чича Илија.</p> <p>— Донеће се све!...{S} Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село |
| е и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, |
| вег срца жално оваког јунака....</p> <p>Донеше га кући....{S} Чича Панта паде по њему и закука. |
| S} Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....</p> <p>Све, што је почињ’о, ис |
| погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} |
| а.</p> <p>„Шта ли ће да значи?...{S} Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се сме |
| уредбу.</p> <p>— Тако, ћери, сад ми се допада! — рече она. </p> <p>Анђелији срце препуно.{S} О |
| на се врати унутра.</p> <p>— Овде ми се допада! — рече она.</p> <p>Па онда узе метлу и почисти |
| му се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим |
| овај див без Симе не мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише њего |
| за ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дукат |
| е проседе па и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе.{S} |
| гом просто....</p> <p>Марко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман |
| иво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака....{S} Цигани оправљају |
| у, а оне шапатом...</p> <p>Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање.{S} Почеш |
| квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..</p> <p>— „Три пут треба дете запојити и тр |
| бегали од турског зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, уб |
| Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..</p> <p>Једног јутра — а то је на |
| и да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турс |
| очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хватове дрва....{S} У ј |
| рко.</p> <p>— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.</p> <p>— Има човек |
| то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...</p> <p>Сватови се заце |
| а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим опасностима.</p> <p>А ка |
| стра....{S} Нема никога ко би овом јаду доскочио...</p> <p>Попа трчаше на све стране.{S} Он има |
| а су Турци надмоћнији, викну:</p> <p>—- Доста, јунаци!{S} Дрште се за мога кулаша, он ће нас св |
| о крова над главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо |
| — упита Анђелија.</p> <p>— Нећу више — доста је.</p> <p>— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му |
| ти је —ред ми је! — рече јој.</p> <p>— Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђелија.</p> <p> |
| ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни јед |
| сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живо |
| до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд о |
| <p>— Не прима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је би |
| кад корачила...{S} Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.</p> <pb n="25" /> <p>Она с |
| риваху ситни бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „кевиљ“. |
| ало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то сам |
| — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’оћете у кућу?“...{S} И |
| хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да н |
| о ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш |
| {S} Колико ’оћете у кућу?“...{S} И опет доста....</p> <p>„П’онда свадба...{S} Сватови јуре по о |
| стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....</p> <p>Све, што је почињ’о, испадало му |
| ....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’оћете у кућу?“...{S} И опет доста |
| Лазару на мицину....{S} Чим се топлота дотаче мицине — дете заплака. </p> <p>— Скини, најо!</p |
| > <p>— Ти, имењаче, иди са Миладином те дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди да јавиш попи; ти Пе |
| ана поста светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ју је поштовала само к’о мајку.{S} Не беше савета |
| е своју погрешку јавно — што није никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, |
| чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, |
| Нино.</p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.</p> <p>— Е шта ћеш? |
| по свему селу....</p> <pb n="180" /> <p>Дотрчаше комшије....{S} Анђелија опет ушла у собу па се |
| с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакрише.</p> <p>Онда п |
| n="158" /> <p>— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.</p> <p>— Ручаше ту, па се кренуше |
| ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их |
| м видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> < |
| ље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти и отац и мати.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Па у |
| а жалостиво Анђелија.</p> <p>— Скоро ће доћи време па се нећемо ни растајати..{S} А сад иди!</p |
| p>— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти и отац и мати.</p> <p>— |
| </p> <p>— Иди, иди!...{S} Скоро ћеш нам доћи па се нећемо никад раздвајати!</p> <p>И Анђелија п |
| <p>Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и |
| већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је |
| p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несрећни зет не даде ми мира сву |
| се чита молитва — рече Нинко.</p> <p>— Доцкан је сад...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да |
| ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, пирн |
| ђелиним.{S} Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а |
| ’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — д |
| е и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми |
| Вала куме и брате!{S} Част чинио — част дочек’о!{S} Срећан био куд одио!...{S} Нека ти милостив |
| е и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гл |
| ...</p> <pb n="57" /> <p>У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је |
| пода него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то |
| олетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> <gap unit="graphic" /> <p>Онда он |
| чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти завежљај на крев |
| владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није ра |
| {S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не пом |
| ана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: ш |
| притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари |
| ла пред Цветином кућом.</p> <p>Цвета је дочека седећи крај огњишта и само укрљешти своје зелене |
| со — па уђе.{S} У <pb n="27" /> кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђе |
| са попом и кметом.{S} Њих Анђелија лепо дочека.</p> <p>— Еда пријатеља? упита чича Стеван.</p> |
| заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" /> <p>Но једног јутра чича зако |
| е чича Стеван са кметом.{S} Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{S} |
| а се кренуше кући...</p> <p>Код куће их дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: кога |
| крете се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} Попа оде |
| исав.</p> <p>Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па с кола вик |
| } Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мр |
| p> <p>Кад су тамо дошли укућани их лепо дочекају.{S} Разговарали су о разним стварима из најпре |
| једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру |
| вече увати је опет грозница....{S} Није дочекала да се разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан |
| десети — четресницу.</p> <p>Живана није дочекала полугодишњицу Стеванову.{S} Нешто старост, неш |
| вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.</p> <p>— Прија Смиљана, брате, |
| ло њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што деси?...</p> <p>Лазар је био |
| ољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Вал |
| инској самоуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} Било је, |
| тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.</p> <p>Чича Стеван — пошто је нар |
| мео ни помислити да ћу од мога Миладина дочекати унуче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја р |
| је кућа украј пута — нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?</p> <p>— Разумем |
| оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно |
| Није кукала него је мислила:</p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: |
| и и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.{S} Коњаници везива |
| јсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и |
| аплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да ид |
| њеним.{S} К’о пук’о глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла там |
| <p>— Донеће се све!...{S} Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село!</p> <p>— Па добро, добро!</p> <p |
| и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: не б |
| м девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, мор |
| бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да се наје |
| е његов кашаљ — он пропљува крв.</p> <p>Дош’о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица ис |
| p>— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.</p> <p>— Чим ме заклињеш? — упита она јар |
| арко.</p> <p>— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима).{S} Наговори |
| Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала. |
| не помишља...</p> <p>Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост |
| атку док не научи на изуст.</p> <p>— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.</p> <p> |
| .</head> <p>Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђ |
| p> <p>Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само |
| ла још од првог дана, кад си у овај дом дошла; видела сам да си од моје сорте....{S} За то те и |
| ећу и изиђе.</p> <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} Спусти се и она |
| деш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била да обилази њиве |
| га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обистини.{S} Пиљеж јој је скакала на рам |
| а који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n="143" /> се... добро се сећаше р |
| пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна.{S} На њеним руменим усна |
| е служе сватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантић |
| еше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођевини најтужниј |
| . „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А!.. дошли у походе!“...{S} И она трчи те им отвора капију п |
| ван, кмет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к |
| е венчање.{S} Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију. |
| зиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те проврљаше мало по авлији.</p> <p>— Ово је доб |
| има да види девојку.</p> <p>Кад су тамо дошли укућани их лепо дочекају.{S} Разговарали су о раз |
| ка на носилима за овима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.</p> <p>Време |
| } Коњаници везиваху своје коње; који су дошли на колима скакаху с кола.</p> <p>— Помаже бог при |
| </p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.</p> <p>— Е шта ћеш?...{S} |
| p> <p>Он дисаше кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.</p |
| p> <p>Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно чудо дошло велико, па две главе у детета.{S} Оно се са свим |
| чисто к’о огледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја....{S} Сунце греје, |
| .{S} Маринко приђе кревету.</p> <p>— Е, дошо си? — рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!< |
| ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; |
| е синовица...{S} Сви јој беху мили, сви драги.{S} Све то беше њен <pb n="148" /> народ, њен раз |
| оку, суза велика, крупна па сјајна к’о драги камен, или к’о роса на пролетњем цвету.</p> <p>— |
| долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани месече!...“</l> </quo |
| орке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепшег дво |
| малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њен |
| <p>— ’хоће ја!.. ајде!</p> <p>— Шта му драго; ајде!...</p> <p>— Чујеш, Васо!</p> <p>— Чујем, м |
| „Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани месече!...“</l> </quote> <p>— Алал’ |
| су здрави — али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, |
| ко ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега |
| не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се смејати старцу, кад тужи за својом ста |
| ом?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Већ својом драгом вољом?</p> <pb n="44" /> <p>„Е није него још неш |
| Нисам.</p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога |
| њи пут упита:</p> <p>— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи з |
| не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу ноћ тренула.{S} Она се примирила и села крај самр |
| јте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не познаје; он позн |
| } Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђ |
| тевана:{S} Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговар |
| авлија.{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин од |
| ажи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо и сватови |
| /p> <p>Пола ноћи је давно превалило.{S} Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује |
| ражу онако пијана — па с њим у коло.{S} Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја... |
| да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска једну чутуру.{S} Они му дадоше.{S} Он се п |
| бу целиваше крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава |
| ажом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по ноћи па се о |
| ала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелија |
| м никако.</p> <p>Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.</ |
| прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.</p> < |
| аметније и досетљивије од жене? — упита Дража.</p> <p>— Има човек — рече неколико њих.</p> <p>— |
| еше печење.</p> <p>— Шта је то? — упита Дража.</p> <p>— Печење, зар не видиш? рече му Марко.</p |
| <p>— Зар нема никог паметнијег?— упита Дража опет.</p> <p>— Има — рече Марко — ал за друге ств |
| n="45" /> <p>— Е, така вам нарав! рече Дража.</p> <p>Сватови се засмејаше.</p> <p>— Богме ви с |
| да запевамо по једну од старине! — рече Дража.</p> <p>— ’Ајде вала.</p> <p>— Коју ћемо?</p> <p> |
| p>— Послушаће, Нино — ја шта ће! — рече Дража.{S} Сви се насмејаше.{S} Нина испразни чашу па се |
| убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>И одоше.{S} |
| се нико не наљути.</p> <p>Пошто ручаше Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин к |
| Нек нас и послуша мало — шта ће! — вели Дража.</p> <p>— Треба и њој одспавати — рече кмет.</p> |
| </p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— За то што је сн |
| д он научи играти?</p> <p>— Море — вели Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар човек — р |
| д чега болест од тога и лек! — одговори Дража. </p> <p>Сватови се насмејаше.</p> <p>— Пунице, д |
| е ће — даваше Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о |
| , да бог да!.., викнуше сватови.</p> <p>Дража метну кумовску „част“ на совру па узе старосватск |
| се опет засмејаше.</p> <p>— Баш си ти, Драже, неки несрећник! — рекоше му сватови.</p> <p>— То |
| b n="112" /> <p>— Ама који '?...{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} Наш Ми |
| а мејанџија! — виче Марко.</p> <p>— Ево Драже.{S} Разболео се! </p> <p>— Шта је Дражо? — пита г |
| у ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.</p> <p>— За срећ |
| се, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже |
| по парче и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живан |
| } Ала ће ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за |
| ар баш ја'? — упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.</p> <p>— Зар нема никог п |
| оји се од јутра опет напио.</p> <p>— О, Дражо!</p> <p>— Ој, Маркићу!</p> <p>— Где ти тако „окис |
| Драже.{S} Разболео се! </p> <p>— Шта је Дражо? — пита га Марко.</p> <p>— Море, мани:</p> <p>— Д |
| искапише.</p> <p>— О Нино!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p>— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — |
| ако ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска |
| и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.</p> <p>— О, Дражо!< |
| о је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Др |
| ари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.</p> <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита Маринко Драж |
| лати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло.{S} Дража тетура т |
| <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.</p> <p>— Бога ми, ’хоћу!</p> <p>И попи пуну чашу |
| разазурили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чу |
| ју ко варену ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.{S} Свима им ка |
| ој земљи указале се меке лепе стазе.{S} Дрва напупила; шева пева; небо се плави; сунце греје бл |
| .{S} И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом. |
| досети и пружи прст на садевене хватове дрва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихо |
| пролеће — само беше ладно.{S} Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје |
| оју јој одузимају....{S} Ето, овај мали дрвени креветац!..{S} Колико је пута на њему она с мајк |
| све у качари.{S} Оне удесиле процеп од дрвета, у процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ.{ |
| у.</p> <p>Али она је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела ме |
| и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.</p> <pb n="13" /> |
| силу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</ |
| а....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече |
| , у коло излазила!....{S} Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену.{S} Овде |
| амо је све!</p> <p>— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.</p> <p>Ма |
| постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете |
| о је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђелија се замисли. |
| о исто.{S} Сватови почеше <pb n="52" /> дрешити кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и |
| ЏБИНЕ“</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1893</p> </ |
| телбах</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1893</p> <p |
| ше увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... |
| је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати вр |
| е мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред |
| акле хоћеш меда лазнути — тако је чисто држала.</p> <p>Истина, за то време помреше јој отац и м |
| ажем!...</p> <p>Анђелији се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, али увек умр |
| слила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и |
| једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и |
| уза, попусти у оном крутом невестинском држању и сави мајци руке око врата.</p> <p>— О нано, на |
| ђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се и |
| мо девера и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по пар |
| Анђелин брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} |
| пасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде.{S} Он се није мог’о одрећи своје старе нав |
| десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим корачи преко прага, он |
| та да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.< |
| онда да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца |
| дравља.{S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен р |
| добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.{S} Сватови стадоше.{ |
| ?</p> <p>— Нисам још.</p> <p>— Добро се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити м |
| он ће нас сви седамн’ест пренети преко Дрине!{S} Ноћ је мрачна — Турци нам неће моћи ништа учи |
| убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са ов |
| ништа учинити!...</p> <p>И нагазише на Дрину.{S} Турци нису смели из својих заседа, јер су се |
| он одмах крене своје пандуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни.{S} Много је пута Петар ос |
| вратио.</p> <p>Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом излас |
| изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа. |
| међе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; образи пуни |
| Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово кр |
| и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.</p> <p> |
| моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми |
| .</p> <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му земља, проста му |
| е бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Сав |
| една</p> <p>— Кам’ моја кутлача? — рече друга</p> <p>— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом. |
| међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над њ |
| ="33" /> <p>Па јој онда сену кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} |
| а, велиш, још је девојка?</p> <p>— Моја другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па |
| о ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“</p> <p>И она се заплака.{S} Сузе к’о киша |
| д њеном кућом....{S} Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!....{S} Па онда свако дрво |
| и јој лакше.{S} Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос пову |
| научити!{S} Она ће светлити међ својим другарицама својом дворбом и угодбом!....</p> <p>Аница |
| кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.</p> <p>— Тако, |
| лија дуго оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице је само гледе.{S} Онда она погледа по маленом |
| беше у вајату.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она |
| а.{S} Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...</p> <p>Прва субота која дође беше велики |
| удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.</p> <p>Дођоше на сав |
| опет.</p> <p>— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.</p> <p>На реду |
| рече Анђелија.</p> <p>Разговор пређе ма друге ствари.{S} Миленија је само подстицала ватру, а М |
| изнутра.</p> <p>— Па да платим кад није друге.{S} Колико тражиш?</p> <p>— Колико дајеш?</p> <p> |
| буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, |
| а рече.</p> <p>— Кажи ти мени, мајко, и друге моје послове.</p> <p>— Лепо, ћери!...{S} Кад ти с |
| умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој ку |
| у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе.{S} Попа прими дукат, рече: „нек су |
| годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „ма |
| о моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.</p> <p>— Зашто тетка? </p> <p>— Не ваља с |
| !...{S} Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је и |
| а стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.</p> <p>— Шта је |
| робље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху.{S} Селом се поче разлегати жалостивна пе |
| а, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да и |
| а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку |
| ману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он паде.{S} Црвени млазеви облиш |
| еви учесташе; један није још попустио а други већ стег’о.{S} По путу се поче већ дизати прашина |
| старац.</p> <p>— И због псовке! — рече други.</p> <p>— Е, његова воља!... рекоше сељаци.</p> < |
| дни.</p> <p>— Али нас и казни! — рекоше други.</p> <p>— Укиде потоп а пусти колеру! — рекоше тр |
| исли колико гробова има она!.... — вели други.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали....</p> |
| b n="129" /> <p>Старац отвори очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону....{S} Онда с |
| Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викну други.</p> <p>— Низ плот! — викну трећи...</p> <p>А он |
| раг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чи |
| ’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима.{S} Младеж њега љубљаше у руку.</p> <p |
| еван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.</p> <pb n="21" /> |
| их кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија до |
| и, <pb n="190" /> али, прво: не могу, а друго; што ће то?...{S} Једно, што ћу вам казати, упамт |
| . ’Вала ти на млеку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....</p> <p>Па онда о |
| ећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!...{S} Чула сам од старих жена где веле: д |
| ви са укућанима — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...</p> </div> <pb n="64 |
| увала и спретала — па данас нисам ништа друго него луда!</p> <p>— Ћути, бога ти, ћути!</p> <p>— |
| — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...</p> <p>А Анђелија уранила.{S} Одложила в |
| идело осим по ког светњака...{S} Све је друго заспало.,..</p> </div> <pb n="74" /> <div type="c |
| {S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...</p> <p>Дете љубљаше сву |
| и дете, оно — умре.{S} Тако једно, тако друго, тако треће....{S} Мати ми се зорли забринула...{ |
| ити....{S} Слушајте се, претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема ту ни к |
| ки и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о |
| до једна!... па бих с њом и Стајом само друговала.{S} Никад се не би нас три растајале!{S} Или |
| pb n="148" /> народ, њен разговор, њено друговање и њена нега, њена љубав и њено поуздање....{S |
| ико ништа неће, тук’о је немилице своје другове.{S} Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај |
| олико их ’оћете — сви су налик један на другог..{S} У сваког је погурено тело, у сваког је збор |
| ма умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!.. |
| адох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синов |
| p> <p>Сватови се шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од јутра опет напи |
| купише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта |
| кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свију прикупи он пружи |
| во пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.</ |
| “.{S} Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ват |
| ако их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како |
| S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на њихово |
| а ћемо?...“ „А Лазара Пантића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p> |
| е стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око дру |
| 34" /> <p>Заватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те |
| ; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, збогом! рече чи |
| олако.</p> <p>— Да се ниси обећао којој другој?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија |
| рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.{S} Сватови стадоше.{S} Неки узеше п |
| ако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S |
| p>— Кажи јој слободно: нека не тражи на другом месту.{S} Могу проћи свет — али онаке не могу на |
| и ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се |
| — Тако кажи!{S} Да се ниси обећала коме другом?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Већ својом драгом вољо |
| ајала и даље да лебди над својим старим другом.</p> <p>— ’хоћеш ли воде? — питала га је.</p> <p |
| >— Коју ти хоћеш!</p> <p>Затурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> <quote> <l>„Сун |
| е вреди да се пријатељи умиљавају један другом.</p> <p>Свати већ почели ручати.{S} У врх совре |
| {S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..</p> <p>И ту, дрхћућом руком, по |
| па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше |
| а.</p> <p>Дете се промешкољи, окрете на другу страну и — писну.</p> <p>— Шта је, рано? — викну |
| у да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....</p> <p>— Ти се, најо, љутиш?</p> <p>— Как |
| у понизане на платну и преклапају једна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S} С ле |
| тону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је ли црних очију? упита.</p> <p> |
| радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука. |
| је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав за |
| !</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други? |
| .</p> <pb n="127" /> <p>— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си |
| много беше оболео.</p> <p>— Брате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут |
| име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <pb n="36" /> <p>Она само ’хоће да се рад |
| {S} Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!...{S} Па како заповеда!... |
| p>— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.</p> <p>Чича Стеван диже с |
| у....{S} Хвала богу!.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто ла’нуло на срцу...</p> <p> |
| кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је друкчије!... „’Оћете ли? — „’Оћемо“ — „Колико тражите д |
| p>— Не може се оно платити!</p> <p>Жене друкчије намештаху:</p> <pb n="156" /> <p>— Јес чула — |
| рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала |
| ад!...“</p> <p>Па, онда, и Аницу некако друкчије погледаше.{S} К’о она јој са свим мала; и не б |
| удри бог ти дао!{S} Шта ћу кад не могу друкчије?{S} Убиј ме, али ми не одреци!</p> <p>Образи м |
| д брата.{S} У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића.{S} Она је гледала, ч |
| /p> <p>— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.</p> <p>— Е лепо.</p> <p>Сватови никад не иду је |
| тело прожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ |
| го вама! .. </p> <p>Глас јој је по мало дрхт’о.</p> <p>— Како? — упита Ика.</p> <p>— Лепо.</p> |
| а: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врачаре |
| {S} Стрепела је од неке „страве“.{S} По дрхтању познаје се да се уплашила.{S} Никако није смела |
| и.</p> <p>Сви се поплашише.{S} Анђелија дрхташе сва к’о прут, па се стреса од мисли које јој кр |
| киљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од |
| е и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.</p> <pb n="34" /> <p>Завати |
| S} Гроза ме вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно |
| цити!...{S} Јес’ упамтио'?....</p> <p>И дрхћући од силне раздражености—она се упути селу.</p> < |
| но другом љубав учинити!..</p> <p>И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним.{S} Она плану.{S} |
| ији, викну:</p> <p>—- Доста, јунаци!{S} Дрште се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест прене |
| гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“</p> |
| е могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} Она се с |
| S} А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....</p> <p>Мир осигурава живот |
| љо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће... |
| ..</p> <p>Прекрсти се још неколико пута дубоко клањајући.</p> <p>Онда нали судове, диже их лако |
| е; јагодице на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.</p> <p>— Боли ли те, |
| брази јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.</p> <p>„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, |
| она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе.{S} Мисли јој летеше к’о лептирићи од ст |
| , тата.</p> <pb n="90" /> <p>— Охо! ово дува баш!</p> <p>— Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад |
| страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p> <p>— Гледај ти, попо, твој „п |
| жницима:</p> <p>— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децо |
| рече кмет.</p> <p>— Сад ћеш, кмете.{S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.</p> <p> |
| уче; остало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> |
| играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> <gap unit="graphic" /> < |
| виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!..{S} Колико |
| ро, оставићемо.</p> <p>Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред в |
| а се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад шт |
| још нешто! — рече Миленија срдито..{S} Дуго су се шалиле.... </p> <p>Било је глуво доба кад су |
| ија.</p> <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{ |
| ма у кућу.</p> <pb n="9" /> <p>Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице је само гл |
| а и Миленија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је |
| ћник и њен разговор.{S} С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њезином.{S} Ву |
| емена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.</p> <p>Н |
| ори Анђелија.</p> <p>— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејућ |
| вицу, да кукам док је сунца!....</p> <p>Дуго су обоје плакали.</p> <p>— Каз’о бих ти нешто, нан |
| су то добри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана св |
| ху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равници мачванској.</p> <p>— Шта је, шт |
| ногама чарапе ишаране разним плетивом; дугу косу оплела у перчин — у који није уплетала „урочи |
| и да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђелија је дворил |
| цу.{S} Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и п |
| {S} Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. </p> <p>А |
| а, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од ив |
| е, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се с |
| се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а |
| ’о млада травка.{S} Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче расти |
| ...{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!...“< |
| би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на сред ли |
| — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу....{S} |
| ј дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> рукава црвеним и плавим памуком; по ко |
| ови Стеванови и Нинко служаху гологлави дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело на совру.{ |
| е па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S} Пада реч к’о киша....</p> <p>Поче |
| ја опет — са своје стране — не остајаше дужан — к’о пријатељи; попа причаше како се намерио на |
| ји и најдосетљивији.{S} Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.{S} Он |
| ј- боље!{S} Ни ја теби крива ни ти мени дужна!</p> <p>Анђелија јој ништа не одговори него се са |
| аче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на |
| } Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лаз |
| нска посла, па онда поче претити својим дужницима:</p> <p>— Све ћу вам продати за дуг: и пепео |
| диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар св |
| се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински и кључ од судниц |
| кућу!{S} Гледај децу!... <hi>Чини своју дужност</hi>!</p> <p>— Али сна!...</p> <p>— Она је од < |
| мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужност, па рече.</p> <p>— Кажи ти мени, мајко, и друге |
| ату.{S} Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп.{S} Младожења се прекрсти, уста иза с |
| ана и друге старије људе.{S} Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и |
| ва цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у ру |
| у, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се диже, скиде капу, по |
| о појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.</p> <p>Тако окићену изведе је девер међ сватове |
| гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.</p> <p>Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђ |
| ом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није на томе никад |
| свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ у |
| јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњи |
| — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дукати ће звекетати:</l> <l>„По |
| окићена.{S} На њој су блештили талири и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на |
| у вајату</l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дукати ће звекетати:</l> <l>„По звекету дођи!“...</l> < |
| ен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на ба |
| отвори кашилук.{S} Не беше подасут.{S} Дуну у цев — она одисаше.{S} Она баци пиштољ пред-а-њ; |
| рате, некако паметно.{S} Нема ти у њега дусања.{S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми |
| коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелиј |
| <p>— Не могу!{S} Очи плачу, срце плаче, душа плаче — не плачем ја!....</p> <p>И њему се засја с |
| зио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у |
| њом насмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред ст |
| ла на ову понуду.{S} Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла м |
| је онда хтела још нешто...{S} Чудна је душа човечија!{S} Она никад није задовољна са оним што |
| ом...{S} Он свима издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <pb n="36" /> <p> |
| е сав к’о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји.</p> <p>Анђелија трчаше неуморно на све стра |
| ља Стевана!{S} Лака му земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му д |
| ј огњишта.{S} Она беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да је |
| лађим — пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је пот |
| ану.{S} Њој к’о да неко однесе страх са душе.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима |
| да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није м |
| наслужи попи чашу.</p> <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му |
| јој се тешко сагнути ни укаљати.{S} До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде.{S} Њих |
| > <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пачати у посла своје мајке и ж |
| ’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се чује пет’о онда се све утворе склањају |
| ећаја, које човек не може да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да |
| воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу |
| одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена |
| е из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је |
| учно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{S} Њено расположење зависило је од |
| </p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лека?</p> <p>— Биће.{S} Спустит |
| лас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију — рече Цвета. |
| изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, узме |
| и бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.</p> <p>Старојко заповеди |
| гледа нагрда.</p> <p>— Зар има и таквих душмана? —</p> <p>Има ћери света свакојака.{S} Неко мис |
| то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...</p> <p>— Ево нас већ! |
| у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани укали!{S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору ж |
| се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропас |
| жа дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда изнеше тело покојниково и по |
| Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....</p> <p>Мир осигурава живот земљораднику.{S} К |
| пи чашу, попа рече:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!< |
| на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих п |
| авља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} Па шта ћу сад; куд ћу сад?....{S |
| рате!....{S} Ти њима осмејак — они теби душу....</p> <p>Око подне дође чича Стеван са кметом.{S |
| А једног јутра пролетњег и она испусти душу.</p> <p>Саранили су је поред чича Стевана....</p> |
| и се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“</p> <p>Из куће није никуд излазила, ретко |
| Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу он |
| не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и кад Нинко |
| земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече нар |
| е:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да |
| г да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му душу прос |
| г да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.</p> <p>— Бог да |
| прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му душу прости!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече и по |
| и по трећи пут попа.</p> <p>— Бог да му душу прости! — понови народ за њим.</p> <p>Попа испи ча |
| рости! — рече народ.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рече попа.</p> <p>— Бог да му душу прост |
| но на цркви зазвони.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рекоше сељани крстећи се, а капе беху од |
| ли верујте старцу — јер он познаје њену душу.{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем |
| Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, |
| младић воли <hi>тело</hi> — старац <hi>душу</hi>....{S} Младалачка се љубав топи у <hi>пољупци |
| Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“</p> <p>Према томе није никако чудо |
| два се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па |
| иће он марву опет.</p> <p>— Да га ’хоће ђаво надарити!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он вели да је о |
| поруменивши. </p> <p>— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мра |
| благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“</p> <p>Према томе ниј |
| о кад сам отишла само Петра.{S} Кад, на ђавола, мене наја потражи ноћу....{S} Сутра дан сва се |
| х.</p> <p>— Треба њу измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — рече Миладин.</p> <p> |
| на колима).{S} Наговориле редаре једног ђаволана....</p> <p>Сви прснуше у смеј, а Марко приши н |
| сад вала, немају чим!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног дана нађе он њих све у качари.{S} Оне |
| и: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето |
| беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.</p> <p>Није се тужила свету на своју судбину; |
| <p>Лазар већ псалтирац — па још најбољи ђак.{S} Учитељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђ |
| ку „Псалтира“ поставио за „најстаријег“ ђака.{S} Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учите |
| тељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; |
| ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроб |
| чича Макса са мртвачким крстом, за њим ђаци — обучени у беле стихаре — који певаху „Свјати бож |
| харе — који певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покојник |
| д превали подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога х |
| први преглавак изради, или, са осећајем ђачића кад прво слово напише.</p> <p>Она је трчала и да |
| око њих па и она:</p> <p>— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.</p> <p>— Немојте да г |
| ога кумчета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — |
| >Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса |
| анцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.</p> <p>Тако окићену и |
| седамо — па још и попа са нама... ’Ајд, ђогате!...</p> <p>И ошинувши дешњака он се замисли.</p> |
| ија!...</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша |
| а довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l>„Босиљак ће м |
| а стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су сам |
| з’те ми мога винограда,</l> <l>„„Што је Ђурђе болестан садио,</l> <l>„„Сваку лозу сузама залив’ |
| обило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није |
| ла ни маглица сама,</l> <l>„Већ то била Ђурђевица Мара,</l> <l>„И она се с деверима кара:</l> < |
| лених.{S} Која ли је то?</p> <p>— Је ли Ђурђија?</p> <p>Жишка оста пловећи.</p> <p>— Је ли Мирј |
| сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти конђу ме |
| пита старојко чича Стевана.</p> <p>— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.</p> <p>— Е лепо.</p |
| радости сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — |
| од радости сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Мила |
| м, шта ћеш ми!</p> <p>— Тако кажи!..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си л |
| скарати; не зна он за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...</p> |
| ...{S} Ваљда да ми одузме живот!....{S} Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!....{S} Ваљда д |
| ст да <pb n="84" /> проблагујете....{S} Е, ајд, ајд, сад!{S} Теби треба ранити — ми можемо мало |
| ете себи кућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цв |
| ! — неће умети....{S} А оно, виш....{S} Е, нека, нека....</p> <p>— А како се влада? — упита Спа |
| 6" /> <p>— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!..{S} Морам ка |
| нигде не стаје!</p> <pb n="161" /> <p>— Е, да се ’хоће одморити!..</p> <p>А Анђелија тога вечер |
| ависмо прашином!</p> <pb n="45" /> <p>— Е, така вам нарав! рече Дража.</p> <p>Сватови се засмеј |
| ему па онда рече:</p> <pb n="8" /> <p>— Е, рано моја, тако ти послушај твоју тетку.{S} Немој да |
| „здрав“ цванцик.</p> <pb n="18" /> <p>— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— |
| да видиш кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.</p> <p>— Р |
| За руку га водили“...</l> </quote> <p>— Е није него још нешто! — рече Миленија срдито..{S} Дуго |
| /p> <p>— Послушаћу те, мајко! </p> <p>— Е, добро, ћери!..{S} Сад знаш шта ти је пос’о — па тако |
| ете ту ракију? викну Смиљана. </p> <p>— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.</p> <p>У та |
| ном на бунар.</p> <p>— ’хоћу. </p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо с |
| ла.{S} Што уради — урађено је!</p> <p>— Е нека, нека!{S} То ми је мило чути! — рече чича Илија. |
| ад ти оно рекох за твоју Анђу!</p> <p>— Е, признајеш ли?</p> <p>— Признајем.{S} Овако што нисам |
| окох: ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} |
| волове, ил’ ћеш погинути!....</p> <p>— Е, оди овамо! — рече Анђелија.</p> <p>Вук притрча и под |
| а подајте јој колико ’оћете“..</p> <p>— Е мој Милане!{S} Лако је с паметним људма!</p> <p>— Оно |
| се врати рече:</p> <p>— Пада.</p> <p>— Е иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам распо |
| м и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти с |
| ми да се поизврћемо од смеја.</p> <p>— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Ста |
| е.</p> <p>Анђелија се насмеја.</p> <p>— Е, добро, да се пазимо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> |
| вала, снајка! — рече Анђелија.</p> <p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а |
| p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе суд |
| <p>— Умре — одговори Анђелија.</p> <p>— Е, божја воља! — рече попа.</p> <p>— Вала, попо, што бо |
| ...</p> <p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!...{S} А одакле?</p> <p>— Из Клења.</p> <p>— Од кога |
| >— Волиш га! пресече је Марта.</p> <p>— Е па волим, шта ћеш ми!</p> <p>— Тако кажи!..{S} Е сад |
| > <p>— Марим ја! — рече Марта.</p> <p>— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за |
| <p>— Здрава је! — вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата испросити — не може валити!</p> <p>— |
| зазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То је један страшан |
| е голубица, а мене посла овде.</p> <p>— Е, добро, добро.</p> <p>— Па, пријо, како су код куће с |
| дошло — упита Нина кроз сузе.</p> <p>— Е шта ћеш?...{S} Божја је воља! —рече чича Стеван.{S} Н |
| >— Знаш, прости ме, нејака је.</p> <p>— Е онда, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Анђа је „слатке |
| но, избегавали су његове мане.</p> <p>— Е, брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!... |
| </p> <p>— Слушају — ја шта ће.</p> <p>— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја гор |
| он и Лазу свакад призива себи.</p> <p>— Е, онда ће ваљати!..{S} Кад поседамо — па још и попа са |
| — И због псовке! — рече други.</p> <p>— Е, његова воља!... рекоше сељаци.</p> </div> <pb n="149 |
| се и озбиљна Анђелија насмеји.</p> <p>— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за п |
| у корен нашу кућу!“ — помисли.</p> <p>— Е нећеш, Вуче — долиј’о си! рикну она.</p> <p>И докопа |
| /p> <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— Е, брате, нисмо се ми џабе трудили.{S} Нек нас и послуш |
| нка. — „Ја!“ — рече моја мати.</p> <p>— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољ |
| не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку. < |
| кола и кретоше се најлак кући.</p> <p>— Е, зна много! — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, бр |
| ија....</p> <p>Миленија скочи.</p> <p>— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.</p> <p>— Боље н |
| одговори Анђелија поруменевши.</p> <p>— Е, баш је тај рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то зав |
| ећу више! ’хоћу да приповедам.</p> <p>— Е, дела!</p> <p>— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита |
| а кућу, а вратићемо се друмом.</p> <p>— Е лепо.</p> <p>Сватови никад не иду једним путем у цркв |
| ?</p> <p>— Јесте — рече Милан.</p> <p>— Е, ајде, учитељу.</p> <p>— Учинише „спомен“ у соби и из |
| ?</p> <p>— То је турски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука н |
| си већ?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.</p> <p>Анђелиј |
| <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — поштенија је зима,</p> <p>— Како ни |
| да се пољубимо! — рече Марко.</p> <p>— Е да?</p> <p>— Ја, ваља се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p |
| егледа је ли све у своме реду.</p> <p>— Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и на |
| вку.{S} Маринко приђе кревету.</p> <p>— Е, дошо си? — рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта ј |
| одмак’о од њих — они би рекли:</p> <p>— Е, видиш ти Вује, молим те!</p> <p>— Ја!</p> <pb n="170 |
| — рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!</p |
| <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — упита Анђелија.</p> <p>— К’о вила...{S} П’онда нај |
| род.</p> <p>— Па шта да радим?</p> <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је |
| е бити?</p> <p>— А шта, мајко?</p> <p>— Е, ћери, света има свакојака.{S} Нису сви људи једнаки. |
| Анђелија.</p> <p>— А што рано?</p> <p>— Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па...</p> <p>— Знам да |
| Он вели да је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече |
| их провириваху ситни бели зуби</p> <p>— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с М |
| — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.</p> <pb n="1 |
| ату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је |
| расценити!“ — вели моја мати.</p> <p>— „Е онда да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — о |
| јом драгом вољом?</p> <pb n="44" /> <p>„Е није него још нешто!“ — помисли она љутито.</p> <p>— |
| е што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лазар поче кме |
| рече:</p> <p>— Тамо је све!</p> <p>— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за |
| селе око ватре па ћеретају.</p> <p>— А, ево младе! — рече Стана.</p> <p>— Шта ти ради момче? — |
| и озбиљна Анђелија насмеји.</p> <p>— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн |
| е опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукат |
| јој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“</p> <p>Млада вођевина Анђелија беше у |
| ’хоћу воде — рече Лазар.</p> <p>— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета |
| е Анђелија.</p> <p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога |
| под оним брестом, седела у ладу....{S} Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле он |
| > <pb n="112" /> <p>— Ама који '?...{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} На |
| на.... </p> <p>Кола јурише све дање.{S} Ево и њеног травњака!{S} Ту је она лане са мајком овце |
| .</p> <p>— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S |
| аза, па...</p> <p>— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар овде?</p> <p>— Овде!< |
| ="173" /> <p>— Сад наспи пут у селу.{S} Ево долазе свечаници па све то можеш урадити у дане кад |
| м! — рече Марко.</p> <p>— Јок!</p> <p>— Ево још „полутак!“</p> <p>— Јок!</p> <p>— Ни паре више |
| мане; он њих добро познаје?...</p> <p>— Ево нас већ! — рече девер.</p> <p>Она подиже превез...{ |
| што тражиш ти то? — упита она.</p> <p>— Ево што тражим!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га |
| ам ја мејанџија! — виче Марко.</p> <p>— Ево Драже.{S} Разболео се! </p> <p>— Шта је Дражо? — пи |
| <p>— ’хоћу воде — рече Лазар.</p> <p>— Ево, ево, рано.{S} Сад ће теби да да баја воде '— рече |
| ко се зове састанак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не мо |
| > <p>— А шта ти је, кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне |
| Моје дете.</p> <p>— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> <p>Миладин унесе |
| е допрети.{S} Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе.{S} Нађе какву барицу па седне у њу.{S} О |
| Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то љу |
| не су само цикнуле па побегле....{S} Па ево и гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „И |
| и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто |
| попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> <p>Поздравише се, па поседаш |
| /> <p>Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ћ |
| за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.</p> <p>— Да му се чита молитва — |
| па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку.{S |
| да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка обути“! (за то што су м |
| иказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кошуљом.{S |
| .{S} Њих Анђелија лепо дочека.</p> <p>— Еда пријатеља? упита чича Стеван.</p> <p>— Нема га још |
| њега, овај... ја!...{S} Он само кад... еј, лој ли му детењи!...{S} Неће га бити у... у... овај |
| и да помислим о том кад га видим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане поко |
| ећу моћи ни заиграти ни запевати....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар о |
| никако не спава, она једнако плаче“.{S} Еј, моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, |
| <p>— Зар Пантића?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Еј! ... није умрла него се родила!....{S} Бог да је про |
| <p>— Зар и то?</p> <p>— И то!</p> <p>— Еј, снајо, снајо!....{S} Бог ти судио!</p> <pb n="166" |
| ад ћу! одговорила би Анђелија.</p> <p>— Еј ти! зове те тата у собу.</p> <p>— Ето ме сад — одгов |
| Увек би у тим приликама рек’о:</p> <p>— Еј, брато, брато!...{S} Нема твоје памети ни у царевини |
| ала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: <hi>о еј</hi> !</p> <p>— Дијете! зове те нешто Марта.</p> <p> |
| > а она је њега довикивала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: <hi>о еј</hi> !</p> <p>— Дијете! зове |
| е — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ у |
| з оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце |
| и старојка па развукли:</p> <quote> <l>„Еј, навади се Јованћићу,</l> <l>„Јованћићу, дилберћићу, |
| да је нешто најдраже изгубила.</p> <p>„Еј мој лепи Салашу! — мишљаше она. — У теби бејах срећн |
| нешто што се не пише у књиге.</p> <p>— Еја, тужна ти си! </p> <p>Миљана заману кутлачом.</p> < |
| оздрављали а жене би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши!</p> <p>— А шта ће сестро?.. |
| дна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у |
| оји су бегали од турског зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, ве |
| а је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим |
| седела у ладу....{S} Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све тр |
| питаше се она. — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... |
| p> <p>— Каки човек, јадна му кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казат |
| ш му и доликује!.... мишљаше она....{S} Ено само како корачи!.. па како рекне реч; осече к’о на |
| вет и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све ис |
| е она лане са мајком овце „јагњила“.{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад носила у коле |
| <p>— Море, Марко, шта је са спремом?{S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих |
| та, а сав поцрвенео к’о ћуран.</p> <p>— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!</p> < |
| па га зову у одбор — он вели:</p> <p>— Ено му и оних па нек сврши!{S} Може то бити без мене је |
| о га.</p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала што ми то каза! |
| ћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су с |
| се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест пренети преко Дрине!{S} Ноћ је мрачна — Турци нам н |
| наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати з |
| — Зато што сам се опио!....{S} Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу, па шта |
| пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — упита Марко.</p> < |
| p> <p>— Није никако! — одговори Нина. — Ет’ мене и пријатељ’ Маринка у мал’ не превари; у мал’ |
| е и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...</p> < |
| са и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — о |
| манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!</p> <p>— Па то би најп |
| Очију ми мојих, нећете се преварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је |
| ча Стеван.</p> <p>— Бога ми и јесам!{S} Ето прије нек пресуди!..{S} Како си?</p> <p>— Вала Богу |
| нђелија се окаменила.</p> <p>— Нано!{S} Ето ту, у асталу је кеса....</p> <p>Па, к’о да се умори |
| м вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код в |
| > <p>— Ама кажем ти: к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели |
| њена слобода, коју јој одузимају....{S} Ето, овај мали дрвени креветац!..{S} Колико је пута на |
| то било лудо?</p> <p>— Како није?..{S} Ето помисли: уђем на врата поклоним се, па опет, па опе |
| си, болан, млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена, па <pb n="103" /> немаш ни трбува |
| аци и лугови...{S} Свуд је она ишла.{S} Ето њене ливаде!{S} Под оним кленом једаред се са Иком |
| екрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су |
| </p> <p>— Трчи, снајо, отвори капију: — ето ти оца!</p> <pb n="79" /> <p>-Анђелија спусти чутур |
| што нисам у своме веку видела.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел увек овака?</p> <p>— Уве |
| Па камо уздарје? — питаше оне.</p> <p>— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Зб |
| ки видећи да му и овај одлази.</p> <p>— Ето Стевана! — рече он.</p> <p>— А зар оца нећеш сарани |
| >— Еј ти! зове те тата у собу.</p> <p>— Ето ме сад — одговорио би он...</p> <milestone unit="su |
| арапе? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Ето, види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа |
| би онда отишла у собу и рекла:</p> <p>— Ето, попо, од радости сам постала заборавна!..{S} Е, е, |
| цу.</p> <p>— Шта радите, децо?</p> <p>— Ето седимо.</p> <p>—Јесте ли гладне?</p> <p>— Ја нисам |
| мог’о! </p> <p>— Шта ти радиш?</p> <p>— Ето, учим снају.</p> <p>Анђелија пољуби у руку бабу. </ |
| ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљда пак’о?....{S} А куд ће ми гор |
| ти обуци и намести.</p> <p>Око ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом.{S} Њих Анђелија |
| ја; није он тиква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмир |
| S} Мати ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с њом |
| “ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијах |
| а Сима не беше код куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухвати за оч |
| само су очекивали кума.{S} На послетку ето и њега.{S} Чича Стеван, <pb n="50" /> старојко, Жив |
| тамо — амо!{S} Ја што велим!...</p> <p>Ето наш унук...{S} Лазарја... нека га бог поживи!...{S} |
| е чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.</p> <p>Шта н |
| “ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — па ти |
| ...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каж |
| <p>И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати. |
| ка правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и ж |
| /p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у а |
| е у црно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвиц |
| да се помами.{S} Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се ме |
| , па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече. </p> <p>— То је турски закон! — викну Вук |
| а бих се удала!“...{S} Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал са |
| царевини!....</p> <p>Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јо |
| ичала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.</p> <pb n="167" /> <p>У селу су сматрали Анђели |
| е отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стеванова, али и м |
| <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И В |
| омила се света пуна авлија.{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају |
| азара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само ако |
| еди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака....</p> <p>Донеше га кући....{S} Чи |
| м чешће долазити....“</p> <p>То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} |
| болесници нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосно је било погледати по великој соби: само се пова |
| рево...{S} Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио.{S} Он беш |
| бра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не покоси |
| мајке.{S} Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се вес |
| аде оно дивно тело — све однесе време и жалост....</p> <p>Анђелија се са свим изменила.{S} Од о |
| го је мислила:</p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако |
| радосна....{S} Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за М |
| и да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</ |
| p> <p>Анђелија ману главом.{S} Од тешке жалости она не може проговорити</p> <p>— Нек оде Живко |
| румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке.{S} Из оних тамних очију била |
| уги улажаху.{S} Селом се поче разлегати жалостивна песма.{S} Мајке жаљаху децу, жене мужеве, љу |
| једначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу...{S} Настала је тишина, она нема ти |
| о, нећеш мајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија.</p> <p>— Скоро ће доћи време па се |
| че разлегати жалостивна песма.{S} Мајке жаљаху децу, жене мужеве, људи породицу....{S} Ниси мог |
| ало — искаше он, тек да јој не учини на жао.</p> <p>— Баш се не може никуд?</p> <p>— Баш никуд! |
| а то је много!....</p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце заболе.</p> |
| негом вашом!...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне суза мајчина |
| теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!</p> <p>— Иа шта хоћеш ти |
| ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и гд |
| кадионици жара.{S} Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњана, прекрсти се, окади свећу |
| онесе воде.{S} Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чан |
| Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S} Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњ |
| спусти у чанак.{S} Тада узе на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у ча |
| ате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, б |
| ече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо шта ће бити!...</p> |
| је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају |
| — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...</p> </div> <pb n="64" /> <div type=" |
| бринула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— прав |
| еше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше |
| >Анђелија ућута.</p> <p>— Чисто ме мину жеља! — рече Стана.</p> <p>— И мене! — рече Марта.</p> |
| — Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Живану |
| </p> <p>Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна |
| ино да се кисели.{S} Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмут |
| не би ока које не оплака.{S} Мирјана — жена његова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко |
| ије никако чудо што је пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна.{S} Он тумараше по селу од к |
| p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију — рече Цвета.</p> <p>— То је Петрија |
| ом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У рупу нека метне: главу од предњег вратила на |
| поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке у |
| пре кућом; кум искочи.</p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S} Она га |
| обредише па ућуташе....</p> <p>Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре |
| од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек |
| словима!</p> <pb n="99" /> <p>— Ко није жена?..{S} Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој све |
| а сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је |
| ати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него не |
| то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти с |
| — узвикну Петрија. </p> <p>— Ти ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и т |
| p> <p>— Ти ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се |
| онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} |
| ху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...</p> <p>После опела спустише с |
| .{S} Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођев |
| друго тражим!...{S} Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нар |
| n="142" /> <p>— Петрија!{S} Како рече: „жена зелених очију“ — ја се одмах сетих.</p> <p>— Треба |
| г: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бират |
| ватови се смеју.{S} Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!..{ |
| егло ти се ту света тма божја!{S} Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници....{S} При |
| /> <p>Кад земља покри сандук мртвачки, жене се дигоше кући.{S} Уз пут су разговарале тијо о жи |
| жалостивна песма.{S} Мајке жаљаху децу, жене мужеве, људи породицу....{S} Ниси мог’о да нађеш т |
| И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ствари...</p> <p>Полазак прекрати све.{S} Из |
| јицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Живана турила руке под појас |
| вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а |
| Лазара већ сместили у мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке дон |
| же се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака. |
| амо-амо...{S} Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом |
| Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о |
| ви седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема |
| ли, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о у кошници.{S} |
| аху гологлави дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело на совру.{S} Људи <pb n="133" /> су |
| .</p> <p>Пошто су га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу.{S} Живана нареди Марти шта |
| ди би се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши!< |
| ти, збогом, моје царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p |
| шта он прича!...{S} Навадиле се у њега жене на ракију — на к’о смукови.{S} Погибе лепо човек с |
| е која не беше у црно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девер |
| </p> <p>Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...</p> <p>Но једн |
| /p> <pb n="126" /> <p>Сад дођоше на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија.{S} Он се опр |
| ема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...</p> <p>Сватови се заценуше од смеја... |
| зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.</p> <p>— Има човек — рече неколико |
| рвенео к’о ћуран.</p> <p>— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуб |
| мила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судбином.{S} Радовала |
| кад она одмаче он рече:</p> <p>— Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку....{S |
| а се са свим изменила.{S} Од оне снажне жене поста нејака старица, која је остатак свог живота |
| Анђелија па јој прича како су се старе жене патиле и мучиле.{S} Поче јој причати како је она д |
| стити: безобразлуком.{S} Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} |
| лији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час |
| ој.</p> <p>— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикну Петрија. </p> <p>— Ти ниси ни жена!..{S |
| исана!...</p> <p>— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне марам |
| није хтео пачати у посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни ј |
| аиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а |
| ци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.</p> <p>Време беше престало; по небу се г |
| то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија беше паметна, |
| } Живана се свуда њоме хвалила.{S} Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на посело, |
| /p> <p>— Не може се оно платити!</p> <p>Жене друкчије намештаху:</p> <pb n="156" /> <p>— Јес чу |
| о ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре |
| и у послу пролазе.{S} Наста ноћ.</p> <p>Жене се разиђоше по собама, неке да одспавају а неке да |
| дигоше се сви те одоше у ливаду.</p> <p>Жене разговарају о својим пословима.{S} Живана прича ка |
| говори:</p> <p>— Ала грува!...</p> <p>— Жени Анђа Лазара.</p> <p>— Е!...{S} А одакле?</p> <p>— |
| > <p>— „Е онда да ти кажем.{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јо |
| ркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још нек |
| те се ожени — па на скоро, после његове женидбе, умре... </p> <p>Стеван оста са Живаном и Нинко |
| ивко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше |
| а и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p>Катић одмах у |
| изигр’о ’нако ни кад сам мога Милована женио!</p> <p>Свануло.{S} На пољу се дигла ларма!</p> < |
| н?</p> <p>— Ја!...{S} Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њему.{S} Знаш, нестало ми пар |
| {S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен ред у ку |
| је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ћери моја, поучићеш у рад |
| једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...</p> <p>Пошто болест притајири — суд с |
| скидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Жи |
| ’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је дав |
| тише и дигоше иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечера....</p> <p>Пошто је све вечерал |
| ан даде „баби“ уздарје...{S} Сад навали женскиње: стрине, снаје, сестре, рођаке и комшике.{S} С |
| о момци; мало по мало прошара се коло и женскињем....{S} Старци гледе па се смеше.... мало вино |
| та.</p> <p>— Како покајали!..{S} Оно је женско.{S} Што очима види — то рукама створи! ...{S} Ал |
| ло је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели један.</p> <p> |
| ала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, пригрли, по |
| ки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.</p> <p>Па онда погледа И |
| {S} Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у |
| е....{S} Мушке деце није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од о |
| е ни погледати, а камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Србију |
| уба свога мужа издала; певају: како муж жену сагорева; како мајка дете своје шиље на смрт; како |
| — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на гла |
| ру — она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се с |
| >У селу су сматрали Анђелију к’о срећну жену.{S} Из њене куће никад не полете реч.{S} Једина је |
| он паде у „заседање“.</p> <p>Лазар беше жесток човек.{S} Он скочи и подвикну онима који су око |
| > <p>Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек.{S} Њега је гризло — кад му се подмеће оно |
| оњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу д |
| S} Изаш’о је на глас <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; |
| Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је |
| на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> |
| бра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван прошираваше своје има |
| уђе у собу и пољуби га у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, у другу.... а у око... а ово |
| е укува.{S} Приђе старцу руци.</p> <p>— Жив био!{S} Па камо се ти, море, данас? — упита чича Ил |
| живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</ |
| је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</p> <p>Онда приђе Сава, па Миладин.{S} Он |
| — Јесам, мајко.</p> <p>— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.</p> <p>Анђелија унесе судове |
| нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а на |
| образа.</p> <p>— Збогом пошла, ћери!{S} Жива и срећна била!...{S} Немам, ти, синко, много говор |
| >Анђелија пољуби у руку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</ |
| да би се браћа у дому слагала.</p> <p>— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.</p> <p>Па је узе з |
| убиш деди руку?</p> <p>— Нана.</p> <p>— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!</p> <p>— Чуј |
| ја приђе те пољуби оца у руку.</p> <p>— Жива била ћери!</p> <p>— Нуто, нуто маторог како скаче |
| p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућ |
| мала си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...</p> <p>Смиљан |
| овара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојк |
| се код чича Стевана:{S} Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да посе |
| <p>— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!</p> <p>— Чујем — одазва се Живана.</p> <pb n="1 |
| учинила.</p> <pb n="127" /> <p>— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о |
| елију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родите |
| S} Чича Стеван, <pb n="50" /> старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађ |
| Чича Стеван наређује да се прасе пече; Живана одређује које од живине да се закоље.{S} Све се |
| бу — простре поњаву.{S} Спустише га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту д |
| стајала — свакад је посла налазила.{S} Живана се свуда њоме хвалила.{S} Дођу жене из комшилука |
| Жене разговарају о својим пословима.{S} Живана прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђе |
| али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Сте |
| три дуката.</p> <p>Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој |
| ина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.</ |
| За вечером се водио разговор о орби.{S} Живана се договараше са чича Стеваном и Нинком где да п |
| /p> <p>Анђелија унесе судове у кућу.{S} Живана уђе напред.</p> <p>Осврте се старица по кући и в |
| <p>Анђелија седе на малу столичицу.{S} Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очеш |
| букли — жене одоше у собу да наричу.{S} Живана нареди Марти шта треба за ручак кувати, па и она |
| ра!...{S} Ко би се смео накомрштити?{S} Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да к |
| падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је ост |
| па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....</p> <p |
| тала у запећак; и она плакаше.</p> <p>— Живана! — викну чича.</p> <p>— Чујем. </p> <p>— Оди бли |
| едној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши коме ће — д |
| ругу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.</p> <p>Он прекиде т |
| е већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала.{S} Радили су од рана |
| ара...{S} Таман да корачи преко прага а Живана пред њу.{S} Уранила старица да снају „поучи“.</p |
| ту!...“ шапуташе она.</p> <p>Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ју је |
| мшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И с |
| а и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му синове.{S} Он гледаше у будућности сво |
| е мушко дете, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је бабичовала.{S} Она је урадила све што је знал |
| , како су код куће са здрављем?... пита Живана.</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— Како снаје: слуша |
| своју свекрву.</p> <p>— А ти си? упита Живана.</p> <p>— Ја сам, мајко.</p> <p>— А од куд ти ов |
| <p>— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.</p> <pb n="78" /> <p>— Она се сирота само снеби |
| — Па је л то радила твоја мати? — упита Живана.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Па поможе ли?</p> <p>— |
| ија.</p> <p>— Зар ти ниси тамо? — упита Живана.</p> <p>— Тата рече да тамо оде голубица, а мене |
| намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.</p> <p>— Е, |
| а умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за на |
| на, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.</p> <pb n="187" /> <p>— Немој, још не!.. |
| слове на задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задовољна.{S} Нигде није стајала — св |
| до неба...“</p> <p>— О Анђо! — викну је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово заборавил |
| ана, Живана!</p> <p>— Чујем — одазва се Живана.</p> <pb n="122" /> <p>— Оди-де овамо.</p> <p>Жи |
| е ли окумешна?</p> <p>— Око свега! рече Живана.</p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: т |
| </p> <p>— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.</p> <p>— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни пом |
| <pb n="81" /> <p>— К’о маторка! — рече Живана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’ |
| > <p>— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.</p> <p>Анђелија унесе судове у кућу.{S} Живана |
| јко.</p> <p>— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.</p> <p>— Све, мајко!</p> <p>— Ти в |
| па радите — ја не могу бога ми! — рече Живана.</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>—- А сад, лаку ноћ!</p> |
| -</p> <p>— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.</p> <p>— Уранил |
| ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — рече Живана.</p> <p>Анђелија седе на малу столичицу.{S} Жива |
| у смрт!</p> <p>— Само лепу смрт: — рече Живана.</p> </div> <pb n="123" /> <div type="chapter" x |
| ..</p> <p>— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} |
| >— Очекни мало, видећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу од ружа.</p> <gap unit=" |
| и? — упита чича. </p> <p>— Немој — рече Живана.</p> <p>— Ја како би било да се мало проноса по |
| /> <p>— Да ја видим да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, види! — повикаше сви.</p> <p>Жив |
| а, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.</p> <p>— ’хоћу, мајко.</ |
| орли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше с |
| ла колико да и она постане онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше |
| ју....{S} Најтеже је у зиму...</p> <p>И Живана оде у собу.</p> <p>„Нек спадају, вала! — мишљаше |
| даш твоје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p> <p>Отпоче копња кукуруза..{ |
| каза!{S} Како ’но би молим те?</p> <p>И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на из |
| <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> |
| еше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.</p> <p>— Шта ћеш то? .</p> <p>— Боли ме, хоћу д |
| смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему |
| исли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.</p> <p>— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у |
| ’о мајку.{S} Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није |
| на.</p> <p>— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!</p> <p>— Чујем — одазва се Живана.</p> |
| да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне |
| p>Служи она њима ракију — док тек викну Живана:</p> <p>— Трчи, снајо, отвори капију: — ето ти о |
| а оде тражити мед.</p> <pb n="93" /> <p>Живана изађе из собе.</p> <p>— Шта радиш, ћери?</p> <p> |
| ма, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољав |
| а ум да једеш?</p> <p>— Ништа...</p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору |
| дна кад би на другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се старица, кад |
| ла! — рекоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке |
| цвркну и потону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је ли црних очију? упи |
| јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p>Живана викну.</p> <p>— Чујем, мајко!</p> <p>— Ћери моја |
| <p>— Види, види! — повикаше сви.</p> <p>Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Март |
| зва Живану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је |
| /p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана рекне по који пут редари:</p> <p>— Подетењио ста |
| pb n="122" /> <p>— Оди-де овамо.</p> <p>Живана уђе. </p> <p>— Деде, роде, љуби баби руку!</p> < |
| а сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Живана турила руке под појас па лагано нариче Анђелија |
| p> <p>— Оди ближе...{S} Седи ту.</p> <p>Живана седе</p> <p>— Немам вам много говорити.{S} Ви зн |
| ину а у четрдесети — четресницу.</p> <p>Живана није дочекала полугодишњицу Стеванову.{S} Нешто |
| ..</p> <p>Анђелија одмота конац.</p> <p>Живана је њу у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да |
| S} Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.</ |
| љаше Анђелија. </p> <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њ |
| та би се пута он са њом насмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снај |
| снаји.{S} Вели: „кажи, пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду.{S} Кажи јој |
| кад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох |
| аметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се сећала смрти њене. — Оди де ћер’ |
| .“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да |
| на и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани.{S} Људи су седели и пујући разговарали.{S} Анђе |
| поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује сам |
| S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} Осећаје њене мог’о би с |
| прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљ |
| дали.</p> <p>Мудрим старањем Нинковим и Живаниним — све иђаше уредно.{S} У кући не беше никакве |
| олима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови |
| женидбе, умре... </p> <p>Стеван оста са Живаном и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг |
| конак.{S} Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави д |
| — рече Нина.</p> <p>Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.</p> <p>За мал |
| е рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђели |
| д радости и задовољства.{S} Она погледа Живану, погледа јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно |
| /> <p>Анђелија се окрете и, к’о, угледа Живану, своју свекрву.</p> <p>— А ти си? упита Живана.< |
| отово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.</p> <p>— Чујем, мајко.</p> <p>Иди-де, |
| тужи коме ’хоћеш!</p> <p>— Знаћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да |
| о, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.</p> <p>— Уме, пријо.</p> <p>— Је ли оку |
| им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о у кошници.{S} Није, дакле, чу |
| е.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!</p> <p>— ’хоћу, брато!</p> <p>— Немо |
| — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.</p> <p>Колом се разлегаше смеј.</p> <p>— Места! |
| nit="subSection" /> <p>Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које |
| т много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки го |
| задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“...{S} Комшије послују око пецива.{S} И они разгов |
| .{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се на |
| ла деце па им није много ни требало.{S} Живели су тако око неких петнаест година и тада Богдан |
| ресели у своју кућицу.</p> <p>Ту су они живели лепо.{S} Цвета није рађала деце па им није много |
| оће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.</p> <p>— Не може лепше бити — реч |
| им пословима.{S} Са првим људима у селу живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Б |
| да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S |
| он</hi>...</p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочил |
| о живети, овај... још много... ја морам живети.... ’хоћу!... ја како!...</p> <p>— Доживећеш ти, |
| добром и поштеном, па како ће он са њом живети кад она каже да то није паметно?“... </p> <p>И о |
| оворим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и ако ништ |
| е то седам година?...{S} Још ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети.... ’хоћу! |
| ead>XV</head> <p>Кућа Пантића поче опет живети својим животом.{S} Нинко беше добар старешина.{S |
| к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети!{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, |
| својој....</p> <pb n="57" /> <p>У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; доч |
| леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође колера..{S} Народ се згледаше.{S} |
| човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше |
| : да ’хоћу да останем у кући док су они живи; <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам, да се, по |
| аже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шта је она и могла друго тражити |
| и....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он ве |
| њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} |
| ља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се наврши година |
| се прасе пече; Живана одређује које од живине да се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S |
| — А шта?</p> <p>— хоћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја |
| дгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лаза |
| се немаде куд, него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.</p> <p>— Је л ти право? — |
| чим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{ |
| игурно, разастире ствари његове? — рече Живка Симина Стамени Живојиновој.</p> <p>— Ја! — рече С |
| аре песме....{S} Вукосава се већ удала, Живко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за женидбу....{S} |
| удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба |
| > <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.</p> <p>Они одоше у конак а Анђе |
| на не може проговорити</p> <p>— Нек оде Живко нек зовне тетка и тетку....{S} Анђелија погледа А |
| кавге тражи...</p> <p>После вечере беше живље.{S} Младеж се искупи око свирача; старији, разгре |
| рача; старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе |
| сећала се лака к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p |
| > <pb n="75" /> <p>Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тет |
| бљу — к’о откупио га.</p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш ти вала |
| анти, о дедовима:{S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремал |
| а му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.</p> <p>— Чим ме |
| ари његове? — рече Живка Симина Стамени Живојиновој.</p> <p>— Ја! — рече Стамена.. </p> <p>— Ја |
| он дану душом....</p> <p>Мир осигурава живот земљораднику.{S} Кад је мир, на њега се срећа сме |
| е муке и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар са |
| — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је по |
| ала би све што је имала кад би му могла живот продужити.</p> <p>Али болест не попушташе; шта ви |
| ађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра. |
| и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</p> <p>Они су крили своју љуб |
| и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми мени најпре!...{S} Ја сам с |
| и још може? !....{S} Ваљда да ми одузме живот!....{S} Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!. |
| роводила на гробљу....{S} Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куда ишл |
| n="89" /> <p>Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно на једној стази.{S} Њихо |
| успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па |
| д кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би боле |
| } И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} Па шта ћу сад; куд |
| после не би кајала!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..</p> <p>И |
| и воде довати...“</p> <p>„Ала би то био живот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, уми |
| нутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...</p> <p>Примила је ред и редовала је, к’о и о |
| а душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ. |
| треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше оборене главе кра |
| мрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Дец |
| ....{S} Гледаћу их....</p> <p>— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни |
| то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> <p>У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз |
| та нејака старица, која је остатак свог живота проводила на гробљу....{S} Тамо јој беше живот — |
| <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“</p> <p>БЕОГРАД< |
| <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СА 12 СЛИКА</p> <p>ИЛУСТРОВАО</p> <p>Влад |
| да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео перо — не вреди |
| будете чинили — онда нема ту ни куће ни живота!...</p> <p>И онда се опрости са свима.</p> <p>То |
| е Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} |
| ући!{S} Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот ук |
| ам плакала...{S} Није лако раскинути са животом на који смо навикли!{S} Помислите како је вама |
| <p>Кућа Пантића поче опет живети својим животом.{S} Нинко беше добар старешина.{S} Он је наређи |
| амо ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.</p> <p>Од то доба Живана пост |
| овог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја <pb n="98" /> сам Србин, и ни |
| е кући.{S} Уз пут су разговарале тијо о животу и смрти покојника.</p> <p>Трудбеници засуше гроб |
| пун рок.{S} Нешто то, нешто неприлике у животу, нешто напрезање у раду, а највише назеб кад је |
| — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем. |
| ола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади нож <pb n="26" /> из цагрија и закла |
| рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!</p> < |
| рече:</p> <p>— Ново сито о клину виси, Жико!</p> <p>— Није то!...{S} Знам ја шта је — шта!...{ |
| рла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплавиле; осушио се сав к’о вејка: да се |
| у пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.</p> <p>— Да м |
| стила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког по |
| пуца из пушака....{S} Цигани оправљају жице на ћеманима, које су ноћас покидали, и ракијом „до |
| > <p>— Је ли црних очију? упита.</p> <p>Жишка цвркну и оста пловећи.</p> <p>— Је ли плавих?</p> |
| и је то?</p> <p>— Је ли Ђурђија?</p> <p>Жишка оста пловећи.</p> <p>— Је ли Мирјана?</p> <p>Жишк |
| заплови.</p> <p>— Је л’ Петрија?</p> <p>Жишка паде на дно.</p> <p>Она ману машицама у накрст по |
| пловећи.</p> <p>— Је ли Мирјана?</p> <p>Жишка опет заплови.</p> <p>— Је л’ Петрија?</p> <p>Жишк |
| к питајући:</p> <p>— Је ли урок?</p> <p>Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана уз |
| пловећи.</p> <p>— Је ли зелених?</p> <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зелених.{S} Која л |
| узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућући....{S} Онда диже главу. |
| <p>— Је ли плавих?</p> <p>И опет спусти жишку.{S} И она оста пловећи.</p> <p>— Је ли зелених?</ |
| на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућући....{S} Онда диже главу.</p> <p>— |
| S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је ли црних очију? упита.</p> <p>Жишка |
| траљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:</p> <p>— Је ли урок? |
| ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш!{S} А сад!...“</p> <p>Па, онда, и А |
| била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица.{S} Не |
| ролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи му се пењу на лепо шарено кам |
| е Анђелија.</p> <p>— Чекај мало!{S} Што журиш, кад имаш кад?</p> <p>— Склони се кад ти велим!</ |
| о њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика уђе у собу.</p> <p>— А |
| ило, за њим Миладин, за Миладином Сава, за Савом Стана па деца...</p> <p>— Склањајте се које је |
| и ми се — рече Анђелија.</p> <p>— Вала, за то не брини!....{S} Нема се од јако с ким свађати.</ |
| — тако је чисто држала.</p> <p>Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је она опет б |
| аћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин, за Миладином Сава, з |
| е жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —</p> <p>Прође година |
| ањем.</p> <p>Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег....{S} Преш |
| у и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на |
| р и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па сватови на колима |
| ладожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Па |
| д иђаше чича Макса са мртвачким крстом, за њим ђаци — обучени у беле стихаре — који певаху „Свј |
| рта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин, за Миладином Сава, за Савом Стана па деца...</p> <p>— С |
| и и наји? — упита Анђелија.</p> <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали |
| ала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:</p> <p>— Рано моја!{S} Пази кад идеш!{S} |
| а Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин, за Миладином Сава, за Савом Стана па де |
| његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмеја |
| била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.</p> <p>Али, пошто је |
| јати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покојника на носилима за овима |
| кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рам |
| е: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па |
| Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.</p> <p>На реду је да се прво |
| лима седео је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сват |
| S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и |
| а два да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка |
| му права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам |
| ; видела сам да си од моје сорте....{S} За то те и призивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си б |
| дгајио.{S} Он беше потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по |
| у постељу.{S} Али и плаћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин |
| ама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко...</p> <p>Била је малена р |
| стихаре — који певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покој |
| е не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздрави |
| арјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола.{S} На сваким беше по петоро |
| д.{S} Сватови даваху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и ст |
| p>— Збогом!</p> <p>И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ствари...</p> <p>Полазак |
| и си ми засладио моје последње дане.{S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу свето |
| ут!....</p> <p>Али Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о |
| е наш’о, он тераше у обор општински.{S} За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче |
| смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да |
| е и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра т |
| азнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе |
| чанице дође попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> <p>Поздравише се, |
| истину“...</p> <p>Кола уђоше у село.{S} За мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори ка |
| до миле воље“.. рече он на послетку.{S} За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег |
| ко задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих речи.{S} Њезин се сан — што га |
| оз неколико дана опет пошло у школу.{S} За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари |
| год макар!</p> <p>Анђелија оде попу.{S} За мало и дође с њим.</p> <p>— Читај ми, попо, велику м |
| никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, |
| с и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу |
| ам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник.{S} Све, ама с |
| тају га сватови.</p> <pb n="40" /> <p>— За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к |
| Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се зац |
| p> <p>Нинко наслужи попи чашу.</p> <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана! |
| с њим искапљује чашу по чашу.</p> <p>— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, њег |
| не љутим?!</p> <p>— А за што?</p> <p>— За то, што сам сломила моју грбачу, што сам чувала и сп |
| но да пусти на његову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима |
| ђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.{S |
| едну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим никако.</p> <p>Анђелија о |
| м.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим |
| {S} Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...</p> <pb |
| ила свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> <pb n="15 |
| „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А сад, сад би дала све за |
| > <p>— Како да се не љутим?!</p> <p>— А за што?</p> <p>— За то, што сам сломила моју грбачу, шт |
| а затицала са пуном вуруном печена леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, |
| и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!</p> <p>— И мирна је, чини ми се — рече А |
| аричу.{S} Живана нареди Марти шта треба за ручак кувати, па и она оде у собу.</p> <p>Људи се ок |
| на њу не потужи.{S} Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обелити).{S} Са њом |
| ина.{S} Има „уступник“ — то ти је трава за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли лека од |
| и?...</p> <p>Све то, па онда још и туга за помрлим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми је некак |
| чицу на врат па стала на капију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — А |
| р.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ва |
| оз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код куће? |
| ми још узе и њега!....{S} Зар сам се ја за ово њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим — |
| а!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“....{S} И ет |
| У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и с |
| кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе |
| је овлад’о њоме.{S} Она се није бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу моли |
| арчила урок Лазару — она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{ |
| осом и поуздањем.</p> <p>Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег |
| раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; уку |
| ање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Ан |
| шест људи ношаху покојника на носилима за овима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади же |
| седаше, а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“. |
| 18932_C16"> <head>XVI.</head> <p>Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко мло |
| судији.{S} Овај не хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави д |
| и с коња.{S} Она притрча те ухвати коња за дизгине.{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласо |
| крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукама да от |
| ради што је наумио: народ изабра Лазара за кмета.</p> <p>Вук да се помами.{S} Он викаше: да ће |
| ди се дан избора.{S} Попа истаче Лазара за кмета.{S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} Вук опет истач |
| ош мален.</p> <p>Катић одмах узме Петра за пандура, а чича Панта остане са унуцима Симом и Стев |
| ича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.</p> <p>— Шта да радимо—гори ево? — рече он т |
| ј пријатељу!.. „ Па мало, мало, па пита за снају: како је, слуша ли?</p> <p>— А шта вели онај м |
| е и цркве.{S} Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.</p> <p>— Тако је! — рекоше и о |
| ад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра |
| ки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропа |
| мтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом.{S} Она побеже.</p> <p>— Ја зла зета, мој брате! |
| p>Прва субота која дође беше велики год за Анђелију.{S} Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Д |
| — Бог да му душу прости! — понови народ за њим.</p> <p>Попа испи чашу.</p> <p>Синови Стеванови |
| је брига“....{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и ж |
| и он.{S} Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто г |
| ; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обуч |
| здарја наста пијанка.{S} И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Драже па |
| ђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.</p> <p>— Овде ми се до |
| а другом месту била.</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се старица, кад виде Анђели |
| судове те понесе.</p> <p>Анђелија пође за њом.{S} Прса јој се надимаху од неке милине, па — да |
| вамо — рече попа.</p> <p>И Анђелија уђе за њим у собу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђел |
| данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у кућу.</p> <p>Миленија остави судове у до |
| еликих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.</p> <p>Анђелија се сети, шта |
| и! — рече јој свекрва.</p> <p>Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и де |
| p>Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...</p |
| ..{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову |
| попи чашу, попа рече:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здрављ |
| ућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.</p> |
| <p>Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.</p> <p>— Збогом пош |
| нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па |
| — ми можемо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га пољуби |
| /p> <pb n="174" /> <p>Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на прво |
| није тешко умостити!...</p> <p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад с |
| то је све што су радосни... сигурно је за то!..{S} А још кад се разманем па почне радити — шта |
| а венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што им |
| боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</p> <p>Наста ноћ.{S} Укућани, који су ваздан р |
| n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> |
| S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Тако |
| <p>Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно.{S} Он постајаше сваког дана богатији. |
| их руку? — упита Сима задевајући оружје за свој силај.</p> <p>— А ја!</p> <p>Сима слеже раменим |
| он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....</p> <p>А Анђелија сеђаше оборене главе |
| ати да ти не би одредила пос’о што није за те.</p> <p>— Али кад те молим!</p> <p>— Ти мислиш да |
| ајка.{S} По себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под |
| оћеш!</p> <p>Затурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> <quote> <l>„Сунце богу на к |
| м сандуком;...{S} Она се увати оберучке за главу; нешто јој пред очима сену, па онда пуче...{S} |
| хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Срб |
| .' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.</p> <p>— Не дај се!{S} Оштро, газда Вујо! —викн |
| ....</p> <p>Дакле он није смео да седне за ручак.{S} хоће несрећници — домаћи — да му убаце как |
| данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у |
| а двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Живана турила |
| Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она ј |
| кве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: пазе се и |
| у:</p> <p>—- Доста, јунаци!{S} Дрште се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест пренети преко |
| а кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је баш у тај пар поглед |
| а је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....</p> <pb n="181" /> < |
| ло да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.</p> <p>— Ког Перу? — упита Анђел |
| е; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</p> <p> |
| еко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сандуком;...{S} Она се увати оберучке за главу; |
| } Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да т |
| прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.</p> <p>— С |
| /p> <p>А Анђелија се са редаром стараше за ручак...</p> <pb n="66" /> <p>Дође и вече.{S} Сви се |
| колише његову постељу.{S} Али и плаћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за |
| носито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно кад су |
| .{S} Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> < |
| — Успремљено је све! — рече Живана више за себе.</p> <p>— Све, мајко!</p> <p>— Ти већ знаш ред. |
| а вино затвара.“</p> <p>Сватови седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђ |
| „на здравље молитва“ — па онда заседоше за синију..</p> <p>Анђелија је дворила.{S} Редара се бр |
| изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</p> <p>Нинко наслужи попи чашу.</p> <p>— За и |
| .</p> <p>Попише још по неку па заседоше за совру.</p> <p>Поједоше чорбу и кување па онда почеше |
| — Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо! |
| а сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Ниса |
| м годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травк |
| добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не пок |
| нај свет“ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која |
| ту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?</p> <p>— Имам — одговори он полако.< |
| >Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старо |
| да! — рече народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је |
| је вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се смејати старцу, кад тужи за |
| агом — него се смејати старцу, кад тужи за својом старицом.{S} Младост лако заборавља и младићу |
| е викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.{S} Она му приђе а он реч |
| .{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и |
| > <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред у |
| </p> <p>— Мораш још тамо бити!..{S} Али за мало.{S} Само, послушај ме, да више не трчиш не гроб |
| !“...</p> <p>Међу тим су сватови засели за совру.{S} Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија от |
| Отера волове кући.</p> <p>— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.</p> <p>— Плат |
| ана дала, а да га она не послуша.{S} Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и |
| ма баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је пог |
| ead>XIX</head> <p>И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{ |
| и, — вели чича.</p> <p>— Море није мени за нас.{S} Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете. |
| Мојсилу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру |
| и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.</p> < |
| лубице!..{S} Баш ти ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.</p> <p>Пуна срца неке радос |
| чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} Ућутале се — муву би чуо да пролети.</p> < |
| напредовати....{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише в |
| по удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом!...</p> <p>Миленија се замисли....</p> <p>— |
| се тужи коме ’хоћеш!</p> <p>— Знаћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али |
| .{S} Кад види шта је, он се само ухвати за очи.{S} Ови заћуташе....{S} Он диже руке с очију, ск |
| дужницима:</p> <p>— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и д |
| у те срдити; молићу ти се и нећу кукати за овима, које си ти одазв’о себи на истину“...</p> <p> |
| м пође ашчија са кутлачом да се наплати за труд.{S} Сватови даваху колико ко може.{S} За ашчијо |
| р — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.</p> <p |
| ђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} |
| .</p> <p>— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?</p> <pb n="151" /> <p>— Добро, оставићемо.</p |
| у смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— |
| е и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог лука, па га помеш |
| и, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?</p> <p>Њу об |
| опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је прово |
| упита она шапућући.</p> <p>— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш....{S} Јес упамтила? рече та |
| се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом.{S} Кад виде, да се она окрете, он викну:</p> <p |
| -дне.{S} Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна сам |
| кажем нешто“... на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..</p> <p>— А јеси ти њега? — у |
| зађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола |
| пало не диже се — све помре.{S} Сандук за сандуком изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је с |
| жа опет.</p> <p>— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.</p> <p>На р |
| на!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар плану.</p> <p>— Ја сам те ка |
| ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... </p> </div> <pb n="168" /> <div type="cha |
| а њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има к |
| е бој се дакле!...</p> <p>То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом п |
| примаче се кревету те се привати руком за заслон.{S} Мог’о си лепо видети како јој кошуља на г |
| че Марта.</p> <p>Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва п |
| а!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.</p> <p>Марко је одби руком.</p> <p>— Није те |
| око ватре.{S} Анђелија седе са редаром за вечеру.</p> <p>Чича Стеван поседе још мало па устаде |
| ућанима.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад га унесе у вајатић — т |
| Ика и Миленија...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде |
| ноћу и празнину око срца....</p> <p>Дан за даном пролазаше.{S} Аница се влада са свим по својој |
| већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање.{S} Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Н |
| био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у одборску седницу, он — кад из суднице из |
| Лако је њему тамо пискарати; не зна он за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — нека га |
| ајку.{S} Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио.{S} Највише се само онда радов’о ка |
| спрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> <p>Ујездише у авлију.{S} Мла |
| >Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру.{S} Он је зет — па не сме....{S} Знате ли шта |
| ече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљадама иљада неприлика правио му је.{ |
| , Живко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она б |
| вана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p>Катић одма |
| — ’хоћу, мајко.</p> <p>— То ти је пос’о за јутра.{S} Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у п |
| вему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала |
| додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се |
| м дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је |
| </p> <p>— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.</p> <p>— Видиш, најо, ти си на |
| оме.{S} Она се није бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Б |
| је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстаријег“ ђака.{S} Осим тога он и певаше лепо к’ |
| је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Кат |
| ...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба |
| али би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.</p> <p>— Чупај, чупај, лој ти |
| редарама.</p> <p>— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де понесите!....</p> |
| ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино зат |
| ам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја тражим.</p> <p>— Све је наше!</p> <p>— Одели т |
| их!....{S} Гледаћу их....</p> <p>— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући |
| су трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад |
| си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! — рече Анђелија.</p> <p>— |
| дспавати — рече кмет.</p> <p>—Лако ћемо за то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“</p> |
| } Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат те изнесе не |
| главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у |
| пециво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака....{S} Цигани оправљ |
| и нека!{S} Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....</p> </div> <pb n="105" /> <div typ |
| адржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у |
| осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо...{S} Имала б |
| p>„Боже, боже!{S} Ал ти овај матор свет за час полуди! — мишљаше Аница. — И шта она мени ту! ’х |
| {S} Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> |
| ло и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га пољуби у руку па изађ |
| <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пар |
| доше.{S} Он се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и |
| главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајући, па им о |
| је био један од оних људи, који незнају за своју сопственост.{S} Запитај га:</p> <p>— Чија је о |
| вале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу.{S} Многи од сватова отишли кућама да |
| нули...{S} Они поседали тако, па питају за њу.{S} А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија |
| ше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим корачи преко прага, он окину... пуче к’ |
| арицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући.{S} Тетка је изазва на страну, па јој неш |
| дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....</p> </div> <pb n="114" /> <div type="chap |
| а била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родила.{S |
| где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — |
| пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа...{S} Спремају се на венчање.</p> <p>— Па којим |
| њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “</p> <p>И би јој кр |
| ба! ..{S} Миленија скочи па увати Марту за уста; Стана се смејаше од свег срца...</p> <p>— Нећу |
| Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара |
| х пољуби у руку и испрати.</p> <p>Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђе |
| <p>Анђелија ћуташе.</p> <p>— Ја погибох за тобом! — настави он.{S} Нема ноћи да те не сасним!</ |
| — Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!</p> <p>— Е, признајеш ли?</p> <p>— Призн |
| <p>— Ама што ти тако једнако распитујеш за снег? — упита чича Стевана Маринко.</p> <p>— Не знаш |
| во му чарапа, може у њих мачка обути“! (за то што су мале)...{S} Шала његова зацењиваше смејом |
| постављати совру.</p> <pb n="82" /> <p>За време ручка разговарали су се о радовима; чича Стева |
| и!... ти си наговорила Перу!... </p> <p>За мало па се редаре завадише.{S} Пљешти!...{S} Марко и |
| спред свију и оде на „Муштулук“.</p> <p>За мало па се указа и село.{S} Куће ушорене; око кућа з |
| .{S} Он имађаше пуне руке посла.</p> <p>За време колере највише платише задруге.</p> <p>Тако и |
| S} Неку није ни донела до вакта.</p> <p>За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божи |
| груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухва |
| >— Вала Богу само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код |
| ала којима је обашка постављено.</p> <p>За вечером се водио разговор о орби.{S} Живана се догов |
| и новац у џеп—-јер то беше њено.</p> <p>За старим сватом пође ашчија са кутлачом да се наплати |
| крстили и наденули му име Лазар.</p> <p>За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван.{S} |
| онда се понова спусти у кревет.</p> <p>За мало па дођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беш |
| у.{S} Није више јела суву проју.</p> <p>За кратко време она научи многе басме, упознаде непозна |
| о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.</ |
| и. </l> <l>„Мушко чедо родили, </l> <l>„За руку га водили“...</l> </quote> <p>— Е није него још |
| седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...</p> <pb n="117" /> <p>А кад би освануо дан |
| атке крви...“ Видела сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгаји |
| то доба Анђелија се поче опет са децом забављати.{S} Шта више и смејала се с њима....{S} Што ј |
| p>Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу.{S} Говоре жене, говоре, па намештају: ка |
| — она пусти срцу на вољу.{S} Очи јој се заблисташе од суза, попусти у оном крутом невестинском |
| .{S} Очи јој се заводнише; само је срце заболе.</p> <p>„Што ме, боже, не узе да само ово не дож |
| тво из главе.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.</p> <p>Поседеше |
| к јој се навуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га |
| .{S} Мрак јој се навуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљешти |
| ести ни рибе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га ве |
| тетка говорила; старала се да ништа не заборави.{S} Пре поласка раздрешила је све чворове и за |
| се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.</p> <p>„Шта ли ће да значи?...{S} Не допада |
| ви се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући.{S} Тетка је изазва |
| руга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код куће?...{S} Они |
| у вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и |
| .</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.</p> |
| ослушај твоју тетку.{S} Немој да би што заборавила!...{S} Па кад дођеш у своју кућу ти овако ра |
| ој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је она мени учинила.</p> <pb n="127" /> < |
| али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —</p |
| ужи за својом старицом.{S} Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тр |
| <p>— Ето, попо, од радости сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— |
| То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— |
| тране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’н |
| лити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....</p> <p>На кратко после тога |
| о човек с њима!...{S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, |
| гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.</p> <p>— Да ме се ниси |
| уго, тако треће....{S} Мати ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циг |
| н унесе Лазара у кућу...{S} Дете беше у забуни.{S} Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! — Ово је чуд |
| тне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.</p> <pb n="100" /> <p>Од то доба Анђелиј |
| > <p>— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуштајући је.</p> <p>— Не |
| а Перу!... </p> <p>За мало па се редаре завадише.{S} Пљешти!...{S} Марко им завара очи, зграби |
| аше....</p> <p>После опроштаја Лазар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано.{S} Сви су |
| аре завадише.{S} Пљешти!...{S} Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један |
| !....{S} Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за најпаметн |
| ма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљускала по лицу, онда се убрисала |
| д јутрење ладноће.</p> <pb n="34" /> <p>Заватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извад |
| еру.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљај |
| дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да б |
| бриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па ј |
| ј у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га до |
| S} Па што највише волим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...</p> <p>У |
| бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.</p> <p>— хоћу тетка.</p> <p> |
| Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва на |
| пају, јер нема куће која не беше у црно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ј |
| иш’о у село.{S} Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.{ |
| вар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где с |
| , међу њима.{S} Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је о |
| души Анђелиној!....{S} Њено расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — о |
| p> <p>— Збогом, бабо!</p> <p>Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба о |
| /p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце заболе.</p> <p>„Што ме, боже, н |
| т воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Њего |
| око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...</p> <p>Анђелија је пољуби.</p> <p>— Моја с |
| илити нашу кућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти |
| е тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устајати и умиљ |
| јпре спријатељили, па онда заволили.{S} Заволили су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављ |
| Они су се најпре спријатељили, па онда заволили.{S} Заволили су се оном силном љубављу, оном в |
| дов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство с |
| Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија.... |
| де и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.</p> <p>Анђелија ћути, Спасенија настави:</p> |
| , пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.</p |
| о.</p> <p>— А од куд ти овде? </p> <p>— Заврљала сам.</p> <p>— А где си била?</p> <p>— Била код |
| у.</p> <p>„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој |
| код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.</p> <p> |
| ј рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...</p> <p |
| из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.</p> <p>Шта није чинио и радио не б |
| кућу...{S} Дете беше у забуни.{S} Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! — Ово је чудо!</p> <p>Миладин |
| Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родо |
| је Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.</p> <pb n="13" /> <p>Кад се п |
| > <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосав |
| излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут...{S} Отвори |
| аше се целом кућом.</p> <p>Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и |
| — Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.</p> <p>— А којим?</p> <p>— Да ми даш твоје |
| ја је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне...{S} |
| посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!...{S} Али |
| же се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} Старци |
| летијаху око њих.{S} Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.</p> <pb n="187" /> |
| добро, да се пазимо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — |
| > <p>Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.</p> <p>Свећа гораше |
| јаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез те гледала на све стране |
| неге, твога милостивог ока, нема твога загрљаја, нема твоје науке!...{S} Овде гледе како радим |
| не окоље, говори <pb n="86" /> непцима, загрцне се — али не оставља свога места... вели: „док с |
| оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.</p> <p>Пола ноћи је давно |
| Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.</p> <p>Пола ноћи ј |
| ћу седети скрштених руку? — упита Сима задевајући оружје за свој силај.</p> <p>— А ја!</p> <p> |
| рише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемел |
| де куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стај |
| тску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад приказа све три онда узе „част“ Мар |
| <p>Сваку „част“ пропратио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосватицама, пребац |
| једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све.{S} Људи се смеју или слушају а Анђелија |
| ајпре поклони.</p> <p>Сватови се шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од |
| рове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина |
| рата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.</p> <p>Кмет р |
| и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p> <p>После ручка наста дар.{S} Анђели |
| аја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо ми |
| чина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом што он |
| — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p> <p>Посл |
| уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену матер своју.</p> <p>А |
| дна је душа човечија!{S} Она никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој |
| редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судбином.{S} Радовала се највише шт |
| во свију; нарочито је Живана била с њом задовољна.{S} Нигде није стајала — свакад је посла нала |
| како јуре!</p> <p>И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу.</p |
| смео ни обелити).{S} Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само |
| смешила и певушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно неколико мучних тренутака — она |
| "62" /> <p>Срце јој играше од радости и задовољства.{S} Она погледа Живану, погледа јој у очи м |
| head> <p>Она је вршила своје послове на задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задово |
| волио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.</p> <pb n="89" /> <p>Ова два млада |
| сматраше да је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету... |
| узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће м |
| оје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима.{S} Више би је пу |
| у у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и о |
| >— Варим ракију, мајко.</p> <p>— Јеси л задремала?</p> <p>— Нисам још.</p> <p>— Добро се држиш! |
| рими дар.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да ј |
| х имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана.{S} Но от |
| нђелија.</p> <p>— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се. |
| пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а он |
| о „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“...{S} Комш |
| <p>Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику...{S} Он ради, али само косом, а |
| </p> <p>За време колере највише платише задруге.</p> <p>Тако и Пантићи.</p> <p>Прво се разболе |
| о обогатио.{S} Ово је била права сеоска задружна кућа.... </p> </div> <pb n="60" /> <div type=" |
| о.</p> <p>Све, што су имали, то је било задружно.</p> <p>Синови Стеванови били су земљорадини к |
| еко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те се привати руком за зас |
| — Шта, кућо моја? ! —- упита Анђелија и задрхта.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’ |
| руги.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу ноћ тренула.{ |
| обру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се с |
| е не уче ни чему...“</p> <p>Па јој срце зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, д |
| о ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела нане; много сам је пожелела.</p> <p>— Немој пл |
| ви га поучите у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод кри |
| тесати сандук....</p> <p>Звоно на цркви зазвони.</p> <p>— Бог да му душу прости! — рекоше сељан |
| ији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пе |
| шкобањом....</p> <p>Од то доба сваки је зазир’о од њених њива.</p> </div> <pb n="157" /> <div t |
| еком посисала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког шушња, од сваког |
| ела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к |
| рамену...{S} Свирачи засвираше — младеж заигра.{S} Сватови, који су пре стигли ватаху се такође |
| S} П’онда наја вели....</p> <p>Анђелији заигра срце.</p> <p>— Шта вели? — пресече је.</p> <p>— |
| неки пут крајичак плавог неба; срце ти заигра од радости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једа |
| вде?</p> <p>— Овде!</p> <p>Анђелији к’о заигра срце.</p> <p>— Молим те, мајко, да га видим!</p> |
| n="28" /> <p>Свирачи заствираше — коло заигра.{S} Најпре се ваташе само момци; мало по мало пр |
| екако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да |
| <p>Да сад кажем!...</p> <p>Анђелији се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, |
| е неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то време К |
| ом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и б |
| руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Ка |
| исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p>— Оно, сигурно, разастире ствари његове |
| поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже се по свему селу....</p> |
| удеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те ка |
| вој пешкирић те се обрисаше, па се онда заједно помолише богу.</p> <p>— Сад да наспемо судове — |
| сватови овога а оно онога... сви играју заједно.{S} По неки пуцањ тек одјекне..{S} Момци меркај |
| је облише и падаху на руке мајчине.{S} Зајеца к’о сисанче...{S} Речи није могла прословити сам |
| е...{S} Њу поли поток врућих суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> <p>— Ћу |
| печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио — част доче |
| и полити.</p> <p>И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад |
| аде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш? — упита он |
| отмеш!</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.</ |
| олела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног |
| и....{S} Али ја не хтедох оставити него зајмим.{S} Он стаде пред-а-ме. „Остави, кад ти велим!“ |
| треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:</p> <p>— |
| ко ње...{S} А она к’о узела цвеће па се закитила, па се смеје од милоте и певуши од радости...{ |
| н извади нож <pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да ј |
| S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....</p> </div> <pb n="95" /> <div type="chapter |
| нећу живети!{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти кућу, па ћу тебе у онај |
| Section" /> <p>После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и п |
| ...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....</p> <p>А умела се и владати што је ретко.. |
| p>— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А шта је ово? — |
| — рече он дошавши себи.</p> <p>— Чим ме заклињеш? — упита она јаросно. </p> <p>— Јединца ти тво |
| тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!...{S} Нас четири треб |
| о ће мене стара ’ранити; ко ће мени очи заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и ов |
| д јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о |
| вари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, море, обићу! —- викну он.</ |
| у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.</p> <p>Неколико мо |
| <pb n="124" /> <p>Но једног јутра чича заковрну зорли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живан |
| е; Живана одређује које од живине да се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и не |
| е грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о општинској самоуправи.{S} Народ га је једва доч |
| се жали! — рече. </p> <p>— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта гов |
| ри.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И |
| {S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар плану.</p> <p>— Ја сам те казнио по |
| ро стајали па су много стрепели од тога закона.</p> <p>И Глоговац се поцепа на две стране.{S} Н |
| сом и новчаном казном који би се против закона успињ’о....</p> <pb n="174" /> <p>Није чудо, ако |
| а основу закона казнио.</p> <p>— Каквог закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај зако |
| !</p> <p>— Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио.</p> <p>— Каквог закона!....{S} И ја сам |
| зар плану.</p> <p>— Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — р |
| подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа рупу.“</p> <p>— Па је л то радила твоја мати? — |
| } Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гроб |
| У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде.{S} Он се није |
| .</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша из Бос |
| а кући....{S} Чича Панта паде по њему и закука.{S} Љубио му је косу, лице, очи и уста.{S} Нариц |
| у на прозору...{S} Свима срце радосније закуца; сви рекоше:</p> <p>— 'Вала богу!...</p> <p>А сн |
| е шушти пожутело лишће; по нека кокошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу |
| естан садио,</l> <l>„„Сваку лозу сузама залив’о“”...</l> </quote> <pb n="70" /> <p>— Шта велиш, |
| њиви? — упита га.</p> <p>Он ћуташе к’о заливен.</p> <p>— Што си ми тук’о дете јуче?</p> <p>— П |
| дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа рупу.“</p> <p>— Па |
| — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радости.{S} Она одговори:</p> |
| ијатеље.“</p> <pb n="75" /> <p>Анђелији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и.. |
| S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те се |
| па онда помодри; очи избуљио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...</p> |
| чека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по |
| > <p>— Еја, тужна ти си! </p> <p>Миљана заману кутлачом.</p> <p>— Миљана, Петрија!{S} Шта вам ј |
| мало, видећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу од ружа.</p> <gap unit="graphic" / |
| > <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....</p> |
| на опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; а |
| и попо наш и ви љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} Ја сам мало онако... али мило ми је!... |
| вако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужи |
| есту и да увати мало крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда |
| гу па ће знати све!....“</p> <p>Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види н |
| Де једну девојачку!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p>— Јеси л’ се сетила?</p> <p>— Јесам. </ |
| ..</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђелија се замисли....{S} Оно, истина, ово јој је прво њено весеље |
| оју песму у запећку.</p> <p>Анђелија се замисли...</p> <p>Сети се детињства.{S} Све јој ситнице |
| но ти за Миланом!...</p> <p>Миленија се замисли....</p> <p>— ’Ајде да певамо! — рече Марта.</p> |
| 5" /> <p>Она спусти превез на очи па се замисли:</p> <p>„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’х |
| ате!...</p> <p>И ошинувши дешњака он се замисли.</p> <p>И Анђелија настави исте мисли:</p> <p>„ |
| чина.</p> <pb n="102" /> <p>Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни оп |
| н се замислио нешто.</p> <p>— Шта си се замислио, кућо моја? — пита га она.</p> <p>— А... ништа |
| ...“</p> <p>И онда оде Лазару.{S} Он се замислио нешто.</p> <p>— Шта си се замислио, кућо моја? |
| брату главу одмени..</p> <p>Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазар |
| је прво њено весеље, али она се морала замислити.{S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или р |
| рдановићу него њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “</p> |
| ветске; он богује!. ..{S} Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да сам се |
| из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb n="162" /> њу |
| о!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пута.{S} Тада б |
| веле — онда и ти, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговор |
| леше вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело — све однесе |
| ....{S} Нисам, бога ми!</p> <p>Анђелија занеме, кад чу толику лаж.{S} Нехте више ни речи рећи с |
| . </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о својим укућанима.</p> <p>„ |
| рата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.</p> <p>— Гле!... ти се обукла већ!</p> |
| ар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.</p> <p>„Што |
| ва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује.... </p> <p>На једаред, к’о чује |
| и мене изучити раду?...</p> <p>— ’хоћу, заовице!</p> <p>— Знаш како ћеш ме звати?</p> <p>— „Дил |
| косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима |
| , ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори.{S} Свет падаше: — неко |
| " /> <p>Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић.{S} Марта и Миленија пом |
| Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче расти смеђа, златна косиц |
| хватове дрва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Ту |
| о момче.{S} Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки |
| .</p> <p>Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и в |
| вече — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се |
| тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји од оне црне зе |
| ко исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она се смејала, да би то човека |
| ајвећа радост и брига!....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, кад си у овај дом дошла; ви |
| Нинко уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — |
| е га.{S} Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.</p> <p>Он поћута неко |
| пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти кућу, па ћу тебе у онај пламен бацити!...{S |
| p>Сви се дигоше.{S} Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљ |
| и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!... |
| ви радина, те да се не би имање нерадом запарложило.{S} Колико су били једини — опет им је на в |
| Лазара и аманет....</p> <p>Кад би пет’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се ч |
| један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <quote> <l>„Где ћеш бити, мала Кејо,</l> <l |
| {S} Пратња се уреди, попа се прекрсти и запева „Свјати боже....“</p> <p>Пратња пође.</p> <p>Анђ |
| да види талпине за сандук, а; жене само запевају.</p> <p>Живана турила руке под појас па лагано |
| тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.</p> <p>На кућу се више ниј |
| но!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p>— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.</p> <p>— ’А |
| ко срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати....{S} Еј, тужна ти сам!....{S} Да су живи они |
| атурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> <quote> <l>„Сунце богу на колену спава,</ |
| ..</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p>— Оно, сигу |
| ирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и пон |
| к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од поточића |
| „Маглица се пољем повијала“...</p> <p>И запеваше: </p> <quote> <l>„Маглица се пољем повијала</l |
| она је била тужна к’о што само мајчина запевка може тужна бити....</p> <p>И вратише се с гробљ |
| је додаде Анђелији.</p> <p>У кући наста запевка.</p> <pb n="129" /> <p>Старац отвори очи, зену |
| Чељад из куће поврве у собу.{S} Диже се запевка до неба.{S} Мушкарци стали у крај па плачу... < |
| био већ покојни....</p> <p>Наста плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје с |
| умузгана од суза — само што није дигла запевку.{S} Маринко приђе кревету.</p> <p>— Е, дошо си? |
| е уђоше у собу целиваше крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „ |
| После опела спустише старину у гроб.{S} Запевци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило баци први |
| меје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног вечера разболе се |
| н брат од чиче.{S} У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку.{S} Чим ко |
| узеле.{S} Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.</p> <p>— Живана! — викну чича.< |
| а зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради...</p> <p>Једног јутра пође на |
| рала, а мали попак певаше своју песму у запећку.</p> <p>Анђелија се замисли...</p> <p>Сети се д |
| <p>— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше |
| , који незнају за своју сопственост.{S} Запитај га:</p> <p>— Чија је ово њива, Нинко?</p> <p>— |
| p>— Каки човек, јадна му кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати... |
| SRP18932_C7"> <head>VII.</head> <p>Зора заплавила.{S} Месец беше на смирају; звезде се гасише; |
| кама беше згуљена кожа.</p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да у |
| p>Хтеде одговорити да није — па не може заплака се.</p> <p>— Шта ти је?! упита он и скочи: нешт |
| х поштених другарица!.“</p> <p>И она се заплака.{S} Сузе к’о киша полише јој једре образе.</p> |
| {S} Чим се топлота дотаче мицине — дете заплака. </p> <p>— Скини, најо!</p> <p>— Нека, рано, би |
| врата.</p> <p>— О нано, нано! — рече и заплака се.</p> <p>— Шта ти је рано?! — упита Смиљана п |
| снама почеше се отезати.{S} Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећ |
| укућана тиче — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну конђу, која |
| > <p>— Је ли Мирјана?</p> <p>Жишка опет заплови.</p> <p>— Је л’ Петрија?</p> <p>Жишка паде на д |
| .{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћ |
| анових уста чули, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о |
| кчије погледа: сече оком!...{S} Па како заповеда!...{S} Исти деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Ба |
| су старији разговарали и слуш’о што су заповедали.</p> <p>Био је пуначак к’о лане.{S} Његова з |
| Кад не оде куд — он седи поред њега.{S} Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове |
| p>Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи.{S} Кад све би готово по |
| дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, кад |
| јој да стане с леве стране.{S} Попа јој заповеди те целива икону Богородице.{S} Стрепела је од |
| ра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...</p> <p>Чича Илија се грди по |
| јој кроз главу пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...< |
| — те омразио младенце.</p> <p>Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше.{S} Са ст |
| на само ’хоће да се ради.{S} Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој |
| ча и изнесе га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално овак |
| век угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да рекнем — <hi>в |
| ну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их т |
| садило!“..</p> <p>— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.</p> <p>— „На месту где ј |
| ђе на бунар.{S} Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише.{S} Као да одоше у |
| ead> <p>Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње.{S} Све се то устумарало: неко тражи узд |
| мало, него кад поче играти — ја сам се запрепастио.{S} Кад он научи играти?</p> <p>— Море — ве |
| ја прво оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео....{S} Кад би печен, она га располут |
| х кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре он |
| b n="42" /> <p>Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то к |
| ом чича Маринковим.</p> <p>Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујућ |
| " /> <p>— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— Јесмо ли намирени? пита Марко |
| {S} Морам казати мајци...</p> <p>— Шта, зар њој? !{S} К’о сестру те молим, јетрвице, не казуј ј |
| Марко! — викнуше сватови.</p> <p>— Шта, зар полазе?</p> <p>— Ја! </p> <p>— Збогом!</p> <p>И изл |
| је то? — упита Дража.</p> <p>— Печење, зар не видиш? рече му Марко.</p> <p>— Дај, Маркићу, сла |
| итровицу.{S} Честит човек!</p> <p>— Ко, зар пријатељ Илија?... — Оно ти нема под небом!</p> <p> |
| девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по је |
| овек — рече Митар Јеленић.</p> <p>— Ко, зар он?</p> <p>— Ја!...{S} Кад оно ја хтедох женити мог |
| о кад су сви тако добри!....</p> <p>Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Мар |
| >— Седи, Нино.</p> <p>— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.</p> <p>— Е |
| рвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми још узе и њега!....{S} |
| а читати књиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о |
| {S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега врљиком? .. — чуђ |
| нешто се покуњио.</p> <p>— Шта је рано; зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђелија.</p> < |
| о сам урадила — паметно сам урадила!{S} Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да на |
| p> <p>— Склањајте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И А |
| о је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они немају своје у туђини?..{S} Право вели тетка, т |
| само питала: „3ар има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом?...“</p> <p>Од једаред |
| о мала — него ми још узе и њега!....{S} Зар сам се ја за ово њему молила?....{S} И сад ме остав |
| {S} хоћу ли опет да му се молим?....{S} Зар ја?...{S} Њему?....{S} О!.... никад!....{S} Он је н |
| беше увређена, до дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно |
| жији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи онај твој смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, |
| ко јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и све |
| по прсима па викну:</p> <p>— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад |
| е грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле?{S} Ето, баш ти Ђурђија, ти |
| ="46" /> <p>— Како? — упиташе сватови — зар ниси, макар, синоћ јео?</p> <p>— Јок!</p> <p>— Зашт |
| у.“</p> <p>— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.</p> <p>— К’ |
| </p> <p>— А кад?</p> <p>— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.</p> <p>— Вала Богу само |
| деда кроз плач.</p> <pb n="55" /> <p>— Зар мислиш да ћу седети скрштених руку? — упита Сима за |
| е — па изгибоше; </p> <pb n="6" /> <p>— Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?</p> <p>— Та |
| — рече старојко.</p> <pb n="39" /> <p>— Зар ти пада на памет? — упита чича Стеван.</p> <p>— Мор |
| <p>Она скочи.</p> <p>— Чујем!</p> <p>— Зар си будна?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Отвори!</p> <p>Она |
| м!</p> <p>— Ајде да се пазимо!</p> <p>— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.</p> <p>— ’Волико! |
| сечене усне па изгледа нагрда.</p> <p>— Зар има и таквих душмана? —</p> <p>Има ћери света свако |
| вона?</p> <p>— Умрла Анђелија.</p> <p>— Зар Пантића?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Еј! ... није умрла н |
| /p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Зар ти ниси тамо? — упита Живана.</p> <p>— Тата рече да |
| та је.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да |
| ци бураг па онда оде редарама.</p> <p>— Зар тако — а? — упита их.</p> <pb n="19" /> <p>— Ха, ха |
| војку?</p> <p>— Од Срећковића.</p> <p>— Зар Аницу?</p> <p>— Пе знам, како јој име.{S} Знам само |
| оток врућих суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> <p>— Ћути, нано!</p> <p> |
| Зовнуше Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — в |
| се окаменила.{S} Вук се диже.</p> <p>— Зар тако, снашо?</p> <p>— То ти је од мене капара!</p> |
| ручицама и гугуће и смеје се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу... гу!...</p> <p>Миленија зарон |
| ; у мал’ те не умре без свеће.</p> <p>— Зар тако лако?</p> <p>— Ама само што два пут зену; у ма |
| Дражо, ти! — викнуше сватови.</p> <p>— Зар нема никог паметнијег?— упита Дража опет.</p> <p>— |
| <p>— Срам те било! — рече јој.</p> <p>— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикну Петрија. </p |
| единца ти твога! — мољаше Вук.</p> <p>— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?</p> |
| о ће ти?</p> <p>— Да се лечим.</p> <p>— Зар „вареном?“</p> <p>— Ја!</p> <p>— Ко је то још видео |
| поделимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p> <p>— И то!</p> <p>— Еј, снајо, снајо!.... |
| ух вас, течо, да се опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p> <p>Ту је!.... .</p> <p>И кад наста праштањ |
| је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— Зар баш то?</p> <p>— То баш.</p> <p>Миленија пусти глас |
| умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар овде?</p> <p>— Овде!</p> <p>Анђелији к’о заигра срц |
| и, бубо једна?{S} Називаш мене лудом; а зар може луда родити онаког човека, кога поштује цео св |
| ко?</p> <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван.</ |
| /p> <p>— Чуда боже!...{S} Стид!...{S} А зар она није никад са момком стајала?</p> <p>Миленија п |
| .{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не може волити?...{S} Може, богме, те јо |
| .{S} Ваљда да ме убије громом!....{S} А зар ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не д |
| во говорио — онако ти бог дао!....{S} А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?< |
| ала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?....{S |
| ог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли?{S} Онака памет, па после онака |
| ој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни једне казати? — упит |
| их тако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било лудо?</p> <p>— Како није?..{S} Ето помис |
| <p>— Ето Стевана! — рече он.</p> <p>— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи д |
| и сте паметни! — рече Марко.</p> <p>— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Др |
| једаред пропустим кроз руке?</p> <p>— А зар би могла?</p> <p>— О!... смрвила бих га к’о воденич |
| Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. |
| руку!</p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Госп |
| Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се....{ |
| ’натема је било, како смеде!</p> <p>— И зар она јача од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је же |
| — Мало старински....</p> <p>— Да играмо зар?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Батали!</p> <p>— Што?</p> <p |
| никад није тражио на писмено нити какве зараде к’о Вук.</p> <pb n="131" /> <p>— Јок!</p> <p>— М |
| аже.{S} Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> проблагу |
| — Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или зарадити!</p> <p>Анђелија се трже.{S} Ничега се она ниј |
| .</p> <p>Живана дође за њом у конак.{S} Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.</p> <p>— |
| и — једном речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилице.{S} Није он би |
| S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; |
| ича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек |
| телу, па га дам опет матери...{S} Онда заређам те покупим перје кокошије по авлији — па у ваја |
| ?</p> <p>— Гу... гу!...</p> <p>Миленија зарони своје лепо лице у његово пуно тело, па онда трчи |
| д је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} Па онда, сваки |
| и к’о пришт, усне румене к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како оп |
| а зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаук |
| бе?</p> <p>Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.</p> <p>„Ко ће |
| а!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати...{S} Само, шта он прича!...{S |
| указа и село.{S} Куће ушорене; око кућа засађена воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у ње |
| па посуте најлепшим цвећем; а око стаза засађено цвеће па мирише, мирише тако лепо како Анђелиј |
| ачванку“.</p> <p>— 'Оћемо сад!</p> <p>И засвираше „Мачванку“.{S} Старине се по’ваташе све један |
| со и чутуру вина о рамену...{S} Свирачи засвираше — младеж заигра.{S} Сватови, који су пре стиг |
| крећи!...</p> <pb n="42" /> <p>Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврза |
| Места! — викну Маринко.</p> <p>Свирачи засвираше „места.“...{S} Затреперише старине к’о лист н |
| на Дрину.{S} Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.</ |
| о врата, она се отворише, и он паде у „заседање“.</p> <p>Лазар беше жесток човек.{S} Он скочи |
| После уздарја наста пијанка.{S} И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} Сео до Д |
| они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} |
| т“ долази.</p> <p>Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{S} Анђелија |
| у, рече: „на здравље молитва“ — па онда заседоше за синију..</p> <p>Анђелија је дворила.{S} Ред |
| и за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</p> <p>Нинко наслужи попи чашу.</p> |
| ред-а—њ...</p> <p>Попише још по неку па заседоше за совру.</p> <p>Поједоше чорбу и кување па он |
| вратила у кућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватре па ћеретају.</p> <p>— А, ево младе! — |
| Свати већ почели ручати.{S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.{S} Остали |
| есрећна!“...</p> <p>Међу тим су сватови засели за совру.{S} Нови пријатељи чича Стеван и чича И |
| у; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико ста |
| што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгле |
| оз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког поноса....{S} Не осећаше умора; ови гла |
| може....{S} Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.</p> <p>— Шта је, срећо |
| че — не плачем ја!....</p> <p>И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјајна к’о дра |
| {S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.</p> <p>— Не треба, нано!{S} Он је већ утуче |
| од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....</p> <p>„О, боже!...{S} |
| највећа радости! — рече он.{S} Ти си ми засладио моје последње дане.{S} За то нека ти бог да да |
| имаче се кревету те се привати руком за заслон.{S} Мог’о си лепо видети како јој кошуља на груд |
| pb n="146" /> њојзи поштовање које је и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не јави |
| попале сва кандила и полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме |
| ам нарав! рече Дража.</p> <p>Сватови се засмејаше.</p> <p>— Богме ви сте паметни! — рече Марко. |
| ја не знам!... </p> <p>Сватови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.</p> <p>— |
| ења и пије вина.</p> <p>Сватови се опет засмејаше.</p> <p>— Баш си ти, Драже, неки несрећник! — |
| е и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје...{S} Миленија га склања и крије па најпосле по |
| Чујем — одазва се попа.</p> <p>— Јеси л засп’о?</p> <p>— Нисам још... а ко је то?</p> <p>— Ја, |
| ђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно засп’о.{S} Она седе на креветац и изу се.{S} Не леже к’ |
| кућани, који су ваздан радили, поспаше: заспа и Миладин.{S} Само Анђелија сеђаше крај Лазара ко |
| свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} Старци играју и подви |
| е спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....</p> </div> <pb n="95" /> <div typ |
| у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.</p> <p>Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз |
| оји од оне црне земље...{S} На послетку заспа на гробу Лазаревом.</p> <pb n="185" /> <p>И сасни |
| ред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да се пробуд |
| ћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом |
| већег....{S} Прешло је пола ноћи кад су заспале....</p> <p>Сутра дан пошто су ручали, чича Илиј |
| осим по ког светњака...{S} Све је друго заспало.,..</p> </div> <pb n="74" /> <div type="chapter |
| о од смеја...</p> <p>— Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Јесам.</p> <p |
| .{S} Ала је ово лепа шара!</p> <p>Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такођ |
| кутлом....</p> <pb n="28" /> <p>Свирачи заствираше — коло заигра.{S} Најпре се ваташе само момц |
| p> <p>Тамо поли и почисти па шареницама застре кревете и клупе.{S} О прозоре повеша неколико ки |
| а — она брзо сприма!..“</p> <p>Анђелији засузише очи.</p> <p>— Немам је, вала, чему учити — она |
| /p> <p>Онда уми руке и приђе детету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домалим прстом леве руке |
| ту и смрти покојника.</p> <p>Трудбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше |
| р, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> <p>Сватови седоше за совру; зет служаше р |
| } Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова проби уши.{S} Он се |
| {S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не затвори сандук подижући га.{S} А сандуци у којима је сп |
| е Мара.</p> <p>— Нисмо годили.</p> <p>— Затворићу врата!</p> <p>— Ала ви глобите к’о Турци! — р |
| а се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... |
| је пуну спусти на совру. </p> <p>— Пуно затекли — пуно и оставили — рече, прекрсти се и устаде. |
| ослужи све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим дође Миленија...</p> <p>— Па како, пријо, уме ли |
| да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине.{S} Она |
| е“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он |
| </p> <p>— Јок!</p> <p>— Зашто?</p> <p>— Зато што сам се опио!....{S} Има петн’ест година како с |
| .{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...</p> <p>Ја бих волио |
| едаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.</p> <p>— Е нећеш, |
| /p> <p>Свирачи засвираше „места.“...{S} Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек н |
| ју ћемо?</p> <p>— Коју ти хоћеш!</p> <p>Затурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> |
| жја је воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала |
| /p> <p>— Ништа...</p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb |
| та је, он се само ухвати за очи.{S} Ови заћуташе....{S} Он диже руке с очију, скиде капу, приђе |
| мао један чудан обичај.{S} Чим се Турци заћуте неколико дана — он одмах крене своје пандуре па |
| е ни из куће не изилази.{S} Сваки ти то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на ог |
| ш од врата поче се Анђелија клањати.{S} Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онд |
| аче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем.{S} Он јој пружи руку — она пољуб |
| неку кожушину на леђима.</p> <p>Миладин заустави и Анђелија скочи с кола пред Цветином кућом.</ |
| д-а-њ.</p> <p>— Шта је, кућо?</p> <p>Он заусти да рекне нешто, али не може....{S} Погледа матер |
| м тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:</p> <p |
| ећи тако, радила је оно, што су обичаји захтевали.</p> <p>„Мушко, да је к’о маково зрно — оно ј |
| и; оно се није смело упустити.{S} То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....</p> <p>Кад |
| ањала!</p> <pb n="163" /> <p>Па се опет зацени од смеја.</p> <p>Анђелији би криво</p> <p>— А шт |
| снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од смеја. </p> <p>— Море, ’оћемо ли кући? — ре |
| г од жене и лисице...</p> <p>Сватови се заценуше од смеја....</p> <p>Изнеше печење.</p> <p>— Шт |
| .{S} Они би се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његов |
| ! (за то што су мале)...{S} Шала његова зацењиваше смејом сватове.{S} На сваки његов „приказ“ о |
| , али ми не одреци!</p> <p>Образи му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је до |
| ије задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи п |
| ном кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана |
| ажу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.</p> <p>— В |
| д вече она нешто бараташе по авлији.{S} Зачу се коњски топот...{S} Брже боље отрча она те отвор |
| се насмеја.</p> <p>Анђелија је погледа зачуђено па упита:</p> <p>— Чему се смејеш, снајо?</p> |
| му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о |
| акар, синоћ јео?</p> <p>— Јок!</p> <p>— Зашто?</p> <p>— Зато што сам се опио!....{S} Има петн’е |
| ила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточ |
| ој пртљаг игле и друге ствари.</p> <p>— Зашто тетка? </p> <p>— Не ваља се!</p> <p>— Добро.</p> |
| ћ паметан човек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају |
| их — ја хоћу да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.</p> |
| да! — одговара чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p> |
| .</p> <p>Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{S} Њено расположење завис |
| м — <hi>волила</hi>....{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не може волити?... |
| > <p>Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја ва |
| >— Ко ће к’о он!</p> <p>— То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.</p> <p>— И због п |
| чки не смеју се закључати пре венчања — због порода.</p> <p>Неколико момака дигоше остале ствар |
| ог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, знаш?</p> <p>— Знам....</p> <p>Чим су стигли |
| — А... ништа, нано!</p> <p>— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?</p> <p>— Није, нано!{S} И |
| кавге! — рече један старац.</p> <p>— И због псовке! — рече други.</p> <p>— Е, његова воља!... |
| до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и јо |
| пада ми на памет!</p> <p>— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њ |
| седе и сам.</p> <p>— Збогом пријатељу! збогом пријо!...</p> <p>— Збогом пошли! — викнуше сви.< |
| евовањем:</p> <p>„Збогом, моја радости, збогом, моје царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је |
| другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку. </p> <p>— Збого |
| че он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!</p> <p>Дарну коња петама и одјури трком....</p> |
| Шта, зар полазе?</p> <p>— Ја! </p> <p>— Збогом!</p> <p>И излете на поље.{S} За њим се чу вика: |
| че чича Стеван пруживши руку. </p> <p>— Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!</p> <p>Па се |
| зи!</p> <p>— Збогом, домаћине!</p> <p>— Збогом пошли! </p> <p>— Опрости шалу!</p> <p>— Нек је б |
| <p>— Јесмо! </p> <p>— Полази!</p> <p>— Збогом, домаћине!</p> <p>— Збогом пошли! </p> <p>— Опро |
| ом пријатељу! збогом пријо!...</p> <p>— Збогом пошли! — викнуше сви.</p> <p>Он ошину коње и изл |
| аву па је пољуби у оба образа.</p> <p>— Збогом пошла, ћери!{S} Жива и срећна била!...{S} Немам, |
| н јој пружи руку — она пољуби.</p> <p>— Збогом, бабо!</p> <p>Чича Илија заводни очима, привати |
| у!!...</p> <p>Она приђе мајци.</p> <p>— Збогом, нано!...</p> <p>И подиже превез да је у руку по |
| ти се, узе узде те седе и сам.</p> <p>— Збогом пријатељу! збогом пријо!...</p> <p>— Збогом пошл |
| е прашташе са својим девовањем:</p> <p>„Збогом, моја радости, збогом, моје царовање!...“</p> <p |
| У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су уздрхтале руке од рада и ноге |
| ако му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи....{S} Смиљана његова домаћица |
| па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се....{S} Само да се нисам онако смејала и пев |
| а две главе у детета.{S} Оно се са свим збунило па очију не отвара а једнако јечи.</p> <p>— Шта |
| оба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:</p> <p>„Надг |
| весиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце |
| о исто и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> |
| дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?</p> <p>— Па добро, чијо.</p> <p>— Ја вел |
| нису звали именом, него, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала узвиком: |
| окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у св |
| оћу, заовице!</p> <p>— Знаш како ћеш ме звати?</p> <p>— „Дилберком“ — рече Анђелија.</p> <p>— М |
| тељи.</p> <p>— Добро, позваћу.</p> <p>— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро |
| и виђен међу светом ко што је месец међ звездама...{S} Подигни га, снајо.</p> <p>Анђелија диже |
| <p>Она изиђе на поље.{S} Небо се осуло звездама.{S} Тишина владаше селом.{S} Никаквог гласа ос |
| ра заплавила.{S} Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупније али и оне поче |
| на земљу.{S} Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко светлуцају; светњаци се успролетали тамо- |
| лико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситнија али ч |
| показујеш ономе који ти спори трепераве звезде — а кад се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да |
| p>Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звезде трепере...{S} Анђелија погледа око себе и виде к |
| ојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело ли |
| } Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?</p> <p>— Кога, јадна?</p> <p>— Тебе! — викну Ми |
| l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дукати ће звекетати:</l> <l>„По звекету дођи!“...</l> </quote> <p |
| /l> <l>„Дукати ће звекетати:</l> <l>„По звекету дођи!“...</l> </quote> <p>Анђелија ућута.</p> < |
| аре, него пуцаху у мрак.</p> <p>Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не п |
| адан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле црквене |
| чванској.</p> <p>— Шта је, што ли звоне звона?</p> <p>— Умрла Анђелија.</p> <p>— Зар Пантића?</ |
| .{S} Са црквене куле разлегаху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...</ |
| ветар звиждаше кроз голо грање.</p> <p>Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихо |
| о небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца....{S} Осећала се лака к’о перо.{S} Срце јој је |
| че а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...</p> <p>А Анђелија уранила. |
| ици мачванској.</p> <p>— Шта је, што ли звоне звона?</p> <p>— Умрла Анђелија.</p> <p>— Зар Пант |
| пају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине з |
| звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчи |
| рицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек опла |
| 89" /> молила богу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрстила |
| по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у с |
| ста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчина запевка м |
| ване — ви ћете тесати сандук....</p> <p>Звоно на цркви зазвони.</p> <p>— Бог да му душу прости! |
| плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца....{S} Осећала се лака к’о перо.{S} Срце ј |
| сто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равници мачванској.</p> <p>— Ш |
| рудима.{S} Са црквене куле разлегаху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечији |
| /p> <p>То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о зво |
| мена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...</p> <p>На једаред поче оретко падати перо по п |
| и....</p> <p>Прође колера..{S} Народ се згледаше.{S} Пребројаваху мртве.</p> <p>— Шта ли богу з |
| .{S} Пљешти!...{S} Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један |
| ар:</p> <p>— Сватови!...</p> <p>Смиљана зграби синицу па с њом на поље.{S} Анђелију к’о да неко |
| је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров још није с тога што је угреја |
| да што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свог |
| . </p> <p>Његова се авлија пунила лепим зградицама.{S} И он— градећи те зградице — намењиваше и |
| лију....{S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и б |
| а лепим зградицама.{S} И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{S} Његова стока б |
| ти ћеш скоро овамо!..{S} Била си много згрешила!{S} Анђелија се сети како је викала на бога и |
| ребројаваху мртве.</p> <p>— Шта ли богу згрешисмо? — питаху се једни.</p> <p>— Али нас и казни! |
| снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n="143" /> се... добро се сећаше речи теткин |
| да?..{S} Ух страшно!..“</p> <p>И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па он |
| кошуљу на ниже....{S} На плећкама беше згуљена кожа.</p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јо |
| ма „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ |
| и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</p> <p> |
| То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и |
| глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.</p> <pb n="18" /> <p>— Е!... ал добити |
| ко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Да |
| ча Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.< |
| } Ето и јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата исп |
| цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба здрава! — рече Мара.</p> <p>— Нисмо годили.</p> <p>— За |
| чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколико пута по лицу |
| вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; |
| !....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђелија |
| е. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су здрави и по |
| плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја само |
| кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...</p> <p>Смиљани куца |
| угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много наћи по нашим селима. |
| једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?..{S} О моја мајко!..{S} Добро м |
| ли онаке не могу наћи!</p> <p>— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?</p> <p>— Ама каже |
| оге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{ |
| а,“ — јесу ли здрави? — упита.</p> <p>— Здрави су.</p> <p>— Шта ради бабо? </p> <p>— Здраво је. |
| ве.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.</p> <p>— Здрави су.</p> <p>— Шта ради |
| а каз’о.</p> <p>— Вала Богу само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава прич’о како су га леп |
| аше неку празнину.{S} Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана |
| ва.</p> <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су здрави и поздравили су те.</p> <p>— Од Бога им здравље! |
| ука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосн |
| тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућа |
| и она ипак није изгубила много од свога здравља.{S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“ |
| је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрв |
| е дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми узм |
| а ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, о |
| ресати“ ватру:</p> <p>— Оволико среће и здравља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у који |
| b n="61" /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки |
| споде, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је играло срце од радости.{ |
| јој матери!{S} Моли се богу нека ти он здравља да па ради!{S} Немој да нам образ црвени!{S} Ја |
| е.{S} Он се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и ст |
| ши чича Стеван пирну у свећу, рече: „на здравље молитва“ — па онда заседоше за синију..</p> <p> |
| Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вит |
| народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи.{S} О |
| бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> <p> |
| пљује чашу по чашу.</p> <p>— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедова |
| и поздравили су те.</p> <p>— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти |
| споде, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; зо |
| /p> <p>— Па, пријо, како су код куће са здрављем?... пита Живана.</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>— |
| тено.{S} Само ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.</p> <p>Од то доба Ж |
| и су.</p> <p>— Шта ради бабо? </p> <p>— Здраво је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава. |
| чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу вала!</p> <p>У тај п |
| а деца...</p> <p>— Склањајте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко. |
| ли зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „кевиљ“.{S} Лепе кошуље |
| ожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше |
| и с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> |
| к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, |
| и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче с |
| кад од оружја оста само комађе, кад се Зека очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и п |
| и јурнуше у Турке...{S} Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....</p> <pb n= |
| Симе не мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивос |
| мицаше.{S} Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кура |
| >Са храбрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука.{S} Никуд се овај див без Симе не мицаш |
| p> <p>А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Парашницу.</p> <p>Са храбрости и јунашт |
| дећи крај огњишта и само укрљешти своје зелене очи у њу.</p> <p>Анђелију обузе неко непријатно |
| це јој округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је но |
| .</p> <p>Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта |
| ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију — рече Цвета.</p> <p>— То је Петрија! —је |
| 2" /> <p>— Петрија!{S} Како рече: „жена зелених очију“ — ја се одмах сетих.</p> <p>— Треба њу и |
| <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зелених.{S} Која ли је то?</p> <p>— Је ли Ђурђија?</p> |
| .{S} И она оста пловећи.</p> <p>— Је ли зелених?</p> <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зе |
| </l> <l>„Бацали се јаглуком,</l> <l>„И зеленом јабуком, </l> <l>„Нису се свадили,</l> <l>„Већ |
| — питаше Цвета.</p> <p>— Та неког Митра Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!< |
| не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; земља се расплинула од силне воде па пишти под ногама.. |
| тра до мркле вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Ст |
| бусен у гроб.</p> <pb n="132" /> <p>Кад земља покри сандук мртвачки, жене се дигоше кући.{S} Уз |
| и пијан — рече му Маринко.</p> <p>— К’о земља!</p> <p>— Па што ће ти?</p> <p>— Да се лечим.</p> |
| г друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му земља, проста му душа!...{S} Бог да му душу прости!</p> |
| ања осим оног, што се сучељава са нашим земљама?</p> <p>— Два пут толико! — рече попа.</p> <p>— |
| се па седе.</p> <p>Стари сват узе један земљани чист тањир, одреши кесу, извади „сватовско“ три |
| штаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S} Чича Стеван пирну у жар, ме |
| вине девојке — божанска румен....{S} Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учест |
| еком — и она пође.</p> <p>Он се диже са земље, узе пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да А |
| никако не може да се одвоји од оне црне земље...{S} На послетку заспа на гробу Лазаревом.</p> < |
| има Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.</p> <p>Петар је ретко долазио кући и слабо је ма |
| о Катић и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане.{S} Ту они подигну кућерке какве су |
| ука.</p> <p>Дан беше леп.{S} По каљавој земљи указале се меке лепе стазе.{S} Дрва напупила; шев |
| ој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.</p> <p>„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, а |
| устите дете.</p> <p>Анђелија простре по земљи шареницу и Миладин спусти Лазара.</p> <p>Цвета од |
| “ (чијоду) и да рекне три пута:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дадох главу за главу, дадох тело |
| дружно.</p> <p>Синови Стеванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знал |
| ну душом....</p> <p>Мир осигурава живот земљораднику.{S} Кад је мир, на њега се срећа смеје.... |
| а коло пусти...</p> <p>Кад мрак паде на земљу, дигоше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их по |
| ом и Миленијом.</p> <p>— Спустите ме на земљу — рече.</p> <p>Маринко и Нинко спустише га.{S} Он |
| водицу.</p> <p>Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори.{S} Људи гл |
| се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац“ (северац) уједначио па реже к’о бријач |
| че дворити... —</p> <p>Ноћ се спусти на земљу.{S} Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко свет |
| .</p> <p>— Немојте на кревет — ’хоћу на земљу.</p> <p>Анђелија — која и сама беше ушла у собу — |
| уља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...</p> <p>Он лежаше онесвешћен....{S} Она се окре |
| <p>А снег само падаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров |
| ба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:</p> |
| p> <pb n="129" /> <p>Старац отвори очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону....{S} О |
| енутака...{S} На једаред протеже врат и зену.</p> <pb n="128" /> <p>— Свећу овамо!... свећу ова |
| ако лако?</p> <p>— Ама само што два пут зену; у мал’ не превари</p> <p>— Ја лепе смрти — по бог |
| <p>Одмах изнесоше кување.</p> <p>Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру.{S} Он је зет |
| ан наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњет |
| распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> <gap unit="gr |
| љу ларма.{S} Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала распл |
| твара.“</p> <p>Сватови седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде |
| Неколико коњаника поче се утркивати.{S} Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.</p> |
| и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....</p> <p>Дакле он није смео да с |
| ј дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовар |
| , сватови се разиђоше сви.{S} Само оста зет који ће се сутра — са комшијама и редарама — прочас |
| зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватовима?....</p> <pb n="15" /> <p>Он је све и — |
| в, такође није сед’о за совру.{S} Он је зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватовима? |
| арта.</p> <p>— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом.{S} Она побеже.</p> |
| ра и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — |
| , био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари |
| тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола |
| !...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и |
| ад избаци!...</p> <p>— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.</p> <p>Они око кола попуцаше од с |
| и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену...{ |
| и у руку и испрати.</p> <p>Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па |
| p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе на кола и оде у Клење Срећко |
| за њом.{S} Она побеже.</p> <p>— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.</p> <p>— Ко ватра! |
| ре поседеше мало.{S} Чича Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад |
| ече је Милан у мислима.</p> <p>— Чујем, зете.</p> <p>— У понедељник позови попу на ручак, нек и |
| Уз пут разговараху:</p> <p>— Шта велиш, зете?</p> <p>— Ја не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа |
| ло.{S} На пољу се дигла ларма!</p> <p>— Зете, камо ракија?</p> <p>— Нисам ја мејанџија! — виче |
| — „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!. |
| на њега обратити.{S} Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“. |
| вре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...</p> <p>После в |
| одиграше „шарено коло“.{S} Старојко са зетом састави у колу младожењу и невесту, те проиграше |
| ођаке и комшике.{S} Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењо |
| >Сад настаде даривање.{S} Смиљана приђе зету носећи на руци кошуљу.{S} Пољуби се с њим; он њу п |
| уну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се диже, скиде капу, пољуби старца у руку |
| ча Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид.{S} Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара.{S |
| зданица, њена јединица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....</p> <p>Та то је много!....< |
| ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо док не наиђе |
| 90" /> <p>— Охо! ово дува баш!</p> <p>— Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад се врати натраг ре |
| зелене а коса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на леђима.</p> <p>Ми |
| бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је бил |
| и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело прожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат |
| > <p>— Е што јест — јест — поштенија је зима,</p> <p>— Како није поштенија?{S} Увати мраз, падн |
| Једва се мало примири.{S} У том прође и зима.</p> <p>Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу |
| .</p> <p>Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу чов |
| ост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у ру |
| уми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо |
| > <p>„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати. |
| вати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,</p> <p>Једно јутро уранио чича Стеван пре свију |
| лако бити млада.{S} Три пут нокти преко зиме — с ногу спадају....{S} Најтеже је у зиму...</p> < |
| ставићемо.</p> <p>Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, |
| осле опет сваки послов’о.</p> <p>Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу про |
| _C14"> <head>XIV</head> <p>Насташе опет зимњи дани.{S} Вејавица не престаје никако, па које она |
| е износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,</p> |
| а беше опет позна јесен.{S} Она постала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико се |
| ме — с ногу спадају....{S} Најтеже је у зиму...</p> <p>И Живана оде у собу.</p> <p>„Нек спадају |
| а остане са унуцима Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.</p> <p>Петар је ретко долазио ку |
| трча за њом.{S} Она побеже.</p> <p>— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.</p> <p>— Ко ват |
| : видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он |
| да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом д |
| на поље.{S} А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о оч |
| кругљивати; по лобањи поче расти смеђа, златна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са |
| ти хоћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.</p> <p>— Не м |
| а „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван |
| м разговара:</p> <p>— А волиш ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа својим црним очицам |
| аву, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у зал |
| p> <p>У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео! |
| јно и лепо па му се зраци преливају к’о злато...{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред з |
| аву за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подл |
| > <p>Био је пуначак к’о лане.{S} Његова злаћена косица добијаше смеђину; лице румено и лепо сме |
| тисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме воли |
| } А кад она одмаче он рече:</p> <p>— Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку.. |
| спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло....</p> <p>— Тако је! — рече Стана.</p> <p>— Па не |
| S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Средњег рас |
| би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...</p> <pb n="77" /> <p>Али кад се врати натраг |
| ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p>Кад то рече устаде и оде редарама у кућу. |
| селих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, кад ту |
| деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешт |
| се преварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.</ |
| а и кретоше се најлак кући.</p> <p>— Е, зна много! — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, брате |
| остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала |
| ас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— Тако треба! — рече Стан |
| ана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теби!..{S} Вели: није оно џаба гајио пријатељ Ил |
| па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. |
| к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Марта.</p> <p>— Е он |
| нашим селима.{S} Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично.{S} Велико, ведр |
| ...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p>— Шта радите, децо?</p> |
| p> <p>— Лако је њему тамо пискарати; не зна он за моје муке!....{S} Е, баш нећу отићи данас — н |
| већ ’ко му је камено срце; Миленија не зна шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати. |
| својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с к |
| и.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се....{S} Она и јетрвица Марта |
| ..{S} Шта ли то, боже, шапућу?...{S} Ко зна!.. не може један човек све знати!....{S} Деца се ок |
| не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?</p> <p>— А шта, мајко?</p> <p>— Е, ћ |
| ишта, ни у авлији око пословања — свако знађаше свој пос’о.</p> <p>Народу се на време издаде уж |
| ба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— Тако треба! — рече Стана.</p> <p>— П |
| а!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори.</p> <p>У тај пар уђе Милан и |
| ну.</p> <p>— Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.</p> <p>— Крива!..{S} Да се ниси с н |
| огледа у Анђелију.{S} Она ману главом у знак одобравања....</p> <p>Лепа девојчица беше Миленија |
| да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може ника |
| боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све ле |
| ла живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо ј |
| ирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Девојке су је још тада |
| ...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме |
| те — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу |
| абичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете су |
| у пишти у ушима и грми у глави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је ствар по ствар коју су јо |
| <p>— Шта ти је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена.{S} Баш с |
| - само да би била сама.</p> <p>„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владат |
| варали.{S} Причали су све што су о њему знали — наравно, избегавали су његове мане.</p> <p>— Е, |
| к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знали само оно, што су из Стеванових уста чули, и радил |
| , она једнако плаче“.{S} Еј, моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то он |
| е још већма.</p> <pb n="106" /> <p>— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти ј |
| умела! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ја, знам Илију.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у |
| !...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — |
| а да га види!{S} Па покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он |
| ину виси, Жико!</p> <p>— Није то!...{S} Знам ја шта је — шта!...{S} Погледај јој око, погледај |
| Како ’но ти попо певаш?...{S} Аха...{S} Знам сад.{S} Лазарја, Лазарја!...{S} Је л тако?</p> <p> |
| ицу?</p> <p>— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Б |
| А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе |
| оја мајко, умро ми Лаза, па...</p> <p>— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар о |
| p> <p>— То је због оног, знаш?</p> <p>— Знам....</p> <p>Чим су стигли кући, Анђелија прво оде у |
| стидиш?</p> <p>— Опет ти?...</p> <p>— А знам да ћеш јој све и сама причати....{S} Немој, немој |
| <p>— Та неког Митра Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лек |
| то ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти су |
| у Икину кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се уда |
| > <p>— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! — рече Анђелија |
| кло.</p> <p>— Немој тако, сестро!{S} Ја знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, ал |
| снег пада! — одговара чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погод |
| мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плака |
| „Ја!“ — рече моја мати.</p> <p>— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} |
| нежнија.</p> <p>— ’хоћу, мајко, што год знам! — одговори Анђелија радосно.</p> <p>Старица је по |
| p>— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам од куд ти онаки!</p> <p>— Па, кажем ти, да сам све |
| е наже попу и куму па рече:</p> <p>— Не знам шта му је сад?{S} Никад овако није радио.</p> <pb |
| још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!... </p> <p>Сватови се опет засмејаше; чак се и оз |
| иташе Анђелија Миладина.</p> <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? — упи |
| елија.</p> <p>— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! — рече |
| закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар плану.</p> <p>— Ја сам |
| тно.{S} Нема ти у њега дусања.{S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „ |
| м наш’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја |
| вану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...</ |
| ковића.</p> <p>— Зар Аницу?</p> <p>— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.< |
| — Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“... |
| амо Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те в |
| не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...</p> <p>И Петрија оде да однесе Вуку цр |
| суд нам је тако усудио!...{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије...{S} |
| мој се љутити, најо!..{S} Најбоље је да знамо свака своје!</p> <p>Анђелија подели све. </p> <p> |
| Добро се држиш!{S} А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада.{S} Три пут нокти преко з |
| та — немој бити луда!{S} Видиш, нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јад |
| и на његову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „б |
| оде!{S} Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај |
| <p>„Господе!{S} Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом |
| е, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, него |
| .{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико з |
| ко је био миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изве |
| покојни чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“ |
| совру.{S} Он је зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватовима?....</p> <pb n="15" /> |
| ја се грди по мало са чича Стеваном.{S} Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају једа |
| p> <p>— Немам вам много говорити.{S} Ви знате жеље моје.{S} Само те молим Нино, брате, гледај Ж |
| аћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам |
| .</p> <p>— ’Ајд, не лудуј'.{S} Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.</p> <p |
| ве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је |
| атити сваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качар |
| на, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.< |
| ..{S} Ко зна!.. не може један човек све знати!....{S} Деца се окупила око огуљена јунца па га з |
| ...{S} Мој Лаза ће да изучи књигу па ће знати све!....“</p> <p>Па онда замисли: к’о он изучио в |
| ; није да не умем — него нећу.{S} То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је уда |
| ез мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..</ |
| ти иди па се тужи коме ’хоћеш!</p> <p>— Знаћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не |
| е није заборавила.</p> <p>„Шта ли ће да значи?...{S} Не допада ми се што сам онако била весела |
| и она својих.</p> <p>— То је због оног, знаш?</p> <p>— Знам....</p> <p>Чим су стигли кући, Анђе |
| ћу од мога Миладина дочекати унуче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе доч |
| } Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?... шепртљом...{S} Он свима издене |
| <p>— А куда ћу?</p> <p>— Остави се.{S} Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“ |
| едох женити мога Марјана дођем њему.{S} Знаш, нестало ми пара.{S} Назовем бога и поздравим се. |
| дан!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Т |
| ити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.</p> <p>— Т |
| у?...</p> <p>— ’хоћу, заовице!</p> <p>— Знаш како ћеш ме звати?</p> <p>— „Дилберком“ — рече Анђ |
| учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p>— Знаш, прости ме, нејака је.</p> <p>— Е онда, да ти каже |
| прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, некако је важније.</p> <p>— Само ако хтедне.</p> |
| !</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е? — упита Анђелија.</p |
| убица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда знаш шта још?</p> <p>— Шта?</p> <p>—- Тата синоћ вели, |
| јко! </p> <p>— Е, добро, ћери!..{S} Сад знаш шта ти је пос’о — па тако ради!...{S} Него Марта м |
| јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још |
| упита чича Стевана Маринко.</p> <p>— Не знаш како волим кад снег пада! — одговара чича.</p> <p> |
| >— А кад?</p> <p>— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.</p> <p>— Вала Богу само кад су |
| ла сам само како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.</p> <p>— |
| е.</p> <p>— Све, мајко!</p> <p>— Ти већ знаш ред.{S} Види се, да си у доброј кући била.{S} Ради |
| о види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи....{S} Смиљана његова |
| p>— Дед и Миладину...</p> <p>Попу проби зној, али очита.</p> <p>— Дела и снаји Стани.</p> <p>— |
| а је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обли јој цело тело.{S} Она је била у оном „беуту“ |
| валио ограду или пустио стоку.{S} Мртви зној пробиј’о јој чело, кад изађе у ону поноћну тишину, |
| И тај, који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...</p> <pb n="125" |
| д главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибра |
| , или: <hi>о еј</hi> !</p> <p>— Дијете! зове те нешто Марта.</p> <p>— Сад ћу! одговорила би Анђ |
| одговорила би Анђелија.</p> <p>— Еј ти! зове те тата у собу.</p> <p>— Ето ме сад — одговорио би |
| а замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} Он се само намргоди мал |
| S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.{ |
| ком“ — рече Анђелија.</p> <p>— Марта ме зове ”дилберком.“</p> <pb n="35" /> <p>— А ја ћу „голуб |
| <p>„И ради, ради, трчи, смеје се; мене зове: „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и гол |
| благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?... шепртљом...{S} Он свима издене име — то му је |
| нека га нек пише још!...</p> <p>Ако се зове састанак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера или Иван |
| село — рече јој кум.</p> <p>— А како се зове ово што сад пређосмо,</p> <p>— Совљак.</p> <p>„А, |
| а радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на |
| чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.</p> <p>Марта |
| и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.</p> <p>Сви се искупише око ње.</p> <p>— |
| што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе на кола и оде |
| проговорити</p> <p>— Нек оде Живко нек зовне тетка и тетку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова |
| и код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше сви.{S} Нинко приђе постељи |
| — викну Нинко.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Зовни попу нек чита што год макар!</p> <p>Анђелија оде |
| и, Нино, остани, а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Маринка.</p> <p>Сви изиђоше. |
| редак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне уку |
| Лазар — који је највише волио ћутати — зовну матер.</p> <p>— Шта је, рано?</p> <p>— Седи. </p> |
| им здравље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече |
| по богу брате? — упита Милан.</p> <p>— Зовнух вас, течо, да се опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p |
| атова што је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — |
| чају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стра |
| лија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником н |
| ....</p> <p>Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:</p> <p>— Ено му и оних па нек с |
| судници неколико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је би |
| начиниле натегу па вадиле.{S} Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: |
| е ташта, него <hi>шурњава</hi>, а ташту зову просто: <hi>баба</hi></note> </div> </back> </text |
| реди „пољаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од сток |
| уречу, а тамо под исток пукла белина: — зора.... </p> <p>Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђ |
| мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине.{S |
| брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се...</p> </div> <pb n="32 |
| :id="SRP18932_C7"> <head>VII.</head> <p>Зора заплавила.{S} Месец беше на смирају; звезде се гас |
| .</p> <p>На пољу се чуше петли.</p> <p>„Зора већ“ — помисли она.</p> <p>Дете се промешкољи, окр |
| к, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она је одрасла код брата.{S} У к |
| ж, Нино? — пита он брата.</p> <p>— А... зорли — одговара Нина.</p> <p>— А радите, богме, децо, |
| >— Баш му се ’хоће да кметује!</p> <p>— Зорли му се ’хоће!</p> <p>— Ама неће омедити!</p> <p>— |
| ма грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје...{S} П |
| бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.</p> <pb n="100" /> |
| ако друго, тако треће....{S} Мати ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне мато |
| 24" /> <p>Но једног јутра чича заковрну зорли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живана рече Ан |
| е село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и |
| ло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати с |
| тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" /> <p>Но једног јутра чича |
| Анђелијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звон |
| таше лептирићи; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....</p> < |
| Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата с |
| тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају к’о злато...{S} А к’о сунце обасја ову |
| да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија свршила своја посла па ку |
| ма Анђелиним...</p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео пачати у пос |
| али преваре, него пуцаху у мрак.</p> <p>Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни је |
| сти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.</p> <p> |
| ла бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!...{S} И њега и сваког ко на те реч рекне |
| тевали.</p> <p>„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара из |
| жара.{S} Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњана, прекрсти се, окади свећу, себе и ук |
| бе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем |
| ?</p> <p>— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш!{S} Оном детету, кога носиш, биће крви у с |
| и или се смеје — провириваху ситни бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> <p>По |
| усана иза којих провириваху ситни бели зуби</p> <p>— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — |
| ругли једри образи, велика уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, |
| сне у Србију, који су бегали од турског зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богд |
| а-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крст |
| прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.</ |
| гођено (кум и старојко плаћају свираче) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше |
| равља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, |
| главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:</p> <p>„Земљо богомајко!...{S} Дад |
| .{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да |
| и дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не г |
| ина.{S} Настани се крај „Студене Баре“, и <pb n="138" /> ту, од прућа, оплете себи кућицу и пок |
| помоћници.{S} На послетку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице.{S} Слажу се не може боље |
| носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се опет насмеја на |
| <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамил |
| у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчала на све |
| икну Петрија.</p> <p>— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.</p> <p>— Ја шта сте ра |
| а вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу....{S} Али од сад ћу вам чешће долазит |
| епи миш!{S} А сад!...“</p> <p>Па, онда, и Аницу некако друкчије погледаше.{S} К’о она јој са св |
| ле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она беше спремна.{S} Обукла је од |
| је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се |
| .{S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — |
| ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад само... овај...{S} Нема ти ту к |
| где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи д |
| ој помагаше.</p> <p>— Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.</p> <p>— Баш си т |
| радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су |
| ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мајчина!....</p> <p>Л |
| пустила низ леђа.</p> <p>Била је, вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Чело високо |
| а попа Анђелију.</p> <p>— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара. |
| ем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам од куд ти онаки!</p> <p>— |
| ањају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше дом |
| кад је поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се дете весне па да |
| венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут упита:</p> <p>— Има |
| како се није ни једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом р |
| о Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.</p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— |
| о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју погрешку јавно — |
| их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.</p> <p>Њојзи не беш |
| е.{S} Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови |
| ad> <p>И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија |
| у) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Госпо |
| у дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време |
| , јадна?</p> <p>— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге.</p> <p>— Еја, |
| беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчал |
| на, која увек предходи промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...</p> <p>На је |
| е на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</ |
| ку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је |
| не усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да у |
| поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински и кључ од суднице.{S} Да је им’ |
| није освртала; није ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да |
| тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.</p> <p>— |
| да се поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они немају своје у туђини?.. |
| сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.</p> <pb n="152" |
| у.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја оста |
| многе басме, упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће |
| ала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — ал |
| а је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље |
| ! — вели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, некако паметно.{S} Нема ти у њега дусања.{S |
| а и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...</p> <p>Пошто болест притаји |
| </p> <p>И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати.{S} |
| зи; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.</p> <p>Њ |
| ин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, |
| ну, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у нек |
| ерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих |
| S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опе |
| и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, |
| и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми |
| и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудит |
| рбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дет |
| е с њим и рече:</p> <p>— Опрости брате, и праштам ти!</p> <p>— Нек ти је богом просто! — рече Н |
| S} Он тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово |
| векра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми још узе и њ |
| и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала |
| ма „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи си |
| е ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа.</p> <p>Она имађаше неку срећу да |
| младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се разиђоше домовима својим.</p> <p>Анђел |
| рачи преко прага, но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг...</p> <p>Бол беше јак, п |
| у; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у „заседање“.</p> <p>Лазар беше жесток човек. |
| здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здрављ |
| ; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Устурио тунос на пола |
| p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилије — и не ум |
| Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији.{S} Он не сме ником дужан |
| дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) |
| це на ћеманима, које су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракиј |
| де!..{S} Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: |
| мо оно, што су из Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Жив |
| и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати |
| азивали да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:</p |
| ила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић |
| !..{S} Миладину?..{S} Ко му сме казати, и како ће му казати?..{S} А како би било да каже Марти? |
| се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила. |
| ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је играло срце од |
| нђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле чудо ако је |
| ди пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и дец |
| >Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога.{S} У то |
| иве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати.{S} Њена нога није ову |
| цо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово крова над гл |
| оболео.</p> <p>— Брате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут са кога се |
| нека чудна мешавина беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је снила.</p> < |
| ија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она |
| ко пута, па онда седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га ј |
| /p> <p>Он се диже са земље, узе пиштољ, и стаде крај плота.{S} Кад виде да Анђелија зајми волов |
| А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!.. |
| ђелија окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатељ |
| “ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на пог |
| Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде...</p> <p>Седела је целцати дан тамо код гробова. |
| <p>— Па добро, чијо.</p> <p>— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — па само јед |
| им“ калем у леву руку.{S} Окружи и њим, и рече три пута:</p> <pb n="141" /> <p>— Кад се овај ка |
| да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај |
| ти — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе...{S} Бега |
| лином...{S} Ја <pb n="98" /> сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе д |
| би одрек’о!.. “</p> <p>И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да г |
| ве за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми ј |
| {S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели једа |
| па рече.</p> <p>— Кажи ти мени, мајко, и друге моје послове.</p> <p>— Лепо, ћери!...{S} Кад ти |
| стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме во |
| оту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом мо |
| То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају....{S} Ето, овај мал |
| једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где |
| још много прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изи |
| е.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки су осећаји |
| ем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио |
| ама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...</p> <p>Па, |
| етка, како су кукурузи модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађу |
| е на детињство, и на девовање, и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих |
| и, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:</p> <p>„Урок седи на праг |
| о Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ам |
| Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.</p> < |
| дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и син |
| едали по растовим клупама, пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Па |
| сприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.</p> <p>— А |
| по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p |
| очекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} Катић са момцима одмах повата |
| пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дан |
| уку. </p> <p>— Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!</p> <p>Па се изљубише.{S} Чича Стеван |
| ем на руке па носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!...{S} Ти се о |
| од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.</p> <p>— Е не |
| оздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... |
| абу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је |
| рудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он тераше у обор општ |
| пецива.{S} И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бар |
| и се опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу ку |
| а му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме волиш, око моје? — п |
| нати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу на њега обрати |
| издржа по године.{S} Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.</p> <p>Беше већ читава момчина |
| p> <p>— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти н |
| к’о, он пише, пише све што год ’хоћеш, и чита сваку књигу....</p> <p>Па онда, к’о, одрасто, па |
| и. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих ку |
| p>— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори.</p> <p>У та |
| па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубин |
| аповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права....{S} Чича Нини само поли из јутра |
| најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је |
| опа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.</p> <p>Ручаше, па онда Јова изиђе са п |
| о је овај... ја!{S} Краљевић Марко и... и... све!{S} То мора бити!..</p> <p>Чича Стеван се наже |
| <p>Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и д |
| ма:</p> <p>— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ј |
| .{S} Нана седи сад у поњавама па мисли: и’ како је мени овамо.{S} Сад она вели: ”моја Анђа ника |
| ваком жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} С |
| <p>Анђелија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки |
| епо човек с њима!...{S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — аја |
| а и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „ |
| погледаше.{S} К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.</p> < |
| p>— А шта?</p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила |
| нам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала...{S} Није лако раскинути са животом н |
| застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.</p> <p>— Баш ћу те молити, снашице, |
| Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.</p> <p>— Живана! — викну чича.</p> <p>— |
| свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању...{S} Није дакле |
| .{S} Ништа не прекидаше ту нему тишину; и попак се ућут’о,...</p> <p>Лазар се на једаред промеш |
| дјекне..{S} Момци меркају <pb n="43" /> и гледе цуре — а цуре опет гледе њих; они се разговарах |
| апу, пољуби старца у руку <pb n="17" /> и прими чашу.{S} Отпи мало па је пружи старом свату.{S} |
| и, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама дав |
| путу нашла!</p> <p>— А ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.</p> <p>— Шта |
| м: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми м |
| е сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вар |
| дан да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу мук |
| S} А Марта ће ти све онако показати!{S} И Стана ће те поучити.{S} А ја ћу, моја лепа снајчице, |
| мени ово дете!{S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о |
| лак сан да се могу одмах пробудити!{S} И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смеш |
| била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада.</p> <p>— Никад! |
| рђе и несреће?</p> <p>— Није, нано!{S} И не пада ми на памет!</p> <p>— А ја мислим због њега; |
| како рекне реч; осече к’о на пању! .{S} И ја њега родила!...{S} Готово не смем ни да помислим о |
| {S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....</p |
| — старачка у <hi>познавању</hi>!...{S} И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим |
| ки камен што смрви зрно кукуруза!...{S} И њега и сваког ко на те реч рекне!...{S} Имам ја још с |
| ја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И’онда знаш шта још?</p> <p>— Шта?</p> <p>—- Тата синоћ |
| нима, и дај ми, Боже, да ме пазе!...{S} И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се |
| ти — а данас га стеже од радости!...{S} И уђе за Миленијом у кућу.</p> <p>Миленија остави судов |
| Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете оп |
| казнио.</p> <p>— Каквог закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар |
| бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шта ми још може? !....{S} Ваљда да ми одузме живот!.. |
| пролетњем цвету.</p> <p>— Нано!....{S} И ти ћеш тамо к’о и ја.... сви ћемо тамо!....</p> <pb n |
| олила Вуку Срдановићу него њему!....{S} И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек |
| раво да рекнем — <hi>волила</hi>....{S} И они су се, збиља волели!...{S} А зар се старост не мо |
| ар сам се ја за ово њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душ |
| ожја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало |
| но, сву ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло....</p> <p>— Тако је! — рече |
| арја; није он тиква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жм |
| ко тражите девојци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’о |
| таде целивање, последње целивање....{S} И Анђелија целива Лазарево ладно чело, лице, очи, обрве |
| ла међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се наврши година од Симине смрти — она нагна Стев |
| ла мало времена — отишла би тамо....{S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала |
| ст“ на совру па узе старосватску....{S} И старосватску и деверску приказа овако исто, без задир |
| ма се разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?..{ |
| сад?...{S} А!.. дошли у походе!“...{S} И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућа |
| о нема вина. — „зете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису |
| та!“;..{S} Колико ’оћете у кућу?“...{S} И опет доста....</p> <p>„П’онда свадба...{S} Сватови ју |
| на очи натерати кад је поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — довољно беше да се д |
| ић пиркаше а њој зима, боже, зима...{S} И тумараше кроз шуму тамо овамо док не наиђе на једну л |
| — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему што има да ра |
| /p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја шта је!!.{S} Посарањива |
| исто к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Све |
| јој пред очима сену, па онда пуче...{S} И она узе посртати к’о да је пијана....</p> <p>Ика јој |
| па се пресјава оно камење у њему...{S} И к’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се.. |
| ната места...{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су ли |
| што да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они нема |
| тати и мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он |
| а ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — |
| еде подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође кол |
| е“...{S} Комшије послују око пецива.{S} И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како |
| олесници оздрављали од њених лекова.{S} И она сама вероваше да може што год ’хоће..{S} За то се |
| вршили копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него |
| </p> <p>После уздарја наста пијанка.{S} И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај.{S} |
| а се авлија пунила лепим зградицама.{S} И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{ |
| .{S} Образи би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> д |
| а укућанима од најмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb n="83" /> <p>По |
| p>Миладин га пољуби у руку па изађе.{S} И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки на своје |
| ну он љутито. </p> <p>Анђелија леже.{S} И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је ње |
| је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам причала.</p> <p>— Ништа, ништа.{S} |
| и кога познаје — нити ко њу познаје.{S} И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им с |
| колико речи кад пређе преко ћуприје.{S} И она је те речи брижљиво у себи понављала.</p> <p>Наиђ |
| е нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се |
| и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи сажали.{S} Он пусти две три сузе па опе |
| } Млада си, па ти неће ништа валити.{S} И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа.{S} А |
| е видела ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и пол |
| а у авлију....{S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак оми |
| а дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зи |
| плавих?</p> <p>И опет спусти жишку.{S} И она оста пловећи.</p> <p>— Је ли зелених?</p> <p>Жишк |
| " /> седницама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон |
| у судбину; није шта више, ни Лазару.{S} И од њега је крила.{S} Она се склонила да не буде свађе |
| >Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио |
| и кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може |
| свет за час полуди! — мишљаше Аница. — И шта она мени ту! ’хоће да клањам!..{S} Па још се наљу |
| чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним.{S} Миладин |
| атића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине кућ |
| гледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:</p> <p>— Оволико среће и здрављ |
| бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!...</p> <p>— Немој клети, |
| рећа над његовим домом раширила крила — и он се чинио невешт.</p> <p>Он је надглед’о и радио им |
| ву „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лазар поче кметовати.</p> |
| и је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кра |
| а с мајком спавала!{S} Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра..{S} Па ова |
| Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.</p> <p>Како је-тако је: тек је Цв |
| а прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кош |
| хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ја, знам Илију |
| да и ти, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пут |
| Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од |
| сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник.{S} Све, ама све, опричала јој ј |
| ослу!{S} Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!...{ |
| се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; а |
| онда радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задов |
| е зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p>— Оно, сигурно, разастире ст |
| ад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује....{S} Међу тим једнако ј |
| е синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље.</p> <p>Анђелија га испрати |
| — Помоз’ бог, снашо!</p> <p>По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</ |
| еши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!...{S} Онда ће морати помислити да |
| е један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба здрава! — рече Мара.</p> |
| те више ни речи рећи са таким човеком — и она пође.</p> <p>Он се диже са земље, узе пиштољ, и с |
| а па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се....{S} Само да се нисам онако смејала и п |
| а им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван прошираваше своје имање...{S} А кад господар М |
| прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео |
| мио — онда и ти бољо!{S} Калем усануо — и ти усанула!</p> <p>Онда остави калем, па опет узе рук |
| на им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме....{S} Вукосава |
| е пута, велику свађу па — по неки пут — и бој...{S} Како јој је мајка давно умрла — она је била |
| а поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже се по свему селу....</ |
| господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....</p> <p>Мир осигурава живот земљорад |
| не.</p> <p>Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и д |
| рече Анђелија.</p> <pb n="182" /> <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест |
| ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и ста |
| овде лепо!... рече Анђелија, </p> <p>— И ти ћеш скоро овамо!..{S} Била си много згрешила!{S} А |
| Здраво је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су зд |
| О ’натема је било, како смеде!</p> <p>— И зар она јача од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је |
| </p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</p> <pb n="142" /> <p>— Петрија |
| н је већ утучен како је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. р |
| ће!</p> <p>— Ама неће омедити!</p> <p>— И ја мислим...</p> <p>— Не прима му се „варба“ — лаг’о |
| а?... — Оно ти нема под небом!</p> <p>— И нема! — рече кмет....</p> <p>Они продужише разговор о |
| ати!</p> <p>— Море, ти си поп!</p> <p>— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин! |
| {S} Онака треба за твоју кућу!</p> <p>— И мирна је, чини ми се — рече Анђелија.</p> <p>— Вала, |
| није на томе никад пропало!...</p> <p>— И мени је помог’о: — вели Петар Ранђић.</p> <p>— И ника |
| , снајчице — сви те волимо!...</p> <p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{ |
| — Да ми гледаш Љубу и Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гледаћу их....</p> <p>— Само за живота!.. |
| } Неку сам га ноћ и саснила...</p> <p>— И бићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих сн |
| — Лепо, ћери! — рече Анђелија.</p> <p>— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје.</p> <pb n="1 |
| им него тебе! — рече Миленија.</p> <p>— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је в |
| то ме мину жеља! — рече Стана.</p> <p>— И мене! — рече Марта.</p> <p>— Видиш, кадивице, како се |
| чек’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: п |
| — Синоћ начинио читав пачариз.</p> <p>— И ти ћеш довече платити!</p> <p>— А морам....{S} Није л |
| — упита Стана.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочнем.</p> <p>— Даћу |
| е бити само капара! — рече он.</p> <p>— И опет пође руком прсима Анђелиним.</p> <p>Више није ви |
| ранила?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— И ја ураних да ти ред покажем.{S} Јеси ли стрљала обућу |
| помог’о: — вели Петар Ранђић.</p> <p>— И никад није тражио на писмено нити какве зараде к’о Ву |
| ше кавге! — рече један старац.</p> <p>— И због псовке! — рече други.</p> <p>— Е, његова воља!.. |
| љу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p> <p>— И то!</p> <p>— Еј, снајо, снајо!....{S} Бог ти судио!</ |
| „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p>Пиштољ Марков то одмах о |
| ди, трчи, смеје се; мене зове: „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају |
| ру са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале лиле — њена најду |
| а: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију |
| ) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза |
| — она лечи од очију.{S} Има „сиљевина“ и „чибуковина“ — оне лече од грознице.{S} Има „срце-пуц |
| лико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> |
| ди кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба з |
| три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац који су оплеле мутнула Ика |
| перчин — у који није уплетала „урочице“ и „калајлије“ — па је спустила низ леђа.</p> <p>Била је |
| век“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“...{S} Комшије послују око пецива. |
| S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке...{S} Погибе ј |
| p> <p>— Гледај ти, попо, твој „петраиљ“ и твој „требник“ — а не пачај се у посла која нису твој |
| ара; претио попу „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа |
| м пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни људи“ и |
| изеди.{S} Њу треба укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трн |
| годи!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од смеја. </p> <p>— |
| амилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!.. |
| S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — влага оздо; зе |
| ди!...{S} Него Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш.{S} Ће |
| Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо врем |
| — онда науми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у |
| ори:</p> <p>— „Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадил |
| — шта ће! — вели Дража.</p> <p>— Треба и њој одспавати — рече кмет.</p> <p>—Лако ћемо за то!.. |
| и помињ’о о њему: у мени се мути утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његово |
| опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђ |
| и узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му добри помоћници.{S} На послетку ожени и Љу |
| око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика уђе у собу.</p> <p>— |
| јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа.</p> <p> |
| и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она се пљусну неколико пута по лицу.{S} Он |
| . јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта |
| својој матери у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Д |
| не видиш ову децу?{S} То су ти Лепосава и Стеван.</p> <p>— Па шта ће им крила, мајко?</p> <p>— |
| ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, мило, а наја са |
| а.</p> <p>— Збогом пошла, ћери!{S} Жива и срећна била!...{S} Немам, ти, синко, много говорити.. |
| деди руку?</p> <p>— Нана.</p> <p>— Жива и срећна била!..{S} О Живана, Живана!</p> <p>— Чујем — |
| си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...</p> <p>Смиљани куц |
| чета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздра |
| а беше у вајату.{S} Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.</p> <p> |
| а умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој |
| а да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у с |
| Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје.{S} Пред младожењом лежаше крш кошуља, |
| ну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} Старци играју и п |
| ном шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.</ |
| арац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.</p> <p>„Што сам се ја поп |
| ања и вели:</p> <p>— Сад јој треба нега и разговор.{S} Њој треба омилити нашу кућу, јер: што чо |
| н што смрви зрно кукуруза!...{S} И њега и сваког ко на те реч рекне!...{S} Имам ја још снаге!.. |
| онда?</p> <p>— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито. </p> <p>Анђелија леже.{S} |
| тељ у авлију.{S} Попа приђе, назва бога и поздрави се.</p> <p>— Па, баш, тако Анђо...{S} Лаза у |
| Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми |
| Знаш, нестало ми пара.{S} Назовем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја њему |
| Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у |
| им: требаће јој.</p> <p>— Имала си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се понос |
| вам казати, упамтите!{S} Нека је слога и љубав међу вама, јер само у слози може кућа напредова |
| азите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад с |
| е клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража. </p> <p>Сватови се насмејаше.< |
| <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} Лака му земља, проста му душа!. |
| .{S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.</p> <p |
| </p> <p>— Баш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.</p> <p |
| ко.</p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест |
| о данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!</p> <p>— У ве |
| не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја |
| од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.</p> <p>— Не бој се ти, нано!{S} Нећу |
| ....{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....</p> <p>Пошто попише ону чутур |
| ст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда |
| у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој к |
| говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније |
| ређења самог суда.{S} Сељаци навикли да и те ствари узимају олако.{S} Ако коме дође позив он ве |
| хоћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих тражила?.. — упит |
| арба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!...</p> < |
| грешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и |
| уша.{S} Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је б |
| ти кости моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је |
| шој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, нити да ти, |
| није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села Ан |
| смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, млада и лепа.{S} А он?..{S} Ето, кад си доведена, па <pb n="1 |
| о Бог рек’о.{S} Међу ове последње спада и Цвета врачара.</p> <p>Она је била ћерка једне удовице |
| и не ору.{S} Међу таку сорту људи спада и Вук...</p> <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и ма |
| ице, у сваког су уздрхтале руке од рада и ноге од тумарања....{S} Тако је и чича Стеван...</p> |
| притајири — суд се побрину те прегледа и пописа имање Пантићево и посла списак старатељском су |
| о су овај восак носиле — оживеле — онда и ти, бољо!{S} К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла |
| /> <p>— Кад се овај калем примио — онда и ти бољо!{S} Калем усануо — и ти усанула!</p> <p>Онда |
| је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад сте млади — па радите да би за |
| а оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђоше да спавају...</p> <milest |
| .{S} Кад од свију прикупи он пружи онда и тањир и новац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-је |
| то бог свакоме!..“</p> <p>Лазар прохода и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата |
| ано ме пробуди </l> <l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l |
| нио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...</p> <p |
| пред сваким.{S} Онда им прође иза леђа и поче дворити... —</p> <p>Ноћ се спусти на земљу.{S} С |
| даше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним |
| :{S} Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и |
| .{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да ј |
| „Муштулук“.</p> <p>За мало па се указа и село.{S} Куће ушорене; око кућа засађена воћа.{S} Анђ |
| иловаше...{S} Њу поли поток врућих суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> < |
| створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам каже |
| их ти! — рече Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? .</p> <p>— Има.</p> <p>— А |
| стре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју пр |
| p>— Шта, кућо моја? ! —- упита Анђелија и задрхта.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну |
| децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа на сирочад.</p> <p>— Пери их ти! — рече Аница. |
| укла већ!</p> <p>— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да те пробу |
| > <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...</p> </div> <pb n="12" /> <div type="chapter |
| p>— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.</p> <pb n="106" /> <p>— А, знам с |
| <p>— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.</p> <p>Миленија је поглед |
| ..{S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.</p> <p>— Не треба, нано!{S} Он је већ уту |
| мирише, мирише тако лепо како Анђелија и не мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А иза цвећа м |
| тили талири и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.{S} Коњан |
| е баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.</p> <p>Анђелија пође за њом.{S} |
| Он извади нож <pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да |
| <p>— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.</p> <p>Марко је одби рук |
| ’хоћу на земљу.</p> <p>Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњаву.{S} Спустише г |
| ...{S} Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.</p> <p>— Шта је, срећо моја? |
| гласа.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то |
| ептирићи; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....</p> <p>„О, |
| ма.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Вл |
| мешно — она се смејала, да би то човека и наљутило.{S} Није умела себе савладати никад.{S} Осим |
| оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољуби се с њим.{S} Он спусти завежљај на креветац, у |
| о јој кошуља на грудма поиграва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге с |
| ко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја |
| да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је нед |
| вечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала |
| која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, њима се изјада |
| >И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова проби уши.{S} Он се не хтеде одмаћи од в |
| ек.{S} Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплаш |
| у, коју Анђелија окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину |
| остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко моја!{S} Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} |
| као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је мн |
| С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она беше спремна.{S} О |
| ова поче напредовати.{S} Он ожени Нинка и доби још две вредне руке.{S} Његова Живана рађаше му |
| е Миленија. — А где?</p> <p>— У оба ока и оба образа.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Летос, на моби к |
| а оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је |
| које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.</p> <p>— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја |
| </p> <p>— Нек оде Живко нек зовне тетка и тетку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нар |
| ењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се једва в |
| ше...{S} Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доб |
| и пође обали..</p> <p>Пуче потоња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак....{S} Он с |
| мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему јунака па га није одва |
| а Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте мученица!</p> <p>— Није лако: — онолика кућа и |
| једна што разбацује карте.</p> <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.. |
| овином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.</p> <p>Како је-тако |
| и он поносито.</p> <p>— А Анђелија вала и беше за хвалу.{S} Ако су где год на свадби — к’о оно |
| ’Вала вам! — рече Цвета.</p> <p>— ’Вала и теби! — рекоше они.</p> <p>— А шта ћу?{S} Бог нек пом |
| јој снаје раде.{S} Њих је она упућивала и учила свему добром.{S} Код ње не беше „особине“, њена |
| сам сломила моју грбачу, што сам чувала и спретала — па данас нисам ништа друго него луда!</p> |
| а је она опричала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.</p> <pb n="167" /> <p>У селу су сма |
| пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и миловала.</p> <pb n="87" /> <p>Дође јој по неки пут и |
| {S} Њу је гризло што то све није казала и <hi>њему</hi>, Миладину.{S} Толико пута канила се па |
| , бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.</p> <p>— ’хоћ |
| онако била весела и што сам се смејала и певала.{S} Па после и тетка... што да ме онако гледа; |
| е....{S} Само да се нисам онако смејала и певала!...{S} А онако, вала, рекла бих, да није ништа |
| ни петлова гласа.</p> <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се |
| ’о; готовила ручак; прала рубине, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске |
| ула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би |
| Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича С |
| си моја прва радост; о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!< |
| тац, крај детета....{S} Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак певаше своју песму у запећку. |
| — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала.{S} Она осети да јој се трепавице склапају |
| е, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим радити, како ће он мајку |
| исто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи га.{S} Кад |
| подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне...{S} Миленија с |
| Ништа...</p> <p>Живана би тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" |
| <p>— Снаје.</p> <p>— Јеси л ти клечала и онај ћилим? — упита Стана.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— И |
| прво слово напише.</p> <p>Она је трчала и даље.{S} Сваку не успремљену ствар у авлији успремила |
| рити....</p> <p>Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њ |
| пу проби зној, али очита.</p> <p>— Дела и снаји Стани.</p> <p>— Не могу! — рече попа а сав позе |
| ајмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb n="83" /> <p>После даривања Сми |
| домовима својим.</p> <p>Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свога младо |
| допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала.{S} Па после и тетка... ш |
| И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} Молим ти се, Господ |
| на не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Лазара; а |
| ије била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњ |
| а је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, |
| Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресел |
| и; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — |
| отовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — она ни једно не оп |
| е удала!“...{S} Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несре |
| а иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивал |
| а уранила.{S} Одложила ватру, успремила и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....</p |
| и донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S} Она трчаху око ње к’о пилићи око квочке, |
| драгу ноћ тренула.{S} Она се примирила и села крај самртника.{S} Није кукала него је мислила:< |
| ући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волови у отав |
| еву годину.“</p> <p>Анђелија је дворила и служила.{S} Људи се разазурили к’о код својих кућа; д |
| је ко умро — она би се увек прекрстила и рекла: бог да му душу прости!“</p> <p>Из куће није ни |
| и једне окорне рек’о.{S} Она се смешила и певушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно |
| лија зета Милана, па с њим седе на кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.</p> <p>Кад |
| аше од смеја.{S} Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.</p> <p>— Зар тако |
| у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина ник |
| здравише се са врачаром, седоше на кола и кретоше се најлак кући.</p> <p>— Е, зна много! — рече |
| атом.</p> <p>Он им показа руком на кола и рече:</p> <p>— Тамо је све!</p> <p>— А, ево мога ножа |
| каза деверу.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са |
| да двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мене у руку...</p> <p>„И ради, ради, трчи, смеје |
| чаше на све стране.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стај |
| е, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна....{S} Јуче је сте |
| с у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — уп |
| је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n="143" /> се... добро се сећаше речи те |
| очи.</p> <p>Пошто је — клањајући — ушла и послужила најпре свекра па онда кмета — чича Стеван р |
| и свима мојим!...{S} Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и |
| /> <p>„Господе Боже!{S} Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свим |
| јом старицом.{S} Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу |
| смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је сређивано |
| чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чуп |
| Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није |
| смејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</ |
| у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља |
| ста зет који ће се сутра — са комшијама и редарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — пре |
| ....{S} Осетио је најпре немоћ у рукама и ногама, па онда у целом телу....</p> <p>Да вам га сам |
| позваћу.</p> <p>— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, нека |
| пео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога |
| а, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S |
| <p>Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....</p> <p>Наступила беше опет позна јесен.{S} |
| ураг — Збогом!</p> <p>Дарну коња петама и одјури трком....</p> <p>Тако им је одшалио шалу...</p |
| > <p>Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.</p> <p>— Волиш ли?</p> <p>— Гу-гу!...</p> < |
| p> <p>А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу.. |
| недеља.{S} Анђелија уранила па успрема и уређује.{S} Чича Стеван наређује да се прасе пече; Жи |
| је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...</p> <p>Кола ујездише у |
| ладин.</p> <p>— Платиће јој бог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, знаш?</p> <p>— |
| вори! — рече Сава.</p> <p>— Бога ми има и коме!...{S} Док му само одем — направићу пачариз по к |
| сне па изгледа нагрда.</p> <p>— Зар има и таквих душмана? —</p> <p>Има ћери света свакојака.{S} |
| то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</p> <pb n="5 |
| адиш.{S} Ћери моја, поучићеш у радовима и моју Миленију...</p> <p>Ту старица поста нежнија.</p> |
| о је пута Петар осоколио у тим нападима и скоро никад се није без плена вратио.</p> <p>Но једне |
| тари сват, па кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.</p> <p>— Трке нећу!... викну ста |
| она на рукама одржала.{S} Шта ће с њима и како да их лебом рани?....</p> <p>Оволики удари сатрл |
| Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само а |
| p>Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; свирачи |
| — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и н |
| оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је с |
| рекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девер |
| кевиљ“.{S} Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, преплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес |
| а и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — напи се па седе. |
| ватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.</p> <p>Чича Стеван и чича Илија већ ручали. |
| дожења ћути.{S} Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:</p> <quote> <l>„Еј, навади се Ј |
| </p> <p>Она стајаше с братом изнад кума и старојка.{S} Спустила превез на очи па испод њега пог |
| у па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).</p> < |
| ља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез т |
| p> <p>Анђелија опет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше много мирнија.{S} Не мишљаше више |
| ен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко |
| је у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе.{S} Попа прими дукат, рече: „нек с |
| ја је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама.{S} Разуме се да су дали добро уздарје |
| p>— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.</p> <p>— Уранила си ве |
| е отворила....</p> <p>После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља.{S} Анђелији срце |
| же с попом и кметом у конак.{S} Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича |
| <pb n="83" /> <p>После даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани.{S} Људи су |
| чича Илини.{S} У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде. |
| деж њега љубљаше у руку.</p> <p>Смиљана и Спасенија изљубише се такође са свима, осим само што |
| </p> <p>— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.</p> <p>— Бог помог’о! </p> <p>— Шта ти ра |
| капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?...{S} А!.. дошли у |
| живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па д |
| к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађују своје радове и труде се да |
| > <p>Кад се вратила у кућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватре па ћеретају.</p> <p>— А, е |
| ћа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишља |
| је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само се увек подсмевала причама Анђелиним... |
| . с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смртни час |
| ђевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} На њој су блештили талири и дукати.</p> < |
| чујем ти...{S} Ћери, да си благословена и срећна!... опрости и — праштам ти!....</p> <p>Анђелиј |
| леном кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућа |
| звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...</p> <p>После опела спустише старин |
| b n="135" /> само моли!{S} Биди поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и тво |
| дини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити тр |
| т Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...</p> <p>Девер оде, с |
| ивели су тако око неких петнаест година и тада Богдан умре.</p> <p>Оставши сама — Цвета се баци |
| их ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин да бог д |
| модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.</p> <p>Жене срађују своје радове и труд |
| ...у њој има — настави он — пет стотина и тридесет динара....{S} То су паре општинске....{S} Ту |
| , њена љубав и њено поуздање....{S} Она и Миленија беху две кукавице које су кукале од јутра до |
| е зна шта је то: наљутити се....{S} Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!..{S} Помисли ти, бол |
| лепо живи са укућанима — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...</p> </div> < |
| ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и И |
| ри од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речим |
| а ледну.</p> <p>— Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.</p> <p>— Крива!..{S} Да се нис |
| Анђелија.</p> <p>— ’Волико! — рече она и рашири руке колико год може.</p> <p>Анђелија се насме |
| <p>— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.</p> <p>— Па удри!... удри бог ти дао! |
| а црквене куле разлегаху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...</p> <p> |
| и угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много наћи по нашим селим |
| оли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече наразговарати.< |
| дна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је с |
| ћан, децо моја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек |
| ем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се једва видела гла |
| младу снају, па се сећа свога младовања и вели:</p> <p>— Сад јој треба нега и разговор.{S} Њој |
| оно се засмеје...{S} Миленија га склања и крије па најпосле побегне с њим у кућу.. .</p> <p>Дет |
| сенке, од сваког шушња, од сваког пања и трна — али је опет корачала.</p> <p>„Морам! — мишљаше |
| а мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале |
| ударише сузе.</p> <p>— О моја последња и највећа радости! — рече он.{S} Ти си ми засладио моје |
| аројко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је у |
| грли, пољуби — па онда опет једе печења и пије вина.</p> <p>Сватови се опет засмејаше.</p> <p>— |
| , слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{S} Сад сте млади |
| суше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати |
| еди Марти шта треба за ручак кувати, па и она оде у собу.</p> <p>Људи се окупили у авлији, а Ни |
| ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.</p> <p>— „Кад се буде трудила |
| .{S} Колико се пута ту крила!....{S} Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је |
| и тетка, треба се њима умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, |
| ој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана т |
| је од тебе! рече Миленија.</p> <p>— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.</p> <p>— |
| S} Које добро? упита Цвета.</p> <p>— Па и није добро....</p> <p>— А, болест! — пресече је Цвета |
| ја ћути, Спасенија настави:</p> <p>— Па и њега надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек об |
| {S} С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њезином.{S} Вукосава беше иста Мар |
| ању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задремала.{S} Кад би сва легла да спавају — онда би и |
| љна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тра |
| ..{S} И авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Свекар јој благ старац, свекрва иста |
| с њим у кућу.. .</p> <p>Дете проседе па и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} Изађе на поље па |
| P18932_C21"> <head>XXI.</head> <p>Би па и прође....{S} Обелеше вране косе, смежура се једро лиц |
| старом свату.{S} Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп.{S} Младожења се прекрсти, у |
| к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и она:</p> <p>— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — вика |
| а и одевена....</p> <pb n="58" /> <p>Па и овако старој није јој се тешко сагнути ни укаљати.{S} |
| адоше.{S} Неки узеше по режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке.{S} Пошто се по једном |
| ед младожењом лежаше крш кошуља, чарапа и пешкира.{S} Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о |
| певаху „Свјати боже“.{S} За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покојника на носилим |
| } Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господином капетаном“ и говорио: |
| елију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и учитељ у авлију.{S} Попа приђе, назва бога и поздрави |
| <pb n="177" /> <p>Долазио му је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва разговараше са њима. |
| призван!{S} Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!.... |
| , који су ваздан радили, поспаше: заспа и Миладин.{S} Само Анђелија сеђаше крај Лазара који мал |
| ила уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продуж |
| S} То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....</p> <p>Кад би пет’о запев’о — њојзи би се |
| Нинко.</p> <p>И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараше око болесника.</p> <p>С |
| p> <p>За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.</p> <p>— Оно ће мора |
| ватри сву ноћ.{S} Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мо |
| де: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, |
| — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана.{S} А наја се никад не вара!{S} Она зна по теб |
| увати коло.{S} Анђелија се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је и |
| лабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — |
| жење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — напи се па седе.</p> <p>Стари сват |
| викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.</p> <p>Марта каза деверу. |
| ше сватове; вођевина дарује само девера и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, |
| у прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и кад Нинко опет наслужи попи чашу, попа рече:</p> <p>— |
| {S} Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођ |
| а је дворила старог свата....{S} Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; |
| ас у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разу |
| </p> <p>Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јој је мајка умр |
| јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насме |
| о би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и син |
| њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.</p> <p>Ал |
| шкиње.{S} Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.</p> <p |
| биће, мајко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То |
| рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану |
| и целива га....{S} Онда му се маши паса и повади оружје....</p> <p>— Шта ћеш с тим '? — упита г |
| убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јем |
| , велика уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене споља |
| дасут...{S} Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче.{S} У |
| p> <p>— Отвори!</p> <p>Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.</p> |
| њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> рукава црвеним и плавим памуком; по |
| Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо |
| грози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па <hi>он</hi>. |
| дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас <pb n= |
| p> <p>— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича |
| p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, нај |
| Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, |
| аовом) уђе она у мали вајатић.{S} Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез.{S} Мил |
| копања.</p> <p>Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— |
| p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <quote> <l>„Где ћеш би |
| уву трешњу.{S} Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под њене гране; а сад је само з |
| се љутила на ову понуду.{S} Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није |
| је.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе н |
| едати децу....{S} Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба св |
| ча Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....</p> <pb n="58" /> <p>Па и овако старој ни |
| ање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да |
| и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се...</p> </div> <pb n="32" /> <div type="ch |
| ој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...</p> <p>Би ј |
| > <p>Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију. </p> <pb n |
| на глави.</p> <p>Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било |
| јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем.{S} Он јој пружи руку — она пољ |
| пријатељ!....</p> <p>Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала кра |
| у; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те се привати руком за заслон.{S} |
| дем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> <p>Кад Анђелија оста на са |
| <p>Цвета је дочека седећи крај огњишта и само укрљешти своје зелене очи у њу.</p> <p>Анђелију |
| рак.</p> <p>Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди.{S} Већ су бил |
| ица!</p> <p>— Није лако: — онолика кућа и имање — нигде не стаје!</p> <pb n="161" /> <p>— Е, да |
| говарају.{S} Људи су седели код мртваца и разговарали.{S} Причали су све што су о њему знали — |
| <p>Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровањ |
| е и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, |
| својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зе |
| свиње јуре отуд из <pb n="31" /> свињца и циче око ње...{S} А она к’о узела цвеће па се закитил |
| не?{S} Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице |
| ве.{S} Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке.{S} Из оних |
| радости.{S} Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио.{S} Кад год би он |
| Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да в |
| ру по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоште |
| Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. |
| ва највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом што он за њих не би |
| > <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост његова у детињ |
| Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..</p> <p>— |
| ља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.</p> <p>— Амин |
| ивши ни гласа.{S} Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га пон |
| мо! — рече Анђелија.</p> <p>Вук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и |
| реши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ.{S} Онда поднесе тањир куму; кум уради то ис |
| окојника.</p> <p>Трудбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{ |
| њено друговање и њена нега, њена љубав и њено поуздање....{S} Она и Миленија беху две кукавице |
| лази!..</p> <p>Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим.{S} Кад год би морао Мила |
| ишем само:</p> <p>Средњег раста сувоњав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију биј |
| вендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то т |
| т, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...</p> < |
| огом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</p> <p>Онда приђе Сава, па Миладин.{S} Он и њ |
| разговара.</p> <p>— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.</p> <pb n="118" |
| и ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгуб |
| у је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи |
| За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...</p> <p>Сватови се за |
| ље изаћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу.</p> <p>Саранили су је поред чича Ст |
| } Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте муче |
| S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свију прикупи он пружи онда и |
| је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре |
| а или од позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успи |
| и су здрави — али опет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићево |
| Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на |
| ена леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка |
| вајата у његову собу...</p> <p>Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан поглед на деду |
| ори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад да протера ћев, који хоће да се поноси са оним шт |
| ад ћеш, кмете.{S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.</p> <p>— Море није мени за на |
| проводила то време некад у тузи а некад и у весељу.{S} Најслађи јој часови беху покрај унучади; |
| шко умостити!...</p> <p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви т |
| само о њој.{S} Тражио је по селу момчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме... |
| та.</p> <p>— Дед и Сави...</p> <p>— Дед и Миладину...</p> <p>Попу проби зној, али очита.</p> <p |
| Нинко.</p> <p>Попа очита.</p> <p>— Дед и Сави...</p> <p>— Дед и Миладину...</p> <p>Попу проби |
| ошли њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да |
| је леп живот!“...</p> <p>Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са |
| аповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — |
| ва ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гр |
| } Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну де |
| .{S} Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се милио сваки рад... </p |
| ом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикн |
| тамњана, прекрсти се, окади свећу, себе и укућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поч |
| “ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш честити бр |
| е цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћери моје седе косе |
| трепере...{S} Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу |
| p> <p>И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарат |
| лика правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и |
| начки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....</p> <pb n="56" /> <p>Глас о смрти његовој уб |
| дна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стране намести по једну „ |
| А Анђелија разастираше по сушилу поњаве и кошуље у којима је Лазар умро и љубљаше те ствари као |
| једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На б |
| ачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи.</p> <p> |
| метну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше |
| дио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве ни |
| " /> кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.{S} Св |
| добра.</p> <p>Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.</p> <p>Једног дан |
| .{S} С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала дец |
| } Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва |
| нђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се. |
| мо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање |
| има?....</p> <pb n="15" /> <p>Он је све и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретнији, и |
| т ти?...</p> <p>— А знам да ћеш јој све и сама причати....{S} Немој, немој устајати — нећу више |
| кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу.{S} Многи од сватова отишли кућама да „част“ с |
| а је изула Марта.{S} После им опра ноге и поли те умише руке, па оде да поставља синију.</p> <p |
| ки годину дана.{S} Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „ |
| а помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да ожени Лаз |
| морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.</p> <p>А |
| прости!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{ |
| </p> <p>— Код оца.</p> <p>Он онда стаде и упиљи у њу.{S} Она обори главу.</p> <p>— Па где си ти |
| его по злу...</p> <p>Кад то рече устаде и оде редарама у кућу.</p> <pb n="9" /> <p>Анђелија дуг |
| е у свему.{S} Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а |
| ...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикл |
| енео к’о да у ватри гори.{S} Људи гледе и веле:</p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била |
| седоше — прекрсти се, узе узде те седе и сам.</p> <p>— Збогом пријатељу! збогом пријо!...</p> |
| и још неколико њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину |
| скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човеч |
| служи.{S} Чим нестане у чутури, она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван је |
| ин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.</p> <p>— |
| Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — рече она Марти.< |
| које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе је облише |
| зиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} Убриса се рукавом, узе свој штап па се упу |
| к’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али се с |
| а је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек се прича....</p> <p>Вук није тужио |
| па само један писмен.</p> <p>— Нек буде и он — рекоши они.</p> <p>И тако Лазара дадоше у школу. |
| Они се онда помолише богу.{S} Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.{S} Поклони |
| еше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног о |
| а тако малог?</p> <p>А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје...{S} Мил |
| е за ручак...</p> <pb n="66" /> <p>Дође и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа |
| свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија уранила па успрема и уређује.{S} |
| } Једва се мало примири.{S} У том прође и зима.</p> <p>Некако првих дана пролећа оде Анђелија о |
| </p> <p>— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?</p> <p>— Није, нано!{S} И не пада ми на паме |
| да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јој увек ч |
| Дијете! — викну он.</p> <p>Она се стеже и једва полако одговори.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Шта ј |
| је лудо — лудо!</p> <p>Анђелија се диже и оде у кућу.</p> <pb n="164" /> <p>„Боже, боже!{S} Ал |
| је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по н |
| Петрова-дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....</p> <p>Кола одмицаху све дање..{S} Н |
| е читаве бокоре босиљка.{S} Људи долазе и чуде се:</p> <p>— Шта би, по богу брате?</p> <p>— Од |
| а онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!...{S} Чула сам од старих |
| мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...</p> |
| <p>Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу.{S} Она се врати унутра.</p> <p>— Овде ми |
| зар му је све то мала — него ми још узе и њега!....{S} Зар сам се ја за ово њему молила?....{S} |
| би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?</p> <p>— Па добро, чијо.</p> |
| !... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Зна |
| ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак |
| >— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, он |
| ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољ |
| е манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!</ |
| ...{S} Пазите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже.{ |
| — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турски закон |
| <pb n="146" /> њојзи поштовање које је и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не ја |
| овде, ово је мајка ваша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца!{S} Осладите јој последње дан |
| тврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.{S} Ње се није ништа тицало.{S} Она к |
| њи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону годин |
| лепо кад се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она.... </p> |
| аваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У |
| зара Пантића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мај |
| ча Илија трчаше на све стране.{S} Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’ |
| тео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва к |
| рада и ноге од тумарања....{S} Тако је и чича Стеван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им |
| је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стевана.</p> <p>И они су сели око ватре те сме |
| не тражи нових сласти...</p> <p>Тако је и са Анђелијом.</p> <p>Пошто се додворила старијим и по |
| ћева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашо |
| теванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знали само оно, што су из С |
| ић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Ни |
| ио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио му је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва разговараше с |
| ..{S} То су паре општинске....{S} Ту је и печат....{S} Све то предај сутра попи....</p> <p>— А |
| но преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гу |
| дно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им |
| помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...</p> <p>Анђел |
| евана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? |
| ори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад с |
| душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.</p> <p>Људи узимаше панајију |
| Она узе један лонац, усу у њега ракије и престави уз ватру.{S} Онда оде тражити мед.</p> <pb n |
| коње у кола.{S} Анђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети |
| /p> <p>Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље.{S} Сватови поседали па пију ко ва |
| , ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.</p> <p>У селу су је ве |
| Марко.</p> <p>— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.</p> <p>— Има чове |
| {S} Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а за уздар |
| о, много говорити....{S} Слушај старије и чувај образ и поштење!...{S} Немој да ми осрамотиш ов |
| .... тек од једаред — облак га прикрије и однесе ти сву наду и радост...{S} Дође вече — оно се |
| друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код куће?...{S} О |
| е искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Рас |
| женскиње: стрине, снаје, сестре, рођаке и комшике.{S} Свака се љубила са „зетом“, даривала га и |
| уд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.</p> <p>У се |
| се није хтео пачати у посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни |
| а поштовали са њезине патње.{S} Девојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек са њом ле |
| аостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке...{S} Погибе јуначки Зека, изгибоше „ |
| во! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим |
| о ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и кокоши са седала; некима опет сметаше шљива што је пр |
| на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.</p> <p>— хоћу тетка.</p> <p>Тако њој |
| ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авли |
| сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!..{S} Колико се пута ту кр |
| ћ...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код њене куће. |
| оварала дуго и исповедала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Анђелин.... </p> |
| н не би измучио!....{S} Он не види муке и патње светске; он богује!. ..{S} Та пре бих се замоли |
| је „неприм калем“.</p> <p>Онда уми руке и приђе детету.{S} Засука леви рукав до лакта, па домал |
| скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише...{S} Онда изљубише обој |
| а; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...</p> <p>Пошто болест притајири — суд |
| је су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце. |
| > <p>Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.</p> <p>„’хоћу и од данас овако! хоћу |
| аљала по трави; галицале су се, смејале и скакале.{S} Па се онда — са стидом — сети како их је |
| најпре поклони.</p> <p>Сватови се шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се |
| ано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.</p> <p>— Зашто тетка? </p> <p>— Не ваља |
| еш срећна бити!...</p> <p>Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко |
| по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме....{S} Вукосава се већ удала, Живко, |
| не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам у |
| јој прича како су се старе жене патиле и мучиле.{S} Поче јој причати како је она дворила свекр |
| да оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа |
| о да учини своје:{S} Вук обори очи доле и ућута.{S} Ничега се није плашио к’о смрти.</p> <pb n= |
| >— Прво и прво подигни ограду око школе и цркве.{S} Све је пало па је срамота за село! — вели м |
| то сам се смејала и певала.{S} Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!. |
| > <p>Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима.{S} Тужила им |
| још — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.</p> <p>— Шта ћу сад?</p> <pb n=" |
| г ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито.{S} На |
| вај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Ан |
| ала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протури кроз прозор у собу...{S} У соби био баш отац |
| па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Ни |
| Господе!...{S} Ти се опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу |
| авићу пачариз по качари!</p> <p>— Богме и он теби то исто прети!</p> <p>— Имаће посла док нашој |
| опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост....</p> <p>Анђелија се са свим изменила.{S} Од |
| сватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.</p> <p>Анђелија беше у вајату.{S} Са њом беше |
| сад кад ми даде болест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би бо |
| оме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој ма |
| и тада заћутала и гледала га.{S} У томе и зору дочека.</p> <pb n="124" /> <p>Но једног јутра чи |
| ра ти сна!</p> <p>— Добра.</p> <p>— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А о |
| теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: ами |
| и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Част чинио — част дочек’о!{S} Срећан био ку |
| егову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја в |
| споде!{S} Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и ова |
| је разне басме, трчала је на све стране и лечила све болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело |
| га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Шабац.</p> <p>Али у Шапцу не беше к’о |
| твора паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...</p> <p>Сватови се заценуше од смеја....</p> |
| ије никако! — одговори Нина. — Ет’ мене и пријатељ’ Маринка у мал’ не превари; у мал’ те не умр |
| м — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћери моје седе косе и твој |
| о сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; а Марта — п |
| мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђ |
| ?</p> <p>— хоћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, |
| /p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући.{S} За кошуљу вели: „ |
| погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис он |
| отвори очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону....{S} Онда се посвети: лице му пожу |
| агонетала и причала разне приче страшне и смешне...{S} Миленија се са свим ућутала.</p> <p>— Шт |
| /> народ, њен разговор, њено друговање и њена нега, њена љубав и њено поуздање....{S} Она и Ми |
| , у ручице у осмејак његов.{S} Тумарање и рад целога дана <pb n="116" /> нису јој могли сна на |
| у за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — |
| ича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он врати у конак.</p> |
| ли! — викнуше сви.</p> <p>Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....</p> |
| е карте.</p> <p>— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Во |
| } Младожења се прекрсти, уста иза совре и оде колима.</p> <p>И сватови се дигоше; само старине |
| ња Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани.{S} Људи су седели и пујући разговарали. |
| шиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза совре и уватише коло.</p> <p>Играли су до пред вече, а кад су |
| Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.</p> <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је |
| вим!....</p> <p>Мојсило му приђе најпре и пољуби га у руку.</p> <p>— Опрости тата! —рече он.</p |
| да са свим по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да сл |
| јиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе |
| ана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кућ |
| .... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p> <p>— О, пунице! — пресече је Мила |
| гне коње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он врати у конак.</p> <p>— Па, како пријатељу?</p> <p |
| ије мала заклетва....</p> <p>А умела се и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да исп |
| би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши!</p> <p>— А шта ће сестро?...{S} Не помаже јо |
| јесен.{S} Она постала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради...</p> <p |
| ретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.</p> <pb n="100" /> <p>Од то доба Анђел |
| зломљен.</p> <p>Поседеше још мало па се и они дигоше кућама.</p> <p>— Ама људи — рече чича Стев |
| насмејаше.{S} Нина испразни чашу па се и сам насмеја.</p> <p>— Ви мислите да сам ја пијан?..{S |
| За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пр |
| — Зека заповеди да кољу....{S} А кад се и ножеви отупише, кад од оружја оста само комађе, кад с |
| н поседе још мало па устаде.{S} Диже се и Нинко и све мушкиње.{S} Анђелија пољуби у руку свекра |
| им!</p> <p>— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.</ |
| о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредн |
| вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.</p> <p>Сузе су кипиле из очију и лиле |
| ш?</p> <p>А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче.... |
| Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.</p> <p>Око ручанице ето ти чича С |
| а — па онда са попом и народом крете се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им пол |
| >И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се разиђоше домовима својим.< |
| а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и нев |
| о вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.</p> <p>— ’Оћемо ли, Машо?</p> <p>— Шта? </p> <p> |
| . ..</p> <p>Пошто су вечерали дигоше се и поседаше око ватре.{S} Анђелија седе са редаром за ве |
| ад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете...{S} Деца се окупе око њих па и она:</p> |
| .</p> <p>Лазар одреди „пољаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би |
| турског зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина |
| /p> <p>Анђелија послужи све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим дође Миленија...</p> <p>— Па как |
| ђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.</p> <p>У ав |
| Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала!</p> <p>— ’хоћу! </p> <p>— А сад д |
| , Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукати за овима, које си ти одазв’о себи на исти |
| } Он рече да га придигну.{S} Опрости се и с Маринком и Миленијом.</p> <p>— Спустите ме на земљу |
| и — пуно и оставили — рече, прекрсти се и устаде.</p> <p>Сви се прекрстише и дигоше иза совре.< |
| посрћући мртвом телу очевом,прекрсти се и целива га....{S} Онда му се маши паса и повади оружје |
| Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..</p> <p>Пуче потоња пушка и — на несрећу |
| иладин је у велике спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....</p> </div> <pb n |
| > <p>— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!</p> <p>Дарну коња петама и |
| p>— Амин, да бог да!...</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска једну чутуру.{S} Они му дадоше.{S |
| p> <p>Сватови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.</p> <p>— Е, ево ти сад па с |
| ија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири |
| лија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{S} Они одоше у конак а она у качару |
| по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</p> <pb n="57" /> <p>У |
| аше да може што год ’хоће..{S} За то се и прочула на далеко...</p> <p>Била је малена раста.{S} |
| зад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору....{S} Он га прегледа, ману главом неколико п |
| ћу!{S} Стид те било ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“</p> <p>И она се заплака. |
| ослушаш!{S} Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти <pb n="135" /> само моли!{S} Биди |
| сам да си од моје сорте....{S} За то те и призивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си благослове |
| и почисти па шареницама застре кревете и клупе.{S} О прозоре повеша неколико кита босиљка да м |
| е дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздравише се са врачаром, седоше |
| и био баш отац главом.{S} Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.</p> <p>— Па је ли живо’ |
| а није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе.{S} Вук паде у блато.</p> <p> |
| .{S} А сад, сад би дала све за ово дете и успомене на детињство, и на девовање, и живот, и душу |
| .{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...</p> <p>— Послушаће, |
| p> <pb n="186" /> <p>Анђелија се окрете и, к’о, угледа Живану, своју свекрву.</p> <p>— А ти си? |
| ву одмени..</p> <p>Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића |
| о, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Девојке, стидећи се, уз |
| за дуг: и пепео с огњишта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви |
| е па се закитила, па се смеје од милоте и певуши од радости...{S} Свекар јој виче; „Тако, ћери, |
| {S} Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали!{S} Немојте да свет рекне: умре Стеван — |
| сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања.{S} Она даје сина, да свом брату главу од |
| ом па је погледа погледом пуним милоште и рече:</p> <p>— Ћери моја, — не буд урока — ти си лепа |
| а па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочек |
| су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени венац тако стајати — сутра бих се удала!“...{S} |
| мшијама и редарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .</p> </div> <pb |
| добар дан!</p> <p>— Добро.{S} Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати.</p |
| чак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.</p> < |
| або и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у |
| p> <p>— А што, мајко?</p> <p>— Скоро ће и то бити!..{S} А зар не видиш ову децу?{S} То су ти Ле |
| и у младожењу.</p> <p>Поп им даде свеће и метну прстење на руке.{S} Пошто кум измења прстење из |
| .{S} Он, који је ово умео стећи — умеће и очувати.{S} Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мен |
| „кресати“ ватру:</p> <p>— Оволико среће и здравља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у ко |
| л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?</p> <p>— Сви смо.</p> <p |
| ете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.</p> <p>— Зар толико?</p> <p>— Гу... гу!...< |
| зорли.{S} Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше |
| зносити печење.{S} Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ д |
| је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лаза |
| ја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; |
| мота главу шалом; на руке наби рукавице и узе штап.{S} Анђелија га испрати....</p> <p>Тога вече |
| S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што |
| стито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине уређује.{S} Увек би у тим приликама |
| је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био |
| шко па налик на Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на р |
| елина: — зора.... </p> <p>Узеше видрице и одоше на бунар.{S} Анђелија по мало дрхташе од јутрењ |
| енија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и гледај как |
| ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од поточића се одбија зрака |
| повије па онда гледи његове пуне ручице и његово пуначко тело како се гргољи...{S} Сасма се раз |
| Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на руке па носам, н |
| ставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све:{S} Па шта ћу сад; куд ћу сад?.... |
| е у гробље — не оста сува ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од су |
| ко врата.</p> <p>— О нано, нано! — рече и заплака се.</p> <p>— Шта ти је рано?! — упита Смиљана |
| Смиљана.</p> <p>— Само пожурите — рече и изађе.</p> <p>Редаре се по једаред обредише па ућуташ |
| и!</p> <p>— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.</p> <p>— Бог да му душу прости! — |
| и у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљ |
| ћатама капетановим, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“</p> <p>— Шта |
| иле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи сажали.{S} Он пусти две тр |
| „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.</p> < |
| рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђ |
| нежни облаци; некаки ладан ветар леђаше и срце у грудима.{S} Са црквене куле разлегаху се звуци |
| одбору који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око |
| оведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, чича Ст |
| даред одјекну пуцањ...{S} Ове поскакаше и повикоше у један пар:</p> <p>— Сватови!...</p> <p>Сми |
| већу овамо!... свећу овамо!... повикаше и Нинко и Маринко.</p> <gap unit="graphic" /> <p>Марта |
| /head> <p>Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње.{S} Све се то устумарало: неко тражи у |
| била руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше |
| једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољ |
| у да се разговоре о „прстену“.{S} Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле н |
| лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црт |
| pb n="140" /> <p>— Наметнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p> |
| .{S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, |
| савладати никад.{S} Осим тога она беше и тврдоглава.{S} Никад није хтела оћутати никоме, па да |
| а беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.</p> <p>Није се тужила свету на своју судбин |
| и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обична па |
| ђе изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око себе неколицину бог |
| ријатеље на кулук.{S} Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:</p> <p>— Охо!.... |
| адаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров још није с тога |
| че опет са децом забављати.{S} Шта више и смејала се с њима....{S} Што је год могла — она је ра |
| и њене руке.{S} Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па онда помодри; очи и |
| естили у мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и с |
| двугну и њено срце...{S} Сузе је облише и падаху на руке мајчине.{S} Зајеца к’о сисанче...{S} Р |
| Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.</p> <p>„Ко ће сад казати! |
| , извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и задену пешкир за пој |
| после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...</p> <p>Нећу вам причати о оном што је бил |
| и се и устаде.</p> <p>Сви се прекрстише и дигоше иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да веч |
| усти у кревет.</p> <p>За мало па дођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беше сва умузгана од |
| ели му попа.</p> <p>— Тако је! — рекоше и они.</p> <p>Лазар подиже ограду, па још — по савету п |
| теван.</p> <p>— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.</p> <p>Анђелији свану.{S} Њој к’о да неко од |
| ма, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом....</p> <pb n="28" /> <p>Свирачи |
| две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакр |
| ити....{S} Слушај старије и чувај образ и поштење!...{S} Немој да ми осрамотиш ову седу косу!!. |
| а!..{S} Па, рано моја, чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња!{S} Света има свакојак |
| не почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мало по мало исток поче обузим |
| ити никаквих семена, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; н |
| Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.</p> <p>— А Станији? — упита |
| } Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да сп |
| ом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на г |
| итељу.</p> <p>— Учинише „спомен“ у соби и изнеше покојника на поље....{S} Пратња се уреди, попа |
| ни су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се слутње |
| нија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А |
| p>Дете опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђите на по |
| {S} Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и очешљај.... |
| ју о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба |
| зи може кућа напредовати; само у љубави и пажњи можете срећни бити....{S} Слушајте се, претрпит |
| <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су здрави и поздравили су те.</p> <p>— Од Бога им здравље!..{S} А |
| се изљубише.{S} Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у к |
| светњаке Мојсилу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседош |
| шину на леђима.</p> <p>Миладин заустави и Анђелија скочи с кола пред Цветином кућом.</p> <p>Цве |
| Попа испи чашу.</p> <p>Синови Стеванови и Нинко служаху гологлави дуж целе совре ракију.{S} Жен |
| </p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p> |
| раду, па још — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.</p> <p>— Шта ћу сад?</p |
| ући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да из |
| ...</p> <p>Све село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зару |
| <p>— Дете моје, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, |
| то могло сакрити?...{S} Онда ће да грди и мене и тебе.</p> <p>Анђелија не рече више ништа; а Ма |
| па прош’о!...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју |
| наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, |
| стаде викати:</p> <p>— Шта је ово људи и браћо?....{S} Овако ни Дајије нису радиле!{S} Ово је |
| запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе на поље, у ону т |
| њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чич |
| ве и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији.{S} Он не |
| умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, |
| е „неприм“ калем у леву руку.{S} Окружи и њим, и рече три пута:</p> <pb n="141" /> <p>— Кад се |
| еду (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Ан |
| рођена браћа...{S} Са јетрвама се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попу |
| оје! — вели Марта. </p> <p>— Али образи и нос брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила |
| хоћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу |
| у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> <p>— Никад се, ћери, нећеш покајати ако ме п |
| су давно пре ње учинили народни обичаји и Анђелија, радећи тако, радила је оно, што су обичаји |
| дила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. </p> <p>А кад би звоно зазвонило на вечерњ |
| .{S} Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:</p> <p>— Сад в |
| и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији.{S} Он не сме ником дужан остати: мора |
| адржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и |
| дужност кмета, и прими печат општински и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја |
| зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је зак |
| а близу...{S} Је ли снајчице; ’хоћеш ли и мене изучити раду?...</p> <p>— ’хоћу, заовице!</p> <p |
| на је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова.{S} Шта би се пута он са њом насмејао!... |
| него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Најзад, Анђелија |
| ћани сви сколише његову постељу.{S} Али и плаћаше за то...{S} За Нинком паде Марта, за Мартом М |
| е се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног обл |
| онда се све утворе склањају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату |
| и!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице |
| S} Марко му не даде ни издушити — опали и он...{S} Милинко поведе Анђелију соври.</p> <p>Анђели |
| ћуткивати...</p> <p>Пошто су га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу.{S} Живана наред |
| о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су заповедали.</p> <p>Био је пуначак к’о л |
| b n="133" /> су јели и тијо разговарали и то само о покојнику....{S} Никакве ларме не беше; сва |
| ли су укућанима.{S} Неки су само седели и пили ракију.</p> <p>Кад превали подне дође попа са уч |
| совре и одоше Живани.{S} Људи су седели и пујући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила |
| а совру.{S} Људи <pb n="133" /> су јели и тијо разговарали и то само о покојнику....{S} Никакве |
| стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује....{S} Међу тим једнако је била око постеље |
| мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то с |
| ва родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.{S} Она се окрете Милен |
| огачу и печено прасе.{S} То су они пили и јели.{S} Смиљана једнако око чича Стевана.{S} Моли га |
| к доцније и то сам.</p> <p>Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свим |
| а а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да |
| баба Симанину гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му име Лазар.</p> <p>За ручком — по крштењу |
| ешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о ш |
| о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли |
| реница па оде у конак.</p> <p>Тамо поли и почисти па шареницама застре кревете и клупе.{S} О пр |
| е око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Растите, с |
| а да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...</p> <p>Па, онда, гледаше |
| од толиког рада — она ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од |
| ћ! — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми и јесам!{S} Ето прије нек пресуди!..{S} Како си?</p> <p |
| оже бити!..{S} Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти каж |
| овом прадеди Панти, о дедовима:{S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала |
| прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван |
| лачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, |
| богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе домаћинство у своје руке.{S} Љуба и Гаја су му до |
| у добри помоћници.{S} На послетку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице.{S} Слажу се не мо |
| Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.</p> < |
| пред олтар станеш!...“ А Станија румени и смеје се....{S} У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту |
| удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо |
| до по ноћи па се онда разишли накићени и весели....</p> <p>На неколико дана после крштења, дођ |
| и судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаше ватру на ог |
| нда, гледаше Лазара.{S} Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!...{S} |
| ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>Па онда сиђ |
| ди што год ручка.</p> <p>Она се поклони и уступаше корак по корак у назад, клањајући, док на вр |
| умену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца....{S} Осећала се лака к’о пер |
| Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.</p> <p |
| ог ока — него некако нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.</p |
| <p>Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у |
| е бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровање са мајч |
| !..{S} Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго је гледала у свећу, кој |
| труји кроз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког поноса....{S} Не осећаше умора; |
| и окићена.{S} На њој су блештили талири и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове |
| дморим!“....</p> <p>Али се опет примири и рече:</p> <p>— Така ми је ваљда, судбина!...</p> <p>И |
| и се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у чутури, она иде и точи.{S} Ка |
| ио!...{S} Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душма |
| и така!...{S} Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом.{S} Шта се сад, бајаги, стидиш?</ |
| и!{S} Биди поштена и честита к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти нај |
| кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље.{S} Чича |
| падне снег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак.{S} Овако — куд год макнеш мораш бос |
| ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти и отац и мати.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Па у недељу — з |
| нац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Ст |
| д по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле |
| ..</p> <p>Мало по мало почеше се дизати и укућани.{S} Анђелија однесе обућу свекру....</p> <p>Т |
| {S} А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?....{S} Јок брате!....{S} Ти њима осмеја |
| амо, на оном свету погледати у очи тати и мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то |
| А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.</p> <p>— О, за то не бери бри |
| ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...</ |
| Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, <pb n="190" /> али, прво: не могу, а друго; |
| !...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли |
| оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него непоштену!{S} Нека имаш царево благо а нем |
| ћа кући, да нешто донесе, па се присети и рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Немој ти — нек иде Март |
| ки питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хватове дрва....{S} У један ма |
| <p>Он је све и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији |
| овати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — боље је него |
| куд ћу онда?</p> <p>— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито. </p> <p>Анђелија л |
| а — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...</p> </div> <pb n="64" /> <div type |
| .</p> <p>— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.</p> <p>— „На месту где је дете гл |
| ој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики о |
| е пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија — па шта да радим онда?.. |
| р да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, ти ћеш га очеш |
| нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном месту.</p> <p>Донесе — ракију и нас |
| о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па заг |
| n="62" /> <p>Срце јој играше од радости и задовољства.{S} Она погледа Живану, погледа јој у очи |
| љубаши у Парашницу.</p> <p>Са храбрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука.{S} Никуд се |
| да си благословена и срећна!... опрости и — праштам ти!....</p> <p>Анђелија је поштовала аманет |
| осто! — рече Нина.</p> <p>Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.</p> <p>З |
| е Сава, па Миладин.{S} Он и њих опрости и благослови.</p> <pb n="126" /> <p>Сад дођоше на ред ж |
| ..{S} Пратња се уреди, попа се прекрсти и запева „Свјати боже....“</p> <p>Пратња пође.</p> <p>А |
| дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је богу! — рече чича |
| ш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.</p> <p>— Све ћу ра |
| о....{S} Кад би печен, она га располути и преви Лазару на мицину....{S} Чим се топлота дотаче м |
| е. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста.{S} Уз то да говори:</p> <p> |
| > <p>— Ћери моја, сад ћеш се ти бринути и о конаку.{S} Тамо мора бити успремљено и намештено за |
| мило, а наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је.{S} На послетку проговори: „послушала си ме? |
| едаше Лазара.{S} Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!...{S} Па како |
| ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.</p> <p>— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу! |
| ајбоље да каже Марти.{S} Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.</p> <p>И она изазва Марту и |
| 50" /> <p>Она је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду ил |
| } Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.</p> <p |
| и....</p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбеници....</p> |
| ку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни боље ни го |
| обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.</p> <p>Пошто кума исп |
| мље.</p> <p>Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пу |
| апред.</p> <p>Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.</p> <p>— Ти си добро уранила? |
| шљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна о |
| S} Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих речи.{S} Њез |
| опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови...{S} Свуд је она ишла.{S} Ето њене ливаде!{S} |
| ела спустише старину у гроб.{S} Запевци и нарицању не беше краја.{S} Мојсило баци први бусен оц |
| иде хаљину, раскопча сапињач на огрлици и свуче кошуљу на ниже....{S} На плећкама беше згуљена |
| е је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.</p> <p>Око ручанице ето ти чича Стевана са п |
| /p> <p>Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Ла |
| о.</p> <p>Пуна срца неке радости корачи и стаде на праг, па са њега погледа у авлију....{S} Све |
| За то ’хоћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.</p> <p>Ту |
| закука.{S} Љубио му је косу, лице, очи и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не |
| њег раста сувоњав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крс |
| ерине; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шт |
| био који пут?</p> <p>Миленија обори очи и порумене к’о руменика.</p> <p>— А? </p> <pb n="69" /> |
| ’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?. |
| ли: „казаћу ти сутра“!... па онда скочи и побеже на поље.{S} А Марта вели: „не сме само Златан |
| <p>Лазар беше жесток човек.{S} Он скочи и подвикну онима који су око суднице чекали:</p> <p>— В |
| Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и ум |
| — а њој није никако врућина; само трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а |
| еле и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она погледа; — кад, а он |
| ме није убио?!....{S} Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!....{S} Па ето мучи ме!....{S} Ваљ |
| ки закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је тур |
| двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и дво |
| о дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те вол |
| о; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он т |
| ају и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из п |
| и страд’о после...</p> <p>Тако он сврши и „Псалтир.“</p> <p>Учитељ посаветује оца његовог да га |
| прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и очешљај....{S} Увек се нађи у послу!{S} Буди свагда в |
| слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, |
| дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти |
| је тужила...</p> <p>Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....</p> <p>Наступила беше опет |
| итву.</p> <p>Попа очита.</p> <p>— Читај и Мојсилу! рече Нинко.</p> <p>Попа очита.</p> <p>— Дед |
| етар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равници мачванској.</p> <p>— Шта је, што ли з |
| ћала је!</p> <p>— Није, брате, него јој и јесте мука....{S} Помисли колико гробова има она!.... |
| , који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...</p> <pb n="125" /> <p |
| олико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући.</p> <p>— А што, снајо; што тражиш ти то? |
| ег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак.{S} Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули |
| на изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад Марта донесе она ус |
| </p> <p>Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја |
| глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој пору |
| зван и призван!{S} Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} В |
| к’о што си и до сад била.{S} Твој човек и твоје дете нек су ти највећа радост и брига!....{S} Ј |
| У понедељник позови попу на ручак, нек и он буде, кад нам дођу пријатељи.</p> <p>— Добро, позв |
| мајка.. .{S} Вукосава беше њен помоћник и њен разговор.{S} С њом би се она дуго разговарала па |
| даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p>— Оно |
| Ј’ој, помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом.</p> <p>Анђелији в |
| ута!</p> <p>— Остави мал— рече опет Вук и ошамари је.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, али |
| Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућући.... |
| оста сува ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гро |
| окопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукама да открљепи њене руке.{S} Она га стезаш |
| д моје сорте....{S} За то те и призивам и накричујем ти...{S} Ћери, да си благословена и срећна |
| е, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.</p> <p>— А што |
| пада! — одговара чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик погоди!</p |
| а да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао! |
| мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сн |
| јим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада тра |
| а ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ!{S} Св |
| и.{S} За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Ж |
| њему све, онако из почетка, па му кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те г |
| биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.</p> <p>Анђелија га дочека и пољу |
| Кад превали подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога |
| ло крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још |
| за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S |
| кидали.</p> <p>Мудрим старањем Нинковим и Живаниним — све иђаше уредно.{S} У кући не беше никак |
| >Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим.{S} Кад год би морао Миладин коју реч с |
| јом.</p> <p>Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим — пошто је скинула тешки тере |
| га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала.{S} Често пут |
| — рекоше му сватови.</p> <p>— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала |
| врата и дуж <pb n="7" /> рукава црвеним и плавим памуком; по кошуљи — с преда опасала „лекедов; |
| а“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још |
| ове постеље; Анђелија лебдијаше над њим и мољаше се богу.</p> <p>Свану.{S} Ништа боље.{S} Оно ч |
| сак опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:</p> <p>— Кад челе — што су овај восак носил |
| <p>Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванцик у руку.{S} Милинко се пољуби са сес |
| p> <p>Пружи руку Нинку, пољуби се с њим и рече:</p> <p>— Опрости брате, и праштам ти!</p> <p>— |
| , да сам увек весела и да се све смешим и певушим!...{S} Молим ти се, Господе!... молим ти се, |
| але око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...</p> |
| и међ својим другарицама својом дворбом и угодбом!....</p> <p>Аница беше крупна и здрава плавој |
| њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста см |
| ехе моје...{S} Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p>Па |
| светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...</p> <p>И онда сложи у |
| и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...</p> <p>И онда сложи угарке да би се браћ |
| би је они могли чути.</p> <p>Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је |
| > <p>Кад Анђелија оста на само с мајком и тетком — она пусти срцу на вољу.{S} Очи јој се заблис |
| ек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима.{S} Младеж њега љубљаше у руку.</p> |
| га придигну.{S} Опрости се и с Маринком и Миленијом.</p> <p>— Спустите ме на земљу — рече.</p> |
| >Би јој лакше.{S} Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос по |
| > <p>Сваку „част“ пропратио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосватицама, преб |
| а, а чича Панта остане са унуцима Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.</p> <p>Петар је ре |
| ођевина....{S} Чича Стеван оде са кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаш |
| ка меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање.{S} С њима је она радила пољске радо |
| } Живана се договараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћетен. ..</p> <p>Пошто су вечера |
| умре... </p> <p>Стеван оста са Живаном и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у рад |
| S} Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрег |
| Нина.</p> <p>Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.</p> <p>За мало па дођ |
| Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.</p> <pb n="21" / |
| {S} Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић.{S} Онда треба да узме још једну с |
| руги Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола |
| успавала.{S} Често пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...</p> <pb n="117" /> |
| ли се слагати са укућанима, т. ј. с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’хоће ли он |
| ic" /> <p>Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од ж |
| рати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала.{S} Никад се не би нас три раст |
| /p> <p>Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије.{S} Миленија пружи комад ле |
| у да плати што треба — па онда са попом и народом крете се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека |
| о ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом.{S} Њих Анђелија лепо дочека.</p> <p>— Еда при |
| <p>Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те проврљаше мало по а |
| добро, добро!</p> <p>Па се диже с попом и кметом у конак.{S} Смиљана и Спасенија одоше са Живан |
| > <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих.{S} Она, к’о по |
| адан!{S} Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па како ће он са њом живети кад она каже да |
| учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недеља.{S} Анђелија уранил |
| > старојко, Живана, Анђелија са девером и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...</p> <p>Попиш |
| ја клањати.{S} Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку.{S} Тако |
| у руку.{S} Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.</p> <pb n="20" /> <p>Како је такну |
| ју седу косу! — рече Анђелија с поносом и поуздањем.</p> <p>Онда је питала за укућане, за свако |
| позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ’о....< |
| ца?</p> <p>— О. о. о...</p> <p>И на том и остаде.</p> <pb n="121" /> <p>Чича Стеван га онда узм |
| а погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком.{S} Она му приђе а он рече:</p> <p>— |
| че белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.</p> |
| е узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и уч |
| /> <pb n="30" /> <p>Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић.{S} Марта и |
| а је била у миру и љубави.{S} Са Мартом и Станом пазила се к’о са сестрама; Миленију је поучава |
| иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и старојко платише колико је погођено (кум и старојко п |
| p>Кад мрак паде на земљу, дигоше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати |
| сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — |
| очели ручати.{S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.{S} Остали су сватови |
| p>— Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печ |
| таројко платише колико је погођено (кум и старојко плаћају свираче) и пребацише неколико гроша |
| гова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код к |
| ећ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико стараца.</p> <p>Још од врата поче се Анђ |
| и да реже и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....</p> <pb n=" |
| за совру.{S} Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.{S} Ч |
| над кума и старојка.</p> <p>Чича Стеван и чича Илија већ ручали.{S} Чича Стеван — реда ради — б |
| били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знали само оно, што су из Стеванових |
| јој снагу....{S} Та њен је Лазар дозван и призван!{S} Први се људи, па чак и попа и уча боре за |
| му се нагоњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота. </p> < |
| ја прва радост; о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!</p> <p |
| а на Стевана.{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колик |
| а да се разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кро |
| брате, да ниси дош’о овде што си гладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, |
| се опремише рано: попа, Анђелија, Милан и Лазар — па одоше у Клење....</p> <p>Тога вечера у сел |
| попу.{S} Око ручанице дође попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> < |
| шта говори.</p> <p>У тај пар уђе Милан и Миленија.</p> <p>— Шта је, Лазо, по богу брате? — упи |
| } То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењ |
| по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима ј |
| нђелија је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена највећа брига.{S} Нинку и девери |
| /> <p>— Наметнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би |
| p>— Ајој! — Ово је чудо!</p> <p>Миладин и Анђелија ћутаху.</p> <p>— Чек’ да видим нешто.</p> <p |
| дице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Па |
| з Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша С |
| , уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и стар |
| пше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи.</p> <p>— Е, онда ће ваљати! |
| > <p>Онда приђе Сава, па Миладин.{S} Он и њих опрости и благослови.</p> <pb n="126" /> <p>Сад д |
| за „најстаријег“ ђака.{S} Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману |
| плака се.</p> <p>— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.</p> <p>— Крива сам! — рече она |
| све болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Ниј |
| ка да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је запов |
| је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина.{S} Од |
| х, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити м |
| се чинио невешт.</p> <p>Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским |
| p> <p>Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судбином.{S} |
| какви је ред у вашој кући.</p> <p>— К’о и у свакој кући, — рече Миленија.</p> <p>— А како да ра |
| жила колико да и она постане онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаш |
| за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само се увек подсм |
| > <p>— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.</p> <pb n="118" /> <p>— Јес ј |
| је завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Зар ти |
| ге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?...</p> <p>Онда се |
| кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен ред у кући — мог’о би, одакле хоће |
| Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима ко |
| воћа.{S} Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је мислила др |
| ко и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш |
| сутон, али се све лепо могло видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је и |
| /p> <p>— Нано!....{S} И ти ћеш тамо к’о и ја.... сви ћемо тамо!....</p> <pb n="179" /> <p>— Ја |
| ке — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!</p> <p>— То ти нико не пориче! — вели Вук.</p> <p |
| 4" /> <p>Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на првом месту био В |
| труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде бол |
| ...</p> <p>Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу ч |
| S} За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама...{S} |
| ако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па <hi>он</hi>...</p> <p>„Ја не бих м |
| најлепшег двора...</p> <p>Па онда бабо и нана..{S} Како ли ће њима бити!{S} Они су научили да |
| а срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно...{ |
| Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца....{S} Осећала |
| мејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“</p> <p>Према томе није никако чудо што |
| лија.</p> <p>— Је ли на дому све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу вала!</p> <p>У тај пар уђе |
| .. </p> <p>Кола јурише све дање.{S} Ево и њеног травњака!{S} Ту је она лане са мајком овце „јаг |
| > <p>— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У |
| у само цикнуле па побегле....{S} Па ево и гробља!..{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањс |
| е три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто спо |
| а, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> <p>Поздравише се, па поседаше.</ |
| ну те прегледа и пописа имање Пантићево и посла списак старатељском судији.{S} Овај не хте одуз |
| њима!...{S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже |
| кад што научи...</p> <p>Дође јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би тр |
| лебдео осмејак.{S} Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.</p> <p>„Еј м |
| Нина је још много прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диж |
| а.“</p> <p>Онда изнеше тело покојниково и понеше цркви..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђ |
| } Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она је вика |
| дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди |
| та да радим? — питаше он.</p> <p>— Прво и прво подигни ограду око школе и цркве.{S} Све је пало |
| о јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше по памети; она |
| е поче већ дизати прашина.{S} Беше суво и лепо к’о у пролеће — само беше ладно.{S} Људи вуку др |
| пита Ика.</p> <p>— Лепо.</p> <p>— Благо и теби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у мојој |
| а осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке рук |
| иленија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био |
| куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Највеће му је задово |
| о срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима |
| поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да гинемо, |
| е хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — па баш да и са |
| радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословима.{S} Са првим људима у селу живео |
| већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина.{S} Он, |
| {S} Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!. |
| и ђак.{S} Учитељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше у |
| Са пријатељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом |
| е, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену матер своју.</p> <p>Али она је |
| ки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ |
| ећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимицу Миленију |
| лед’о у Анђелију.</p> <p>Шта није чинио и радио не би ли му пала шака.{S} По читаве ноћи мишљаш |
| кога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, да ниси дош’о овде шт |
| што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули сте што сам вам рек’о а с |
| p>Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала.{S} Она |
| уму и старом свату.</p> <p>Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за вод |
| оком — ти скоком!{S} Они су ти од јако и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} Ти не |
| ако се намерио на добра пријатеља, како и њему његов пријатељ прети да ће му подвикнути једног |
| гољи...{S} Сасма се разнежио.{S} А како и неће?...{S} И где би мог’о деда да се не разнежи кад |
| Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.</p> <p>Чича Сте |
| /p> <p>— Бога ми баш!...{S} Само некако и голубица тражи голуба! ..{S} Миленија скочи па увати |
| му; али како одмакне — к’о да га никако и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осећаја за ње |
| пута па оде у њиве.{S} До мрака никако и не долази!...{S} Очију ми, снајчице, у нашој кући ниј |
| и лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>С |
| гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... |
| само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стеван.</p> <p>Он само дође мало на подне да вид |
| {S} Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...</ |
| !{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница светла била — т |
| ије ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово ш |
| ре највише платише задруге.</p> <p>Тако и Пантићи.</p> <p>Прво се разболе Нинко, укућани сви ск |
| на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном реч |
| да јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете тесати сандук....</p> <p>Звоно на цр |
| још мало па устаде.{S} Диже се и Нинко и све мушкиње.{S} Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка |
| мо!... свећу овамо!... повикаше и Нинко и Маринко.</p> <gap unit="graphic" /> <p>Марта је додад |
| вет.</p> <p>За мало па дођоше и Маринко и Миленија.{S} Миленија беше сва умузгана од суза — сам |
| тите ме на земљу — рече.</p> <p>Маринко и Нинко спустише га.{S} Он полежа мало па рече да га из |
| , како је овај... ја!{S} Краљевић Марко и... и... све!{S} То мора бити!..</p> <p>Чича Стеван се |
| ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.</p> <p>После ручка старији пос |
| > <p>Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај његове постеље |
| није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!..{S} Је |
| рило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели један.</p> < |
| знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, али чинити „без себе...“</p> <p>— Ја не м |
| ..</p> <p>Кола уђоше у село.{S} За мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и о |
| р!</p> <p>Анђелија оде попу.{S} За мало и дође с њим.</p> <p>— Читај ми, попо, велику молитву.< |
| ништа да рекне....</p> <p>Поседеше мало и поразговараше па онда попа упита:</p> <p>— Је л готов |
| о је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— Алал јој матери! — |
| !{S} Теби треба ранити — ми можемо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p |
| и су се о радовима; чича Стеван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране |
| ла је малена раста.{S} Лице јој округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела.{S} Било ле |
| тко падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало |
| лести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више |
| силног јецања.</p> <p>Попа сврши опело и настаде целивање, последње целивање....{S} И Анђелија |
| коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.</p> <p>Анђелија опет стајаше између к |
| седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи....{S} Смиљана његова домаћица, само мири р |
| p> <p>— Наше — одговорио би, па ма било и његово сопствено.</p> <p>Све, што су имали, то је бил |
| лбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати.</p> <p>Али је Лазар — к’о што рекох — био |
| непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По читаве ноћи о |
| е поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те видети и мртву него н |
| и да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело п |
| ме малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њ |
| амо момци; мало по мало прошара се коло и женскињем....{S} Старци гледе па се смеше.... мало ви |
| к и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи |
| — па с њим у коло.{S} Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...</p> <p>— Јеси ли |
| и...{S} У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} |
| очи избуљио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...</p> <p>Он лежаше он |
| да се закоље.{S} Све се устумарало тамо и амо.{S} А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“ |
| вима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патк |
| ре није мени за нас.{S} Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек |
| с, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много прича |
| м вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....</p> <p>Мојсило му приђе најпр |
| о беше опште...{S} Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре свака узимала, к |
| љуби...{S} Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад угледа оне раширене уздрхтал |
| што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није се обзирала ни |
| ма јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено.</p> <p>З |
| и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к |
| а лане са мајком овце „јагњила“.{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад носила у колебу д |
| да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи....{S} Таки с |
| о конаку.{S} Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат |
| на косица добијаше смеђину; лице румено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одеве |
| ве оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о |
| осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински |
| та је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.</p> <p>Детету се низ образ цедила |
| бели зуби.{S} Тело му беше доста снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „кевиљ“.{S} Лепе кошу |
| !..</p> <p>А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају к’о злато...{S} А к’о с |
| дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате!{S} Час |
| белити).{S} Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих реч |
| од јако с ким свађати.</p> <p>— Та оно и нема!....{S} Ја само, к’о, велим....</p> <p>— Немаш ш |
| трава „петлово перо“.{S} Њу стуци ситно и саспи у комовицу — она лечи од костобоље....{S} Има т |
| на совру. </p> <p>— Пуно затекли — пуно и оставили — рече, прекрсти се и устаде.</p> <p>Сви се |
| ожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „шарено к |
| само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: одржи њега у здрављу и |
| .{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опишем само:</p> <p>Средњег р |
| поњаве и кошуље у којима је Лазар умро и љубљаше те ствари као самог Лазара. </p> </div> <pb n |
| ма; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену...{S} Свирачи засвираше — младеж |
| а.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад га унесе у вајатић — ту му ј |
| да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...</p> <p>Старост је на њега дошла као и з |
| у ми мојих, нећете се преварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била |
| >— Ама кажем ти: к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Мар |
| ма не беше код куће.</p> <p>За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухвати за очи.{S |
| о су очекивали кума.{S} На послетку ето и њега.{S} Чича Стеван, <pb n="50" /> старојко, Живана, |
| би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, него, Ми |
| ла да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дира |
| у га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p |
| арост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у |
| {S} Нешто старост, нешто немоћ, а нешто и назеб на сами дан пратње — оборише је у постељу.</p> |
| подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај |
| е је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат и сват Маринко Мандић |
| е врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати |
| обље — не оста сува ока.{S} Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђа |
| врућих суза и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> <p>— Ћути, нано!</p> <p>— Не |
| лимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p> <p>— И то!</p> <p>— Еј, снајо, снајо!....{S} |
| зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Ва |
| је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умашт |
| ез мене један пут!....</p> <p>Али Лазар и то уреди.{S} За кратко време — и никог не би у селу к |
| лагосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему ударише сузе.</p> <p>— О моја по |
| не кад народ себи не ради.</p> <p>Лазар и то уради.</p> <p>— Урадио сам — рече он.</p> <p>— Сад |
| довање...{S} Па отац и мајка, па свекар и свекрва, па рођење Лазарево, па Лепосавино, па Стеван |
| никако, па које она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће. </p> <p>Чича Стев |
| ли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима ста |
| до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла ко |
| и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране.{S} Попа јој запове |
| још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!</p> <p>Анђе |
| нешто, али не може....{S} Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.</p> <p>— Ш |
| а он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убрис |
| једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело о |
| Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да |
| од свију прикупи он пружи онда и тањир и новац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беш |
| ету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, |
| најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули сте што сам вам рек’о а сад оди |
| тлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја.{S} Осим тога треба да г |
| . </p> <p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <quote> <l>„Гд |
| мо? — питаху се једни.</p> <p>— Али нас и казни! — рекоше други.</p> <p>— Укиде потоп а пусти к |
| е, нисмо се ми џабе трудили.{S} Нек нас и послуша мало — шта ће! — вели Дража.</p> <p>— Треба и |
| тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о.... |
| али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је баш у тај пар погледа.</p> |
| е румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке.{S} Из оних тамних очију би |
| рпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и рече:</p> <p>— Браћо и сватови!{S} Наш честити кум и |
| ти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.</p> <p>— Сад нека |
| > <p>Лазар је био њена срећа, њен понос и снага, њен разговор.{S} Срце јој играло од радости ка |
| сито.</p> <pb n="171" /> <p>А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна |
| их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</p> <p>„Растите, срећо моја!..{S} Растит |
| . на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..</p> <p>— А јеси ти њега? — упита Марта.</p |
| Браћо и сватови!...{S} Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео |
| се свеће, попа метну „петрајиљ“ на врат и очита панајију.{S} Људи се молише богу.{S} Онда се по |
| тренутака...{S} На једаред протеже врат и зену.</p> <pb n="128" /> <p>— Свећу овамо!... свећу о |
| прожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ мишљаш |
| аше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и тава |
| а проматраше вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што бе |
| ике спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....</p> </div> <pb n="95" /> <div t |
| /p> <p>Анђелија леже с девером у кревет и загрли га.{S} На скоро овај заспа.</p> <p>Свећа гораш |
| укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наме |
| . — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!..{S} Сад крећи!...</p> <pb n="42" /> <p>Свирачи |
| ји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псал |
| е народ.</p> <p>Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи.{S} |
| — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!</p> <p>— Амин да бог да! — рече народ.</p> < |
| где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о в |
| осватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење..{S} Сватови се сити насмејаше —- али се ни |
| пет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим опасностима.</p> <p>А кад везир Дере |
| и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не п |
| к и твоје дете нек су ти највећа радост и брига!....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, к |
| од — опет би наступила она њена крутост и озбиљност...</p> <p>А Миленија'?...{S} Моје перо није |
| p> <p>Редаре уђоше у собу целиваше крст и нададоше запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је |
| а се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.</p |
| > <pb n="87" /> <p>Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне: </p> <p>„Треба прет |
| Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.</p> <p>— Шта ћеш т |
| а шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати...</p> <p>Пошто су га окупали и обукли — ж |
| дана после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....</p> </div> <pb n="114" |
| ај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане.{S} |
| е вајатић...{S} Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код ње |
| Све о њему мислим!..{S} Неку сам га ноћ и саснила...</p> <p>— И бићеш његова!...{S} Не бери ти |
| ијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, ба |
| ракије.</p> <p>Па би онда отишла у собу и рекла:</p> <p>— Ето, попо, од радости сам постала заб |
| спусти Лазара.</p> <p>Цвета оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.</p> <p |
| састави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није |
| ед чича Стеван, кад му унуче уђе у собу и пољуби га у руку!</p> <p>— Жив био, роде!..{S} А дед, |
| аседоше за совру.</p> <p>Поједоше чорбу и кување па онда почеше износити „част“.{S} Сваки од св |
| А шта, рано?</p> <p>— Да ми гледаш Љубу и Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гледаћу их....</p> <p |
| о прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише |
| ала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.</p> <p>— А како ти снаша, |
| присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се никад нису |
| а па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се најусрдније <pb n="189" /> молила богу...{S} Ка |
| атови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се |
| иле натегу па вадиле.{S} Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад |
| >И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...</p> <pb n="188 |
| азговарају о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљ |
| ародне песме певају о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; пева |
| бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по ј |
| </p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш |
| упита:</p> <p>— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечи |
| боју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да р |
| али Анђелија ману руком.</p> <p>— Могу и остати — рече.</p> <p>И исприча свој сан....</p> <mil |
| облак га прикрије и однесе ти сву наду и радост...{S} Дође вече — оно се изведри.{S} Тек само |
| кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој само благодари...</p> <p>Посл |
| расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и пристојности.{S} Он је љубио старије у руку; иш’о је |
| осу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погле |
| ту?</p> <p>— Сви смо.</p> <p>— Нека уђу и снаје.</p> <p>Миладин изиђе те их позва све у собу... |
| урили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чутуром |
| ам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општинске — ако не ви |
| учени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума |
| тву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; |
| мица од свакојаког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо....{S} А кроз башту к’о жуборка пото |
| упила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, е |
| оспода по свему осталом — јер не копају и не ору.{S} Међу таку сорту људи спада и Вук...</p> <p |
| {S} Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двој |
| о њих.{S} Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђе |
| </p> <p>На пољу ларма.{S} Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са |
| — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за |
| погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали. |
| а бити!...</p> <p>Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викн |
| вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.</p> <p> |
| ивати.{S} Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.</p> <p>За мало па се указа и село. |
| едно јутро уранио чича Стеван пре свију и изиђе на поље.{S} Анђелија тумараше по кући.</p> <p>— |
| е — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на совру да попа очита.{S} Мојсило раздаваше љу |
| на једном месту.</p> <p>Донесе — ракију и наслужи.</p> <p>— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти |
| уштају на врањ.{S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео М |
| </p> <p>— Онда ћеш му послужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.</p> <p>— ’хоћу, мајк |
| а.{S} Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас....{S} |
| пријатељима, посаветова плачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапут |
| , а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Маринка.</p> <p>Сви изиђоше.</p> <p>— Седи, |
| е; само старине осташе да још мало пију и разговарају.{S} Младићи позваше свираче да им „одсвир |
| му торбичицу на врат па стала на капију и гледа за њим.</p> <p>„Ала ће то бити лепо! — мишљаше |
| ред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..</p> <p>У понедељник Анђелија реч |
| власи....{S} Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже с |
| причало.</p> <p>Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи |
| е Миленија.{S} Протегљаста, црних очију и косице, румених обрашчића, још млечних усана иза који |
| ом.</p> <p>— Теби?... ’Вала ти на млеку и на пажњи....{S} А друго.. нека ти бог буде пријатељ!. |
| — док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кућ |
| мишљаше она.</p> <p>Па онда погледа Ику и Станију па рече:</p> <pb n="10" /> <p>— Благо вама! . |
| рођења.{S} Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа!{S} Д |
| се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбеници....</p> <p>Све село спава Анђе |
| ар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и деве |
| њем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</p> <p>— Ко, зар чича Благоје Вукаши |
| Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђели |
| и били су њена највећа брига.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....</p> <p>А д |
| надгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Ла |
| узе старосватску....{S} И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад |
| S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко, он се са |
| а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“.{S} Снаш |
| уката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.</p> <p>Анђелија се сети, шта јој је |
| е јој свекрва.</p> <p>Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} |
| >— Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за ти |
| ку.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по сл |
| т је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу човечијем — ако ни |
| клони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.</p |
| љуби се с њим; он њу пољуби онда у руку и прими дар.{S} Чича Стеван даде „баби“ уздарје...{S} С |
| пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{S} Горњу погачу са „прстеном“ задржа за се |
| ма.{S} Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и д |
| ојко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати.</p> <p>Одмах за тим зет Марко са девером узе |
| лимун.{S} Маринко му метну свећу у руку и рече:</p> <p>— Бог да га прости!</p> <p>Чељад из куће |
| p>Онда узе мртви восак опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:</p> <p>— Кад челе — што |
| жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:</p> <p>— Је ли урок?</p> < |
| за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко млого остарио; не беше више у стању да ман |
| а! — рече она.</p> <p>Па онда узе метлу и почисти кућу.{S} Поможе Миленији те успремише.{S} У т |
| бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе из гробља; |
| не цењкам.</p> <p>Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђе |
| Само ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.</p> <p>Од то доба Живана по |
| богу?</p> <p>— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.</p> <p>— Зар и то?</p> <p>— И то!</p> <p>— Еј, |
| сле опроштаја Лазар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина |
| гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:</p> <p>„На |
| ... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.</p> <p>— Ето Стевана! — рече он.</p> <p> |
| патио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...</p> <p>Болест поче узимати мах. |
| p> <p>Људи су га слушали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би ре |
| зову у одбор — он вели:</p> <p>— Ено му и оних па нек сврши!{S} Може то бити без мене један пут |
| ар одраст о момчина к’о тресак — већ му и цуру меркају.</p> <p>И Анђелији прођоше године, али о |
| деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује!.... мишљаше она....{S} Ено само како корачи |
| } А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....</p> <p>— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и |
| рече Живана.</p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p>— Имала си кога |
| . „Брзокоњици“ прокопсаше одмах о свему и причаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и |
| едује — али ћеш помагати редари у свему и надгледати децу....{S} Мораш бити увек чиста и уредна |
| осне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане.{S} Ту они |
| га кући....{S} Чича Панта паде по њему и закука.{S} Љубио му је косу, лице, очи и уста.{S} Нар |
| Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу.{S} Твоји волови букали — твоји душмани укали! |
| де са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.</p> <p>Клањајући ко и синоћ уђе она у с |
| ..“</p> <p>Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку |
| p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им |
| а Стевану из очију.{S} Он говораше куму и попи:</p> <pb n="111" /> <p>— А шта ћете?{S} Ово ми ј |
| p> <pb n="188" /> <p>Опет наиђе на шуму и опет је обузе ладноћа..{S} Она се трже...</p> <p>Месе |
| ди Панти, о дедовима:{S} Сими и Стевану и о живовању у старо доба.{S} Деца би слушала па и задр |
| Вук и ошамари је.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, али он потеже пиштољ.</p> <p>— Де сад! — |
| у — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у со |
| е се промешкољи, окрете на другу страну и — писну.</p> <p>— Шта је, рано? — викну Анђелија попл |
| “</p> <p>Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.< |
| д ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе је облише и падаху на руке мајчи |
| њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам....{S} Куме и брате!... теби на глас — д |
| она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се сећала |
| звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у сватове....</p> <milestone unit="subSecti |
| се само прекрсти па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече |
| аде куд, него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.</p> <p>— Је л ти право? — упита. |
| >— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала |
| ах крене своје пандуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни.{S} Много је пута Петар осоколио |
| еш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама на част: амин, сватови!..</p> <p>— Амин, да бог |
| уме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...</p> <p>— Амин, да бог |
| црних очију? упита.</p> <p>Жишка цвркну и оста пловећи.</p> <p>— Је ли плавих?</p> <p>И опет сп |
| p> <p>— Је ли урок?</p> <p>Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку |
| <p>— Је ли зелених?</p> <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле од зелених.{S} Која ли је то?</p> |
| патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе |
| цика.{S} Те ниске су понизане на платну и преклапају једна другу.{S} Она јој метну преко главе |
| к опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио |
| пусти у оном крутом невестинском држању и сави мајци руке око врата.</p> <p>— О нано, нано! — р |
| где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилице.{S} Није он био од оних људи који су |
| ројко са зетом састави у колу младожењу и невесту, те проиграше мало, па се онда коло пусти...< |
| бити!..</p> <p>Чича Стеван се наже попу и куму па рече:</p> <p>— Не знам шта му је сад?{S} Ника |
| емо у свему!</p> <p>И Лазар одреди попу и све своје пријатеље на кулук.{S} Сељаци кад видеше и |
| да треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи с |
| и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, ка |
| нђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове.{S} Пошто су ноћи окрачале, после вечере |
| у што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изг |
| ја радила...{S} Са свима је била у миру и љубави.{S} Са Мартом и Станом пазила се к’о са сестра |
| и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком |
| ема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не |
| лијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца.. |
| ри три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:</p> <p>— Колико овај восак горео — толико болел |
| спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена.{S} Она |
| ке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много |
| е чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и придену иглама, п |
| ват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела <pb n="51" /> брава, гојена гавран |
| јко!</p> <p>— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је по |
| {S} Уз пут су разговарале тијо о животу и смрти покојника.</p> <p>Трудбеници засуше гроб и усад |
| шта да ради.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрвице, ниси ти п |
| дсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет |
| белеге.{S} Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви.{S} Ту крв да замеси са квасцем и |
| лато...{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а |
| о ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар т |
| ога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући. |
| ини од беснила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</p> <p>Н |
| утра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио укућане.{S} Кад су у вече седали око ватре — ме |
| а' покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изиђе.</p> <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је |
| капљује чашу по чашу.</p> <p>— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедо |
| е.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се... |
| о?“... </p> <p>И она осети неку ладноћу и празнину око срца....</p> <p>Дан за даном пролазаше.{ |
| чини ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...< |
| хвале и тим се поносила.</p> <p>„’хоћу и од данас овако! хоћу да будем вредна, ’хоћу да будем |
| главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет...{S} На пољу беше тишина; — све поспа |
| адове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — она ни је |
| {S} Час оде колима, час редарама у кућу и ту се с њима грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зор |
| у грудма.{S} Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...</p> <p>Прва субота која дође беше |
| /p> <p>— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....</p> <p>Ако је који |
| <p>Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој ра |
| И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </p> <p>— Од’те баји, од’те баји!.. |
| ер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!</p> |
| авају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.</p> |
| ubSection" /> <p>И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се разиђоше д |
| т.{S} Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпе |
| где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућ |
| ајвише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде у постељу...</p> </div> <pb n="176" /> <div |
| > <p>Анђелија простре по земљи шареницу и Миладин спусти Лазара.</p> <p>Цвета оде у собу и изне |
| 38" /> ту, од прућа, оплете себи кућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и дом |
| } Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.</p> <p>Анђелија сврши |
| ако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци.{S} Кад се враћала отуд у потесу глоговачком ср |
| и — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.</p> <pb n="89" /> <p |
| ује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што де |
| куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе.{S} То су они пили и јели.{S} Смиљана је |
| а Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуби у руку и прими дар.{ |
| ’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.</p> <p>За |
| свату.{S} Старојко попи у кап па и чашу и дукат метну у џеп.{S} Младожења се прекрсти, уста иза |
| а“....</p> <p>Узвари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.</p> <p>— Баш ’хоћеш да пијеш?— |
| вот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи.{S} Овај је прими па је пуну спусти на |
| ала него је мислила:</p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја |
| де кућа на Стевана.{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би |
| } Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници неколико с |
| ки дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, иг |
| дина мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније |
| оји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} |
| али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у доб |
| прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: поста им мајка.. .{S} Вукоса |
| ши човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....</p> <p>Миладин беше наочито мо |
| лија прво оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео....{S} Кад би печен, она га распол |
| е морити колера.</p> <p>Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му |
| {S} Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вај |
| и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез.{S} Миленија јој рече при поласку:</p> <p>— Су |
| и.{S} Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и се |
| н давно засп’о.{S} Она седе на креветац и изу се.{S} Не леже к’о што је обично радила — него ос |
| , па свадба, па младовање...{S} Па отац и мајка, па свекар и свекрва, па рођење Лазарево, па Ле |
| и доћи које?</p> <p>— Доћи ће ти и отац и мати.</p> <p>— А кад?</p> <p>— Па у недељу — зар не з |
| ти скоком!{S} Они су ти од јако и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} Ти немаш рођ |
| <p>Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не б |
| ије хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу |
| во око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти п |
| р био већ покојни....</p> <p>Наста плач и запевка.{S} Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје |
| е скаче ту к’о будала....{S} Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво с |
| пролеће цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу!{S} Стид те било ћери моје се |
| се, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S} Реци: чекам га у |
| p>И ту искапи чашу.</p> <p>— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} |
| пи чашу.</p> <p>— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} Ја сам мало |
| ладан и жедан — него само да се наједеш и напијеш!..{S} Теби, брате, на глас, домаћину и нама н |
| >— Ко је то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!< |
| бринути?...</p> <p>Све то, па онда још и туга за помрлим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми ј |
| а ће ваљати!..{S} Кад поседамо — па још и попа са нама... ’Ајд, ђогате!...</p> <p>И ошинувши де |
| оможе, бога ми!{S} Осим тога она је још и ово радила:</p> <pb n="109" /> <p>Нашла је у селу три |
| p> <p>Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ даров |
| и со, пољуби се с њом а Анђелија њу још и у руку.{S} Свекрва јој привеза на нисци — неколико ве |
| ри о...до..ше....</p> <pb n="183" /> <p>И ту одвугну срце њезино а из очију потече река суза... |
| гробу Лазаревом.</p> <pb n="185" /> <p>И сасни овај сан:</p> <p>К’о још ноћ а она се пробудила |
| га отмеш!</p> <gap unit="graphic" /> <p>И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу. |
| пробуди.</p> <gap unit="graphic" /> <p>И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешик |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и на |
| id="SRP18932_C13"> <head>XIII</head> <p>И оде кућна грлица своме голубу.{S} Сви су укућани воли |
| :id="SRP18932_C19"> <head>XIX</head> <p>И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, |
| устук мицо, овде ти места нема! </p> <p>И кружећи прстом изговори три пута ову басму.</p> <p>Он |
| а ту, јер кад ја... ја како!... </p> <p>И ту искапи чашу.</p> <p>— О куме наш и попо наш и ви љ |
| на каже да то није паметно?“... </p> <p>И она осети неку ладноћу и празнину око срца....</p> <p |
| „онај свет“ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице ко |
| p>— Жали се после!{S} Вуците га!</p> <p>И Вука одвукоше у апс....</p> <pb n="175" /> <p>Од то д |
| еле замрле — и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ват |
| ”Мачванку“.</p> <p>— 'Оћемо сад!</p> <p>И засвираше „Мачванку“.{S} Старине се по’ваташе све јед |
| ели ти мени моје — биће најбоље!</p> <p>И Анђелији се немаде куд, него разброја са Аницом живин |
| у собу!{S} Гле ти њих како јуре!</p> <p>И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остав |
| најо.{S} Док сазре, биће лакше!</p> <p>И сазре његов кашаљ — он пропљува крв.</p> <p>Дош’о је |
| и па се нећемо никад раздвајати!</p> <p>И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па |
| ки образи, па да љубим до смрти!</p> <p>И ту се маши руком једрих Анђелиних образа.{S} Она му о |
| онда ћу и ја вас да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући.</p> <p>— А...' ха! — викну јед |
| ?</p> <p>— Ја! </p> <p>— Збогом!</p> <p>И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ства |
| <p>— ’хоћу. </p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо се цакли од ведрин |
| , па да читам свима у један пут!</p> <p>И посрћући изиђе на поље...</p> <p>Људи!...{S} Гроза ме |
| >— Лаку ноћ!</p> <p>—- Лаку ноћ!</p> <p>И Марта са Миленијом оде из вајатића.</p> <p>Анђелија л |
| а — лаку ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им с |
| {S} Како си?</p> <p>— Вала Богу!</p> <p>И ту се изљубише.</p> <p>Чича Стеван приђе колима а чич |
| волела да сам ту нашла и газду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једн |
| треба да те спомогнемо у свему!</p> <p>И Лазар одреди попу и све своје пријатеље на кулук.{S} |
| Дражу.</p> <p>— Бога ми, ’хоћу!</p> <p>И попи пуну чашу.</p> <p>— ’хоћеш ли још? — упита Анђел |
| p>— Зар већ?</p> <p>Ту је!.... .</p> <p>И кад наста праштање сви оплакаше....</p> <p>После опро |
| мо једно другом љубав учинити!..</p> <p>И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним.{S} Она пла |
| ук, мицо, овде ти места нема!...</p> <p>И онда се подиже.</p> <p>— Сад сам обајала — рече.</p> |
| >— Така ми је ваљда, судбина!...</p> <p>И уморно тело опет поче радити.{S} Окренула се сирочади |
| да нема ту ни куће ни живота!...</p> <p>И онда се опрости са свима.</p> <p>То вече увати је опе |
| и наја...</p> <p>— Не бој се!...</p> <p>И измирише се....</p> <p>Народ поче устајати.{S} Анђели |
| попа са нама... ’Ајд, ђогате!...</p> <p>И ошинувши дешњака он се замисли.</p> <p>И Анђелија нас |
| нам неће моћи ништа учинити!...</p> <p>И нагазише на Дрину.{S} Турци нису смели из својих засе |
| ек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ разговарали.</p> <p>Сутра дан опреми |
| угодбом, образом и поштењем!...</p> <p>И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.</p> |
| ахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово |
| /p> <p>— То је, богме, много!...</p> <p>И кад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, р |
| и упамтити — то знам у тврдо!...</p> <p>И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...</p> <p>Први |
| мајци.</p> <p>— Збогом, нано!...</p> <p>И подиже превез да је у руку пољуби...{S} Али кад углед |
| ..{S} Шта ћу ја више овде? !....</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је |
| , душа плаче — не плачем ја!....</p> <p>И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјај |
| те ви бригу!{S} Де понесите!....</p> <p>И у мал’ не затвори сандук подижући га.{S} А сандуци у |
| девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђелија се замисли....{S} Оно, истин |
| ?....</p> <p>Та то је много!....</p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срц |
| бацити!...{S} Јес’ упамтио'?....</p> <p>И дрхћући од силне раздражености—она се упути селу.</p> |
| чина запевка може тужна бити....</p> <p>И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и рази |
| ка на око не могаше склопити....</p> <p>И Лазар не издржа потпун рок.{S} Нешто то, нешто неприл |
| ! „Маглица се пољем повијала“...</p> <p>И запеваше: </p> <quote> <l>„Маглица се пољем повијала< |
| х просила па га лебом ранила“...</p> <p>И погледа у дете.{S} Онда се диже па се стаде молити бо |
| радила куца?</p> <p>— О. о. о...</p> <p>И на том и остаде.</p> <pb n="121" /> <p>Чича Стеван га |
| ради — све себи! — рече Лазар...</p> <p>И попа уради што је наумио: народ изабра Лазара за кмет |
| ети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мољаше богу:</p> <p>„Господе!{S} Молим ти се, |
| дају....{S} Најтеже је у зиму...</p> <p>И Живана оде у собу.</p> <p>„Нек спадају, вала! — мишља |
| </p> <p>— Да му се чита молитва.</p> <p>И Анђелија одведе дете попи.</p> <p>Ту ноћ око на око.{ |
| слуга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана загледала се она у ј |
| д женскиње“ — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазар |
| ти, уста иза совре и оде колима.</p> <p>И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пи |
| Срби поносити! — одговори Сима.</p> <p>И они су се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута |
| а — па тако је и у чича Стевана.</p> <p>И они су сели око ватре те сметају редарама.{S} Ко о че |
| ми даш твоје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p> <p>Отпоче копња кукуруза. |
| шча овако лепа? — питаше се она.</p> <p>И, к’о уђе унутра.{S} А оно дивно, боже, дивно!..{S} Св |
| <p>— А.... то нећу! — рече она.</p> <p>И оде опет терати.</p> <p>На једаред чу она тутањ.{S} О |
| а мени бог даде?“ — мишљаше она.</p> <p>И омрзе Аницу.{S} Просто, није могла да је погледа а да |
| ш, Вуче — долиј’о си! рикну она.</p> <p>И докопа пиштољ па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а |
| у много стрепели од тога закона.</p> <p>И Глоговац се поцепа на две стране.{S} На једној је био |
| <p>— Па ајде овамо — рече попа.</p> <p>И Анђелија уђе за њим у собу.{S} Попа рече да укућани и |
| мог’о с тим упропастити Лазара.</p> <p>И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше п |
| би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ваљда, што и са |
| и да да баја воде '— рече Цвета.</p> <p>И додаде детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} |
| туђили, постави им два стараоца.</p> <p>И тако имање оста пред њима.</p> <p>Анђелија се трудила |
| еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лазар поче кметовати.</p> <p>У одбору који су такође |
| би човек не играју него — лебде.</p> <p>И тако до по ноћи.... —</p> <p>Још с вечера опремио је |
| .</p> <p>— Могу и остати — рече.</p> <p>И исприча свој сан....</p> <milestone unit="subSection" |
| моћи и посаветовати шта да ради.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја |
| ијатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И оде.</p> <p>Кад Анђелија оста на само с мајком и тетк |
| е, кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете главицу.</p> <p>С десне стране, испод ува |
| ошинувши дешњака он се замисли.</p> <p>И Анђелија настави исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће леп |
| <p>— Нек буде и он — рекоши они.</p> <p>И тако Лазара дадоше у школу.</p> <pb n="136" /> <p>Анђ |
| јде види најпре па ћу ти казати.</p> <p>И дигоше се сви те одоше у ливаду.</p> <p>Жене разговар |
| умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.</p> <p>И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Ан |
| Ја сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђелија отвори кашилук.{S} Не беше подасут.{S} Дуну |
| — Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, |
| е где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараш |
| — Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Вика и ларма Вукова п |
| бог рек’о — да се опријатељимо.</p> <p>И оде...</p> <p>У суботу се опремише рано: попа, Анђели |
| ош болети?</p> <p>— ’Неће, рано.</p> <p>И Миладин се трже иза сна.</p> <p>— Шта је; шта је?</p> |
| провалило се! —рече она радосно.</p> <p>И узе брисати детету обрашчиће... —</p> <p>Дете је кроз |
| у.</p> <p>— Чек’ да видим нешто.</p> <p>И Цвета оде на бунар те донесе воде.{S} Усу у чанак, па |
| тресак — већ му и цуру меркају.</p> <p>И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила м |
| а: било ме стид.</p> <p>— А шта?</p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што |
| о каза!{S} Како ’но би молим те?</p> <p>И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на |
| пловећи.</p> <p>— Је ли плавих?</p> <p>И опет спусти жишку.{S} И она оста пловећи.</p> <p>— Је |
| Па онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се дан избора.{S} По |
| а што — он ми не би одрек’о!.. “</p> <p>И би јој криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је |
| ова Петрија тако што говори?.. “</p> <p>И дође јој отужно...{S} Она се гадила, она се љутила на |
| е и твојих поштених другарица!.“</p> <p>И она се заплака.{S} Сузе к’о киша полише јој једре обр |
| радим онда?..{S} Ух страшно!..“</p> <p>И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мај |
| цео свет!....{S} Ти си луда!...“</p> <p>И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авл |
| ...{S} Баш да видим могу ли!...“</p> <p>И тада се опет насмеши. _ -</p> <p>У кући су о њој гово |
| н је најбољи човек на свету!...“</p> <p>И онда оде Лазару.{S} Он се замислио нешто.</p> <p>— Шт |
| о, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа |
| чито се сећала смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о мно |
| од гроба а подлогу у залогу.“</p> <p>— „И онда да закопа рупу.“</p> <p>— Па је л то радила твој |
| <l>„Већ то била Ђурђевица Мара,</l> <l>„И она се с деверима кара:</l> <l>„„Ој, девери, моји нед |
| м, </l> <l>„Бацали се јаглуком,</l> <l>„И зеленом јабуком, </l> <l>„Нису се свадили,</l> <l>„Ве |
| постане онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар м |
| чи с кола и љуби мене у руку...</p> <p>„И ради, ради, трчи, смеје се; мене зове: „мајко!“ и љуб |
| жао да тако што од тебе чујем!</p> <p>— Иа шта хоћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад |
| у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко н |
| ак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....</p> |
| румени и смеје се....{S} У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он.{S} Оне побегоше |
| .{S} Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце.{S} Први венац који су опл |
| и по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стев |
| иђоше пред очи: играње, трчање, купљење иверја, прављење топова од блата.... ама све...{S} Па, |
| било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.</p> <p>— То може.</p> <p>Анђелија га узе носати.{ |
| нац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.{S} Ње се није ништ |
| ља ’је.{S} Онда намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним |
| их дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, |
| да, рано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.</p> <p>— Зашто тетка? </p> <p>— Не |
| </p> <p>„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли он |
| , — шапутала би она гледајући га где се игра.</p> <p>И укућани су га радо гледали.{S} Нинко, ва |
| ладове, па, пијући, гледаху како младеж игра — — — — — — — — —</p> <p>Сутра дан старине се нешт |
| не к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.</p> <p>И тако до по ноћи.... —</p> |
| гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — |
| ово су сватови овога а оно онога... сви играју заједно.{S} По неки пуцањ тек одјекне..{S} Момци |
| аспа...</p> <p>На пољу ларма.{S} Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, кој |
| се она. — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурн |
| дигоше иза совре и уватише коло.</p> <p>Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, ув |
| колу.</p> <pb n="136" /> <p>Анђелији је играло срце од радости.{S} Метнула му торбичицу на врат |
| и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је играло срце од радости.{S} Он је толико волио свог оца |
| онос и снага, њен разговор.{S} Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много што ш |
| мем Мариног Филипа на руке па се с њиме играм.{S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам п |
| /p> <p>— Мало старински....</p> <p>— Да играмо зар?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Батали!</p> <p>— Што? |
| а.{S} Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, трчање, купљење иверја, прављење топова од блат |
| p>— Летос, на моби код нас.{S} Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — пита |
| ад?</p> <p>— Летос, на моби код нас.{S} Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш |
| ости!</p> <p>— Није мало, него кад поче играти — ја сам се запрепастио.{S} Кад он научи играти? |
| ја сам се запрепастио.{S} Кад он научи играти?</p> <p>— Море — вели Дража— стари је он играч!< |
| ечју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „шарено коло“.{S} Старојко са зетом |
| /p> <p>И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </p> <p>— Од’те баји, од’те |
| /p> <p>— Море — вели Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.< |
| па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека |
| би позив од пријатеља.{S} Анђелији срце играше у грудма.{S} Та видеће опет своју кућу и своје д |
| марвом?</p> <p>— Оте. </p> <p>Анђелији играше месо.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— Отера волов |
| у, мајко!</p> <pb n="62" /> <p>Срце јој играше од радости и задовољства.{S} Она погледа Живану, |
| ери....</p> <p>Међу тим свирачи удесили игру, те се око кола увати коло.{S} Анђелија се маши у |
| ељима Анђелиним.{S} Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.</p> <p>Тамо су пили и веселил |
| удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:</p> <p>— Немој, нано |
| ар?! — викну Мирјана видећи да ’хоће да иде.</p> <p>Он се врати натраг.</p> <p>А пошто Петра са |
| се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној вид |
| и и служи.{S} Чим нестане у чутури, она иде и точи.{S} Кад год би се натраг вратила чича Стеван |
| кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.</p> < |
| Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар |
| ува!...</p> <p>Коме год није нужде — не иде у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не и |
| ела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволс |
| ачку....</p> <p>У тај пар викнуше да се иде.{S} Цигани почеше свирати, народ се узмува: свако и |
| </p> <pb n="107" /> <p>— Немој ти — нек иде Марта....{S} Оно ја не сумњам на Маринкове укућане |
| голасто певушити:</p> <quote> <l>„Милан иде странчицом, </l> <l>„Миленија стазицом, </l> <l>„Ба |
| p>— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, некако је важније.< |
| ека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> |
| д куд ти у ово доба? упита је.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— |
| ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!</p> <p>— Ко да љуби бабу?{S} Да су ми оваки образ |
| рашан човек.{S} Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зо |
| :</p> <p>„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’хоће ли ми бити место налик на моје рођено?{S} А |
| проштено ти је!</p> <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.</p> <p>— Мораш још тамо б |
| нчање.</p> <p>— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.</p> <p>— На Ђ |
| само плачу.</p> <p>— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.</p> <p>— Сад ће, брато. — р |
| у рече:</p> <p>— Рано моја!{S} Пази кад идеш!{S} Никад ништа немој узимати што на путу нађеш — |
| а се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} Заовиц |
| о.</p> <pb n="130" /> <p>— Ти, имењаче, иди са Миладином те дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди |
| ош мало, мајко, молим те!</p> <p>— Иди, иди!...{S} Скоро ћеш нам доћи па се нећемо никад раздва |
| а-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке д |
| еду.</p> <p>— Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.</p> <p>Око ручанице |
| амо још мало, мајко, молим те!</p> <p>— Иди, иди!...{S} Скоро ћеш нам доћи па се нећемо никад р |
| утуру амо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била |
| онда кмета — чича Стеван рече:</p> <p>— Иди де, дијете, види што год ручка.</p> <p>Она се покло |
| наслужи ракију.</p> <p>— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миленију, — рече чи |
| " /> <p>— Дете моје, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' по |
| ме па се нећемо ни растајати..{S} А сад иди!</p> <p>— Само још мало, мајко, молим те!</p> <p>— |
| е врати рече:</p> <p>— Пада.</p> <p>— Е иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам располо |
| е.{S} Али он стаде пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, анђеле божији!...{S} Што мрзиш, болан, на ме? |
| по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече. </p> <p>— То је турски закон! — |
| ти то кажеш!</p> <p>— Теби, кажем, а ти иди па се тужи коме ’хоћеш!</p> <p>— Знаћеш ти за Живан |
| ође себи.</p> <p>— Чујем, мајко.</p> <p>Иди-де, ћери, те донеси воде.</p> <p>— Сад, мајко.</p> |
| ош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’хоће да се удаје — ј |
| ју.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митровицу.{S} Честит човек!</p> <p>— Ко, зар при |
| е детету воде.</p> <p>Онда се дигоше да иду.{S} Миладин доведе дете и препе га у кола.{S} Поздр |
| на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајући, па |
| p> <p>— Е лепо.</p> <p>Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем ид |
| тем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да |
| арод и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну зем |
| ку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер.{S} У соби већ засели: кум, стари сват, ч |
| лија трчаше неуморно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и уп |
| и..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђаше чича Макса са мртвачким крстом, за њим ђаци — обу |
| рим старањем Нинковим и Живаниним — све иђаше уредно.{S} У кући не беше никакве галаме око огњи |
| — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.</p> <p>Није била чистуница.{S} Кућа јој |
| део је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима д |
| ви даваху колико ко може.{S} За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом.{S} Кум и старојко плат |
| почеше свирати, народ се узмува: свако иђаше својим колима....</p> <p>Девер приђе Милинку, пољ |
| b n="52" /> дрешити кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свиј |
| ио кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по не |
| усну неколико пута по лицу.{S} Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убри |
| м.{S} Она плану.{S} Образи јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; |
| ку живу.{S} Он извади нож <pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина шт |
| лишћа што се на гранама лелујаше...{S} Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их са |
| ни стас и жалостиви лик своје мајке.{S} Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано |
| вши сама — Цвета се баци на врачање.{S} Из почетка то је радила, колико да не умре од глади, је |
| ица се влада са свим по својој вољи.{S} Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је не |
| у сматрали Анђелију к’о срећну жену.{S} Из њене куће никад не полете реч.{S} Једина је Пантића |
| а.</p> <p>— Е!...{S} А одакле?</p> <p>— Из Клења.</p> <p>— Од кога узима девојку?</p> <p>— Од С |
| ="183" /> <p>И ту одвугну срце њезино а из очију потече река суза....{S} Није се могла јавити о |
| ИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“</p> |
| ИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СА 12 СЛИКА</p> <p>ИЛУСТРОВАО< |
| о је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она |
| ју.{S} Разговарали су о разним стварима из најпре, док најпосле Милан не помену:</p> <p>— Ама, |
| закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Ни |
| кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати...{S} Само, шта он прича!.. |
| постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака....{S} Цигани оправљају жице на ћеманима, кој |
| о — побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Манди |
| недолазак у одборску седницу, он — кад из суднице изиђе — стаде викати:</p> <p>— Шта је ово љу |
| шапућући.</p> <p>— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш....{S} Јес упамтила? рече тако исто тет |
| /p> <p>— Бог да га прости!</p> <p>Чељад из куће поврве у собу.{S} Диже се запевка до неба.{S} М |
| ана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о у Анђе |
| тала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради...</p> <p>Једног јутра пође |
| уден ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће. </p> <p>Чича Стеван већ није ни мог’о више ник |
| ође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из <pb n="31" /> свињца и циче око ње...{S} А она к’о у |
| ку ноћ!</p> <p>И Марта са Миленијом оде из вајатића.</p> <p>Анђелија леже с девером у кревет и |
| > <p>И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.</p> <p>— А сад буди мирна и |
| — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Си |
| {S} Ти си луда!...“</p> <p>И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </p> <p> |
| олесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.</p> <p>— Сад ћу баш!</p> <p>— Чујеш ли: — биће |
| мед.</p> <pb n="93" /> <p>Живана изађе из собе.</p> <p>— Шта радиш, ћери?</p> <p>— Варим ракиј |
| екрсти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она |
| ед свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...</p> <pb n="188" /> <p>Опет наиђе на шуму и |
| њима умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица |
| д и плаћао колико није право само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже |
| помре.{S} Сандук за сандуком изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је само нарицала.{S} Овде с |
| p>Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака....</p> <p>Донеше га к |
| {S} Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су запо |
| у.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка па ј |
| его да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео перо — не вр |
| “ поврће у трапове; жене износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле |
| > <p>И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда те |
| је је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> |
| и о нама причало.</p> <p>Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И само |
| знутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума и девер |
| ана се свуда њоме хвалила.{S} Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на посело, а она |
| у за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родила.{S} Вели Стани:</p> <p>— Не бих била вес |
| Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...</p> <p>Дете кад и кад отвори |
| Почеше износити печење.{S} Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је |
| ?</p> <p>— Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зад |
| /p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо се цакли од ведрине к’о плаво ок |
| aphic" /> <pb n="24" /> <p>Кола изиђоше из села...{S} Али њој је опет све познато: ови потеси, |
| адише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати што треба — па |
| .{S} Време беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влаг |
| већ па трчи те ради.{S} Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде крав |
| ене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пе |
| нагазише на Дрину.{S} Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху |
| шинство Лазару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио уку |
| си јој права....{S} Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три |
| у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не изилази.{S} Сваки ти то заузме своје место о |
| Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи од |
| треба омилити нашу кућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи |
| вот; ала би то била сласт...{S} Устанем из јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има |
| е убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ п |
| ако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сн |
| јно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; образи пуни и једри, |
| — кад пијем — како ми односи пијанство из главе.{S} Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш |
| о?“ — вели.{S} Кажем ја њему све, онако из почетка, па му кажем и како немам пара. „Имам — вели |
| е.{S} Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} |
| КА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“</p> <p>БЕОГРАД</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ |
| .{S} Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сре |
| </p> <p>Мало по мало поче долазити свет из комшилука.{S} Бабе упртиле читаве бокоре босиљка.{S} |
| а сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца.{S} С њим на пар седела је његова сна Марта |
| а треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њ |
| ...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је дотле сп |
| рав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком.{ |
| p> <p>Нека радост сјала је чича Стевану из очију.{S} Он говораше куму и попи:</p> <pb n="111" / |
| а жену.</p> <p>У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турског зулума.</p |
| Нинко.{S} Они су знали само оно, што су из Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’ |
| ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне т |
| па ћемо се довече наразговарати.</p> <p>Из конака викнуше да се поставља.{S} Анђелија оде поста |
| да су празни и упути се у кућу.</p> <p>Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара. |
| и рекла: бог да му душу прости!“</p> <p>Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике |
| мишљаше да може цвеће мирисати...{S} А иза цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице пева |
| е, румених обрашчића, још млечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби</p> <p>— Е, па ка |
| у у џеп.{S} Младожења се прекрсти, уста иза совре и оде колима.</p> <p>И сватови се дигоше; сам |
| о видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину |
| руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.</p> <p>— Ала у мене бује табани! — ре |
| .{S} Тако пред сваким.{S} Онда им прође иза леђа и поче дворити... —</p> <p>Ноћ се спусти на зе |
| — ’Неће, рано.</p> <p>И Миладин се трже иза сна.</p> <p>— Шта је; шта је?</p> <pb n="144" /> <p |
| } На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} Анђелија се трже |
| сле даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани.{S} Људи су седели и пујући ра |
| адоше „бакшиш“-..</p> <p>Онда се дигоше иза совре и уватише коло.</p> <p>Играли су до пред вече |
| таде.</p> <p>Сви се прекрстише и дигоше иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечера....</ |
| полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се онда зај |
| волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље р |
| ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.</p> <pb n="186" /> <p>Анђелија се окрете и, к |
| е! — рече она.</p> <p>Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — |
| пори трепераве звезде — а кад се тргнеш иза сна оно — пљусак!..{S} Да бог сачува!...</p> <p>Ком |
| p> <p>И попа уради што је наумио: народ изабра Лазара за кмета.</p> <p>Вук да се помами.{S} Он |
| етовати.</p> <p>У одбору који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Поп |
| и пропузи.{S} Ама свуда ће допрети.{S} Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе.{S} Нађе какву |
| Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима.{S} С њим је би |
| етку....{S} Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.</p> <p>Он узе њену руку, пољуби је, па |
| беше гадно.{S} Мрзи човека и из куће да изађе.{S} А и како да га не мрзи?...{S} Влага озго — вл |
| т!....{S} Ти си луда!...“</p> <p>И онда изађе из куће.{S} Деца се играху и трчаху по авлији. </ |
| пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.</p> <p>— Сад ћу баш!</p> <p>— Чујеш ли: |
| ражити мед.</p> <pb n="93" /> <p>Живана изађе из собе.</p> <p>— Шта радиш, ћери?</p> <p>— Варим |
| а.{S} Они се онда помолише богу.{S} Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија.{S} П |
| ича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.</p> <p>Анђе |
| бу он јој предаде венац и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван с |
| ....</p> <p>Миладин га пољуби у руку па изађе.{S} И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки |
| дува баш!</p> <p>— Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:</p> <p>— Имаћемо |
| у.{S} Мртви зној пробиј’о јој чело, кад изађе у ону поноћну тишину, па не чује ни петлова гласа |
| а, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери!{S} Моли се богу нека |
| рак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — је |
| ње на руке.{S} Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стад |
| лија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.</p> <p>У авли |
| миљана.</p> <p>— Само пожурите — рече и изађе.</p> <p>Редаре се по једаред обредише па ућуташе. |
| и остали дар па изађе.</p> <p>Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом.{S} Анђелија по |
| вари...</p> <p>Полазак прекрати све.{S} Изађоше да се поздраве с Анђелијом.</p> <p>Она стајаше |
| елија са девером и још неколико сватова изађоше пред-а—њ...</p> <p>Попише још по неку па заседо |
| едан „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.</p> <pb n="16" /> <p>Сад настаде д |
| ’хоћу. </p> <p>— Е ајдемо!</p> <p>И обе изађоше из вајата.</p> <p>Небо се цакли од ведрине к’о |
| >Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље.{S} Сватови поседали па пију ко варену к |
| разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва |
| посаветовати шта да ради.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрви |
| а ни Станију за нос повући.{S} Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе...{S} Онда је д |
| ија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва |
| а; већ не могаше поради себе ни на поље изаћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу |
| не, однећеш му обућу.{S} Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару |
| p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— Онда ћеш изаћи те наранити пиљеж.</p> <p>— Добро мајко.</p> <p>— |
| ко кмета и тамо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а шт |
| едном обредише — пођоше...</p> <p>Народ изаш’о па улицу да види сватове.{S} Коњаници разиграли |
| и ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци!...</p> <p>— Јок ја!... ти си зет!... рече му бр |
| е од смеја.{S} Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.</p> <p>— Зар тако — |
| и су све што су о њему знали — наравно, избегавали су његове мане.</p> <p>— Е, брате, ала се пр |
| нађе више од по лонца ракије.{S} Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз ку |
| Вук би ућут’о.... </p> <p>Нареди се дан избора.{S} Попа истаче Лазара за кмета.{S} Народ приста |
| у најпре поцрвене, па онда помодри; очи избуљио....{S} Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тр |
| о лицу.{S} Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S |
| један земљани чист тањир, одреши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ.{S} Онда поднес |
| н пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и концем омотала, кад смотри Жив |
| пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:</p> |
| дену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи д |
| оде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се о |
| екоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а т |
| аза деверу.{S} Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са з |
| ати коло.{S} Анђелија се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из |
| } Ја се никад не цењкам.</p> <p>Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола он |
| од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади нож <pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је |
| <p>— Дај паре! — рече она.</p> <p>Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један буш |
| Шта ћеш то? .</p> <p>— Боли ме, хоћу да извадим.</p> <p>— Не, не шали се.</p> <p>— Што?</p> <p> |
| пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне |
| ђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и учи |
| њене ниске дуката.</p> <p>Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак с |
| мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Њ |
| " /> <p>Прође „позна“ јесен.{S} Небо се изведри.{S} Мразеви учесташе; један није још попустио а |
| наду и радост...{S} Дође вече — оно се изведри.{S} Тек само под запад видиш који облачак а и м |
| ди је оставише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је!</p> <p>— Није, брате, него јој и јесте мук |
| .{S} У песмама нашим — сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања.{S} Она даје сина, |
| врањ.{S} Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко, о |
| се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.</p> <p>И Анђелија склони Лаз |
| нуше у Турке...{S} Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....</p> <pb n="56" / |
| едаре.{S} Ове се проклетнице опиле — па изгибоше; </p> <pb n="6" /> <p>— Зар ћеш ти мене учити |
| ратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагрда.</p> <p>— Зар има и таквих душмана? —</p |
| воду?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?</p> <p>— Могу — одговори Ан |
| ене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..</p> <p |
| лаши се Анђелија.{S} Болест Лазарева не изгледаше јој обична.{S} Он паде; јагодице на лицу иско |
| ући.</p> <p>— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.</p> <p>— Платиће он мени! — |
| ти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговар |
| ти места нема! </p> <p>И кружећи прстом изговори три пута ову басму.</p> <p>Онда узе мртви воса |
| поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:</p> <p>„Урок седи на прагу, урочица |
| и ти, бољо, замрла!</p> <p>И ову басму изговори три пута.{S} Тада баци восак у ватру и рече:</ |
| по богу брате?</p> <p>— Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража. |
| ју ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад |
| луга него да Аници буде газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана загледала се она у јед |
| криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.</p> <p>„Еј мој лепи Салашу! — мишљаше она. — |
| елији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здравља.{S} Била је оно што у п |
| за и она зајеца.</p> <p>— Зар и тебе да изгубим!....</p> <p>— Ћути, нано!</p> <p>— Не могу!{S} |
| ас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио му је и попа и п |
| ако у дугу дану.</p> <p>А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда |
| е свој пос’о.</p> <p>Народу се на време издаде ужина па је после опет сваки послов’о.</p> <p>Кр |
| е година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да ож |
| и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; пева |
| ајству; певају: како је љуба свога мужа издала; певају: како муж жену сагорева; како мајка дете |
| има — али нигде нема како је сеја брата издала....{S} У песмама нашим — сестрино је срце извор |
| stone unit="subSection" /> <p>Сутра дан издали су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а |
| рти његовој убио је старог Панту.{S} Он издану на рукама Стевановим....</p> <p>Спаде кућа на Ст |
| и воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђоше да с |
| о својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</p> <pb n="57" /> <p>У та |
| старије; што смо чувале браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....</p> <p>— Ти |
| ој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће да |
| о мене зове?... шепртљом...{S} Он свима издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија. |
| е могаше склопити....</p> <p>И Лазар не издржа потпун рок.{S} Нешто то, нешто неприлике у живот |
| ог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године.{S} Тада му умре отац, и њега стриц вр |
| и живе — па га је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана.{S} Но отац га опет даде и д |
| да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...</p> <pb n="77" /> |
| е к’о сињи гром.{S} Марко му не даде ни издушити — опали и он...{S} Милинко поведе Анђелију сов |
| чи свирају а пушке не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стев |
| ече од грознице.{S} Има „срце-пуц“ — од изеди.{S} Њу треба укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — |
| ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Води ти њега доктору!</p> <p> |
| оји би био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> |
| p> <p>— Море, како не пада!{S} Нисам се изигр’о ’нако ни кад сам мога Милована женио!</p> <p>Св |
| ! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ала се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до дове |
| груди и чупаше своје седе власи....{S} Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаук |
| к га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о општинској самоуправи.{S} Народ га је јед |
| о до ручка.</p> <p>Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те пров |
| у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одговараше, не окрета |
| у никако код куће; све да му је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита |
| ла.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p>— Знаш, прости ме, нејака је.</p> <p>— Е |
| Деде, снајо, среће ти!</p> <p>Анђелија изиђе смејући се.{S} Спотакну угарке на огњишту — ватра |
| знам ја његове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија |
| аг! — рече чича Стеван.</p> <p>Анђелија изиђе, па кад се врати рече:</p> <p>— Пада.</p> <p>— Е |
| ди, види! — повикаше сви.</p> <p>Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да до |
| о силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} У |
| азара који мало очи сведе...</p> <p>Она изиђе на поље.{S} Небо се осуло звездама.{S} Тишина вла |
| била постављена пред кућом.{S} Кад попа изиђе — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на |
| то?</p> <p>— Ја, Анђелија.</p> <p>Попа изиђе.</p> <p>— Од куд ти у ово доба? упита је.</p> <p> |
| у и прекрсти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, |
| у одборску седницу, он — кад из суднице изиђе — стаде викати:</p> <p>— Шта је ово људи и браћо? |
| пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.</p> <p>Седели су до по ноћ |
| > <p>Анђелија послужи све, поклони се и изиђе.{S} Мало затим дође Миленија...</p> <p>— Па како, |
| но јутро уранио чича Стеван пре свију и изиђе на поље.{S} Анђелија тумараше по кући.</p> <p>— Ј |
| покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изиђе.</p> <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у |
| ам свима у један пут!</p> <p>И посрћући изиђе на поље...</p> <p>Људи!...{S} Гроза ме вата кад п |
| ли је то, боже мој!..</p> <p>А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају к’о |
| > <p>— Нека уђу и снаје.</p> <p>Миладин изиђе те их позва све у собу...</p> <p>Настаде тајац.{S |
| једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...</p> <pb n="188" /> <p>Опет наиђе на ш |
| ш му и црева....</p> <p>— Ајде, сестро, изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђел |
| рски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало.</p> <p>И он осуди Вука на затвор.</p> <p>Ви |
| рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђите на поље.{S} Ти, Нино, остани, а ти Миладине оти |
| unit="graphic" /> <pb n="24" /> <p>Кола изиђоше из села...{S} Али њој је опет све познато: ови |
| p>Сети се детињства.{S} Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, трчање, купљење иверја, прављ |
| иленију и пријатеља Маринка.</p> <p>Сви изиђоше.</p> <p>— Седи, Нино.</p> <p>— Брато, по богу, |
| роб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља.{S} Нинко оде у цркву да плати што тр |
| за њим у собу.{S} Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.</p> <p>— Могу и остати |
| е никуд од куће; шта више ни из куће не изилази.{S} Сваки ти то заузме своје место око ватре, г |
| акије!</p> <p>Само Анђелију није мрзило изићи.{S} Она трчаше на све стране.{S} Тражила је посла |
| сеђаше Милисав.</p> <p>Сви укућани беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па |
| а.{S} Њима је она опричала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.</p> <pb n="167" /> <p>У се |
| дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху.{S} Селом се поче разлегати жа |
| душу прости!“</p> <p>Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо |
| Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!....{S} Па онда свако дрво крај пута будило јо |
| д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, нити се пречестити |
| ачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не ок |
| урци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих.{S} Катић са момцима одма |
| ! — викнуше сви.</p> <p>Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....</p> <p |
| /p> <p>— Ја! </p> <p>— Збогом!</p> <p>И излете на поље.{S} За њим се чу вика: жене траже ствари |
| /p> <p>Почеше износити печење.{S} Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли |
| Она прекорачи преко прага, но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг...</p> <p>Бол б |
| е живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> <p>Заватила воде па се пљускала по лицу, |
| ди, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико болесника, пошто се увери да у том има |
| чу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича |
| е ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.</p> <p>Поседеше још мало па се и они дигоше к |
| {S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{S} Онд |
| се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој!</p> <p>— Нећу ја то!{S} Сад ћеш |
| .</p> <p>Дете опет пољуби.</p> <p>Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.</p> <p>— Сад изиђит |
| х дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — па оде да |
| а их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.< |
| b n="49" /> <p>Почев од свекра она опет изљуби све: кога у руку кога у образе, па — с девером — |
| >Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело.{S} Није могла да одустане од њега.{ |
| пружи им десницу те пољубише...{S} Онда изљубише обоје у руку: кума, старојка, чича Стевана и д |
| љаше у руку.</p> <p>Смиљана и Спасенија изљубише се такође са свима, осим само што су попу пољу |
| ријатељу, и срећан ти пут!</p> <p>Па се изљубише.{S} Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљан |
| си?</p> <p>— Вала Богу!</p> <p>И ту се изљубише.</p> <p>Чича Стеван приђе колима а чича Илија |
| одби руку, па пође преко блата да само измакне.{S} Али он стаде пред њу.</p> <p>— Не иди Анђо, |
| ао колико није право само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже — онда |
| оњаника поче се утркивати.{S} Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.</p> <p>За мало |
| га!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она лечи од сваке болести око врата.. |
| оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не с |
| ан до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стараца по’ватала се младеж.</p> <p>— Развуци! — |
| {S} У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења.{S} Остали су сватови сели по стар |
| је муну лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} |
| рме из пиштоља.</p> <p>Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла |
| ито цркви.</p> <p>Анђелија опет стајаше између кума и девера.{S} Сад беше много мирнија.{S} Не |
| <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.</p> <pb n="40" /> <p |
| и жалост....</p> <p>Анђелија се са свим изменила.{S} Од оне снажне жене поста нејака старица, к |
| е и метну прстење на руке.{S} Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак |
| <p>Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! — викнуше сватови.</p> |
| наја...</p> <p>— Не бој се!...</p> <p>И измирише се....</p> <p>Народ поче устајати.{S} Анђелија |
| ...{S} Нема!....{S} Ни он не може ништа измислити — да ме већма мучи!....{S} Не бојим га се!... |
| — ја се одмах сетих.</p> <p>— Треба њу измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — ре |
| кад!....{S} Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{S} |
| измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{S} Он не види муке и патње светске; он бог |
| а узе „част“ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} Наш |
| е тако са сватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.</p> <p>Чича Стеван и чича Илија |
| арају — младожења ћути.{S} Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:</p> <quote> <l>„Еј, |
| Анђелијом.</p> <p>Она стајаше с братом изнад кума и старојка.{S} Спустила превез на очи па исп |
| — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.</p> <p |
| е Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> <pb n="1 |
| га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаред чича Стеван, кад му унуче уђе у собу |
| ошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протури кроз прозор у собу...{S} У соб |
| да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’ |
| те.</p> <p>Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница па оде у конак.</p> <p>Тамо по |
| ши ни гласа.{S} Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...</p> <p>Катић заповеди да га понес |
| пусти Лазара.</p> <p>Цвета оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.</p> <p>— |
| астави с кућом“.{S} И лепо оде у собу и изнесе шест дуката.{S} На — вели — вратићеш ми; није на |
| S} Кад попа изиђе — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на совру да попа очита.{S} Мојс |
| а се прво прикаже кумовска част.{S} Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па дад |
| част“.{S} Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част прикаже.</p> |
| че у ћошку.</p> <p>— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича. </p> |
| што би се могло „дићи“....</p> <p>Одмах изнесоше кување.</p> <p>Марко, зет Стеванов, такође ниј |
| ише га.{S} Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.</p> <p>Чељад беше сва на окупу; само пла |
| перо — не вреди ми лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да вам га опи |
| је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда изнеше тело покојниково и понеше цркви..{S} Пратња је б |
| ељу.</p> <p>— Учинише „спомен“ у соби и изнеше покојника на поље....{S} Пратња се уреди, попа с |
| Сватови се заценуше од смеја....</p> <p>Изнеше печење.</p> <p>— Шта је то? — упита Дража.</p> < |
| <p>— Вала богу, појка, добро су.</p> <p>Изнеше ракију.{S} Попа наздрави Јови, Јова оном до себе |
| дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а стока |
| >Поједоше чорбу и кување па онда почеше износити „част“.{S} Сваки од сватова што је донео изнес |
| {S} Пада реч к’о киша....</p> <p>Почеше износити печење.{S} Марко излете из куће и оде пред вај |
| ологлави дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело на совру.{S} Људи <pb n="133" /> су јели |
| е се — све помре.{S} Сандук за сандуком изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је само нарицала |
| стуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупав |
| а, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.</p |
| Плати па ћемо отворити! — одговорише му изнутра.</p> <p>— Па да платим кад није друге.{S} Колик |
| и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју.</p> <p>За кратко |
| ко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од позива.{S} Он је казнио свак |
| ојчице <pb n="65" /> кад први преглавак изради, или, са осећајем ђачића кад прво слово напише.< |
| ,,Ти си — к’о веле му — писмен — умећеш израчунати...“ Па, к’о, људи у селу, ’хоће да бирају км |
| опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком приликом ста |
| о падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало по |
| и онда и тањир и новац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беше њено.</p> <p>За старим |
| давно засп’о.{S} Она седе на креветац и изу се.{S} Не леже к’о што је обично радила — него оста |
| ђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта.{S} После им |
| вушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно неколико мучних тренутака — она је могла рећ |
| ог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта.{S} После им опра ноге и поли те умише руке |
| пољуби и прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и очешљај....{S} Увек се нађи у послу!{S} Буди |
| неколико пута ту гатку док не научи на изуст.</p> <p>— Ја дошла неким послом до тебе — па се з |
| ече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.</p> <p>— Све |
| е то бити красно!....{S} Мој Лаза ће да изучи књигу па ће знати све!....“</p> <p>Па онда замисл |
| Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и недељ |
| ве!....“</p> <p>Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије.{S} О |
| ...{S} Је ли снајчице; ’хоћеш ли и мене изучити раду?...</p> <p>— ’хоћу, заовице!</p> <p>— Знаш |
| ту ти је смеј...{S} Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те проси мене.{S} Ста |
| онда, онда Ика... па, онда, Стаја...{S} Ика тури руку у недра, па“...</p> <p>Прекинут нит!...{S |
| како јој кошуља на грудма поиграва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с дру |
| проси мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — |
| пробала на силу:</p> <p>„Па, онда, онда Ика... па, онда, Стаја...{S} Ика тури руку у недра, па“ |
| е.{S} Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти л |
| Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра...{S} Смеј до неба...“</p> |
| по мало дрхт’о.</p> <p>— Како? — упита Ика.</p> <p>— Лепо.</p> <p>— Благо и теби! — рече Ика.< |
| „мајко!“ и љуби ме у руку....{S} А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А |
| ином.{S} Радовала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана ј |
| зиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је |
| Шта велиш? !</p> <p>— Кам’ среће! рече Ика.</p> <p>Она је погледа.{S} Погледа је таким погледо |
| p>— Лепо.</p> <p>— Благо и теби! — рече Ика.</p> <p>— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!</p> <p>— |
| твори! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам кажем: |
| но вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Ики |
| изиђи мало.{S} Ево и попа иде</p> <p>И Ика изведе Анђелију у авлију!{S} У тај пар уђоше попа и |
| <p>Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је разговарала дуго и испове |
| ули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више |
| ш, и то се мора знати.</p> <p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се....{S} О |
| о једна!</p> <p>— Шта ти хоћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешт |
| рења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, њима се из |
| зе посртати к’о да је пијана....</p> <p>Ика јој притрча та је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сеј |
| ла глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика уђе у собу.</p> <p>— Анђо! — викну је она.</p> <p>А |
| дне скарадне речи не каже..{S} Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла коју срамотн |
| дати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође колера..{ |
| е вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве ларме.{S} Нинко уђе у собу где је покојник умро, |
| никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.</p> <p> |
| узмем рад...{S} Пред вече се дигнем до Ике.{S} Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике.“ — |
| Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’хоћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо!{S} Ту ти је шала, ту ти је сме |
| — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....</p> <p>На кратко после тога — она се породи |
| м“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пру |
| а — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.</p> <p> |
| их се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом |
| S} Око ручанице дође попа, Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> <p>Поздр |
| е — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован!...{S} Нећеш ти |
| три нису сву ноћ заспале...{S} Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споре |
| ице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад су јој венац метнуле:{S} Да знам да ће и мени |
| иваде!{S} Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале |
| стране.{S} Попа јој заповеди те целива икону Богородице.{S} Стрепела је од неке „страве“.{S} П |
| елија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родил |
| о!“ мишљаше она.</p> <p>Па онда погледа Ику и Станију па рече:</p> <pb n="10" /> <p>— Благо вам |
| есто рођења.{S} Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа!{ |
| о су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекров |
| рете, он викну:</p> <p>— Остави волове, ил’ ћеш погинути!....</p> <p>— Е, оди овамо! — рече Анђ |
| ега довикивала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: <hi>о еј</hi> !</p> <p>— Дијете! зове те нешто Мар |
| pb n="65" /> кад први преглавак изради, или, са осећајем ђачића кад прво слово напише.</p> <p>О |
| амти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети!{ |
| лика, крупна па сјајна к’о драги камен, или к’о роса на пролетњем цвету.</p> <p>— Нано!....{S} |
| оваљало к’о снопље.</p> <p>— О боже!{S} Или дај смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — викну Нин |
| S} Никад се не би нас три растајале!{S} Или би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми |
| гла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге |
| p> <p>— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.</p> <p>Анђелиј |
| на извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванци |
| ће — само беше ладно.{S} Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје из со |
| е би у селу који би изост’о од састанка или од позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчано |
| S} И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.</p> <p>На кућу се више није освртал |
| и и ћурке.{S} А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:</p> <p>— Деда |
| а, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног вечера разбол |
| {S} Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’хоће ли се слагати са укућанима, т. ј. с њо |
| станак — он вели:</p> <p>— Ево оде Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....< |
| три растајале!{S} Или би биле код моје или њихових кућа...{S} А кад би ми ко лош’о да ме запро |
| „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу те млатнути к’о џукелу!</p> <p>— То ће бити само |
| <p>А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пешкирић бокорић босиљк |
| и брбља.{S} Она га дигне па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног вечера разболе се Лазар. |
| тарешинство Лазару.{S} Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио |
| делило.</p> <p>— Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или зарадити!</p> <p>Анђелија се трже.{S} Ни |
| ху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби.{S} Тело му |
| ка?</p> <p>— Увек.</p> <p>— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Си |
| <p>— Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или зарадити!</p> <p>Анђелија се трже.{S} Ничега се она |
| опље.</p> <p>— О боже!{S} Или дај смрти или предижи!</p> <p>— Дијете! — викну Нинко.</p> <p>— Ч |
| ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде |
| ад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно....{S} Све се мора претрпити.... <pb n="63" /> |
| је све лепо учила: „Немој ти мени овако или онако — ради овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ј |
| овек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се....{S} Само да се нисам онако |
| p>— Е, дела!</p> <p>— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита Марта.</p> <p>— Смешно! — викнуше с |
| да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку.{S} Мртви зној пробиј’о јој чело, кад |
| сле час задиркује све.{S} Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи.{S} Чим нестане у |
| редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S |
| ..{S} Па како заповеда!...{S} Исти деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује!.... мишља |
| </p> <p>Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи.{S} Кад све би гот |
| теван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране — не остајаше дужан — к’о |
| потврђују крњавим бардаком....{S} Чича Илија трчаше на све стране.{S} Он је и разговар’о с при |
| беху изишли да дочекају госте.{S} Чича Илија устави коње па с кола викну: </p> <p>— Помаже Бог |
| <p>После вечере поседеше мало.{S} Чича Илија потражи зета да види.{S} Миладин дође поцрвенео с |
| миљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде.{S} Он се није мог’о одрећи своје |
| </p> <p>Чича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је н |
| а камо се ти, море, данас? — упита чича Илија.</p> <p>— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — |
| ="graphic" /> <p>На послетку приђе чича Илија.{S} Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, сп |
| его што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију.{S} Сле |
| ека!{S} То ми је мило чути! — рече чича Илија.</p> <p>Анђелија наслужи ракију.</p> <p>— Деде, ћ |
| n="80" /> <p>— ’Вала богу! — рече чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому све здраво и мирно?</p> < |
| а има неких ствари у колима — рече чича Илија.</p> <p>— Донеће се све!...{S} Ниси, ваљда, дош’о |
| ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.</p> <p>— Ја.</p> <p>— Јавља ли се трговаца!</p> |
| ок, цмок!</p> <p>Кад се поздравише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Сте |
| у.{S} Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.{S} Чича Сте |
| а и старојка.</p> <p>Чича Стеван и чича Илија већ ручали.{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је |
| па докопа тикву.</p> <p>У тај пар чича Илија рупи у кућу.</p> <p>— Шта радите ви?</p> <p>— Ред |
| уби.</p> <p>— Збогом, бабо!</p> <p>Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у |
| ј заповеди па ћеш видети...</p> <p>Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном.{S} Знате: ваља |
| у блештили талири и дукати.</p> <p>Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију.{S} |
| .{S} Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!..{S} А снај |
| Честит човек!</p> <p>— Ко, зар пријатељ Илија?... — Оно ти нема под небом!</p> <p>— И нема! — р |
| А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ов |
| ..</p> <p>Они продужише разговор о чича Илији.</p> <p>А Анђелија се са редаром стараше за ручак |
| пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и |
| до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију.{S} Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријат |
| вима; чича Стеван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране — не остајаше |
| ! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ја, знам Илију.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митро |
| ју.</p> <p>У авлију улетеше вранци чича Илини.{S} У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закоша |
| ту.{S} С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија.{S} Она беше спремн |
| ЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СА 12 СЛИКА</p> <p>ИЛУСТРОВАО</p> <p>Влад.{S} Тителбах</p> <p>БЕОГРАД</p> |
| Лазар спрем’о за продају...{S} Иљадама иљада неприлика правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жа |
| а што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљадама иљада неприлика правио му је.{S} Он је пис’о ту |
| у себи.</p> <p>Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, |
| мало и они бише пред кућом.{S} Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..</p> <p>У понеде |
| ви и поздравили су те.</p> <p>— Од Бога им здравље!..{S} А ’хоће ли доћи које?</p> <p>— Доћи ће |
| да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Бож |
| погледати у очи тати и мајци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Лаза |
| вама се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} Зао |
| говарају.{S} Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде |
| те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, д |
| јци!{S} Шта да им кажем?..{S} И како да им кажем то?...{S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он јадан!{S} |
| би у руку.{S} Тако пред сваким.{S} Онда им прође иза леђа и поче дворити... —</p> <p>Ноћ се спу |
| уби га у руку и даде му чутуру.{S} Онда им стаде иза леђа дворити.</p> <p>— Ала у мене бује таб |
| и се година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да |
| на савијутак.{S} Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да ј |
| вечери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван проширав |
| тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме....{S} Вукосава се већ у |
| а њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Ан |
| и.{S} А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} Опасаше јој „рокљу“ место прегаче |
| ајући разговарала са мртвима.{S} Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.< |
| н им одговара онако од рамена.{S} Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је |
| унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне ми |
| аху око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{ |
| ма: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође даље, уђе у воће: — свиње јур |
| Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи |
| де.</p> <p>— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој с |
| ице, у мејани са ћатама капетановим, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучав |
| .</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} Попа оде у кућу да свети вод |
| вели лепо.{S} Цвета није рађала деце па им није много ни требало.{S} Живели су тако око неких п |
| о.</p> <p>— А?</p> <p>— Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који с |
| а, њих и миловала: једном речију: поста им мајка.. .{S} Вукосава беше њен помоћник и њен разгов |
| ше ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де к |
| прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој са |
| а и брату и старије девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.</p> <p>— Све ћу радити, м |
| лањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду.{S} Опет клањајући уђе, по |
| ...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе....{S} |
| т општински и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{ |
| је хвалио имање....{S} Мушке деце није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је |
| ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја <pb n="98 |
| Миладина; њега је изула Марта.{S} После им опра ноге и поли те умише руке, па оде да поставља с |
| ла и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:</p> <p>„Надгледајте ми Лазу |
| .. дошли у походе!“...{S} И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали св |
| и Лепосава и Стеван.</p> <p>— Па шта ће им крила, мајко?</p> <p>— Они су анђели.</p> <p>— Па гд |
| па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду....{S} Али |
| поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:</p> <p>— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он |
| ђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајућ |
| би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима:{S} Сими |
| и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.</p> <p>Њојзи не беше тешко уранити.{S |
| у, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на столу.{S} Онда |
| га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.</p> <p>И тако имање оста пред њима.</p |
| им — рече</p> <p>Стана. </p> <p>— Кажи им, слободно, нека је просе — неће се кајати.</p> <p>— |
| нце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише...{S} Онда изљубише обоје у руку |
| ти за воду.{S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља |
| Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра |
| } Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{S} Они одоше у конак а она у |
| Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“</p> <p>Па онда зовну децу себи; |
| ко ладну ракију.{S} Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена.{S} Свима им каже да су син |
| љ — њу нешто штрецну.</p> <p>„3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази спремио кол |
| ква? — питаше Миљана шапатом.</p> <p>Он им показа руком на кола и рече:</p> <p>— Тамо је све!</ |
| о је сватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење..{S} Сватови се сити насме |
| о, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им |
| {S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега не беше стидно — само ако је мо |
| ноћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „го |
| векра!{S} Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа...{S |
| а петама и одјури трком....</p> <p>Тако им је одшалио шалу...</p> </div> <pb n="22" /> <div typ |
| p> <p>Људи се окупили у авлији, а Нинко им наређује пос’о.</p> <pb n="130" /> <p>— Ти, имењаче, |
| редаре завадише.{S} Пљешти!...{S} Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, јед |
| у из Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је |
| смела погледати у младожењу.</p> <p>Поп им даде свеће и метну прстење на руке.{S} Пошто кум изм |
| ложило.{S} Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а |
| Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а |
| каки ли ће ми бити они?...{S} Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?...{S} |
| > <p>— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече</p> <p>Стана. </p> <p>— Кажи им, слободно, не |
| пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелија сањаше:</p> <p>К’о убрађена ве |
| Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутл |
| заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?...</p> <p>Све то, па онда |
| олубице.</p> <p>— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова.{S} Право ми кажи: је си ли ти оно сам |
| она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...</p> <p>Кола ујездиш |
| ка—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа.{S} Она |
| е Миладин.</p> <p>— Платиће јој бог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, знаш?</p> < |
| Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? .</p> <p>— Има.</p> <p>— А шта?</p> <p> |
| ?</p> <p>— Зато што сам се опио!....{S} Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу |
| комовицу — она лечи од костобоље....{S} Има трава „пречица“ — она лечи од очију.{S} Има „сиљеви |
| а лечи од сваке болести око врата...{S} Има трава „петлово перо“.{S} Њу стуци ситно и саспи у к |
| — то ти је трава за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој |
| мовици.{S} Има „линцура“ — од кашља.{S} Има „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести |
| здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти је трава за сваку болест...{S} И |
| „чибуковина“ — оне лече од грознице.{S} Има „срце-пуц“ — од изеди.{S} Њу треба укувати Има „одо |
| јник усећи ситно па пити у комовици.{S} Има „линцура“ — од кашља.{S} Има „ревендија“ — њу кад ч |
| трава „пречица“ — она лечи од очију.{S} Има „сиљевина“ и „чибуковина“ — оне лече од грознице.{S |
| о исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. |
| ?....{S} А куд ће ми гори!....{S} Де! — има ли која мука гора од ове?....{S} Нема!....{S} Ни он |
| је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лека?</p> <p>— Биће.{S} Спустите дете.</p> <p>Ан |
| тара.</p> <p>— Која картара? '</p> <p>— Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте.</p> <p> |
| и хоћу!..{S} Има ли још што? .</p> <p>— Има.</p> <p>— А шта?</p> <p>— хоћу да ми одредиш од жив |
| љивије од жене? — упита Дража.</p> <p>— Има човек — рече неколико њих.</p> <p>— Каки човек, јад |
| паметнијег?— упита Дража опет.</p> <p>— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти нај |
| за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђелија |
| есте мука....{S} Помисли колико гробова има она!.... — вели други.</p> <p>Тек никог не беше да |
| да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: ала |
| ија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надглед |
| конак — рече чича Стеван.</p> <p>— Ама има неких ствари у колима — рече чича Илија.</p> <p>— Д |
| >— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?</p> <p>— Која Петрија? — питаше Цвета.</ |
| — А шта, мајко?</p> <p>— Е, ћери, света има свакојака.{S} Нису сви људи једнаки.{S} Видиш кад т |
| оштење, то нека ти је светиња!{S} Света има свакојака.{S} Немој да те поперу по устима, јер, то |
| } О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и ако ништа није било |
| олесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Го |
| на и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.</p> <pb n="150" /> <p> |
| редарама!“ Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....</p> <p>Одмах изнесош |
| од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о. |
| вари изгристи ако ти не даду....{S} Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, у |
| а говори! — рече Сава.</p> <p>— Бога ми има и коме!...{S} Док му само одем — направићу пачариз |
| це-пуц“ — од изеди.{S} Њу треба укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен д |
| о да се уморио, ућута.</p> <p>....у њој има — настави он — пет стотина и тридесет динара....{S} |
| ти, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У мене има свега!{S} Има трава |
| мијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Фил |
| лико болесника, пошто се увери да у том има среће — она се баци са свим на тај пос’о....</p> <p |
| ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — упита Мар |
| S} Она никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, |
| ћев, који хоће да се поноси са оним што има.{S} Рекну му људи:</p> <p>— Добра ти сна.</p> <p>— |
| не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.</p> <p>Старојко запо |
| годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>Канио се неколико пута и да б |
| јој је говорила о многом које чему што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу |
| је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих људи!..{S} Зар њих неће бог да потре громом? |
| не усне па изгледа нагрда.</p> <p>— Зар има и таквих душмана? —</p> <p>Има ћери света свакојака |
| е паметни! — рече Марко.</p> <p>— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража. |
| ање ћука и неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се врати у собу |
| де год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. пр. који кукуру |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране |
| узела судове да воде донесе....</p> <p>Има осећаја, које човек не може да искаже.{S} Души је т |
| </p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има код-нас на селу људи који су пола сељани а пола гос |
| <p>— Зар има и таквих душмана? —</p> <p>Има ћери света свакојака.{S} Неко мисли о слави — неко |
| ле из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...</p> <p>Анђелија сањаше:</p> <p>К’о убрађе |
| ре се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим |
| Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред |
| <p>— Ја шта је!!.{S} Посарањива све што имаде!..</p> <p>Некад би чула а некад не би шта жене го |
| ка да гледа атер....</p> <p>Много посла имађаше Лазар око уређења самог суда.{S} Сељаци навикли |
| љаше, и тим се свет навраћа.</p> <p>Она имађаше неку срећу да су болесници оздрављали од њених |
| гледали.{S} Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад |
| /p> <p>Попа трчаше на све стране.{S} Он имађаше пуне руке посла.</p> <p>За време колере највише |
| запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито.{S} На витом телу почиваше |
| о благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!...{S} То ти тетка каже, па ако |
| а.</p> <p>— Добар — вели попа.</p> <p>— Имају ли још имања осим оног, што се сучељава са нашим |
| ици.{S} На послетку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице.{S} Слажу се не може боље бити.. |
| поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они немају своје у туђини?..{S} Пр |
| звах да се поздравимо и опростимо...{S} Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати, <pb |
| учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p>— Имала си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава |
| е дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју.</p> <p>З |
| уруном печена леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти |
| јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприј |
| а је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.</p> <p>Али болес |
| гледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ручак.{S} На брзу руку утуче белог |
| та места...{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су лива |
| оста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали.{S} За то сам вас позв’о да |
| и његово сопствено.</p> <p>Све, што су имали, то је било задружно.</p> <p>Синови Стеванови бил |
| мејаше.</p> <p>— Пунице, дај ракије!{S} Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе |
| р до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да ти кажем.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Да ти се |
| њега и сваког ко на те реч рекне!...{S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.</p> <p> |
| она.</p> <p>— А? — упита поп.</p> <p>— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.< |
| > <p>— Шта велиш? — упита поп.</p> <p>— Имам — рече она мало јаче.</p> <p>— Тако кажи!{S} Да се |
| ђелију себи за вечиту супругу?</p> <p>— Имам — одговори он полако.</p> <p>— Да се ниси обећао к |
| ко.... и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....</p> <p |
| очетка, па му кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{ |
| бра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.</p> <p>— Јесте, човече.</p> |
| ељском судији.{S} Овај не хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им ос |
| стек’о ово крова над главом и оно мало имања.{S} Доста смо зноја пролили и доста смо муке имал |
| обар — вели попа.</p> <p>— Имају ли још имања осим оног, што се сучељава са нашим земљама?</p> |
| p>— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.</p> <p>— Ј |
| ко ће?“....</p> <p>А по њеном мишљењу — имање се морало надгледати; оно се није смело упустити. |
| и — суд се побрину те прегледа и пописа имање Пантићево и посла списак старатељском судији.{S} |
| ло по мало — и Стеван прошираваше своје имање...{S} А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу |
| а!</p> <p>— Није лако: — онолика кућа и имање — нигде не стаје!</p> <pb n="161" /> <p>— Е, да с |
| рудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарложило.{S} Колико су били једини — о |
| „Она ми оте све.{S} Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост: да се одморим!“....</ |
| ет поче своју стоку сагонити у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар |
| она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање.{S} С њима је она радила пољске радове и готовила |
| вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и вама и деци |
| невешт.</p> <p>Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословим |
| <pb n="59" /> само онда, кад је хвалио имање....{S} Мушке деце није им’о него само женску.{S} |
| је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је |
| постави им два стараоца.</p> <p>И тако имање оста пред њима.</p> <p>Анђелија се трудила да наб |
| кућерке какве су могли.</p> <p>Панта је имао само једног сина по имену Петра.{S} Петар је био о |
| не брине.</p> <pb n="54" /> <p>Катић је имао један чудан обичај.{S} Чим се Турци заћуте неколик |
| о имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је |
| и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је до |
| сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да <pb n="84" /> проблагујете....{S} |
| љак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.</p> <p>Дођоше |
| ла од свију; она је мислила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} Сваког јут |
| Богме и он теби то исто прети!</p> <p>— Имаће посла док нашој качари науди! — рече Нинко поноси |
| па — кад се врати натраг рече:</p> <p>— Имаћемо данас снега.{S} Него ти, снајо, наложи добро ву |
| ш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!...{S} То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти |
| p> <p>— Сад ћеш, кмете.{S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.</p> <p>— Море није м |
| и да препочнем.</p> <p>— Даћу.</p> <p>— Имаш, вала, и појасева лепих.{S} Не знам од куд ти онак |
| {S} Ту поп последњи пут упита:</p> <p>— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевиц |
| ојој другој?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за ово |
| видети и мртву него непоштену!{S} Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај |
| к’о кад псу баца помам.</p> <p>— А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га.</p> <p>Он ћуташе к |
| ориче! — вели Вук.</p> <p>— Па онда шта имаш да ми говориш?</p> <p>И Вук би ућут’о.... </p> <p> |
| </p> <p>— Чекај мало!{S} Што журиш, кад имаш кад?</p> <p>— Склони се кад ти велим!</p> <p>— Да |
| вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!</p> <p>— Све је то |
| по овом боле....</p> <p>— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — ишчупа |
| т, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!</p> <p>— Све је то једно.{S} Посеци по овом п |
| ме пољубац а коме осмејак.{S} Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка и т |
| зове?... шепртљом...{S} Он свима издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <p |
| — Зар Аницу?</p> <p>— Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је! |
| човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па тај Милан |
| заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....</p> <p>Миленија скочи.</p> <p>— Е нећу |
| њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек лепу „реграцију |
| гатњу.{S} Дете су крстили и наденули му име Лазар.</p> <p>За ручком — по крштењу — служио је са |
| ез оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: устук мицо, овде ти места нема! </p> <p> |
| њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....</p> <pb n="57" /> <p>У таком живе |
| !..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу |
| и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она |
| ица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар ок |
| p> <p>Панта је имао само једног сина по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина: |
| шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.</p> < |
| ђује пос’о.</p> <pb n="130" /> <p>— Ти, имењаче, иди са Миладином те дотерајте јуницу; ти Мојси |
| се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја тражим.</ |
| добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:</p> <p>— Нека, дијет |
| ла, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући.{S} Није она њега правил |
| > <p>И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здравља.{S} Била је о |
| > <p>Има осећаја, које човек не може да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се д |
| — вели чича Стеван.</p> <p>Нинко скочи, искапи чашу, удари се руком по прсима па викну:</p> <p> |
| јер кад ја... ја како!... </p> <p>И ту искапи чашу.</p> <p>— О куме наш и попо наш и ви љубите |
| p> <p>— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.</p> <p>— О Нино!</p> <p>— Ој Дражо!</p> <p>— |
| е беше обичај.{S} Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.</p> <p>— За срећу и здравље мог |
| Али она се не смеде подати.{S} Ова деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....< |
| — питала га је.</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.</p> <p>— Баш се |
| лежаше крш кошуља, чарапа и пешкира.{S} Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић....</p> |
| сту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У рупу нека метне: главу о |
| Кумовска се кола обрнуше пре кућом; кум искочи.</p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете о |
| ; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплав |
| {S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.</p> <p>— Брате мој, друже |
| ој обична.{S} Он паде; јагодице на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.</ |
| је дала ником.{S} Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљути |
| га она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она је викала јавно |
| ш — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.</p> <p>— Шта ћу сад?</p> <pb n="17 |
| те баји, од’те баји!....</p> <p>Деца се искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а |
| p>После вечере беше живље.{S} Младеж се искупи око свирача; старији, разгрејани пићем, почеше ж |
| у очајању....</p> <p>Свану.{S} Људи се искупили па тешу сандук.{S} Аница у кући наређује шта т |
| а нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо шт |
| ече јој да зовне укућане.</p> <p>Сви се искупише око ње.</p> <p>— Децо моја!...{S} Ја осећам да |
| 6" /> <p>Дође и вече.{S} Сви се укућани искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их |
| а плода....</p> <p>Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно.{S} Он постајаше сваког |
| сти! — понови народ за њим.</p> <p>Попа испи чашу.</p> <p>Синови Стеванови и Нинко служаху голо |
| рко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опк |
| је Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта испира рубине.</p> <p>— Дај-де, јетрвице, успи још једн |
| енија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био са |
| кажем.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Да ти се исповедим.</p> <p>— Па ајде овамо — рече попа.</p> <p>И |
| окрете главицу.</p> <p>С десне стране, испод ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђели |
| поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од |
| старојка.{S} Спустила превез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља. |
| а од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила кој |
| о деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S |
| ану.{S} На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху сит |
| чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чи |
| <p>Нинко наслужи попи чашу.</p> <p>— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана!{S} |
| ече Дража.{S} Сви се насмејаше.{S} Нина испразни чашу па се и сам насмеја.</p> <p>— Ви мислите |
| Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, де |
| ноћ!</p> <p>Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.</p> <p>Кад |
| аби рукавице и узе штап.{S} Анђелија га испрати....</p> <p>Тога вечера окупише се код чича Стев |
| еке своје пријатеље.</p> <p>Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.< |
| о је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} Нем |
| а у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде свој |
| ко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати.</p> <p>Одмах за тим зет Марко са девером узе з |
| аку ноћ!</p> <p>И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па |
| шљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p>Живан |
| а ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.</p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— То ти је пос |
| дан на „част“ долази.</p> <p>Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају.{ |
| ватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантићевом бога |
| илима за овима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.</p> <p>Време беше пре |
| ом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..</p> <p>Онда се и он врати |
| поче се утркивати.{S} Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.</p> <p>За мало па се |
| ј ништа не одговори него се само склони испред ње.</p> <p>„Шта мени бог даде?“ — мишљаше она.</ |
| зар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано.{S} Сви су ћутали, а тишина беше таква да с |
| ...“</p> <p>Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} Ми |
| души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је снила.</p> <p>Па оде попиној кући.</p> < |
| /p> <p>— Могу и остати — рече.</p> <p>И исприча свој сан....</p> <milestone unit="subSection" / |
| ди.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То |
| е стид.</p> <p>— А шта?</p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петри |
| ко би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.</p> <p>— Ког Перу? — упи |
| /p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад је то чу |
| на после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....</p> </div> <pb n="114" / |
| вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата испросити — не може валити!</p> <p>— Дај боже! — рече А |
| а јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди |
| о нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.</p> <p>Младост воли с |
| ћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу.</p> <p>Саранили су је поред чича Стевана. |
| .{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он испусти пиштољ и полете рукама да открљепи њене руке.{S |
| бар.{S} Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи. |
| једној стази.{S} Њихова циљ беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они су се |
| главом ударило треба да ископа рупу та иста жена.{S} У рупу нека метне: главу од предњег врати |
| јала ћеретању њезином.{S} Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.</p> <p>Ниј |
| . </p> <p>Нареди се дан избора.{S} Попа истаче Лазара за кмета.{S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} |
| S} Народ пристајаше уз-а-њ.{S} Вук опет истаче себе.{S} Он трчаше и дању и ноћу од дужника до д |
| н се замисли.</p> <p>И Анђелија настави исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо т |
| >— Прво нас! — рече попа.{S} Па кад нас истераш на насип — онда ти се нико несме противити!.... |
| ече оком!...{S} Па како заповеда!...{S} Исти деда Илија, отац њезин.</p> <p>„Баш му и доликује! |
| једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они су се најпре спријатељили, па онда завол |
| девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не м |
| се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по неких који су са кметовима добро стајали па |
| ј и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти се промучи!{S} Нема ништа без |
| ама вали?{S} Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до век |
| </p> <p>Анђелија се замисли....{S} Оно, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала |
| </p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам причала.</p> <p>— Ни |
| о, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све онако показати!{S} И Ста |
| еше човек прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „нака |
| , и како се боји.</p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам при |
| лазнути — тако је чисто држала.</p> <p>Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је он |
| p> <p>— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до |
| пита:</p> <p>— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту |
| ти за овима, које си ти одазв’о себи на истину“...</p> <p>Кола уђоше у село.{S} За мало и они б |
| Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно што је пало не диже се — све п |
| и таванчић и мотке и шаренице...{S} Све исто к’о што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се |
| ој пронети непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По чит |
| радим?</p> <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} |
| И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања.{S} Кад приказа све три онда узе |
| ажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање.{S} Живите на њему.{S} Има га доста и ва |
| — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија.{S} Они се никад нису звали именом, нег |
| Није се обзирала ни на браћу...{S} Тако исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год сме |
| мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је |
| је пођеш....{S} Јес упамтила? рече тако исто тетка.</p> <p>— Јесам тетка.</p> <p>— Па онда, ран |
| д мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!...</p> <p>— Немој клети, најо!{S} Ја што сам урад |
| по качари!</p> <p>— Богме и он теби то исто прети!</p> <p>— Имаће посла док нашој качари науди |
| } Онда поднесе тањир куму; кум уради то исто.{S} Сватови почеше <pb n="52" /> дрешити кесе.{S} |
| мо чист пешкир да га убришеш.{S} То ћеш исто учинити и брати (Нинку).{S} Кад се врати у кућу, т |
| опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по го |
| онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора.... </p> <p>Узеше видрице и |
| јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.</p> <p |
| з и једног облачића....{S} Мало по мало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод бели |
| .{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по слаб |
| твора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их м |
| p> <p>На једаред, к’о чује она кола.{S} Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тет |
| <p>— Још нисам чула, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек се прича... |
| мртву воштину цедиш не би капатке масти исцедио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — мног |
| дому у који дођох!{S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варниц |
| ко не чини од беснила него од нужде!{S} Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....</ |
| мајко.</p> <p>— Па, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.</p> <p |
| ан.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....</p> <p>Ако је који одборник, па га зову у одбо |
| његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.</p> <p>— |
| воља!“...</p> <p>„П’онда, унуче!...{S} Их, боже унуче!..{S} Мушко па налик на Лазу; па стисло |
| /p> <p>Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! — викнуше сватови.</ |
| мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна ка |
| ка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој д |
| и, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...</p> <p>Очи јој се наводнише а риби |
| } Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више са |
| ш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком!{S} Они су ти од ј |
| ?.. доћи ће и тетка сигурно...{S} Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не б |
| који одмах сакрише.</p> <p>Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! |
| момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола |
| , метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује.{S} Кад се она обу он јој предаде венац и оста |
| сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.</p> <p>Уђоше сви.{S} Нинко приђе посте |
| о ли ће њима бити!{S} Они су научили да их јединица пољуби у руку.{S} А кад она оде, па осване |
| азио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не окоље, говори <pb n="86" /> непцима, загрцне |
| ама одржала.{S} Шта ће с њима и како да их лебом рани?....</p> <p>Оволики удари сатрли су је.{S |
| и поглед. мутан поглед на деду.{S} Онда их склопи па одједаред врисне.</p> <p>Сви се сколише ок |
| — Лаку ноћ!</p> <p>И одоше.{S} Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, |
| оше се кум и старојко кући.{S} Анђелија их пољуби у руку и испрати.</p> <p>Одмах за тим зет Мар |
| дође чича Стеван са кметом.{S} Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{ |
| ок!</p> <p>Кад се поздравише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Стевана з |
| се — изиграсмо: да бог помаже!{S} Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече ста |
| ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што |
| мравци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи. |
| арали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти волови у отави под кућо |
| врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о.{S} |
| <p>Деца се искупе око ње.</p> <p>А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.</ |
| нђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез те гледала на |
| буд, кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S |
| ером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...</p> <p>Девер оде, сватови се рази |
| ..{S} И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од р |
| S} Опет клањајући уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S} Они се |
| едарама.</p> <p>— Зар тако — а? — упита их.</p> <pb n="19" /> <p>— Ха, ха, ха!.. хи, хи, хи!... |
| ином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, д |
| лањајући.</p> <p>Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.</p> <p>Из а |
| Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта.{S} После |
| бриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S} Они се онда помолише богу.{S} Она изађе и |
| ка уђу и снаје.</p> <p>Миладин изиђе те их позва све у собу...</p> <p>Настаде тајац.{S} Мушки п |
| — па се кренуше кући...</p> <p>Код куће их дочека пуна авлија света.{S} Анђелија изљуби све: ко |
| И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој.{S} Његова стока беше гојна, његове њиве |
| и, па — да могу од радости — у недра би их метнули...{S} Они поседали тако, па питају за њу.{S} |
| прати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.</p> <pb |
| ојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђелија је љубила у руку свакога кога и |
| очека на капији, поклони им се и пољуби их у руку.{S} Они одоше у конак а она у качару да ракиј |
| дом крете се и он кући.</p> <p>У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше.{S} Попа о |
| анајију; дадоше светњаке Мојсилу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — |
| дину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим.{S} Обведе их трипут о |
| војку.</p> <p>Кад су тамо дошли укућани их лепо дочекају.{S} Разговарали су о разним стварима и |
| лија и показа на сирочад.</p> <p>— Пери их ти! — рече Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Им |
| Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!</p> <p>— Све је то једно.{S} Посеци по ово |
| а пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.</p> <p>— Ви, децо, узми |
| >Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ват |
| си млађа...{S} Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима...{S} Дечицу изумивај и |
| p>Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и |
| , кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се. |
| .{S} Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цур |
| S} Старац је — старац.{S} Узмите колико их ’оћете — сви су налик један на другог..{S} У сваког |
| влију.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са |
| азе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.</p> <p>— Јесте, човече.</p> <p>— С |
| ше се она. — Баш сам права луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сиг |
| се чујаше укање ћука и неки гласови што их само ноћ има...{S} Беше глуво доба...</p> <p>Она се |
| Рају!...</p> <p>— И њих!....{S} Гледаћу их....</p> <p>— Само за живота!.... јер... овај.... и Л |
| </p> <p>— Сад уреди потес.{S} Не дај да ичија марва штету чини.</p> <p>Лазар одреди „пољаке“ , |
| ојности.{S} Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што |
| Стеван.{S} Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — ниј |
| } Он беше потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њи |
| се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж <pb n="7" /> рукава црвеним и п |
| еда опасала „лекедов;“ на ногама чарапе ишаране разним плетивом; дугу косу оплела у перчин — у |
| приђе чича Илија.{S} Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи |
| дала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; пра |
| баци врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p |
| јој је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добил |
| устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Несре |
| сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не |
| , и децу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о својим |
| си, травњаци и лугови...{S} Свуд је она ишла.{S} Ето њене ливаде!{S} Под оним кленом једаред се |
| же и шије кошуље.{S} Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....</p> <pb n="58" /> |
| бојала за себе него за дете.{S} Куд год ишла само се Богу молила:</p> <p>„Боже, очувај ми га!{S |
| ља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет нав |
| " /> <p>Она је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или |
| елију.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси ли ишла на воду?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Како ти изгледа, |
| ним млеком посисала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког шушња, од с |
| великим барјацима.{S} За коњаницима су ишла кола.{S} На сваким беше по петоро-шесторо.{S} У пр |
| умом Анђелија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барј |
| Сватови ујездише у авлију.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху |
| ’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о у кошници.{S} Није, дакле, чудо, што се Стеван |
| јте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који хтедне цепати на парчад наш |
| ли ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....</p> <p>— Ајде, |
| осам прста.{S} А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....</p> <p>— Ајде, сестро, изиђи м |
| а; ’хоће ли се слагати са укућанима, т. ј. с њом и Лазаром: ’хоће ли бити вредна и послушна; ’х |
| уму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђелија је љубила у руку свако |
| ’ој, окрени ме!</p> <pb n="147" /> <p>— Ј’ој, цркох!</p> <p>— Ј’ој, умрех!..</p> <p>— Ј’ој, пом |
| ...</p> <p>— Ј’ој, подигни ме!</p> <p>— Ј’ој, окрени ме!</p> <pb n="147" /> <p>— Ј’ој, цркох!</ |
| b n="147" /> <p>— Ј’ој, цркох!</p> <p>— Ј’ој, умрех!..</p> <p>— Ј’ој, помози, ако си брат!</p> |
| цркох!</p> <p>— Ј’ој, умрех!..</p> <p>— Ј’ој, помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разл |
| га!{S} Боже, очувај ми га!...</p> <p>— Ј’ој, подигни ме!</p> <p>— Ј’ој, окрени ме!</p> <pb n=" |
| ’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — па ти тако |
| „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’хоћу да останем у кући док су они |
| ена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу. |
| е пева?...{S} Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..</p> <p>— Ја не могу!</p> < |
| ема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p |
| ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори.{S} Све |
| ја не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — м |
| само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти полити.</p> <p>И Спасенија узе кут’о, зајити в |
| н не помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом <ref target="#SRP18932_N1" /> |
| оучити.{S} А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје |
| о вама није криво — а што се мене тиче, ја му не браним. </p> <p>— Није Стево, брате! — рече по |
| нице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници нек |
| љуби у руку.</p> <p>— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — рече Живана.</p> |
| рба гради?</p> <p>— Та није Миљо, лудо, ја само велим.... </p> <p>— Шта велиш - а?....{S} Уклон |
| је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.</p> <p>— Пожури о...до..ше. |
| и једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!</p> <p>— Е, |
| ина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори.{S} Свет падаше: — н |
| ена.. </p> <p>— Јадница!</p> <p>— Ух!.. ја би полудела!....</p> <p>А Анђелија разастираше по су |
| тиква без корена!“....{S} И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи |
| много... ја морам живети.... ’хоћу!... ја како!...</p> <p>— Доживећеш ти, Нино! — рекоше сви о |
| н... ’нако...{S} Нема ту, јер кад ја... ја како!... </p> <p>И ту искапи чашу.</p> <p>— О куме н |
| шврћа Лазарја, он ће... у њега, овај... ја!...{S} Он само кад... еј, лој ли му детењи!...{S} Не |
| мој мали Лазарја чита, како је овај... ја!{S} Краљевић Марко и... и... све!{S} То мора бити!.. |
| ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети.... ’хоћу!... ја како!...</p> <p>— Дожи |
| ама створи! ...{S} Ала би то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам к |
| и вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Ла |
| </p> <p>— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! — рече Анђел |
| ри их ти! — рече Аница.</p> <p>— Добро; Ја и хоћу!..{S} Има ли још што? .</p> <p>— Има.</p> <p> |
| у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — |
| ради!{S} Немој да нам образ црвени!{S} Ја хоћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да |
| p> <p>— Чупај, чупај, лој ти детењи!{S} Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.</p> <p>А дете |
| Да си наш’о не знам где — сад врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ |
| и богу:</p> <p>„О Господе свемогући!{S} Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља!{S} И, |
| Опростите детету вашем, Анђи вашој!{S} Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за |
| {S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он јадан!{S} Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па како ће о |
| исто!...</p> <p>— Немој клети, најо!{S} Ја што сам урадила — паметно сам урадила!{S} Зар би то |
| ви — к’о што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — |
| </p> <p>— У мене ти нема тамо — амо!{S} Ја што велим!...</p> <p>Ето наш унук...{S} Лазарја... н |
| никад није делило.</p> <p>— Па лепо!{S} Ја ћу мени или купити или зарадити!</p> <p>Анђелија се |
| омукло.</p> <p>— Немој тако, сестро!{S} Ја знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, |
| {S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад само... овај...{S} Нема ти ту код мене!</p> <p>— |
| о земљи.</p> <p>„Ко ће сад казати!..{S} Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она. |
| ми се потрести кости моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — |
| има права — а за ме не бери бригу!..{S} Ја то могу све сам...</p> <pb n="88" /> <p>Право да каж |
| упише око ње.</p> <p>— Децо моја!...{S} Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах |
| Еј, моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она |
| кратити, онда одузми мени најпре!...{S} Ја сам се наживела, Господе: видела сам у мојим годинам |
| љубитељи наши!..{S} Не замерите!...{S} Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам ка |
| ени одуз’о све па да га не срдим!...{S} Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!....{S} И шт |
| нђелија.</p> <p>— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!...{S} И |
| а бити у... у... овај... нема то!...{S} Ја како!...{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову |
| ро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели |
| ек су ти највећа радост и брига!....{S} Ја сам те запазила још од првог дана, кад си у овај дом |
| ате мој, друже мој, и децо моја!....{S} Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако |
| свађати.</p> <p>— Та оно и нема!....{S} Ја само, к’о, велим....</p> <p>— Немаш шта да говориш!. |
| а; а што замрзне — мрзи до смрти....{S} Ја ћу <pb n="162" /> њу свему научити!{S} Она ће светли |
| ти тако млада, па ти се не пева?...{S} Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..< |
| о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја <pb n="98" /> сам Србин, и ништа не бих волио, него |
| ко је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срд |
| дигавши пиштољ.</p> <p>— Празан је..{S} Ја сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђелија отво |
| кроз плач Аница.</p> <p>— Не треба.{S} Ја ћу казати — што треба — вама.{S} Онда поћута мало.{S |
| а овде, у нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде.{S} Нећу да чујем свађе, |
| еље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати....{S} Еј, тужна т |
| сам узео перо — не вреди ми лагати.{S} Ја морам изнети подједнако и добро и зло...</p> <p>Да в |
| прва.{S} То је један страшан човек.{S} Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не |
| а му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате?{S} Ак |
| је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.</p |
| гу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ја умирем срећан, децо моја!...{S} Моја је кућа пуна и |
| пита Миладин.</p> <p>— А шта ми даш.{S} Ја се никад не цењкам.</p> <p>Миладин извади рубљу и да |
| а!{S} Како рече: „жена зелених очију“ — ја се одмах сетих.</p> <p>— Треба њу измлатити, к’о бог |
| <p>— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја сам ово одгајила...{S} А после, у нашој се кући то н |
| ти мени кажеш да ово нису моја посла — ја ћу ти показати!</p> <p>— Море, ти си поп!</p> <p>— И |
| идим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Филипа на руке па се с њиме играм.{S} |
| , синко!{S} Кад нећете свога старијег — ја кога ћете?{S} Вама нема бољег пријатеља од ваших род |
| акијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!... </p> <p>Сватови се опет засмејаше; чак с |
| воје паре оној која ’хоће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, р |
| > <p>— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — рече Живана.</p> <p>— ’Оћемо.</p> |
| ла, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!.... </p> <p>— Ћути, Анђо |
| S} А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’х |
| <p>— Није мало, него кад поче играти — ја сам се запрепастио.{S} Кад он научи играти?</p> <p>— |
| .</p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или бих отишла па скочила у дринс |
| па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!</p> <p>— Право ми реци, кадивице, |
| шта!{S} Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати!{S} Кад ви бирате мога душманина |
| уче!{S} Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!</p> <p>— Е, ал бог д |
| рије?</p> <p>— Хе, хе, хе!... слушамо — ја шта ћемо! — одговори стидљиво Миладин.</p> <p>— А сл |
| ослушати!...</p> <p>— Послушаће, Нино — ја шта ће! — рече Дража.{S} Сви се насмејаше.{S} Нина и |
| о снаје: слушају ли?</p> <p>— Слушају — ја шта ће.</p> <p>— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви т |
| аша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од данас буде! </p> <p>— И биће, мајко!< |
| во што тражим!{S} Дође ми ко од мојих — ја хоћу да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено |
| } Она одговори:</p> <pb n="153" /> <p>— Ја сам!</p> <p>— А шта то ’хоћеш — а?</p> <p>— ’хоћу да |
| ћемо тамо!....</p> <pb n="179" /> <p>— Ја нећу никад!....{S} Мене је бог осудио к’о кукавицу, |
| p> <p>— Зар до сад тамо била?!</p> <p>— Ја!...{S} Имам нешто да ти кажем.</p> <p>— Шта?</p> <p> |
| иташе Вук.</p> <p>— Вуците га!</p> <p>— Ја ’хоћу да се жалим!</p> <p>— Жали се после!{S} Вуците |
| p>— Цванцик.</p> <p>— Мало је!</p> <p>— Ја колико? </p> <p>— Три. </p> <p>— Много је!</p> <p>— |
| >— Е, видиш ти Вује, молим те!</p> <p>— Ја!</p> <pb n="170" /> <p>— Баш му се ’хоће да кметује! |
| <p>— Гле!... ти се обукла већ!</p> <p>— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ј |
| омого!</p> <p>— Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам |
| р.</p> <p>— Вичем на неправду!</p> <p>— Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио.</p> <p>— Ка |
| Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, н |
| , ја сам певала куд год’одим..</p> <p>— Ја не могу!</p> <p>— Да не смета Милан?</p> <p>— Јест, |
| х тражила?.. — упита Анђелија.</p> <p>— Ја те не бих послушала!..{S} Што је лудо — лудо!</p> <p |
| и под кућом — рече чича Илија.</p> <p>— Ја.</p> <p>— Јавља ли се трговаца!</p> <p>— Јавља.</p> |
| p> <p>— А ти си? упита Живана.</p> <p>— Ја сам, мајко.</p> <p>— А од куд ти овде? </p> <p>— Зав |
| </p> <p>— Немој — рече Живана.</p> <p>— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко |
| о? — питаше Анђелија Миладина.</p> <p>— Ја не знам.</p> <p>— Како би било да га носимо врачари? |
| — То ли је она? — упита Марта.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Па, бога ми, добра прилика; не би се покај |
| ба да буде лепша — рече Марта.</p> <p>— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.</p> <p |
| еница...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја шта је!!.{S} Посарањива све што имаде!..</p> <p>Нека |
| ад снег пада! — одговара чича.</p> <p>— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.</p> <p>— Е, чик по |
| <p>— Е, дошо си? — рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> < |
| потрча за њом.{S} Она побеже.</p> <p>— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.</p> <p>— Ко |
| ми даривале? — викнуше остале.</p> <p>— Ја шта сте радиле!</p> <p>— Па камо уздарје? — питаше о |
| море?</p> <p>Анђелија ћуташе.</p> <p>— Ја погибох за тобом! — настави он.{S} Нема ноћи да те н |
| ка Симина Стамени Живојиновој.</p> <p>— Ја! — рече Стамена.. </p> <p>— Јадница!</p> <p>— Ух!.. |
| не умела! — рече чича Стеван.</p> <p>— Ја, знам Илију.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идо |
| е си ти био? викну Марко на њ.</p> <p>— Ја само мало одмакох па....</p> <p>— „Ја одмакох“, а је |
| колу?</p> <p>— Па добро, чијо.</p> <p>— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — п |
| ладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена з |
| у гатку док не научи на изуст.</p> <p>— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.</p> |
| тај закон!</p> <p>Лазар плану.</p> <p>— Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти |
| .{S} А кад она одмаче он рече:</p> <p>— Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом век |
| омисли она љутито.</p> <p>— А?</p> <p>— Ја!</p> <p>Попа им узе свеће из руку и даде куму и стар |
| ! — рече Марко.</p> <p>— Е да?</p> <p>— Ја, ваља се!</p> <p>— Нека, нека баш!</p> <p>— Ама ред |
| ме по устима, па куд ћу онда?</p> <p>— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито. < |
| Чујем!</p> <p>— Зар си будна?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Отвори!</p> <p>Она отвори врата и на прагу |
| врљиком; зар није било прута?</p> <p>— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук....{S} Нис |
| нђелија.</p> <p>— Зар Пантића?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Еј! ... није умрла него се родила!....{S} |
| ови.</p> <p>— Шта, зар полазе?</p> <p>— Ја! </p> <p>— Збогом!</p> <p>И излете на поље.{S} За њи |
| <p>— А ко те научи роде томе?</p> <p>— Ја! одговара дете.</p> <gap unit="graphic" /> <p>— Ко т |
| димо.</p> <p>—Јесте ли гладне?</p> <p>— Ја нисам — рече Анђелија.</p> <p>— Седи ти, дико, те је |
| аху:</p> <p>— Шта велиш, зете?</p> <p>— Ја не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре |
| д тобом.</p> <p>— Пред-а-мном?</p> <p>— Ја!{S} Нисам ти ништа казала: нисам смела: било ме стид |
| ни:</p> <p>— Да ниси болестан?</p> <p>— Ја шта сам!</p> <p>— Чиме да те лечим, по богу брате?</ |
| Јеленић.</p> <p>— Ко, зар он?</p> <p>— Ја!...{S} Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њ |
| Јес чула — сејо — шта је било?</p> <p>— Ја, чула сам.</p> <p>— О ’натема је било, како смеде!</ |
| <p>— Нисам још... а ко је то?</p> <p>— Ја, Анђелија.</p> <p>Попа изиђе.</p> <p>— Од куд ти у о |
| ки....</p> <p>— Да играмо зар?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Батали!</p> <p>— Што?</p> <p>— Болеће ноге |
| кати, али чинити „без себе...“</p> <p>— Ја не могу да плачем! — рече Анђелија.</p> <pb n="182" |
| лечим.</p> <p>— Зар „вареном?“</p> <p>— Ја!</p> <p>— Ко је то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти |
| ва пут зену; у мал’ не превари</p> <p>— Ја лепе смрти — по богу!</p> <p>Мало по мало нагомила с |
| ко ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...</p> <p>К |
| играм.{S} Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери...{ |
| , а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’хоћу, да знам.{S} Он се онда поче смејати |
| стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!....{S} О, тајка и мајко моја |
| „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, в |
| а питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...</p> <p>„П’онда |
| и дигло ручице и трепће ситно!...{S} А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и милу |
| ..</p> <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он |
| оказати!{S} И Стана ће те поучити.{S} А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; п |
| ље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p> <p>После ручка наста да |
| е ”дилберком.“</p> <pb n="35" /> <p>— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш л |
| Ви устале већ!</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ја ишла да те пробудим!...{S} Доцкан сам и легла.{S} Не |
| м моју грбачу на путу нашла!</p> <p>— А ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђел |
| о!{S} И не пада ми на памет!</p> <p>— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би бил |
| ме од мене! — рече Анђелија.</p> <p>— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар.</p> <p>— Немој, кућ |
| <p>— Око свега! рече Живана.</p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p> |
| ђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!...{S} хоћеш ли са |
| вајући оружје за свој силај.</p> <p>— А ја!</p> <p>Сима слеже раменима.</p> <p>— Ко ће мене ста |
| >— Што сте се ућутале, децо?</p> <p>— А ја шта ћемо?</p> <pb n="11" /> <p>— Говорите што год! < |
| се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти п |
| кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја за моје и заборавила!{S} Шта ли сад раде моји код ку |
| /p> <p>— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје.</p> <pb n="165" /> <p>— А ову децу; ко ће њ |
| е повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче |
| >— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, |
| па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?</p> <p>— А зар |
| ан је сад...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да није урок — рече Живана.</p> <p>— Види, вид |
| оја другарица.</p> <p>— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана |
| па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја |
| l>„Да обасјам брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани |
| или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети!{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти ј |
| Шта сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка а |
| а није било моје снаје Петре.{S} Отишла ја Синђића кући на прело.{S} Нико ме није видео кад сам |
| p>— Ушла његова говеда у наш пашњак, па ја потер’о у обор.{S} Таман ја на вратнице, а он ти оту |
| ди овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“ </p> <p>— |
| може праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим..{S} Ти мислиш да ја терам инат каки |
| дај само нек си њему права и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба |
| . само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....</p> <p>Девер се узе нешто окретати, |
| Остави, кад ти велим!“ — рече ми. — „Па ја сам наш’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — |
| срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!...{S} Чула сам од старих жена где веле |
| </p> <p>— Ја зле жене!....{S} Овако шта ја нисам видео у свом веку....{S} Али нека!{S} Доћи ће |
| а га нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо |
| јес? он... ’нако...{S} Нема ту, јер кад ја... ја како!... </p> <p>И ту искапи чашу.</p> <p>— О |
| ца.</p> <p>— Шта никад? </p> <p>— Никад ја не бих тако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је т |
| ? ’Вала му! рече Живана.</p> <p>— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Ми |
| ....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог о |
| како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није брига“....{S} А са |
| — па види шта вреди!...{S} Не варам се ја!..</p> <p>А да би Анђелија веселија била — испроси С |
| , девери добри људи.</p> <p>„Што сам се ја поплашила? питаше се она. — Баш сам права луда!{S} Е |
| го ми још узе и њега!....{S} Зар сам се ја за ово њему молила?....{S} И сад ме оставља да живим |
| лићеш се.{S} Дај мени!</p> <p>— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар. |
| да се љутиш на ме.</p> <p>— Не љутим се ја — него ме стид! — рече Миленија.</p> <p>— Чуда боже! |
| знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ луд |
| о?</p> <p>— Болеће ноге!</p> <p>— ’хоће ја!.. ајде!</p> <p>— Шта му драго; ајде!...</p> <p>— Чу |
| д врати!{S} Ја тако ’хоћу!“.... — „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.</p> <pb n="152" / |
| !...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, а |
| м, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала...{S} Није лако раскинути са животом на |
| ту нашла!</p> <p>— А ја сам могла!{S} И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.</p> <p>— Шта с |
| сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш |
| ко рекне реч; осече к’о на пању! .{S} И ја њега родила!...{S} Готово не смем ни да помислим о т |
| ли осим тога ја сам и грађанин!...{S} И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општ |
| азнио.</p> <p>— Каквог закона!....{S} И ја сам био кмет па не знам за тај закон!</p> <p>Лазар п |
| ече Анђелија.</p> <pb n="182" /> <p>— И ја сам губила децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, |
| !</p> <p>— Ама неће омедити!</p> <p>— И ја мислим...</p> <p>— Не прима му се „варба“ — лаг’о је |
| и!</p> <p>— Море, ти си поп!</p> <p>— И ја мислим да сам!{S} Али осим тога ја сам и грађанин!.. |
| снајчице — сви те волимо!...</p> <p>— И ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} |
| к’о какве жалости за живота.</p> <p>— И ја се за то богу молим!</p> <p>— Деца су нам добра: паз |
| упита Стана.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочнем.</p> <p>— Даћу.< |
| нила?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— И ја ураних да ти ред покажем.{S} Јеси ли стрљала обућу?< |
| S} Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.</p> <p>С |
| .</p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест го |
| ..{S} Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....</p> <p>Пошто попише ону чутуриц |
| лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кро |
| оћеш ти?..{S} Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..</p> <p>— А кад бих тражила?.. — упита |
| завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја!...</p> <p>У тај пар уђе Анђелија.</p> <p>— Зар ти н |
| > <p>— Нано!....{S} И ти ћеш тамо к’о и ја.... сви ћемо тамо!....</p> <pb n="179" /> <p>— Ја не |
| ране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!.... < |
| } Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...</p> |
| S} Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била!{S} Како ова варница светла била — так |
| а душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!</p> <p>И оде непрестано вичући.</ |
| ини ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се задовољим.{S} А ја се овако задовољавам!...</p |
| им ја. — „Остави!“ — рече ми....{S} Али ја не хтедох оставити него зајмим.{S} Он стаде пред-а-м |
| вата кад причам.{S} Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно што је пало |
| рно завијена.{S} Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја |
| по устима.{S} Овако је нај- боље!{S} Ни ја теби крива ни ти мени дужна!</p> <p>Анђелија јој ниш |
| ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми ни ја све, најо!{S} Нисам моју грбачу на путу нашла!</p> < |
| деци нећеш бити срећна“ !..{S} Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ј |
| ?...{S} Де’ сад избаци!...</p> <p>— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.</p> <p>Они око кола |
| љда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија.... |
| посла која нису твоја!</p> <p>— Гледам ја све то!{S} Ко год је мом „требнику“ приш’о — он се п |
| и сваког ко на те реч рекне!...{S} Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.</p> <p>— Не |
| иси, Жико!</p> <p>— Није то!...{S} Знам ја шта је — шта!...{S} Погледај јој око, погледај корак |
| добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе...</p> <p>Анђелија изиђе да донесе вече |
| сам насмеја.</p> <p>— Ви мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да кажем!... |
| друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања.{S} Дос |
| д ми је! — рече јој.</p> <p>— Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђелија.</p> <p>— Е?.. па |
| Миленија поруменивши. </p> <p>— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па ј |
| Баш си ти јетрвице!...</p> <p>— Шта сам ја?</p> <p>— Није те стид, макар, пред голубицом!.... р |
| <p>— Још нешто, ћери!...{S} Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и |
| ш — кад је Петрија?</p> <p>— Од куд сам ја!... ти си, сестро, бога ми!... ти си наговорила Перу |
| ебра....</p> <p>„О, боже!...{S} Где сам ја?... упита се Анђелија.</p> <p>— А ко си ти? — упита |
| <p>— Они су анђели.</p> <p>— Па где сам ја?</p> <p>— У рају.</p> <p>— У рају?</p> <p>— Јест.{S} |
| чија!...{S} Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“....{S} И |
| д јој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је она мени учинила.</p> <pb n="127" / |
| Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ам |
| <p>— Зете, камо ракија?</p> <p>— Нисам ја мејанџија! — виче Марко.</p> <p>— Ево Драже.{S} Разб |
| нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.</p> <p>И |
| авим се. „Које добро?“ — вели.{S} Кажем ја њему све, онако из почетка, па му кажем и како немам |
| го је!</p> <p>— Није!</p> <p>— Не дајем ја новаца тако лудо.{S} Отвори, да видим шта плаћам! — |
| оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!..{S} А снајка Марта једнако |
| ачу, срце плаче, душа плаче — не плачем ја!....</p> <p>И њему се засја суза у оку, суза велика, |
| је још нешто криво.</p> <p>— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим сво |
| не ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра...{S} С |
| ти ту марву?а — „’хоћу у обор“ — велим ја. — „Остави!“ — рече ми....{S} Али ја не хтедох остав |
| Чујеш ли: — биће свашта!</p> <p>— Марим ја! — рече Марта.</p> <p>— Е сад ћеш упамтити ко је зет |
| пашњак, па ја потер’о у обор.{S} Таман ја на вратнице, а он ти отуд.{S} Не назва ни Бога, него |
| Дете пољуби.</p> <p>— Ама зар још и ово ја да дочекам!{S} Ама зар и ово мени Господ дарова!... |
| сестре!..{S} Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју |
| о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије. |
| p>— Немој ти — нек иде Марта....{S} Оно ја не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може |
| Ко, зар он?</p> <p>— Ја!...{S} Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њему.{S} Знаш, нест |
| ’о мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам пл |
| т каки — јок, бога ми!...{S} Само за то ја тражим.</p> <p>— Све је наше!</p> <p>— Одели ти мени |
| оћута. </p> <p>— Децо моја!...{S} Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Н |
| хоћу ли опет да му се молим?....{S} Зар ја?...{S} Њему?....{S} О!.... никад!....{S} Он је најве |
| рсима па викну:</p> <p>— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад сам |
| ича Стеван.</p> <pb n="118" /> <p>— Јес ја?...{S} Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?</p> |
| ад ме је бог оваког створио?{S} Не могу ја мотиком ни косом маћи.{S} Мени је бог ово одредио. — |
| о!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја више овде? !....</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни |
| т нађе волове где пасу.</p> <p>— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!</ |
| p> <p>— Не брини се ти ништа!{S} Све ћу ја теби показати....{S} Дај-де да ти наместим тај венац |
| Знаћеш ти за Живану!</p> <p>— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то зн |
| и књиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?..{S} А што опет нећу доживети, к’о бајаги? |
| Шта ми је то седам година?...{S} Још ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети... |
| жена?..{S} Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви!{S} Питаћу ја тебе коме ти то каже |
| казаћу ја то твојој свекрви!{S} Питаћу ја тебе коме ти то кажеш!</p> <p>— Теби, кажем, а ти ид |
| и.</p> <p>— Не бој се ти, нано!{S} Нећу ја осрамотити ни нашу кућу ни твоју седу косу! — рече А |
| ти излупан к’о нико твој!</p> <p>— Нећу ја то!{S} Сад ћеш чути твојих гусала по селу?</p> <p>— |
| .</p> <p>„Морам! — мишљаше.{S} Ако нећу ја — ко ће?“....</p> <p>А по њеном мишљењу — имање се м |
| нешто крупно редарама.</p> <p>— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу!{S} Де поне |
| ! — рекоше сви око совре.</p> <p>— хоћу ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја!{ |
| Стана.</p> <p>— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре.{S} |
| ци — али морам!..{S} Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у |
| „Е, и ја ’хоћу да терам у обор!“ —рекох ја.</p> <pb n="152" /> <p>— Он ти онда скиде врљику, оп |
| Дражу да част прикаже.</p> <p>— Зар баш ја'? — упита Дража.</p> <p>— Ти, Дражо, ти! — викнуше с |
| ђелија.</p> <p>— А што рано?</p> <p>— Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па...</p> <p>— Знам да је |
| тре чедност у младом чељадету...</p> <p>Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се |
| ји '?...{S} Ево Драже нека каже!... .{S}Ја сам данас весео...{S} Наш Миладин, па онда наш унук |
| та Анђелија.</p> <p>— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!</p> <p>— Лепо, ћери! |
| кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“.{S} И лепо оде |
| л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.</p> <p>— Е, па знам ти — вели — |
| — Ја само мало одмакох па....</p> <p>— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Д |
| о,</l> <l>„Да довече дођем?“ — </l> <l>„Ја ћу бити у вајату</l> <l>„Дукате низати.</l> <l>„Дука |
| јо,</l> <l>„Да довече дођем?“ —</l> <l>„Ја ћу бити у ђул башчи </l> <l>„Босиљак сијати.</l> <l> |
| онда још и туга за помрлим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја |
| на, па тетка, па <hi>он</hi>...</p> <p>„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!..{S} Или |
| S} Није кукала него је мислила:</p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја вољ |
| ш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.</p> <p>— Не манишем |
| ише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се |
| p> <p>— Па како моја Анђа?</p> <p>— К’о јабука! — рече чича Стеван.</p> <p>— Слуша ли?</p> <p>— |
| S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка па је о |
| куд ће — него на гробље.{S} Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде...</p> <p>Седела је це |
| па полете на Вука.{S} Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.</p> <p>— Не, Анђо, |
| } Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> <gap |
| >„Бацали се јаглуком,</l> <l>„И зеленом јабуком, </l> <l>„Нису се свадили,</l> <l>„Већ су се љу |
| о.{S} Анђелија се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке. |
| а се маши у недра и извади јабуку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману не |
| о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет |
| е кратко.{S} Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.</p> <p>— Брате м |
| пава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се зарумени исток и кад запе |
| осле, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако ил |
| е ово да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музук |
| е да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да вид |
| S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не јави. ништа није хтео урадити а да то најпре њојзи не к |
| у потече река суза....{S} Није се могла јавити од силног јецања.</p> <p>Попа сврши опело и наст |
| е дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди да јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете |
| /p> <p>— Јавља ли се трговаца!</p> <p>— Јавља.</p> <p>— Па што не даш?</p> <p>— Не можемо да се |
| рече чича Илија.</p> <p>— Ја.</p> <p>— Јавља ли се трговаца!</p> <p>— Јавља.</p> <p>— Па што н |
| кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није се обзира |
| је најглавније, признаде своју погрешку јавно — што није никад дотле учинила — рекавши једног д |
| >„Миленија стазицом, </l> <l>„Бацали се јаглуком,</l> <l>„И зеленом јабуком, </l> <l>„Нису се с |
| .{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје.{S} Па, кад је са св |
| о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа...{S} Спремају се на венчањ |
| њака!{S} Ту је она лане са мајком овце „јагњила“.{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад |
| ва не изгледаше јој обична.{S} Он паде; јагодице на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а п |
| уже на ружно време.</p> <p>— Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели Нинко.< |
| вљали а жене би тек рекле</p> <p>— Еја, јада, па се и насмеши!</p> <p>— А шта ће сестро?...{S} |
| жем то?...{S} Па мој Лаза!{S} Шта ће он јадан!{S} Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па |
| очекала да се разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звижда |
| у те кутлачом по звезди?</p> <p>— Кога, јадна?</p> <p>— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто |
| хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонит |
| рече неколико њих.</p> <p>— Каки човек, јадна му кеба!..{S} Ено запитај Милинка Бојичића из Зас |
| уђе јој мати носећи синицу са јелом.{S} Јадна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а сам бог зна |
| {S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, |
| је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо мој |
| /p> <p>— Ја! — рече Стамена.. </p> <p>— Јадница!</p> <p>— Ух!.. ја би полудела!....</p> <p>А Ан |
| ена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином...{S} Ја <pb n="98" /> сам Срби |
| о од стра....{S} Нема никога ко би овом јаду доскочио...</p> <p>Попа трчаше на све стране.{S} О |
| е те се удари о праг...</p> <p>Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} Она б |
| уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности.{S |
| она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће |
| лију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те се привати |
| Вала, за то не брини!....{S} Нема се од јако с ким свађати.</p> <p>— Та оно и нема!....{S} Ја с |
| сти моје у гробу!..{S} Ја ’хоћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до |
| д они оком — ти скоком!{S} Они су ти од јако и отац и мајка...{S} Девере пази к’о и свекра!{S} |
| вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина.{S} Он, који је ово умео стећи — ум |
| о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.</p> <p>— Шта ти је, н |
| ба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!...</p> <p> |
| кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о вашој сло |
| <pb n="1" /> <div type="titlepage"> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА И |
| text> <front> <div type="titlepage"> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>СЕЉАНКА</p> <p>ПРИПОВЕТКА И |
| вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.</p> <p>— Моћи ћемо...{S} Децо, у собу!{S} Гле т |
| ad> <p>Прође пролетња равнодневница.{S} Јарик већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање |
| p> <p>— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?</p> <pb n="151" /> <p>— Добро, оставићемо.</p> < |
| .</p> <p>— Чим ме заклињеш? — упита она јаросно. </p> <p>— Јединца ти твога! — мољаше Вук.</p> |
| “...{S} Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.</p> <p>И |
| испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен. |
| оште.{S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о |
| мени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...</p> <p>На једаред поче оретко падати п |
| ђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке. </p> <p>Он дисаше кратко.{S} Лице му |
| ло: неко тражи узду, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали..{S} Чича Стеван наређује где ће |
| узимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би о |
| помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом.</p> <p>Анђелији већ загл |
| <p>— Ј’ој, помози, ако си брат!</p> <p>Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом.</p> <p>Анђел |
| ање.</p> <p>Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и ши |
| а.</p> <p>— Ваља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари.{S} Лазар ману руком. |
| удари.{S} Лазар ману руком.</p> <p>— Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.</p> <p>— Д |
| ци (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима.{S} За коњани |
| ашио к’о смрти.</p> <pb n="104" /> <p>— Јача сам од тебе, упамти! — рече Анђелија.{S} Ако будеш |
| је било, како смеде!</p> <p>— И зар она јача од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је жена човек |
| е нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пр |
| у, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и чист |
| пита поп.</p> <p>— Имам — рече она мало јаче.</p> <p>— Тако кажи!{S} Да се ниси обећала коме др |
| адно време на пољу.{S} Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у ку |
| > <p>Ко, зар наши?...{S} Видићеш, вала, је ли истина!..{S} А Марта ће ти све онако показати!{S} |
| це, има лепих радова.{S} Право ми кажи: је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта.</p> <p>— |
| уди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?..{S} О моја мајко!..{S} Д |
| S} Знам сад.{S} Лазарја, Лазарја!...{S} Је л тако?</p> <p>— Тако је! — вели попа.</p> <p>— У ме |
| /p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?....{S} |
| вели да твога рада нема на близу...{S} Је ли снајчице; ’хоћеш ли и мене изучити раду?...</p> < |
| ој се!...{S} Неће ти јетрвица ништа.{S} Је ли, јетрвице?</p> <p>— Што је дираш толико? — упита |
| !</p> <p>Анђелија подели све. </p> <p>— Је л ти сад право?</p> <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бо |
| сти! — реко би Нинко свакоме. </p> <p>— Је л готово? — пита попа. </p> <p>— Готово је.</p> <p>П |
| че Стана.</p> <p>— хоћу, вала!</p> <p>— Је л’ те пољубио који пут?</p> <p>Миленија обори очи и |
| ? — упита.</p> <p>— Биће боље!</p> <p>— Је л ти мало лакше?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S |
| ’Вала богу! — рече чича Илија.</p> <p>— Је ли на дому све здраво и мирно?</p> <p>— Све, богу ва |
| на?</p> <p>Жишка опет заплови.</p> <p>— Је л’ Петрија?</p> <p>Жишка паде на дно.</p> <p>Она ман |
| ја?</p> <p>Жишка оста пловећи.</p> <p>— Је ли Мирјана?</p> <p>Жишка опет заплови.</p> <p>— Је л |
| жишку.{S} И она оста пловећи.</p> <p>— Је ли зелених?</p> <p>Жишка цвркну и потону...{S} Дакле |
| p>Жишка цвркну и оста пловећи.</p> <p>— Је ли плавих?</p> <p>И опет спусти жишку.{S} И она оста |
| Смиљана.</p> <p>— Уме, пријо.</p> <p>— Је ли окумешна?</p> <p>— Око свега! рече Живана.</p> <p |
| живину и уступи јој половину.</p> <p>— Је л ти право? — упита.</p> <p>— Још нешто.</p> <p>— А |
| азговараше па онда попа упита:</p> <p>— Је л готово?</p> <p>— Јесте — рече Милан.</p> <p>— Е, а |
| у и пусти је у чанак питајући:</p> <p>— Је ли урок?</p> <p>Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јест |
| /p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је ли црних очију? упита.</p> <p>Жишка цвркну и оста пл |
| >— Од кад је он тако болестан?</p> <p>— Је ли се мучио?</p> <p>— Није никако! — одговори Нина. |
| од зелених.{S} Која ли је то?</p> <p>— Је ли Ђурђија?</p> <p>Жишка оста пловећи.</p> <p>— Је л |
| ет — али онаке не могу наћи!</p> <p>— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?</p> <p>— Ам |
| Нема га још — рече Анђелија.</p> <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и |
| бичан, кућо моја!</p> <p>— Па од назеба је, најо.{S} Док сазре, биће лакше!</p> <p>И сазре њего |
| момчина, али ништа не рађаше.{S} Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он ј |
| јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата испросити |
| у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:</p> <p>— Шта гледаш, стрина?</p> <p>— Гледам, |
| ашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би на |
| Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.</p> <p>Од то доба |
| скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом пон |
| о врућина; само трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само ми |
| се њима умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грл |
| о даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстаријег |
| велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну стран |
| био „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.</p> <p>— Даље од мене или ћу те мла |
| а очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сан |
| очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p>Жи |
| <p>Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаред ч |
| <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и пристојности.{S} Он је љубио старије у |
| примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутр |
| е стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} Сваког јутра она би га окупала и обукла, ј |
| м.</p> <p>— ’хоћеш ли воде? — питала га је.</p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учи |
| у апотеку те га купи.</p> <p>Донела га је кући и давала му лекове.{S} Болест подједнако: ни бо |
| јим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и |
| илинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа...{S} Пошто се тако са сватовима |
| Анђелију са девером да спава.{S} Она га је — разуме се — послушала.</p> <pb n="29" /> <gap unit |
| жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да рекнем — <hi>волила</hi>....{S} И |
| својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.</p> <p>Издржа јуначки годину дана.{S} |
| љаке“ , али се и сам трудио.{S} Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, |
| се бојим да ме он не сретне.{S} Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.</p> <pb n="100" |
| он о општинској самоуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} |
| ицама био Вуку кост у грлу.{S} И Вук га је грозно омрз’о.</p> <p>У то доба изиђе закон о општин |
| је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о |
| и он њима —' не ваља се!</p> <p>А он га је највише дир’о.</p> <p>Живана рекне по који пут редар |
| ко би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?</p> <p>— Па добро, чијо.</ |
| о и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодрасло — Нинко доз |
| бог, снашо!</p> <p>По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;</p> <p>— Б |
| мо лепих речи.{S} Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обис |
| и.{S} Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протур |
| ругог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта.{S} После им опра ноге и поли те умише р |
| о што рекох — био жесток човек.{S} Њега је гризло — кад му се подмеће оно што није.{S} У томе б |
| није шта више, ни Лазару.{S} И од њега је крила.{S} Она се склонила да не буде свађе, међу њим |
| дио!... 'Вала брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} |
| кмет.</p> <p>— Сад ћеш, кмете.{S} Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.</p> <p>— Мор |
| јпосле учинила.{S} Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!</p> <p>—Ал ја се нисам честито ни |
| ча од њега?</p> <p>— Још нисам чула, да је жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — |
| <p>Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.</p> <p>— Ти си добро уранила?</p> <p>— Ј |
| стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажње |
| брази би јој горили к’о ватра.{S} И, да је могла, она би доказала детету <pb n="115" /> да то н |
| царовање!...“</p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p> <p>— Шта ти је |
| ван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе....{ |
| слетити; провукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку |
| вет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју. |
| су обичаји захтевали.</p> <p>„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — |
| Пе знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана цура |
| на ти сам!....{S} Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....</p> < |
| веске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да јој не стеже руке |
| рост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за |
| у <pb n="115" /> да то не ваља...{S} Да је могла она би га сакрила од свију; она је мислила да |
| ечат општински и кључ од суднице.{S} Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али ниј |
| S} И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком... |
| лас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; Ми |
| p>— Опрости тата! —рече он.</p> <p>— Да је богом просто!{S} А ти ми, синко, био жив и срећан!</ |
| је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче мо |
| е! — рече Миленија.</p> <p>— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{ |
| а.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је |
| а још се наљутила што сам јој казала да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек о |
| е до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити — |
| И омрзе Аницу.{S} Просто, није могла да је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и |
| пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто. |
| — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву |
| га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га је чисто.{S} С |
| i> !...{S} К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је доб |
| !....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то |
| баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.</p> <p>„’хоћу и од да |
| нији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није могла |
| га како се он то завук’о!...{S} Мора да је био на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвице!. |
| <p>— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.</p> <p>— Ама к’о добар дан!</p> |
| ва!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, и |
| <gap unit="graphic" /> <p>„Ово мора да је „онај свет“ — мишљаше Анђелија. </p> <p>И за мало ет |
| ије умрла него се родила!....{S} Бог да је прости!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако је се А |
| д да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше |
| отовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, море, обићу! —- викну он |
| ју; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју пог |
| ј па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја ш |
| ва и још неколико жена које су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођевини најтужнији овај да |
| в светачац — на посело, а она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:</p> <p> |
| , али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о.{S} Међу ове последње спада и Цвет |
| у им моћи умостити?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити |
| де крстове и бело камење.{S} Сети се да је у гробљу и прекрсти се...</p> <p>Не плашећи се изиђе |
| ђу брвана на вајатићу и учини јој се да је зора.{S} Она уста и прекрсти се...</p> </div> <pb n= |
| {S} Баш си луда!...</p> <p>— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви дру |
| и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! |
| триц беше човек прост.{S} Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу |
| је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре |
| вели други.</p> <p>Тек никог не беше да је не зажали....</p> <p>Анђелија није сву драгу ноћ тре |
| а свати дубину понора у који хтедоше да је гурну...{S} Она се само питала: „3ар има таквих људи |
| гом, нано!...</p> <p>И подиже превез да је у руку пољуби...{S} Али кад угледа оно смежурано и с |
| терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што је |
| ати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој пр |
| мчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.</p> <p>У то време досељавали су из Бос |
| око другог.{S} Обојица су доказивали да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о Вук |
| руга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и он се чин |
| ас и псето тражи“!..{S} А и кум вели да је добро наш’о....{S} Па да видиш бату!...{S} Ја га сам |
| ти!</p> <p>— ’хоће, нано!{S} Он вели да је оно његова њива</p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па |
| што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!.. |
| гу...{S} Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек прекрстила и рекла: бог да |
| се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге.{S} Томе пе |
| сли да је добро што ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо, н |
| о, умро ми Лаза, па...</p> <p>— Знам да је умро.{S} Ево га овде код нас.</p> <p>— Зар овде?</p> |
| “ — вели он.</p> <p>— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.</p> |
| рате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!...{S} Бог да га прости!</p> <p>— Није мало, не |
| Нуто, нуто маторог како скаче — к’о да је младић! — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми и јесам |
| ала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а |
| кну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је н |
| одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....</p> <p>„О, боже!...{S} Где сам ја?... |
| да пуче...{S} И она узе посртати к’о да је пијана....</p> <p>Ика јој притрча та је придржа.</p> |
| гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ |
| .{S} Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.</p> <p>„Еј мој лепи Салашу! |
| а отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p> <p>Пуче по селу гла |
| зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.</p> <p>Ето, тај се човек био заглед’о |
| ља мрети!</p> <p>Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари.{S} Лазар ману руком.</p> <p>— Не ј |
| ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање треб |
| мчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не пом |
| ку.</p> <p>— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам.{S} Седи, рано! — рече Живана.</p> <p>Анђели |
| су они живи; <pb n="76" /> да ’хоћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да с |
| амо како децу забавља..{S} А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.</p> <p>— Па шта |
| кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.</p> <p>— Тако, дијете, сад си спремна — ре |
| S} Па се сети како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а за децу ми није бриг |
| учанице, али ово дете...</p> <p>— Млада је — нек двори.</p> <p>— Е, брате, нисмо се ми џабе тру |
| мо сам о њој мислила....{S} Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умети....{S} А о |
| наја само плаче.{S} Тетка ћути и гледа је.{S} На послетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јес |
| је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.</p> <p>— Е, ћери, све је добро. |
| Ика.</p> <p>Она је погледа.{S} Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!< |
| трану, па јој нешто шапуташе...{S} Онда је девер поведе кумовским колима.{S} Ту она још једаред |
| ну ствар у авлији успремила је.{S} Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или д |
| е до века девовати <pb n="47" /> — онда је лепо бити и жена....{S} А бити жена у оваком дому — |
| д је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине...{S} Али, Анђелија б |
| .</p> <p>Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не са |
| а је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са |
| крстише и дигоше иза совре.</p> <p>Онда је женскиње село да вечера....</p> <p>Пошто је све вече |
| лија с поносом и поуздањем.</p> <p>Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег д |
| ебе! рече Миленија.</p> <p>— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.</p> <p>— Ја њу са |
| ј да сам је молила по сто пута.{S} Анђа је паметна — она брзо сприма!..“</p> <p>Анђелији засузи |
| а, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља.. |
| даваше Дражи, да прикаже.</p> <p>Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задирк |
| намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним милоште и рече: |
| нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим...{S} А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да |
| издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <pb n="36" /> <p>Она само ’хоће да |
| з сузе.</p> <p>— Е шта ћеш?...{S} Божја је воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе |
| се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} Ућутале се — муву би ч |
| цима, и године за годинама.{S} Анђелија је проводила то време некад у тузи а некад и у весељу.{ |
| , а ноћи у дворби и угодби.{S} Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистинише.{S} Јед |
| едели и пујући разговарали.{S} Анђелија је дворила и служила их пићем.</p> <p>— Ама добри ти во |
| дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај његове постеље.</p> <p>— О нано! — рече |
| > <p>После ручка наста дар.{S} Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама.{ |
| за готову совру да ручају.{S} Анђелија је дворила старог свата....{S} Свекра и свекрву љубила |
| ук притрча и подиже врљику.{S} Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже....{S} Онда заману, уд |
| ма, т. ј. пољуби их у руку.{S} Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он |
| инула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено |
| ли и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...</p> </d |
| — вели стара изрека.</p> <p>И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару.{S} Кад б |
| ноћ!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад |
| мораће те заволети!...</p> <p>Анђелија је пољуби.</p> <p>— Моја слатка голубице!..{S} Баш ти ’ |
| мети ни у царевини!....</p> <p>Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито свекрву.{S} |
| сти и — праштам ти!....</p> <p>Анђелија је поштовала аманет:{S} Миладин и Лазар и били су њена |
| изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је само нарицала.{S} Овде свекар — онде муж; овде девер |
| да заседоше за синију..</p> <p>Анђелија је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, |
| ала — Аница се насмеја.</p> <p>Анђелија је погледа зачуђено па упита:</p> <p>— Чему се смејеш, |
| но! — вели баба Симана.</p> <p>Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.</p> <p>„’х |
| брацини. — вели Стана.</p> <p>Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она зад |
| ту да помогне Анђелији.</p> <p>Анђелија је горила сва у некој ватри.{S} Мртви зној обли јој цел |
| сваки на своје легало.</p> <p>Анђелија је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу.{S} Смиља |
| оћ „к’о цареву годину.“</p> <p>Анђелија је дворила и служила.{S} Људи се разазурили к’о код сво |
| овор пређе ма друге ствари.{S} Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и прича |
| Е, добро, да се пазимо!</p> <p>Миленија је загрли.</p> <p>— А знаш ли ти да си лепа?</p> <p>— Е |
| спуштати кову у бунар.</p> <p>Миленија је погледа па рече:</p> <p>— О, снајчице.</p> <p>— Чује |
| </p> <p>— Е што јест — јест — поштенија је зима,</p> <p>— Како није поштенија?{S} Увати мраз, п |
| пственост.{S} Запитај га:</p> <p>— Чија је ово њива, Нинко?</p> <p>— Наша, одговорио би он.</p> |
| јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.</p> <p>Анђелија оде на воду.</p> <p>Тек |
| снажне жене поста нејака старица, која је остатак свог живота проводила на гробљу....{S} Тамо |
| бичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле.{S} Он посеч |
| била ћерка једне удовице сиротне, која је под старост врачала.{S} Од ње је Цвета научила многе |
| ..</p> <p>Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала. |
| !... смејаху се редаре.</p> <p>— А која је?</p> <p>— Миљана.</p> <p>— Што лажеш — кад је Петриј |
| .“</p> <p>То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о |
| ки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — з |
| Ја умирем срећан, децо моја!...{S} Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао |
| изиђе.</p> <p>— Знаш, прости ме, нејака је.</p> <p>— Е онда, да ти кажем нешто.{S} Ова твоја Ан |
| ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — „Такве су у мене ћ |
| тана. </p> <p>— Кажи им, слободно, нека је просе — неће се кајати.</p> <p>— А како ли је њен от |
| о, што ћу вам казати, упамтите!{S} Нека је слога и љубав међу вама, јер само у слози може кућа |
| и на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...</p> <pb n="125" /> <p>Ту опет мало поћут |
| а.</p> <p>— Немој плакати.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Д |
| за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.</p> <gap unit="graphic" /> <p>Онда она скочи |
| и мене.{S} Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па |
| риш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p>И ућуташе.</p> <p>Анђели |
| вила ни Станију за нос повући.{S} Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе...{S} Онда ј |
| ачка у <hi>пажњи</hi>....{S} Младалачка је љубав основана у <hi>погледу</hi> — старачка у <hi>п |
| да му одговорим?..{S} О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!..{S} Он, сад, — и |
| види.</p> <p>— Дај-де овамо....{S} Ала је ово лепа шара!</p> <p>Стана застаде с вретеном па се |
| видела оно се сунце рађа.</p> <p>— Ала је овде лепо!... рече Анђелија, </p> <p>— И ти ћеш скор |
| само туже на ружно време.</p> <p>— Ала је ово јад! — вели Стеван.</p> <p>— Баш, бога ми! вели |
| p>— Чему се смејеш, снајо?</p> <p>— Ала је то било смешно!...{S} Ха!... ха! ха!...</p> <p>— А ш |
| них тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...</p> <p>Примила је ред и редовала је, |
| и се успокојио, рек’о би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо |
| пусти и дете отвори очи.</p> <p>— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је богу! — |
| огу! — рече чича Стеван.</p> <p>— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.</p> <p>Анђелији свану.{S} |
| т!“...</p> <p>Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задовољна са својом судб |
| да те мисли одагна од себе...{S} Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би |
| пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу.{S} Код толиког рада — о |
| ју, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви ли |
| гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све.{S} Гледала је румен |
| ши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Није се имала кад бринути за ру |
| и се заиста нису држала деца.{S} Рађала је још осим Лазара, али увек умру у првој години.{S} Не |
| ио око пецива.</p> <p>Нека радост сјала је чича Стевану из очију.{S} Он говораше куму и попи:</ |
| та...{S} Анђелија уздахну...{S} И имала је за чим!...</p> <p>И ово су њиве, и ову су ливаде, и |
| ави.{S} Није знала шта ради.{S} Узимала је ствар по ствар коју су јој пружали.{S} А кад је поче |
| боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учи |
| сала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког шушња, од сваког пања и тр |
| ла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.</p> <p>Па би онд |
| врапци жалостивно цвркућу...{S} Настала је тишина, она нема тишина, која увек предходи промени |
| ећа брига.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p |
| авише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је!</p> <p>— Није, брате, него јој и јесте мука....{S} |
| раја детету дедине милоште.{S} Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространо |
| је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране и лечила све болести. </p> <p>Свет јој |
| лија тога вечера беше весела.{S} Трчала је од неке радости на све стране; хтела је о свему да м |
| вера па их обојицу загрлила.{S} Подигла је превез те гледала на све стране.{S} Она се поздравља |
| тић из Глоговца.{S} С њим на пар седела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођев |
| о понуду мртвим, и оде...</p> <p>Седела је целцати дан тамо код гробова.{S} Сунце већ нагињаше |
| е у селу три Стане.{S} Од њих три узела је три крпе.{S} Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у |
| те целива икону Богородице.{S} Стрепела је од неке „страве“.{S} По дрхтању познаје се да се упл |
| те ухвати коња за дизгине.{S} Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.</p> <p>— Шта је, „бра |
| је од неке радости на све стране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим |
| ама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко |
| згубила много од свога здравља.{S} Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’ |
| је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође |
| ог осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину с |
| е да му увек угоди.{S} Његова жеља била је њојзи заповест.{S} Она га је</p> <p>— право да рекне |
| добричина.{S} Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку.{S} Ништа не беше под небом |
| а своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „с |
| <p>— Е да ти кажем.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, |
| оје мајке.{S} Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се |
| о се и прочула на далеко...</p> <p>Била је малена раста.{S} Лице јој округло и мрасаво од краст |
| — па је спустила низ леђа.</p> <p>Била је, вала, и наочита.{S} Одрасла, крупна па здрава.{S} Ч |
| ог свата....{S} Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и све |
| обичаји и Анђелија, радећи тако, радила је оно, што су обичаји захтевали.</p> <p>„Мушко, да је |
| у пас кажу: „држећа женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен ред у кући — мог’о би, одак |
| ек, и жена, и газда, и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчала на све стране.{S} Њиве је |
| да мирише.{S} Ствари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом мест |
| о после тога — она се породи.{S} Родила је мушко дете, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је баби |
| ебе...{S} Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.</p> <p>„Сад |
| S} Она трчаше на све стране.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него двори |
| уче више своје младачко руво.{S} Пазила је на много што шта: није смела прећи преко оборене сик |
| VI.</head> <p>Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко млого остарио; не беше |
| d> <p>Анђелија отпоче радити.{S} Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, |
| ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она.... </p> <p>Кола јурише све дање.{S} Ево и |
| ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о својим укућанима.</p> <p>„До сад је „браћа“ ( |
| не успремљену ствар у авлији успремила је.{S} Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала |
| : „ала је леп живот!“...</p> <p>Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене.{S} Беше задово |
| са свим на тај пос’о....</p> <p>Купила је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране |
| пос’о....</p> <p>Купила је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране и лечила све бо |
| је била остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје ни |
| не заборави.{S} Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: |
| не, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...</p> <p>Пошто болест |
| ди нож <pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не |
| асенија.{S} Она беше спремна.{S} Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; оста |
| ма.{S} У њима стоји бураг.{S} Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.</p> <p>— А где си ти био |
| ово радила:</p> <pb n="109" /> <p>Нашла је у селу три Стане.{S} Од њих три узела је три крпе.{S |
| врљику на њега па отера волове.{S} Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....</p> <p> |
| ецу — ама све... </p> <p>Тога дана ишла је к’о у неком заносу.{S} Мислила је само о својим укућ |
| ног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} П |
| дговорила, и како се боји.</p> <p>— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Март |
| > <p>— Ја, чула сам.</p> <p>— О ’натема је било, како смеде!</p> <p>— И зар она јача од њега?</ |
| p>Све је Анђелија радила...{S} Са свима је била у миру и љубави.{S} Са Мартом и Станом пазила с |
| > <p>— Охо! ово дува баш!</p> <p>— Зима је.</p> <p>Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:</ |
| лија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено.</p> <p>За вечером се водио разгов |
| раше по сушилу поњаве и кошуље у којима је Лазар умро и љубљаше те ствари као самог Лазара. </p |
| ндук подижући га.{S} А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — |
| а се сирочадима.{S} Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: |
| њену душу, беху Ика и Миленија.{S} Њима је она опричала све, њима се изјадала и оне су је жалил |
| ити.{S} Окренула се сирочадима.{S} Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: |
| азиле су јој Ика и Миленија.{S} Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње. |
| Стеваном и Нинком ово имање.{S} С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала ј |
| сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален. |
| е могло сакрити....</p> <p>Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди.{S} Његова жељ |
| ет нема нечег милог и драгог.{S} Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Стеван, ко |
| дете, лепо к’о уписано.{S} Сама Живана је бабичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није |
| здрав — био слабуњав....</p> <p>Живана је била мудра и паметна, жена.{S} Омалена, жољава, сува |
| <p>Анђелија одмота конац.</p> <p>Живана је њу у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да оде у к |
| она је онда хтела још нешто...{S} Чудна је душа човечија!{S} Она никад није задовољна са оним ш |
| се диже те донесе дар.{S} По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар |
| реварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.</p> < |
| ене куће никад не полете реч.{S} Једина је Пантића кућа која није попирана по устима....</p> <p |
| Стево, брате! — рече попа. </p> <p>Нина је још много прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је |
| >— Ама је ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам причала.</p> <p>— Ништа, ни |
| — Јок! — рекоше они. </p> <p>— Помрчина је</p> <p>— Није; сад је од снега убелело па се види к’ |
| очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ |
| ј је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једа |
| Стеван.</p> <p>— Бога ми пријатељу, она је добра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди |
| ету.{S} Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим....{S} И кад се |
| <p>То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у рук |
| ађи јој часови беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где ко |
| их....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчина запевка може тужна б |
| е могла она би га сакрила од свију; она је мислила да је стид —имати дете....</p> <p>Држала га |
| а.</p> <p>— И треба да је волиш!{S} Она је сад нова — треба да је волимо сви!{S} И ја је волим. |
| у осећаји овладали Анђелијом....{S} Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и н |
| је звучала из уста Анђелиних....{S} Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само ма |
| тајати — сутра бих се удала!“...{S} Она је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе |
| {S} Као да одоше у ведро небо...{S} Она је пробала на силу:</p> <p>„Па, онда, онда Ика... па, о |
| о.{S} Сама Живана је бабичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Сима |
| јутрос с Миленијом разговарала.{S} Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се |
| поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет |
| рила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху гр |
| укчији ред, него у кући Пантића.{S} Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — |
| ње је Цвета научила многе гатке.{S} Она је помагала својој матери у прибирању разних трава и ве |
| м вуруном печена леба за радине.{S} Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чи |
| , и слуга.{S} Радила је јуначки.{S} Она је трчала на све стране.{S} Њиве је обилазила; шуму над |
| ића кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова.{S} |
| , да девује, да девује до смрти.{S} Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то |
| а је све више отимала ма у кући.{S} Она је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} |
| } Мртви зној обли јој цело тело.{S} Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грм |
| . </p> <p>Анђелији срце препуно.{S} Она је трчала од ствари до ствари к’о челица од цветка до ц |
| да и Аница није била уз постељу.{S} Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му м |
| зев оно неколико мучних тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...</p> <p>Примила је |
| се с њима....{S} Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремал |
| искрена; кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви.{S} Није |
| {S} Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи.{S} Научила је: да зна шта |
| оса бела.{S} Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на леђима.</p> <p>Миладин зауст |
| .{S} Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“.{S} Да би јој се деца држала она треба |
| идела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто...{S} Чудна је душа човечија!{S |
| е; али она не беше више само дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Л |
| > <p>— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —</p> <p>Дође и |
| лика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врача |
| /hi>!</p> <p>— Али сна!...</p> <p>— Она је од <hi>новога света</hi> !...{S} К’о год што си ти м |
| у њеном селу....{S} Хвала богу!.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто ла’нуло на срцу |
| ладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала узвиком: <hi>еј ти</hi>, или: <hi>о |
| ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му |
| је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.</ |
| <p>Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак.{S} Тада узе на ватраљу жара па онда |
| <p>— Поможе, бога ми!{S} Осим тога она је још и ово радила:</p> <pb n="109" /> <p>Нашла је у с |
| своје није дала ником.{S} Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што го |
| ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра....{S} Па, бога ми, има и лепих кућа ову |
| >— Веле да је било мученица...{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја шта је!!.{S} Посарањива све шт |
| анима од најмањег до највећег.{S} И она је донела и све даривала.</p> <pb n="83" /> <p>После да |
| речи кад пређе преко ћуприје.{S} И она је те речи брижљиво у себи понављала.</p> <p>Наиђоше на |
| о је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p>— А укућани?</p> <p>— Сви су здрави и |
| маш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање.{S} С њима је |
| ожалошћену матер своју.</p> <p>Али она је венула к’о лист на дрвету.{S} Њена боља долажаше од |
| ду Анђелином.</p> <pb n="150" /> <p>Она је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли |
| d="SRP18932_C9"> <head>IX</head> <p>Она је вршила своје послове на задовољство свију; нарочито |
| > <p>— Кам’ среће! рече Ика.</p> <p>Она је погледа.{S} Погледа је таким погледом који је говори |
| ледње спада и Цвета врачара.</p> <p>Она је била ћерка једне удовице сиротне, која је под старос |
| ачића кад прво слово напише.</p> <p>Она је трчала и даље.{S} Сваку не успремљену ствар у авлији |
| рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Она је одрасла код брата.{S} У кући њеној био је са свим др |
| а треба за твоју кућу!</p> <p>— И мирна је, чини ми се — рече Анђелија.</p> <p>— Вала, за то не |
| а ми пријатељу, она је добра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...</p> |
| у, она је добра!{S} Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...</p> <p>Чича Илиј |
| покојниково и понеше цркви..{S} Пратња је била велика.{S} Напред иђаше чича Макса са мртвачким |
| ана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је пр |
| </p> <p>Он узе њену руку, пољуби је, па је онда миловаше...{S} Њу поли поток врућих суза и она |
| е стране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто |
| </p> <p>Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана н |
| удари о праг...</p> <p>Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница.{S} Она беше у ва |
| но је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре свака узимала, колико јој треба.{S} Она |
| — неколико великих дуката око врата; па је онда узе за руку и приведе огњишту.</p> <p>Анђелија |
| е уплетала „урочице“ и „калајлије“ — па је спустила низ леђа.</p> <p>Била је, вала, и наочита.{ |
| /p> <p>А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:</p> <p>— Шта ти је лудо једна?{S} |
| ати рубљу — к’о откупио га.</p> <p>— Па је ли живо’?</p> <p>— Ено га данас кмет.</p> <p>— Баш т |
| >— „И онда да закопа рупу.“</p> <p>— Па је л то радила твоја мати? — упита Живана.</p> <p>— Јес |
| } Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти.{S} Коло се распрште и играчи полетеше за |
| p> <p>К’о још ноћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље.{S} И она изиђе у |
| > <p>Народу се на време издаде ужина па је после опет сваки послов’о.</p> <p>Кратак зимњи дан п |
| шу и пружи је попи.{S} Овај је прими па је пуну спусти на совру. </p> <p>— Пуно затекли — пуно |
| е кмет.{S} Био је одборник у општини па је на одборским <pb n="169" /> седницама био Вуку кост |
| она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у руку.</p> <p>— Дајте мени чешаљ, ја ћу |
| и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним милоште и рече:</p> <p>— Ћери |
| и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала.{ |
| n="17" /> и прими чашу.{S} Отпи мало па је пружи старом свату.{S} Старојко попи у кап па и чашу |
| ду око школе и цркве.{S} Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.</p> <p>— Тако је! — |
| у чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету.{S} Овај се диже, скиде капу, пољуби стар |
| а заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.</p> <p>— Збогом пошла, ћери!{S} |
| е Циганке.{S} Мати с њом у разговору па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је |
| ла, ћери! — рече јој свекрва.</p> <p>Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђа |
| а не манишем девојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу |
| исмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта мајчина!....</p> <p>Лазар већ псалтирац — па ј |
| и Вук — али ту беше и попа.</p> <p>Попа је прикупио око себе неколицину богатијих људи, па се с |
| ого! — рече Миладин.</p> <p>— А врачара је, брате!</p> <p>— И баш то Петрија учини!</p> <pb n=" |
| .. —</p> <p>Већ беше ручаница.{S} Совра је постављена; само су очекивали кума.{S} На послетку е |
| /p> <p>— Биће сутра ветра.</p> <p>Совра је била постављена пред кућом.{S} Кад попа изиђе — Нинк |
| ама тумараше око болесника.</p> <p>Стра је овлад’о њоме.{S} Она се није бојала за себе него за |
| је пијана....</p> <p>Ика јој притрча та је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести |
| p> <p>— О, за то не бери бригу!{S} Тата је врло благ; само се шали...{S} Знаш како мене зове?.. |
| кола пред Цветином кућом.</p> <p>Цвета је дочека седећи крај огњишта и само укрљешти своје зел |
| ана.</p> <p>— Шта ти ради момче? — пита је Марта.</p> <pb n="67" /> <p>— Шта ће радити? — спава |
| е.</p> <p>— Од куд ти у ово доба? упита је.</p> <p>— Идем с гробља.</p> <p>— Зар до сад тамо би |
| и: је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта.</p> <p>— Јесам — одговори Анђелија.</p> <p>— |
| Анђелија.</p> <p>— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.</p> <pb n="186" /> <p>Ан |
| це.</p> <p>— А ’хоћеш ли умети? — упита је Марта.</p> <pb n="71" /> <p>— Па показаће ми она.</p |
| где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова |
| ну кућерке какве су могли.</p> <p>Панта је имао само једног сина по имену Петра.{S} Петар је би |
| вати се за пас и сва поцрвене.{S} Марта је баш у тај пар погледа.</p> <p>— Шта је, јетрвице? — |
| енија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне... |
| ко.</p> <gap unit="graphic" /> <p>Марта је додаде Анђелији.</p> <p>У кући наста запевка.</p> <p |
| та Анђелија.</p> <p>— Нећу више — доста је.</p> <p>— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му Марин |
| — Па ако!... </p> <p>— Море, Марко, шта је са спремом?{S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — |
| н се трже иза сна.</p> <p>— Шта је; шта је?</p> <pb n="144" /> <p>— Добро је; провалило се! —ре |
| на раскршћу пред њеном кућом....{S} Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!....{S} Па |
| b n="156" /> <p>— Јес чула — сејо — шта је било?</p> <p>— Ја, чула сам.</p> <p>— О ’натема је б |
| во Драже.{S} Разболео се! </p> <p>— Шта је Дражо? — пита га Марко.</p> <p>— Море, мани:</p> <p> |
| је баш у тај пар погледа.</p> <p>— Шта је, јетрвице? — упита.</p> <p>— Ништа — рече Анђелија.< |
| пар уђе Милан и Миленија.</p> <p>— Шта је, Лазо, по богу брате? — упита Милан.</p> <p>— Зовнух |
| И Миладин се трже иза сна.</p> <p>— Шта је; шта је?</p> <pb n="144" /> <p>— Добро је; провалило |
| а ће чути најгоре гласове.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.</p> <p>— Здрави |
| {S} Све три су биле бледе.</p> <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...</p> </div> <pb |
| озва у судницу.{S} Он уђе.</p> <p>— Шта је Вуче; шта си се развик’о? — упита га Лазар.</p> <p>— |
| и паде на свенуле образе.</p> <p>— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више |
| ....</p> <p>Изнеше печење.</p> <p>— Шта је то? — упита Дража.</p> <p>— Печење, зар не видиш? ре |
| ј се подсекоше па ни маћи.</p> <p>— Шта је, кућо моја? — упита га.</p> <p>— Ништа, најо — одгов |
| ирокој равници мачванској.</p> <p>— Шта је, што ли звоне звона?</p> <p>— Умрла Анђелија.</p> <p |
| одговори.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Шта је теби?</p> <pb n="101" /> <p>— Ништа, ништа.</p> <p>— |
| >Анђелија се наже над-а-њ.</p> <p>— Шта је, кућо?</p> <p>Он заусти да рекне нешто, али не може. |
| ба кући; нешто се покуњио.</p> <p>— Шта је рано; зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђели |
| олио ћутати — зовну матер.</p> <p>— Шта је, рано?</p> <p>— Седи. </p> <p>Анђелија седе.</p> <p> |
| на другу страну и — писну.</p> <p>— Шта је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га ди |
| .</p> <p>— Добро, превићу.</p> <p>— Шта је твоје? — упита Миладин.</p> <p>— А шта ми даш.{S} Ја |
| нице изиђе — стаде викати:</p> <p>— Шта је ово људи и браћо?....{S} Овако ни Дајије нису радиле |
| рече чича.</p> <p>— Ја, дођох.{S} А шта је!</p> <p>— Да се опростимо.</p> <p>— Зар баш то?</p> |
| че:</p> <p>— Деда, деда!</p> <p>— А шта је дедино? пита чича Стеван.</p> <p>— Туца, туца! (куца |
| ...{S} Ха!... ха! ха!...</p> <p>— А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.</p> <p>— Па т |
| еш њиме?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— А шта је ово? — упита она дигавши пиштољ.</p> <p>— Празан је. |
| де Пера или Иван.{S} Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....</p> <p>Ако је који одборник, па |
| .{S} И она је мученица.</p> <p>— Ја шта је!!.{S} Посарањива све што имаде!..</p> <p>Некад би чу |
| ко!</p> <p>— Није то!...{S} Знам ја шта је — шта!...{S} Погледај јој око, погледај корак — па в |
| трже.{S} Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.</p> <p>— Чујем, ма |
| на сама себи.{S} Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником.{ |
| p>— Ама зар Ика!...{S} Та ти не зна шта је то: наљутити се....{S} Она и јетрвица Марта к’о да с |
| , да се лепо живи са укућанима — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...</p> < |
| и она осети потребу да коме исприча шта је снила.</p> <p>Па оде попиној кући.</p> <p>— Попо!</p |
| посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила |
| а као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у д |
| <p>За мало ето и њега.{S} Кад види шта је, он се само ухвати за очи.{S} Ови заћуташе....{S} Он |
| је зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватовима?....</p> <pb n="15" /> <p>Он је све |
| о је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио |
| т на креветац, крај детета....{S} Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак певаше своју песму |
| лагано спусти на креветац.</p> <p>Свећа је опет пуцкарала; попак је опет пев’о; Миладин лагано |
| агосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује.... </p> <p>На једаред, к’о чује она кол |
| и син) стас’о за женидбу....{S} А Аница је радила к’о и пре.{S} Она беше вредна и окретна; само |
| ије попирана по устима....</p> <p>Аница је све више отимала ма у кући.{S} Она је била потпуно д |
| говори Анђелија радосно.</p> <p>Старица је пољуби у образ а она њу у руку.</p> <p>— Ајде, ћери, |
| аш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба сваког дочекати па ко б |
| </p> <p>— Разумем, мајко!</p> <p>— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’хоћу, да и од д |
| — баш си лепа, јетрвице!</p> <p>— Лепша је од тебе! рече Миленија.</p> <p>— Па и млађа је, треб |
| хтеде и да воли и да је воле.{S} Љубав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и |
| а шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео.{S} Сполати Вука к’о дете и гу |
| <p>— А је л готов ручак?</p> <p>— Готов је.</p> <p>— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’а |
| {S} У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су уздрхтале руке од рада и н |
| су налик један на другог..{S} У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су |
| а није било Китога.{S} У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о |
| би највише <pb n="59" /> само онда, кад је хвалио имање....{S} Мушке деце није им’о него само ж |
| алашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију |
| носила у колебу да разгреје.{S} Па, кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где ска |
| ајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за |
| се поизврћемо од смеја.</p> <p>— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.</p> |
| ла Анђелија!...</p> <p>Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из |
| Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обистини.{S} Пиљеж јој |
| ’вала!..{S} Не бери за мене бригу, кад је тако.</p> <p>Пуна срца неке радости корачи и стаде н |
| аво само да је из куће измаме...{S} Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене |
| оне га извуку и цеде у топрак...{S} Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе |
| женска“.{S} Радила је к’о и пре.{S} Кад је њен ред у кући — мог’о би, одакле хоћеш меда лазнути |
| p>И они су се борили к’о дивови.{S} Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу....{S} А кад |
| прем девојачки и да га потовари.{S} Кад је дош’о вајату виде да је закључан.</p> <p>— Отварај, |
| <p>Њојзи не беше тешко уранити.{S} Кад је чича Стеван сазив’о мобу да многе радове сради — њу |
| е, да је на првом месту био Вук.{S} Кад је први пут био кажњен за недолазак у одборску седницу, |
| ир осигурава живот земљораднику.{S} Кад је мир, на њега се срећа смеје....{S} Кућа Стеванова по |
| Станин отац Марко, Ику за Перу.{S} Кад је то чула, к’о да се из нова родила.{S} Вели Стани:</p |
| валила.{S} Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на посело, а она не уме да је се на |
| е и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила |
| > <p>— Миљана.</p> <p>— Што лажеш — кад је Петрија?</p> <p>— Од куд сам ја!... ти си, сестро, б |
| мислила на свој „сент!“...</p> <p>— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече</p> <p>Стана. </ |
| по ствар коју су јој пружали.{S} А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} Опаса |
| :</p> <p>— Добра ти сна.</p> <p>— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.</p> |
| ра; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....</p> <pb n="23" /> <gap unit="graphic" |
| о боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше |
| ваху ситни бели зуби</p> <p>— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!</p |
| ем....{S} Пазите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаж |
| а ту крила!....{S} Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у |
| о напрезање у раду, а највише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде у постељу...</p> </d |
| Шта би, по богу брате?</p> <p>— Од кад је он тако болестан?</p> <p>— Је ли се мучио?</p> <p>— |
| ече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била |
| — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну конђу, која јој одузима |
| ти свог сна који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n="143" /> се... добро с |
| ојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.</p> <p>Срећом, овима то није ни падало |
| нису јој могли сна на очи натерати кад је поред њега...{S} И кад би легла, и кад би заспала — |
| </p> <p>— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.</p> <p>— Вала Богу само кад су здрави.</ |
| к’о: бог да му душу прости! </p> <p>Кад је свршена вечера и кад Нинко опет наслужи попи чашу, п |
| еце, волио га је к’о очи....</p> <p>Кад је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:</p> |
| ет врати у конак да намешта.</p> <p>Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у свом |
| ноћ, пирну у свећу и изиђе.</p> <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} |
| — не сме.</p> <p>„Може ме питати: „кад је то било; што ми ниси још онда казала“?.. па шта да м |
| довољна.{S} Нигде није стајала — свакад је посла налазила.{S} Живана се свуда њоме хвалила.{S} |
| /p> <p>— Помрчина је</p> <p>— Није; сад је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дра |
| ко је највећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и Миладина.{S} Још да дочека да уда и мезимиц |
| да јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуп |
| а деца искаху леба.{S} И ако икад — сад је морала да живи....</p> <p>Прође колера..{S} Народ се |
| ања сви су трчали под њене гране; а сад је само за ватру.{S} Тако и ја.{S} Док сам ваљала — ваљ |
| ћеш ми!</p> <p>— Тако кажи!..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, ј |
| ешко сагнути ни укаљати.{S} До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде.{S} Њих је она у |
| само о својим укућанима.</p> <p>„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако |
| > <p>— Нека, нека баш!</p> <p>— Ама ред је!</p> <p>— Па ако!... </p> <p>— Море, Марко, шта је с |
| а добро, чијо.</p> <p>— Ја велим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — па само један пис |
| а!</p> <p>— Гледам ја све то!{S} Ко год је мом „требнику“ приш’о — он се поклонио!...{S} А што |
| ви потеси, травњаци и лугови...{S} Свуд је она ишла.{S} Ето њене ливаде!{S} Под оним кленом јед |
| S} Она је трчала на све стране.{S} Њиве је обилазила; шуму надгледала да се не сече; гледала ст |
| о је један — по један!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се мора знати.</p> <p>— Ам |
| све у своме реду.</p> <p>— Е, ћери, све је добро.{S} Иди сад те се и ти обуци и намести.</p> <p |
| .{S} Ништа није лако на овом свету; све је тешко што год човек ради, само ако ’хоће да уради к’ |
| е видело осим по ког светњака...{S} Све је друго заспало.,..</p> </div> <pb n="74" /> <div type |
| одигни ограду око школе и цркве.{S} Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.</p> <p>— |
| ску свако осећаше неку празнину.{S} Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драг |
| окренути — ти их имаш још!</p> <p>— Све је то једно.{S} Посеци по овом прсту боле, посеци по ов |
| .{S} Само за то ја тражим.</p> <p>— Све је наше!</p> <p>— Одели ти мени моје — биће најбоље!</p |
| рад у руке — па до по ноћи.</p> <p>Све је Анђелија радила...{S} Са свима је била у миру и љуба |
| /p> <p>Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} |
| Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.</p> <pb n="20" /> <p>Како је такну деверова |
| будило јој је по неку успомену.{S} Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те трес |
| о у школу.{S} За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.</p> <p>Анђелији лан |
| и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић.{S} Панта је био кум Катићу — |
| то доба Вук не остављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет п |
| <p>Анђелији играше месо.</p> <p>— А где је он?</p> <p>— Отера волове кући.</p> <p>— Платиће ми |
| ја кутлача? — рече друга</p> <p>— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.</p> <p>Он им показа |
| , канцеларији — једном речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилице.{S |
| ну?</p> <p>— Моје дете.</p> <p>— Па где је?</p> <p>— Ево га.</p> <p>— Донеси га овамо.</p> <p>М |
| } Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу на |
| и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се с правом могу на њега обратити.{S} |
| жао за срамоту.{S} Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара.{S} Сви се |
| он! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турски за |
| брда и долове;</l> <l>„Да ја видим где је моје драго,</l> <l>„Драго моје сјајани месече!...“</ |
| пали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђоше д |
| з икакве ларме.{S} Нинко уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место |
| пут ово казати.</p> <p>— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жен |
| иске дуката.</p> <p>Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна.{S} Блесак сребра н |
| ој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем с |
| д јој Петрија Митрова то помену — хтеде је смождити.</p> <p>— Срам те било! — рече јој.</p> <p> |
| ко зиме — с ногу спадају....{S} Најтеже је у зиму...</p> <p>И Живана оде у собу.</p> <p>„Нек сп |
| онда узе „част“ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:</p> <p>— Браћо и сватови!...{S} |
| нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...</p> <pb n="77" /> <p>Али кад се |
| рца зима цело тело прожмава...{S} Обузе је неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женск |
| p> <p>Више није видела шта би.{S} Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео.{S} Спола |
| назеба — одвугну и њено срце...{S} Сузе је облише и падаху на руке мајчине.{S} Зајеца к’о сисан |
| >— Наша, одговорио би он.</p> <p>— Чије је ово дете?</p> <p>— Наше — одговорио би, па ма било и |
| је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.</p> <p>— Ово је све моје! — рече |
| у; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража |
| драго.{S} То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају....{S} Ет |
| и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.</p> <p>— Ово |
| и одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и |
| аше <pb n="146" /> њојзи поштовање које је и заслужила.{S} Никуд не би он отиш’о да се њојзи не |
| а па деца...</p> <p>— Склањајте се које је здраво!{S} Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нин |
| да спава — него да мисли.</p> <p>Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разгова |
| лужи, и — шта хоћеш.</p> <p>— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.</p> <p>— |
| Ништа, бога ми!...{S} Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати <p |
| ...{S} А бити жена у оваком дому — боље је него некака девојка!...{S} Баш си луда!...</p> <p>— |
| p>— Немој се љутити, најо!..{S} Најбоље је да знамо свака своје!</p> <p>Анђелија подели све. </ |
| ва и добра — па ја до неба!...{S} За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам да пр |
| је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Немој ти мени овако или онако — рад |
| p>— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио?{S} Не могу ја мотиком ни косом м |
| Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лека?</p> <p>— Биће.{S} |
| науми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје ру |
| ћу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’ |
| ужи попи чашу, попа рече:</p> <p>— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здр |
| , један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не бој се!.... па т |
| 179" /> <p>— Ја нећу никад!....{S} Мене је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....< |
| еде да настави започете мисли — али оне је оставише.{S} Као да одоше у ведро небо...{S} Она је |
| , која је под старост врачала.{S} Од ње је Цвета научила многе гатке.{S} Она је помагала својој |
| евојци баш ништа.{S} Лепа је и од добре је вамилије.{S} Онака треба за твоју кућу!</p> <p>— И м |
| S} Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.</p> <p>Пошто су свршили копање — |
| кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала..{S} Па онда, св |
| ила је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник.{S} |
| воју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“ </p> <p>— Снајка! — пресече је у ми |
| зар.</p> <p>— Де, рано, да видим где те је ударио крвник.{S} Лазар скиде хаљину, раскопча сапињ |
| p> <p>— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.</p> <p>— А ја мислила да те пробудим; тешто |
| лони се кад ти велим!</p> <p>— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — ре |
| м — одговори Анђелија.</p> <p>— А ко те је научио?</p> <p>— Снаје.</p> <p>— Јеси л ти клечала и |
| синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш |
| нда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од жена даде дв |
| <p>— Подетењио старац!...</p> <p>А дете је расло к’о млада травка.{S} Главица — која беше дугуљ |
| је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђелија га је учила реду и пристојнос |
| иш ли тејку, злато тејкино?</p> <p>Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.</p> <p>— Воли |
| исати детету обрашчиће... —</p> <p>Дете је кроз неколико дана опет пошло у школу.{S} За увом му |
| во овде, ово је мајка ваша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца!{S} Осладите јој последње |
| ва је! — вели Марта.</p> <p>— Е онда ће је тата испросити — не може валити!</p> <p>— Дај боже! |
| ?..{S} Најбоље да каже Марти.{S} Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.</p> <p>И она изазва |
| је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пу |
| оста ћутећи оборене главе.{S} Другарице је само гледе.{S} Онда она погледа по маленом вајатићу, |
| ....{S} Мрак јој се навуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кље |
| а прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:</p> <p>— Нека, дијете, нек |
| око радина па оде кући. </p> <p>У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судо |
| снајчице!...</p> <p>— Волиш га! пресече је Марта.</p> <p>— Е па волим, шта ћеш ми!</p> <p>— Так |
| родио!...“ </p> <p>— Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.</p> <p>Она скочи.</p> <p>— Чује |
| ели!"....</p> <p>— О, пунице! — пресече је Милан у мислима.</p> <p>— Чујем, зете.</p> <p>— У по |
| добро....</p> <p>— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он нап |
| игра срце.</p> <p>— Шта вели? — пресече је.</p> <p>— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добр |
| целом свету како је радосна....{S} Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радост |
| а јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију. </p> <pb n="38" /> <p> |
| беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о ма |
| е јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} Осећаје њене мог’о би сравнити са осећа |
| колера.</p> <p>Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера |
| то и назеб на сами дан пратње — оборише је у постељу.</p> <p>С дана на дан она биваше све слаби |
| притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се.{S} Ње се није ништа тицало.{S} Он |
| > <p>Дође ред и на Анђелију.{S} Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране.{S} П |
| ила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.</p> <p>Свечаником и недељом долазиле |
| а; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о.{S} |
| Ко би се смео накомрштити?{S} Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..</p> |
| вам њене спољашности.{S} Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“</p> <p>Он |
| ити пољубила пред укућанима.{S} Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.</p> <p>Али, кад га |
| у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом.{S} Лице му беше дугуљасто опточено |
| дете — она је била и мајка.{S} По себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном |
| нареди.</p> <p>Он узе њену руку, пољуби је, па је онда миловаше...{S} Њу поли поток врућих суза |
| то ради...{S} Немој да је дираш; остави је!..</p> <p>— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни јед |
| чице!</p> <p>— Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.</p> <p>— К’о и у свакој кући, — ре |
| <head>VI.</head> <p>Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...</p> <p>Још у време, кад је |
| корачаше лагано поред брата.{S} Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џа |
| ала.</p> <p>Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за доруча |
| о окретати, па је муну лактом и пробуди је.{S} Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се |
| ја опет ушла у собу па се бије.{S} Људи је уздржаваху:</p> <p>— Немој, Анђо, остави се тога!</p |
| та ћу ја више овде? !....</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је!</p> < |
| равље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи.{S} Овај је прими па је пуну спусти на совру. < |
| у школу.</p> <pb n="136" /> <p>Анђелији је играло срце од радости.{S} Метнула му торбичицу на в |
| {S} К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује па погледа.</p> <p>— Шта ти |
| и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока.{S} Дража подиже све у вис и |
| ели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{S} Настани се крај „Студене Бар |
| вам од јако бити старешина.{S} Он, који је ово умео стећи — умеће и очувати.{S} Слушајте га, де |
| болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зовну матер.</p> <p>— Шта је, |
| ред очима.{S} Она се сети свог сна који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози <pb n |
| го нећу.{S} То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а кој |
| леда.{S} Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!</p> <p>— Шта ти хоћеш! |
| ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач...{S} Дакле и учитељ га је мазио.{S} А о |
| ику....{S} Никакве ларме не беше; сваки је пио умерено; а кад није више хтео само је, не примив |
| нагомила се света пуна авлија.{S} Сваки је жалио покојника.{S} Дража и Маринко одоше да га окуп |
| мушкобањом....</p> <p>Од то доба сваки је зазир’о од њених њива.</p> </div> <pb n="157" /> <di |
| ирнија.{S} Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране |
| оно што речима не могаше.</p> <p>— Каки је — онако му јесте!{S} Право веле стари људи: што ко р |
| својим пословима.{S} Живана прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду |
| ича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред.{S} Чича Стеван понео од куће чутуру ракије, чут |
| /p> <p>— А што сам била смешна?{S} Таки је био обичај!{S} И ти би клањала да си онда била млада |
| дала им своје муке и патње.</p> <p>Таки је био сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође |
| ђе на једну лепу башту.</p> <p>„Чија ли је ово башча овако лепа? — питаше се она.</p> <p>И, к’о |
| тону...{S} Дакле од зелених.{S} Која ли је то?</p> <p>— Је ли Ђурђија?</p> <p>Жишка оста пловећ |
| то.{S} Анђелија се трже.</p> <p>„Шта ли је то, боже мој!..</p> <p>А оно тек изиђе сунце сјајно |
| штап па се упути гробљу.</p> <p>„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — помисли она кад виде д |
| се — неће се кајати.</p> <p>— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девој |
| и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да |
| је била самном у вајату.</p> <p>— То ли је она? — упита Марта.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Па, бога м |
| } Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.</p> <pb n="187" /> <p>— Немој, још не |
| и кућицу и покри кровином....{S} Е, али је за кућу требала и домаћица — и он се ожени Цветом.</ |
| мошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан.{S} За ону го |
| <p>Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене.{S} М |
| — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван.{S} Н |
| викну Милан.</p> <p>Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....</p> <p>Наста плач и запевк |
| ање са мајчиним млеком посисала.{S} Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког |
| аког шушња, од сваког пања и трна — али је опет корачала.</p> <p>„Морам! — мишљаше.{S} Ако нећу |
| то време помреше јој отац и мати — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — |
| у је лако било и одговарати.</p> <p>Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек.{S} Њега је |
| рибе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} Беше га већ и кон |
| пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!...{S} Видиш, снајчице — сви те волимо!...< |
| узе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!.... |
| идим!...{S} Еј, боже, боже!...{S} Да ми је да сад нешто устане покојни тата, па да га види!{S} |
| то лепо кад се пазе овако!....{S} Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она.... </ |
| p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.</p> <p>— Мораш ј |
| н.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!</p> <p>— Не м |
| <p>Анђелија опет ћуташе.</p> <p>— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше.{S} Ов |
| и живот, и душу... </p> <p>„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“.. |
| е опет примири и рече:</p> <p>— Така ми је ваљда, судбина!...</p> <p>И уморно тело опет поче ра |
| о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!</p> <p>— Иа шта хоћеш |
| с’о — па тако ради!...{S} Него Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове до |
| ри, четири, пет, шест, седам.{S} Шта ми је то седам година?...{S} Још ћу ја пуно живети, овај.. |
| уна и моје деце и мога труда.{S} Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; |
| — Ама немој бити луда ’</p> <p>— Бог ми је дао лудило!.... ’хоћу да се лупам!....{S} Шта ћу ја |
| га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вел |
| слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.</p> <p>— Доста сам ја редовала, снајка! |
| убрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга |
| лим. ..</p> <p>„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца.{S} Ја нећу моћи ни заиграти ни |
| и је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’хоће да ми |
| >— Је л ти сад право?</p> <p>— Право ми је!</p> <p>— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — |
| b n="111" /> <p>— А шта ћете?{S} Ово ми је чини ми се — последње весеље, па ’хоћу и ја да се за |
| к и попа и уча боре за њега!{S} И ко ми је противан?{S} Вук!....{S} А она је и сама давно рекла |
| ...{S} Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на срцу.</p> <p |
| О моја мајко!..{S} Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кућ |
| p>— Није тетка.{S} Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела нане; много |
| викла?..{S} О моја мајко!..{S} Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у |
| енија.</p> <p>— Није тетка.{S} Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела |
| ? — упита чича Илија.</p> <p>— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама. |
| ено је!</p> <p>— Е нека, нека!{S} То ми је мило чути! — рече чича Илија.</p> <p>Анђелија наслуж |
| н рече:</p> <p>— „Вала, дијете, — то ми је право!..{S} Немој ти мене гледати... јок!... гледај |
| ми је!... ’хоћу да вам кажем све што ми је на срцу.</p> <p>— Дела, дела, Нино!...</p> <p>— Срце |
| } Немојте!..{S} Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост.{S} Ја умирем срећан, децо мо |
| е пута он са њом насмејао!...{S} Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одг |
| .</p> <p>— Прија Смиљана, брате, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пр |
| ег пријатеља од ваших родитеља.{S} Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем....{S} Пазите се, |
| могу ја мотиком ни косом маћи.{S} Мени је бог ово одредио. —</p> <p>Стриц беше човек прост.{S} |
| бога — слађе од меда!“</p> <p>— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.</p> <p> |
| томе никад пропало!...</p> <p>— И мени је помог’о: — вели Петар Ранђић.</p> <p>— И никад није |
| p>— Остави мал— рече опет Вук и ошамари је.</p> <p>Анђелија плану и полете на њ, али он потеже |
| рати?</p> <p>— Море — вели Дража— стари је он играч!</p> <p>— Беше добар човек — рече Митар Јел |
| н, он је к’о млада травка.{S} Не покоси је, Господе, док не сазре!..{S} Молим ти се, Господе!{S |
| жеш — срам те било!{S} Што лажеш, да ти је псов’о кад, си ти њему опсов’о?</p> <p>— Јесте, срећ |
| омислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.</p> <p>Анђелија |
| >— Немој тако, сестро!{S} Ја знам да ти је тешко!....{S} Треба мало и проплакати, али чинити „б |
| си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У де |
| чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња!{S} Света има свакојака.{S} Немој да те попе |
| ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.</p> <p>— Не манишем ја момку, ни да |
| ница редује па погледа.</p> <p>— Шта ти је, најо? — упита.</p> <p>— ’Ајд ради, ради! — одговара |
| па не може заплака се.</p> <p>— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.</p> <p>— Крива с |
| о! — рече и заплака се.</p> <p>— Шта ти је рано?! — упита Смиљана поплашено.</p> <p>— Ништа ран |
| а је још више ражалише:</p> <p>— Шта ти је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мо |
| Анђелију нешто ледну.</p> <p>— А шта ти је, кућо моја?</p> <p>— Ево види.</p> <p>И дете окрете |
| >— Е, добро, ћери!..{S} Сад знаш шта ти је пос’о — па тако ради!...{S} Него Марта ми је казивал |
| ој плакати.{S} Богу нека је вала кад ти је само добро!...{S} А сад умиј се!{S} Де, ја ћу ти пол |
| е неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.</p> <p>— Доста сам ја редова |
| ако ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Знала је она, да ће овако са мном б |
| че Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!..{S} Морам казати мајци...</p> <p>— Шта, |
| ти брате, и праштам ти!</p> <p>— Нек ти је богом просто! — рече Нина.</p> <p>Он се опрости и са |
| љда, све?</p> <p>— Није, богме, него ти је к’о чела.{S} Што уради — урађено је!</p> <p>— Е нека |
| плаче“.{S} Еј, моја нано! знам, како ти је!...{S} Ја, боже, боже, све ти је то она знала!{S} Зн |
| ко усудио!...{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије...{S} Не бој се да |
| га и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти је!</p> <p>— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелиј |
| девере изути и ноге им опрати.{S} То ти је пос’о.</p> <p>— Све ћу радити, мајко!</p> <p>— Још н |
| од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти је трава за сваку болест...{S} Има...</p> <p>— А има ли |
| .</p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— То ти је пос’о за јутра.{S} Редовати нећеш — јер моја сна ни |
| p> <p>— Зар тако, снашо?</p> <p>— То ти је од мене капара!</p> <p>— Упамтићеш ти мене! — рече о |
| !{S} Нема јој мане ни у чему — па то ти је!{S} Кад разговара паметно разговара, кад пође девоја |
| оћу не спавамо!{S} Ту ти је шала, ту ти је смеј...{S} Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па |
| ћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо!{S} Ту ти је шала, ту ти је смеј...{S} Грлимо се, љубимо; Ика се |
| p> <p>Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.</p> <p>— Збогом |
| се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла |
| опрости са свима.</p> <p>То вече увати је опет грозница....{S} Није дочекала да се разбере.... |
| > <p>Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.</p> <p>Кад се врати |
| онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:</p> <p>— Је ли урок?</p> <p>Жишка |
| , па онда поче певати.</p> <p>Пола ноћи је давно превалило.{S} Дража једнако накарада: час пева |
| завадићемо се — рече Миленија пуштајући је.</p> <p>— Нећу кад си така!...{S} Па, најпосле, приз |
| зе со — па уђе.{S} У <pb n="27" /> кући је дочека свекрва, узе лебове и со, пољуби се с њом а А |
| в’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица до |
| , које човек не може да искаже.{S} Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога |
| инко насу чашу и пружи је попи.{S} Овај је прими па је пуну спусти на совру. </p> <p>— Пуно зат |
| убила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у ру |
| ла и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).</p> <p>Сватови се већ п |
| паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој |
| не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> <p> |
| во, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на |
| <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један |
| S} Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мољаше богу:</p> |
| векрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јој је мајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Живана з |
| р’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему што има да ради.{S} Наре |
| чему што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавал |
| поверник.{S} Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S} Де |
| рт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тело ње |
| атером у своме вајатићу.{S} Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветова |
| лија није одговарала...{S} Тек цена јој је скочила.{S} Људи су је прозвали: мушкобањом....</p> |
| {S} Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу |
| ве чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да јој |
| њишту.</p> <p>Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, пог |
| Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..</p> <p>Прође дан.{S} Пред вече о |
| /p> <p>Није била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она је и |
| е што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, које ј |
| } Осећала се лака к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....</p> |
| у дошла, снила — обистини.{S} Пиљеж јој је скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за |
| да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да г |
| се замисли....{S} Оно, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала замислити.{S} Ка |
| да, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!...{S} Ето, у овом, она је држала своје „ |
| м што има: — за час зачама па и ако јој је добро....{S} Она, дакле, тражи промене тражи нових с |
| па — по неки пут — и бој...{S} Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи. |
| се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.</p> <p>— Шта радите, децо?</p> <p>— Ето сед |
| ла са мртвима.{S} Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.</p> <p>Свечаник |
| Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену.{S} Овде је брала џанарика — онде в |
| у....{S} Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше |
| ћну конђу, која јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне ј |
| удбином.{S} Радовала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живан |
| арала.{S} Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави.{S} |
| /> <p>— Благо вама! .. </p> <p>Глас јој је по мало дрхт’о.</p> <p>— Како? — упита Ика.</p> <p>— |
| и лечила све болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљ |
| ај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....</p> <p>Миленија скочи.</p> <p> |
| је су дошле да је убраде.</p> <p>Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији.{S} Ма |
| ц се поцепа на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купили и око |
| > <p>Кола изиђоше из села...{S} Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови...{S |
| Од њих три узела је три крпе.{S} Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала |
| ћери!...{S} Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога.{S} Ја ’хоћу да и од данас то буде. |
| о,</p> <p>— Совљак.</p> <p>„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на |
| .</p> <p>Свећа је опет пуцкарала; попак је опет пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о ра |
| "131" /> <p>— Јок!</p> <p>— Море, човек је био — бог да га прости!...</p> <p>И тако су целу ноћ |
| p>— К’о маторка! — рече Живана.{S} Увек је чиста.{S} Кад гост дође дочека га к’о варошка.{S} Па |
| {S} Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права....{S} Чича Нини са |
| и! </p> <p>— Опрости шалу!</p> <p>— Нек је богом просто....</p> <p>Марко узј’о свога дората, па |
| /p> <p>— Е добро.{S} Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.</p> <p>— А ја ћу га т |
| ени Цветом.</p> <p>Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а к |
| дијете — вели — ову суву трешњу.{S} Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под њене г |
| ићеш његова!...{S} Не бери ти бриге док је твојих снаја!{S} Ми ћемо то све лепо удесити — па ка |
| е бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....</p> <p>Дуго су обоје плакали.</p> <p>— Ка |
| и наваљив’о на Вука да ради.</p> <p>Вук је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S |
| еше к’о у Глоговцу.{S} И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би б |
| м.</p> <p>— Миљана, Петрија!{S} Шта вам је бог с вама био!</p> <p>Што сте полуделе, што не пије |
| и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — нег |
| p>Анђелији засузише очи.</p> <p>— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и |
| — Имала си кога и учити!...{S} Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...</p> <p>Сми |
| те!{S} Бог нека ти плати!{S} И нека нам је, брате, жива и здрава!“ ....{S} Баби к’о мило, боже, |
| — окрете се она Анђелији...{S} Усуд нам је тако усудио!...{S} Ал, пошто знам како ти је, нећу т |
| би:</p> <p>— Вала је богу!{S} Опет нам је дао замену....{S} Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“.. |
| Та неког Митра Зељића.</p> <p>— А знам је!...{S} Богме је она душман!</p> <p>— Има ли лека?</p |
| ђу у кућанском реду.{S} Кажи јој да сам је молила по сто пута.{S} Анђа је паметна — она брзо сп |
| о свега! рече Живана.</p> <p>— А ја сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p>— Имала |
| не онаква к’о и Живана...</p> <p>„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се о |
| е — али сам се зажелела нане; много сам је пожелела.</p> <p>— Немој плакати.{S} Богу нека је ва |
| савијутак.{S} Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је ч |
| ери.{S} Добра мачванска земља давала им је богату жетву.{S} Мало по мало — и Стеван прошираваше |
| S} А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу.{S} Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; н |
| чади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле |
| око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак.{S} |
| ларму.</p> <p>— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које |
| и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:</p> <p>„Надгледајте ми Лазу.{S |
| е сватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење..{S} Сватови се сити насмејаш |
| ћу од дужника до дужника.{S} Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „госпо |
| етама и одјури трком....</p> <p>Тако им је одшалио шалу...</p> </div> <pb n="22" /> <div type=" |
| з Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је иш |
| ило.{S} Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за |
| исли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.</p> <p>— Зашто ’но ја дођох, питала је сама с |
| анца и поче се тући с Турцима.{S} С њим је био и Сима.{S} Зека га погледа па рече:</p> <p>— Да |
| је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богда |
| њена узданица, њена јединица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....</p> <p>Та то је мног |
| коме пољубац а коме осмејак.{S} Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка |
| у само кад су здрави.</p> <p>За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.< |
| ад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:</p> <pb n="92" /> <p>— Пада ли још?</p> <p>— П |
| ити — ми можемо мало и поседети.{S} Дан је за рад — а ноћ за одмарање....</p> <p>Миладин га пољ |
| ита она дигавши пиштољ.</p> <p>— Празан је..{S} Ја сам хтео да га само поплашим.</p> <p>И Анђел |
| а молитва — рече Нинко.</p> <p>— Доцкан је сад...</p> <pb n="119" /> <p>— Да ја видим да није у |
| асови повратише јој снагу....{S} Та њен је Лазар дозван и призван!{S} Први се људи, па чак и по |
| ве помре.{S} Сандук за сандуком изношен је из куће....</p> <p>Анђелија је само нарицала.{S} Овд |
| никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: <hi>дијете</hi> а она је њега довикивала уз |
| <p>Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о.{S} Спусти се и она у кревет и заспа |
| } Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.</p> <p>— Шта ћеш? — упита она.</p> <p>— Врати |
| <p>— ’хоће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.</p> <p>— Не може лепше би |
| и за радост и за жалост...{S} А он, он је к’о млада травка.{S} Не покоси је, Господе, док не с |
| ете, камо вино?“...{S} И опет велим: он је све и сва!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је н |
| никад!....{S} Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!....{ |
| Лазара Пантића кога ћемо другог!{S} Он је и писмен а, вала, и добар....“</p> <p>Лепа је машта |
| ја оком.</p> <p>— Не треба, нано!{S} Он је већ утучен како је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он |
| м моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не познаје; он познаје само њено лице, њен осмејак, |
| ко је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману рук |
| S} Њему?....{S} О!.... никад!....{S} Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турч |
| е био моме Лази спремио колач....{S} Он је њега хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се о |
| зост’о од састанка или од позива.{S} Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се п |
| м.{S} Нинко беше добар старешина.{S} Он је наређив’о пос’о, а млађи су слушали.{S} Само се није |
| ама иљада неприлика правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки |
| Чича Илија трчаше на све стране.{S} Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завир |
| Чича беше научио да га она двори.{S} Он је био човек, који ’хоће кад и кад да протера ћев, који |
| ладину је играло срце од радости.{S} Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни |
| га је учила реду и пристојности.{S} Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији |
| } Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По читаве ноћи ока на око не могаше |
| о женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, који незнају за своју сопств |
| на њ’ — ништа га се није тицало.{S} Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета |
| анов, такође није сед’о за совру.{S} Он је зет — па не сме....{S} Знате ли шта је зет у сватови |
| > <p>Катић заповеди да га понесу.{S} Он је из свег срца жално оваког јунака....</p> <p>Донеше г |
| оца — немојте на матер него на оца — он је најбољи човек на свету!...“</p> <p>И онда оде Лазару |
| ди који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о.{S} Са осмејком би тек рек’ |
| вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је био — па прош’о!...</p> <p>Ова борба пробуди и Анђел |
| радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољств |
| жја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лека.{S} Ако болесник има века—биће лека...{S} У |
| о моја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више не слушаше.{S} Његово се око укочило...</p> <p> |
| стављаше Лазара.{S} Где је год мог’о он је глед’о да му напакости.{S} Он опет поче своју стоку |
| у Марко.</p> <p>— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима).{S} Нагов |
| сватовима?....</p> <pb n="15" /> <p>Он је све и — сва...{S} Он мора бити и најбржи и најокретн |
| крила — и он се чинио невешт.</p> <p>Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио |
| д вајкада постоји у Глоговцу.</p> <p>Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ |
| ео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:</p> <p>— Заслуж |
| речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на писању и трошио немилице.{S} Није он био од оних |
| тио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост |
| њ’о се над њега; својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од |
| /p> <p>— Не прима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .</p> <p>— Он је |
| ву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио уну |
| <pb n="57" /> <p>У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: |
| н, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје другове.{S} Ако би се ко на њега поту |
| у је косу, лице, очи и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака.{S} Мирјана |
| о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’о је сваки дан властима и жалио им се.{S} Ништа за њега н |
| а и тамо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а што је ум |
| ја бих и то каз’о — али није.{S} Наш’о је у судници неколико свежњића артије што се зову „акта |
| ти.{S} Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су з |
| в кашаљ — он пропљува крв.</p> <p>Дош’о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод гр |
| ну Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Нинка.{S} Сима је био в |
| аше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар п |
| <p>Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и но |
| менивши. </p> <p>— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?...{S} Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, к |
| p> <p>— Шта ради бабо? </p> <p>— Здраво је. </p> <p>— А нана? </p> <p>— И она је здрава.</p> <p |
| ђелија.</p> <p>— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?{S} Не могу, бога ми н |
| и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!..{S} Све су то људи; |
| ад пролети. .</p> <p>— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њим |
| па опет настави:</p> <p>— Ово овде, ово је мајка ваша.{S} Слушајте је и пазите к’о најбоља деца |
| Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.</p> <p>— Да пошљемо кога по попу — рече кроз пл |
| обине“, њена сна није могла казати: ово је моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није с |
| и су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш ј |
| {S} Овако ни Дајије нису радиле!{S} Ово је Турска правда, јес, бога ми, турска правда!....</p> |
| шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.</p> <p>Онда у |
| до, што се Стеван тако обогатио.{S} Ово је била права сеоска задружна кућа.... </p> </div> <pb |
| } Цвета загледа. .</p> <p>— Ајој! — Ово је чудо!</p> <p>Миладин и Анђелија ћутаху.</p> <p>— Чек |
| — родих дете не осетих!“..</p> <p>— Ово је опет наше село — рече јој кум.</p> <p>— А како се зо |
| оје је моја гуска и патка.</p> <p>— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја сам ово одгајила...{S |
| проврљаше мало по авлији.</p> <p>— Ово је добар газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели п |
| ћи....{S} Онда диже главу.</p> <p>— Ово је детету наметнуто! — рече.</p> <pb n="140" /> <p>— На |
| p>— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша.{S} Са њима сам ја стек’о ово |
| а, али су се опет помириле)...{S} А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руг |
| , дијете!{S} Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.</p> <p>Онда уми руке и приђе детету. |
| -</p> <p>У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђ |
| ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја |
| л готово? — пита попа. </p> <p>— Готово је.</p> <p>Попа оде са учитељом у собу те очиташе, спом |
| ела крај самртника.{S} Није кукала него је мислила:</p> <p>„Ја дочеках и ову жалост!....{S} Је |
| Дрину и напада Турке у Босни.{S} Много је пута Петар осоколио у тим нападима и скоро никад се |
| брате Маринко!{S} Од кога је и — много је!...{S} Част чинио и бољу дочек’о!..{S} Знам, брате, |
| колико? </p> <p>— Три. </p> <p>— Много је!</p> <p>— Није!</p> <p>— Не дајем ја новаца тако луд |
| /p> <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>Поседаше.{S} Де |
| о добри и поштени људи!“...</p> <p>Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — |
| ловима.{S} Са првим људима у селу живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је |
| торо-шесторо.{S} У предњим колима седео је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са деверо |
| и био безобразан.{S} За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.</p> <p>К |
| > <p>Лазар прохода и проговори.{S} Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи... |
| ватови!{S} Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, го |
| S} Он је њега хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у |
| о хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале св |
| ија.{S} Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за |
| им само с Вуком, који беше кмет.{S} Био је одборник у општини па је на одборским <pb n="169" /> |
| ено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одевен.</p> <p>Да сад кажем!...</p> <p>Ан |
| одрасла код брата.{S} У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића.{S} Она је |
| а...</p> <p>Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне.{S} Анђелија оде у Шабац да на |
| а снажно и здраво.</p> <p>По ношиву био је „кевиљ“.{S} Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, |
| спада и Вук...</p> <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљиво |
| пију воде и брчкају се..,. .</p> <p>Био је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и на |
| и слуш’о што су заповедали.</p> <p>Био је пуначак к’о лане.{S} Његова злаћена косица добијаше |
| n="56" /> <p>Глас о смрти његовој убио је старог Панту.{S} Он издану на рукама Стевановим....< |
| </p> <p>Спаде кућа на Стевана.{S} Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, |
| к је и даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га с |
| аја не помаже!...{S} Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим.{S} Све се |
| ор општински.{S} За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче не пусти у поље, док се |
| таве ноћи мишљаше само о њој.{S} Тражио је по селу момчад и плаћао колико није право само да је |
| </p> <p>За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван.{S} Нинко се бавио око пецива.</p> < |
| а кандила и полелеји:</p> <p>— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме. </p> <p |
| и к’о год и стрица домаћина.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хт |
| чати у посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга |
| ноћи.... —</p> <p>Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава.{S} Она га |
| живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је |
| је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — |
| буку.{S} У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке...{S} Ману неколико пута њом ко да варка п |
| и — поучава.“</p> <p>— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио?{S} Не могу ја |
| ејући се.</p> <p>Сваку „част“ пропратио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосва |
| то и зима у добу годишњем....{S} Осетио је најпре немоћ у рукама и ногама, па онда у целом телу |
| али.{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ |
| Зар „вареном?“</p> <p>— Ја!</p> <p>— Ко је то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ |
| ? — пита он.</p> <p>— Сава.</p> <p>— Ко је отиш’о у лужњак свињама?</p> <p>— Миладин. </p> <p>— |
| зду!</p> <p>И зајми волове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа с |
| све да му је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита он.</p> <p>— Сава.< |
| си л засп’о?</p> <p>— Нисам још... а ко је то?</p> <p>— Ја, Анђелија.</p> <p>Попа изиђе.</p> <p |
| е Марта.</p> <p>— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом.{S} Она побеже.</ |
| ар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете!{S} |
| тику...{S} Он ради, али само косом, ако је добар косац.{S} Тако и чича Стеван.</p> <p>Он само д |
| ..</p> <pb n="174" /> <p>Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља.{S} Разуме се, да је на п |
| пет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко |
| ћи није тешко умостити!...</p> <p>— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само ка |
| </p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у |
| и!</p> <p>Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Жив |
| е све утворе склањају.</p> <p>Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипа |
| и по владању...{S} Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о...{S} Ја ћу да вам прича |
| Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропастити Лазара.</p> <p>И Лазар је од |
| а шта је — не морам ићи!....</p> <p>Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:</p> <p> |
| да нас свет попира по устима.{S} Овако је нај- боље!{S} Ни ја теби крива ни ти мени дужна!</p> |
| ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја!{S} Краљевић Марко и... и... све!{S} То м |
| њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....</p> <pb n="23" /> <gap u |
| да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, како су кукурузи модри к’о ч |
| тву; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; певају: како муж жену сагоре |
| „ Па мало, мало, па пита за снају: како је, слуша ли?</p> <p>— А шта вели онај матори — грди ли |
| Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „ |
| се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих треш |
| приђе постељи болниковој.</p> <p>— Како је, бато? — упита.</p> <p>— Биће боље!</p> <p>— Је л ти |
| а седи сад у поњавама па мисли: и’ како је мени овамо.{S} Сад она вели: ”моја Анђа никако не сп |
| у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала....{S} У песмама нашим — сестрино |
| јагњила“.{S} Ено и колебе!..{S} Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје.{S} Па, кад |
| .</p> <p>Први пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна.{S} На њени |
| ти — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала.{S} Она је мислила о |
| <head>I.</head> <pb n="5" /> <p>Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу |
| не седи код куће.</p> <p>Снег веје како је богу воља.{S} Чича умота главу шалом; на руке наби р |
| та пењала на њ!{S} К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке |
| ше одмах о свему и причаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко |
| беше сушта Анђелија.{S} Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети н |
| на који смо навикли!{S} Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!..{S} Не бој |
| рила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насмеја.</p> <p>Анђелија је погле |
| та?</p> <p>И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и как |
| тиле и мучиле.{S} Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је кл |
| ного згрешила!{S} Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.</p> <p>— Опроштено ти |
| еш срећна бити!“....{S} Па се сети како је онда мислила: „да је мени да се ја њима додворим — а |
| е треба, нано!{S} Он је већ утучен како је ’наки!</p> <p>— И треба!...{S} Он је гори од џукеле, |
| на би викнула и казала целом свету како је радосна....{S} Јуче је стезала срце од жалости — а д |
| де је деверу.</p> <pb n="20" /> <p>Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију в |
| ица — и он се ожени Цветом.</p> <p>Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је ради |
| А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу |
| .</p> <p>— Добро.</p> <p>— Знаш, некако је важније.</p> <p>— Само ако хтедне.</p> <pb n="159" / |
| оћете“..</p> <p>— Е мој Милане!{S} Лако је с паметним људма!</p> <p>— Оно је баш паметно! — реч |
| коме дође позив он вели:</p> <p>— Лако је њему тамо пискарати; не зна он за моје муке!....{S} |
| прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе, а Драж |
| сели и обрадује....{S} Међу тим једнако је била око постеље Лазареве.</p> <p>Огрешио бих се о п |
| од рада и ноге од тумарања....{S} Тако је и чича Стеван...</p> <p>Само да вам још кажем, да је |
| о њој пронети непоштен глас....{S} Тако је исто било и са Лазаром.{S} Он је мро од муке.{S} По |
| ’о би, одакле хоћеш меда лазнути — тако је чисто држала.</p> <p>Истина, за то време помреше јој |
| не би Петре па — зло....</p> <p>— Тако је! — рече Стана.</p> <p>— Па не треба, дилберче, да се |
| за село! — вели му попа.</p> <p>— Тако је! — рекоше и они.</p> <p>Лазар подиже ограду, па још |
| Лазарја!...{S} Је л тако?</p> <p>— Тако је! — вели попа.</p> <p>— У мене ти нема тамо — амо!{S} |
| ко је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стевана.</p> <p>И они су сели око ватре те |
| алек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља.{S} За то ’хоћу да вам кажем неколико реч |
| он се ожени Цветом.</p> <p>Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућ |
| омене тражи нових сласти...</p> <p>Тако је и са Анђелијом.</p> <p>Пошто се додворила старијим и |
| можеш се ватре нагрејати.“</p> <p>Тако је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стеван |
| а она к’о опет трчи и ради.{S} Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и м |
| дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука....{S} Сад је оженио и Милади |
| на њему она с мајком спавала!{S} Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра.. |
| овај мали дрвени креветац!..{S} Колико је пута на њему она с мајком спавала!{S} Колико је пута |
| нетом.{S} Кум и старојко платише колико је погођено (кум и старојко плаћају свираче) и пребациш |
| > <p>Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....</p> |
| шна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме |
| еван оста са Живаном и Нинком.{S} Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се ника |
| а је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.</p> <p>Катић одмах узме Петра за панд |
| кне будак више главе“... —</p> <p>Нинко је био миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика |
| лете Марку руком за појас.</p> <p>Марко је одби руком.</p> <p>— Није те ни срамота — рече он — |
| а.{S} Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој ко |
| дајеш?</p> <p>— Цванцик.</p> <p>— Мало је!</p> <p>— Ја колико? </p> <p>— Три. </p> <p>— Много |
| а би се само опростио силеџија.{S} Било је, истина, по неких који су са кметовима добро стајали |
| .{S} Дуго су се шалиле.... </p> <p>Било је глуво доба кад су се разишле.{S} Ништа се није чуло |
| ичаху свакоме како је било.{S} Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.</p> <p>— А |
| линој!....{S} Њено расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрх |
| ; од најмањег до највећег....{S} Прешло је пола ноћи кад су заспале....</p> <p>Сутра дан пошто |
| ј на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце заболе.</p> <p>„Што ме, боже, не узе да само ов |
| е...{S} Речи није могла прословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и о |
| пио умерено; а кад није више хтео само је, не примивши више чашу, рек’о: бог да му душу прости |
| у синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.</p> <p>— А зашто б |
| аза руком на кола и рече:</p> <p>— Тамо је све!</p> <p>— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и по |
| ан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пискар’о.{S} Изаш’о је на глас <pb n="97" /> |
| ћетен — све то беше опште...{S} Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре сва |
| ти је к’о чела.{S} Што уради — урађено је!</p> <p>— Е нека, нека!{S} То ми је мило чути! — реч |
| <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.</p> <p>— Све, мајко |
| здала....{S} У песмама нашим — сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања.{S} Она дај |
| Марта.</p> <p>— Како покајали!..{S} Оно је женско.{S} Што очима види — то рукама створи! ...{S} |
| <p>„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.</p> < |
| Лако је с паметним људма!</p> <p>— Оно је баш паметно! — рече Анђелија.</p> <p>— А... добри су |
| њ:</p> <p>— Шта ти радиш?</p> <p>А оно је само гледа, смеје се и брбља.{S} Она га дигне па или |
| е а то је све што су радосни... сигурно је за то!..{S} А још кад се разманем па почне радити — |
| ци нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосно је било погледати по великој соби: само се поваљало к’о |
| p> <p>— Е, ал бог дао!...</p> <p>— Пуно је срце моје данас.{S} Ништа више не тражим од Господа |
| днако: ни боље ни горе....</p> <p>Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{ |
| ; шта је?</p> <pb n="144" /> <p>— Добро је; провалило се! —рече она радосно.</p> <p>И узе бриса |
| сопствено.</p> <p>Све, што су имали, то је било задружно.</p> <p>Синови Стеванови били су земљо |
| миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он б |
| овај и онај и да се на ме мрште!{S} То је, истина, по тешко, али ти се промучи!{S} Нема ништа |
| пресече је Цвета. — Па добро!...{S} То је божја воља.{S} Он напушта болести, али он је дао лек |
| зар чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} |
| — Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То је један страшан човек.{S} Ја све пазим — кад куда идем |
| дати; оно се није смело упустити.{S} То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....</p> <p>К |
| у иа венчање а другим се враћају.{S} То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што |
| вед’о.{S} Жене су слушале Живану.{S} То је ишло к’о у кошници.{S} Није, дакле, чудо, што се Сте |
| е није хтео умити него на бунару.{S} То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуња |
| е у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче...{S} Онда га дарива кошуљицом па га предаде |
| ари и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровање са мајчиним млеком посисала.{S} Али је она |
| икаква жалост више: што је породио — то је подгајио.{S} Он беше потпуно срећан...{S} За то је и |
| ти иди па се жали! — рече. </p> <p>— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је |
| ће боље!</p> <p>— Али боли!</p> <p>— То је за мало.</p> <p>Наста ноћ.{S} Укућани, који су вазда |
| ећи.</p> <p>— Ко ће к’о он!</p> <p>— То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.</p> <p |
| голубицом“ — рече Анђелија.</p> <p>— То је баш лепо!...{S} Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти мој |
| осимо врачари? — упита она.</p> <p>— То је још по најбоље — рече он.</p> <p>Упрегнуше коње у ко |
| ва пут толико! — рече попа.</p> <p>— То је, богме, много!...</p> <p>И кад хтеде поћи, Јова позд |
| само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана цура!...{S} Неће ли се бог и на Ан |
| зелених очију — рече Цвета.</p> <p>— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?</p> <p |
| ј бог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, знаш?</p> <p>— Знам....</p> <p>Чим су сти |
| и шта говори.</p> <p>— Шта?</p> <p>— То је турски закон.</p> <p>— Е, добро, Вуче!{S} Изиђи мало |
| араме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика.{S} Те ниске су п |
| одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше |
| ест ’хоће да ми узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и ва |
| Глоговац!..</p> <p>Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван Саву |
| она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на |
| луда!{S} Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за то!..{S} А још к |
| је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.</p> <p>Али, пошто је пребр |
| то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев |
| .{S} Он беше потпуно срећан...{S} За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим |
| у није ни донела до вакта.</p> <p>За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији бла |
| та се баци на врачање.{S} Из почетка то је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило |
| p>„3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази спремио колач....{S} Он је њега хтео д |
| идала куле по ваздуху?....</p> <p>Та то је много!....</p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се з |
| ја вас! — рече Анђелија.</p> <p>— Е то је баш добро!{S} Ајдемо! — рече Миленија и узе судове т |
| да јордане, што да се поносе?..{S} И то је тамо народ, и они имају срца!..{S} Зар они немају св |
| ретну: гледе се, виде да су људи — и то је све...{S} Док јој је на очима и мисли о њему; али ка |
| к’о варошка.{S} Па што највише волим то је: што није завезана врећа.{S} Ама разговара к’о и ја! |
| смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.</p> <p>Кмет рече:</p> <p>— Добра ти сна!< |
| pb n="26" /> из цагрија и закла је. (То је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</ |
| а ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има код-нас на селу људи к |
| ад ћу вам чешће долазити....“</p> <p>То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних |
| овео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта била одевена и окићена.{S} На њој су блештили |
| послове на задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задовољна.{S} Нигде није стајала — |
| м код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ Па ово — па |
| .{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто.{S} Анђелија се т |
| оношаху доста плода....</p> <p>Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно.{S} Он пост |
| у виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју погрешку јавно — што ниј |
| дна душе увређена.{S} Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лу |
| руке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета |
| Овај не хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; |
| а ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина.{S} Ту поп последњи пут |
| p>Анђелија седе.</p> <p>— Најо!.... што је — ту је! — рече Лазар.</p> <pb n="178" /> <p>— Шта, |
| срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио.{S} Он беше потпуно срећан. |
| > <p>— Ја те не бих послушала!..{S} Што је лудо — лудо!</p> <p>Анђелија се диже и оде у кућу.</ |
| > <p>— Немаш шта да говориш!....{S} Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....</p> <p> |
| Шта више и смејала се с њима....{S} Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би п |
| неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склапа очи да и |
| /p> <p>— А? </p> <pb n="69" /> <p>— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?</p> |
| ништа.{S} Је ли, јетрвице?</p> <p>— Што је дираш толико? — упита Анђелија.</p> <p>— Бога ми, сн |
| <pb n="97" /> као „жесток“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у томе бој’ |
| а седала; некима опет сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у |
| зносити „част“.{S} Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу.{S} Зовнуше Дражу да част при |
| ма; само кућни кров још није с тога што је угрејан те се на њему топио.</p> <p>— Дај-де, дијете |
| један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају...{S} Иљадама иљада неприли |
| ца, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.</p> <p>— То ли је она? — упита |
| м.{S} Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Та |
| ћена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.{S} Она се окрете Миленији.</p> <p> |
| једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „шарено коло“.{S} Старојко |
| ирићи од стварке до стварке.{S} Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго. |
| <p>Нинко је био миран човек.{S} Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред су |
| тићу.{S} Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако р |
| е бабичовала.{S} Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу.{S} Дете |
| Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.</p> <p>Али бо |
| га.{S} Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....</p> <p>А дете је расло.</p> <p>Анђели |
| даље агов’о и благов’о.{S} Радио је што је хтео.{S} У кући је заповед’о и морали су га слушати |
| то што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте ни погледати, |
| тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово.{S} Н |
| све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.</p> <p>— Ама је |
| га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено.{S} Само ти се молим: одржи њега у з |
| — рече Лазар...</p> <p>И попа уради што је наумио: народ изабра Лазара за кмета.</p> <p>Вук да |
| ме голубу.{S} Сви су укућани волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили.{S} Она |
| тва....</p> <p>А умела се и владати што је ретко...{S} хоћеш ли да дочека, да испрати, да послу |
| а...</p> <p>Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу.{S} То ће |
| ругим.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.</p> <p>— Види-де, дијете, пада ли |
| елим, и ред је.{S} Овака кућа — к’о што је наша — па само један писмен.</p> <p>— Нек буде и он |
| свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало!{S} Ја ’хоћу да се прича о вашој |
| вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.</p> <p>Сузе су кипиле из очију |
| нтићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била!{S} Ја ’хоћу да се прича по свету о в |
| а креветац и изу се.{S} Не леже к’о што је обично радила — него оста седећи.</p> <p>Грозна слик |
| и Стеванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко.{S} Они су знали само оно, што су и |
| убав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....</p> <p>Мила |
| ша ли?“ ...{S} А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...</p> <p>„П’онда, унуче!...{S} Их, боже |
| је било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о |
| </p> <p>Према томе није никако чудо што је пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна.{S} Он т |
| во бити неће.{S} Нисам ја заборавио што је она мени учинила.</p> <pb n="127" /> <p>— А ти, Жива |
| будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама...{S} Подигни га, снајо.</p> <p>А |
| ричам целу истину! </p> <p>Ни једно што је пало не диже се — све помре.{S} Сандук за сандуком и |
| ој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.</p> <p>— ’Вала вам! — рече Цвета. |
| оре....</p> <p>Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!....{S} Њено расположење |
| S} Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети.{S} На њој |
| узме и живот...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> |
| <p>— Е, чик погоди!</p> <p>— За то што је снег бео, а и ти си бео.</p> <p>Сви се заценише од с |
| е: врачаром.</p> <p>Нешто то, нешто што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико ј |
| сни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.</p> <pb n="89 |
| рко пред њих.{S} Он пребацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној |
| стави се.{S} Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“</p> <p>— А мени је горчије |
| газ’те ми мога винограда,</l> <l>„„Што је Ђурђе болестан садио,</l> <l>„„Сваку лозу сузама зал |
| а хоћу да га угостим.</p> <p>— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.</p> <p>— В |
| ладину слабо мислила.</p> <p>Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кућ |
| ли, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хте |
| ријим и пошто се умилила млађим — пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и д |
| „пријатеље“.</p> <p>Чича Стеван — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане |
| ређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и др |
| енскиње село да вечера....</p> <p>Пошто је све вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве лар |
| у качару да ракије наточи.</p> <p>Пошто је — клањајући — ушла и послужила најпре свекра па онда |
| пиштољ — њу нешто штрецну.</p> <p>„3ар је он им’о пиштољ'?....{S} Па то је био моме Лази спрем |
| е.</p> <pb n="159" /> <p>— ’хоће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.</p> |
| <p>— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— Јесмо ли намирени? пита Марко.</p |
| !...{S} Што мрзиш, болан, на ме?{S} Зар је бољи онај твој смоља, Миладин?{S} Ти си, болан, млад |
| ако што год лудо радила.</p> <p>— А зар је то било лудо?</p> <p>— Како није?..{S} Ето помисли: |
| > <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла |
| у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио укућане.{S} Кад су у вече седали |
| пет пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о равномерно.</p> <p>На пољу се чуше петли.</p> |
| тим упропастити Лазара.</p> <p>И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па м |
| , да се њојзи што деси?...</p> <p>Лазар је био њена срећа, њен понос и снага, њен разговор.{S} |
| евала причама Анђелиним...</p> <p>Лазар је био већ зрео човек.{S} До душе, никад се није хтео п |
| мо једног сина по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и имао је три сина:{S} Симу, Стевана и Ни |
| да зирати оно мало земље.</p> <p>Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику.{S} Ду |
| ише у црквену порту; она сиђе.{S} Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вође |
| дне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да |
| адићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не познаје; он познаје само њен |
| Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и |
| певку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда изнеше тело пок |
| у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвал |
| мало је бога ми!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..</p> <p>— Е мој Мила |
| кућу?</p> <pb n="158" /> <p>— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.</p> <p>— Ручаше ту, |
| а!..{S} И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....</p> <p>Дакле он није смео да седне |
| n="188" /> <p>Опет наиђе на шуму и опет је обузе ладноћа..{S} Она се трже...</p> <p>Месец сјаја |
| ал на то и не помишља...</p> <p>Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу.{S} И шта |
| амо ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.</p> <p>Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, п |
| у!...</p> <p>А снег само падаше.{S} Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само к |
| ј матери у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите.{S} Девојке |
| у — јер он познаје њену душу.{S} Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година |
| му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему јунака па га није одвај’о од себе.{S} |
| ло не брине.</p> <pb n="54" /> <p>Катић је имао један чудан обичај.{S} Чим се Турци заћуте неко |
| седамн’ест пренети преко Дрине!{S} Ноћ је мрачна — Турци нам неће моћи ништа учинити!...</p> < |
| са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву ноћ је са мном спавала!“....{S} И да не би Петре па — зло.. |
| зет не даде ми мира сву ноћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.</p> |
| седи и немо гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одг |
| ицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је децу умила и очешљала.{S} Она трчаху око ње к’о пили |
| крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио м |
| Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дар |
| ове си ти најпаметнији.</p> <p>На реду је да се прво прикаже кумовска част.{S} Кум изнесе пече |
| дост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.</p> <p>Миладин беше благ и добричина.{S} Њ |
| раћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.</p> < |
| и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и да |
| е Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју |
| ричала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.</p> <p>— Не бој се т |
| {S} Пиљеж јој је скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, с |
| светиња у очима Анђелиним.{S} Дотле ју је поштовала само к’о мајку.{S} Не беше савета који би |
| х и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу....{S} Севапније вам је не |
| ајпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани.{S} Нарочито се сећала смрти њене. — Оди де ћ |
| ила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико болесника, |
| ном пазила се к’о са сестрама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестр |
| на пар седела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине.{S} Богато је Марта би |
| ене чамотиње.{S} Она подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жил |
| кући?....{S} Та ово беху све деца коју је она на рукама одржала.{S} Шта ће с њима и како да их |
| ила.</p> <p>— Нано!{S} Ето ту, у асталу је кеса....</p> <p>Па, к’о да се уморио, ућута.</p> <p> |
| — Шта?</p> <p>—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио.{S} Ја, тако, служим, а |
| чича Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.</p> <p>— Ко је отиш’о да положи крава |
| зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; |
| а надгледај, дете моје.{S} Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па |
| суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла.{S} Његова је највећа радост била да обил |
| ве тужбе и жалбе.{S} Он беше прав па му је лако било и одговарати.</p> <p>Али је Лазар — к’о шт |
| и куму па рече:</p> <p>— Не знам шта му је сад?{S} Никад овако није радио.</p> <pb n="113" /> < |
| и слабо је марио за мотику.{S} Душа му је била добра пушка и нож.{S} Катић је позн’о у њему ју |
| — сматраше да је његово.{S} Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету |
| е пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут...{S} Отворише се врата од ваја |
| ка па га није одвај’о од себе.{S} Он му је био као неки старешина над пандурима.{S} Њему је сам |
| анта паде по њему и закука.{S} Љубио му је косу, лице, очи и уста.{S} Нариц’о је тако тужно, да |
| ..{S} Иљадама иљада неприлика правио му је.{S} Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара.{S} Трч’ |
| губио.</p> <pb n="177" /> <p>Долазио му је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва разговараш |
| да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; Миленија не зна шта ради од себе.... мо |
| /p> <p>Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно.{S} Он постајаше сваког дана богати |
| ртљом...{S} Он свима издене име — то му је душа....{S} Наја је већ друкчија.</p> <pb n="36" /> |
| “ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p>И Лазар поче кметовати.</p> <p>У од |
| и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми још узе и њега!....{S} Зар сам |
| <p>Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело.{S} Није могла да одустане од њег |
| о неки старешина над пандурима.{S} Њему је само смео поверити најстрашнија места — на да се ни |
| ку бабу. </p> <p>— Жива била.{S} А чему је учиш? </p> <p>Анђелија изиђе.</p> <p>— Знаш, прости |
| це није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, који не |
| и, и дај ми здравља!..“</p> <p>Миладину је играло срце од радости.{S} Он је толико волио свог о |
| >Ика уђе у собу.</p> <p>— Анђо! — викну је она.</p> <p>Анђелија кад чу њезин глас окрете се.</p |
| еј до неба...“</p> <p>— О Анђо! — викну је Живана.</p> <p>Она се трже.{S} Била је готово забора |
| јој ни савест не беше више мирна.{S} Њу је гризло што то све није казала и <hi>њему</hi>, Милад |
| сазив’о мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за р |
| овољно и у кући и у комшилуку.{S} За њу је било само лепих речи.{S} Њезин се сан — што га је пр |
| ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — да су мог |
| е па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А зар око деце треба много устаја |
| е раширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде |
| е, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и |
| а које су траве лековите.{S} Девојке су је још тада прозвале: врачаром.</p> <p>Нешто то, нешто |
| не патње.{S} Девојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек са њом лепо поздрављали а же |
| опричала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.</p> <pb n="167" /> <p>У селу су сматрали Анђ |
| о је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили.{S} Она је била мезимица чича Стеванова, али |
| {S} Тек цена јој је скочила.{S} Људи су је прозвали: мушкобањом....</p> <p>Од то доба сваки је |
| а не зна шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати...</p> <p>Пошто су га окупали и обу |
| и она испусти душу.</p> <p>Саранили су је поред чича Стевана....</p> </div> <pb n="134" /> <di |
| ани?....</p> <p>Оволики удари сатрли су је.{S} Али она се не смеде подати.{S} Ова деца искаху л |
| се с њима разговарала.</p> <p>У селу су је веома поштовали са њезине патње.{S} Девојке и момчад |
| ве дање.{S} Ево и њеног травњака!{S} Ту је она лане са мајком овце „јагњила“.{S} Ено и колебе!. |
| а....{S} То су паре општинске....{S} Ту је и печат....{S} Све то предај сутра попи....</p> <p>— |
| једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево воће!{S} Како је пре — кад је била мања — |
| ри су биле бледе.</p> <p>— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...</p> </div> <pb n="12" / |
| ја седе.</p> <p>— Најо!.... што је — ту је! — рече Лазар.</p> <pb n="178" /> <p>— Шта, кућо мој |
| и копање — онда је дошла жетва.{S} И ту је Анђелија осоколила.{S} Не само да је жела него и вез |
| Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима.{S} Тужила им се к |
| опростимо.</p> <p>— Зар већ?</p> <p>Ту је!.... .</p> <p>И кад наста праштање сви оплакаше....< |
| ом.{S} Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али |
| дела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деве |
| не беше тајне пред Анђелијом...{S} Децу је надгледала и миловала.</p> <pb n="87" /> <p>Дође јој |
| ити кад дођемо тамо с попом...{S} Одмах је друкчије!... „’Оћете ли? — „’Оћемо“ — „Колико тражит |
| а јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више само |
| једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би |
| вци кад те речи изговори.{S} Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи...< |
| , кадивица, девесиљка и тако даље па их је тим именом звала.{S} Деца су је много заволила.{S} А |
| ад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{ |
| } Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“ |
| ју.{S} Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са вел |
| а.{S} Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: поста им мајка |
| ледала пос’о што јој снаје раде.{S} Њих је она упућивала и учила свему добром.{S} Код ње не беш |
| </p> <p>Али то није нужно....{S} Старац је — старац.{S} Узмите колико их ’оћете — сви су налик |
| епрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пу |
| и сам постала заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — Приста |
| и Анђелија поруменевши.</p> <p>— Е, баш је тај рад!...{S} Ви’ш ти њега како се он то завук’о!.. |
| Једва се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, |
| е неки лаки дрхат и зевање.</p> <p>„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.</p> <p>Па онда |
| рипац — али вредна к’о кртица.{S} Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеван |
| ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...</p> <p>И Петрија о |
| свом месту!...</p> <p>— Па, велиш, још је девојка?</p> <p>— Моја другарица.</p> <p>— Како би б |
| расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу и придену иглама, повеза је м |
| јци?“ — „Бројте!“....{S} И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;..{S} Колико ’оћете у кућу?“.. |
| уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече |
| таја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово |
| ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.</p> <p>— Платиће он мени! — рече Лазар.</p> <p>— |
| и, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који |
| > <p>Анђелија седе.</p> <p>— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан |
| своју стоку сагонити у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о |
| } Небо се изведри.{S} Мразеви учесташе; један није још попустио а други већ стег’о.{S} По путу |
| је смела јести ни рибе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб.{S} Она хтеде да га извади.{S} |
| о опет нећу доживети, к’о бајаги?...{S} Један, два, три, четири, пет, шест, седам.{S} Шта ми је |
| е у авлију.{S} Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу.{S} Он извади но |
| p> <p>— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест годин |
| и истрже....{S} Онда заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави.{S} Он паде.{ |
| „Мачванку“.{S} Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло.{S} Измеђа стара |
| , боже, шапућу?...{S} Ко зна!.. не може један човек све знати!....{S} Деца се окупила око огуље |
| <p>Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> |
| на столу.{S} Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на глав |
| ше сви.</p> <p>Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде.{S} Кад |
| ке на огњишту — ватра плану.{S} Она узе један лонац, усу у њега ракије и престави уз ватру.{S} |
| напи се па седе.</p> <p>Стари сват узе један земљани чист тањир, одреши кесу, извади „сватовск |
| ђелија.</p> <p>— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.</p> <pb n="186" /> <p>Анђел |
| /p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!</p> <p>— Не може |
| .{S} Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ св |
| р чича Благоје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} Зн |
| , моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То је један страшан човек.{S} Ја све пазим — кад куда идем; с |
| па нек сврши!{S} Може то бити без мене један пут!....</p> <p>Али Лазар и то уреди.{S} За кратк |
| код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим.{S} Све то зачињаваху чутуром што је Анђ |
| — То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.</p> <p>— И због псовке! — рече други.</p> |
| /p> <p>— Коју ти хоћеш!</p> <p>Затурише један другом руке за вратове па запеваше:</p> <quote> < |
| ко свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.</p> <p |
| кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.</p> <p>— Дај оба здр |
| урског зулума.</p> <p>Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина.{ |
| е кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакриш |
| енско.</p> <p>— Алал јој матери! — вели један.</p> <p>— Бога ми баш!</p> <p>— Да ми је један он |
| и деци вашој...{S} Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели!{S} И тај, који х |
| Узмите колико их ’оћете — сви су налик један на другог..{S} У сваког је погурено тело, у свако |
| ине.</p> <pb n="54" /> <p>Катић је имао један чудан обичај.{S} Чим се Турци заћуте неколико дан |
| у.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, који незнају за своју сопственост.{ |
| Овака кућа — к’о што је наша — па само један писмен.</p> <p>— Нек буде и он — рекоши они.</p> |
| оје Вукашиновић'?..{S} То је један — по један!</p> <p>— А какве је она нарави?{S} Знаш, и то се |
| жена човека истукла...{S} Нек буде и то један пут — нек се прича....</p> <p>Вук није тужио — па |
| прст на садевене хватове дрва....{S} У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цеп |
| а га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:</p |
| тнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.</p> <p>— Ја!</p> <p>— А ко би таки душман.< |
| ео, што ниси каз’о, па да читам свима у један пут!</p> <p>И посрћући изиђе на поље...</p> <p>Љу |
| <p>— Јесам. </p> <p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана.{S} Анђелија запева:</p> <qu |
| пуцањ...{S} Ове поскакаше и повикоше у један пар:</p> <p>— Сватови!...</p> <p>Смиљана зграби с |
| се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.</p> <p>Свати већ почели ручати.{S} У врх |
| они.</p> <p>Сватови се шале и задиркују један другог.{S} Марко дира Дражу, који се од јутра опе |
| тано вичући.</p> <p>— А...' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.</p> <p>— Не дај се!{S} |
| а ми! — рече Марта.</p> <p>— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуш |
| м, и два цвета.{S} Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији.{S} Она га пољуб |
| <p>Анђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке. </p> <p>Он дисаше кратко.{S} Л |
| тири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у го |
| <p>— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре.{S} Отишла ја Си |
| и блато са себе.</p> <p>— Ако ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој! |
| > <p>Живана је њу у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да не |
| село, а она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:</p> <p>— Ново сито о клин |
| све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину вис |
| p>Он поћута неколико тренутака...{S} На једаред протеже врат и зену.</p> <pb n="128" /> <p>— Св |
| епо могло видети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од во |
| ија.</p> <p>Опет настаде тајац...{S} На једаред одјекну пуцањ...{S} Ове поскакаше и повикоше у |
| попак се ућут’о,...</p> <p>Лазар се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.</p> |
| ..{S} А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од п |
| а заовица је само милује.... </p> <p>На једаред, к’о чује она кола.{S} Истрчи на капију, поглед |
| сваки гласак јасније звучи...</p> <p>На једаред поче оретко падати перо по перо, велико округло |
| на.</p> <p>И оде опет терати.</p> <p>На једаред чу она тутањ.{S} Окрете се, кад — а Вук сполати |
| је њега хтео да убије!...{S} Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен |
| адости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и однесе ти сву наду и радо |
| неће бог да потре громом?...“</p> <p>Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило |
| воје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „сали |
| ми да ожени Лазара.</p> <p>А и време је једаред!....{S} Лазар је већ примио имање у своје руке, |
| о и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле)...{S |
| {S} Ето њене ливаде!{S} Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, сме |
| ла да љуби у руку.{S} Како се изненадно једаред чича Стеван, кад му унуче уђе у собу и пољуби г |
| ите — рече и изађе.</p> <p>Редаре се по једаред обредише па ућуташе....</p> <p>Неке од жена сто |
| } Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспа |
| ој срце зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује д |
| те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?</p> <p>— А зар би могла?</ |
| здвајати!</p> <p>И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште.. |
| поведе кумовским колима.{S} Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола |
| ћ!{S} Сву ноћ је витло мене и Стану!{S} Једва се смири пред зору.</p> <p>— Баш је ђаво! — рече |
| рише.</p> <p>Онда поче да их мири...{S} Једва их измири....</p> <p>— Ајде Марко! — викнуше сват |
| а — али јој се слутње не обистинише.{S} Једва се мало примири.{S} У том прође и зима.</p> <p>Не |
| лове кући.</p> <p>— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.</p> <p>— Платиће он ме |
| ном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма у чему увати, па ће му платити.. |
| о општинској самоуправи.{S} Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија.{S} Бил |
| <p>Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху.{S} Надгледала је и здраве и болне.{S} Ниј |
| и све то потрпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..</p> <p>Ика у |
| је и попа и пријатељи његови.{S} Он се једва разговараше са њима.</p> <p>— Што га не носиш док |
| јете! — викну он.</p> <p>Она се стеже и једва полако одговори.</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Шта је |
| .</p> <p>Све село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....</p> <p>А кад се заруме |
| тиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се н |
| азбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи ситно па пити у ко |
| тарешинству.{S} Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћути.{S} Цигани стали |
| белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.</p> < |
| ашља.{S} Има „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „ |
| стигне, пригрли, пољуби — па онда опет једе печења и пије вина.</p> <p>Сватови се опет засмеја |
| ј, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> |
| никуд!</p> <p>— Пада ли ти што на ум да једеш?</p> <p>— Ништа...</p> <p>Живана би тада заћутала |
| те, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мало, п |
| че Анђелија.</p> <p>— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака.{S} Ајте и ви, цуре.</p> <p>По |
| ке, а војска га је обишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Ми |
| клонила да не буде свађе, међу њима.{S} Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика |
| S} Из њене куће никад не полете реч.{S} Једина је Пантића кућа која није попирана по устима.... |
| да и Вук...</p> <pb n="96" /> <p>Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост |
| нерадом запарложило.{S} Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копњ |
| ј то каже њена сна, њена узданица, њена јединица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....</ |
| и ће њима бити!{S} Они су научили да их јединица пољуби у руку.{S} А кад она оде, па осване јут |
| д је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију.{S} Слегло ти се ту света тма божја!{ |
| Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост: да се одморим!“....</p> <p>Али се опет п |
| аклињеш? — упита она јаросно. </p> <p>— Јединца ти твога! — мољаше Вук.</p> <p>— Зар си га хтео |
| !{S} Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти кућу, па ћу тебе у онај пламен бац |
| две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице с |
| играва.{S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три су биле |
| </p> <p>— А ко би таки душман.</p> <p>— Једна жена зелених очију — рече Цвета.</p> <p>— То је П |
| у разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.</p> <p>Живана дође з |
| лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више |
| е браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....</p> <p>— Ти се, најо, љутиш?</p> <p |
| треба срдити бога!...“ прокраде јој се једна мисао.</p> <p>„Шта не ваља; шта не ваља!....{S} О |
| атељу!</p> <p>— Кам’ мој топрак? — рече једна</p> <p>— Кам’ моја кутлача? — рече друга</p> <p>— |
| јно на једној стази.{S} Њихова циљ беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они |
| pb n="34" /> <p>Заватише воде па полише једна другој.{S} Анђелија извади иза појаса свој пешкир |
| дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле |
| моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ће |
| лији.{S} Нико се на њу не потужи.{S} Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обе |
| ра.{S} Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редар |
| е шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је ср |
| артара? '</p> <p>— Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте.</p> <p>— Ала и те ваше врача |
| ер те је поведе у кућу.{S} На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, |
| к’о да веле Аници: „Шта хоћеш ти, бубо једна?{S} Називаш мене лудом; а зар може луда родити он |
| погледом који је говорио као реч: лудо једна!</p> <p>— Шта ти хоћеш! — викну Ика. ’Наки момак, |
| ..{S} Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала.{S} Ника |
| више ражалише:</p> <p>— Шта ти је лудо једна?{S} Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити |
| .{S} Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— Тако треба! — реч |
| е срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стен |
| е са спремом?{S} Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.</p> <p>— Шта велиш?!. |
| аспореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.</p> <p>Марко приђе својим колима.{S} |
| е коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.</p> <p>— Е, пријатељу, збогом! р |
| иске су понизане на платну и преклапају једна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S |
| а обрнуше пре кућом; кум искочи.</p> <p>Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године.{S |
| , света има свакојака.{S} Нису сви људи једнаки.{S} Видиш кад тако одеш коме у кућу, „нејака“ п |
| се са свим збунило па очију не отвара а једнако јечи.</p> <p>— Шта да радимо? — питаше Анђелија |
| >Пола ноћи је давно превалило.{S} Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све.{ |
| Смиљана, брате, — мани је!{S} Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па |
| е.{S} То су они пили и јели.{S} Смиљана једнако око чича Стевана.{S} Моли га да буде благ на сп |
| ћа“ (Сава) већ стиг’о...{S} Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли |
| а вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“.{S} Еј, моја нано! знам, како ти је!...{ |
| орачи колико вреди!..{S} А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу...{ |
| Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако.{S} Анђелија је ћутала крај његове постеље.</p> |
| ош много прич’о како ’хоће ово и оно, и једнако је пио с Дражом.{S} На послетку се диже и изиђе |
| међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...</p> <p>После вечере беше живље.{ |
| на је само себе жалила и кроз главу јој једнако пролеташе мисао: „ал сам несрећна, ал сам несре |
| се развесели и обрадује....{S} Међу тим једнако је била око постеље Лазареве.</p> <p>Огрешио би |
| то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.</p> <p>— Па како, море — а?</p> < |
| ворила би она.</p> <p>— Ама што ти тако једнако распитујеш за снег? — упита чича Стевана Маринк |
| ...{S} А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је би |
| ва да вуку а четири да туку“ !...{S} За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка обу |
| Цвета врачара.</p> <p>Она је била ћерка једне удовице сиротне, која је под старост врачала.{S} |
| забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с њом у разговору па је, |
| дивећи јој се.</p> <p>Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — |
| е за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....</p> <p>Ко, зар н |
| ше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.</p> <p>„Шта ли ће да значи |
| има би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о.{S} Она се смешила и певушила од нек |
| >— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија.</p> <p>— Скор |
| умарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже..{S} Јесам ли икад пред ким |
| кад се није без плена вратио.</p> <p>Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у засед |
| S} Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране.{S} Све три су биле бледе.< |
| ше пе дигне.{S} Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху.{S} Селом се поче разлег |
| де? !....</p> <p>И људи је оставише.{S} Једни веле:</p> <p>— Извећала је!</p> <p>— Није, брате, |
| <p>— Шта ли богу згрешисмо? — питаху се једни.</p> <p>— Али нас и казни! — рекоше други.</p> <p |
| иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају.{S} То |
| p>— Е лепо.</p> <p>Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа |
| три — три: једно Станко, једно Станоје, једно Станиша.{S} Станко слеп, Станоје нем а Станиша гл |
| — четри, од четри — три: једно Станко, једно Станоје, једно Станиша.{S} Станко слеп, Станоје н |
| — пет, од пет — четри, од четри — три: једно Станко, једно Станоје, једно Станиша.{S} Станко с |
| рво: не могу, а друго; што ће то?...{S} Једно, што ћу вам казати, упамтите!{S} Нека је слога и |
| ећни бити....{S} Слушајте се, претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема т |
| вала децу.{S} Код толиког рада — она ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и |
| ала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди.{S} Већ су били на другом крају и Петар |
| и ја вам причам целу истину! </p> <p>Ни једно што је пало не диже се — све помре.{S} Сандук за |
| атом.{S} Роди дете, оно — умре.{S} Тако једно, тако друго, тако треће....{S} Мати ми се зорли з |
| ла!...{S} А што ће нам живот ако нећемо једно другом љубав учинити!..</p> <p>И ту, дрхћућом рук |
| још како!...{S} Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...</p> <p>— Тако т |
| рече да му доведу децу.</p> <p>Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; |
| ти — ти их имаш још!</p> <p>— Све је то једно.{S} Посеци по овом прсту боле, посеци по овом бол |
| о пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се...{S} Ту је и трешњево в |
| ега под топле наслоне од зиме..,</p> <p>Једно јутро уранио чича Стеван пре свију и изиђе на пољ |
| че чича Стеван отворивши прозор.</p> <p>Једно од деце додаде му.</p> <p>— Сув к’о песак!..{S} А |
| свима па рече да му доведу децу.</p> <p>Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благ |
| бишла за то, што је једин.</p> <p>Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе |
| емају чим!...{S} Али не лези ђаволе!{S} Једног дана нађе он њих све у качари.{S} Оне удесиле пр |
| ед људима — ајак, не помаже ништа!..{S} Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село.{ |
| ше поради себе ни на поље изаћи...{S} А једног јутра пролетњег и она испусти душу.</p> <p>Саран |
| а не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини.{S} Живко се ожени и узе дом |
| ом уздан’о...{S} Ја ћу да вам причам за једног.</p> <p>То је био Вук Срдановић.</p> <p>Има код- |
| дети к’о и на дану...{S} На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину неш |
| ове.</p> <p>— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радос |
| етири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, |
| укућани искупише.{S} Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је и |
| /> дрешити кесе.{S} Стари сват иђаше од једног до другог и наплаћиваше.{S} Кад од свију прикупи |
| ице у његово пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме ра |
| ак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир |
| кућани на колима).{S} Наговориле редаре једног ђаволана....</p> <p>Сви прснуше у смеј, а Марко |
| S} Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зо |
| почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића....{S} Мало по мало исток поче обузимат |
| ри-два, од два-један, од једног нема ни једног...{S} Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висин |
| како и нема.{S} У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задо |
| ми се зорли забринула...{S} Док ето ти једног дана једне маторе Циганке.{S} Мати с њом у разго |
| егов пријатељ прети да ће му подвикнути једног дана: „срећна ти качара, пријатељу попе!“</p> <p |
| што није никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:</p> <p>— Е, Жико, ја погреших кад т |
| p> <p>— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан....{S} Не бој се, не |
| :</p> <p>— Да гинемо, Симо!</p> <p>— До једног буљубаша!</p> <p>— Да оставимо спомен!</p> <p>— |
| другој Вук.{S} Људи су се купили и око једног и око другог.{S} Обојица су доказивали да је пра |
| кве су могли.</p> <p>Панта је имао само једног сина по имену Петра.{S} Петар је био ожењен и им |
| и зору дочека.</p> <pb n="124" /> <p>Но једног јутра чича заковрну зорли.{S} Срећом још беху св |
| и је био сада живот Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри |
| е мој отац доселио у Глоговац!..</p> <p>Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — вик |
| да и сама увиди да је крива....</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе |
| е па или запере или пресвуче....</p> <p>Једног вечера разболе се Лазар.{S} Обрашчиће му подузел |
| де газда.</p> <p>И изгуби све...</p> <p>Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авли |
| д из запећка колико себе ради...</p> <p>Једног јутра пође на поље.{S} Киша падала сву ноћ па ст |
| де се да буду готове пре копања.</p> <p>Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару.{S} Марта |
| да ме нестане са овог света!..“</p> <p>Једног вечера уђе у вајатић да легне.{S} Миладин давно |
| p> <p>Баш, некако, при крају школовања, једнога дана дође Лазар раније него што треба кући; неш |
| Глоговац се поцепа на две стране.{S} На једној је био попа а на другој Вук.{S} Људи су се купил |
| ина дарује само девера и укућане.{S} На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше |
| кроз живот — састала су се случајно на једној стази.{S} Њихова циљ беше једна иста.{S} Њихови |
| лико јој треба.{S} Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могл |
| уштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру.{S} Свато |
| а гробље.{S} И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се.{S} Убриса се рукавом, узе |
| заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми.{S} Неки ладан ветрић пиркаше а њој |
| пред кућом.{S} Кад попа изиђе — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на совру да попа оч |
| је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: поста им мајка.. .{S} Вукосава беше њен |
| ила ручак; прала рубине, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове.. |
| аћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, |
| а.{S} Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео.{S} Зарађив’о је на пис |
| шта није теже него дворити и стајати на једном месту.</p> <p>Донесе — ракију и наслужи.</p> <p> |
| , али се никад није тужила...</p> <p>Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....</p> <p>На |
| ра пође од руке до руке.{S} Пошто се по једном обредише — пођоше...</p> <p>Народ изаш’о па улиц |
| то било лепо: ја и Ика <pb n="72" /> у једном селу!{S} Право да вам кажем: кад би ми била она |
| сам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци не |
| ћемо за то!...{S} Деде ти мени, дијете, једну „варену.“</p> <p>— Што ће ти — бог те видео — зар |
| шке деце није им’о него само женску.{S} Једну је ћер удомио.{S} Он је био један од оних људи, к |
| .</p> <p>Сврши се и то.{S} Дража поиска једну чутуру.{S} Они му дадоше.{S} Он се прекрсти, помо |
| ше кроз шуму тамо овамо док не наиђе на једну лепу башту.</p> <p>„Чија ли је ово башча овако ле |
| ац.{S} Мушки поскидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше в |
| се сетим!</p> <p>— Шта не можеш?{S} Де једну девојачку!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p>— Ј |
| Маринко — викну циганин.</p> <p>— Деде једну ”Мачванку“.</p> <p>— 'Оћемо сад!</p> <p>И засвира |
| на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:</p> <p>— Је ли |
| оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.</p> <p>— Видиш, дијете!{S} Ово је „ |
| да буде с’оник!..{S} Деде, Дражо, јави једну.{S} Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћ |
| итлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:</p> <p>„Зе |
| песма! — рече Анђелија.</p> <p>— Де ти једну!</p> <p>— Не могу да се сетим!</p> <p>— Шта не мо |
| па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу.{S} Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...</p> |
| .</p> <p>— Ја, знам Илију.{S} Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митровицу.{S} Честит чове |
| p> <p>Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе....{S} Кад у |
| се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....</p> <p> |
| са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући...</p> <p>Код |
| ди.{S} С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ |
| Ој Дражо!</p> <p>— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.</p> <p>— ’Ајде вала.</p |
| .</p> <p>Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:</p> <p> |
| ећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу од ружа.</p> <gap unit="graphic" /> <p>„Ово |
| беше једна иста.{S} Њихови путови беху једну исти...{S} Они су се најпре спријатељили, па онда |
| рави колачић.{S} Онда треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије |
| не.</p> <p>— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.</p> <p>Анђелија се маши руком |
| к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да ј |
| се заплака.{S} Сузе к’о киша полише јој једре образе.</p> <p>Миладин се поче мешкољити, па кад |
| ока — него некако нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.</p> |
| е обрве, плаве очи, велики нос, округли једри образи, велика уста, крупни зуби, широка прса и п |
| бим до смрти!</p> <p>И ту се маши руком једрих Анђелиних образа.{S} Она му одби руку, па пође п |
| е....{S} Обелеше вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело |
| му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.</p> <p>— А колико ме волиш, око моје? — пит |
| <p>А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје...{S} Миленија га склања и |
| , а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се).{S} Чича Стеван још пружи и свадбено рув |
| су сватови сели по старешинству.{S} Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћ |
| да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожмава.</p> <p>— А ко те научи роде томе |
| ма то!...{S} Ја како!...{S} Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!. |
| у и ту се с њима грди.{S} Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не |
| кну неколико њих.</p> <p>— Шта велиш?!. јекну Марко.</p> <p>— Баш у твоја кола! (Он је дошао на |
| образе.</p> <p>— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија.</p> <p>Али он је више не слушаше.{S} Ње |
| — рече Цвета.</p> <p>— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?</p> <p>— Која Петри |
| ла.</p> <p>— Ето па види!</p> <p>— Ама, јел увек овака?</p> <p>— Увек.</p> <p>— Ово ће бити или |
| пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?..{S} О моја мајко!..{S} Добро ми је, ле |
| је дворила.{S} Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала |
| узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љубав.{S} Ућутале се — муву би чуо |
| је свега имала у изобиљу.{S} Није више јела суву проју.</p> <p>За кратко време она научи многе |
| са здравима; болесници нису ни тражили јела.</p> <p>Жалосно је било погледати по великој соби: |
| </p> <p>— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.</p> <p>— Ко, зар он?</p> <p>— Ја!...{S} Кад он |
| ванћићу, дилберћићу, </l> <l>„У срмајли јелећићу,</l> <l>„А на коњу алаћићу —</l> <l>”хоћу рећи |
| ачу и печено прасе.{S} То су они пили и јели.{S} Смиљана једнако око чича Стевана.{S} Моли га д |
| ело на совру.{S} Људи <pb n="133" /> су јели и тијо разговарали и то само о покојнику....{S} Ни |
| дглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи.{S} Устурио т |
| дуж целе совре ракију.{S} Жене износише јело на совру.{S} Људи <pb n="133" /> су јели и тијо ра |
| ве болести. </p> <p>Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу.{S} Није |
| седаше.{S} Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија.{S} Анђелија је јела само метери за љуба |
| овру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....</p> </div |
| У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом.{S} Јадна мајка!...{S} Овамо се гради весела, а с |
| кир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обу |
| пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — |
| а и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....</p> <p>— Што вараш? — упита |
| питаше сватови — зар ниси, макар, синоћ јео?</p> <p>— Јок!</p> <p>— Зашто?</p> <p>— Зато што са |
| .{S} Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.</p> <p>Зр |
| лужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.</p> <p>Живана викну.</p |
| ваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи га.{S} Кад не оде куд |
| те!{S} Нека је слога и љубав међу вама, јер само у слози може кућа напредовати; само у љубави и |
| вари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.</p> <p>Марко приђ |
| ојака.{S} Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку...{S} Волила бих те в |
| и подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и |
| ....{S} Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба сваког дочек |
| ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — |
| т...{S} А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...</p> <p>— Чули с |
| — Шта велиш - а?....{S} Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?</p> <p>— Кога, јадна?</p> |
| ев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се чује пет’о онда се све утворе склањају.</p> |
| је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико бол |
| ејака“ па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду.... |
| кад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа...{S} Заовице призови, очешљај их, пољуби |
| ете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала...{ |
| ше му сватови.</p> <p>— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.</p> < |
| > <p>— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.</ |
| и тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну страну.{S} На горњој усни б |
| ађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завијена.{S} Нема жен |
| а и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута |
| дали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“</p> |
| нда ћеш му послужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.</p> <p>— ’хоћу, мајко.</p> <p>— |
| .{S} Он јес? он... ’нако...{S} Нема ту, јер кад ја... ја како!... </p> <p>И ту искапи чашу.</p> |
| зговор.{S} Њој треба омилити нашу кућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што |
| аћу их....</p> <p>— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта гов |
| етрија. </p> <p>— Ти ниси ни жена!..{S} Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, |
| ерна.{S} Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа.</p> <p>Она имађаше |
| не.{S} Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном ме |
| е то још видео?</p> <p>— Видићеш и ти — јер и теби већ треба!{S} Деде, снајо, среће ти!</p> <p> |
| то није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.</p> <p>Кмет рече:</p> <p>— Добра т |
| по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору.{S} Међу таку сорту људи спада и |
| S} Слушајте се, претрпите једно друго — јер ако то не будете чинили — онда нема ту ни куће ни ж |
| д младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!..{S} Он је не познаје; он познаје само |
| има Катић.{S} Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и ње |
| њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу.{S} Младић је познаје месец — |
| еш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понећеш тамо чист пешк |
| је пос’о за јутра.{S} Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ће |
| е запевку.{S} Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“</p> <p>Онда изнеше тело |
| воља! —рече чича Стеван.{S} Нина заћута јер га сузе беху обузеле.{S} Живана беше устала па стал |
| } Више се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, повампириће се... |
| ...{S} Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне суза мајчина; тешко оном |
| иди сад донеси још пића. ’хоћу да пијем јер сам расположен..{S} Само да неће скоро престати..{S |
| љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро. </p> <p>„О Боже, хвала ти!.. о Боже, |
| ац Анђелији.{S} Она изручи новац у џеп—-јер то беше њено.</p> <p>За старим сватом пође ашчија с |
| е нису радиле!{S} Ово је Турска правда, јес, бога ми, турска правда!....</p> <p>Лазар га позва |
| дела, Нино!...</p> <p>— Срце... срце... јес...{S} А ја вам велим:{S} Овај мали шврћа, наш шврћа |
| ко да кажем!... овај.... од радости!{S} Јес, од радости!...{S} Наш ће мали Лазарја читати књиге |
| па ћу тебе у онај пламен бацити!...{S} Јес’ упамтио'?....</p> <p>И дрхћући од силне раздражено |
| сте девојачке душе — па да умреш!...{S} Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....</p> <p>А |
| овуци за нос кад из авлије пођеш....{S} Јес упамтила? рече тако исто тетка.</p> <p>— Јесам тетк |
| викну:</p> <p>— Ама ко?{S} Зар ја?..{S} Јес чуо ти, појка, и ти, куме!..{S} Ја кад само... овај |
| чије намештаху:</p> <pb n="156" /> <p>— Јес чула — сејо — шта је било?</p> <p>— Ја, чула сам.</ |
| ли чича Стеван.</p> <pb n="118" /> <p>— Јес ја?...{S} Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?< |
| — Удари ме Вук.</p> <p>— Вук?!</p> <p>— Јес он.{S} Баш врљиком преко плећа.</p> <p>— А што? </p |
| {S} Анђелија тумараше по кући.</p> <p>— Јес’ уранила, снајо?</p> <p>— Јесам, тата.</p> <pb n="9 |
| .</p> <p>Анђелија викну Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.</p> <pb n |
| } Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!</p> <p>— Лепша је од те |
| Лазарја... нека га бог поживи!...{S} Он јес? он... ’нако...{S} Нема ту, јер кад ја... ја како!. |
| >— Ви мислите да сам ја пијан?..{S} Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости |
| !..{S} Е сад је готово..{S} Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!</p> <p>— Лепша је |
| ико ни једне скарадне речи не каже..{S} Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла кој |
| памтила? рече тако исто тетка.</p> <p>— Јесам тетка.</p> <p>— Па онда, рано моја, не спремај у |
| а и онај ћилим? — упита Стана.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— И ја ћу почети.{S} Даћеш ми да препочне |
| сама радила? — упита је Марта.</p> <p>— Јесам — одговори Анђелија.</p> <p>— А ко те је научио?< |
| спати? — упита Марта Анђелију.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси ли ишла на воду?</p> <p>— Јесам.</ |
| </p> <p>— Ти си добро уранила?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— И ја ураних да ти ред покажем.{S |
| и.</p> <p>— Јеси л’ се сетила?</p> <p>— Јесам. </p> <p>— Дела! — рекоше у један глас и Марта и |
| </p> <p>— Јес’ уранила, снајо?</p> <p>— Јесам, тата.</p> <pb n="90" /> <p>— Охо! ово дува баш!< |
| дове.</p> <p>— Уранила си већ?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— Е, нека, нека, жива била! — рече |
| /p> <p>— Јеси ли ишла на воду?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?</p> |
| жем.{S} Јеси ли стрљала обућу?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— Успремљено је све! — рече Живана |
| одмакох па....</p> <p>— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?...{S} Де’ сад избаци!. |
| — рече чича Стеван.</p> <p>— Бога ми и јесам!{S} Ето прије нек пресуди!..{S} Како си?</p> <p>— |
| слетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће |
| e unit="subSection" /> <p>Прође „позна“ јесен.{S} Небо се изведри.{S} Мразеви учесташе; један н |
| > <p>Прођоше лепи дани: наступи „позна“ јесен са великим кишама.{S} Време беше гадно.{S} Мрзи ч |
| ма....</p> <p>Наступила беше опет позна јесен.{S} Она постала зимозебна, па се и не мицаше нику |
| етрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по рув |
| разбере....</p> <p>Освану јадан и гадан јесењи дан.{S} Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо г |
| во што ћу вам опричати.</p> <p>Беше леп јесењи дан...{S} Чисто човеку мило да постоји на сунцу |
| мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и с |
| ..{S} Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука...{S} Глас њен разлеже се по све |
| <p>— И ја ураних да ти ред покажем.{S} Јеси ли стрљала обућу?</p> <p>— Јесам, мајко.</p> <p>— |
| тељу!</p> <p>— Бог ти помог’о!</p> <p>— Јеси ли рад гостима?</p> <p>— Добрим, ако бог да!</p> < |
| — а ми да помремо од смеја...</p> <p>— Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.</p> < |
| > <p>— Чујем — одазва се попа.</p> <p>— Јеси л засп’о?</p> <p>— Нисам још... а ко је то?</p> <p |
| те је научио?</p> <p>— Снаје.</p> <p>— Јеси л ти клечала и онај ћилим? — упита Стана.</p> <p>— |
| у!</p> <p>Анђелија се замисли.</p> <p>— Јеси л’ се сетила?</p> <p>— Јесам. </p> <p>— Дела! — ре |
| арта Анђелију.</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси ли ишла на воду?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Како ти |
| </p> <p>— Варим ракију, мајко.</p> <p>— Јеси л задремала?</p> <p>— Нисам још.</p> <p>— Добро се |
| к за твој вајат и — пољуби..</p> <p>— А јеси ти њега? — упита Марта.</p> <p>— Нисам.</p> <p>— В |
| се попе у кола.</p> <pb n="21" /> <p>— Јесмо ли готови?</p> <p>— Јесмо! </p> <p>— Полази!</p> |
| Јесмо ли намирени? пита Марко.</p> <p>— Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.</p> <p>— Сад д |
| ="21" /> <p>— Јесмо ли готови?</p> <p>— Јесмо! </p> <p>— Полази!</p> <p>— Збогом, домаћине!</p> |
| онаку пуницу! зар је то много?</p> <p>— Јесмо ли намирени? пита Марко.</p> <p>— Јесмо — рече Ма |
| а ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — поштенија је зима,</p> <p>— Како није поштенија? |
| </p> <p>— Ћути, бога ти, ћути!</p> <p>— Јест; сад треба да ћутим!</p> <p>— Па шта сам ти ружно |
| боле, посеци по овом боле....</p> <p>— Јест, али ти имаш још осам прста.{S} А комарцу ишчупај |
| била децу па.... вала богу....</p> <p>— Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!</p |
| у!</p> <p>— Да не смета Милан?</p> <p>— Јест, он смета! — рече Миленија.</p> <p>— Марта поче вр |
| <p>— У рају.</p> <p>— У рају?</p> <p>— Јест.{S} Оно што си мало час видела оно се сунце рађа.< |
| аш, бога ми! вели Нинко.</p> <p>— Е што јест — јест — поштенија је зима,</p> <p>— Како није пош |
| >И Анђелија настави исте мисли:</p> <p>„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом...{S} Од |
| b n="69" /> <p>— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?</p> <p>— У оба ока и о |
| е?</p> <p>— Даће бог—биће и лакше!..{S} Јесте ли сви ту?</p> <p>— Сви смо.</p> <p>— Нека уђу и |
| а — ти си лепа к’о уписана!...</p> <p>— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.</p> <p>Живана |
| ла твоја мати? — упита Живана.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Па поможе ли?</p> <p>— Поможе, бога ми! |
| о — имамо их на чему оставити.</p> <p>— Јесте, човече.</p> <p>— Сад само лепу смрт!</p> <p>— Са |
| сов’о кад, си ти њему опсов’о?</p> <p>— Јесте, среће ми!</p> <p>— Како право говорио — онако ти |
| а упита:</p> <p>— Је л готово?</p> <p>— Јесте — рече Милан.</p> <p>— Е, ајде, учитељу.</p> <p>— |
| о ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија — |
| </p> <p>Жишка цвркну и потону:{S} Дакле јесте.</p> <p>Живана узе другу жишку:</p> <p>— Је ли цр |
| Анђелију насмејати!... '</p> <p>— Ала и јесте мученица!</p> <p>— Није лако: — онолика кућа и им |
| ла је!</p> <p>— Није, брате, него јој и јесте мука....{S} Помисли колико гробова има она!.... — |
| оља: да се ја овако мучим?....{S} И ако јесте — шта хоће тај бог од мене?{S} Зар му мало би што |
| не могаше.</p> <p>— Каки је — онако му јесте!{S} Право веле стари људи: што ко ради — све себи |
| ите, децо?</p> <p>— Ето седимо.</p> <p>—Јесте ли гладне?</p> <p>— Ја нисам — рече Анђелија.</p> |
| Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобањ |
| смела ложити клина на ватру; није смела јести ни рибе ни пужева....{S} Један пут заболи је зуб. |
| ндија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година.{S} Има „уступник“ — то ти |
| оње у кола.{S} Анђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети вр |
| ре гласове.</p> <p>— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.</p> <p>— Здрави су.</p> <p>— Ш |
| , треба се њима умилити...{S} Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела |
| а — пазиће те к’о рођена браћа...{S} Са јетрвама се пази и слажи!{S} Немој никад да им идеш „уз |
| о трчи и ради.{S} Свекрва је благосиља, јетрве се шале с њом а заовица је само милује.... </p> |
| а...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’хоће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. |
| и?...{S} Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата...{S} Кака ли ће бити свекрва и друге |
| де свекар — онде муж; овде девер — онде јетрвица; овде синовац — онде синовица...{S} Сви јој бе |
| , јадна, тако!{S} Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!...{S} Нас че |
| зна шта је то: наљутити се....{S} Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!..{S} Помисли ти, болан |
| ми мојих, нећете се преварити!{S} Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била с |
| Ама кажем ти: к’о тресак!....{S} Ето и јетрвица Марта зна....</p> <p>— Здрава је! — вели Марта |
| n="38" /> <p>— Не бој се!...{S} Неће ти јетрвица ништа.{S} Је ли, јетрвице?</p> <p>— Што је дир |
| Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!</p> <p>— Лепша је од тебе! рече Миленија.</p> |
| ја ништа!{S} Да ти видиш само Икин рад, јетрвице!{S} Ама к’о молован!...{S} Нећеш ти у ње наћи |
| /> <p>— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!..{S} Морам казат |
| >— ’хоћу голубице.</p> <p>— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова.{S} Право ми кажи: је си ли |
| } Марта испира рубине.</p> <p>— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.</p> <p>Анђе |
| баш у тај пар погледа.</p> <p>— Шта је, јетрвице? — упита.</p> <p>— Ништа — рече Анђелија.</p> |
| ..{S} Неће ти јетрвица ништа.{S} Је ли, јетрвице?</p> <p>— Што је дираш толико? — упита Анђелиј |
| а.</p> <p>— ’Ајде вала!</p> <p>— Де ти, јетрвице!</p> <p>— Што ви најпре? — упита Анђелија.</p> |
| Шта, зар њој? !{S} К’о сестру те молим, јетрвице, не казуј јој! — рече Анђелија склопивши руке. |
| </quote> <pb n="70" /> <p>— Шта велиш, јетрвице? — упита Марта.</p> <p>— Лепа песма! — рече Ан |
| , шта им је! — вели Живана....</p> <p>— Јетрвице, донеси-де које дрво.</p> <p>И тако у дугу дан |
| на лицу постајаху одређеније.</p> <p>— Јетрвице!{S} На те налик; очи суште твоје! — вели Марта |
| рту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S} То је један страшан човек.{S |
| нас три знамо све, а хоћеш да кријеш од јетрвице.{S} Немој, јадна, тако!{S} Не знаш ти да те мо |
| Марту.</p> <p>— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.</p> <pb n="137" /> <p>— Нисам та |
| мо — а ти гледај посла.</p> <p>— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара. |
| и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је св |
| икнуше све три.</p> <p>— Добро.{S} Седи јетрвице!</p> <p>Анђелија седе.</p> <p>— Био, тако, јед |
| о на дну сандука!...</p> <p>— Баш си ти јетрвице!...</p> <p>— Шта сам ја?</p> <p>— Није те стид |
| n="14" /> да није чула узвике Мартине: „Јетрвице, ал ти стоји к‘о смишљено нити шалу Икину кад |
| ли то истина?</p> <p>— Истина је.{S} И јетрвици Марти сам причала.</p> <p>— Ништа, ништа.{S} А |
| } Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом.{S} Шта се сад, бајаги, стидиш?</p> <p>— Опет |
| мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...</p> <p>А мора — мори.{S} Свет п |
| а....{S} Није се могла јавити од силног јецања.</p> <p>Попа сврши опело и настаде целивање, пос |
| е из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање.{S} И самом се чичи сажали.{S} Он пусти две три |
| p>— Шта велиш, да узоремо „Стрњике“ под јечам?</p> <p>— Па добро, нано.</p> <p>— А „Јечмшите“ м |
| био је „кевиљ“.{S} Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, преплетени опанци, шарене чарапе, ви |
| им збунило па очију не отвара а једнако јечи.</p> <p>— Шта да радимо? — питаше Анђелија Миладин |
| м?</p> <p>— Па добро, нано.</p> <p>— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?</p> <pb n="151" /> |
| а у комшилуку: „ово је анђео!..{S} Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане! |
| p>Изнеше ракију.{S} Попа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.</p> <p>Ручаше, па |
| гме, много!...</p> <p>И кад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, рече:</p> <p>— Дођи |
| и тако до ручка.</p> <p>Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те |
| ла да је то лудо....{S} Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да жи |
| </p> <p>— Ово је добар газдалук? — рече Јова.</p> <p>— Добар — вели попа.</p> <p>— Имају ли још |
| ју сестру.</p> <p>— Добро, брате — рече Јова.</p> <p>— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћ |
| а заборавна!..{S} Е, е, баш је пријатељ Јова!...</p> <p>— Ја! — вели Милан — Пристаде човек на |
| а јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете тесати сандук....</p> <p>Звоно на цркв |
| развукли:</p> <quote> <l>„Еј, навади се Јованћићу,</l> <l>„Јованћићу, дилберћићу, </l> <l>„У ср |
| e> <l>„Еј, навади се Јованћићу,</l> <l>„Јованћићу, дилберћићу, </l> <l>„У срмајли јелећићу,</l> |
| Милан и Пера Икин.{S} За мало па ево и Јове Срећковића.</p> <p>Поздравише се, па поседаше.</p> |
| </p> <p>Изнеше ракију.{S} Попа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.</p> <p>Руча |
| знам, како јој име.{S} Знам само, да је Јовина сестра.</p> <p>— То је!...{S} Баш ваљана цура!.. |
| најпосле Милан не помену:</p> <p>— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом <ref target="#SR |
| е, па поседаше.</p> <p>— Како код куће, Јово? — пита попа.</p> <pb n="160" /> <p>— Вала богу, п |
| закопано....{S} Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута.{S} Чим би добила мало врем |
| а Анђелија њу још и у руку.{S} Свекрва јој привеза на нисци — неколико великих дуката око врат |
| тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је са |
| их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не |
| није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на в |
| целивати крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на |
| /p> <p>Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:</p> <p>— Удари ме Вук.</p> <p>— Вук? |
| но и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да |
| речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.</p> |
| да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да јој не стеже руке на венчању.{S} Сад је имала само да к |
| диш дојке како опиру у кошуљу....{S} Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да |
| криво, и би јој тешко на бога...{S} Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукл |
| ти — али је она опет била срећна.{S} Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’ |
| </p> <p>Анђелија заплака од муке.{S} Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку.{S} У је |
| јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како |
| је за то: ако би вођевина што гатала да јој не важи).</p> <p>Кумовска се кола обрнуше пре кућом |
| као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати кр |
| ознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.</p> <p>Није би |
| з’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена јединица, са |
| амо тињала и пуцкарала.{S} Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећу, |
| оћ.{S} Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...</p> <p>И она се мољаше богу:< |
| p> <p>— ’хоћу, брато!</p> <p>— Немој да јој буде на криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, бра |
| p> <p>— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.</p> <p>— Баш се не може никуд?</p> |
| и свекрву, нарочито свекрву.{S} К’о да јој је мајка умрла!....{S} Од онога вечера, кад је Жива |
| е јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’ |
| е ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које чему што има да ради.{S} |
| вољства.{S} Она погледа Живану, погледа јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужно |
| ајући уђе, поли им и обриса их.{S} Онда јој дадоше чешљеве те их очешља.{S} Они се онда помолиш |
| у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.</p> <p>Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и п |
| што беше и код њене куће...{S} И авлија јој се учинила обична па и народ добар.{S} Свекар јој б |
| а је била потпуно домаћица.{S} Анђелија јој попушташе.{S} Она одступаше — од свога права.... ни |
| крива ни ти мени дужна!</p> <p>Анђелија јој ништа не одговори него се само склони испред ње.</p |
| , поли ми да се умијем!</p> <p>Анђелија јој поли....</p> <p>Мало по мало почеше се дизати и уку |
| ндуку — рече она Марти.</p> <p>Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак.{S} Тада |
| арта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.</p> <p>— Учи се, дилберка, и теби ће треб |
| ој те скиде венац и превез.{S} Миленија јој рече при поласку:</p> <p>— Сутра ћу те пробудити.</ |
| иланом чича Маринковим.</p> <p>Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показ |
| конђу угледала, ту несрећну конђу, која јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојашт |
| осртати к’о да је пијана....</p> <p>Ика јој притрча та је придржа.</p> <p>— Ајде, Анђо, сејо, ј |
| и само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој |
| ка, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна!{S} Нема јој мане ни у чему — па то ти ј |
| оје чему што има да ради.{S} Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поуч |
| сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори.{S} |
| њен поверник.{S} Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом...{S |
| код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она виш |
| ...{S} Не бојим га се!....“</p> <p>Цела јој ноћ прође у очајању....</p> <p>Свану.{S} Људи се ис |
| а смрт и на живот!{S} Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра.{S} Она је испунила цело тел |
| жи — ни варошка јој није равна!{S} Нема јој мане ни у чему — па то ти је!{S} Кад разговара паме |
| ката.</p> <p>Анђелија устаде.{S} Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допира |
| се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....</p> <p>На кра |
| оје брдо — рече Симана.</p> <p>И Живана јој даде брдо...</p> <p>Отпоче копња кукуруза..{S} Ради |
| лији о њеном раду и владању.{S} Смиљана јој само благодари...</p> <p>После вечере поседеше мало |
| са матером у своме вајатићу.{S} Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саве |
| Анђелија није одговарала...{S} Тек цена јој је скочила.{S} Људи су је прозвали: мушкобањом....< |
| платну и преклапају једна другу.{S} Она јој метну преко главе и притврди.{S} С леве и десне стр |
| у некако друкчије погледаше.{S} К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако.{S} Аница редује |
| е зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом.{S} Она с |
| и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...</p> <p>Би јој лакше.{S |
| овући.{S} Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе...{S} Онда је девер поведе кумовским |
| довала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није ник |
| ди „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује.{S} Кад се она обу он јој предаде |
| ...</p> <p>Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене патиле и мучиле.{S} Поч |
| оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Сла |
| има, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и |
| вљати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.< |
| је.{S} Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.</p> <p>Сву је д |
| ишта рђаво....“</p> <pb n="33" /> <p>Па јој онда сену кроз главу друга мисао:</p> <p>„Боже а ја |
| м — али ме не уче ни чему...“</p> <p>Па јој срце зажеле мајке.{S} Пожеле да' још једаред буде д |
| оше јој да стане с леве стране.{S} Попа јој заповеди те целива икону Богородице.{S} Стрепела је |
| и, Анђо! — рекоше јој људи.</p> <p>Попа јој не рече ни речи.{S} Није, просто, умео човек ништа |
| е.</p> <p>Анђелија пође за њом.{S} Прса јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — о |
| је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила <hi>њему</hi> да |
| <p>Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.</p> <p |
| е огњишту.</p> <p>Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, |
| ?{S} Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..</p> <p>Прође дан.{S} Пред ве |
| даред осети потребу да исприча коме шта јој се десило.{S} Али коме ће?..{S} Миленији?..{S} Не, |
| ће.</p> <p>Није била чистуница.{S} Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна.{S} Она |
| ше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале |
| а се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она |
| главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и |
| <p>Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи.{S} И она га докопа за гушу.</p> <p>Он |
| ти вредна и послушна; ’хоће ли она, кад јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и р |
| века, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресели у своју кућицу |
| .{S} Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то помену — хтеде је смождити.</p> |
| на одступаше — од свога права.... никад јој више ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој |
| е на криво у дому нашем.</p> <p>— Никад јој, брато, криво бити неће.{S} Нисам ја заборавио што |
| !.. а она је мислила друкчије...{S} Сад јој чисто ла’нуло на срцу...</p> <p>Таман они на савију |
| ћа свога младовања и вели:</p> <p>— Сад јој треба нега и разговор.{S} Њој треба омилити нашу ку |
| ана је њу у свему поучавала.{S} Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто доне |
| она не уме да је се нахвали.{S} Једаред јој баба Симана рече:</p> <p>— Ново сито о клину виси, |
| } Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго.{S} То беше њено детињство, ко |
| ћа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....</p> <p |
| да кукурекне.{S} Она мишљаше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.< |
| па са њега погледа у авлију....{S} Све јој се милило.{S} И ове зградице и ова родом окићена др |
| сли...</p> <p>Сети се детињства.{S} Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, трчање, купљење и |
| ла „саливорке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најл |
| а ради.</p> <p>И она изазва Марту и све јој исприча.</p> <p>— Е, моја јетрвице, ниси ти прва.{S |
| аново, па смрт овог двога...</p> <p>Све јој то беше пред очима.{S} Она се сети свог сна који је |
| } Како га смотри — она претрну.{S} Ноге јој се подсекоше па ни маћи.</p> <p>— Шта је, кућо моја |
| .{S} Она прекорачи преко прага, но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг...</p> <p>Б |
| з џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи.{S} Она се убриса и зад |
| кам.</p> <p>Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија сп |
| оју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде |
| <p>„Не треба срдити бога!...“ прокраде јој се једна мисао.</p> <p>„Шта не ваља; шта не ваља!.. |
| p>Пратња пође.</p> <p>Анђелија виде где јој понеше све њено благо....{S} Мрак јој се навуче на |
| <p>— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђелија.</p> <p>— А ко ти лежи мицину?</ |
| а је погледа а да се не наљути.{S} Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој |
| от Анђелин.... </p> <p>Једног дана дође јој Лазар сав блед.{S} Како га смотри — она претрну.{S} |
| p> <p>Та то је много!....</p> <p>И дође јој на жао.{S} Очи јој се заводнише; само је срце забол |
| рија тако што говори?.. “</p> <p>И дође јој отужно...{S} Она се гадила, она се љутила на ову по |
| а и миловала.</p> <pb n="87" /> <p>Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне: </p |
| овара — па кад што научи...</p> <p>Дође јој криво и тешко.{S} У прсима к’о да јој лежаше нешто, |
| викну Анђелија....</p> <p>У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом.{S} Јадна мајка!...{S} |
| > <p>— А шта ће сестро?...{S} Не помаже јој па да себи очи вади!</p> <p>— Веле да је било мучен |
| ла — а срце ти само плаче!“...{S} Стеже јој се срце — али суза нема.{S} Та да те бар једна да к |
| ака и вештица и утвари и свега.{S} Није јој се чудити — то је веровање са мајчиним млеком посис |
| <pb n="58" /> <p>Па и овако старој није јој се тешко сагнути ни укаљати.{S} До душе сад је надг |
| ва к’о прут, па се стреса од мисли које јој кроз главу пролазе.{S} Чича Стеван заповеди да се д |
| мен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.</p> <p>— Да ме се |
| } Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;</p> <p>— Ред ти је |
| а то је: девојаштво и слобода.{S} Тужне јој се мисли врзоше по памети; она се прашташе са своји |
| скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза.{S} Пође |
| гледа у мртваца....{S} Зову је, говоре јој да изиђе на поље....{S} Она ником не одговараше, не |
| .{S} Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....</p> <pb n="18 |
| личицу.{S} Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је.{S} Онда намести конђу |
| и пазите к’о најбоља деца!{S} Осладите јој последње дане негом вашом!...{S} Немојте да би јој |
| и!...{S} Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..</p> <p>— Е мој Милане!{S} Лако је |
| ији залупа срце живо.{S} Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка си |
| оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети.{S} На њој дуга, бела кошуља ишарана око |
| сам је свему и учила.{S} Велим: требаће јој.</p> <p>— Имала си кога и учити!...{S} Нека нам је |
| крсти! — рече Миладин.</p> <p>— Платиће јој бог!{S} Има и она својих.</p> <p>— То је због оног, |
| ..</p> <p>Била је малена раста.{S} Лице јој округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела |
| ље.{S} Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако.{S} Она задрхта и примаче се кревету те |
| Није могла да одустане од њега.{S} Срце јој само налагаше: још, још!...{S} Стопила би се у очи |
| о да неко однесе страх са душе.{S} Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште |
| ..{S} Осећала се лака к’о перо.{S} Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети.... |
| ен понос и снага, њен разговор.{S} Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много ш |
| ’хоћу, мајко!</p> <pb n="62" /> <p>Срце јој играше од радости и задовољства.{S} Она погледа Жив |
| ="SRP18932_C4"> <head>IV</head> <p>Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше св |
| ;</p> <p>— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.</p> <p>— Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђ |
| ћала смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана...{S} И тада јој је говорила о многом које ч |
| агала.</p> <p>— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.</p> <p>Па је узе за руку и поведе у „гости |
| смождити.</p> <p>— Срам те било! — рече јој.</p> <p>— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикн |
| p>— Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и о |
| ко мисли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.</p> <p>— Помоз бог! — рече баба Симана и уђ |
| .</p> <p>— Ово је опет наше село — рече јој кум.</p> <p>— А како се зове ово што сад пређосмо,< |
| зовну и Аницу.</p> <p>Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.</p> <p>Сви се искупише око ње.</p |
| се старе жене патиле и мучиле.{S} Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па ка |
| од цветка до цветка.{S} Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса.{S} О |
| ђелија.{S} Болест Лазарева не изгледаше јој обична.{S} Он паде; јагодице на лицу искочиле; очи |
| оставила им је све на вољу.{S} Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу |
| ве јој беше драго.{S} Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...</p> <p>Па онда бабо и |
| ала |