| еби, прекрсти се и рече : помози Боже ! а врата се отворише и уђе црквењак.{S} Црквењак Васо бе |
| ме.{S} Зовнем их само : трцава, гарава! а оне обе у крило, па их милујем.{S} Кадгод их храним, |
| н ће наш нови Кара-Мартин заурлати: ма! а директор широм врата отвори.{S} Сиромах Кара-Мартин у |
| <p>— Кад се иште школски прирез — нај! а кад пишу мапе, као да ће им рука отпасти...{S} Знаш л |
| си и мени и вама ако се осрамотимо.{S}" А ми удри учи, пиши, читај, да очи побеле.{S} Научисмо |
| бамреше.{S} Иван виче: „Трчи, Петрија", а она: „Нуто, нуто, Иване!“, па се хвата за његово раме |
| : чије је то дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па окренувши се назад сасвим г |
| смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви имена слова |
| Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!“, а он ходај, скачи, мумљај као да је пореклом из хомољск |
| јаде, она уздише: „Тешко ли си мајци!“, а кад потргне нешто драго и радосно, покликује: „Благо |
| во око, па ти стрељај тицу ластавицу!“, а он из све незграпне грлине ричи кроз нос: ма!{S} Деца |
| ојој је покојни прото носио „свјатаја“, а сад се у њој храни утуцана кава, таман се једна шољиц |
| школа даде знања „сваком Србину нужна“, а ко те пита којим путем, како...</p> <p>— Као да ми уз |
| Кад вам се прохте, онда вам је „драги“, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S |
| " и моли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу прост |
| естити, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не воспитава.{S} Госпођица има право, прутови су гроз |
| децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?!{S} А учитељ, у једно |
| вање.{S} Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се.{S} Боже мој, по |
| дном столићу.{S} Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра |
| боја, неколико упрљаних школских књига, а по осталом слободном простору перорезима урезана имен |
| иво и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!{S} Нико није пропао, ко |
| трос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, све тајанствено |
| кав човек, Јован Светић из Новога Сада, а после њега протосинђел Каћански.{S} Не остави вам тај |
| и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како |
| м...{S} Преда мном трепти једна звезда, а та ме води на ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо |
| <pb n="60" /> хоћу да ме слуша као ода, а моју домаћицу као своју матер, твоју Петрију!</p> <p> |
| ину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле од |
| b n="46" /> лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад |
| магацин, прима плату од српскога Књаза, а недељом пред механом хвали свога Књаза са Цетиња, при |
| липовца, меда, који је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље.{S} А између ових здрави |
| сиромах, к’о <pb n="120" /> по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмет о |
| ади земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (показав руком на Гргура), рад сам да школујем. |
| ожури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.</p> <p>Беше ск |
| ило.{S} Зато је добро што сам ја овака, а ти опет таки.{S} И останимо обадвоје оваки какви смо. |
| пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, исту |
| ав, сувоњав, плавих очију, чела висока, а косе отворено жуте, свилене.{S} Други црномањаст, ока |
| је, готово пренео с оне стране потока, а кад су стигли тамо горе ка његовој кући, сам јој из м |
| рћи своје танке уснице столарева ћерка, а Миланова сестра Ружица.</p> <p>Гргур, намрштивши се, |
| <p>— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем у очи.{S} Окани ме с |
| Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком северном хоризонту, губи се житородн |
| о.{S} Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, испричао свој ма |
| S} Само су деца у спаваћој соби џакала, а мали Гргур, под својом поњавом, удубио се у своје пау |
| м малом чоту; она је причала, торокала, а он је само озбиљно гледаше и слушаше.{S} Међутим звеч |
| ="54" /> <p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родов |
| његовом, које није више пута изљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до ве |
| >— Лепо их је издашна природа украсила, а кућа још лепше одгајила — шта ли ће од њих учинити шк |
| оборила колаче па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви |
| рада, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне |
| ену порту, по којој сеоска марва шврља, а на једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.< |
| као да га пита: „А ти?“ Милан промишља, а Макрена оде да спреми и донесе кафу.</p> <p>Поп Арон |
| аш прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шумадинци потргоше пиштоље и пуцњавом поздравиш |
| висаше источни нож у шареним цагријама, а многима, кад бисте опипали појасеве. наишли бисте на |
| ож није опасан, док је у мудрим рукама, а најтупље орудије...{S} Узмимо, молим вас, шта би било |
| а глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и |
| анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:</p> <quote> <l>Стопи м |
| еса шљивици с родним подупртим гранама, а за њима село на брдељцима, на којима се зелењаху прор |
| и дух, пун чврстине у својим особинама, а безусловно упоран свему што из туђине долажаше.{S} Ре |
| и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Даница се исправи, свој |
| еп, који је изнутра осветљен свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар |
| } Био си најбољи међу својим друговима, а и сад си, знам ја, онај исти, најбољи међу најбољима. |
| о на првом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.</p> <pb |
| у каквим домаћим или јавним пословима, а је ли требала интервенција у корист каквог забасалог |
| S} Али овако таман да размахне крилима, а њега жижне помисао на оне школске дане после великих |
| о у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с прутићем у нејакој ручици мање тера, |
| с црвеним фесовима, окићеним пиштољима, а још китњастијим јатаганима, сабљама и шишанама.{S} Пр |
| ш Бунапарту, онда те тапшу по раменима, а ти опет откуд си и дошао — у степе!{S} А Срби, а Слав |
| е мало прибрао ; прекидосмо с Маџарима, а чини ми се биће скоро и са Швабом квит.{S} А шта ту ц |
| орио се с књигом у Сремским Карловцима, а поп је из првог кола богослова, који се учише у беогр |
| Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је...</p> <p>— Сад му је, |
| о питање.{S} Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала зн |
| м а местимице и пекмезом поизлепљивана, а Свети се Сава једва види из свог црног оквира, толико |
| ло; врло ретко излажаше до Калимегдана, а у Топчидер је тога лета ишао само једанпут, и то с пр |
| ом.{S} Чула је Илију, видела је Милана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура најлепшим, најт |
| ак, и најрадије прибијаше се уз Милана, а још више уз Гргура.{S} Али их је данас узалуд тако ре |
| њаше и сувише озбиљан, Даница снуждена, а Милан у овој прилици. колико и не треба — политичар.{ |
| високога чела, па уста вазда отворена, а уснице танке и отворено румене, висок поносит врат, а |
| је коло живота.{S} Судбина је судбина, а човек је најсрећнији, док јој је покоран.{S} Послушно |
| аки момак добије у подне по литру вина, а мајстор Јован испразни с мајсторицом Макреном тачно п |
| јој газдарици, ево ти још једнога сина, а теби, Милане, брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци |
| фесоре.{S} Стекао сам још једнога сина, а вама ученика.</p> <p>Професор га погледа радознало, а |
| , љуби отац свога давно невиђеног сина, а кад обоје одоше до Петрије, сиротој мајци сузе грунул |
| ечерас походити само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" |
| {S} Међу ђацима настала свечана тишина, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укр |
| ешли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут.{S} |
| } Отац Арон набра невена између камења, а горе на зиду, са једне тисовине, која се једва дала д |
| добро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто.{S} Лице јој |
| едничким оком пресече све чланове кора, а они, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ с |
| n="111" /> <p>Гргур гледа у професора, а овај упро очи у њега, као да га пита: „А ти?“ Милан п |
| цу.</p> <p>— Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му је година?{S} Знаш, по закону....</p> <p>— |
| онарице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па вис |
| г, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада од оног тешког камена, |
| ћу како ја, како је код паметна света, а неће ми још уливати памет геаци.</p> <p>— Опет! подви |
| о се осећам сам, тако излучен из света, а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она д |
| е, шта је самоћа.{S} Ви сте сити света, а нама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, |
| ској механи никога осим викача и кмета, а често ни кмета, него само викач с крчмаром претреса с |
| те понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна.{S} Да се п |
| пословица, па песама — пуна су им уста, а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште.</p> <p> |
| не још један бокорић црвеножутог цвећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то |
| аједно.{S} Четворица их беше уз Катића, а кад један погину у тамнавском Посављу, браћа га донеш |
| ли, кад ти оно дадох неколико цветића, а ти их сакри у недра да не види учитељ?{S} Јеси ли још |
| азио велику цркву, па беле низове кућа, а над њима, к планини, непрегледне винограде, па и ону |
| дијско село, мање рецимо од Неменикућа, а веће од Барајева или Амерића.{S} Куће раштркане по ст |
| шим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понес |
| !{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не боји.{S} Дед!{S} |
| с њима заносим.{S} Имам осам маторкица, а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала б |
| не види.</p> <p>— Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка, пошто се усп |
| узданим гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?</p> <p |
| понела, па бих дигла главу као пауница, а ти си још гори и поноснији, не би хтео ни малчицко по |
| или у летње доба кад на њ сипи кишица, а отуд сија сунце просипљући златна пера по ведрини изм |
| е Стамбол-капије.{S} Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то на другу страну.{S} |
| итвеним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенов |
| који је одавна господар њезинога срца, а који јој се у овом тренутку узнео још лепшом мушком к |
| е вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, н |
| већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остави књигу, полако, као стари мачор, |
| ом ненавикнутом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде н |
| и патријарха, већ само једног скромног, а онако енергичног Немању!</p> <p>Разгледаше зидове, пр |
| ме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичића.{S} Мали Гргур и не опази св |
| их река!</p> <p>— То је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.</p> <p>— Ту ћеш ти учи |
| војица су пала кад оно отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и |
| слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда онда осмели се да у кога погл |
| са својски „секундирајући" пође напред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено поп |
| талих својих другара.{S} Учитељ напред, а они за њим, право у школу.</p> <p>Учитељ стаде код ст |
| ауне, бити чобанин, ти, Јанићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар |
| д оне велике ластрене пећи насред собе, а по подне спавају сваки на својој клупи.</p> <p>А учит |
| та и уђе Даница, Макса писма у шпагове, а Гргур узе шешир и спремаше се за полазак.{S} Макса јо |
| ве....</p> <p>— Ви имате своје послове, а ја ваљда немам никаквих својих послова.{S} Кад морам |
| ићемо све.{S} Док свикнем само послове, а после збогом Крушевцу, збогом начелство!{S} Одох ти, |
| м још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало |
| , из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицим |
| раза округлих, космате подрезане браде, а образа онако вазда готових на смех.{S} Под пазухом др |
| равца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише.{S} Има ли веће среће од овако ч |
| Фамулус Степан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста. |
| два се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом |
| запливаће у ваздух, полетеће.{S} Ходе, а с њима напоредо лете и оне миле невидљиве слике, које |
| ти узберем?</p> <p>— Не.{S} То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне...</p> <p>— Ово није туђ |
| му, чини ми се, бити много, много теже, а ја се некако тешко могу да растанем с оним, што ми је |
| иваше и бијаше у <pb n="107" /> образе, а ја се прекрстих и у себи очитах молитву за „побједу и |
| > <p>Ту свештенику Арону потекоше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га с |
| зи, али не често као некада, отежао је, а и ослабио, што су га изневерили зуби, али што су га и |
| што озбиљно, нешто велико.{S} Ћутао је, а млада душа његова богатила се, једрала је тим новим у |
| ку, турску ?{S} Не иде.{S} Професор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештени |
| салепа и бозе, све саме младе Рекалије, а међу њима по који мршави Јеврејин броћасте браде и бр |
| кукуруз.{S} Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама.{S} Сељаци ж |
| тупчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бројанице, набрао чело, скупио с |
| анешенко, па и сад мудруј за нас обоје, а мене пусти да се сита нажуборим у тој твојој невиђено |
| сад отворено, сад испод ока погледује, а Петрија села <pb n="141" /> право према обојици, не с |
| ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци |
| сам пристала у сељанке ни у варошанке, а књига тако мало, све оне старе, очине.{S} По неке сам |
| вија најлепше песме српске и словенске, а иза те тамо харфе, у сунчаној глорији, трепте Мушицки |
| Кадгод их храним, ја само пружим руке, а оне саме са длана кљуцају.{S} Кокице моје, кокице мој |
| p> <p>Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, па одоше те легоше.</p> <p>Иван и П |
| ад ми се, невештој, час по жице кидале, а руке ми биле још немоћне, те нисам довољно снажно бил |
| <pb n="70" /> чибуке и шарене наргиле, а низ улице, горе доле, надали вику халваџије и кокичар |
| Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише се и, на његово велико |
| кога растанка, могао проћи поред школе, а не увратити се на часак два?{S} И кад је пред сан шап |
| ово ухо — поцрвени, тресне ногом о тле, а ја сирота и не чекам да ми викне: напоље!{S} И сама, |
| p> <p>Мајстор Јован тресну ногом о тле, а професор Сава удари скупљеним прстима о сто.{S} Макре |
| ље“</p> <p>Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створише се |
| епе паведрине, чини вам се небо плавље, а фигурасти облаци бељи од најбељег паперја. </p> <p>Ка |
| и школској тачан, у цркви сваке недеље, а кад су празници земаљски, раније излази да гледа пара |
| сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо скуње, оборе главице, па снуждено глед |
| гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве |
| цветале, па опустиле полуоголеле гране, а на њима по који шипак ужутео и у велико се спрема да |
| ић гледа по народу на све четир стране, а кад се сви ућуташе, а он испрва слабије, па све јаче |
| ку испредаше свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајстор-Јовану столару, |
| ока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је ви |
| унарета, и кад се сунце испне на подне, а јасно-грли мујезини с висина кличу правовернима песму |
| лико су потамнеле и местимице истрвене, а скамије готово поцрнеле, пуне урезаних имена од некол |
| ла.{S} Нису прве буклије ни испражњене, а учитељ Макса развезао с попом дугачке диване, којима |
| п, он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тре |
| Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега није сруш |
| ква, све.{S} Нећете заћи у моје године, а све ће...</p> <p>Али ту раздрагани професор пређе у т |
| , која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је п |
| женим.</p> <p>— Још ни прво предавање, а већ хоћеш младу.</p> <p>— Даница ми се јако допада.</ |
| се сјајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше |
| S} О великим празницима у подне печење, а <pb n="62" /> момци увече немају вечере, која им је у |
| купи карте са стола. „Тако луде, глупе, а нисам их још од јуче ни прстом дотакла!{S}" Ту их поч |
| жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од ње |
| .{S} Макрена прихвати штапове и шешире, а Јован им начини места у горњем месту свога великога с |
| ио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а удовица се преуда у село из којега је доведена.{S} Са |
| што ће лећи, приђе, једне подигну горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче |
| некадашње дериште.{S} Па, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене добро?</p> <pb n="140" /> <p>— |
| у калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице и других колача, па б |
| бабо, одговори дете, гледећи преда се, а очи му се наводниле сузицама.</p> <p>— Ја ћу можда јо |
| ија спусти отворену бележницу преда се, а Милан, ма да се лицем трудио да искаже саучешће, опет |
| о зида у материном кревету, покрила се, а чупавом главицом врти то на једну то на другу страну |
| {S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме намоловати лу |
| ји у буквару, примети попа, смешећи се, а у Светом Писму стоји: дрво, које рода не носи, сече с |
| је све до испита, надгледам им прописе, а о испиту ме пола нестане, сита се настрахујем, особит |
| кшу, мири на коштицу, па кад прогутате, а ви осетите како се пријатно размили по грудима, па ва |
| Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати, |
| ено обасјавају цело пространо двориште, а отуд, путем, којим поп силази цркви, пењу се свечаним |
| сеђеху <pb n="10" /> мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито |
| колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се кривом мачугом.{S} За њим двоје деце, омал |
| е ми родили.{S} Седи, Гргуре до Ружице, а ње нека међу тобом и Миланом, као сестра мећу браћом |
| од товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало пре осечени тамо у |
| зе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ Макса.</p> <p>С |
| добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза.{S} Не прође ни један |
| трос сијало и жарило јарко летње сунце, а од подне почеше се са свију страна прикупљати све кру |
| звонити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде звоно, почеш |
| о не хтео, и он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слушати.</p> <p>— Ради сте да чујет |
| живо се радило до седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало.{S} У зачеље сео Јован, до |
| њега.</p> <p>— Ево сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад...{S} Погоди шта |
| по дашчаном крову.</p> <p>Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мис |
| аситељев, с којега дуго очи не скидаше, а тако пријатно и миомирно, као кад од измирне и задах |
| ак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало лакну после неколико поточића суза, п |
| још дуго, час јаче час слабије чујаше, а он, свршив молитву, и даље замишљаше себи срећу, којо |
| кама и показаже народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе од радости, кликташе.</p> <p>У |
| све четир стране, а кад се сви ућуташе, а он испрва слабије, па све јаче и јаче поче беседити.{ |
| оле, учитељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фамулус чисти неколико пловака, које |
| азумели ?</p> <p>Свима се срца следише, а језик завеза.</p> <p>— Јесте ли разумели? викну учите |
| сти.</p> <p>Сви се на ово мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— |
| за полазак.{S} Макса још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице.{S} Пуно разнолика цвећа, |
| откуд си и дошао — у степе!{S} А Срби, а Славјани?{S} Пољска!{S} Пољска!</p> <p>— Сироти Пољац |
| о, те тако се директору подрежу рукави, а ми вечерас прослависмо победу једним ваљаним смуђем.{ |
| аше фесове.</p> <p>Макса их отпоздрави, а непрестано их посматра својим упалим очима. </p> <p>— |
| ју.{S} Поп кади по <pb n="16" /> цркви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар.{S} А |
| у лепше церемоније у карловачкој цркви, а поп мисли да нема у „христијанству“ ништа лепше, ништ |
| ђи.{S} Збогом, Грго, чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у касарни.{S} |
| није разумео ни он, ни његови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учини, да иза |
| о Каона и Криваја, — цркве као градови, а ћелије као палате, једним словом: царске задужбине, к |
| ивот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама коју они разносе.</p> <p>— Јеси л’ одавна из |
| пустити стари прелаз: напустише га сви, а кад га се одречем и ја, онда ће му, чини ми се, бити |
| ти те попа у руку, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао |
| никад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим или већим противн |
| а, битком, у којој се прославише многи, а највише Панта Чарапић, потомак славних наших Чарапића |
| види да не може.{S} Каткад се и потужи, а ја је разговорим и поутешим, а шта пута је мало и раз |
| шта не тиче; ви се разбегнете куд који, а мени се све бије о главу.{S} И опет, гдегод станете, |
| угледан и леп, како се носи капетански, а збори мудро као какав поп.{S} Учитељ оста исто онако |
| оз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише своја места и |
| а њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда онда и попевао.{S} Сунце беше готово на |
| та му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликова |
| е глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.{S} Максо |
| </p> <p>Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци се расуше по порти.{S} Гргур, како је стао подаљ |
| чко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва претрнем за разбојем, па се прекрстим и молим |
| адне ова мечја игра, те кад би у школи, а он скине тканицу, те даде неком своме другу један кра |
| омислио Илија?{S} Он обично мање мисли, а више говори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закува |
| сусрет.{S} Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.</p> <p> |
| ат, да се фамулус Степан сасвим расани, а и учитељ Макса у својој соби постане нестрпљив, буни |
| оне чаробне светове, који су невидовни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, за |
| p> <p>Ту она подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па он |
| крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива |
| у му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад нас двоје сеђасмо пре |
| ен, у некаквом старом џубету, у шубари, а соба просто као турски хамам.</p> <p>Учитељ Макса при |
| о не чује, сви су за столом при вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се наврш |
| пљикца?{S}" Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! вив |
| ћа.{S} Куће раштркане по стрменој коси, а доле уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу. |
| же.{S} Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати.{S} Данас и с |
| омагаху јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакат |
| вима собе.</p> <p>— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одговори Гргур, мисл |
| ас — ништа!{S} Честити би били честити, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не воспитава.{S} Госп |
| неумољиви ?{S} Може ли се књига учити, а да пруће мирно расте у гори ?{S} Сирота ова дечица.{S |
| , али један умре одмах по очевој смрти, а други се оженио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, |
| а столом.{S} Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћу; стоји, ноге му клецају.{S} Пошао би ик |
| Макса са Вертепом право кметовој кући, а отуда ће походити још неколике домове.{S} Међутим у п |
| међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху <pb n="10" /> мирно као бубице, |
| дари вечерње звоно на старој звонарици, а кроз <pb n="139" /> његову душу и нехотице проструја |
| Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, а овај га значајнијим погледом измери од главе до пете. |
| ту турску лулу, посади је на доњи крај, а на горњем беше сисак од ћилибара.{S} Напунивши је мир |
| , те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи о врат, па иди од скамије до сками |
| много пријатније у заветрини школској, а у школској соби тако утушкано и угодно, да чисто мили |
| .</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а са Миланом се рукова, погледа га мало испод очију, па |
| ј је покоран.{S} Послушност је поредак, а поредак је мати свему, па и угодном животу, власти, б |
| нуће га Милан.</p> <p>— Друго је јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та |
| онде код суднице.{S} Кад би пред мрак, а преда ме стари Степан, још је фамилијаз.{S} Даница ме |
| грм, потоком плови по који суви листак, а суморно јесење небо поклопило и најближа брда.{S} Чес |
| пећи овда-онда прасне разгорели ћутак, а ветар на махове тресне у оба прозора, па опет се зама |
| е се учитељкин глас, која спрема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце |
| >— Ево ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели |
| љеном друштву он обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ. < |
| у брашно.{S} Он је оружани спроводник, а у исто време хазнадар ; у руци му гломазна каса, вели |
| оје! викнем кад јутром стрчим у ходник, а а оне око мене : какоко, какококо !{S} Сад су све там |
| е цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која више Бога помиње: он воли |
| учитељевања, и сам је прво само — сам, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав те |
| tle>„Величаније“</title> свештеник сам, а <title>„Блажени"</title> опет учитељ сам.{S} И кад је |
| ли деспота или војводу?{S} Ја га питам, а он блене, смеје се као луд.</p> <p>— Право има да ти |
| о дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим До |
| тних редака.{S} Али шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, |
| p> <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хт |
| /p> <p>— Кад их овако гледам и миришем, а ја се сећам нашега детињства.{S} Боже мој, како журно |
| у глави чађаво.{S} Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом.{S} Ја поновим своје муч |
| ости.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам незахвална, да сам обрнула |
| потужи, а ја је разговорим и поутешим, а шта пута је мало и развеселим.{S} Кажу да сам се мног |
| тишина, Гргур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради |
| <p>Таман Гргур отвори књигу пред собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— |
| аман црквењак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: <hi>Шедше трије цари ко Христу со да |
| се па зуцнем, или само климнем главом, а отац — знаш већ његово ухо — поцрвени, тресне ногом о |
| вана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле издалека као звонарице.{S} Авлије пун |
| дној дужности тамо пред часном трпезом, а учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час |
| и са својим љубимцем, Јованом столаром, а младићи савише доле, Дорћолу.{S} Одушевљени живом бес |
| енутака стајала је Даница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући.{S} Поред пута голи |
| Даничине очи сјајнуше још лепшим чаром, а лице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, |
| ним тајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробуди |
| се бријаше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто т |
| емим теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу с <title>Плутархом</tit |
| с противне стране учитељка с преслицом, а до ње једно ружично суштаство од росе и мајских јутар |
| них чинија пасуља кухана са сланиницом, а затим раздели свима <pb n="13" /> позамашне кришке пр |
| кла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати св |
| .{S} Узеше појас учитељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше малаксалог поп |
| нешто на око, шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.< |
| ха</title><pb n="5" /> у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у п |
| е име детету?</p> <p>— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Гргур, забеле |
| : да покрене говор о школи.{S} Сиротан, а радан, давао је кондиције деци имућнијих Сављана.{S} |
| </p> <p>Иван беше прави правцати Србин, а Србин вам је некако чудновато створење: и сазидаће цр |
| <p>„Збогом!{S} Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полази.{S} Заузми се где треба, те да му |
| черу!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.</p> <p>Беше скоро по ноћи кад |
| и лабудови.{S} Овде онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад |
| уменим чашицама.{S} Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљивати се магли |
| уге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни |
| на сто.{S} Дуго их је гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, које му овлажише |
| е много читао и радио, пред вече ходао, а вечером ишао мало на поседак, али нигде не задржавају |
| запита поп.</p> <p>— Не, ја сам казао, а, ја, говори учитељ с највећом брзином режући хартију. |
| ели и ћутали онде, где се који затекао, а после су се разишли по кући и око куће.{S} Гргур је б |
| се за нос вући!</p> <p>Тако је зипарао, а ми му хладно рекосмо, да га казни мало хапсом, па одо |
| оћи је свећа горела:{S} Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрвањем, спаваше најдубљим сно |
| ност и братство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић говорио заклетву.{S} И то ћете подробно читат |
| рижна жена Петрија.</p> <p>Он је ћутао, а она питала.{S} Питала је много, питала је све.{S} А к |
| пак, мој другару, ово ти је писмо прво, а можда и последње.{S} Ја нисам крива, што нисам остала |
| и Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана |
| вила собу.</p> <pb n="91" /> <p>Ни сео, а ни књиге отворио, кад чу ход двојице око спољних степ |
| укаво се смешкаше.{S} Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници ни |
| и испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, саборне цркв |
| ељак?</p> <p>Но Гргур још ни изговорио, а Ружица бризну у плач, ридаше и јецаше горко.</p> <p>Д |
| виче : „Све ствари које је Бог створио, а људи нису предругојачили, зову се природне ствари“.{S |
| азиш или ћу....</p> <p>Није ни изустио, а Ружица га оштро погледа, погледа још једном, али блаж |
| очно наставленија.{S} Кад не иде овако, а ја <pb n="131" /> онако, а негде наиђеш на тврде глав |
| е иде овако, а ја <pb n="131" /> онако, а негде наиђеш на тврде главурде, па хтео, не хтео, мор |
| хвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.</p> <p>"Па ка |
| а опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређа |
| а се с Гргуром.{S} Млад голобрад дечко, а на њему нова пешачка униформа — регрут.</p> <p>— Прош |
| им правцем.{S} Пре свега читао је мало, а за чудо се умео наћи у <pb n="101" /> свакој прилици, |
| .</p> <p>Професор га погледа радознало, а он му приповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур |
| , топло, суво, грожђе у велико сазрело, а кукурузи већ су ужутели.{S} Око вечерња звона, отвори |
| а неће ваљати.</p> <p>Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.{S} Петрија тужна, |
| Ја ћу можда још данас с Пауном у село, а ово ти је од јако место мене отац.{S} Слушај га, као |
| не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас пома |
| ?</p> <p>— Хе, хеј, како је негда било, а како је сад? поче Сава после неколико расејаних трену |
| е за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком своје.{S} Сад је наша судбина |
| прво звоно <pb n="127" /> ни одзвонило, а обучена учитељка већ држи леген да му полије, па да м |
| оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у |
| ве је то једно, мој добри попо, а тамо, а овде!{S} Сви смо једна браћа, један народ.{S} Ја сам |
| о и кости оставити.{S} Ми да се боримо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије главе.{S} И |
| и пред странима поозбиљимо и намрштимо, а пред својима, и кад смо сами у кући, зашто бисмо се п |
| ох.{S} Црквењак спушташе кола полагано, а ја се уставих на једном вису, на ком сам, још као кли |
| сандучић.{S} У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној п |
| певам.{S} Сад ткам најтање сади-платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у к |
| не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.</p> <p>— Лакше је, можда и против свој |
| гарије.{S} Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју војводину привес |
| > <p>— Све је то једно, мој добри попо, а тамо, а овде!{S} Сви смо једна браћа, један народ.{S} |
| ловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве западне, можда |
| торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном санду |
| сну певницу.{S} Сваки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем |
| ати.{S} Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.</p> <p>Кад је био ра |
| а, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у њег |
| терпјелив.</p> <p>— Максо! узвикну поп, а лице му се осуло највећим саучешћем.</p> <p>— Пусти м |
| , да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сумњичим у |
| свет је свет, али ти си мој мио другар, а другари су као и родови.{S} Али ипак, мој другару, ов |
| ићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар.</p> <p>— А шта ћу бити ја |
| ти?</p> <p>— Он ће бити мали цар Петар, а ја мала царица, одговори Даница полумазно, која се не |
| </p> <p>— Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала царица.</p> <p>Даница се насмеј |
| атом кад је томе доба; субота, кромпир, а увече још по кришка сира, или савијача, или моча, и т |
| ус и печено тесто; понедеоник, кромпир, а увече друго јело попара; уторник, у подне паприкаш, а |
| ној држаше свој ониски голубасти шешир, а другом руком намешташе своју, лаким знојем овлажену к |
| н добро шта је кућни ред, шта је зазор, а шта се пристоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{S} Знаш |
| е што дали, оно и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо патријарха, хоћемо деспот |
| /p> <p>— Прекрасно, наставиће професор, а сад да прочитамо коју оду Мушицкову.</p> <p>Пошто су |
| је, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.{S} Н |
| опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.</p> |
| ику руци, за њим Макрена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у послу, па на томе прошло.{S} М |
| опли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу |
| це из кавеза.{S} Не прође ни један час, а већ ни једнога под школским кровом, сви се, жељни, уп |
| те.{S} Митрополит се испе на један вис, а народ, као таласи око стене, слеже се око својега арх |
| и отворено румене, висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S} У руци јој шав, об |
| Сави Даница своју мазу, ђачићи у фронт, а Максо ти узе своје наочари, па с њима на нос.</p> <p> |
| елим ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је власт!</p> <p>— Сит сам ја свију власти и мо |
| бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри учесташе отуд с планине.{S} Већ много пр |
| је је вазда покривала студена строгост, а сад је тако лепо, тако благо, преображено тугом, која |
| оликих врела; једнима беше мати радост, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој |
| и да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје селанце тамо у Крајини, у кршној, горови |
| тасмо, али узалуд.{S} Дрхташе као прут, а кад поче плакати, учитељ му рече да одлази на место.< |
| и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.</p> <p>Узме књигу из |
| ија, почеће опет дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јованов <pb n="128 |
| рсенија патријарха.{S} Донесе сандучић, а он вади царске повеље, привилегије, и показује народу |
| ришљава сена, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, ко |
| услужни механџија изнесе ракију и каву, а Пауну и Гргуру слатко од ружина листа.{S} Одатле се к |
| још јаче јецати.{S} Гргур оборио главу, а он наставља испрекиданим говором....</p> <p>— Ето ми |
| а травица, одупро се лактовима о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу г |
| ани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмерена плане, скочи са св |
| ат протин: два анђела, који држе цркву, а оздо начелна слова његовога имена.{S} Погледа у Максу |
| лу, али још ни довршио јутрењу молитву, а већ се кава пуши на столу.{S} Недељом се жури на јутр |
| село.{S} Тек је навршио двадесет другу, а лице му тако пуно збиље, пуно мушке, маркиране лепоте |
| ас.{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} На тај знак |
| л, тај комад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но оно с кој |
| } Деца се на то смеју сиромаху медведу, а Циганин скине мастан фес и заокупи мољакати да му дат |
| , особито за ону пилеж у првом разреду, а деси се по који завезанко и у старијим разредима.{S} |
| а Саборној Цркви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им се чињаше |
| у књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу, па сав поцрвенео гледа преда с |
| ам приповедају сладости које се сањају, а можда и уживају, у тим забрањеним рајевима.{S} Рајеви |
| <p>Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће ов |
| звона, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све листом наже у митрополитско двориште.{S} М |
| ни треба од мене да се уче воспитанију, а не ја од њих.</p> <p>— Знаш ти, шта је воспитаније.</ |
| авословно.{S} Гргур је учио филозофију, а Милан правне науке.{S} Онда не беше у Лицеју велика н |
| и од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бденије.{S |
| насиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} Сељака Симу Илић |
| зна кола потера кочијаш к Белом Потоку, а они, пречицом, мало кроз шуму, мало кроз поток, дођош |
| сина кличу правовернима песму језанску, а вама, као у хиљаду и једној ноћи, затрепте најживље м |
| кле, дај руку!</p> <p>Илија пружи руку, а Милан, стиснувши је, помисли у себи: „У име Бога сврш |
| у то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрлила мачку, која се стрпљиво п |
| о грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, к |
| не за столом, Макса је седео у прочељу, а он и Даница једно према другом.{S} Учитељ је био ванр |
| о скупштина, де!{S} Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибова.</p> |
| пут, Милан, и нехотице, опет се окрену, а у исти мах осврте се и Илија, погледа горе према Дани |
| асе као метеори.{S} Појаве се, ишчезну, а ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније. |
| ао зашто не бих?{S} Чинио сам и туђину, а нек’мо ли теби, који си ми толико пута учинио добра, |
| жи, чепрка. преноси се духом у старину, а Милан док крочио мало низа страну, већ нашао некаква |
| уштају у малене собе.{S} Уђете у кујну, а из кујне лево у собу.{S} У левој живљаше стара сестра |
| су у неком свечаном тужном расположењу, а Гргуру, откад је сишао са своје планине, није се тако |
| ак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та ништа лепше од јунаштва, од мача... |
| ци поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ват |
| лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.{S} Иван и Пе |
| општине.{S} Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и |
| утро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата кућни посао: или плете чарапе, или и |
| аја дићи, тркне један крадом директору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у ра |
| х углова погледате на ову богату софру, а ви већ у напред осетите на језику сласти које вас оче |
| за својим столом, с наочарима на носу, а позамашнијим прутићем у руци.{S} Прочита чланак два и |
| , ето га Макси у госте.{S} Максо кмету, а кмет хабер свима кметовима по свима селима б...ске шк |
| ко школског дворишта у пространу порту, а из порте у цркву.</p> <p>Гргур је само једанпут с род |
| ло је, крупне капљице шуштаху по цвећу, а неколико, најкрупнијих, попрскаше лепе Даничине образ |
| Матији, Матија га пошље Стратимировићу, а после месец дана већ беше у редовима оних бораца из С |
| подигао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни, језик, отказује |
| оли, па кад се увио у студену поњавицу, а пред њиме, као у зраку, трептала је Студеница и цела |
| о вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спров |
| , с којега се стрмо слази у прву улицу, а ја се скидох.{S} Црквењак спушташе кола полагано, а ј |
| у, којих ти се плаветнило упија у душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стреља за тобом.</ |
| нџир-џамије...{S} Илија дош’о у севдах, а и сам сам, хтео да слушам-шаркију..:{S} Ето ти пред н |
| а.{S} Још није почео сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренут |
| утом о сухи звучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па онда оне старије |
| ушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоугластих шљунака.{S} Гледаше и слушаше: чињаше |
| ане, чела ониска, очију живих, малених, а коже на лицу ишаране многим ситним мрштинама.</p> <p> |
| руштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо далеко позади храмуцали, наслонивши се о |
| ораста мало нижега, образа округластих, а усана румених и врелих.{S} Обојица ношаху у рукама по |
| и њу милује.{S} Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице |
| Путујемо, ја, писар судски, у Крушевац, а овај млади професор у Крагујевац.</p> <p>Ту Илија пог |
| оша.{S} Философ, богослов, добар Немац, а још бољи Латин!{S} У дужности школској тачан, у цркви |
| цар, па се уозбиљио као какав маторац, а према њему на левој страни, стали цар Петар и мала ца |
| слама, леву спустио доле низ креветац, а главу нагао на јастучић од дебела платна, који је так |
| ли Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране резе.{S} Још се тресло |
| јело попара; уторник, у подне паприкаш, а увече цицвара од бељега брашна, мало помаснија; среда |
| у камџију, па <pb n="51" /> чим муцнеш, а он удри као вола, док те свега крвца не облије.</p> < |
| ни почео да оджвижди овај чувени марш, а мајстор-Јованов шегрт одазва их обојицу.</p> <p>Кад у |
| иланце од пилета, али ја не марим. .. . а волиш ли ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста |
| анима ?{S} Увек си био онако, онако.... а сад си се, Бога ми, сасвим подетио.{S} Што ти се сад |
| Макса?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Јест... а знам да није Макса... ваљда си се загледао у његову с |
| расно!{S} Питам те, не морам бележити : а је ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и добра...</ |
| жи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме?</p> <p>— Хоћеш ли по оцу или по деди ?</p> < |
| и не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} |
| ће им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је |
| не, као новине, прихвати професор Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Д |
| ом!{S} Да ти отворим прозор?{S} Запара; а како је на пољу лепа хладовина.{S} Красно вече; извед |
| е осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{ |
| сиротој комовици тамо у Максиној соби; а стари учитељ Никола, који је свима „попечитељима“ и „ |
| н и подесан; отесао га Стојко дунђерин; а чункови су они исти стари, материни.{S} Отац ми је уз |
| уго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби на овој прлој земљи ?{S} Ништа на ов |
| ко си се раскрупњао, како си окосматио; а мени се још непрестано врзе по глави оно некадашње де |
| p>— У јаслама, понови учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?</ |
| рбица, па који шљивовицу који комовицу; а трбушасте чутуре с вином, погаче, заструзи с пребранц |
| а, онда, онда ми још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније? |
| на.</p> <p>— Ја знам.</p> <p>— Ти знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа не знаш.</p> <p>Кад су п |
| и појању чешће накашљао, <pb n="126" /> а по каткад се сети овог и онога, па му се једва чује г |
| аше <title>Слава во вишњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со на |
| орам седети ја, морате седети и ви !{S} А куд вам се хита; зар имате што прече од своје званичн |
| и Рајна научити <hi>Возбраној</hi>!{S} А ми?{S} Ми ћемо и сами на Косово у Призрен!{S} Ал’ сир |
| , а дечица народ, и те какав народ?!{S} А учитељ, у једној једитој глави, цело правитељство.{S} |
| каво осмејкива.{S} Нећеш, бре Илија!{S} А Илија положи!{S} Потегну Хасо ножину, једва му је ист |
| чима: хартија плава, хартија црвена!{S} А шта је оно тамо, тако, одвојено?{S} Готово би хтели д |
| ти опет откуд си и дошао — у степе!{S} А Срби, а Славјани?{S} Пољска!{S} Пољска!</p> <p>— Сиро |
| колики му брци, па калпак на глави!{S} А шта му је оно у рукама?</p> <p>— Топузина.</p> <pb n= |
| Имам га и ја.</p> <p>— Имаш га и ти!{S} А какав је тај твој узрок, ако га смемо знати?</p> <p>— |
| ако средство, али благословена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпођице, цјел!{S} Знате ли он |
| ра час слабије час јаче „секундира".{S} А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а |
| ужег времена ни то не „упражњавају".{S} А о Вертепу ни спомена.</p> <p>А шта ли је старог учите |
| ли и другу свеску народних песама...{S} А ти, Гргуре, шта си сад имао?</p> <p>— <title>Горски В |
| ити ми, ми њихова потиштена браћа...{S} А онда?{S} Онда ће и Рајна научити <hi>Возбраној</hi>!{ |
| /p> <p>— Дакле, име јој је Даница...{S} А је ли млада?</p> <p>— Мога доба. </p> <p>— Нашег доба |
| ко ти срце иште, мој добри Гргуре...{S} А како стојиш с парама?{S} Без њих је свуда зло, у туђи |
| у, ако хоћеш, и пред самим Књазем...{S} А кога се ја бојим?{S} Јеси ли ме чуо, попе!{S} Бога ми |
| ... знаш, у цркви си свагда миран...{S} А шта ћеш ти бити?</p> <p>— Он ће бити мали цар Петар, |
| з</title>, <title>Хаџи-баба</title>.{S} А на простоме долапу књиге његове струке, латински и но |
| угојачили, зову се природне ствари“.{S} А кад по који несташко удари још у јачу декламацију: „Н |
| чудноватијег детета у целоме селу“.{S} А да ли је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само н |
| збрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у мисли о учитељу Макси, о школи |
| е вредно зауставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети |
| леда престављенога, па онда у Ирода.{S} А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знат |
| ико свечано мирна та јесења природа.{S} А како ли је тек морала слатко падати Гргуру, кад је, н |
| } Да спасеш грешну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бунапарту, онда те тапшу по раменима, а |
| ет мало застати.{S} Застаде и Илија.{S} А кад фамулус <pb n="136" /> беше далеко поизмакао, поч |
| ва судбина лишила доња два предњака.{S} А Гргур је, ваистину, сасма мало порастао, само су му о |
| говог и иначе пуно симпатичног лика.{S} А Милан?{S} А Гргур?{S} И они, раздрагани, ужагрили очи |
| тво, све је то нека сорта ортаклука.{S} А ко је сиромах, к’о <pb n="120" /> по Богу ја, а жели |
| ојку, из прве куће из суседног села.{S} А био је радник један по један.{S} Рано легао, рано уст |
| јлепши и најсвечанији светла недеља.{S} А још лепша у селу у брдима, у природи, која је највели |
| ва новим приликама, новим потребама.{S} А овде Сава, националиста, жељаше сестри омилити само о |
| а је окрчена и испресецана оградама.{S} А кад престаше ограде, уђоше у честаре.{S} Пешачки пут, |
| ице, особито уз посте и о младинама.{S} А била је милостива <pb n="50" /> преко сваке мере: што |
| рта дала избацити са српских бедема.{S} А кад му се поглед оте на црвену заставу с белом звездо |
| алаца, да је Гргур први међу првима.{S} А Милан?{S} Тај велики ретор, политичар, мали демагог, |
| оге од радости, па се наже на Ивана.{S} А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, |
| ек има један учеван из твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе |
| да је пореклом из хомољских јазбина.{S} А кад рикне кроз нос: ма! цела школа узавре, граја, урн |
| то лево, куд је мање кама и ровина.{S} А честа промена села и околина привуче на се радозналос |
| у оној последњој скамији до дувара.{S} А онда учитељ Макса јасно објави свима и свакоме прве т |
| сваком погледу господина директора.{S} А учитељи ?{S} Они час по зарезу, све неког посла ради |
| трија изађоше чак до сеоског потеса.{S} А кад их опазише оздо низ ливаду, Петрији се скратише н |
| овини поседаше око печенога јагњета.{S} А не треба ни питати: да ли је мајстор Јован спремио до |
| е и испраћа неумољиве часове живота.{S} А кад бисте ушли у учионицу, једва бисте распознали сло |
| урије, од то доба је и куће Протића.{S} А од како је куће Протића, од то доба, па све до данас, |
| је лепа учитељ-Максина ћерка Даница.{S} А Милан, он гризе доњу усну, метнуо руке назад, ћути, м |
| , ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> <p>— Не знам, нису ме питали.</ |
| и души годи свежина даха природиног.{S} А колико је природе, колико једрине у сваком стиху, у с |
| .{S} Питала је много, питала је све.{S} А кад је она престала са својим пунобрижним питањима, о |
| ка путовати од једне школе до друге.{S} А данас?{S} Има их у сваком трећем селу — ко би запамти |
| о, чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у касарни.{S} Мучна уредба; нигд |
| ткреше Јанићије. '</p> <p>— Тако је.{S} А ко је била мати Христу Спаситељу, кажи нам ти Крста!< |
| у противни угао своје скромне одаје.{S} А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно |
| /> слику сувремене српске историје.{S} А Милан?{S} И Милан слуша пажљиво, али из оно мало пром |
| залогај, јео и ћутао, све до јације.{S} А одмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S |
| уза, а лаган и течан као етирно уље.{S} А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбу |
| вижљу ухвати први сан па да умакне.{S} А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кре |
| ур се једва осмели да их се дотакне.{S} А кад се она саже да откине још један бокорић црвеножут |
| двирује се фамулус Степан и чуди се.{S} А они обадвојица право један другом, стадоше, погледаше |
| ар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му се нарав н |
| офесора погледом девичанске чистоте.{S} А он им стиште руке обојици; да му не налагаше начело у |
| <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце искочило на подне, сети се и он глади |
| тима, да га не пробуди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весели Иване?{S} Ту су му се опет оч |
| етац, па спава као окупано јагњешце.{S} А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учит |
| ну леху, покри лице рукама и јецаше.{S} А кад јој одлакну и сузе престаше, спусти руке у крило, |
| вори ни једне.{S} Њих двојица одоше.{S} А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полу |
| ница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, ст |
| оде, особито кад учитељ није у соби.{S} А мала Даница, она као на иглицама окретала се час на л |
| {S} Да их Бог поживи, красни синови.{S} А иду ли у школу?</p> <p>— Овај, Гргур, са нашом сеоско |
| Миланови пути чине ми се поузданији.{S} А ја сам се доста мучио, доста пребијао од једнога до д |
| — бар два прста више него ономлани.{S} А круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио.{S} Ка |
| ас анђели гледају кроз свод црквени.{S} А ја на то све јачим гласом извијах „сједалне“ да нас б |
| јеш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженићу се.</p> <p>Ту Гргур не |
| е снове и поче се задовољно смејати.{S} А Ружица, са свечаном збиљом, отпоче своје саслушање :< |
| ја, у мојој пустињи, могла разумети.{S} А ја ћу ти, у замену, послати по који цветак из моје ба |
| себно дете, Бог ће је свуда пратити.{S} А ја...</p> <p>И ту Макса поче још јаче јецати.{S} Гргу |
| добром обичају, све назатке ходећи.{S} А учитељ Макса устаде, узе наочаре са оног столића, рас |
| ашем доласку.{S} Опростите, путници.{S} А имамо на вас поруку.{S} Гргур...</p> <p>Још онај дежм |
| ша жеља својој некадашњој другарици.{S} А шта ли јој је, Боже, пожелео ?</p> <p>Гргур је прошао |
| жних кућа, рекли бисте е је заселак.{S} А сложни су — да изгину један за другога.{S} Свуда ћеш |
| а у мало не угасих свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко беше богиња?{S} Миланова сестра.</p> <p>— |
| у га што скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни празан, не мислим овде, него овде (и ту |
| ку узнео још лепшом мушком красотом.{S} А Гргур?{S} Задовољно гледећи је, радовао се у себи, шт |
| тако, као уморно јагњешце, и заспао.{S} А први санак под школским кровом беше тако драг: сневао |
| љубаве ти, ракију па каву.{S} Тако.{S} А вама децо?{S} Трчдер момче тамо преко пута, па донеси |
| теби од свемилостивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим горовитим сел |
| ћ стао пред кућу и гледа изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови, скратише му се ноге, |
| ији план не мину мимо њих неопажено.{S} А многи су, особито правдослови, још ни у полу не изучи |
| ива ћилимке, или тка платно памучно.{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како |
| цар Ирод стајао озбиљно и поносито.{S} А збор не прекидаше песму:</p> <quote> <l>На колена пад |
| "23" /> <p>— Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота |
| њим, догод се опет не врну у олтар.{S} А кад се отпева и она последња песма <title>Упованије м |
| , би одавна ухватио најкрупнији кас.{S} А кад га, и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било ј |
| те, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младости, у старости ни довека.</p> < |
| и ми се биће скоро и са Швабом квит.{S} А шта ту циле-миле — лагарије.{S} Ако ће лепо, и ми ћем |
| у</title> ономад сам и по трећи пут.{S} А читам само недељом и суботом по вечерњи, кад оставим |
| ођаше униформу по френкијском кроју.{S} А сваком о пасу висаше источни нож у шареним цагријама, |
| да чу у дворишту и суседном ходнику.{S} А да ли мишљаше о ономе што читаше, или су осећања отел |
| кога ће дана походити његову школу.{S} А ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, |
| дан пут, ухвати стазом кроз планину.{S} А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, п |
| је силна!{S} Сви смо упрли очи у њу.{S} А она?{S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда |
| стра вода преливаше заходном румењу.{S} А кад се при последњем поласку опраштао с њоме, једва с |
| ко око радије замиче него за шубару.{S} А мала царица — то је овогодишњи случајни додатак, тек |
| им и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог доброг оца, од нашег учитеља, ком |
| вонашце, а гледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде звоно, почеше се из углова купити пастири, |
| „Доситеј", да видимо какав си читач.{S} А ко вам је био учитељ?</p> <p>— Господин Макса, рече Г |
| ваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А кад школу свршиш, е онда, онда...</p> <p>И ту се брат |
| тако задрхта, кад се њезине дотаче?{S} А кад им се погледи сусретоше, обојима сину једна иста |
| е пуно симпатичног лика.{S} А Милан?{S} А Гргур?{S} И они, раздрагани, ужагрили очима, па би, ч |
| ам као сушти <pb n="84" /> професор?{S} А ко зна, шта још може бити од овога ђиде!</p> <p>— Још |
| да му се једва знађаше име у Чакову?{S} А његов син продрмусао је богме добро ону уштавелу брад |
| /p> <p>— Швабо остаје Швабо!</p> <p>' — А гејак гејак!</p> <p>— Пи! ракну поп.</p> <p>— Пи! пљу |
| на напрћи своје убране усне.</p> <p>' — А би л’ умела начинити мусаку?</p> <p>Јелена се, с през |
| да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она?{S} Скрстила руке па слуша: покорна служ |
| и и ви имена слова или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог |
| ви се скаменише.</p> <pb n="11" /> <p>— А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и н |
| се митрополита.</p> <pb n="26" /> <p>— А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други |
| леним прозорима.</p> <pb n="88" /> <p>— А знаш ли, ко станује иза тих прозорчића?</p> <p>— Не з |
| ојих и твојих, на част ти све!</p> <p>— А што ће мени све белосветске власти? опире се поп.</p> |
| ја, Русија — слобода, утопије!</p> <p>— А зар ти твоји савези нису сањарије?</p> <p>— Јок, чист |
| </p> <p>— Сељак, сељак, сељак!</p> <p>— А кад сам ја казао да нисам сељак?</p> <p>Но Гргур још |
| <p>— А рачуницу?</p> <p>— Јок!</p> <p>— А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири б |
| вши: и донесох му дар : ливан!</p> <p>— А твоје <hi>имја</hi>? обрнувши се мачем оном трећем др |
| е...</p> <p>— Цео свет лаже...</p> <p>— А зашто да цео свет лаже? осече се поп, у коме је стрпљ |
| ом!</p> <p>— Та чуј ме само...</p> <p>— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; |
| кућа је сва о женином врату...</p> <p>— А што ми то говориш, мајстор Јоване !{S} Знам ја добро |
| ли у <title>Вјестнику</title>.</p> <p>— А патријарх?</p> <p>— Сад је с депутацијом у Загребу.{S |
| — <title>Горски Венац</title>.</p> <p>— А пре си имао?</p> <p>— Милутиновићеву <title>Сербијанк |
| ко те је учио?</p> <p>— Баба.</p> <p>— А знаш ли <title>Оче наш</title>?</p> <p>— Не знам.</p> |
| ува пекмез ?</p> <p>— Не кува.</p> <p>— А у нас има још пун пунцат оволики ћуп.</p> <p>Ту она п |
| се толико осврћеш? рече Илија.</p> <p>— А што ти?</p> <p>— Ја... ја имам свога узрока.</p> <p>— |
| цветића нема у његовим рукама.</p> <p>— А где су ти ?</p> <p>Он се мало збуни па тихо шапну:</p |
| пронети по овим нашим брдима.</p> <p>— А забрана?</p> <p>— Каква забрана!...{S} Гледај ти свог |
| толикогодишњега директоровања.</p> <p>— А шта ли се то збило?{S} Нама није нико ништа јавио.</p |
| Гргур пун изненађења и чуђења.</p> <p>— А чему се толико чудити?{S} Ту су Пољаци емигранти, ту |
| се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кадгод нулу?</p> <p>— Лулу?{S} И мој ба |
| присести, па опљунути у шаке.</p> <p>— А је л’ вас тај ваш господин Максо учио и појати? запит |
| ше ока с лепе учитељеве ћерке.</p> <p>— А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да |
| м је све положио у божје руке.</p> <p>— А кад Гргур школу сврши, хоће ли он опет к нама у село, |
| амо, и он очи кријаше од жене.</p> <p>— А што тако опознисте, децо ? упита их Иван, кад приђоше |
| и.</p> <p>— Знамо све тропаре.</p> <p>— А певати?</p> <p>— Учили смо: <title>„Владету војводу"< |
| љубио, то те се ништа не тиче.</p> <p>— А можда ме се и тиче.</p> <p>— Тебе ни најмање.</p> <p> |
| <p>— А јуче?</p> <p>— И јуче.</p> <p>— А прекјуче?</p> <p>— И прекјуче.</p> <p>— Све поред оне |
| о, како је умем лепо написати.</p> <p>— А шта је то нула? — упитаће на то Гргур, погледавши је |
| <p>— Добра? </p> <p>— Босиљак.</p> <p>— А ти се не мислиш женити?</p> <p>— Не.</p> <p>— Ал’... |
| лим, али нешто ипак премишљам.</p> <p>— А шта је то нешто ?</p> <p>— Мислим, сејо моја, да би н |
| Имаш ли буквар?</p> <p>— Имам.</p> <p>— А читанку?</p> <p>— А шта је то?</p> <p>— А „прву знању |
| ђена девојчица.</p> <p>— Знам.</p> <p>— А ко те је учио?</p> <p>— Баба.</p> <p>— А знаш ли <tit |
| наш</title>?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— А <title>Богородице дјево</title> ?</p> <p>— Не знам ни |
| ..{S} Стој! и ја одох с тобом.</p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не |
| а он доста непоузданим гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли |
| ати језичић? костреши се Иван.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати о |
| ?{S} Примети му мајстор Јован.</p> <p>— А зар ви то опажате?</p> <p>— Та ето смешите се, па...< |
| договорили, окрете се и Милан.</p> <p>— А шта се толико осврћеш? рече Илија.</p> <p>— А што ти? |
| ђемије вући, рећи ће му Милан.</p> <p>— А што не, с тобом бих, Бога ми ти кажем, и суваче окрет |
| ве онако као што сам ја казао.</p> <p>— А шта си ти казао? упита га поп, упрвши у њега радознао |
| пун чуда, у то учено чегртало.</p> <p>— А каква је ово икона? упита је Гргур.</p> <p>— То је Св |
| или на Дорћол?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— А јуче?</p> <p>— И јуче.</p> <p>— А прекјуче?</p> <p>— |
| је у трему било сувише хладно.</p> <p>— А шта си ти смислио ? упитаће поп, заустави се и поче н |
| на.</p> <p>— Питам те озбиљно.</p> <p>— А ја ти кажем још озбиљније.</p> <p>— Дакле, дај руку!< |
| че Гргур мало тужно и горачно.</p> <p>— А Бога ми јест!{S} Шта ту неке „Татре“, нека „божества“ |
| /p> <p>— Не знам ни шта је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповест |
| знању"?</p> <p>— Немам ни то.</p> <p>— А рачуницу?</p> <p>— Јок!</p> <p>— А ја имам пуно пунца |
| ељ му рече да одлази на место.</p> <p>— А што да се плаши, да од Бога нађе? пита радознала мати |
| ом држаше дебео трешњеви штап.</p> <p>— А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно м |
| ео си у име Бога? упитаће поп.</p> <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, ако.{S} Ваљана хартија.{S} Са |
| а ти, Гргуре, мали цар Петар.</p> <p>— А шта ћу бити ја, отац? упита нестрпљива Даница.</p> <p |
| ћи.</p> <p>— Засврбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаће га Гргур радозналим погледом.</p> <p>— Ја |
| поврти Паун своју богословију.</p> <p>— А где се родио Христос Спаситељ ?</p> <p>— Христос Спас |
| а нам је често причао о Марку.</p> <p>— А погоди: ко су она деветорица, па онај стари пред њима |
| нице, осим оних старих у селу.</p> <p>— А осим оца и мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и да |
| нећеш ти, онда не знам шта ћу.</p> <p>— А као зашто не бих?{S} Чинио сам и туђину, а нек’мо ли |
| аже на своју кметовску палицу.</p> <p>— А стоји ли наша земља? пита директор.</p> <p>— Наша зем |
| тајаше, једанпут рећи не дишу.</p> <p>— А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо? пита ди |
| ружена према оном другом цару:</p> <p>— А од куда ти јеси, и како <hi>имја</hi> твоје?</p> <p>— |
| чудо, а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би бил |
| бом.</p> <p>— Па шта велим ја?</p> <p>— А шта велим ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт |
| ну страну, да те когод позове?</p> <p>— А зашто не ?</p> <p>— На Маџаре?</p> <p>— На кога било, |
| читанку?</p> <p>— А шта је то?</p> <p>— А „прву знању"?</p> <p>— Немам ни то.</p> <p>— А рачуни |
| <p>— Имам.</p> <p>— А читанку?</p> <p>— А шта је то?</p> <p>— А „прву знању"?</p> <p>— Немам ни |
| ргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено, метнуо три прста леве руке |
| е! викнем кад јутром стрчим у ходник, а а оне око мене : какоко, какококо !{S} Сад су све тамо |
| едовечан муж, <pb n="46" /> лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале |
| ахату куцне подне, врата би се отворила а учитељка јело уносила.{S} Сав тај ред, ту материну та |
| ad>II.</head> <p>Не прође неколико дана а школа б...ска забруја као кошница.{S} Искупише се ђац |
| вој земљак", рече један од млађих калфа а други што остаде пређе праг и рукова се с Гргуром.{S} |
| ији.{S} Невен се жути тамо поред ограде а у средњим котурима све сам каранфил и кадифица.{S} Ру |
| </title>, професору Сави се зажари лице а очи запламтеше.{S} Чега ли се срећан сетио?{S} Можда |
| ио и те покушаје, ућутао се, кад крадом а кад отворено погледао у лепу домаћицу.</p> <pb n="130 |
| ика пећ испрепуцана сва па жутом земљом а местимице и пекмезом поизлепљивана, а Свети се Сава ј |
| ма б...ске школске општине.{S} Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.</ |
| плакала.</p> <pb n="54" /> <p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођош |
| : „многаја љета“!{S} Док је Макса певао а остали му помагали, прибра се мало и свештеник Крста, |
| ало кроз поток, дођоше до под само село а одатле уз брдску стрмен, која је окрчена и испресецан |
| ране, па чисто ти заигра срце кад ходиш а смрзнути снег шкрипи под ногама.</p> <p>Многе се куће |
| и уђе поп.{S} Пошто је, с јаком лупом (а био је у оним рибарским чизмама), стресао снег с џубе |
| /l> <l>И Богу се молише, молише;</l> <l>А цар Ирод смути сја,</l> <l>Јерусалим стужи сја...</l> |
| у лепу домаћицу.</p> <pb n="130" /> <p>А Илија?{S} Ма да му се Даница допала преко сваког очек |
| ачи онога времена.</p> <pb n="74" /> <p>А данас?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али ника |
| ољи другоразредац.</p> <pb n="19" /> <p>А те зиме била је зима оштра и снегопадна.{S} Још у прв |
| еби: „Истераћемо вас, истерати!"</p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну не |
| име Бога свршисмо и утврдисмо."</p> <p>А шта ли је помислио Илија?{S} Он обично мање мисли, а |
| е цари ко Христу со дари</hi>...</p> <p>А кад престаде ова црквена песма, наста свечана тишина. |
| рилици с њиме потпуно саглашава.</p> <p>А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши |
| д Маџара и од Шваба и од Турака.</p> <p>А тамо у оној соби из авлије седи Милан на зеленој стол |
| ају".{S} А о Вертепу ни спомена.</p> <p>А шта ли је старог учитеља тако оцепило од света?{S} Та |
| алом веку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S} Коњичак је нап |
| другу страну, и уморен — заспа.</p> <p>А кад фамулус Степан дојури школи, подигао беше праву у |
| тог загушљивог школског ваздуха.</p> <p>А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутр |
| воје погледе у разметнуте карте.</p> <p>А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерладија, два мл |
| а, који је чула у школи и цркви.</p> <p>А ђаци у школи седе на својим местима и уче.{S} Од њихо |
| азабрала и сетила да их нахрани.</p> <p>А наши путници путоваху као на тичјим крилма.{S} Коњи т |
| е спавају сваки на својој клупи.</p> <p>А учитељ Макса затворио се у свој <hi>педагогијум</hi>, |
| смео наговестити да је — плакао.</p> <p>А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим кр |
| оња, па што игда могаше уз брдо.</p> <p>А Степан поново припали лулу, па поштапајући се својом |
| том заносу као и његов професор.</p> <p>А Милан?{S} Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи |
| , који никад дотле уживали нису.</p> <p>А Иван?{S} Он ћутом напред корачаше.{S} Лице му се прим |
| е своме мало заплашеном синчићу.</p> <p>А кад је с пуно поштовања пољубило старог учитеља у рук |
| о чупкаше своју шарену кецељицу.</p> <p>А кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша |
| наоблачено лице и груну у плач.</p> <p>А зашто је плакао?</p> <p>Казаћемо и то, али само ради |
| овај упро очи у њега, као да га пита: „А ти?“ Милан промишља, а Макрена оде да спреми и донесе |
| тријарх мало јачим, свечанијим гласом: „А полковника Стевана Шупљикца?{S}" Добро старац и не из |
| нако тачан и у школи и у цркви.</p> <p>„А мајка?{S} О, мој добри Гргуре, како се сва охладим, к |
| , каву.</p> <p>— Познајете ли ви Станка абаџију? поче професор Сава, пошто је, по свом старом о |
| p> <p>— Молим, молим не трудите се: <hi>абије</hi> идем с вечере...{S} Знате, наручили смо били |
| са оваквих отворених висова као што је Авала.{S} Учини му се срце веће, крв никад тако топла к |
| дног познаника готово у сваком селу око Авале.{S} Често притегне опанке, пушку о раме, па чак у |
| еду.{S} Да иду, али што раније могу, на Авалу.{S} Тамо ће и ручати, провести део дан.{S} И доис |
| зор, пренео се мислима преко Дунава, уз Авалу и Космај, широм по Шумадији.{S} Уставио се код св |
| ром наименовани пуковник.{S} Беше почео август, кад се Срби и Маџари <pb n="117" /> прикупише у |
| храбрије. борише браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код села Перлеза; ту пролише своју |
| и, и од тога пораза опоравише се тек 28 августа, битком, у којој се прославише многи, а највише |
| .</head> <p>Беше настала друга половина августа.{S} Врућине нешто мало попустиле.{S} Чича Иван |
| аница навршила пуних шеснаест година, у августу су заједно славили њезин рођендан, али већ онда |
| не висине.{S} Али је највећма осветљена авлија оне повелике куће, што се лепо види на оној стра |
| њаци се беле издалека као звонарице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљив |
| <p>Кућица, у којој живљаше, беше насред авлије, коју, исто као и муслиманске конаке, опасиваху |
| анија“.</p> <p>— Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ух |
| од Турака.</p> <p>А тамо у оној соби из авлије седи Милан на зеленој столици, одупро се - ногом |
| Уђоше у кућу, одоше у своју собу.{S} Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступ |
| <p>Отворе се малена вратанца у зиду од авлијске ограде.{S} Јелена, увек опрезна, погледа кроз |
| асо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, ко |
| невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских зидова.{S} Он би напоље, на свеж ваздух, да х |
| цо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, потеците!“, п |
| ван виче: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, |
| ка.</p> <p>Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише ш |
| врата, он напред, они за њим изађоше у авлију.{S} Врата оставише отворена.</p> <p>Јелена, која |
| p>— Ми немамо патака, али кокошију пуну авлију.{S} Да није лисица, имали бисмо и више.</p> <p>— |
| е у Прагу, добро, растерајте... нека их Аврам растера и из Београда — чудна ми чуда, као да је |
| а Македонског</title>, ни <title>Жертве Аврамове</title>, ни <title>Алексија божијег человјека< |
| тав, камо скупштина, де!{S} Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибо |
| .</p> <p>-— Реци, љубаве ти, нек се учи адвокатлуку.{S} Ко се данас уме бранити на суду и путу, |
| а знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице <hi>свја</hi> |
| ши се мачем оном трећем другу.</p> <p>— Аз јесам цар Мелхиор, одговори тај трећи мало заплашено |
| и, и како <hi>имја</hi> твоје?</p> <p>— Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, |
| и три цара овамо пришли јесте?</p> <p>— Аз јесам цар Гашпар од персијске стране, поче први од т |
| ете ли и ви имена слова или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то |
| у главу: не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Ка |
| само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви им |
| ли, Гргуре, та оно је права роспија.{S} Ајаој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујест |
| да ми узесте с језика, меша Илија своју акламацију.</p> <p>— Видите, наставља Макса и не слушај |
| е се, док се вино није угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, да нам приповедите ту историју.{S} |
| ог вола, него најбрадатијег патријарха, ако хоћеш и оног васељенског из Цариграда.</p> <p>— Зат |
| а кћи. одговори Макса.</p> <p>— Даница, ако се не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} Дозволите |
| ика:</p> <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.</p> <p>— Не бој се, учите |
| гори ?{S} Сирота ова дечица.{S} Гргуре, ако нам успишеш, реци коју, али онако, ти већ знаш, она |
| нашим депутатима.{S} Све ћете то имати, ако то већ нисте читали у <title>Вјестнику</title>.</p> |
| им лепо, низ длаку, ласкај му простоти, ако хоће и глупости, па готов посао, слуге, робови!{S} |
| ад се је време преокренуло; учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећ |
| га и ти!{S} А какав је тај твој узрок, ако га смемо знати?</p> <p>— Смеш. </p> <p>— Да није Ма |
| задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слушати.</p> <p>— Рад |
| </p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, да лепо поживим...{S} Шта ме се |
| абим кући, док је видела.</p> <p>— Ако, ако...{S} Мајка је мајка.{S} Пожури се...{S} Иван је по |
| поп.</p> <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, ако.{S} Ваљана хартија.{S} Само клобуке мало повеће — б |
| оће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да уч |
| !{S} Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.</p> <p>Ту, у црквеном трему, завер |
| Бог зна, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хтеш прочитати ово неколико паметних и непа |
| жући хартију.{S} Ја сам казао и казаћу, ако хоћеш, и пред самим Књазем...{S} А кога се ја бојим |
| вањем је спусти на сто.</p> <p>— Можеш, ако хоћеш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Г |
| а одосмо.{S} Уз пут рече професор Тома: ако га попечитељ усекне, али онако попечитељски, све ва |
| исати Гргур (али је „словослов“ Милан); ако је потребна песма или ода за какву му драго пригоду |
| колна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на лијо, ништа неће ваљати.</p> <p |
| диспут међу друговима, пресуђује Гргур; ако се смисли какав план, који ваља разрадити, редакциј |
| азрадити, редакција се поверава Гргуру; ако се иде <foreign xml:lang="lat">in corpore</foreign> |
| т.{S} А шта ту циле-миле — лагарије.{S} Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, м |
| у свакоме послу, којега се прихвати.{S} Ако се по каквом научном предмету излегне диспут међу д |
| се, мајстор Јоване, не знам макнути.{S} Ако нећеш ти, онда не знам шта ћу.</p> <p>— А као зашто |
| — Шта лупаш тако, нисам ја твој ђак.{S} Ако ти нисам по вољи, одох у контумац, па збогом!</p> < |
| Нико није пропао, ко је света видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан? |
| а бих ти, макар крадом, по који пар.{S} Ако дођеш ове јесени, отац ће те за цело звати, па ћемо |
| а смо на чисто.</p> <p>— Па води их.{S} Ако нисмо ми.{S} Бог ће с њима бити! једва промуца Петр |
| ма у школи, па горе до твојега села?{S} Ако си рад чути, ми смо, хвала Богу, сви здрави, које и |
| и ли послао „прошеније" ради службе?{S} Ако не ти њих, богме они тебе неће молити.{S} Време је |
| евну.</p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, да лепо поживим...{S} Шта |
| аплатке и паоце.</p> <pb n="53" /> <p>— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврну |
| ја не кажем да је попечитељ...</p> <p>— Ако није попечитељ, он је душепопечитељ. </p> <p>— За м |
| е; грабим кући, док је видела.</p> <p>— Ако, ако...{S} Мајка је мајка.{S} Пожури се...{S} Иван |
| весео.</p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учит |
| таће поп.</p> <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, ако.{S} Ваљана хартија.{S} Само клобуке мало повећ |
| то: хоће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће |
| рије.{S} Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју војводину привесла |
| то директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо.{S}" А ми удри учи, пиши, читај, да о |
| бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ако ћеш баш ни самог директора... шта ми може директор? |
| го пригоду, обраћају се опет Гргуру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретн |
| други сметењаци товише на платама, које ако сам ја заслужио, тако су и они.{S} Па још толико др |
| златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!{S} Само се малко помичу, испружају вратове, и |
| ајжешћи непријатељ омекнуо, па (особито ако се то тражи) и загрлио је.</p> <p>Гргур, видевши је |
| } А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осети |
| {S} Извештавам те, да је баш сад стигао акт среској канцеларији од окружнога начелства, којим с |
| приметим му ја.</p> <p>— У вашој глави, ал’ у мојој не.{S} Та помислите само...</p> <p>— Нећу н |
| ћесари, па ни један ни чим не укресати, ал’ ваш прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шу |
| Ми ћемо и сами на Косово у Призрен!{S} Ал’ сироти Словаци, па Чеси, па...</p> <p>Ту се у мало |
| о давно, па сам мало као смео с ума.{S} Ал’ стан’, почекни мало, сад ћу се ја..., чекај, чекај. |
| Ама...</p> <p>— Никакво: ама !</p> <p>— Ал’ кад цео свет пише...</p> <p>— Цео свет лаже...</p> |
| .</p> <p>— Право да ти кажем !</p> <p>— Ал’ право, право, право.</p> <p>— Право, право, право ! |
| асмехну се с пуно задовољства.</p> <p>— Ал’ да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са ово |
| не мислиш женити?</p> <p>— Не.</p> <p>— Ал’... </p> <p>Хтеде Илија још једно питање, али га не |
| е, данас сам с тобом сојузник.</p> <p>— Ал’ ја с тобом не, нагласи Гргур, зловољан што му плаши |
| ..</p> <p>— Право да ти кажем.</p> <p>— Ал’ не смеш лагати...</p> <p>— Не смем лагати.</p> <p>— |
| ле те луде цинцарске сплачине?</p> <p>— Ал’ чујеш ме, Јелена...</p> <p>— Нећу ништа да чујем, н |
| .{S} Ајаој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести.{S} -Онако честити родитељи, па т |
| ше још шареног и свежег цвећа.</p> <p>— Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је |
| падија пита учитељку: чије је то дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па окренув |
| о пројаха на дорату вас у црној чоси, у алеву појасу?{S} Брат Иванов син.{S} Који но беше наш н |
| е дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари и спусти књ |
| ди учитељ Макса, али пред њим ни <title>Александра царја Македонског</title>, ни <title>Жертве |
| itle>Жертве Аврамове</title>, ни <title>Алексија божијег человјека</title>, сам самцит, задубље |
| му и сад <title>Српске Новине</title>, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их |
| сви у твојој <title>Славјанци</title>, али, чуј ме добро, што ћу да ти кажем...{S} За Русију, |
| <hi>рци</hi>, па мало <hi>глагољ</hi>, али упорна мала ручица, па кредом ни маћи!{S} Љутито ба |
| м и сад-прети, прети и колико не треба, али не бије.{S} Тачан је у цркви, али би се при појању |
| коко !{S} Сад су све тамо испод кошева, али сутра кад прну са седала, изађи у трем, па ћу ти по |
| године послао Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чита, више мисли и осећа.{S} Па тек је нешто т |
| дне половине на другу, исквасим се сва, али ми је ипак жао напустити стари прелаз: напустише га |
| овим биткама збише се чуда од јунашва, али се најхрабрије. борише браћа из Србије.{S} 21 авгус |
| х кошуља, у дну сандука.{S} Забрави га, али га опет одбрави, подигне заклопац и још једном узе |
| ја сам човек неук, не знам много књига, али се Доситејевим књигама свако вече по који час забав |
| </p> <p>— У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.</p> <p>— 'Трговином или ћете суду?{ |
| <p>— Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати |
| у, учини му се лепша него икад до сада, али у који мах да јој се приближи и дотакне руке, у ист |
| љивој трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији. .</ |
| а би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек био и сувише мудрица, занешенко, па и са |
| ли то доиста сребрна ,и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!{S} Само се малко помич |
| ви патака ?</p> <p>— Ми немамо патака, али кокошију пуну авлију.{S} Да није лисица, имали бисм |
| жељаше и филџанчић каве са служавника, али јест, то скромно очекивање никад није налазило одзи |
| S} Онда не беше у Лицеју велика навала, али слушаоци беху и старији и развијенији, и јачега ков |
| тељци, која би се на то само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.{S} Нису прве бу |
| је дрхтала, стрепила, чекала и чекала, али оно, што је одушевљавало срце њезинога другара, беш |
| одазвао.{S} Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога.{S} Тек кад се и по трећи пут |
| лим.{S} Кажу да сам се много променила, али ја ипак још умем по каткад и сувише торокати.{S} Ос |
| врташе у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих прстића непрестано чупкаше своју ша |
| {S} Његова љубав беше истинита и топла, али не она, коју је предосећала Даница, не она, која ве |
| ни ђаво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебуха онога црквењака, па удри овога сото |
| је ишао цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало набавити књиге |
| на којој се виђаху упечаћена позлаћена, али доста посукнула слова.{S} Обрез листова беше жутом |
| пет воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасвим је нешто друго об |
| негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} Много се шта по |
| егову отворену ћелијицу, која је тесна, али коју он ипак за то називаше својом „вселеном“.</p> |
| — Па, онако млада, па лепа, па паметна, али шта ћеш, кад јој је у глави чађаво.{S} Ја говорим, |
| збегавао : његова чиста, проста и лепа, али и сувише затворена натура нагињала је више грађанск |
| се стомаком не пева“, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па зато су крадом, у |
| штва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то сад сасвим престало.{S} И кад дођу један друг |
| <head>XI.</head> <p>Седи учитељ Макса, али пред њим ни <title>Александра царја Македонског</ti |
| м ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим. .. . а волиш ли ти живину?</p> <p>— Во |
| ; борио се противу простих аукторитета, али је опет зато, можда махинално, љубио владике у руку |
| ма ; код мене неће уживати не знам шта, али како буде мојој деци, онако и њему.{S} Што једем ја |
| и дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.{S |
| се ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Сте |
| .{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма колико да је о |
| дравковићима.{S} У оца их беше тројица, али један умре одмах по очевој смрти, а други се оженио |
| </p> <p>Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве пев |
| >— Свашта хоће свога пријатеља, зналца, али учитељ треба да се — роди.{S} Видите ја, ја се ниса |
| небо по мало и студенога зимског сунца, али је учитељ Макса устао мутнији и од оног најоблачниј |
| весна Русија лећи ће, мора лећи у гроб, али ће она пре смрти родити... родити другу Русију, мла |
| га на ове непромишљене речи обузе гнев, али се опет поумири.</p> <p>— Најзад како било, Илија; |
| S} И сад је исто онако пољут и построг, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе и |
| па да се сити накусате њиховог простог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.</p> < |
| то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.</p> <p> |
| о чибук и по свом обичају таре дланове, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у |
| кад се враћа са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанп |
| утрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди мрднут |
| ; видео си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим брадама, глед |
| дено наже се на мач.{S} Песма престаде, али је цела ова хришћанска породица још дуго, дуго оста |
| о слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих позиција.{S} Псалм |
| а мене помислим.{S} Не знам што јој је, али је сваким даном нестаје.{S} Још од прошле јесени уд |
| аве, с друге до Колубаре.{S} Сневао је, али никад у <pb n="112" /> своме животу није видео толи |
| исли у себи : „Зађох далеко, дубоко је, али ћу испливати, скрећи!{S}" И доиста...</p> <p>— Учит |
| у.{S} На столу неколико табака хартије, али не онаке беле, по којој се, од како је виргаза и ђа |
| ближњих.{S} Мислиће он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран |
| да ради, наочари су му добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичн |
| хтеде употребити ту прилику да умакне, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако |
| х све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по и |
| професор Тома: ако га попечитељ усекне, али онако попечитељски, све вас частим тазе рибом на До |
| . </p> <p>Хтеде Илија још једно питање, али га не умеде, ни изговорити.{S} Нешто је хтео, али и |
| би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу.{S} Узеше п |
| <p>— Ни да умреш.</p> <p>— Ју, Гргуре, али си ти неваљао!</p> <p>— Зар што не марим, што не же |
| ице, у којој беше сира.{S} Устезаше се, али је ипак примио.</p> <p>— Данас нема школе, Грго; ха |
| ред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао.{S} Ватра је на огњ |
| ност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, |
| мало из чаше... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећам ја.{S} Нисам ја из редова задњи |
| ц је ли био мајстор наздравити — јесте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, |
| шта не би хтело, моја драга госпођице, али шта ћемо, кад не дозвољавају околности, опште споко |
| тво, стежући и сам своје омекшало лице, али сирота мајка, и сама би се на његове сузе растужила |
| рете и поздраве своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за она |
| једнички, Катавасију певају наизменице, али <title>„Величаније“</title> свештеник сам, а <title |
| и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.{S} Попадија |
| шине опет изведе учитељ Макса.{S} Поче, али у овај мах мање бујно, више полутужно:</p> <p>— Све |
| исци, који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, |
| у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити |
| а су то „весници новога доба“, мишљаше, али се никад не усуди да те мисли пушта и у професорска |
| руке клонуше, очи наводнише, не јецаше, али суза за сузом котрљаху се и падаху на ивицу од стол |
| њих из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђа |
| овукла је к себи, очи јој се наводнише, али толико имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не |
| ?</p> <p>Ђаци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, |
| /> тих маштанија.{S} Не чудим се теби, али се чудим оном професору Сави, па и овом мом матором |
| а и ослабио, што су га изневерили зуби, али што су га издале ноге, једва пренесе водицу по нури |
| реба, али не бије.{S} Тачан је у цркви, али би се при појању чешће накашљао, <pb n="126" /> а п |
| школског крова.{S} Поп Крста му долази, али не често као некада, отежао је, а и ослабио, што су |
| руге би и проговориле коју о литургији, али она ни да би се окренула.{S} Чешће је односила вошт |
| поје литурђија за сав народ хришћански, али не изгледајте да јагми цркви, чим звоно удари.{S} К |
| граду, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кров од срезанога клиса на много места попус |
| Истина су и капетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших |
| у ситницу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих у |
| а од твоје матере.{S} Потврда је зорли, али су твоји предњаци још тврђи.{S} Збогом, Грго, чекај |
| ћи она оба писма из недара.{S} Реци ми, али као да те твој отац Иван пита; реци ми, право.{S} Т |
| ила, поразио га удар, истина очекивани, али и сувише силан да се преболи: у фебруару га за наве |
| че се хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.{S} Мали Гргур, узнеми |
| је год, жутокљунићи моји.{S} Каже мени, али шта нас се тиче ко је казао, кажем теби ја, ја Мила |
| ор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче.{S} Проф |
| у обрвама.{S} На тај ником непримећени, али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, |
| у порти.{S} Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту |
| ри Синајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су дана |
| поп.</p> <p>Сви су га тражили по мапи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса |
| 148" /> <p>Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла недеља.{S} А још леп |
| чије стабло.{S} Добар си, племенит си, али, не замери, Миланови пути чине ми се поузданији.{S} |
| ко изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири с |
| , далеко није.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...</p> <p>— Још ко |
| и „пунишака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају".{S} А о Вер |
| просвјештенија" није смео ни помислити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је к |
| .</p> <p>Гргуру заигра срце од радости, али му се сави око срца и неки страх, како ли ће остати |
| н поглед, нежан и благ, пун преданости, али без младачког жара; лице тако лепо, тако невино, ал |
| а се убезекнуше.{S} Хтедоше нешто рећи, али им отворена уста осташе непомична.{S} После дугог г |
| се, на ногама је, ради, шмрца по кући, али од ово неколико недеља не слази доле до наше велике |
| муца Макса, једва изговарајући, у кући, али у вечитој.</p> <p>Сви се ућуташе.{S} Илија спусти о |
| рквењака: е да каквих писама у судници, али, за пакост, нико ником ни словца, па ни ти нама, на |
| тини, о времену, о покрету, о политици, али је говорио по готову сам.{S} Макса му се чињаше и с |
| ходао, а вечером ишао мало на поседак, али нигде не задржавајући се после десет.{S} Омален, ши |
| рат, нужно зло.{S} Лепо је бити јунак, али није свашта за свакога, нису сви за све рођени.{S} |
| и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу.{S} Тек узео двадесет |
| постају, ходе истим путем, истим путем, али разним циљевима.{S} Милан види <pb n="83" /> пред с |
| ругласта лица, у хаљиницама искраћалим, али чистим и опраним.</p> <p>— Хе, жено, викну мајстор |
| ишта?</p> <p>— Баш ништа не; не мислим, али нешто ипак премишљам.</p> <p>— А шта је то нешто ?< |
| 76" /> се креће унапред, лаганим ходом, али опет одмиче.{S} Све је некуд нагло, све узима други |
| а га оштро погледа, погледа још једном, али блаже и много попустљивије, по образима јој се осу |
| ује преко камења са оним истим жубором, али тај жубор јаче мрмори овладалом тишином.{S} Кад пог |
| Милан живљаше у једној соби са Гргуром, али је цео његов живот текао сасвим другим правцем.{S} |
| видети, колико је личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно мудро чело, у онај погл |
| учио се, служио, ишао подеран и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније" од ове две т |
| усту су заједно славили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али |
| /> беше далеко поизмакао, почеће Милан, али сасвим поверљивим тоном:</p> <p>— Илија!</p> <p>Или |
| акса; Милан ми се види мудар и озбиљан, али је у Илије практике, философије живота - довољњејше |
| ретка.{S} Лесковац је лесковац, ужасан, али у рукама наставника ствар благословена, три пута бл |
| ао је свакојаке шале, попевао и причао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесе |
| ргура, који је о томе само мало слушао, али још ништа није учио.</p> <p>— У јаслама, понови учи |
| Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али шта ћеш, кад ми се, невештој, час по жице кидале, а |
| .{S} А Милан?{S} И Милан слуша пажљиво, али из оно мало промене на лицу тешко би вам било погод |
| пав пут,али води добру, опако средство, али благословена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпо |
| .{S} Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћ |
| умеде, ни изговорити.{S} Нешто је хтео, али и сам не знађаше шта.</p> <p>— Па, Гргуре, поче Или |
| све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа.{S} Директ |
| S} То је и учитељ Макса тек сад опазио, али је сад касно, поправиће већ он ту неправду до годин |
| је и мислио.{S} Смешно је рећи: мислио, али је, ма како нејасно и изукрштано, ипак мислио.{S} И |
| без боја.{S} Мој се отац јако постарио, али духом није клонуо; још је исто онако тачан и у школ |
| је остарио и оронуо; ја још како тако, али он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како |
| равије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавни |
| зваше ме и у „исправничество“ шабачко, али ја не хтех остављати школе ни моју десну певницу.{S |
| оје матере.{S} Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села |
| та патријарх.{S} Само што се згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?“ Нико ни је |
| ни укресати.{S} Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд.{S} Дрхташе као прут, а кад поче плакати, уч |
| брањеним рајевима.{S} Рајевима рекосмо, али за оне, који у миру траже хране душама; пријатељима |
| загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли, |
| чког жара; лице тако лепо, тако невино, али без оног ружичног и топлог трептања, које му отоич |
| лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокој |
| ?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али никад оно што је било онда.{S} Онда лежи мирно у гр |
| аху се сви предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полус |
| >Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али најтачније, најразговетније одговарао је Гргур, а б |
| разумем.{S} Све је добро, све је лепо, али, ето сам још неук, недовијаран.{S} Шта му знам...{S |
| зашто је плакао?</p> <p>Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца порода.{S} |
| порту и цркву.{S} Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.{S} Толико се за |
| "SRP18880_C5"> <head>V.</head> <p>Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима.{S} Чин |
| о, оно је и лепо.{S} Не спада на ствар, али није згорег свашта прибележити.</p> <pb n="122" /> |
| тек да рекне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те |
| , надгробно слово понајвише пише Гргур, али га никад није говорио.</p> <p>Милан живљаше у једно |
| ало ни редак да ти пишем, свет је свет, али ти си мој мио другар, а другари су као и родови.{S} |
| Још је у пуном животу, неузабран цвет, али њезине речи зазвонише сестринском поверљивошћу, нек |
| епоте.{S} Још се свуда види зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по стрништима пос |
| уговорише да га мало изведу.{S} Да иду, али што раније могу, на Авалу.{S} Тамо ће и ручати, про |
| {S} Гргуре, ако нам успишеш, реци коју, али онако, ти већ знаш, онако мимогред — реци да су пру |
| је час по подне, дан у најлепшем јеку, али често преко села пређу тако тамни облаци, да на оне |
| лост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније могао читати у очима.</p> |
| Јутром Макса рани, готово први у селу, али још ни довршио јутрењу молитву, а већ се кава пуши |
| најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ Макса једва разабира.{S} Попад |
| Мајка би ми тако радо помогла у свему, али баш јој <pb n="95" /> се види да не може.{S} Каткад |
| S} Тешко се је оженити сељаку инокосну, али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају.{S} |
| е себи.</p> <p>Ту Илија руком к ћемеру, али је Гргур устави.</p> <p>— Хвала, хвала, Илија, чува |
| ва наука.{S} Мало ми је побрз у говору, али ће и то уставити озбиљније године.{S} Сазреће.</p> |
| и.{S} Писмо је упутио на учитеља Максу, али, у тако названом „преносном смислу“ говорећи Макси, |
| м, погледаше „молебно" у учитеља Максу, али један његов поглед беше довољан да се одрекну своји |
| но добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу.{S} Приповедао је много и из свој |
| } Беше сасвим мрак, кад је ушла у кућу, али још већа помрчина беше јој обузела саломљену душу.{ |
| ај мах хтеде Макрена да устане по кафу, али је мајстор Јован ухвати за руку.{S} Седи, жено, не |
| поздрави старог учитеља Максу, Даницу, али опет, прегазивши на ону страну потока, није се пове |
| еванђелско одрицање, погледа у Даницу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно даље кора |
| коју је ређе разблаживао одмерен смех, али плач — готово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити д |
| чешљане, готово зализане косе, румених, али дебелих усана, кроз које провирују рехави предњаци. |
| више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести : он настављаше даље:</p> < |
| у је у души пољубац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше окупана у сузама, кад је, тамо око |
| ашој слободној Србији.{S} И тамо је.... али што да ти напред ређам, што ћемо све видети својим |
| .{S} Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бога, ја се собом не шалим.</p |
| {S} -Онако честити родитељи, па тако... али све било па прошло.{S} Као што видиш, прва љубав ни |
| оходио, макар на тренутак, два макар... али ту одмахну све те мисли од себе, окрете се на другу |
| говоре вако просто, да их и ја разумем: али тако ти је данас и са столарством, све теши нешто н |
| о и из своје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур морао исто тако испредати до најситнијих |
| ови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих речи има не |
| ми професори!{S} Само тако, само тако; али ја ћу већ целу ствар доставити попечитељству.{S} Не |
| усти на сто.</p> <p>— Можеш, ако хоћеш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одав |
| е.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ |
| акада, тачно се држи „претписанија".{S} Али ни из далека оне пређашње строгости, штапом и сад-п |
| не покојни Доситеј, да очима види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја Бога ми сметох с ума.{S} Мом |
| па глупост, па Турска, па конзули...{S} Али хтедох те упитати, соколе; право да ми кажеш: би ли |
| ти света, а нама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?</p> <p>— |
| p> <p>— Гргуре, да ти једну кажем...{S} Али памти добро што ћу ти казати. (Ту се Милан још ближ |
| а и једва изговори реч):{S} Швабо...{S} Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је.. |
| много пећи и жећи на ономе свету...{S} Али се ту попа умери, па окрете дечици: хајдете, децо, |
| који раније који доцније, „подете“.{S} Али строгог наставника није старост сломила, поразио га |
| ор нема посла, директор нема часова.{S} Али тако је то, свугде ћеш наћи солидарности, па и код |
| Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад сам ја књ |
| се, слободнија је кад је поред њега.{S} Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још неког |
| колико паметних и непаметних редака.{S} Али шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затек |
| свет осим своје куће и својега села.{S} Али је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијег |
| овекољубивији и од мене и од Милана.{S} Али немојте се погордити, нисте у томе сами самцити, то |
| нити би и она са мене била постидна.{S} Али ја сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где |
| свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад |
| уписати?</p> <p>— Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, господине професоре.{S |
| се уз Милана, а још више уз Гргура.{S} Али их је данас узалуд тако рећи вијао, није их стигао, |
| уго је до новога <pb n="36" /> лета.{S} Али као таоце мораде оставити цара Петра и његову цариц |
| <p>— Ја и професор Тома и катихета.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало |
| је ми било познато, одговори Даница.{S} Али не чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих |
| ић, па сам крио, крио као гуја ноге.{S} Али сам се и находао ноћу, па све испод њезина прозора. |
| иже, узе ону исту књигу и отвори је.{S} Али у исти мах отворише се на соби врата и споља још же |
| сплаши његове драге старе познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз неб |
| мем и желим да их опет узмем у руке.{S} Али има доста што шта, што не могу да разумем, јер ме у |
| ради, певај, па му радња никад боље.{S} Али, ево момка.{S} Дела, љубаве ти, ракију па каву.{S} |
| орио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да је остави.{S} Седела је за |
| те да је већ одавна превалило подне.{S} Али у радионици мајстор-Јована <pb n="103" /> још се не |
| еће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осветљена авлија оне повелике куће, што |
| реко новог малог моста, мало повише.{S} Али ја још прелазим преко старог брвна; узмем обично оч |
| о другар, а другари су као и родови.{S} Али ипак, мој другару, ово ти је писмо прво, а можда и |
| службице, тек да не помру од глади.{S} Али, ко ти је само данас попечитељ просвете?{S} Него, б |
| Он обично мање мисли, а више говори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закувало у срцу, па поче |
| да ћемо их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Г |
| д ока гледати, смешкати се и мазити.{S} Али се у Макси опет пробуди учитељ, озбиљан, следствен, |
| мој добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја онда понела, па бих дигла главу ка |
| а цица-маца преде испод големе пећи.{S} Али се велика промена догодила на лику старога наставни |
| пођи Симићки, свагда прилажаше руци.{S} Али је велике куће пажљиво избегавао : његова чиста, пр |
| оплакао сваки овакав тешки растанак.{S} Али после, навика и старије године навукоше му на сумор |
| тубим, него кад десет пута прочитам.{S} Али, пре свега, молим по једну.</p> <p>Пошто учинише пр |
| и њему.{S} Што једем ја, јешће и он.{S} Али богме <pb n="60" /> хоћу да ме слуша као ода, а мој |
| о дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и свачему, има краја и конца.{S} Тамо в |
| отуд нисте овамо на моје ритопечко.{S} Али, Боже здравља .{S} Молим вас узмите да испразнимо ј |
| У школској трапезарији укиде се мрс.{S} Али зато, место прохе, наста хлебац пшенични.{S} У школ |
| ам, да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зато сад смемо мало повише овог ритопечког.</p> <p> |
| х умела ућутати у најбољем тренутку.{S} Али шта му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем б |
| врата, народ прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од |
| лашио, угледао на своју лепу царицу.{S} Али овако таман да размахне крилима, а њега жижне помис |
| х још више цвећа, још лепшу баштицу.{S} Али ти знаш, како сам, што наши кажу, погинула за живин |
| свету и заборавио како се моли Бог?{S} Али, имаш право да ме удариш по устима; знам ја, да си |
| н.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати оног пустолова.{S} Знаш ли, в |
| више него што бисмо ми обоје желели?{S} Али шта му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела б |
| ја, само не у нас професора...</p> <p>— Али остав’те, молим вас, ви нашу солидарност на страну: |
| а?{S} Ево како се то готови...</p> <p>— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим мод |
| итали, одговорише оба младића.</p> <p>— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оно |
| ичан цветак, прошапута Даница.</p> <p>— Али му је мирис дуготрајан...</p> <p>— Управо и није цв |
| ти Јован после подуже почивке.</p> <p>— Али да ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, |
| дија гледају их такође гануте.</p> <p>— Али ћемо, као што си рекао, заједно у Горњу Крајину, пр |
| никоговића! викну Иван љутито.</p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је дирек |
| тао образ пред селом и влашћу.</p> <p>— Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође |
| увек био паметан.</p> <p>— Па?</p> <p>— Али сам ипак учинио једну велику, велику лудорију. </p> |
| вљам на душу туђину и незнану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете пона |
| и он с осталима привикне браћи „Живео!“ али му се у исти мах оте поглед на магистрат, виде на њ |
| Само нека је на једној.</p> <p>- Једна али голема.{S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку буд |
| а беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао ј |
| е измешаше са другим, исто тако крупним али врелим капљицама, које се и нехотице срозаше низ ле |
| и говор на другу обалу, она се, љубазно али усиљено, насмехну, узе служавник и оде у кућу да сп |
| нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S |
| титку професору, реч ће написати Гргур (али је „словослов“ Милан); ако је потребна песма или од |
| м о томе расуждавао, прут је храпав пут,али води добру, опако средство, али благословена цјел!{ |
| ти никад нећеш оставити свога...</p> <p>Али брат Иван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур |
| , па моја стара мајка, па, па...</p> <p>Али ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и |
| заћи у моје године, а све ће...</p> <p>Али ту раздрагани професор пређе у толику узбуђеност, д |
| отово.{S} Пре свега мора бити...</p> <p>Али ту Милан мало заћута;</p> <p>— Шта мора бити? запит |
| а доброте и узвишености, тако...</p> <p>Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи |
| излучен из света, а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она два лиска калопера што |
| зговетније могао читати у очима.</p> <p>Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, |
| .{S} Разговор, част — до поноћи.</p> <p>Али је у школи горела свећа и после поноћи.{S} Макса се |
| } Хе, хе, жено, шта велиш на то?</p> <p>Али Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у со |
| је толико будаласто поверљива.</p> <p>„Али шта ћемо, Гргуре, кад се не да на пречац остарити.{ |
| и, док се оком не види.{S} Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, чисто не знаш шта ћеш |
| не види.{S} Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, чисто не знаш шта ћеш пре: или да с |
| , и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркви.{S} Рек |
| ћи.{S} И данас их има, који књиге пишу, ама нешто врдају, нешто увијају, да их често сам Господ |
| ујем.</p> <p>— Ама...</p> <p>— Никакво: ама !</p> <p>— Ал’ кад цео свет пише...</p> <p>— Цео св |
| тору, то је моја ствар, то ће ићи лако; ама јеси ли се побринуо за стан, где да сместиш дете?</ |
| е не да казати, док се оком не види.{S} Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, чисто не |
| овина...</p> <p>— Новине лажу!</p> <p>— Ама на што да лажу?</p> <p>— Ја кажем да лажу!</p> <p>— |
| чуј...</p> <p>— Нећу да чујем.</p> <p>— Ама...</p> <p>— Никакво: ама !</p> <p>— Ал’ кад цео све |
| о вам се чини, мајстор Јоване?</p> <p>— Ама све као што би се пожелети могло; само ми је жао, ш |
| к се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!{S} Нико није пропао, ко је света видео. |
| о од Неменикућа, а веће од Барајева или Амерића.{S} Куће раштркане по стрменој коси, а доле уз |
| отрчим на Зерек старој Гркињи.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Број |
| учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу.{S} Тек узео двадесету, кад сам прешао на |
| ет се збио у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у сеоској механи никога осим викача |
| Прошле недеље похваташе нас и погонише амо.{S} Знаш, како је растати се са селом.{S} Познајеш |
| а и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као што си ти...{S} Чујеш, учитељу, љубави |
| анске и радионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту негде близу сабор или панађур.{S} Па |
| Још се свуда види зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по стрништима поскакују вр |
| по два дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папучама, као какав старозаветни првосвеш |
| ако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене.</p> <p>— А што тако опоз |
| ре око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу, тајанствено занимљиву драж |
| <p>— Шта, ви ваљада хоћете растројство, анархију у заводу ?{S} Красни ми професори!{S} Само так |
| влачили су се из разреда у разред као — анахронизми.{S} И онда, и после у животу, били су и ост |
| у страну, на којој је печат протин: два анђела, који држе цркву, а оздо начелна слова његовога |
| сто.{S} То је био прст неког невидљивог анђела, који га дотаче, који, можда без престанка, лебд |
| ко драга, њезин лик му затрепта као лик анђела.{S} У тај мах, кроз малаксало шуштање кише, зачу |
| гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду.{S} У грудма им трепташе свечан |
| па пастири, па <pb n="32" /> стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховин |
| које стајаху на средини; појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима.{S} Пој |
| м поврати потребну тишину.{S} Пастири и анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запев |
| Чинило ми се: отворило се небо, па нас анђели гледају кроз свод црквени.{S} А ја на то све јач |
| ра Лазара, па цара Уроша, па руку мајке Анђелије, па Стевана Штиљановића.{S} Нису то манастирчи |
| у оздо мрдну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на велико |
| то се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> <p>Мајстор Јован тресну ногом о тл |
| и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско-нежна, тако узвишено-чиста, тако пуна доброте |
| да, зеница раширених, изгледаху као два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога бокора.{ |
| лаганим, неодлучним, још пун оне чисте анђеоске срамежљивости, коју је собом донео из своје пл |
| косу, у црно џубе до колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.</p> <p>Кад оде поп, одмах з |
| врља, а на једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.</p> <p>Те вечери ни једно више нит |
| дугог гледања окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То |
| офесор Сави горе очи, пламте образи.{S} Апостолски жар преобразио га, па још лепше сјају оне бл |
| неумољивим рукама, опет наставити своје апсолутистичко „владјеније.“ </p> <p>Попадија би се виш |
| ите чесме с бакреним лулама и натписима арапским; главном улицом бајирском, Јалијом, живописно |
| Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевск |
| риште, па у ноћну тишину опали из танке арнаутке.{S} У свију и онако раздрагана срца јаче закуц |
| {S} Чини вам се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дун |
| е у столицу и поче пушити.{S} Свештеник Арон приповедаше:</p> <p>— Није им било доста, драги ма |
| жњу и црном заклопачком, поче свештеник Арон тако смишљено и течно, као да је, путујући Банстол |
| > <p>— Седосмо у кола, говори свештеник Арон, седосмо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред з |
| а нисам доле слазио, прихвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и мо |
| ница, пространи Банат.</p> <p>Свештеник Арон не може да одвоји ока од српских крајева, који се |
| p> <p>— Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпунију слику, или да се бије |
| , мудрих и родољубивих.. </p> <p>Ту поп Арон отвори, бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, |
| оде да спреми и донесе кафу.</p> <p>Поп Арон још никад дотле није био у „Сербији“.{S} Пред разл |
| ели се гдегод се могло доспети.{S} Отац Арон набра невена између камења, а горе на зиду, са јед |
| на како смо у Карловцима, наставља отац Арон, каквих се чуда не наслушасмо о маџарским насиљима |
| Јована.</p> <p>— Ту је, наставиће отац Арон; ту је, далеко није.{S} Тешко је било чекати, али |
| — Прекидосмо, мајстор-Јоване, поче отац Арон, пошто се мало прибрао ; прекидосмо с Маџарима, а |
| ште.{S} Па помислите само, настави отац Арон, пошто је успео брзо прогутати уздисај, помислите |
| фесора Саве, ни његова брата свештеника Арона, па ни Гргура.{S} Сви су отишли на ону страну, у |
| .{S} Кафе има сваки дан... па онда, оче Ароне?</p> <p>— Онда нас, као што рекох, благослови нов |
| великој радости...</p> <p>Ту свештенику Арону потекоше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да к |
| ви вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарха.{S} Донесе сандучић, а он вади царс |
| амација цара Николе и слово Инокентија, архиепископа херсомског, којом се оглашује народима спа |
| > <p>— Море, учитељу, ја ти опет велим: архијереј је архијереј...</p> <p>— Па и ја не кажем да |
| учитељу, ја ти опет велим: архијереј је архијереј...</p> <p>— Па и ја не кажем да је попечитељ. |
| упним пуноодмереним гласом отпева своме архијереју: <title>Тон деспотон</title>.</p> <p>Подигош |
| о ти митрополита Рајачића с владикама и архимандритима, са свима придворним калуђерима, с прота |
| таласи око стене, слеже се око својега архипастира.{S} Колико оком прегледати, гмиже и бруји н |
| ни, Српкињи из Баната, највећи на свету аукторитет беше карловачки митрополит.</p> <p>Професор |
| свога времена; борио се противу простих аукторитета, али је опет зато, можда махинално, љубио в |
| илну Русију нећу ни да знам.{S} Русија, Аустрија, Турска, три једнака пута за слободне народе.. |
| пуна глава болесних мисли, илузија.{S} Аустрија, Русија — слобода, утопије!</p> <p>— А зар ти |
| ри иду и тако <pb n="124" /> и тако.{S} Аустрија, стара лисица...{S} Велим ти, чувај се!{S} Ниш |
| акати онамошњу слободу.{S} Море, море — Аустрија је Аустрија, и старија и лукавија од свију, шт |
| њу слободу.{S} Море, море — Аустрија је Аустрија, и старија и лукавија од свију, што вас је год |
| — Били и остају.</p> <p>— Казао сам, да Аустрији не треба веровати.</p> <p>— Зар си ти то казао |
| јте добро; ја' ту видим само маџарске и аустријске провинције.{S} Не тражите, дакле, да браним |
| Одавна ми се попео на душу она рђа Хасо Ахметовић, што је скорим <pb n="99" /> отворио бакалниц |
| 6.</p> <p>Димитрија Гавриловића (пређе Аце Станојевића)</p> <p>1912.</p> </div> <gap unit="pre |
| ворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, косир.{S} Пазила је сваки његов |
| или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а |
| head> <p>Не прође неколико дана а школа б...ска забруја као кошница.{S} Искупише се ђаци из сви |
| т хабер свима кметовима по свима селима б...ске школске општине.{S} Сутрадан а сунце над гору, |
| кромна детиња преобука.</p> <p>Школа је б....ска у брду.{S} У брдима су села много мања него по |
| и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије.{ |
| једну школу, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву.{S} У таким школама деца ж |
| нам.</p> <p>— А ко те је учио?</p> <p>— Баба.</p> <p>— А знаш ли <title>Оче наш</title>?</p> <p |
| ео кадгод нулу?</p> <p>— Лулу?{S} И мој баба....</p> <p>— Није лулу, него нулу.{S} Погле само, |
| >, <title>Жил Блаз</title>, <title>Хаџи-баба</title>.{S} А на простоме долапу књиге његове стру |
| босиока, којим још прошле недеље сеоске бабе окитише целиваће иконе.</p> <p>Међ мушком децом бе |
| професору Сави, па и овом мом матороме баби, што мисли да ће једног дана истесати Душана.{S} Х |
| А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати оног пустолова.{S} Знаш ли, вели, Симо, |
| викну Иван љутито.</p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговор |
| ван? окрете му се отац.</p> <p>— Чујем, бабо, одговори дете, гледећи преда се, а очи му се наво |
| дницима и ћошкама.</p> <p>— Нуто, нуто, бабо ! виче Паун, опазив на механском зиду два јунака, |
| гледања окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То је, д |
| под топлим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.{S} Плакао је, брисао је сузе шир |
| к старој Гркињи.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говор |
| ј сам професор Сава.{S} Док се он можда бави у школи, уђимо, на прстима, у ту његову отворену ћ |
| , затрепте најживље махале пуношаренога Багдада.</p> <p>Ту на том, негда тако пуноживотном, дан |
| гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозрачне, као освитак, као прозорје.{ |
| екари: „Врућо, тазе, не роди му мајка!" бадава извијају хоџе и мујезини по мунаретима, бадава в |
| извијају хоџе и мујезини по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина |
| рости.{S} Ко не уме себи бити пријатељ, бадава мудрост, бадава сва наука.{S} Мало ми је побрз у |
| уме себи бити пријатељ, бадава мудрост, бадава сва наука.{S} Мало ми је побрз у говору, али ће |
| <p>— Само је л’ девојка!{S} Док видиш, бадава, још си дериште.</p> <p>— Илија! викну Милан так |
| S} Сада пуши, хода под стрехом и мисли: бадава му је молити.{S} Да иде у суседну механу на једн |
| ..{S} Море, Туре, окан’ се белаја...{S} Бадава му говориш...{S}" Кидисао ли је — кидисао...{S} |
| и; од слова до слова потписујем све.{S} Бадава, кажем и казаћу увек: стара школа, па стара школ |
| уја чеше о бедеме савске и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кнез Милош у Загр |
| прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па зна“...{S} Макса се смешка, као б |
| де један корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пекари: „Врућо, тазе, не роди му мајка!" ба |
| огњишта чуло пуцкарање великог синоћњег бадњака.</p> <p>Свештеник Крста није скоро био тако доб |
| вучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па онда оне старије редом пресли |
| век, па зна“...{S} Макса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с ра |
| лену хаљину, па бело свечано либаде, па бајадер с крупним увезаним ружицама по белом свиленом п |
| ма и натписима арапским; главном улицом бајирском, Јалијом, живописно блеште дућани са источном |
| ић, што је скорим <pb n="99" /> отворио бакалницу тамо иза оне бербернице на углу...{S} Море, Т |
| лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p>— Познајеш ли ме, чича-Степан |
| ији кас.{S} А кад га, и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било је повуци-потегни, докле га ј |
| карика.{S} На угловима камените чесме с бакреним лулама и натписима арапским; главном улицом ба |
| аља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и сан |
| пчидера, — тамо ћемо сести где и читати баладе његове.{S} Ево вам Људевита Штура: <title>Наречј |
| арода.{S} Па гледните само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, |
| оходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље. |
| гуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три наше краљевине:{S} Хрватске, Славоније и Дал |
| не Гргуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три наше краљевине:{S} Хрватске, Славоније |
| игли се Срби.{S} На челу Хрвата Јелачић-бан, на челу Србаља митрополит Рајачић.{S} Хрвати врве |
| свечаним гласом чита прву прокламацију бана Јелачића.{S} Опазивши лицејце, подвикну узвишено и |
| рочитамо овај дивни одломак из Страхиња-Бана.{S} Ти, Милане, лепо читаш...</p> <p>Милан узе и м |
| се житородна српска равница, пространи Банат.</p> <p>Свештеник Арон не може да одвоји ока од с |
| ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу, тајан |
| главом Патријарх.{S} Јелени, Српкињи из Баната, највећи на свету аукторитет беше карловачки мит |
| аџари <pb n="117" /> прикупише у јужном Банату.{S} У пределима око Беле Цркве заметнуше се крва |
| тор Јован живео је по њему као момак по Банату и Ердељу и на њега се навикао као какав стари ду |
| атија Ненадовић одлази у Карловце.{S} У Банату и Бачкој установљавају се логори, прибирају се б |
| о смишљено и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљао у колима, как |
| хартија.{S} Само клобуке мало повеће — бар два прста више него ономлани.{S} А круне — крунама |
| го јасно, разумително, и онда, онда, ја бар тако налазим, одужио сам свој дуг и Богу и Српству |
| чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.</p> <p>— Дакле сте, госп |
| њу Крајину, прихвати Максо, да проведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Ср |
| о, мање рецимо од Неменикућа, а веће од Барајева или Амерића.{S} Куће раштркане по стрменој кос |
| оле слазио, прихвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се |
| р Сава са својим братом, свештеником из Барање.{S} Сви им пођоше у сусрет.{S} Мајстор Јован, ре |
| ролио, погоди где?{S} На Теразијама, на барикади.{S} Памтиш ли још Марсељезу ?</p> <p>Но Милан |
| аће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркв |
| згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?“ Нико ни једне. „Ђенерала Тодоровића?{S} |
| Та да сам се родио у Средњем Веку, пре барута...</p> <p>— Па шта би било ? прекиде му говор за |
| осле тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу улете Милан ра |
| ним пандурима.{S} Суботом је излазио на Батал-џамију и разговарао се са сељацима, који довлаче |
| аше.{S} Одседну у једној гостионици код Батал-Џамије.</p> <p>Сутрадан се рано дигну Иван па с д |
| цо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... реците: шта би било... реците без околиша, сл |
| ељи Симеун и Сава.{S} Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишту и суседном ходни |
| ата за собом.{S} Љубећи једно по једно, бацаше их у ватру, гледаше, како се преливају проженути |
| а га погледа још један пут мало љутито, баци оба цветка што их држаше у ручици, напрћи танке св |
| рла заори се: „поздрављајем!“ Свештеник баци на се епитрахиљ, па онда, ракнувши мало по свом об |
| оне отворене књижице пред собом, крадом баци по који поглед, па опет брже боље у књигу.{S} Зна, |
| ла ручица, па кредом ни маћи!{S} Љутито баци креду на школско тле, која прште у мале комадиће п |
| , говори, све прилике горе од горих.{S} Бацих јермилук, па готово око јације пожурих се мајстор |
| адовић одлази у Карловце.{S} У Банату и Бачкој установљавају се логори, прибирају се борци, ста |
| пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, |
| огама.</p> <p>Многе се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али |
| } Бога ми се не бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ако ћеш баш ни самог директора... шта ми |
| у, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву.{S} У таким школама деца живе стално |
| робуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.{S} Диже своју зам |
| анесе овуда мечкаре, па једно по подне, баш пред школском капијом, заокупе ударати у даире: „Иг |
| иромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође онако на лихо.{S} Уплаши се, јаој, па ни укре |
| литику.</p> <p>— Море учитељу, учитељу, баш си покаткад гори од детета.</p> <p>— Нисам гори од |
| Ма како било, сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ |
| p> <p>— Ништа?</p> <p>— Ништа.</p> <p>— Баш ништа?</p> <p>— Баш ништа не; не мислим, али нешто |
| ам.</p> <p>— Пољуби га у руку.</p> <p>— Баш кад хоћеш.</p> <p>— И учитељку.</p> <p>— Не браним, |
| p>— Ништа.</p> <p>— Баш ништа?</p> <p>— Баш ништа не; не мислим, али нешто ипак премишљам.</p> |
| п Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу господина дирек |
| конама и коситерним кандилима, у којима баш у тај мах црквењак Стеван припаљиваше витиљце у рум |
| .{S}" Кидисао ли је — кидисао...{S} Кад баш хоћеш кавге, ето ти је...{S} Слазимо ја и Илија мех |
| а похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живо |
| огу хвала, готов је.</p> <p>— Охо!{S} Е баш ми је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо ка |
| ст : „Учитељу !{S} Извештавам те, да је баш сад стигао акт среској канцеларији од окружнога нач |
| за школским столом, не чини му се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, та |
| ен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги чит |
| се да је још једном види.{S} И Илија се баш у истом тренутку окренуо.{S} Даница већ стајаше с о |
| прошли мимо кнежев двор, пред којим се баш у тај мах стража мењаше.{S} Одседну у једној гостио |
| ељу!</p> <p>— Попе!</p> <p>— С тобом се баш не да данас говорити.</p> <p>— Ни с тобом.</p> <p>— |
| че се замишљеном Милану.</p> <p>— Је ли баш морала бити деоба Пољске? питање, које се и нехотиц |
| ка би ми тако радо помогла у свему, али баш јој <pb n="95" /> се види да не може.{S} Каткад се |
| да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш навалио, онда, онда ево нисам ни ја с раскида.{S} Ј |
| служити.{S} Ево, видите, прибележио сам баш његове речи: „Поздрав моме старом добром учитељу Ма |
| скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни празан, не мислим овде, него овде (и ту звекну п |
| што не желим да ти умреш?</p> <p>— Ево баш нећу да плачем! — Наједанпут ће Ружица у другу такт |
| сви заједно одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседаше око печен |
| дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна.{S} Да се повиремо...</p> <p>— Не, не, м |
| p> <p>— Богме ми се, мој добри попо, то баш ни мало не допада.{S} Па шта учинисте сад у Карловц |
| свим довољно!</p> <p>— Одрицати се; зар баш ништа нема чега се не би смео одрицати?</p> <p>— Ни |
| едног напојити“, или који трећоразредац баш немирно виче да све надвиче : „Све ствари које је Б |
| и Књаза, никога, баш никога, па ако ћеш баш ни самог директора... шта ми може директор?</p> <p> |
| ико недеља не слази доле до наше велике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб и пасуљ, сушим |
| кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце искочило на подне, сети се и |
| и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стазица и тороче око матере, кад она ради у |
| лског ваздуха.</p> <p>А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друг |
| ица и тороче око матере, кад она ради у башти или се налази у кухињи око огњишта.{S} Кад видите |
| замену, послати по који цветак из моје баштице.</p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштиц |
| другљиво, па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу.</p> <p> |
| још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице.{S} Пуно разнолика цвећа, исто као пре, калопер |
| крадом гледа кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских зидова.{S} Он |
| а кухињском огњишту, брзо отрча у своју баштицу, па кроз малене лехице тамо к огради, саже се и |
| аница их остави, па брже ускочи у своју баштицу, паде на једну цветну леху, покри лице рукама и |
| уре, поклонила све моје цвеће, сву моју баштицу, заједно са оградом и оним великим лонцем тамо |
| /p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштицу пред кућом.{S} Знаш ли, кад ти оно дадох неколи |
| не, имала бих још више цвећа, још лепшу баштицу.{S} Али ти знаш, како сам, што наши кажу, погин |
| девојчице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу цвећа, па певале неку патриотску песмиц |
| двокулне Саборне Цркве чују се звона на бденије.{S} Тај ми се тренутак учини свечан као ни једа |
| ад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају.{S} Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из |
| ад год му се они сиротани потуже.{S} Ја бегам из собе да не слушам ништа против тебе, заклех се |
| на врата, у помрчину.{S} Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргур |
| проклета сорта дала избацити са српских бедема.{S} А кад му се поглед оте на црвену заставу с б |
| ички кругови, револуциона струја чеше о бедеме савске и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Пе |
| о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу га мрским турским сатом, у низам |
| који чуваху стражу, или чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу |
| овали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима учини то |
| поживим...{S} Шта ме се тиче...{S} Да, без шале, знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га још |
| у, свему...{S} Положај, новац...{S} Да, без шале, јеси ли се обратио попечитељству?</p> <p>Гргу |
| учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у младости хладује, у старости |
| /p> <p>— Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ухапшен!</ |
| ду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама |
| адознала, завириће на братовљев прозор, без куцања отвориће врата, па ма унутра седео главом Па |
| прст у вис, учитељ мора бити строг!{S} Без строгости нема напретка.{S} Лесковац је лесковац, у |
| вља... ја ти верујем... вратићеш ми.{S} Без писмена ни рођеном оцу; теби, мој добри Грго, веруј |
| Гргуре...{S} А како стојиш с парама?{S} Без њих је свуда зло, у туђини још понајгоре.{S} Која м |
| {S} Ми — мален народ... како рекосте? — без будућности?{S} Сам уља и нитков!{S} Пи!{S} Пљуните |
| у свог професора.</p> <p>— Мали народ — без будућности?{S} Ко вам вели то ?{S} Лаж, лаж... децо |
| вог анђела, који га дотаче, који, можда без престанка, лебди над његовом сиротанском собицом.{S |
| ма.{S} Тамо иза књига, поред онога зида без прозора, скроман је креветац, покривен старим врло |
| ије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен свећи |
| иском капом, дугачким капутом, ципелама без обсеца и незграпним кожним рукавицама у зимње доба. |
| le>.{S} Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причест и почетак <pb n="17" /> п |
| батина... реците: шта би било... реците без околиша, слободно, отворено... реците, сви се покор |
| ди паметан.{S} Не бој се, биће Србаља и без наше крви.{S} Рат је рат, нужно зло.{S} Лепо је бит |
| били као ја; видео си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим бр |
| ица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака.</p> <p>— Помози Бог, мајстор Јоване! викну Ив |
| о четири васеленска патријарха, који би без науке били као ја; видео си га како је млад и без б |
| ина или иностранца?“ „Србина!" вичу сви без разлике. „Војника!“ „Хоћете ли фелдмаршала Живковић |
| глед, нежан и благ, пун преданости, али без младачког жара; лице тако лепо, тако невино, али бе |
| жара; лице тако лепо, тако невино, али без оног ружичног и топлог трептања, које му отоич засе |
| школама излишни, да се ђаци могу учити без боја.{S} Мој се отац јако постарио, али духом није |
| си, сече се и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с нов |
| че пилав с исецаним месом; петак, пасуљ без сланине и са салатом кад је томе доба; субота, кром |
| издржа јадник на зими под ведрим небом без јела и пића: тек петога дана смиловаше се и убише м |
| кам да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо скуње, о |
| обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ. </p> <p>Гргурово |
| жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о Даници, најзад се прибере, и опет, по с |
| о огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с новинама? упашће уч |
| и.{S} Колико је мој професор Сава седео без <pb n="64" /> службе, док се други сметењаци товише |
| оли: сад, сад, пружи ми руку... не могу без тебе.{S} Обадва да оставимо кости овде, да нас заје |
| коме?{S} Оној савитљивој трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро |
| , па јој се чини тако нежан, драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити се Богу за |
| винограду.{S} Изненадна радост прели се безазленим ликом нашег свештеника Крсте, зарадова се Ма |
| лица, која ју је дотле обузимала.{S} На безазлено срдашце навалише утисци, који га у онај мах н |
| ђе допиркује цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која више Бога поми |
| } Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећањ |
| м калуђерима, с протама и намесницима и безбројним свештенством обојега реда.{S} Звона звоне, н |
| жаше стиснуту, чињаше му се да се нешто безвољно откинуло од њега, да је пошао на пут много уђи |
| у треба ослободити...{S} Руски је народ безгласан, погажен — мужик!</p> <pb n="114" /> <p>Русиј |
| ресла се „вселена“), Русија, Русија!{S} Безгранична, велика, силна Русија — колос!{S} Моћна, не |
| ај мах не горијаше сунце.{S} Гледа у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: вид |
| гур, видевши је тако клонулу, поражену, безнадежну, учини му се лепша него икад до сада, али у |
| едан другог погледасмо.</p> <p>— .. .{S}Безобразан, какав се још није догодио за мога толикогод |
| дух, пун чврстине у својим особинама, а безусловно упоран свему што из туђине долажаше.{S} Ретк |
| то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује !...{S} Забрањује, понови поп, па |
| ну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде.{S} Над поточићем поче се хватати суто |
| рижна мати.</p> <p>— Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристравио.{S} Уча говораше: „Децо, д |
| p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљу |
| бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, за |
| орчин споменик, дугачак округао стуб од бела камена, пао на земљу.{S} Поседаше на њега.</p> <p> |
| трт чистим чаршавом, тањири и чиније од бела, истина мало простија порцулана, ножеви и виљушке |
| н задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му |
| ади кога?{S} Да спасеш грешну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бунапарту, онда те тапшу по р |
| нице на углу...{S} Море, Туре, окан’ се белаја...{S} Бадава му говориш...{S}" Кидисао ли је — к |
| ије стигла. — Па то још могу и ја имати белаја са тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, |
| ви пут с Дунава опазио велику цркву, па беле низове кућа, а над њима, к планини, непрегледне ви |
| омодрим листом.{S} Милина погледати кад беле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, |
| више.</p> <p>— Ја имам моје кокице, обе беле, па питоме.{S} Зовнем их само : трцава, гарава! а |
| њему.{S} Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под тов |
| е, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ |
| едва изустив то, покаже јој недро своје беле кошуљице.</p> <p>— Таки да си их извадио ! викне м |
| у неколико табака хартије, али не онаке беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу проп |
| сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле издалека као звонарице.{S} Авлије пуне стаја и вај |
| ако шкрипе точкови под товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало |
| у књизи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S} У соби наста тишина, Гргур |
| о тако крупне вркћу једна за другом низ беле образе.{S} Најзад узе она кецељицу и обриса своје |
| над тога шаренога света у плавој висини беле се вита мунарета, и кад се сунце испне на подне, а |
| ише у јужном Банату.{S} У пределима око Беле Цркве заметнуше се крвави бојеви.{S} У овим биткам |
| крај од плајваза међу уснама.</p> <p>— Бележи! </p> <p>— Ево, бележим!</p> <p>— Даници можеш р |
| уснама.</p> <p>— Бележи! </p> <p>— Ево, бележим!</p> <p>— Даници можеш рећи и да сам рањен.</p> |
| доба, прекрасно!{S} Питам те, не морам бележити : а је ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и |
| здраве.{S} Дозволите ми да извадим моју бележницу.{S} Гргур је још у Војводини. ратује.{S} И ја |
| ви се ућуташе.{S} Илија спусти отворену бележницу преда се, а Милан, ма да се лицем трудио да и |
| бригу.</p> <p>Ту извади и отвори кожну бележницу.</p> <p>— Отиди или пиши мојима у село, да са |
| и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па низ вити |
| не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.</p> <p>Рекавши то, пружи у |
| лску зграду, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кров од срезанога клиса на много места |
| под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао |
| трија дуго за њима гледаше, тарући сузе белим рукавом.{S} Изнела је затим, за срећна пута, комо |
| не Европе.{S} Професор опкружује својим белим пуним прстом кажипутом:</p> <p>— Јадранско Море, |
| зора прост, дрвен сто, покривен великим белим табацима, на њему велики црни дивит од истога <pb |
| у два чобана, увијена у јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, |
| м ћошкама, где седе средовечне ерлије с белим, зеленим и шареним турбанима, пушећи <pb n="70" / |
| чугом.{S} За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа |
| јаху на средини; појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима.{S} Појави се од |
| је истом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као суза, а л |
| облаче јој плавчасту свилену хаљину, па бело свечано либаде, па бајадер с крупним увезаним ружи |
| главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који пад |
| апић, потомак славних наших Чарапића из Белог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку ра |
| угаоних цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, са многим иконама и |
| {S} Одатле празна кола потера кочијаш к Белом Потоку, а они, пречицом, мало кроз шуму, мало кро |
| лог виса забели се нова црква с високом белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини |
| бајадер с крупним увезаним ружицама по белом свиленом пољу.{S} Савише јој око главе венац од с |
| ад му се поглед оте на црвену заставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један бусен трав |
| врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрлила мачку, ко |
| част ти све!</p> <p>— А што ће мени све белосветске власти? опире се поп.</p> <p>— Да те веселе |
| се преобрази, лепо, па сину још лепшом белоћом и бледилом.</p> <p>— Ми смо Гргурови другови, п |
| га горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан |
| ад себе.{S} На брдашцу, преко којега се бељаше утапкана стазица, којом се слази на поток, стаја |
| к, у подне паприкаш, а увече цицвара од бељега брашна, мало помаснија; среда, пасуљ са сланиниц |
| вам се небо плавље, а фигурасти облаци бељи од најбељег паперја. </p> <p>Како је лепа, колико |
| ва пирамида чеснице и других колача, па бео помастан сир, који је истом данас начет, па пуна за |
| вилена ибришима.{S} Један сухоњав, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе о |
| ма сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном сандучићу је скромна детиња прео |
| рте некакви митрополити, саборне цркве, Београд, Карловци, нешто велико, нешто чудно, нешто леп |
| ни брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново... вароши, се |
| а и големих река!</p> <p>— То је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.</p> <p>— Ту ћ |
| тако дуго не сећаш.{S} Или ти је можда Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас с |
| из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд једини на свету, као да нема града и осим Беогр |
| ла.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.</p> <p>— Одавна нисам доле слазио, |
| S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и с |
| а припали лулу и попије што.</p> <p>— У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.</p> <p> |
| колико година премештен из Крагујевца у Београд.{S} Онда су била само два „одјеленија“: филозоф |
| Хера кириџија, који на коњима ношаху у Београд катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе |
| аше.{S} Двојица су пала кад оно отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{ |
| РОМ.</p> <p>ДР. ЈОВАНА СКЕРЛИЋА.</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>Штампарија „Доситије Обрадовић“ - Кнеги |
| они разносе.</p> <p>— Јеси л’ одавна из Београда?</p> <p>— Данас пети дан.{S} Куда ме није било |
| астерајте... нека их Аврам растера и из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд једини на с |
| хова. </p> <p>— Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће пе |
| дини на свету, као да нема града и осим Београда...{S} Све смо закључили... деоба правична; ште |
| а јуна, Срби „из прека“ врве по улицама београдским, с дана на дан насељавају малечке станове, |
| и целога Доситеја у издању оновременог београдског књижара Возаровића.{S} Испративши све то с |
| з првог кола богослова, који се учише у београдској семинарији.{S} Доказује Макса, да су лепше |
| ет окачио све, препунио груди и ђака на београдском Лицеју.{S} Испити се почели раније; крајем |
| кад су се с торлачкога виса спуштали к Београду, у ком су већ одавна горели упаљени фењери.</p |
| с њом, разговарали су много, о селу, о Београду, о детињству, о школи, о невиним играма из доб |
| ти врве у Загреб, Срби у Карловце.{S} У Београду се ужурбали политички кругови, револуциона стр |
| 5" /> <p>— Револуција — где?</p> <p>— У Београду.</p> <p>— Сад?</p> <p>— Сад...{S} Морамо натер |
| Дунаву, много их је нашло прибежишта у Београду, Смедереву и осталим варошима и селима кнежеви |
| е, ништа велелепније од Саборне Цркве у Београду.</p> <p>— Над Стратимировићем нит је било, нит |
| зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> и тако.{S |
| слили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{S} Који народ има своје Карађ |
| о, од како се Гргур <pb n="86" /> учи у Београду.{S} За то време само је два пут одлазио својим |
| ље у Дорћол, тај комад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но |
| ead> <p>После неколико дана није било у Београду ни столара Јована, ни професора Саве, ни његов |
| тишина.{S} Ђаци распуштени кућама због бербе.{S} Друга половина септембра, време чисто, топло, |
| ="99" /> отворио бакалницу тамо иза оне бербернице на углу...{S} Море, Туре, окан’ се белаја... |
| јој. „Много, много га поздрави.{S}" Не бери бригу, рекох јој, та ми се знамо, другови смо.{S} |
| је.{S} Добро, казуј, побележићу, па не бери бригу.</p> <p>Ту извади и отвори кожну бележницу.< |
| } Разуми ме добро, нема ту летине, нема берићета.{S} Туђ је то усев, па ће вам јабанци и жетву |
| запамтите што вам говорим... ова стара бесвесна Русија лећи ће, мора лећи у гроб, али ће она п |
| а навек у свеконачној и плача достојној бесвесности</quote>, заврши Ружица.</p> <p>Мајстор Јова |
| гледаш, како им из уста тече она слатка беседа.{S} Покојни поп-Крстин отац је ли био мајстор на |
| како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да |
| испрва слабије, па све јаче и јаче поче беседити.{S} Помену старе краљеве и цареве, наше бојеве |
| више доле, Дорћолу.{S} Одушевљени живом беседом свога најмилијег учитеља, пламтили су огњем, ко |
| ше и више закачиван хитром, непрекидном беседом Илијином, и сам дође у восторг.</p> <p>— То је |
| ца, стигосмо на домак Карловаца.{S} Кад бесмо на вису, с којега се стрмо слази у прву улицу, а |
| утацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осолити.{S} Наши се позивају на цар |
| ко хоће да је Србин — онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим депутатима.{S} Све ћете то имати, |
| не један крадом директору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у разред као да ћ |
| е замаје тамо низ брдо преко снегова, у бестраг.{S} Из кухиње чује се учитељкин глас, која спре |
| ше у Лицеју велика навала, али слушаоци беху и старији и развијенији, и јачега кова и грађе сте |
| утон, и, кад се повратила, лепе јој очи беху још лепше, као увек што су у лепотица после пролив |
| акса, поскакаше са својих места сви што беху за столом.{S} Поп се збунио па се крсти, а руке му |
| бојаше помутити радост, којој мало час беху учесници.</p> <p>— Одмах, одмах, учитељу.{S} Их, к |
| еш ли, морају се мирити, или ћемо сви у бечку врећу, сви!</p> <p>По дужем ћутању проговори Гргу |
| е невиђену књигу, у којој, усред слова, беше и по која сличица: квочка с пилићима ; или гусак к |
| је одушевљавало срце њезинога другара, беше најнежније, најтоплије поштовање, <pb n="143" /> п |
| тинама.</p> <p>Кућица, у којој живљаше, беше насред авлије, коју, исто као и муслиманске конаке |
| аше начело уздржљивости према младости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности |
| Илија.{S} А кад фамулус <pb n="136" /> беше далеко поизмакао, почеће Милан, али сасвим поверљи |
| мио довољно заклопачкога благослова.{S} Беше у велико мрак, кад су се с торлачкога виса спуштал |
| ица позове унутра свога новог друга.{S} Беше тек почетак јесени.{S} Поред стаза и овде и онде и |
| Већ така није била и његова Петрија.{S} Беше права богомољка.{S} Ни лећи ни сести за сто, док с |
| а, комовицу и погачу и младога сира.{S} Беше сунце у велике одскочило, кад је сама остала на до |
| лавним одбором наименовани пуковник.{S} Беше почео август, кад се Срби и Маџари <pb n="117" /> |
| p>Гргур је на све то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се |
| едала на ону страну, где је ишчезао.{S} Беше сасвим мрак, кад је ушла у кућу, али још већа помр |
| лила, прихвати брижна Петрија.</p> <p>— Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат |
| да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкијевић |
| доста посукнула слова.{S} Обрез листова беше жутом бојом обојен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши |
| м разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао.{S} Стога рече стидећи се:</p> <p>— Шта реч |
| улицом попеше на Калимегдан, који онда беше обрастао густом модрозеленом травом.{S} Леп јесењи |
| но славили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и |
| ного познијих нараштаја.{S} И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије прибијаше се уз Милана, |
| евцу.</p> <p>Лежи Гргур у болници, која беше смештена у варошкој кући, пружио увезану десну ног |
| су биле сузе разноликих врела; једнима беше мати радост, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак |
| кромпира с месом.{S} Код мајстор-Јована беше тачно утврђен јеловник.{S} Осим месне чорбе долажа |
| тако утушкано и угодно, да чисто милина беше седети у скамији и слушати кад учитељ говори о Све |
| д је ушла у кућу, али још већа помрчина беше јој обузела саломљену душу.{S} Покупила све успоме |
| } Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.</p> <p>— Ала у вас има |
| љска љубав, одликовање.{S} Његова љубав беше истинита и топла, али не она, коју је предосећала |
| леда на све четири стране цркве.{S} Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере.{S} У души м |
| авикнутом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколик |
| Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце искочило на подне, сети се и он глади и глад |
| у учитеља Максу, али један његов поглед беше довољан да се одрекну својих „прошенија“.</p> <p>О |
| оне би јој помагале плакати.{S} Кад све беше спремљено, скинули су с таваница велику кесу јабук |
| дуже мишљаше о себи и њој, све му теже беше, што је узгред није походио, макар на тренутак, дв |
| ђави свод од камена.{S} Недалеко одатле беше столарска радионица Миланова оца, мајстор-Јована.< |
| оље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу.{S} Приповедао је много и из своје прошлост |
| {S} За неколико тренутака ни једнога не беше у порти.{S} Мали Гргур изађе последњи, али много п |
| p> <p>— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доброга рачуна.{S} Донео сам писма Книћанину!{S} С |
| офију, а Милан правне науке.{S} Онда не беше у Лицеју велика навала, али слушаоци беху и стариј |
| зрна у кошеве.{S} Летина какве скоро не беше у оним крајевима.{S} Па што ли је тако брижан, што |
| их се мајстор-Јовановој кући.{S} Још не беше стигао из Карловаца.{S} Правце њојзи у собу.{S} Са |
| тој!{S} Викну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са својега места...{S} Стој! и ја одох с |
| ог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.</p> <p>— У Бе |
| а Паун је овда онда и попевао.{S} Сунце беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише свој |
| пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше — тако се сећам оних првих дана, што их обоје овде |
| арактеристика овога васпитатеља младежи беше та: шљивовицу никад свога века није окусио.{S} Заш |
| читао Мицкијевића, рећи ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов професор.</p> <p>А Мила |
| ко ће то, жено, лепо одгледати:{S} Који беше оно поп, што пројаха на дорату вас у црној чоси, у |
| ду, па шарај по табли.</p> <p>Те вечери беше се необично рано смркло.{S} Кад се упалила свећа у |
| ђе кровињаре излазе први људи.{S} Ко ти беше отац Доситејев; можда му се једва знађаше име у Ча |
| утати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је зн |
| ега, даде му половину лепињице, у којој беше сира.{S} Устезаше се, али је ипак примио.</p> <p>— |
| во сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад...{S} Погоди шта!</p> <p>Он је с |
| убац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше окупана у сузама, кад је, тамо око поноћи, ухвати |
| лу, посади је на доњи крај, а на горњем беше сисак од ћилибара.{S} Напунивши је мирисавим дуван |
| ао.{S} А први санак под школским кровом беше тако драг: сневао је своју мајку Петрију и свога о |
| целиваће иконе.</p> <p>Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стра |
| орећи њега служила је себе.</p> <p>Иван беше прави правцати Србин, а Србин вам је некако чуднов |
| и ми данас приказујемо.</p> <p>Тај дан беше четвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада сло |
| оли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу простих ау |
| га од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо д |
| ад фамулус Степан дојури школи, подигао беше праву узбуну.{S} Кад се старац издувао, поче, у ма |
| рофесору Сави уздах, кога толико покрио беше, да га ни сам мајстор Јован није приметио.</p> <p> |
| асих свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко беше богиња?{S} Миланова сестра.</p> <p>— Ружица?</p> < |
| сор Сава суморан уђе на капију.{S} Како беше пријатан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држа |
| појасу?{S} Брат Иванов син.{S} Који но беше наш нови капетан? — То је син Иванов и Петријин.{S |
| ворише и уђе црквењак.{S} Црквењак Васо беше стасита људина, Херцеговац, из околине манастира Ж |
| нити фес и шубару капом или шеширом, то беше она иста мука отоманске империје, кад оно први пут |
| ти ни осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли |
| све у длаку онако <pb n="44" /> као што беше јуче, па опет поред све те истоветности и непримет |
| чини му се, да је све другчије него што беше тамо пре две године.{S} Кад је с осталим друговима |
| оследњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту и цркву.{S} Ћутећи сео је за ст |
| ене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота.{S} Пошто се на глас звона сви прекрстише, |
| з села, многи собом понео.</p> <p>Гргур беше изузетак; које по рођењу, које под утицајем честит |
| бити тај ваш славни смуђ?{S} Колико вас беше при вечери?</p> <p>— Ја и професор Тома и катихета |
| из Баната, највећи на свету аукторитет беше карловачки митрополит.</p> <p>Професор Сава извади |
| А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва могаху распознати сло |
| а летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— Ево сам ти донела, реч |
| Стратимировићу, а после месец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над којима је ко |
| а сам ја?</p> <p>— Ћурка!</p> <p>То већ беше нарогушеној уседелици доста.{S} Плану, скочи, грун |
| ли Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у собу.{S} После кратког ћутања диже се и Ива |
| /p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне.{S} Њих двоји |
| шљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одми |
| ку су војевали заједно.{S} Четворица их беше уз Катића, а кад један погину у тамнавском Посављу |
| в отац, међу Здравковићима.{S} У оца их беше тројица, али један умре одмах по очевој смрти, а д |
| l:id="SRP18880_C6"> <head>VI.</head> <p>Беше настала друга половина августа.{S} Врућине нешто м |
| Паун, а за њима остали укућани.</p> <p>Беше скоро по ноћи кад су, после богате и укусне вечере |
| очитао <title>„Оче наш.“</title></p> <p>Беше понедеоник, зато се на сто изнесе пуна велика чини |
| а, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио најкрупнији кас.{S} А кад га, и нехот |
| те упитати, соколе; право да ми кажеш: би ли и ти мало на ону страну, да те когод позове?</p> |
| Југ Богдан!</p> <p>Отац се насмехну.{S} Би му мило што му дете погоди имена тих славних јунака. |
| напрћи своје убране усне.</p> <p>' — А би л’ умела начинити мусаку?</p> <p>Јелена се, с презир |
| нешто ?</p> <p>— Мислим, сејо моја, да би најбоље било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да ид |
| на зраком нежности, питома и невина, да би у овом тренутку и њезин најжешћи непријатељ омекнуо, |
| статак! поче Илија, прибирајући, па, да би изазвао друго расположење, запитаће:</p> <p>— Село Г |
| ког, њиховог вештог обртања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при каквом дисп |
| оворити; има право отац што ми каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих умела у |
| као поливен.{S} Ћута, ћута, па онда да би преухитрио:</p> <p>— Имате право, госпођице; стари и |
| у круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много горе било.{S} Зато је добро што са |
| овориле коју о литургији, али она ни да би се окренула.{S} Чешће је односила воштаницу, или мал |
| желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек би |
| се умиљаваше око наших путника, као да би им хтео рећи: срећан пут!{S} Иван се попе на кола, з |
| ине, пуно радости.{S} Чини му се као да би јој имао нешто пришаптати, нешто поверити.{S} И загр |
| би Милан имао шта и приговарати, можда би га, с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у и |
| ре па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се ви |
| лане сутра полазим, сутра!</p> <p>Можда би Милан имао шта и приговарати, можда би га, с гледишт |
| исто не могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако ле |
| ати довршити тамо по вечери.{S} Па онда би узео с познатог места на полици стакло с комовицом и |
| тистичко „владјеније.“ </p> <p>Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би неш |
| словија, од свију обстојателстава, која би пагубно могла содјејствовати.{S} Прва је регула, рук |
| ола, па би нешто шапнула учитељци, која би се на то само насмејала, али би се ипак и сама у дец |
| не круне повијати према сунцу.{S} Мајка би ми тако радо помогла у свему, али баш јој <pb n="95" |
| „Чисто ми је лакше онај дан,“ говорила би, „кад ме свештеник мироше".{S} Чешће је ишла и на во |
| летње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе. „Чисто ми је лакше онај |
| зећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не тиче; |
| омекшало лице, али сирота мајка, и сама би се на његове сузе растужила и плакала.</p> <pb n="54 |
| је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, у Гргурово село.{S} Враћајући се шко |
| е пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учитељци, која би се на то само насмеј |
| } И они, раздрагани, ужагрили очима, па би, чини ми се, да груну у најгушће ордије, да покају К |
| чицко подићи ту твоју круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много горе било.{S} |
| е по који слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милости |
| е ракију и на сахату куцне подне, врата би се отворила а учитељка јело уносила.{S} Сав тај ред, |
| и је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само на то рекао: „ни дрва у гори нису једнака; роди |
| паметнији од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пустињи, могла раз |
| да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор-Јоване?{S} Просто би скап |
| реците нам, драги господине Максо, шта би било од света, кад би се сад прочитало у школама, у |
| ље орудије...{S} Узмимо, молим вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе |
| иргаза, нема више батина... реците: шта би било... реците без околиша, слободно, отворено... ре |
| а уска срца, себичност, неслога.{S} Шта би било... ох, Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту |
| опште спокојство, поредак света.{S} Шта би било од педагогије, од државе?{S} И најмудрија полит |
| му говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта би било, поче Илија узвишенијим тоном, било би, био бих |
| њем Веку, пре барута...</p> <p>— Па шта би било ? прекиде му говор заједљиви другар.</p> <p>— Ш |
| ит, упаде му у реч поп.</p> <p>— Па шта би било и да је митрополит!</p> <p>— Знаш митрополит је |
| оје би онда настало.</p> <p>— Знате шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном себи од у |
| p> <p>— Било би, било... ја не знам шта би управо било, одговори Макса, не могавши тачно да ока |
| воје оваки какви смо.{S} Ја не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио.{S} Био си |
| јгиздавији, који бих теби откинула, кад би случајно и ти био онде код ограде.{S} Мерим и мерим, |
| подине Максо, шта би било од света, кад би се сад прочитало у школама, у народу: децо, браћо, н |
| би онда спустио лист и намрштио се, кад би се на увезаној нози појавили много јачи болови.{S} Н |
| о као што смо их ми од себе давали, кад би нас, несташне, окачио његов прут.{S} Па не знам ни с |
| кша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће вид |
| боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад би се то негде дало купити, или отпостити, или одрадити |
| том по вечерњи, кад оставим рад.{S} Кад би ми могао испратити овда <pb n="97" /> онда по коју л |
| стасмо цео дан онде код суднице.{S} Кад би пред мрак, а преда ме стари Степан, још је фамилијаз |
| так <pb n="17" /> поста са уљем.{S} Кад би око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе п |
| бар дисциплинатор, одмах: „положи!“ Кад би Макса тако васпоставио мир међу својим питомцима, св |
| сину се допадне ова мечја игра, те кад би у школи, а он скине тканицу, те даде неком своме дру |
| тичаре, још мање се диспутају.{S} Некад би се мало и покартали „пунишака", тек да виде ко ће до |
| ј пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} Кад |
| говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и |
| животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и као своје још тога |
| на; све што је старо, теби не ваља; све би ти друкчије, само нек није онако како је, целом свет |
| рекрсти.{S} Чешће слази цркви.{S} Друге би и проговориле коју о литургији, али она ни да би се |
| о да ока-чествује друштвено стање, које би онда настало.</p> <p>— Знате шта би било, умеша се и |
| уница, а ти си још гори и поноснији, не би хтео ни малчицко подићи ту твоју круту главицу, па б |
| м се изменила, сви веле порасла сам, не би требало ни редак да ти пишем, свет је свет, али ти с |
| , да ме случајно сад сретнеш у путу, не би ме познао, толико сам се изменила, сви веле порасла |
| о ме не ухватише маџарске страже; да не би кукуруза, твој би Илија данас танцовао између неба и |
| ате, власт је власт, да није мудрија не би била старија.{S} Мени само једно никако не иде у гла |
| елно слово“, па збогом!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад |
| би умореним гласом, па се тога дана не би ни макао испод школског крова.{S} Поп Крста му долаз |
| обичај његове нове отаџбине.{S} Шта не би сеја брату учинила?{S} Па опет, тако мали захтеви, т |
| поче отимати.</p> <p>— Шта се и шта не би хтело, моја драга госпођице, али шта ћемо, кад не до |
| ицати се; зар баш ништа нема чега се не би смео одрицати?</p> <p>— Ништа, Данице, осим оних ста |
| огих опомена одрасли младићи дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и |
| вета видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?{S} Истина су и капетани |
| о да ти кажем: не марим.</p> <p>— Ти не би марио, ни да се ја разболим?</p> <p>— Не бих.</p> <p |
| p>Милан ништа не одговори.{S} Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у |
| пства.{S} Боже мој, рекох у себи: ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђе |
| милостивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим горовитим селима.{S} Шума |
| ги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу |
| еровала је да нема ништа у себи, што не би било њему посвећено, осећала је тако живо, да је она |
| } А круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио.{S} Као смишљене.{S} Чиј си ти, мали ? запит |
| : и донесех му дар : измирну!</p> <p>Не би Макси право, што му се иначе слободно ђаче тако запл |
| емати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} Кад све беше спремљено, ски |
| м питомцима, свратио би се у кухињу, те би према стању онога што је у шерпењи и лонцу одлучио: |
| него четири васеленска патријарха, који би без науке били као ја; видео си га како је млад и бе |
| ам се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живо |
| а.{S} Светуј ми сада шта да радим, који би више усрећио моје дете:{S} Милан или Илија?</p> <p>Г |
| вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за три и по швапска кревета.{S} Тамо код ико |
| и, која би се на то само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.{S} Нису прве буклиј |
| , али не бије.{S} Тачан је у цркви, али би се при појању чешће накашљао, <pb n="126" /> а по ка |
| добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја онда понела, па бих дигла главу као па |
| — злато, што сребро — сребро.{S} Питали би учитеља: је ли то доиста сребрна ,и златна хартија, |
| ну годину заповедати на Неви!{S} Видели би непријатељи Славјана, ко је Рус.{S} Дижи Волгу, Дњеп |
| еда како кали ножеве и кити корице, или би отишао казасу, који онде преко пута на вртешку испре |
| бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна.{S} Али ја сам сасвим за |
| о би то што и данас — ништа!{S} Честити би били честити, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не в |
| ри дуја на строгости типика.{S} Изузеци би бивали само у изванредним приликама: кад је столарск |
| аџарске страже; да не би кукуруза, твој би Илија данас танцовао између неба и земље.{S} Ужасно, |
| Тешко се попу растати од Вертепа, и сам би палицу у шаке па упоред с Максом, само да није браде |
| ="49" /> која је у кућној огради, затим би, освежен студеним јутром, ушао у кућу, примакао клуп |
| тву, и даље замишљаше себи срећу, којом би, да, је свемоћан, обасуо негдашњу своју коншколарку. |
| ше свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајстор-Јовану столару, где смо с |
| } Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучићева конака, овда и онда про |
| Пауна.{S} Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, |
| а за воду.</p> <p>Пре него се седне, он би сам, окренувши се икони свог домаћег патрона, Светог |
| уванско влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико припалио.{S} Странци стоје у хла |
| гне обичају.{S} Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима |
| лаво небо преко авлијских зидова.{S} Он би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа |
| није строгога лика учитеља Максе, и он би се можда мало раскалашио, угледао на своју лепу цари |
| рати се. „Дај ми, кћери, папуче,“ рекао би умореним гласом, па се тога дана не би ни макао испо |
| дршћу; стоји, ноге му клецају.{S} Пошао би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора |
| је оно тамо, тако, одвојено?{S} Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не ва |
| еменија.{S} Да је увек на његову, видео би како народ суди и газдује.{S} Шта ћеш кад смо мали.. |
| и он за сву ту вашу петљанију.{S} Волео би он море оног изгубљеног вола, него најбрадатијег пат |
| ео би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— Хтео бих |
| , хтео би да идеш напоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— Хтео бих.</p> <p>— Одиста?</p> <p>— Одист |
| оље било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље. |
| ону потекоше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи м |
| љивије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па |
| походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. „С пуним се стомаком |
| ришаптати, нешто поверити.{S} И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од |
| да је имао Макса још коју ћерку, мислио би да је то старија сестра њезина.{S} Како јој је миран |
| „С пуним се стомаком не пева“, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па зато су |
| је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавнијег, чудноватијег |
| авио мир међу својим питомцима, свратио би се у кухињу, те би према стању онога што је у шерпењ |
| .{S} У млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то сад сасвим престало.{S} |
| S} Већ му ноге мало поутрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, о |
| ас?{S} Има их у сваком трећем селу — ко би запамтио имена толиким учитељима.{S} Е сад да нешто |
| већ замећу мали и велики планови: како би се та проклета сорта дала избацити са српских бедема |
| о неизведено, и разумљиво и опет колико би хтели непојамно, осећање страха божјега, осећање кој |
| , али из оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улега |
| у бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пре |
| еко, а већ по парохијском послу и могло би се.</p> <p>"Па како тамо живите?{S} Молим скините го |
| ило, поче Илија узвишенијим тоном, било би, био бих...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан завр |
| шљењу... сви... реците...</p> <p>— Било би, било... ја не знам шта би управо било, одговори Мак |
| огледаше.{S} Он настави :</p> <p>— Било би то што и данас — ништа!{S} Честити би били честити, |
| аве, читаше најновије догађаје.{S} Само би онда спустио лист и намрштио се, кад би се на увезан |
| ко нешто кликнуло је у њему, и тренутно би му тешко, што своја топла и нежна осећања мора да уг |
| о, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „Пожури, |
| од нас, драги мајстор-Јоване?{S} Просто би скапали.</p> <p>— Зато, молим вас, прихватите ову ве |
| ајстор Јоване?</p> <p>— Ама све као што би се пожелети могло; само ми је жао, што сви отуд нист |
| најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, <pb n="98" /> мој добри Гргуре, умео и замислити |
| ше му столицу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, глед |
| бору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се ш |
| у тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубок, скривен уздисај.</p> <p>Међутим стигоше пред |
| истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> <pb n="13 |
| и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало л |
| , очишћено, углачано.{S} Ту су сланици, биберница, бокал с водом и пред сваким по једна проста |
| дуја на строгости типика.{S} Изузеци би бивали само у изванредним приликама: кад је столарски и |
| пна кап бијаше у прозор; грмљавина поче бивати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање |
| глашава.</p> <p>А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше спремати на |
| ром; вели: носи ти тај у џепу троструку бивољу камџију, па <pb n="51" /> чим муцнеш, а он удри |
| д којима је командовао Стеван Книћанин, бивши саветник и у то доба главним одбором наименовани |
| ита како га није плашио.</p> <p>— Па не биј ти никоговића! викну Иван љутито.</p> <p>— Али смо |
| ље шуштаху по лишћу на дудовим гранама, бијаху у окна прозорска, и као <pb n="118" /> једро кук |
| дох шешир, планински ветар попириваше и бијаше у <pb n="107" /> образе, а ја се прекрстих и у с |
| а, муње учесташе, по гдекоја крупна кап бијаше у прозор; грмљавина поче бивати све јача и јача, |
| Илија?</p> <p>Гргур још не диже главе, бије десним кажипутем по столу, бије час слабије, час ј |
| гледало, како сад, зауздано и оседлано, бије копитама тамо пред судничким вратницама.{S} Већ су |
| главе, бије десним кажипутем по столу, бије час слабије, час јаче.</p> <p>— Видиш, синовче, на |
| учан ли је живот што га ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гм |
| и се разбегнете куд који, а мени се све бије о главу.{S} И опет, гдегод станете, опадате ме: ди |
| -прети, прети и колико не треба, али не бије.{S} Тачан је у цркви, али би се при појању чешће н |
| ши се Иван.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати оног пустолова.{S} З |
| ји пишу о њему, којима кроз сваку врсту бије светлост, топлина поносног и непобедљивог духа нар |
| да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да се селимо.{S} Шта ћеш у кући, где немаш |
| ка Симу Илића ухватила маџарска стража, била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дан |
| у Гргурово село.{S} Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у свом малом веку беш |
| е, особито уз посте и о младинама.{S} А била је милостива <pb n="50" /> преко сваке мере: што д |
| је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост.{S} Директор грицка бркове и пона |
| се.</p> <p>Петрија је свагда пре Ивана била на ногама.{S} Чим ослави јутро, Иван се дигне у по |
| цу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога сасвим нема, што, осим певања, |
| сам те.</p> <p>— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем у очи.{S |
| и, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали трапеза |
| на.{S} Твоји су здрави сви; мајка ти је била у цркви о Ивању-дне, и ја сам била, пољубила сам ј |
| анићије. '</p> <p>— Тако је.{S} А ко је била мати Христу Спаситељу, кажи нам ти Крста!</p> <p>— |
| сто онако цвркуће и скакуће, као што је била онда кад имадосмо оно част први пут се с њоме упоз |
| ос, или кадионицу.</p> <p>Већ така није била и његова Петрија.{S} Беше права богомољка.{S} Ни л |
| огледа је још једном, и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско-нежна, тако узвишено-чист |
| азредац.</p> <pb n="19" /> <p>А те зиме била је зима оштра и снегопадна.{S} Још у првој половин |
| ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна.{S} Али ја сам сасвим задовољан; сви смо |
| рити; има право отац што ми каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих умела ућут |
| , власт је власт, да није мудрија не би била старија.{S} Мени само једно никако не иде у главу: |
| упита нестрпљива Даница.</p> <p>— Ти си била и остајеш моје дивље пиле.</p> <p>Ту је, расрђену, |
| и је била у цркви о Ивању-дне, и ја сам била, пољубила сам јој руку и пољубила ме је.{S} До ње |
| а два лиска, како лепо миришу; ти си им била мати, моја драга Данице.{S} Чуваћу их брижљивије н |
| ле још немоћне, те нисам довољно снажно била брдилима.{S} Сад је, дабогме, много друкчије, сад |
| кса.</p> <p>Старом учитељ-Макси није то била првина; гледао је он, пун саучешћа, стотину таких |
| и Крста!</p> <p>— Мати Христу Спаситељу била је преблагословена дјева Марија, осоколи Крста као |
| тен из Крагујевца у Београд.{S} Онда су била само два „одјеленија“: филозофско и правословно.{S |
| твара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новог |
| невештој, час по жице кидале, а руке ми биле још немоћне, те нисам довољно снажно била брдилима |
| ајвише имађаше у власти.{S} Идеал су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондист |
| знате ли како се звало оно место где су биле јасле?</p> <p>Ђаци у први мах не одговорише, али Д |
| па поче одоздо мицати луткама, које су биле на жицама.{S} Гледаоци се сви примакоше вертепским |
| епотица после проливених суза.{S} То су биле сузе разноликих врела; једнима беше мати радост, а |
| ахронизми.{S} И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, <pb n="82" /> њихово др |
| ри се...{S} Иван је поцигурно код куће; били смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види |
| лети непријатељи православија.</p> <p>— Били и остају.</p> <p>— Казао сам, да Аустрији не треба |
| аселенска патријарха, који би без науке били као ја; видео си га како је млад и без браде, али |
| } Зар су у једном селу оборили сељака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој заповест |
| остивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим горовитим селима.{S} Шума, л |
| и то што и данас — ништа!{S} Честити би били честити, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не восп |
| >Деца га пољубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} |
| висовима и доловима.{S} Многи су путови били завејани или непроходљиви са многих сметова, што с |
| руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их Бог поживи, к |
| е прозоре, који су, обично, по цели дан били отворени.{S} Мали Гргур пође да јој помогне.{S} Уђ |
| ирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот око њега |
| идем с вечере...{S} Знате, наручили смо били на Дорћолу једног тазе смуђа...</p> <p>— Знам, зна |
| ки претци тако мислили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{S} Који наро |
| рње на Саборној Цркви, богослови су већ били по својим собама у семинарији, кад су се наша два |
| љивог школског ваздуха.</p> <p>А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога н |
| и да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пред кућом, кад се професору Сави оте поглед |
| гоше коње, посадише се у кола, и већ су били упаљени фењери кад су прошли мимо кнежев двор, пре |
| и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било је повуци-потегни, докле га је стишао.{S} Најзад с |
| те и чуде се...{S} Осим шарене хартије, било је на столу дугачких липових цепљика, савитљивих т |
| .{S} Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и претрпет |
| у... сви... реците...</p> <p>— Било би, било... ја не знам шта би управо било, одговори Макса, |
| едно, било да се иде цркви или општини, било на чаршију или на панађур.{S} И о устанку су војев |
| би било, поче Илија узвишенијим тоном, било би, био бих...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан |
| ругога.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било на чаршију или н |
| ући шта поп говори.</p> <p>— Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђако |
| ом мишљењу... сви... реците...</p> <p>— Било би, било... ја не знам шта би управо било, одговор |
| и не слушајући шта поп говори.</p> <p>— Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гав |
| ало погледаше.{S} Он настави :</p> <p>— Било би то што и данас — ништа!{S} Честити би били чест |
| ?</p> <p>— На Маџаре?</p> <p>— На кога било, у помоћ својој рођеној браћи.</p> <p>— Засврбио т |
| огу да растанем с оним, што ми је негда било драго, што ми је уделило по коју мрвицу радости.{S |
| Пешти ?</p> <p>— Хе, хеј, како је негда било, а како је сад? поче Сава после неколико расејаних |
| ш ваљда с њима у Карловце?</p> <p>— Куд било, Милане; грехота је, овако млади, па скрштених рук |
| ко честити родитељи, па тако... али све било па прошло.{S} Као што видиш, прва љубав није ми на |
| а Сави, на Врачару, на Теразијама — где било било.{S} Тамо је тајни скуп, тамо славјански комит |
| >— Нећу.{S} И нећу, и не смем.{S} Да је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад... |
| огме, да познајем...{S} Само мора да је било давно, па сам мало као смео с ума.{S} Ал’ стан’, п |
| а дугачком трешњевом чибуку.{S} Тада је било у цвету царство скупоцених чибука : у свима велика |
| ница је напред скакутала.</p> <p>Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огл |
| ас, — ни живи се не чују.</p> <p>Кад је било при крају школских часова, онда су старији ђаци, п |
| пуно жалосније него раније; данас ми је било тако мило, тако лако у срцу.{S} Кад јутрос певасмо |
| говори реч):{S} Швабо...{S} Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је...{S} Нешто с |
| „Распетије" и моли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се пр |
| ц Арон; ту је, далеко није.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...</p |
| све лепо и красно, али никад оно што је било онда.{S} Онда лежи мирно у гробу заједно са својим |
| ду.</p> <p>— Над Стратимировићем нит је било, нит ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љ |
| ларку.{S} О себи није мислио; у њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српс |
| d>X.</head> <p>После неколико дана није било у Београду ни столара Јована, ни професора Саве, н |
| p> <p>— Данас пети дан.{S} Куда ме није било, куд се <pb n="119" /> нисам повијао ово од уторни |
| > <p>— Мислим, сејо моја, да би најбоље било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да идем напоље?< |
| а, дабогме да би онда много, много горе било.{S} Зато је добро што сам ја овака, а ти опет таки |
| , држали часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве зап |
| етнији од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пустињи, могла разуме |
| два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор-Јоване?{S} Просто би скапали |
| ците нам, драги господине Максо, шта би било од света, кад би се сад прочитало у школама, у нар |
| орудије...{S} Узмимо, молим вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе?{S |
| аза, нема више батина... реците: шта би било... реците без околиша, слободно, отворено... рецит |
| ска срца, себичност, неслога.{S} Шта би било... ох, Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту је |
| те спокојство, поредак света.{S} Шта би било од педагогије, од државе?{S} И најмудрија политика |
| говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта би било, поче Илија узвишенијим тоном, било би, био бих... |
| Веку, пре барута...</p> <p>— Па шта би било ? прекиде му говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта |
| упаде му у реч поп.</p> <p>— Па шта би било и да је митрополит!</p> <p>— Знаш митрополит је ми |
| би онда настало.</p> <p>— Знате шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном себи од утис |
| е оваки какви смо.{S} Ја не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио.{S} Био си нај |
| вала је да нема ништа у себи, што не би било њему посвећено, осећала је тако живо, да је она ње |
| то дете.{S} Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучава |
| ово всемирно правило ?</p> <p>— Није ми било познато, одговори Даница.{S} Али не чини ништа, ме |
| з оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улегао у њег |
| еник Арон приповедаше:</p> <p>— Није им било доста, драги мајстор-Јоване, што навалише на школе |
| ло би, било... ја не знам шта би управо било, одговори Макса, не могавши тачно да ока-чествује |
| временици, <pb n="82" /> њихово друштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо далеко |
| лим.</p> <p>— Кажем ти: све.{S} Ма како било, сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога |
| и се опет поумири.</p> <p>— Најзад како било, Илија; то је моја ствар.{S} Одмах ћу писати оцу.. |
| и, на Врачару, на Теразијама — где било било.{S} Тамо је тајни скуп, тамо славјански комитет... |
| ћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком своје.{S} Сад је наша с |
| уства, сума мудрости, је ли вам познато било ово всемирно правило ?</p> <p>— Није ми било позна |
| апитаћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком своје.{S} Сад је н |
| од данашњег дана.{S} Како је још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све |
| вши појаче фес на главу, јер је у трему било сувише хладно.</p> <p>— А шта си ти смислио ? упит |
| . „То су старе листине", вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не |
| ох рећи.{S} Читајмо ове умотворине; као биљци јутро и кишици, тако и души годи свежина даха при |
| ја запиње.</p> <p>— Био си, не срди се, био си сањало.{S} Хтео си нешто веће, нешто лепше, него |
| поче Илија узвишенијим тоном, било би, био бих...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан завршити |
| ти си увек био онако, онако мимо нас... био си...</p> <p>— Шта сам био? запитаће га Гргур полус |
| ј, у неку руку будала.{S} Помисли само: био сам ти се заљубио.</p> <p>— Ти? </p> <p>— Ја, Илија |
| а једној.</p> <p>- Једна али голема.{S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала.{S} Помисли |
| ћанину!{S} Сутра носим друга натраг.{S} Био сам и код Блазнавца и с њим сам се познао.{S} Позна |
| од мене, да чујем да си се променио.{S} Био си најбољи међу својим друговима, а и сад си, знам |
| кад је опазио да Илија запиње.</p> <p>— Био си, не срди се, био си сањало.{S} Хтео си нешто већ |
| е свима „попечитељима“ и „совјетницима“ био учитељ, извукао ове године седмицу (тако су онда зв |
| ку, из прве куће из суседног села.{S} А био је радник један по један.{S} Рано легао, рано устај |
| уђе поп.{S} Пошто је, с јаком лупом (а био је у оним рибарским чизмама), стресао снег с џубета |
| чно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио.</p> <p>— Па?</p> <p>— Па |
| рту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем |
| та у целоме селу“.{S} А да ли је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само на то рекао: „ни др |
| ма долазио цркви на причест.{S} Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборави |
| S} Једва је смео да подигне очи, кад је био пред светим путиром.{S} Сав се променио у лицу, кад |
| , лаким знојем овлажену косу.{S} Кад је био у својој „вселени“, још док није врата ни притворио |
| ухвати стазом кроз планину.{S} А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, н |
| у круне и царске жезлове.</p> <p>Кад је био рад у највећем јеку, отворише се врата и уђе поп.{S |
| му очице живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Ма |
| тице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.{S} Попадија пита у |
| Даница једно према другом.{S} Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али г |
| а видимо какав си читач.{S} А ко вам је био учитељ?</p> <p>— Господин Макса, рече Гргур с пуно |
| азад, на своје пређашње место.{S} То је био прст неког невидљивог анђела, који га дотаче, који, |
| разишли по кући и око куће.{S} Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, |
| :</p> <p>— Данице!</p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз који дан |
| звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучиће |
| и, и онај најмањи, најобичнији, њему је био читав мали свет, код којега је вредно зауставити се |
| еног села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да сакрије |
| у.</p> <p>Поп Арон још никад дотле није био у „Сербији“.{S} Пред разлазак уговорише да га мало |
| потрча пред коњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца у рук |
| ва.{S} Боже мој, рекох у себи: ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених |
| и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.{S |
| еседа.{S} Покојни поп-Крстин отац је ли био мајстор наздравити — јесте, али што ћеш у Здравкови |
| учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим н |
| е револуције прочитао је; јер је једини био међу својим вршњацима, који француски језик понајви |
| а од тебе; та знам море кад си оволишни био.{S} Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мо |
| твојим модрим патлиџанима ?{S} Увек си био онако, онако.... а сад си се, Бога ми, сасвим подет |
| бих теби откинула, кад би случајно и ти био онде код ограде.{S} Мерим и мерим, и толико сам себ |
| које се за нас пролију?{S} Само је онај био срећан на земљи, који је овака блага пожњео.{S} Све |
| њаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма колико да је оно у школи б |
| ш ме, увек истину говорим... ти си увек био онако, онако мимо нас... био си...</p> <p>— Шта сам |
| ало да сам мало мудрија, али ти си увек био и сувише мудрица, занешенко, па и сад мудруј за нас |
| p>— Но?</p> <p>— Чини ми се да сам увек био паметан.</p> <p>— Па?</p> <p>— Али сам ипак учинио |
| з народа утврдили ми.{S} Јест, и ја сам био на једном поверљивом састанку.{S} Доста кад ми је п |
| мимо нас... био си...</p> <p>— Шта сам био? запитаће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да И |
| е у сваком склопљеном друштву он обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним п |
| њака.</p> <p>Свештеник Крста није скоро био тако добре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да |
| зила је сваки његов миг.{S} Његов живот био је и њезин, дворећи њега служила је себе.</p> <p>Ив |
| своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат н |
| змишљотине! осече се Милан, који је већ био постао нестрпљив, кога је увек могло да раздражи Ил |
| <p>Кад се је вратио у собу, сто је већ био распремљен.{S} Јелена је мало попустила, поспремала |
| бро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране резе.{S} Још се тресло и орило око уши |
| никад није докучио ни један од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.</p> <p>Т |
| запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патри |
| чићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице.{S} Све као све, али кад |
| у.{S} Нанизала се села око подножја као бисер око поноснога грла невестинога.{S} Пуше се димњац |
| толико имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не појави на лепим, великим трепавицама.{S} Грг |
| топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове области.{S} |
| о живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и гор |
| у пуну авлију.{S} Да није лисица, имали бисмо и више.</p> <p>— Ја имам моје кокице, обе беле, п |
| данас и сувише торокљива, више него што бисмо ми обоје желели?{S} Али шта му знам, кад се одавн |
| д својима, и кад смо сами у кући, зашто бисмо се плашили од онога што нам је до скора тако годи |
| су наши велики претци тако мислили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{ |
| руга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље.{S} А и |
| а.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмејали.</p> <p>— Молим, служите |
| .{S} А кад бисте ушли у учионицу, једва бисте распознали слова на мапама, толико су потамнеле и |
| иљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да сво |
| нож у шареним цагријама, а многима, кад бисте опипали појасеве. наишли бисте на нешто кабасто, |
| праћа неумољиве часове живота.{S} А кад бисте ушли у учионицу, једва бисте распознали слова на |
| ву драж.{S} Мучи вас радозналост, хтели бисте кроз пукотинице неокречених зидова да посмотрите |
| м!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да н |
| вих <pb n="48" /> задружних кућа, рекли бисте е је заселак.{S} А сложни су — да изгину један за |
| крви да ређе допиркује цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која виш |
| има, кад бисте опипали појасеве. наишли бисте на нешто кабасто, на прикривен пиштољ, који је, п |
| ашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете |
| ледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода преливаше заходном румењу.{S} А кад се при |
| аде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и у |
| ше најлепше пољско цвеће и ромони тихи, бистри планински поточићи.{S} Милан — мисли, Гргур — да |
| подмлађује.{S} Па наши студенци; оваких бистрих и студених извора, кажу, нема далеко унакрст по |
| обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарен |
| четворица и носити...{S} Ти ћеш, Пауне, бити чобанин, ти, Јанићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валт |
| е одречем и ја, онда ће му, чини ми се, бити много, много теже, а ја се некако тешко могу да ра |
| ови...</p> <p>— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим модрим патлиџанима ?{S} Уве |
| се тако рећи одлучило шта ће од којега бити.{S} Великаши су их призивали у своје оџаклије и по |
| а прву основу. „Шта ли ће од свега тога бити, Боже, Боже мој?.{S} Да је ко у тај мах прошао бли |
| љеном Милану.</p> <p>— Је ли баш морала бити деоба Пољске? питање, које се и нехотице омаче Грг |
| А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети у празној школи, или се попети на она |
| и их.{S} Ако нисмо ми.{S} Бог ће с њима бити! једва промуца Петрија и сузе јој грунуше на очи.< |
| и хитне је под сто. „Није то хтети, па бити Његуш — <hi><foreign xml:lang="lat"> quod licet Jo |
| ора бити? запитаће Гргур.</p> <p>— Мора бити револуција.</p> <pb n="115" /> <p>— Револуција — г |
| ишљено, полак готово.{S} Пре свега мора бити...</p> <p>Али ту Милан мало заћута;</p> <p>— Шта м |
| ту Милан мало заћута;</p> <p>— Шта мора бити? запитаће Гргур.</p> <p>— Мора бити револуција.</p |
| Илија, дигнувши прст у вис, учитељ мора бити строг!{S} Без строгости нема напретка.{S} Лесковац |
| ала у овој сеоској пустињи.{S} Што мора бити, мора.{S} Она је послушно и присебно дете, Бог ће |
| се.{S} Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> |
| ви, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у касарни.{S} Мучна уредба; нигде ти, Грго, наше с |
| сабор, кад зна, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна |
| ко ти то иде на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присести, па опљунути у |
| отвара.{S} Премишљају ђаци, шта то може бити, кад ето ти међу њих учитеља: „Паун Милетић, Крста |
| пред кућом и пита Петрију: „Шта то може бити?“ Петрија се труди да докучи право предсказање так |
| /> професор?{S} А ко зна, шта још може бити од овога ђиде!</p> <p>— Још можеш и ђемије вући, р |
| и.{S} Рат је рат, нужно зло.{S} Лепо је бити јунак, али није свашта за свакога, нису сви за све |
| ="81" /> <p>Морате мрзити Немце, морате бити Славјани!{S} Помислите само: сто милиона Славјана! |
| — Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућ |
| — готово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом |
| да шта ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније?{S} Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, мн |
| а ми још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније?{S} Онда, он |
| нас нису позвали...{S} Дакле државе ће бити четири:{S} Пољска — све земље старог пољског краље |
| равља, стрпљења, корак по корак, све ће бити.</p> <p>Ту се Илија маша за резу.</p> <pb n="85" / |
| ју и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад учитељ Макса навали на њих.{S} Ћуте, не мичу с |
| ..{S} А шта ћеш ти бити?</p> <p>— Он ће бити мали цар Петар, а ја мала царица, одговори Даница |
| Јоване, где је места за вас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и |
| жа, па опет помилова.</p> <p>— Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала царица.</p |
| Над Стратимировићем нит је било, нит ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љутит, учитељ |
| не и гладне старости.{S} Ко не уме себи бити пријатељ, бадава мудрост, бадава сва наука.{S} Мал |
| до зиме...{S} Него, Илија, хоћеш ли ми бити кум?</p> <p>— Лакше, лакше, да не падне крушац с т |
| ркви си свагда миран...{S} А шта ћеш ти бити?</p> <p>— Он ће бити мали цар Петар, а ја мала цар |
| и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морат |
| ора и претрпети, само што је тешко увек бити долготерпјелив.</p> <p>— Максо! узвикну поп, а лиц |
| ују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте |
| е, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити |
| ривеслати Србији, па да буде што једном бити мора. </p> <p>— Па да буде што једном бити мора! п |
| и мора. </p> <p>— Па да буде што једном бити мора! понови професор Сава смешећи се и гледајући |
| же почивке.</p> <p>— Али да ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, мој драги мајстор |
| ћа, један народ.{S} Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у сл |
| ?</p> <p>— Части?{S} Па колики је морао бити тај ваш славни смуђ?{S} Колико вас беше при вечери |
| ика рана.{S} Је ли <pb n="79" /> морало бити порабошченије“ Србије?{S} Је ли морала Црна Гора и |
| се подвргне обичају.{S} Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и г |
| о.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?{S} Истина су и капетани данас пој |
| раду од јутра до мрака, па и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите само на док |
| {S} Та он је Славјанин — шта може мудро бити у нас, у Славјанина?{S} Тако мисле Германци.{S} Ми |
| ико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кадгод нулу? |
| и формату веће осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолис |
| оним значајним погледом.</p> <p>— Ја ћу бити с њиме задовољан.</p> <p>— Сасвим задовољан?</p> < |
| гуре, мали цар Петар.</p> <p>— А шта ћу бити ја, отац? упита нестрпљива Даница.</p> <p>— Ти си |
| Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала царица.</p> <p>Даница се насмеја, па поч |
| е браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код села Перлеза; ту пролише своју драгоцену крв |
| е заметнуше се крвави бојеви.{S} У овим биткама збише се чуда од јунашва, али се најхрабрије. б |
| ога пораза опоравише се тек 28 августа, битком, у којој се прославише многи, а највише Панта Ча |
| без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ухапшен!</p> <p>Сви претрну. </p> <p>— Ко не скине |
| } Па од сад буди паметан.{S} Не бој се, биће Србаља и без наше крви.{S} Рат је рат, нужно зло.{ |
| у обућу.{S} Боже здравља, други пут.{S} Биће прилике, кад ће се и наш драги Илија већ појавити |
| о ; прекидосмо с Маџарима, а чини ми се биће скоро и са Швабом квит.{S} А шта ту циле-миле — ла |
| ек је било на свету горчине, било је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и претрпети, само што |
| ми се срце, па ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.{S} Чинило ми се: отворило се |
| милији.{S} Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гргуре, поклонила све моје цвеће, сву моју башт |
| купити, или отпостити, или одрадити, ја бих и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најб |
| ати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло често и врло много торокала о теб |
| , онда се родило, па сад рачунај.{S} Ја бих рекао да му је пуних седам.</p> <p>Учитељ још једно |
| е доле по својој “вселени“.</p> <p>— Ја бих тако радо читао Мицкијевића, рећи ће Гргур, који бе |
| два броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, макар крадом, по који пар.{S} Ако дођеш ове јес |
| акав расад.{S} Да ми није живине, имала бих још више цвећа, још лепшу баштицу.{S} Али ти знаш, |
| м, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам |
| и не знам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад пом |
| S} Али би се, можда, ја онда понела, па бих дигла главу као пауница, а ти си још гори и поносни |
| пута их поглеткујем отуда са стазе, па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се диви |
| аћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пустињи, могла разумети.{S} А ја ћу ти, |
| ила не само вредна, него и паметна, кад бих умела ућутати у најбољем тренутку.{S} Али шта му зн |
| мили, сви најдражи и најмилији.{S} Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гргуре, поклонила све |
| Ја?{S} Ја немам крви на одмет.{S} И кад бих је имао, прво бих је пролио, погоди где?{S} На Тера |
| ваш директор.{S} Да нам је устабаша, не бих га могао подносити, примети мајстор Јован.</p> <p>— |
| наде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене |
| мести : он настављаше даље:</p> <p>— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доброга рачуна.{S} До |
| арио, ни да се ја разболим?</p> <p>— Не бих.</p> <p>— Ни да умрем ?</p> <p>— Ни да умреш.</p> < |
| > <p>— Сећам те се, чича, како те се не бих сећао?</p> <p>— Е, сиромах учитељ Макса, много је о |
| не знам шта ћу.</p> <p>— А као зашто не бих?{S} Чинио сам и туђину, а нек’мо ли теби, који си м |
| и мало ниси радознао, ето, то ја већ не бих могао.{S} Отвори де!{S} Подвуци ево овде прст, ево |
| ну.</p> <p>— Ја ником никакву службу не бих дао, ником, ни мом рођеном оцу, док не поднесе увер |
| је цветак најпунији, најгиздавији, који бих теби откинула, кад би случајно и ти био онде код ог |
| ће му Милан.</p> <p>— А што не, с тобом бих, Бога ми ти кажем, и суваче окрет’о.{S} Опипајдер о |
| ви на одмет.{S} И кад бих је имао, прво бих је пролио, погоди где?{S} На Теразијама, на барикад |
| апоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— Хтео бих.</p> <p>— Одиста?</p> <p>— Одиста.</p> <p>— Не шали |
| е Илија узвишенијим тоном, било би, био бих...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан завршити зап |
| ојој невиђеној собици.{S} Не знаш, како бих желела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и |
| ећам сам, тако излучен из света, а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она два лиск |
| ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.</p> <p>— Дакле сте, госпођиц |
| а.{S} Како јој је миран поглед, нежан и благ, пун преданости, али без младачког жара; лице тако |
| онај био срећан на земљи, који је овака блага пожњео.{S} Све је друго намештена пажња, дворба, |
| р преобразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе црте његовог и иначе пуно симпатичног лика |
| ворећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“</p> <p>Изнесоше јас |
| у соби.{S} Читаш ли још онако много?{S} Благо теби кад имаш много лепих књига и добрих другова. |
| цу, само је погледао.{S} Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицам |
| дена строгост, а сад је тако лепо, тако благо, преображено тугом, која је старом учитељу натера |
| зад...{S} Погоди шта!</p> <p>Он је само благо погледа, па опет спусти очи преда се, и стидно пр |
| акоме, ком је мило и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвној славенској браћи, к |
| о учитељ.{S} Смешка се на нас, пита нас благо, показује нам, прича нам.{S} Рече кад је полазио: |
| ргне нешто драго и радосно, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да И |
| зљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је оп |
| веној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста дев |
| вуне с њихових оваца, па не скида свога благога погледа са својих милих гостију.</p> <p>Иза поп |
| или Доситеја или Чокеове <title>Часове благоговјенија</title>, намакне великоокнасте наочари н |
| измама не смем у толики ризик.{S} Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рука |
| јих родитеља, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, које онако сиротни непрестан |
| ан и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније" од ове две три године.{S} Није Бог зна |
| мисли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — сања.</p> </div> <div type="chapt |
| редом прилажаше руци, сви га хваљаху и благосиљаху.</p> <pb n="47" /> <p>Није добро директор н |
| ајачића на рукама и показаже народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе од радости, кликт |
| стор Јован спремио довољно заклопачкога благослова.{S} Беше у велико мрак, кад су се с торлачко |
| наставника ствар благословена, три пута благословена.</p> <p>Ту се Даница мало намршти, „свевид |
| пут,али води добру, опако средство, али благословена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпођице |
| , ужасан, али у рукама наставника ствар благословена, три пута благословена.</p> <p>Ту се Даниц |
| прогамизо ћифта, ни маћи, ни дисати.{S} Благословено село, од сељака нигде боље вајте под овом |
| роне?</p> <p>— Онда нас, као што рекох, благослови нови патријарх, па уђе у народ.{S} Пролазећи |
| оје вас очекују, па једва чекате да поп благослови.{S} Изнесоше и шљивовицу, стару, мало помекш |
| жан, што ли се не радује толиком божјем благослову !</p> <p>Под дудом маже слуга кола, утврђује |
| а столара, слила се у његовом карактеру благост и питомост с мушком збиљом и истрајношћу у свак |
| у оно мудро чело, у онај поглед препун благости и мира, у оно лице, којега се утисак или дуго |
| огласију, па онда црква, богослуженије, благочестије...{S} Све ово говорити, не механически, не |
| тељ и учитељка, сви се изоблачили као о благу дну.{S} Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти ве |
| муж, <pb n="46" /> лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издрж |
| оштро погледа, погледа још једном, али блаже и много попустљивије, по образима јој се осу руме |
| њи дан, сунце сија као усред лета, само блаже и пријатније.{S} Уморни прућише се по трави Милан |
| м заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави своме |
| аније“</title> свештеник сам, а <title>„Блажени"</title> опет учитељ сам.{S} И кад је опет поп |
| је, <title>Голубице</title>, <title>Жил Блаз</title>, <title>Хаџи-баба</title>.{S} А на простом |
| ра носим друга натраг.{S} Био сам и код Блазнавца и с њим сам се познао.{S} Познанство, пријате |
| ришима.{S} Један сухоњав, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а |
| огледима нуди вам црвено-жуте неранџе и бледе лимунове.{S} Изнад тога шаренога света у плавој в |
| p> <p>Даница заћута.{S} Милан је опазио бледило на њезином лепом лику, и док је Илија смишљао к |
| ази, лепо, па сину још лепшом белоћом и бледилом.</p> <p>— Ми смо Гргурови другови, полазимо на |
| и изукрштано, ипак мислио.{S} Из малих, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике.{S} Посту |
| им говором, да све ником поникне, ћути, блене, подаје се.{S} Његова последња реч осваја, и куд |
| спота или војводу?{S} Ја га питам, а он блене, смеје се као луд.</p> <p>— Право има да ти се см |
| а — пуна су им уста, а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште.</p> <p>Што је челенка на к |
| Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, у <title>Славјанку</title>, дотле ти и |
| еда у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се готово, не дишу, ухватило јед |
| н лик, једно поред другога, трептаху му блеском светитељским.{S} Ево се указаше и неколике куће |
| школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно не |
| ом улицом бајирском, Јалијом, живописно блеште дућани са источном робом, пекарнице и млекарнице |
| о да нађе својим речима смисао, који је ближе и њезиним назорима.{S} Видите... видите... јест.. |
| јзад опет заустави на Даници.{S} Што се ближе селу примицаше, тим се живље и разговетније укази |
| ебну тишину.{S} Пастири и анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложн |
| {S} Велики славјански појета!{S} Ходите ближе, погледајте, то је продукција, изворност, еп узви |
| S} Ми народ мален?{S} Будале!{S} Ходите ближе столу, ходите.{S} Гледајте само ове велике и дивн |
| > <p>— Дакле, децо, на посао.{S} Ходите ближе.{S} Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете ле |
| рендело.{S} Добро си ми дошао!{S} Приђи ближе овамо.{S} Клупицу, момче!{S} Седи!</p> <p>Деца га |
| рибирају се борци, старо и нејако слази ближе к Дунаву, много их је нашло прибежишта у Београду |
| а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, макар крадом, по који пар.{S} Ак |
| и дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном рамену, погледа задовољно мајстор Јована |
| ула врата за собом.{S} Он примаче свећу ближе, узе ону исту књигу и отвори је.{S} Али у исти ма |
| је подигао.</p> <p>Ту она подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и г |
| обро што ћу ти казати. (Ту се Милан још ближе примаче Гргуру).{S} Не питај ме откуд знам...{S} |
| Како ти се допада?{S} Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али шта ћеш, кад ми се, невештој |
| ства, за срећу својих пријатеља, својих ближњих.{S} Мислиће он и о себи самоме, али тамо доцниј |
| упио смежуране усне, па мислима зашао у ближу и даљу прошлост.</p> <p>Сећа се старац свега, и н |
| ућом, одједанпут силовито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужасан крик растолегаше по |
| Боже мој?.{S} Да је ко у тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубок, скривен уздисај.</p> <p |
| енео маховином.{S} У отвореном ходнику, близу кухинских врата, дрема фамулус Степан, у дремежу |
| који врви тамо амо, као да је ту негде близу сабор или панађур.{S} Па војници, па Турци, па ни |
| м оца и мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и далеко.</p> <p>— Свега се можеш одрећи?</p> <p> |
| и одвраћао, да се у исто доба не појави близу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гр |
| } А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даљ |
| по који умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чек |
| самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада |
| тове, који су невидовни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто |
| им потмулим пламеном; око ње, у њезиној блиској околини, распознаваху се сви предмети јасно и р |
| им цветак кад овако лепо <pb n="146" /> бљешти у врту.{S} На што му скраћивати и онако кратке д |
| поче први од тројице царева; <hi>видјех бо звезду на востоцје</hi>, познадох да се Христос роди |
| ике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим их, и зрна остављам з |
| венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на |
| е.{S} Боже мој, покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости, удиљ ради, певај, па му радња ни |
| ра.{S} Она је послушно и присебно дете, Бог ће је свуда пратити.{S} А ја...</p> <p>И ту Макса п |
| ве ћу вас у хапс, у кврге!...{S} И још, Бог те пита како га није плашио.</p> <p>— Па не биј ти |
| и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље... народ здр |
| да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш поп |
| p> <p>— Па води их.{S} Ако нисмо ми.{S} Бог ће с њима бити! једва промуца Петрија и сузе јој гр |
| Добра ти срећа, чича-Степане.</p> <p>— Бог ти добро дао! одговори старчић, тргну мало назад св |
| погледав с прага у радионицу.</p> <p>— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, |
| <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хтеш |
| разбојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог доброг оца |
| те, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понесташан, па као оцу ми с |
| ги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог поживи остатак! поче Илија, прибирајући, па, да би |
| у кухињи, ухватиле се за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју.{S} Пушке опет припуцаше у |
| ше, узвикнуше заједнички: „Свјат Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школског дво |
| че да све надвиче : „Све ствари које је Бог створио, а људи нису предругојачили, зову се природ |
| се ви, мој драги пријатељу.{S} Зато је Бог створио уз директоре и професоре...{S} Па кад мисли |
| ејаније" од ове две три године.{S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не треба више.</p> <p> |
| е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па зна“...{S} Макса с |
| да су Швабе ниткови.</p> <p>— То зна и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети непријате |
| и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову страну.{ |
| } Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је кућни р |
| народ сам себе оставља, онога напушта и Бог...{S} Коме се причини да је нејак, слаб, онај је до |
| ма, с лаком и без лака.</p> <p>— Помози Бог, мајстор Јоване! викну Иван, погледав с прага у рад |
| инајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чу |
| великом свету и заборавио како се моли Бог?{S} Али, имаш право да ме удариш по устима; знам ја |
| милиона!{S} Свет, васијона! <hi>С нами Бог разумјејте, јазици</hi>! кличе занесени професор, с |
| е чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кадгод нулу?</p> |
| јеш?{S} Па лепо.{S} Кад ти је свега дао Бог, нек има један учеван из твога колена.{S} А ко да т |
| овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у разред као да ће му тамо орден приденути.{S |
| е труди се; нисам оскудан, свега је дао Бог.</p> <p>— Добро, добро, настави Илија с приметним з |
| <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> <p>— Не знам, нису ме п |
| S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о том |
| аршија, разлежу се Карловци.{S} Нас дао Бог разоружали ћесари, па ни један ни чим не укресати, |
| о ти је у далеком свету...{S} Ко ће као Бог, само кад си нам се опет повратио жив и здрав.{S} Н |
| тке и паоце.</p> <pb n="53" /> <p>— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да |
| >буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.</p> <p>— Лакше ј |
| оци разнели.{S} Пролетошњих киша да нас Бог сачува, две недеље нисам се макла испод школског кр |
| је тешко живети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне човек прегалац.{S} Учи се, дете м |
| ли!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их Бог поживи, красни синови.{S} А иду ли у школу?</p> <p> |
| строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно погле |
| равковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они што књиге пишу.{S} Па |
| .</p> <p>— Плашиш, плашиш.{S} Прођ’ се, бога ти, те твоје женске плашње.{S} Питам ја тебе српск |
| ек си био онако, онако.... а сад си се, Бога ми, сасвим подетио.{S} Што ти се сад наспеле те лу |
| Милан.</p> <p>— А што не, с тобом бих, Бога ми ти кажем, и суваче окрет’о.{S} Опипајдер ове ми |
| е ја бојим?{S} Јеси ли ме чуо, попе!{S} Бога ми се не бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ак |
| м Ерчугом, један, два, три — положи!{S} Бога ми ти кажем, кад кидише Илија један, два, три — уз |
| } Па кад мислите дете уписати?</p> <p>— Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, |
| Гргур мало тужно и горачно.</p> <p>— А Бога ми јест!{S} Шта ту неке „Татре“, нека „божества“, |
| ави, које исто и теби од свемилостивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питом |
| а види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја Бога ми сметох с ума.{S} Момче, каву и ракију!{S} Па, г |
| храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је устабаша, |
| лу.</p> <p>— Ја, снебива се Петрија, па Бога ми не знам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да |
| едо моје? пита брижна мати.</p> <p>— Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристравио.{S} Уча го |
| есто.</p> <p>— А што да се плаши, да од Бога нађе? пита радознала мати.</p> <p>— Ето што, прихв |
| а карловачким црквама, запевасмо: „Тебе Бога хвалим!{S}" Певасмо, мајстор-Јоване, певасмо и пла |
| еде до учитеља.</p> <p>— Почео си у име Бога? упитаће поп.</p> <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, а |
| н, стиснувши је, помисли у себи: „У име Бога свршисмо и утврдисмо."</p> <p>А шта ли је помислио |
| у слави небеској, седети с десне стране Бога оца.{S} Затим је казао да сагну главе и очитао им |
| ник, а нема под небом нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирни |
| и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бога, ја се собом не шалим.</p> <p>Гргур му пружи руку, |
| </p> <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.</p> <p>— Не бој се, учитељу! |
| ати свему, па и угодном животу, власти, богаству, свему...{S} Положај, новац...{S} Да, без шале |
| отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у њих кићена |
| Крагујевац.{S} Па личне, па здраве, па богате.{S} Мудро каже народ: не лепи се сиротиње.</p> < |
| /p> <p>Беше скоро по ноћи кад су, после богате и укусне вечере, полегали који у вајату, који та |
| елико.{S} Ћутао је, а млада душа његова богатила се, једрала је тим новим утисцима.</p> <p>Сутр |
| из полусветлих углова погледате на ову богату софру, а ви већ у напред осетите на језику сласт |
| <p>— Девет Југовића и десети стари Југ Богдан!</p> <p>Отац се насмехну.{S} Би му мило што му д |
| свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко беше богиња?{S} Миланова сестра.</p> <p>— Ружица?</p> <p>— Р |
| ене осмине, која на насловном листу има богињу са лиром у десници руци.</p> <p>— Реци ми, молим |
| ошеније" ради службе?{S} Ако не ти њих, богме они тебе неће молити.{S} Време је време, ветри, < |
| S} Но, како вам се то допада ?</p> <p>— Богме ми се, мој добри попо, то баш ни мало не допада.{ |
| аћени, која вас храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да н |
| , најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.{S} На |
| у Чакову?{S} А његов син продрмусао је богме добро ону уштавелу браду самом Стратимировићу.{S} |
| је хитлен, понесташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, м |
| Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или д |
| а се смејем; почне се прћити, почнем се богме и ја дурити; подрвене, па тресну ногом о патос, и |
| чине, било је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и претрпети, само што је тешко увек бити дол |
| му.{S} Што једем ја, јешће и он.{S} Али богме <pb n="60" /> хоћу да ме слуша као ода, а моју до |
| плане, скочи са својега места, изговори богме поприлично „изобличително слово“, па збогом!{S} Т |
| здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком своје.{S} Сад је наша судбина у нашим рука |
| х ребара, па плећку, па ножице, па мало богме и кртинице — има ко и њу милује.{S} Једну калајли |
| длазио тамо.{S} Народ је народ; ваља му богме послужити.{S} Ево, видите, прибележио сам баш њег |
| ополит у Српству, у православију! викну богме поп.{S} Митрополит Петар <pb n="38" /> кад узме м |
| јеном ногом.</p> <p>— Што лупаш ? викну богме и мало увређена Ружица.{S} Није ово луг.{S} Шта с |
| у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима и храбри |
| је била и његова Петрија.{S} Беше права богомољка.{S} Ни лећи ни сести за сто, док се не прекрс |
| а је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Из |
| e>?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— А <title>Богородице дјево</title> ?</p> <p>— Не знам ни шта је т |
| бију на позив кнеза Милоша.{S} Философ, богослов, добар Немац, а још бољи Латин!{S} У дужности |
| ским Карловцима, а поп је из првог кола богослова, који се учише у београдској семинарији.{S} Д |
| је одзвонило вечерње на Саборној Цркви, богослови су већ били по својим собама у семинарији, ка |
| итлејему Јудејском, исповрти Паун своју богословију.</p> <p>— А где се родио Христос Спаситељ ? |
| мној љубови и согласију, па онда црква, богослуженије, благочестије...{S} Све ово говорити, не |
| — Овај, Гргур, са нашом сеоском школом, Богу хвала, готов је.</p> <p>— Охо!{S} Е баш ми је жао, |
| их редака.{S} Али шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, < |
| села?{S} Ако си рад чути, ми смо, хвала Богу, сви здрави, које исто и теби од свемилостивога Бо |
| пред легање стала пред икону, молила се Богу само за њега.{S} У дубини своје чисте душе веровал |
| смерно стане пред „Распетије" и моли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт свога вре |
| н и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега.</p> <p>— |
| бар тако налазим, одужио сам свој дуг и Богу и Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да сте ми |
| > <l>На колена падоше, падоше,</l> <l>И Богу се молише, молише;</l> <l>А цар Ирод смути сја,</l |
| лики ризик.{S} Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рукама, ја се нећу <pb |
| ама остала на дому.{S} Оде те се помоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пи |
| А ко је сиромах, к’о <pb n="120" /> по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису н |
| ци царева, намргоди се <pb n="33" /> по богу као прави цар, па онако страшан громко повика: </p |
| вам је „драги“, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја дру |
| едан да ради земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (показав руком на Гргура), рад сам да |
| а грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, воз |
| у. „Шта ли ће од свега тога бити, Боже, Боже мој?.{S} Да је ко у тај мах прошао близо поред њег |
| кадашњој другарици.{S} А шта ли јој је, Боже, пожелео ?</p> <p>Гргур је прошао долом поред школ |
| ти само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" /> лета.{S} |
| нисте овамо на моје ритопечко.{S} Али, Боже здравља .{S} Молим вас узмите да испразнимо још по |
| основу. „Шта ли ће од свега тога бити, Боже, Боже мој?.{S} Да је ко у тај мах прошао близо пор |
| само данас попечитељ просвете?{S} Него, боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене.{S} |
| р <pb n="38" /> кад узме митру и штаку, Боже ме прости, као да је Свети Никола сишао са иконост |
| бичност, неслога.{S} Шта би било... ох, Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту једну реч: сло |
| абрана!...{S} Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти. |
| ре.{S} Која меџедија неће шкодити...{S} Боже здравља... ја ти верујем... вратићеш ми.{S} Без пи |
| шем, а ја се сећам нашега детињства.{S} Боже мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице, ка |
| еликокупци из свију крајева Српства.{S} Боже мој, рекох у себи: ко не би био Србин, кад нас је |
| све видети својим сопственим очима.{S} Боже здравља, чим гране лето, притегнућемо кљусадма кол |
| ени чисто срце заигра, подмладим се.{S} Боже мој, покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости |
| промени своју и сувише трошну обућу.{S} Боже здравља, други пут.{S} Биће прилике, кад ће се и н |
| емља не стоји, него се окреће.</p> <p>— Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје |
| према себи, прекрсти се и рече : помози Боже ! а врата се отворише и уђе црквењак.{S} Црквењак |
| ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то жив дочекати“, помисли у себи. „Д |
| о за собом и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с т |
| ми јест!{S} Шта ту неке „Татре“, нека „божества“, некакви „гениј славе“, нека неразумљива „спа |
| ве Аврамове</title>, ни <title>Алексија божијег человјека</title>, сам самцит, задубљен у мисли |
| тељ: ко се родио на Божић ?</p> <p>— На Божић се родио Господ наш, Исус Христос, откреше Јанићи |
| анићије, продужи учитељ: ко се родио на Божић ?</p> <p>— На Божић се родио Господ наш, Исус Хри |
| Велики празник који нам долази зове се Божић !</p> <p>— Кажи ти, Јанићије, продужи учитељ: ко |
| олубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учите |
| етом Сави, о Цару Душану.</p> <p>Дође и божићни пост.{S} У школској трапезарији укиде се мрс.{S |
| пењу се свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном реду, у највећој тиш |
| Опучи се хартија, и у крило му паде мио божићни дар: црвен појас од најлепше свиле, што му га ш |
| а праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видет |
| о је много прича, испевао је попа много божићних песама, док се учитељ Макса опет појавио на пр |
| у, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> <p>Мајстор Јован тресну ного |
| аки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ срп |
| ичанственије и најразумљивије јеванђеље божје мудрости.{S} Па још данас, кад се код школе и црк |
| едва чекам први снег, па да и то, у име Божје, отпочнем.</p> <p>„Да ти нисам већ постала досадн |
| а се прекрсти, и с тим је све положио у божје руке.</p> <p>— А кад Гргур школу сврши, хоће ли о |
| лико би хтели непојамно, осећање страха божјега, осећање који многи крију, многи га угуше и пос |
| ако брижан, што ли се не радује толиком божјем благослову !</p> <p>Под дудом маже слуга кола, у |
| му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду.{S} Изненадна радост прели се безазлен |
| аш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Изговоривши то, поче обичним школским |
| је наша судбина у нашим рукама, у руци божјој и Народнога Одбора.{S} И ја сам вам у пододбору. |
| јем вас; нек’ буду као ви — остало је у Божјој руци, примети Јован после подуже почивке.</p> <p |
| Али ја сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости |
| ло, од сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако. |
| е и кокичари, млађани продавци салепа и бозе, све саме младе Рекалије, а међу њима по који мрша |
| естити би били честити, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не воспитава.{S} Госпођица има право, |
| о, но, но.{S} Не бој се, чедо, није, не бој; попа пита само... знаш, у цркви си свагда миран... |
| горе.{S} Па од сад буди паметан.{S} Не бој се, биће Србаља и без наше крви.{S} Рат је рат, нуж |
| p> <pb n="24" /> <p>— Но, но, но.{S} Не бој се, чедо, није, не бој; попа пита само... знаш, у ц |
| о Бога знаш? виче учитељка.</p> <p>— Не бој се, учитељу! храбри га поп.</p> <p>— Збогом Српство |
| очи, на којој се давно истрла плавчаста боја, неколико упрљаних школских књига, а по осталом сл |
| алене деце, па бар бих њих поштедила од боја.</p> <p>— Дакле сте, госпођице, противу фиргаза!{S |
| лама излишни, да се ђаци могу учити без боја.{S} Мој се отац јако постарио, али духом није клон |
| рда до другога, истурујући својих седам боја све сјајније и сјајније.</p> <p>Кад се из потока п |
| S} Изује своје нове опанчиће у кући, па бојажљиво уђе унутра.{S} Учитељ Макса већ се спремаше д |
| јој црта Гргура најлепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежа |
| то беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једно |
| тако служи својим користима, ту се није бојати празне и гладне старости.{S} Ко не уме себи бити |
| несташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги приј |
| у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој мало час беху учесници.</ |
| а драгољуба, па лепог човека, па невена боје разнолике, — горе!{S} Шта пута прекинем рад, одем, |
| ј Цркви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им се чињаше као шарен |
| {S} Помену старе краљеве и цареве, наше бојеве с Турцима, па позва народ на устанак, да брани с |
| лима око Беле Цркве заметнуше се крвави бојеви.{S} У овим биткама збише се чуда од јунашва, али |
| ла:{S} Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрвањем, спаваше најдубљим сном.</p> </div> <di |
| ећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.</p> <p>— Ево ово ј |
| а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не боји.{S} Дед!{S} Један, два, три, дед!{S} Ономад сам се |
| , дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не боји.{S} Дед!{S} Један, два, три, дед |
| лео се па ни једне паметне, па чисто се боји да се мрдне на столици.{S} Већ му ноге мало поутрн |
| и пред самим Књазем...{S} А кога се ја бојим?{S} Јеси ли ме чуо, попе!{S} Бога ми се не бојим |
| Јеси ли ме чуо, попе!{S} Бога ми се не бојим ни Књаза, никога, баш никога, па ако ћеш баш ни с |
| p>— Не бојмо се, драги моји ученици, не бојмо! продужи Сава у истој свечаној раздраганости...{S |
| рно, да се тресе „вселена“.</p> <p>— Не бојмо се, драги моји ученици, не бојмо! продужи Сава у |
| апоље!{S} И сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо скуње, оборе главице, па с |
| нула слова.{S} Обрез листова беше жутом бојом обојен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши књигу Гргур |
| огме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги пријатељу.{S} Зато је Бог створи |
| ом хвали свога Књаза са Цетиња, прича о боју на Грахову, и плаче.</p> <p>Кад је Васо пружио „пи |
| углачано.{S} Ту су сланици, биберница, бокал с водом и пред сваким по једна проста чаша за вод |
| та, два слична мириса цветка из једнога бокора.{S} Гргур има мало више поуздања у себе, Даница |
| местима, само су данас крупнолиснији и бокорастији.{S} Невен се жути тамо поред ограде а у сре |
| } А кад се она саже да откине још један бокорић црвеножутог цвећа, а он их врло хитро спусти у |
| ије?{S} Је ли морала Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару?{S} Тако хтео |
| т, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој заиграло срце: како је, после толиког |
| Гргур нехотице мрдну болесном ногом; од бола му се лице намршти.{S} По маломе ћутању жмирну Или |
| ан, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена |
| ову царицу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога сасвим нема, што, осим |
| ало подсмешљиво...{S} Кад је пуна глава болесних мисли, илузија.{S} Аустрија, Русија — слобода, |
| нићу се.</p> <p>Ту Гргур нехотице мрдну болесном ногом; од бола му се лице намршти.{S} По малом |
| тамни облаци, да на оне мале прозоре од болнице уђе толико таме у собу, да се на новинама слова |
| , у селу Томашевцу.</p> <p>Лежи Гргур у болници, која беше смештена у варошкој кући, пружио уве |
| Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га у болницу код великога логора, у селу Томашевцу.</p> <p>Л |
| и познијег ђаковања, сећа се рата, сећа боловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја па с |
| румену доњу усницу.</p> <p>— Ћутиш?{S} Болови?{S} Знам ја, кад је човек рањен, жигови, тиштања |
| се на увезаној нози појавили много јачи болови.{S} Напољу је од јутрос сијало и жарило јарко ле |
| одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, <pb n="98" /> мој добри Г |
| тренутку.{S} Али шта му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад би се то негде |
| м, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад би се то негде дало купити, или отпостити, |
| научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што с |
| , из живих уста.{S} Што једанпут чујем, боље утубим, него кад десет пута прочитам.{S} Али, пре |
| епа времена, кад се међу нами говорило: боље је шест вранаца у каруца, него шест школа у глави. |
| боље чују, да онима горе <pb n="39" /> боље угодим.{S} У једанпут ми се учини да отуд од двери |
| ?{S} Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пут, |
| у вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S} Осим шарене ха |
| боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене.{S} Само треба да чинимо као што нам Досити |
| > <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу како ја, како је код памет |
| ти, удиљ ради, певај, па му радња никад боље.{S} Али, ево момка.{S} Дела, љубаве ти, ракију па |
| .{S} Благословено село, од сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га мо |
| и поче се дизати на ноге. (Лулу је брже боље стрпао у јанџик.) Знаш старост, слабост; ни оних н |
| радом баци по који поглед, па опет брже боље у књигу.{S} Зна, као човек од искуства, да у учите |
| наш, не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ј |
| апетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну г |
| јачим гласом извијах „сједалне“ да нас боље чују, да онима горе <pb n="39" /> боље угодим.{S} |
| ију.{S} Реци ми: који је од њих двојице бољи?</p> <p>Гргура чудно изненади овако питање.</p> <p |
| ом, Илија ће пером.{S} Само да сам мало бољи на концепту.{S} Шта ћеш, кад се није стигло све.{S |
| } Философ, богослов, добар Немац, а још бољи Латин!{S} У дужности школској тачан, у цркви сваке |
| сле месец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над којима је командовао Стеван Кнића |
| положио, Лицеј цео довршио.{S} Живот је борба, шта му знам, прости ми, немој ме заборавити, ја, |
| раже хране душама; пријатељима жубора и борбе харемски је живот духу карика.{S} На угловима кам |
| апића из Белог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га у болни |
| љу Макси задрхта лева страна доње усне, боре на челу већма се набраше према намрштеним обрвама, |
| а око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље |
| ост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, мирно теку једнолични дани, слатк |
| знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се боримо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије гла |
| доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу простих аукторитета, али је опет зато, |
| ора.{S} И ми ћемо се, децо, одупирати, ‘борити.{S} Дух нашега народа који сузбија туђинштину, к |
| се чуда од јунашва, али се најхрабрије. борише браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код |
| ј установљавају се логори, прибирају се борци, старо и нејако слази ближе к Дунаву, много их је |
| р.{S} Народ прекрилио улице; ту оружани борци, па депутати из разних крајева у разноликој народ |
| p> <p>— Цвет.</p> <p>— Добра? </p> <p>— Босиљак.</p> <p>— А ти се не мислиш женити?</p> <p>— Не |
| ли просфоре.{S} У летње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе. „Чисто |
| но, као кад од измирне и задах светлога босиока, којим још прошле недеље сеоске бабе окитише це |
| оне висе скорашњи венчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних безбр |
| а се с неким препире, или онога Дабишу, Бошњинога унука, што је одрастао у гори, па док не заув |
| ванредним приликама: кад је столарски и браварски пир, кад дођу гости, кад се наплати по каква |
| и кад стане беседити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дош |
| лен, шишкав, средовечан, кокораве косе, браде пуне, подрезане, чела ониска, очију живих, малени |
| у шаке па упоред с Максом, само да није браде, да није чина.{S} Морао је Макса дати реч, да ће |
| них, образа округлих, космате подрезане браде, а образа онако вазда готових на смех.{S} Под паз |
| у њима по који мршави Јеврејин броћасте браде и бркова, погружен и перјав, трагичним погледима |
| као ја; видео си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим брадам |
| у њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици народни, па старешине војничке, па |
| , па онај стари пред њима у дугој седој бради?</p> <p>Гргур прићута, па онда радосно повика:</p |
| д хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом.{S} Сав овај најскромнији намештај изгледао је м |
| лој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спроводник, а |
| , по свом старом обичају, мало погладио браду и пљуцнуо.</p> <p>— На Варош-Капији?</p> <p>— Јес |
| суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто тешко познати.{S} Према њему њег |
| еду браду?</p> <p>— Јест, у његову седу браду.</p> <p>— И у његову... </p> <p>— И у његову...</ |
| а... ваљда си се загледао у његову седу браду?</p> <p>— Јест, у његову седу браду.</p> <p>— И у |
| продрмусао је богме добро ону уштавелу браду самом Стратимировићу.{S} Хе, хе, тако ти то иде н |
| {S} Но, како ти се свиди моја политика, брајане мој?{S} Реци, како ти се свиди?..</p> <p>— Не с |
| ни једну девојку.</p> <p>— Само лакше, брајане; док стигнеш до Лепенице.{S} Пун их је Крагујев |
| > <p>- Једна али голема.{S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала.{S} Помисли само: био с |
| подсети га поп.</p> <p>— Сутра, сутра, брани се учитељ Макса...{S} Много је горчина, мањих и в |
| има.{S} Радо излази на сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли с |
| Турцима, па позва народ на устанак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје.{S} |
| ио брижне родитеље, па се спустио, кроз браник, ливадом уз реку, па из реке оном стазицом, што |
| авокорни церићи мало пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с |
| ке провинције.{S} Не тражите, дакле, да браним непознат народ, некакве ваше Србе.{S} Србија је |
| хоћеш.</p> <p>— И учитељку.</p> <p>— Не браним, забележио сам.</p> <p>— Па ми лепо поздрави и м |
| се учи адвокатлуку.{S} Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су |
| ка светогорска икона од хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом.{S} Сав овај најскромнији |
| ту вас у црној чоси, у алеву појасу?{S} Брат Иванов син.{S} Који но беше наш нови капетан? — То |
| познио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.</p> <p |
| старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је из |
| /p> <p>Што је челенка на калпаку, то је брат Иван, Гргуров отац, међу Здравковићима.{S} У оца и |
| говином или ћете суду?{S} Не знам да се брат Иван опарничио с ким?</p> <p>— Не знам ни ја.</p> |
| свршиш, е онда, онда...</p> <p>И ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то |
| елима.{S} По Гргура дошао његов старији брат Паун.{S} Даница их испратила готово до на крај сео |
| икад нећеш оставити свога...</p> <p>Али брат Иван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га |
| те само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, С |
| есту свога великога стола.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.</p> <p>— Ода |
| е их поново ређати.{S} Међутим је њезин брат у другој соби сео код стола, отворио најновији <ti |
| ле се кренуше мало лакшим касом.</p> <p>Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опомињаше сл |
| и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше мекша срца, он би се час |
| во ти још једнога сина, а теби, Милане, брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а |
| ра Јована, ни професора Саве, ни његова брата свештеника Арона, па ни Гргура.{S} Сви су отишли |
| >— Хе, децо, сад сте добили још једнога брата.{S} Хоћу да се пазите као да смо вас све троје ми |
| јест, јест — ко опљачка свога рођенога брата, ко комада Пољску, и опет ти кажем: није Славјани |
| и лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је...</p> <p>— Сад му је, сад му је, |
| с по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га ко |
| Гргура и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво г |
| а кола, за њим Паун, који ће да испрати брата, па напослетку Гргур, који се једва отрже из загр |
| p>— Ја не знам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем.{S} Све је добро |
| у свем селу, румена јабука! „Кумим те, брате Милета, понеси ову писму Гргуру.{S}" Хоћу, зашто |
| ро промислио и промислио.{S} И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем професор.</p> |
| >— Сат?{S} Па то је ту...{S} Шта велиш, брате Милане, да походимо његовога оца ?{S} Пут је сигу |
| Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме ви |
| е нестрпљива или радознала, завириће на братовљев прозор, без куцања отвориће врата, па ма унут |
| се врата и уђе професор Сава са својим братом, свештеником из Барање.{S} Сви им пођоше у сусре |
| животу, јединство је већ изјављено.{S} Братско поздравље читавоме моме народу, свештенству јед |
| рђен.{S} Јелачић се заклео на верност и братство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић говорио закл |
| његове нове отаџбине.{S} Шта не би сеја брату учинила?{S} Па опет, тако мали захтеви, толика же |
| кад један погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше.{S} Двојица су п |
| прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шумадинци потргоше пиштоље и пуцњавом поздравише |
| попо, а тамо, а овде!{S} Сви смо једна браћа, један народ.{S} Ја сам и тамо могао бити и учите |
| па да ми се пазите и слажете к’о рођена браћа.{S} Тешко је, децо, данас стећи пријатеља, па зат |
| а ћемо обгрлити ми, ми њихова потиштена браћа...{S} А онда?{S} Онда ће и Рајна научити <hi>Возб |
| од јунашва, али се најхрабрије. борише браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код села Пе |
| ко ће и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о најновијим догађајима.</p> <p>— Се |
| отвори уста да и он с осталима привикне браћи „Живео!“ али му се у исти мах оте поглед на магис |
| тако исто и свој једнокрвној славенској браћи, која живе у границама троједне краљевине!“</p> < |
| >— На кога било, у помоћ својој рођеној браћи.</p> <p>— Засврбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаћ |
| ати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као што си ти...{S |
| и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ.{S} Стари прота Матија Ненадовић одлази у |
| азећи горе доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла |
| ад прочитало у школама, у народу: децо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... реците: ш |
| припевају:</p> <quote> <l>На ноге, Срби браћо, слобода зове!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуш |
| а међу тобом и Миланом, као сестра мећу браћом својом.</p> <p>— Гргур седе до Ружице и стидно г |
| Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и државном |
| а Сави и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ.{S} Стари прота Матија Ненадовић од |
| обро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од свога најр |
| му свима навикама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} Јутром Макса рани, |
| дне паприкаш, а увече цицвара од бељега брашна, мало помаснија; среда, пасуљ са сланиницом; чет |
| дан најпростији сандучић.{S} У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и |
| равио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спроводник, а у исто време хаз |
| и“.{S} Само је мала Даница још она иста брбљива и несташна птичица, која исто онако цвркуће и с |
| очаре како живо мељу.{S} Куће, негда од брвана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се |
| ше.{S} Али ја још прелазим преко старог брвна; узмем обично очеву стару мачугу, па се мало пошт |
| , па им се чини да већ чују како падају брвна с клисом с црвенога крова, звона сама звоне и зај |
| у шумарци од твојега села.{S} Оно старо брвно преко потока отрулило је и пало у воду, и сад се |
| уморно јесење небо поклопило и најближа брда.{S} Често је исто тако суморно у прсима која је пр |
| лака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истурујући својих седам боја све сјајн |
| читељ-Максина села. </p> <p>Ноћ покрила брда, снег до колена, одавно умукнула пуцњава пушака, г |
| е стада, далеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумадију, па Космај, па Венчац, па Р |
| е куће, што се лепо види на оној страни брда, што је иза цркве.{S} То је дом свештеника Крсте, |
| која је, запрепашћена, стајала на ивици брда пред школом, и непомично као кип гледала на ону ст |
| х сметова, што се отискиваху са околних брда.{S} И курјаци се појавише око торова, раније и жеш |
| це, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаше, тарући су |
| т на њему умисмо.{S} Шта пута сиђем низ брдашце и станем на онај велики, маховином обрасли каме |
| ога моста, чешће је погледао на школско брдашце, премишљао да ли да сјаше на који тренутак, мак |
| S} Трже се, и погледа изнад себе.{S} На брдашцу, преко којега се бељаше утапкана стазица, којом |
| им подупртим гранама, а за њима село на брдељцима, на којима се зелењаху проређене шумице.{S} С |
| ш немоћне, те нисам довољно снажно била брдилима.{S} Сад је, дабогме, много друкчије, сад сам и |
| сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.</p> <p>— А забрана?</p> <p>— Каква забрана!...{ |
| .</p> <p>Школа је б....ска у брду.{S} У брдима су села много мања него по питомим равницама, па |
| светла недеља.{S} А још лепша у селу у брдима, у природи, која је највеличанственије и најразу |
| /p> <p>Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.{S} Још се изнад младе го |
| Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залет |
| оба прозора, па опет се замаје тамо низ брдо преко снегова, у бестраг.{S} Из кухиње чује се учи |
| ја!{S} То рекав, па као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> |
| гур, окрену коња, па што игда могаше уз брдо.</p> <p>А Степан поново припали лулу, па поштапају |
| није спорио.</p> <p>Већ су се пењали уз брдо.{S} Указа се село.{S} Уђоше на вратнице Гргурова о |
| осле долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала бр |
| ше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској ог |
| бичају наоружан до грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коња |
| ок, дођоше до под само село а одатле уз брдску стрмен, која је окрчена и испресецана оградама.{ |
| дији.{S} Уставио се код свог сеоцета на брду, походио брижне родитеље, па се спустио, кроз бран |
| о.{S} Даница већ стајаше с оцем горе на брду.{S} Наставише пут, Милан, и нехотице, опет се окре |
| ња преобука.</p> <p>Школа је б....ска у брду.{S} У брдима су села много мања него по питомим ра |
| во десно у своје другове.</p> <p>— Бре, бре? чуди се кмет Милија, па се јаче наже на своју кмет |
| уљу како се лукаво осмејкива.{S} Нећеш, бре Илија!{S} А Илија положи!{S} Потегну Хасо ножину, ј |
| ше лево десно у своје другове.</p> <p>— Бре, бре? чуди се кмет Милија, па се јаче наже на своју |
| ло, да видиш, да се на њега није срушио брег или га потоци разнели.{S} Пролетошњих киша да нас |
| 32" /> стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховине.</p> <p>С једне и дру |
| своју књижицу: који под орах, који под брест, који тамо код кошева, док не огласи звечка школс |
| ској свечаности.{S} Сељаци поседали под брест, повадили чутурице из торбица, па који шљивовицу |
| чуо се ћук.{S} Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} |
| ећ и дубока јесен настаде.{S} Са липе и бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри у |
| III.</head> <p>Већ је скоро пао лист са брестова пред школом.{S} У дугачке општинске кошеве ода |
| е се школи, већ савише право под велике брестове код кошева, да у дебелом хладу мало одахну и ш |
| дина, што се дотле одмараху у хладу под брестовином.{S} Обадвојица лепо обучени, европски, само |
| енога млека и скорупа.{S} Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ли |
| као мало дете.{S} Даница их остави, па брже ускочи у своју баштицу, паде на једну цветну леху, |
| чица и поче се дизати на ноге. (Лулу је брже боље стрпао у јанџик.) Знаш старост, слабост; ни о |
| ко кљусе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало лакну после неко |
| ом, крадом баци по који поглед, па опет брже боље у књигу.{S} Зна, као човек од искуства, да у |
| } Време је време, ветри, <pb n="121" /> брза, пролази.{S} Сваки дан је по један чанак, у који, |
| се својом старом палицом, оде младачком брзином доле ка школи.</p> <p>Газда Ивану заиграла обрв |
| казао, а, ја, говори учитељ с највећом брзином режући хартију.{S} Ја сам казао и казаћу, ако х |
| азе из дневних новина умео је прибрати, брзо утубити и применити тако ђаволски вешто и препреде |
| позиција.</p> <p>— Не мислите? поче он, брзо, брзо смишљајући како да нађе својим речима смисао |
| ја.</p> <p>— Не мислите? поче он, брзо, брзо смишљајући како да нађе својим речима смисао, који |
| акла!{S}" Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предузме их поново |
| донео из своје планине.</p> <p>— Брзо, брзо! викаше поново.{S} Видиш како <pb n="14" /> ја!{S} |
| ом дотакла!{S}" Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предузме их |
| Остави служавник на кухињском огњишту, брзо отрча у своју баштицу, па кроз малене лехице тамо |
| собом донео из своје планине.</p> <p>— Брзо, брзо! викаше поново.{S} Видиш како <pb n="14" /> |
| то год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и као своје још тога дана преприча |
| и прстом дотакла!{S}" Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предуз |
| само, настави отац Арон, пошто је успео брзо прогутати уздисај, помислите само: и невину <pb n= |
| акше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад |
| а мало намршти, „свевидеће" око Илијино брзо га увери, да је промашио.</p> <p>— Прут је нужно з |
| нако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сумњичим у твоју доброту.{S |
| Макра.{S} Повисока, сува жена, оличена брига и старање.{S} По чистоти познаје јој се вредноћа |
| ане?{S} Прости, замислих се мало својом бригом, која ми одузе и снове и глад.</p> <p>— Питах те |
| „Много, много га поздрави.{S}" Не бери бригу, рекох јој, та ми се знамо, другови смо.{S} И ево |
| S} Добро, казуј, побележићу, па не бери бригу.</p> <p>Ту извади и отвори кожну бележницу.</p> < |
| у оним крајевима.{S} Па што ли је тако брижан, што ли се не радује толиком божјем благослову ! |
| а мати, моја драга Данице.{S} Чуваћу их брижљивије него ону негдашњу китицу твојих цветака.</p> |
| есели.{S} Још и данас, као некада, ради брижљиво; кад је за школским столом, не чини му се да ј |
| и било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучавао, непрестано се занимао оним што је у |
| ринском поверљивошћу, неком материнском брижљивошћу.</p> <p>Гргур је морао много и много припов |
| х кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.</p> <p>Он је ћутао, а она питала.{ |
| p>— Да се ниси уплашио, чедо моје? пита брижна мати.</p> <p>— Па Бога ми, мајко, бејах се мало |
| p>— Шта нисам, јадна, мислила, прихвати брижна Петрија.</p> <p>— Беше мало опознио господин дир |
| ио се код свог сеоцета на брду, походио брижне родитеље, па се спустио, кроз браник, ливадом уз |
| <p>Но Гргур још ни изговорио, а Ружица бризну у плач, ридаше и јецаше горко.</p> <p>Док је она |
| — плакао.</p> <p>А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицама опазио да |
| дила на лику старога наставника; пре се бријаше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пу |
| и.{S} И отац ти се брине, и мајка ти се брине, па и твој учитељ, мој отац, мршти се и срди на т |
| ивите само на доколици.{S} И отац ти се брине, и мајка ти се брине, па и твој учитељ, мој отац, |
| ући празну шољу на клупицу.</p> <p>— Не брини се, газда Иване.{S} И мој је син свршио школу код |
| среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они оронули сводови!</p> <p>У поп Крсти |
| и он је већ у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отвори |
| у бабу и слатко заспати.{S} Плакао је, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а с |
| е убрус испред себе и поче их на махове брисати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам |
| ухе хватају.{S} Што попа тресе ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса з |
| о који мршави Јеврејин броћасте браде и бркова, погружен и перјав, трагичним погледима нуди вам |
| ла нечувена реткост.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.{S} Иза њег |
| лицејци, мајстор Јован развио најновији број <title>Српских Новина</title> и свечаним гласом чи |
| и милозвучно и тачно прочита обележени број стихова. </p> <p>— Нестаће, децо, не велим Београд |
| Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или „Број којим се множи, зове се множитељ“, или „Стеван Нем |
| Имам осам маторкица, а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, макар крадо |
| о те ме подсети.{S} Ево обадва последња броја <title>Српских Новина</title>.{S} Дакле ја, учите |
| ахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Даница се |
| ад столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, влад |
| „Искусан човек", помисли у себи, остави бројанице на сто до себе, па погледа пажљивије у Илију. |
| убљен у мисли, седи својој соби и броји бројанице.{S} Још иста она икона над креветом његовим, |
| ући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бројанице, набрао чело, скупио смежуране усне, па мисли |
| ао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише гла |
| Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу |
| та бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од горих.{S} Баци |
| т, задубљен у мисли, седи својој соби и броји бројанице.{S} Још иста она икона над креветом њег |
| је, а међу њима по који мршави Јеврејин броћасте браде и бркова, погружен и перјав, трагичним п |
| сор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.</p> <p>— Ево Мицкијевићех предавања о |
| што стајаше пред њим отворена.</p> <p>— Брр!{S} Напрћи своје танке уснице столарева ћерка, а Ми |
| , и оне питоме овце што пландују у оном брснатом шумарку изнад куће њихове.{S} Види их све, већ |
| им местима и уче.{S} Од њихових гласића бруји школска соба као кошница.{S} Из тога жубора, слож |
| ира.{S} Колико оком прегледати, гмиже и бруји народ, народ, народ.{S} Рајачић гледа по народу н |
| е весела деца.{S} Погле, оцо, колики му брци, па калпак на глави!{S} А шта му је оно у рукама?< |
| га и суревњива мусломанина.{S} Гранчица бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде онде изн |
| те почишћено, спремљено; ограда окићена бршљаном; пред школом дугачак постављен сто; иза куће п |
| више ни веселих птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама.{S} Потоци пуноводни, стру |
| гру својих другова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мала Даница.{S} Још није почео с |
| е чланове кора, а они, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, |
| о Гргур, сеђеху <pb n="10" /> мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, |
| војој „вселени“.</p> <p>— Срби, Хрвати, Бугари — сила!{S} Ко каже <pb n="77" /> да смо мален на |
| Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скад |
| S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала.{S} Помисли само: био сам ти се заљубио.</p> <p> |
| ица, којој нећеш замерити што је толико будаласто поверљива.</p> <p>„Али шта ћемо, Гргуре, кад |
| ти кажем у очи.{S} Окани ме се с твојим будалаштинама.{S} Иди из собе !{S} Иди !{S} Кажем ти, о |
| ми народ мален...{S} Ми народ мален?{S} Будале!{S} Ходите ближе столу, ходите.{S} Гледајте само |
| кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — Клопштоком.{S} Ко мари за Мицкијевића?{S} Та |
| : не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете л |
| тетом?</p> <p>— Један да ради земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (показав руком на Грг |
| воју војводину привеслати Србији, па да буде што једном бити мора. </p> <p>— Па да буде што јед |
| е што једном бити мора. </p> <p>— Па да буде што једном бити мора! понови професор Сава смешећи |
| лим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита.{S} Таман се чича Милија (који с |
| хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидио пред новим својим друговима.{S} Око ње ос |
| <p>Сви још јаче задршћу.</p> <p>— Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!</p> |
| е: „Шта су потписали ћесари, нека нам и буде!“ Поче протосинђел Никанор: „Отеше нам <pb n="108" |
| је суђено, онда шта јој знамо, нека јој буде.{S} Ја се и ви нећемо посветити.{S} Та и Доситије |
| скаменише.</p> <pb n="11" /> <p>— А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и не изл |
| мене неће уживати не знам шта, али како буде мојој деци, онако и њему.{S} Што једем ја, јешће и |
| .{S} Заузми се где треба, те да му тамо буде лашња ова година.{S} Твоји су здрави сви; мајка ти |
| да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.</p> |
| купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, <p |
| 96" /> ми, Гргуре, опрости; научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако |
| му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад би се то негде дало купити, или отпо |
| ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем професор.</p> <p>— Нећеш да будеш професор? чуди |
| идарност на страну: расправићемо је кад будемо доконији.{S} Него, молимо вас, кажите нам, шта с |
| ћу да будем професор.</p> <p>— Нећеш да будеш професор? чуди се поп.</p> <p>— Нећу.{S} И нећу, |
| е сам и литургију одстајала.{S} Збогом! буди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даница“.</p> |
| } Добро је, кад није горе.{S} Па од сад буди паметан.{S} Не бој се, биће Србаља и без наше крви |
| у толики ризик.{S} Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рукама, ја се нећу |
| и после поноћи.{S} Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али |
| ајем у ваше руке; ја познајем вас; нек’ буду као ви — остало је у Божјој руци, примети Јован по |
| владај се добро, онако како те старији буду световали.{S} Немој никад да се лењиш ; што можеш |
| м добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује !...{S} Забрањује, |
| готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска !“ тако нешто кликнуло је у њему, и т |
| метити Милан.</p> <p>— Који нема велике будућности ? додаће и Гргур с радозналим погледом у сво |
| Ми — мален народ... како рекосте? — без будућности?{S} Сам уља и нитков!{S} Пи!{S} Пљуните и ви |
| ог професора.</p> <p>— Мали народ — без будућности?{S} Ко вам вели то ?{S} Лаж, лаж... децо мој |
| Уз пут је много мислио о својој тамној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразго |
| вом другу зачело и нагло почело расти и бујати.{S} Сад му паде на памет мисао: да покрене говор |
| тељ Макса.{S} Поче, али у овај мах мање бујно, више полутужно:</p> <p>— Све је то једно, мој до |
| свога синчића, који под пазухом имађаше буквар.</p> <p>— Доведох ти дете, учитељу, да и њега уч |
| зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?</p> <p>— Имам.</p> <p>— А читанку?</p> <p>— А ш |
| пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.{S} Ја знам написати цело твоје |
| , сео сам у скамију, отворио пред собом букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читањ |
| не вреди, дода Даница.</p> <p>— Стоји у буквару, примети попа, смешећи се, а у Светом Писму сто |
| >аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви имена слова или просто: |
| слова или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како пам |
| да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви имена слова или п |
| к и сама у децу загледала.{S} Нису прве буклије ни испражњене, а учитељ Макса развезао с попом |
| ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као румени лабудови.{S} Овде онде заличио лимун |
| крипе точкови под товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало пре |
| ва коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, |
| шну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бунапарту, онда те тапшу по раменима, а ти опет откуд с |
| Макса у својој соби постане нестрпљив, буни се у своме читању, чисто види онога, што је ототањ |
| у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.{ |
| дољубивих.. </p> <p>Ту поп Арон отвори, бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, па настави д |
| аве до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди <pb n="2" /> неколико пута свој разма |
| воришту журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу улете Милан разбарушен, прљав, подеран.< |
| и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој мал |
| Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицког, наше песме, нашу књижевност.{S} Ха, |
| звездом и месецом, сакри главу у један бусен траве пред собом, шкрипну зубима, стисну песнице, |
| ажеш право, дијете, поче Макса смотрено вадећи она оба писма из недара.{S} Реци ми, али као да |
| тврђује чивије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</ |
| ја патријарха.{S} Донесе сандучић, а он вади царске повеље, привилегије, и показује народу.{S} |
| ика и Кавура, знао је на изуст !{S} Све важније говоре из француске револуције прочитао је; јер |
| и, кад ето ти директора задувана с врло важним лицем.</p> <p>— Господо моја, јесте ли чули за с |
| каза ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха поку |
| ијaнина, достојне.{S} Ја полажем велику важност на изјасненије катихизиса, примерно поведеније, |
| по свом обичају, поче опширну придику о важности светог „причашченија“, о светој тајни „покајан |
| аше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео т |
| дрхтала, кад се машио за шољицу.{S} Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гледај како је завеза |
| е црне очи испод високога чела, па уста вазда отворена, а уснице танке и отворено румене, висок |
| м опет позлаћеним појасевима.{S} Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, |
| дећи у лице свога учитеља, лице које је вазда покривала студена строгост, а сад је тако лепо, т |
| ем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад помислим да оде, па да га не в |
| а Ружица, с леве стране момци, којих је вазда имао тројицу.{S} Шегрт је помагао доносити јела и |
| г тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас |
| ива машта и врло често износила његовој вазда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну ск |
| космате подрезане браде, а образа онако вазда готових на смех.{S} Под пазухом држаше дебео треш |
| е „пиксле“, иначе је та скупоцена ствар вазда под њезиним кључем.{S} Сада пуши, хода под стрехо |
| ве теши нешто на око, шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери к |
| пте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стра |
| ијских зидова.{S} Он би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се |
| ста, уздиже га, чини му се: запливаће у ваздух, полетеће.{S} Ходе, а с њима напоредо лете и оне |
| аједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.</p> <p>А кад су били код баштенских врата, Дан |
| ишила доња два предњака.{S} А Гргур је, ваистину, сасма мало порастао, само су му очице живље и |
| истос се роди!" </p> <pb n="37" /> <p>— Ваистину роди! викну исто тако поп, па се пољуби са учи |
| оњу.</p> <p>— Христос се роди!</p> <p>— Ваистину! повикаше сви новоме госту, па га посадише гор |
| а као звонарице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке |
| богате и укусне вечере, полегали који у вајату, који тамо по трави, под туњом.{S} Гргуру је мат |
| имо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицког, наше п |
| а.{S} Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор?{S} Грђи и страшнији од свих људи у селу |
| Благословено село, од сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и |
| сто сам Господ разуме.{S} Што не говоре вако просто, да их и ја разумем: али тако ти је данас и |
| жјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, низ длаку, ласкај му |
| ти.{S} Али зар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето д |
| него ономлани.{S} А круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио.{S} Као смишљене.{S} Чиј си |
| е, чујем лађе и сплавове по овим старим валовитим рекама.{S} Па ова мора од планина, пуна пасти |
| н, ти, Јанићије, Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар.</p> <p>— А шта |
| >имја</hi> твоје?</p> <p>— Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, па још оштриј |
| да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише и учи |
| свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присести, па опљунути у шаке.</p> <p>— А је л |
| је по један чанак, у који, ма једанпут, ваља заитити својом кашиком.{S} Прошеније, службу, поло |
| ћи ватру.{S} Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо ко |
| послу одлазио тамо.{S} Народ је народ; ваља му богме послужити.{S} Ево, видите, прибележио сам |
| чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у касарни.{S} Мучна уредба; нигде |
| а учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, одош |
| лен, понесташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој дра |
| ја на Милана; све што је старо, теби не ваља; све би ти друкчије, само нек није онако како је, |
| е Гргур; ако се смисли какав план, који ваља разрадити, редакција се поверава Гргуру; ако се ид |
| де девојка.{S} По старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даниц |
| децо, данас стећи пријатеља, па зато их ваља себи ковати јоште из малена.{S} Па да се главом не |
| а ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, ви ваљада хоћете растројство, анархију у заводу ?{S} Красн |
| не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били ск |
| нас изменила.{S} Кад сам ја књигу учио, ваљало је од јутра до мрака путовати од једне школе до |
| вима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало набавити књиге, или нову одежду, или позлаћени к |
| и Гргур, гледећи га радознало.</p> <p>— Ваљан учитељ.{S} Кад једном дођеш с њиме, Иване, позови |
| <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, ако.{S} Ваљана хартија.{S} Само клобуке мало повеће — бар два п |
| </p> <p>— Па као што ми рече, Даница је ваљана девојка?</p> <p>— Права Српкиња, примети Гргур.< |
| а ми вечерас прослависмо победу једним ваљаним смуђем.{S} Како вам се чини, мајстор Јоване?</p |
| p> <p>— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зато сад смемо мало повише овог рит |
| ко нам обрана прође на лијо, ништа неће ваљати.</p> <p>Викач оде у село, а слуга се и даље пови |
| p> <p>— Јест... а знам да није Макса... ваљда си се загледао у његову седу браду?</p> <p>— Јест |
| итати.</p> <p>— Да кога ћемо питати?{S} Ваљда оне доле великаше што се кољу о власт.</p> <pb n= |
| Има још доста Срба и осим њих.</p> <p>— Ваљда као што су мој отац и професор Сава?</p> <p>— Јес |
| .</p> <p>— Ви имате своје послове, а ја ваљда немам никаквих својих послова.{S} Кад морам седет |
| итам, а мислим на вас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поче професор Сава смешећ |
| они, Милане, као они.</p> <p>— И ти ћеш ваљда с њима у Карловце?</p> <p>— Куд било, Милане; гре |
| рит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја Фрушка и цела Патријаршиј |
| тражи ни да орете, ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младост |
| ош јуче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем.{S} Једно је теби, оче Крста, друго учитељу |
| а, на шумарке, на црвене кровове.{S} Да вам је на уранку стати па гледати на село, кад се тамо |
| растуженога свештеника.</p> <p>— Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпун |
| озбиљно професор Тома.</p> <p>— Имам да вам саопштим неваљалство, каквом равна нема.{S} Ја мисл |
| се виде овде онде изнад зидова, као да вам приповедају сладости које се сањају, а можда и ужив |
| е практике ?</p> <p>— Држим се, како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.</p> |
| раги Илија“?{S} Кад вам се прохте, онда вам је „драги“, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда |
| > <p>— Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, господине професоре.{S} Стекао са |
| мислим, кад је то јасно као дан.{S} Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, |
| глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто тешко познати.{S} Према њему његова ћерка |
| . зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам хтедох рећи.{S} Читајмо ове умотворине; као биљци ј |
| е тако отежао ваш „драги Илија“?{S} Кад вам се прохте, онда вам је „драги“, а кад се дрнете, к’ |
| едети ја, морате седети и ви !{S} А куд вам се хита; зар имате што прече од своје званичне дужн |
| испразнити по једна или две, е онда ће вам листом нагрнути цркви.{S} И Иван је ишао цркви само |
| нема берићета.{S} Туђ је то усев, па ће вам јабанци и жетву разјагмити.{S} Хоћете на лепак — ид |
| ад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви |
| ли из оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улегао у |
| њега протосинђел Каћански.{S} Не остави вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарх |
| ужен и перјав, трагичним погледима нуди вам црвено-жуте неранџе и бледе лимунове.{S} Изнад тога |
| S} Сума' искуства, сума мудрости, је ли вам познато било ово всемирно правило ?</p> <p>— Није м |
| >— Ево, моја млада господо.{S} Рекох ли вам ја, ниче семе, које је посејао велики Доситије.{S} |
| а...</p> <pb n="66" /> <p>— Па рекох ли вам да долазим с части ?</p> <p>— Части?{S} Па колики ј |
| је из порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били |
| је одвојити ока од лепе паведрине, чини вам се небо плавље, а фигурасти облаци бељи од најбељег |
| олазе дани и у тим тамо селима.{S} Чини вам се данас је све у длаку онако <pb n="44" /> као што |
| е ушли у те уске и криве улице.{S} Чини вам се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире |
| божјој и Народнога Одбора.{S} И ја сам вам у пододбору.</p> <p>— Живео ! омаче се Јовану, куцн |
| ате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарима.</p> <p> |
| p>— Даница, ако се не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да извадим моју бележницу |
| Иван беше прави правцати Србин, а Србин вам је некако чудновато створење: и сазидаће цркву, и н |
| ести где и читати баладе његове.{S} Ево вам Људевита Штура: <title>Наречја словенска</title>, п |
| <p>— Мали народ — без будућности?{S} Ко вам вели то ?{S} Лаж, лаж... децо моја, лаж!</p> <p>Ту |
| теј", да видимо какав си читач.{S} А ко вам је био учитељ?</p> <p>— Господин Макса, рече Гргур |
| , док се вино није угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, да нам приповедите ту историју.{S} Макр |
| не хтеде маџарски говорити.{S} Но, како вам се то допада ?</p> <p>— Богме ми се, мој добри попо |
| ше са својих седишта.</p> <p>— Но, како вам се свиде моје нове ципеле?{S} Гледните само, кад из |
| о победу једним ваљаним смуђем.{S} Како вам се чини, мајстор Јоване?</p> <p>— Ама све као што б |
| тишином.{S} Кад погледате у небо, тешко вам је одвојити ока од лепе паведрине, чини вам се небо |
| сто ускочили у његове области.{S} Често вам је по који умиљат и дражестан предмет тако близу, д |
| , чујте ме! ова стара.... запамтите што вам говорим... ова стара бесвесна Русија лећи ће, мора |
| ко ногу, па запнем палцем о прслук, зар вам не изгледам као сушти <pb n="84" /> професор?{S} А |
| ко сте ми данас осорни, мудрице.{S} Зар вам је тако отежао ваш „драги Илија“?{S} Кад вам се про |
| } Овај предговор пред граматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</ |
| есет и једна.{S} Још ове зиме прочитаћу вам и превести све ове, које сам још у Пожуну побележио |
| ољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу вам о Штуру, продужава професор истим жаром.{S} Јесте л |
| књиге на столу.</p> <p>— Све ће, рекох вам, узети други вид, само је народ сила, коју ни веков |
| соре.{S} Стекао сам још једнога сина, а вама ученика.</p> <p>Професор га погледа радознало, а о |
| д сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати, је |
| тај комад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но оно с којим |
| на кличу правовернима песму језанску, а вама, као у хиљаду и једној ноћи, затрепте најживље мах |
| убаве ти, ракију па каву.{S} Тако.{S} А вама децо?{S} Трчдер момче тамо преко пута, па донеси д |
| ек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, К |
| тра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо.{S}" А ми удри учи, пиши, читај, |
| долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не |
| село, ни своје родитеље.{S} Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет |
| о огњишта.{S} Кад видите учитеља Максу, вами се чини још је онај исти, па опет, кад га пажљивиј |
| зна.{S} Своја знања и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би вид |
| народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе од радости, кликташе.</p> <p>У тај мах хтеде М |
| ца једно према другом.{S} Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не |
| еки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осолити.{S} Наши |
| у и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им се чињаше као шарен сан, који никад д |
| ротару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пут, гледају два пут, гледају |
| овори Макса.</p> <p>— Даница, ако се не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да изва |
| же <pb n="77" /> да смо мален народ!{S} Варање, изопачавање, обмана!{S} О, ви велики народи... |
| млекаре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа.{S} Седели су под брестом једн |
| от око њега, да је све то јава, никаква варљива опсена, него исто тако истински живот као и она |
| о погладио браду и пљуцнуо.</p> <p>— На Варош-Капији?</p> <p>— Јесте тог.{S} Сигурно му знате с |
| ању и затварању.{S} Професор оде горе у варош, у шетњу, можда да се узгред види и са својим љуб |
| у селу нити сам пристала у сељанке ни у варошанке, а књига тако мало, све оне старе, очине.{S} |
| ад, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново... вароши, села, градови, чисто видим народ како по њима г |
| дох ти, Грго, у срез.{S} Мало подаље од вароши, од друмова, у паланци прогамизо ћифта, ни маћи, |
| зађе дубље у Дорћол, тај комад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго о |
| бежишта у Београду, Смедереву и осталим варошима и селима кнежевине Србије.</p> <p>Леп летњи да |
| и Гргур у болници, која беше смештена у варошкој кући, пружио увезану десну ногу по дрвеној пос |
| тру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не тиче; ви се разбегнете куд који, |
| и, па опљунути у шаке.</p> <p>— А је л’ вас тај ваш господин Максо учио и појати? запита окрену |
| еп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити...{S} Ти ћеш, Пауне, бити чобани |
| Не, не, мајстор Јоване, где је места за вас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душ |
| чне дужности, за коју сте плаћени, која вас храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога неснос |
| ечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поч |
| у.{S} Опростите, путници.{S} А имамо на вас поруку.{S} Гргур...</p> <p>Још онај дежмекасти добр |
| како се пријатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава.{S} Више је пута точило чељаде и |
| из чаира помаљало главу преко ограде па вас радознало гледало, како сад, зауздано и оседлано, б |
| да не осрамотите ни себе ни нас.{S} Од вас се не тражи ни да орете, ни да тешете, књига вам по |
| авити попечитељству.{S} Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се з |
| тељ усекне, али онако попечитељски, све вас частим тазе рибом на Дорћолу.{S} Директор достави ц |
| у напред осетите на језику сласти које вас очекују, па једва чекате да поп благослови.{S} Изне |
| умете, питајте, па ће се зар наћи ко ће вас као што треба обавестити.{S} Наука је наука, занат |
| воме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас... зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам хтедох |
| о, издижући обрве...{S} Како ћемо ми уз вас овако у чизмама.{S} Добро, добро, само пре свега ле |
| гу, тајанствено занимљиву драж.{S} Мучи вас радозналост, хтели бисте кроз пукотинице неокречени |
| дине, предајем у ваше руке; ја познајем вас; нек’ буду као ви — остало је у Божјој руци, примет |
| офесора...</p> <p>— Али остав’те, молим вас, ви нашу солидарност на страну: расправићемо је кад |
| а најтупље орудије...{S} Узмимо, молим вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да |
| Просто би скапали.</p> <p>— Зато, молим вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јован, кад Мак |
| опечко.{S} Али, Боже здравља .{S} Молим вас узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава |
| егод Србија, или српски народ.{S} Молим вас разгледајте, разгледајте добро; ја' ту видим само м |
| о.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зерек, па Сава.{S} Другова |
| рао бити тај ваш славни смуђ?{S} Колико вас беше при вечери?</p> <p>— Ја и професор Тома и кати |
| ски топли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије |
| це, и поче се клети у себи: „Истераћемо вас, истерати!"</p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и |
| је кад будемо доконији.{S} Него, молимо вас, кажите нам, шта се то догодило, те да знамо да ли |
| брата.{S} Хоћу да се пазите као да смо вас све троје ми родили.{S} Седи, Гргуре до Ружице, а њ |
| дговорише оба младића.</p> <p>— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будало |
| ија, и старија и лукавија од свију, што вас је год, жутокљунићи моји.{S} Каже мени, али шта нас |
| младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје у првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из в |
| шареног и свежег цвећа.</p> <p>— Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је мало |
| , пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... често сте ми у очи зуцнули (но ту |
| оји беше оно поп, што пројаха на дорату вас у црној чоси, у алеву појасу?{S} Брат Иванов син.{S |
| неваљали једна, тако ли се учи, све ћу вас у хапс, у кврге!...{S} И још, Бог те пита како га н |
| ама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?</p> <p>— У Томашевцу.< |
| дети ученог младога Рајића, него четири васеленска патријарха, који би без науке били као ја; в |
| брадатијег патријарха, ако хоћеш и оног васељенског из Цариграда.</p> <p>— Зато њега нећемо ни |
| милиона Славјана! сто милиона!{S} Свет, васијона! <hi>С нами Бог разумјејте, јазици</hi>! кличе |
| боју на Грахову, и плаче.</p> <p>Кад је Васо пружио „писму“ учитељу и попио чашу, коју учитељка |
| наткрилио половину кухиње.{S} Црквењак Васо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратн |
| се отворише и уђе црквењак.{S} Црквењак Васо беше стасита људина, Херцеговац, из околине манаст |
| м, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратима, само је цар Ирод стајао озбиљно |
| те.</p> <pb n="34" /> <p>Таман црквењак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: <hi>Шедше |
| ећих <pb n="21" /> карактеристика овога васпитатеља младежи беше та: шљивовицу никад свога века |
| е то као живу ватру избегаваху уреднији васпитачи онога времена.</p> <pb n="74" /> <p>А данас?{ |
| } Учитељ Макса следствен својим строгим васпитним начелима, забрањивао је своме збору и јело и |
| тор, одмах: „положи!“ Кад би Макса тако васпоставио мир међу својим питомцима, свратио би се у |
| али му се нико изнутра није одазвао.{S} Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога.{ |
| веним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови |
| живота: он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и |
| > <p>Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.</p> <p>— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, ч |
| одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре светле по кућама, многи је уморан, већ и прилегао |
| } Најзад, пољуби га још једном снажно и ватрено и — отвори га.</p> <p>У одаји мир, усекнута све |
| м јутром, ушао у кућу, примакао клупицу ватри, сео и грејао се.</p> <p>Петрија је свагда пре Ив |
| , несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега поскакује и запитку |
| се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S} На пољу се чујаху истом први петл |
| ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме |
| директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то |
| ргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> <pb n="132" /> <p>Ту Даници лакну на срцу, о |
| .{S} Љубећи једно по једно, бацаше их у ватру, гледаше, како се преливају проженути пламеном, и |
| јавно пушење, картање, све то као живу ватру избегаваху уреднији васпитачи онога времена.</p> |
| ри, па ни један ни чим не укресати, ал’ ваш прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шумади |
| ме сами самцити, тог је истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове |
| ладике у свиленом скерлету, међу њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици наро |
| — Части?{S} Па колики је морао бити тај ваш славни смуђ?{S} Колико вас беше при вечери?</p> <p> |
| <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је устабаша, не бих га могао по |
| љунути у шаке.</p> <p>— А је л’ вас тај ваш господин Максо учио и појати? запита окренув се дец |
| крагујевачкој.{S} С љубезним поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник и тако даље“</p> <p>Ни по |
| рни, мудрице.{S} Зар вам је тако отежао ваш „драги Илија“?{S} Кад вам се прохте, онда вам је „д |
| опет онај дежмекасти.</p> <p>— Молим за ваша чесна имена, упитаће Макса, пошто обадва млада гос |
| чекате да своја зрачна недра наслони на ваша прса.{S} У једанпут се Гргур мало јаче нагну на за |
| акле, да браним непознат народ, некакве ваше Србе.{S} Србија је с оне стране Саве, ко хоће да ј |
| .</p> <p>— Ја их, господине, предајем у ваше руке; ја познајем вас; нек’ буду као ви — остало ј |
| , отворено... реците, сви се покоравамо вашем разумном мишљењу... сви... реците...</p> <p>— Бил |
| Па то још могу и ја имати белаја са тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, |
| м на вас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поче професор Сава смешећи се, оставив |
| ништа више, приметим му ја.</p> <p>— У вашој глави, ал’ у мојој не.{S} Та помислите само...</p |
| еље.{S} Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... често сте |
| а онамо код града.{S} Мари он за сву ту вашу петљанију.{S} Волео би он море оног изгубљеног вол |
| е, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <pb n="53" |
| , четири дана издржа јадник на зими под ведрим небом без јела и пића: тек петога дана смиловаше |
| уд сија сунце просипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једн |
| оче мајстор Јова, намрштивши мало своје ведро чело.</p> <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето |
| ере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајан |
| де украј огња.{S} На пољу студено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, све |
| head>IV.</head> <p>Сутрадан је освануло ведро небо по мало и студенога зимског сунца, али је уч |
| савладан стидом, спусти своје црне дуге веђе, и гледаше преда се.</p> <p>— Тако, па да ми се па |
| м букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, |
| најтање сади-платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком је погача, одсек |
| ком је погача, одсекла сам од мог првог веза.{S} Како ти се допада?{S} Мати вели, да је ближњаи |
| ни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, |
| то сам се науздисао, доста ми је за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угасих свећ |
| Макса, Горњокрајишник, у почетку овога века даворио се с књигом у Сремским Карловцима, а поп ј |
| велики сахат на дувару.{S} Никад свога века није видео сат, гледао је у шеталицу, у сказаљку, |
| младежи беше та: шљивовицу никад свога века није окусио.{S} Зашто, то никад није докучио ни је |
| ше се у њему осећање, оно готово целога века на чисто неизведено, и разумљиво и опет колико би |
| луплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“</p> <p>Изн |
| — Можеш, ако хоћеш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из < |
| лене деце и жалост и радост краткога су века.{S} Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним |
| т устави, и расташе се.</p> <p>Да ли на веки?</p> <p>После неколико тренутака стајала је Даница |
| други вид, само је народ сила, коју ни векови лако не ломе.{S} Па наш красни језик, наше песме |
| само...{S} Та да сам се родио у Средњем Веку, пре барута...</p> <p>— Па шта би било ? прекиде м |
| замишљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно |
| на једноме вису, у којој је, у прошлом веку, закључен с Турцима познати Карловачки Мир.{S} Нар |
| ме познао, толико сам се изменила, сви веле порасла сам, не би требало ни редак да ти пишем, с |
| моци, па Мориш, па Драва, па Ријека, па Велебит — сам овејан Србин и Хрват!... чисто зрно, пшен |
| нда се дигне у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сас |
| али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица.{S} Чист |
| ма у „христијанству“ ништа лепше, ништа велелепније од Саборне Цркве у Београду.</p> <p>— Над С |
| на привилегије. „То су старе листине", вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре |
| ут старији, често иде са њима; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице научи више слушајући, н |
| о, ућуткати оног пустолова.{S} Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор?{S} Грђи и стра |
| н је сиромаха Симу заплашио директором; вели: носи ти тај у џепу троструку бивољу камџију, па < |
| асом:</p> <p>— „Мој синко!...“</p> <p>— Вели исти игуман хоповски, примети мајстор Јован.</p> < |
| Петрију!</p> <p>— Чујеш ли, Гргуре, шта вели мајстор Јован? окрете му се отац.</p> <p>— Чујем, |
| ћник, умире од глади.{S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића.{S} На, прочитај |
| прилику да опет завири у књигу... овде вели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојс |
| мо посветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој |
| мо треба да чинимо као што нам Доситије вели...{S} Ружице, читај ово (показавши јој прстом).</p |
| вог веза.{S} Како ти се допада?{S} Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али шта ћеш, кад ми |
| Мали народ — без будућности?{S} Ко вам вели то ?{S} Лаж, лаж... децо моја, лаж!</p> <p>Ту добр |
| и, сине Гргуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три наше краљевине:{S} Хрватске, Славо |
| >— „Колико сам ја прост...“</p> <p>— То вели игуман хоповски; примети мајстор Јован.</p> <p>— „ |
| јет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!{S} Џаба се само мучимо и знојимо.{S} Све |
| који се не свија, упоран, жилав, чврст, велик као Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци |
| који крха синџире и стеге, тај је дух — велик.{S} Ја сам Србин, ја се поносим, ја сам велик. — |
| угачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље... народ здрав и ја |
| {S} Ја сам Србин, ја се поносим, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом. |
| Гргуру.</p> <p>— Деоба Пољске.{S} Рана, велика рана.{S} Је ли <pb n="79" /> морало бити порабош |
| лена“), Русија, Русија!{S} Безгранична, велика, силна Русија — колос!{S} Моћна, непобедљива — н |
| ви.{S} Овде онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врат |
| народ обучен и наоружан, у првим колима велика тробојна застава, на њој српски грб; једни певај |
| и на зарђаним шарчицама олабавили ; она велика пећ испрепуцана сва па жутом земљом а местимице |
| понедеоник, зато се на сто изнесе пуна велика чинија кромпира с месом.{S} Код мајстор-Јована б |
| једну реч: слога!{S} Та да је уз нас та велика... ух (ту професор плану, скочи, тресну ногом та |
| . борише браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код села Перлеза; ту пролише своју драгоце |
| маца преде испод големе пећи.{S} Али се велика промена догодила на лику старога наставника; пре |
| правне науке.{S} Онда не беше у Лицеју велика навала, али слушаоци беху и старији и развијениј |
| ки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског Парнаса.</p> <p>Обојица р |
| Да кога ћемо питати?{S} Ваљда оне доле великаше што се кољу о власт.</p> <pb n="113" /> <p>— Н |
| т.</p> <pb n="113" /> <p>— Ни сељаке ни великаше.{S} Има још доста Срба и осим њих.</p> <p>— Ва |
| рећи одлучило шта ће од којега бити.{S} Великаши су их призивали у своје оџаклије и поверавали |
| убио владике у руку и скидао капе свима великашима.{S} И отменим госпођама, старој госпођи Сими |
| ету царство скупоцених чибука : у свима великашким оџаклијама служило се најскупоценијим чибуци |
| лкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље... народ здрав и јак...{S} Милиони, милион |
| се приметити Милан.</p> <p>— Који нема велике будућности ? додаће и Гргур с радозналим погледо |
| Иване.{S} И мој је син свршио школу код велике цркве, па сад, како ти се чини, ја велим да их у |
| упутише се школи, већ савише право под велике брестове код кошева, да у дебелом хладу мало ода |
| јутрос постављена.{S} Насекоше пуне две велике калајлије од оне велике печенице, што је на дрве |
| иже столу, ходите.{S} Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше |
| о редовно и строго постим са ђацима све велике посте и причешћујем се у нашој драгој црквици.{S |
| мићки, свагда прилажаше руци.{S} Али је велике куће пажљиво избегавао : његова чиста, проста и |
| ати стари школски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из |
| секоше пуне две велике калајлије од оне велике печенице, што је на дрвеном ражњу прислоњена уза |
| ске политике: до подне се греју код оне велике ластрене пећи насред собе, а по подне спавају св |
| Књаз, ни патријарх: док ви расправљате велике политике, ја ћу своје знање на пазар, продаваћу |
| о неколико недеља не слази доле до наше велике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб и пасуљ, |
| и појаче смежуране усне, уздигне навише велике некако вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горњ |
| роседилац.{S} Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.{S} |
| бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике.{S} Поступно расте тело, поступно јача дух.</p> |
| Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка таре послужавнике и ч |
| лим.{S} Мати ми је навила пређу и сад у велике ткам у малој собици.{S} Да видиш само, како ми ј |
| погачу и младога сира.{S} Беше сунце у велике одскочило, кад је сама остала на дому.{S} Оде те |
| а овогодишњи кукуруз.{S} Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама |
| зучивши законе и њихове поступке, већ у велике ишли по судовима, разбирали, шта се тамо ради, п |
| Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима своје мајке, што јој се л |
| еме хазнадар ; у руци му гломазна каса, велики ручни кош, у који ће се спуштати дарежљиви народ |
| ?{S} На ухо ти кажем, ја сам Славјанин, велики Славјанин, већи него ти, него професор Сава, нег |
| вање, обмана!{S} О, ви велики народи... велики народи!...</p> <p>Хода журно, да се тресе „вселе |
| нема ништа германско, ништа западно.{S} Велики славјански појета!{S} Ходите ближе, погледајте, |
| ром.{S} Јесте ли слушали што о њему?{S} Велики, редак Словенин.{S} Сиромах народ словачки.{S} З |
| елики празник који нам долази?</p> <p>— Велики празник који нам долази зове се Божић !</p> <p>— |
| или не.{S} Она је једва жива претурила велики школски одмор; њезин окретни језичић, њезина нем |
| <p>— Кажи нам ти, Гргуре, како се зове велики празник који нам долази?</p> <p>— Велики празник |
| леда, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би се та проклета сорта дала избац |
| на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присести, па опљунути у шаке.</p> <p> |
| } Варање, изопачавање, обмана!{S} О, ви велики народи... велики народи!...</p> <p>Хода журно, д |
| е доиста и мален и нејак.{S} Да су наши велики претци тако мислили, зар бисмо данас били господ |
| ио под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару.{S} Никад свога века није видео |
| пута сиђем низ брдашце и станем на онај велики, маховином обрасли камен усред потока, на ком см |
| ур први међу првима.{S} А Милан?{S} Тај велики ретор, политичар, мали демагог, умео је освојити |
| х ли вам ја, ниче семе, које је посејао велики Доситије.{S} Ходите.{S} На ти, сине Гргуре, чита |
| окривен великим белим табацима, на њему велики црни дивит од истога <pb n="71" /> дрвета као и |
| менце које је отпало.</p> <p>У који мах велики сахат на дувару изби осам, у тај исти тренутак н |
| један сузни бисерак не појави на лепим, великим трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чис |
| сти руке у крило, и погледа горе својим великим очима.{S} Суморно небо исто тако непровидљиво и |
| лази Гргур горе доле, чуди се сремачким великим шеширима и подугачким гуњевима, па оним опанцим |
| а је Студеница и цела Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се није испела у најлепши сан, |
| моју баштицу, заједно са оградом и оним великим лонцем тамо иза калопера, у ком с пролећа однег |
| мо и владамо.{S} Видиш, како прети оним великим прстом што га је подигао.</p> <p>Ту она подигну |
| м, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом...{S} Поносите се, поносимо се |
| >Код прозора прост, дрвен сто, покривен великим белим табацима, на њему велики црни дивит од ис |
| ли савијача, или моча, и тако даље{S} О великим празницима у подне печење, а <pb n="62" /> момц |
| аким школама деца живе стално, и само о великим <pb n="3" /> празницима и о школском одмору одл |
| и цркви.{S} И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљ |
| е сви примакоше вертепским, несразмерно великим вратима.{S} Ено се миче једна слика, мали човеч |
| раде, али кад стане беседити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вила |
| амена.{S} Покривена старом ћерамидом, с великим стрехама, с дрвеним ћошкама и прозорима маленим |
| одова од клиса, онога чистога патоса од великих четвороугаоних цигаља, оних високих столова од |
| жижне помисао на оне школске дане после великих празника, кад ће строги учо, с прутом у неумољи |
| п узвишен као Татра, као Карпати: у пет великих, кличу и звонко одјекују шест стотина двадесет |
| омакну на патос и разби се, кад се, на велико изненађење свију, појави на вратима протин синов |
| у другој руци.</p> <p>Млади странци, на велико чудо Степаново, не упутише се школи, већ савише |
| и пастирима показа се сјајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца. |
| рло ношаше, запева не велико као што је велико, него и од оног највећег веће: „многаја љета“!{S |
| га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што је велико, него и од оног највећег веће: |
| х, кроз малаксало шуштање кише, зачу се велико звоно са томашевачке цркве, које оглашаваше вече |
| Узев креду, поче се усиљавати да напише велико <hi>глагољ</hi>, па мало <hi>рци</hi>, па мало < |
| собу, прегледа прописе, писаљком напише велико добро или нулу, или друго које дотично слово пре |
| у добио.{S} Осећао је опет нешто ново и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватати |
| ад се код школе и цркве искупило мало и велико.{S} Школско двориште почишћено, спремљено; оград |
| 6" /> много убаво, опет му се учинило и велико и сјајно, кад је први пут с Дунава опазио велику |
| од његове собе отворише се и, на његово велико изненађење, уђе унутра главом његов другар Илија |
| о тренутака сви заједно одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседа |
| речима.{S} Он није ни умео разумети то велико питање очино.{S} Та још и не знађаше за какав ле |
| саборне цркве, Београд, Карловци, нешто велико, нешто чудно, нешто лепо, нешто тамно, нешто дал |
| агловитих речи има нешто озбиљно, нешто велико.{S} Ћутао је, а млада душа његова богатила се, ј |
| окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико припалио.{S} Странци стоје у хладу, он спокојно |
| бра, време чисто, топло, суво, грожђе у велико сазрело, а кукурузи већ су ужутели.{S} Око вечер |
| ољно заклопачкога благослова.{S} Беше у велико мрак, кад су се с торлачкога виса спуштали к Бео |
| ане, а на њима по који шипак ужутео и у велико се спрема да се нарумени.{S} Обоје ходају по ста |
| напољу је ветар уминуо, само што се са великог кухињског огњишта чуло пуцкарање великог синоћњ |
| ка Јана Колара</title>.</p> <p>— И овог великог Словенима морате знати као Доситија.{S} Глете о |
| о, мајстор Јован отвори горњу фијоку од великог плавог ормана, што стајаше у зачељу између крев |
| еликог кухињског огњишта чуло пуцкарање великог синоћњег бадњака.</p> <p>Свештеник Крста није с |
| х оте поглед на магистрат, виде на њему великог црвеног двоглавог орла, па, као заливен, не пус |
| ан им начини места у горњем месту свога великога стола.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Бео |
| рану у ногу.{S} Однеше га у болницу код великога логора, у селу Томашевцу.</p> <p>Лежи Гргур у |
| е очи од тог немилог лика и оде даље ка великој мраморној чесми на тргу према великој гвозденој |
| а великој мраморној чесми на тргу према великој гвозденој огради од Саборне Цркве.</p> <p>Сутра |
| стор-Јоване, певасмо и плакасмо у нашој великој радости...</p> <p>Ту свештенику Арону потекоше |
| сећи шарену хартију.</p> <p>Попа оде к великој мапи Европе, шара прстом по Русији, па га зауст |
| о и достојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да ули |
| Сат тиктаче, мачка под столом преде, у великој пећи овда-онда прасне разгорели ћутак, а ветар |
| па списатељи и професори, па господа и великокупци из свију крајева Српства.{S} Боже мој, реко |
| ђоше столу и нагоше главе над раширеном великом мапом јужне Европе.{S} Професор опкружује своји |
| деш ли у цркву?{S} Или си, можда, у том великом свету и заборавио како се моли Бог?{S} Али, има |
| >Часове благоговјенија</title>, намакне великоокнасте наочари на мало заседласт нос, скупи поја |
| види на зидовима познате иконе и слике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и ду |
| <p>— Али сам ипак учинио једну велику, велику лудорију. </p> <p>— Само нека је на једној.</p> |
| чицама.{S} Поп, пун задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за виш |
| е беше спремљено, скинули су с таваница велику кесу јабука, напунили заструг са младим сиром, и |
| ао ристијaнина, достојне.{S} Ја полажем велику важност на изјасненије катихизиса, примерно пове |
| сјајно, кад је први пут с Дунава опазио велику цркву, па беле низове кућа, а над њима, к планин |
| Па?</p> <p>— Али сам ипак учинио једну велику, велику лудорију. </p> <p>— Само нека је на једн |
| младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чутуру, па све то ј |
| што ћу да ти кажем...{S} За Русију, ону велику и силну Русију нећу ни да знам.{S} Русија, Аустр |
| ланини, непрегледне винограде, па и ону велику, округлу капелу на једноме вису, у којој је, у п |
| едаше скамије, па учитељев сто, па црну велику таблу, па ону икону између прозора, која се није |
| јбоље од свега што сте до сад говорили, велим : најбоље !{S} Само је онде напретка, где је и тр |
| и тако.{S} Аустрија, стара лисица...{S} Велим ти, чувај се!{S} Ништа ти не рекох за Милана.{S} |
| лике цркве, па сад, како ти се чини, ја велим да их упишемо обојицу у гимназију?</p> <p>— Како |
| p> <p>— Па шта велим ја?</p> <p>— А шта велим ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је вла |
| и.</p> <p>— Ни с тобом.</p> <p>— Па шта велим ја?</p> <p>— А шта велим ја?</p> <p>— Ти вређаш м |
| ој стихова. </p> <p>— Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове |
| д је то јасно као дан.{S} Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, ви ваљада |
| и...</p> <p>— Море, учитељу, ја ти опет велим: архијереј је архијереј...</p> <p>— Па и ја не ка |
| тавасију певају наизменице, али <title>„Величаније“</title> свештеник сам, а <title>„Блажени"</ |
| својој пријемљивој души ствара целу ту величанствену <pb n="109" /> слику сувремене српске ист |
| вонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини никад невиђене грађевине.</p> <p>На један саха |
| сала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али |
| е тек јасно видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мир |
| гур још на лађи замишљаше себи лепоту и величину столице патријаршиске, и ма да су Карловци мес |
| Иванов и Петријин.{S} Хе, хе, жено, шта велиш на то?</p> <p>Али Петрија на то ништа не рече, је |
| </p> <p>— Сат?{S} Па то је ту...{S} Шта велиш, брате Милане, да походимо његовога оца ?{S} Пут |
| го сеђаху код ватре.</p> <p>— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас су |
| својим ревирима, имам и ја, као што ти велиш, своје парохије.{S} Ти и не знаш да сам и ја пост |
| а сам се мучио.{S} Да паднем на нос, ни Вељко, ни Доситије; ћата, секретар, начелник — уја! — „ |
| свиленом пољу.{S} Савише јој око главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цвети |
| шта си сад имао?</p> <p>— <title>Горски Венац</title>.</p> <p>— А пре си имао?</p> <p>— Милутин |
| м нестаје.{S} Још од прошле јесени уди. вене, губи се, на ногама је, ради, шмрца по кући, али о |
| Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} |
| а води дубоко у Шумадију, па Космај, па Венчац, па Рудник, Маљен, Повлен, Медведник; види се и |
| ревета.{S} Тамо код иконе висе скорашњи венчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише Гргур, мирише, |
| ло-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па низ вити пас. |
| негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме вину.</p> <p>— Ево, |
| о и ја и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову с |
| нито.{S} Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је |
| Распетије“.{S} Сава по читав сахат чита Вергила, или Гетова <title>Фауста</title>, или <title>Р |
| моме народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ком је мил |
| , које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е д |
| иташе:</p> <pb n="105" /> <p>„Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога н |
| оца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као |
| ватима утврђен.{S} Јелачић се заклео на верност и братство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић го |
| о за њега.{S} У дубини своје чисте душе веровала је да нема ништа у себи, што не би било њему п |
| p> <p>— Казао сам, да Аустрији не треба веровати.</p> <p>— Зар си ти то казао, зар то нисам каз |
| ељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим |
| нам ти!</p> <p>— То место звало се:{S} Вертеп !</p> <p>Отац је пољуби.</p> <pb n="23" /> <p>— |
| А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, у којој говеда ноћују.{S} Сад ћу ја е |
| представи.{S} Стари је обичај Максин да Вертеп унесе прво у попову кућу.</p> <p>Наместише Верте |
| </p> <pb n="23" /> <p>— Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Верте |
| орица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен свећицама, а за носачи |
| се прво у попову кућу.</p> <p>Наместише Вертеп на једном столићу.{S} Изгледао је као црква, а и |
| , гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с ј |
| а коленима и ћутећи гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду.{S} У грудм |
| Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, у којој говеда ноћују.{S} |
| онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен између Дрине и Колуб |
| од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четвори |
| придржавати.{S} Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.</p> <p>Кад ј |
| де нећете наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.{S} То је измена, коју |
| у помрчини.{S} Тешко се попу растати од Вертепа, и сам би палицу у шаке па упоред с Максом, сам |
| лус Степан намести се крадом доле испод Вертепа, па поче одоздо мицати луткама, које су биле на |
| маховине.</p> <p>С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па кад им још видиш |
| ај никаквом добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује !...{S} |
| и у страх.{S} С леве стране, пред лицем Вертепа, стао Ирод цар, па се уозбиљио као какав матора |
| , почем се у нашем отечеству при ношењу Вертепа показала разна злоупотребленија, и пошто тај об |
| својих „прошенија“.</p> <p>Оде Макса са Вертепом право кметовој кући, а отуда ће походити још н |
| кса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши утрн |
| на жицама.{S} Гледаоци се сви примакоше вертепским, несразмерно великим вратима.{S} Ено се миче |
| времена ни то не „упражњавају".{S} А о Вертепу ни спомена.</p> <p>А шта ли је старог учитеља т |
| е у своје паучинасте мисли, размишљао о Вертепу, о себи као цару Петру, и о Даници као својој ц |
| нак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје.{S} За њим говори црномањаст шишкав |
| .{S} Боже мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше — тако се сећам оних |
| {S} Гледа у отворено писмо, па чисто не верује својим очима.{S} Задрхташе му усне, језик му се |
| угледа, пуно добрих домаћина.{S} Он сам верује у науку Христову, ревносно служи цркву, па су му |
| онако тужно и чемерно.</p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гр |
| ном оцу; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.</p> <p>Ту Илија руком к ће |
| а ни рођеном оцу; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.</p> <p>Ту Илија р |
| еће шкодити...{S} Боже здравља... ја ти верујем... вратићеш ми.{S} Без писмена ни рођеном оцу; |
| истоветности и неприметности, често не верујете очима кад видите тако рећи јучерању телад где |
| је виргаза и ђака, пишу прописи.{S} Не верују деца својим очима: хартија плава, хартија црвена |
| џија.</p> <p>— Краљевић Марко! повикаше весела деца.{S} Погле, оцо, колики му брци, па калпак н |
| ке власти? опире се поп.</p> <p>— Да те веселе, кад су ти тако од срца отпале.</p> <p>— Ти си, |
| уди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весели Иване?{S} Ту су му се опет очи замаглиле, душа у |
| лом и влашћу.</p> <p>— Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође онако на лихо.{S} |
| и врапчијег цвркутања не чујете више ни веселих птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гр |
| ! (И лупнув снажно ногом о земљу кликну весело:) Гргуре, сине, јеси ли ти?</p> <p>— Ја, чича Ст |
| у, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрав |
| ам... не, не... да сам потпунце здрав и весео.</p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш до села |
| га су века.{S} Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час пооткидају замашн |
| е.{S} Сад је помишљао у себи: да су то „весници новога доба“, мишљаше, али се никад не усуди да |
| целоме столу гласно и свечано чита нову вест : „Учитељу !{S} Извештавам те, да је баш сад стига |
| по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него |
| ећи овда-онда прасне разгорели ћутак, а ветар на махове тресне у оба прозора, па опет се замаје |
| еш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Г |
| и је сишао сам Спаситељ.{S} И напољу је ветар уминуо, само што се са великог кухињског огњишта |
| ав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми |
| ми јаче закуца, скидох шешир, планински ветар попириваше и бијаше у <pb n="107" /> образе, а ја |
| вина поче бивати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, одједанпут силови |
| , свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце кад х |
| аге старе познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз небо, већ једно нес |
| ни тебе неће молити.{S} Време је време, ветри, <pb n="121" /> брза, пролази.{S} Сваки дан је по |
| ас мање час више опадаше лист, а хладни ветри учесташе отуд с планине.{S} Већ много пријатније |
| м се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадо |
| се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која тајанствено чарним звуком из |
| чесницу, отац ми рече на не часим часа, већ да полазим.{S} И ево ме са срећом.</p> <p>Узе попа |
| S} Ни кнеза, ни војводу, ни патријарха, већ само једног скромног, а онако енергичног Немању!</p |
| арку изнад куће њихове.{S} Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу |
| у не изучивши законе и њихове поступке, већ у велике ишли по судовима, разбирали, шта се тамо р |
| тва, да у учитеља Максе нема циле-миле, већ, као познат добар дисциплинатор, одмах: „положи!“ К |
| .{S} А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва могаху распознати |
| е школска година.{S} Многи, нестрпљиви, већ се и одметнули, отишли у Карловце, и већ су у служб |
| ко чудо Степаново, не упутише се школи, већ савише право под велике брестове код кошева, да у д |
| нит ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љутит, учитељ Макса.</p> <p>— Само је један ми |
| атре светле по кућама, многи је уморан, већ и прилегао негде украј огња.{S} На пољу студено, не |
| тра и праха, што се пење путем уз небо, већ једно несташно девојче, свежа сувоњава лица, мудра |
| и и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књижице, н |
| {S} Поред плота засадила сам сунцокрет, већ је израстао више моје главе, још који дан, па ће св |
| дњу сузицу, не више као горски вихорић, већ тихо и питомо, као најпитомије јањешце, оставила со |
| } Ето довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока, као мало воде |
| у, а Милан док крочио мало низа страну, већ нашао некаква сељака из Рушња, који тражи стоку, па |
| </p> <p>— А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.{S} Ја |
| тама тамо пред судничким вратницама.{S} Већ су се четири зиме истутњиле од како је учитељ Макса |
| и спреман чека господина директора.{S} Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од го |
| истакло га мимо све другове његове.{S} Већ је на измаку друга и последња година Лицеја, опште |
| аљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пред кућом, кад се професору Сави оте |
| ладни ветри учесташе отуд с планине.{S} Већ много пријатније у заветрини школској, а у школској |
| исто се боји да се мрдне на столици.{S} Већ му ноге мало поутрнуле, пребацио би једну преко дру |
| е.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни о |
| “</p> <p>Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створише се у |
| еним.</p> <p>— Још ни прво предавање, а већ хоћеш младу.</p> <p>— Даница ми се јако допада.</p> |
| аво се смешкаше.{S} Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници није |
| ати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.</p> <p>"Па како |
| вам.{S} Сад ткам најтање сади-платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком |
| из кавеза.{S} Не прође ни један час, а већ ни једнога под школским кровом, сви се, жељни, упут |
| , али још ни довршио јутрењу молитву, а већ се кава пуши на столу.{S} Недељом се жури на јутрењ |
| тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— Ево сам ти донела, |
| чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују како падају брвна с клисом с црвенога крова, з |
| како ни мало ниси радознао, ето, то ја већ не бих могао.{S} Отвори де!{S} Подвуци ево овде прс |
| ће прилике, кад ће се и наш драги Илија већ појавити са својом улогом у даљем животу својих мла |
| очима.</p> <p>Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још б |
| 27" /> ни одзвонило, а обучена учитељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобу |
| није почео сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренутака ни је |
| ошље Стратимировићу, а после месец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над којима ј |
| ско одрицање, погледа у Даницу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно даље корачаше међ |
| "> <head>III</head> <p>Мало по мало, па већ и дубока јесен настаде.{S} Са липе и бреста час мањ |
| а бојажљиво уђе унутра.{S} Учитељ Макса већ се спремаше да легне, стајаше пред иконом над столи |
| има своје мајке, што јој се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју |
| шчи</hi>...{S} Мала <pb n="9" /> Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, |
| баш у истом тренутку окренуо.{S} Даница већ стајаше с оцем горе на брду.{S} Наставише пут, Мила |
| е, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашц |
| почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они о |
| језик!</p> <p>— Охо, нисам знао, да је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p> |
| <p>Чим погледате у сунце, видите да је већ одавна превалило подне.{S} Али у радионици мајстор- |
| кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} Сви уђоше у кућу.< |
| аве своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сах |
| ше отрћи од школских вратница, и кад је већ морао пустити њезину руку, коју држаше стиснуту, чи |
| видите тако рећи јучерању телад где је већ погла главе под јармове, или кад опазите оно несташ |
| себи, па потрча пред коњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур |
| ке измишљотине! осече се Милан, који је већ био постао нестрпљив, кога је увек могло да раздраж |
| дареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рукама, ја се нећу <pb n="43" /> мицати из села.{ |
| једног од ђачких корифеја.{S} Та он је већ свима професорима ишао на данове и славе, помагао и |
| Милана.{S} Растурен комитет... и он је већ у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздра |
| рији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке ди |
| штвеном и државном животу, јединство је већ изјављено.{S} Братско поздравље читавоме моме народ |
| име потпуно саглашава.</p> <p>А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости поче |
| </p> <p>Кад се је вратио у собу, сто је већ био распремљен.{S} Јелена је мало попустила, поспре |
| ш добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране резе.{S} Још се тресло и орило око |
| настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу својим друговима, а читао |
| лаже? осече се поп, у коме је стрпљење већ превршило меру.</p> <pb n="25" /> <p>— Зашто цео св |
| офесор.</p> <p>А Милан?{S} Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту на кре |
| лазио својим родитељима.{S} Завршује се већ друга година од како је последњи пут тамо одлазио.{ |
| спита.{S} Таман се чича Милија (који се већ уабаносио у кметству), прекрстио и гледећи у чутури |
| а је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио или не заљубио, то те се |
| > <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, |
| фесић и прекрсти се.</p> <p>— Па ти се већ знаш прекрстити!</p> <p>Поче се томе чудити изненађ |
| окала о теби.</p> <p>„Збогом!{S} Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полази.{S} Заузми се гд |
| жено, остави ти то пред нас, ми ћемо се већ сами послужити, када зажеднимо ...{S} Здрави сте !< |
| лаче па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити |
| у, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би се та проклет |
| .{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих клупа |
| сад опазио, али је сад касно, поправиће већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, |
| го гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци |
| утом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико ком |
| S} Викну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са својега места...{S} Стој! и ја одох с тобо |
| S} Упрегоше коње, посадише се у кола, и већ су били упаљени фењери кад су прошли мимо кнежев дв |
| ећ се и одметнули, отишли у Карловце, и већ су у служби Народнога Одбора.</p> <p>Чим погледате |
| нско влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико припалио.{S} Странци стоје у хладу, |
| ова погледате на ову богату софру, а ви већ у напред осетите на језику сласти које вас очекују, |
| /> <p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} |
| во, грожђе у велико сазрело, а кукурузи већ су ужутели.{S} Око вечерња звона, отворише се школс |
| "10" /> мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ ниј |
| су заједно славили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и пр |
| сином — не иде.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренута |
| о нам успишеш, реци коју, али онако, ти већ знаш, онако мимогред — реци да су прутови у школама |
| p> <p>— И у његову...</p> <p>— Дакле ти већ Даница уштинула срце?</p> <p>— Уштинула.</p> <p>— С |
| и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ писати.{S} Надај се.{S} Ко зна, можда ћеш ти данас |
| сви најдражи и најмилији.{S} Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гргуре, поклонила све моје цв |
| шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном себи од утисака којима га је испунила проста |
| и почнем тачно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио.</p> <p>— Па?< |
| ме Божје, отпочнем.</p> <p>„Да ти нисам већ постала досадна?{S} Можда сам ти данас и сувише тор |
| оставити свога...</p> <p>Али брат Иван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и |
| l>За свој род умрети,</l> <l>Није Србин већ је изрод,</l> <l>Тог ће земља клети.</l> </quote> < |
| ху истом први петли, иначе је цело село већ одавна лежало у дубоком сну.</p> </div> <div type=" |
| о и свачему, има краја и конца.{S} Тамо већ после поноћи разабра се учитељ, трну у дланове, ско |
| душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стреља за тобом.</p> <p>— И опет сам! викну девојче |
| епутатима.{S} Све ћете то имати, ако то већ нисте читали у <title>Вјестнику</title>.</p> <p>— А |
| — Шта сам ја?</p> <p>— Ћурка!</p> <p>То већ беше нарогушеној уседелици доста.{S} Плану, скочи, |
| До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину седи све у истом разреду.{S} Ништа не |
| а оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима своје мајке, што јо |
| <p>Али Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у собу.{S} После кратког ћутања диже се и |
| и узвишености, тако...</p> <p>Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од изнена |
| ом.</p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне.{S} Њих д |
| вечерње на Саборној Цркви, богослови су већ били по својим собама у семинарији, кад су се наша |
| кога виса спуштали к Београду, у ком су већ одавна горели упаљени фењери.</p> </div> <div type= |
| о се окреће.</p> <p>— Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење, и врти св |
| ја стара мајка, па, па...</p> <p>Али ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се |
| пис.</p> <p>Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа.{S} Поред школс |
| ори!{S} Само тако, само тако; али ја ћу већ целу ствар доставити попечитељству.{S} Не дам се ја |
| или само климнем главом, а отац — знаш већ његово ухо — поцрвени, тресне ногом о тле, а ја сир |
| 80_C1"> <head>I.</head> <pb n="1" /> <p>Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским врат |
| d="SRP18880_C13"> <head>XIII.</head> <p>Већ је скоро пао лист са брестова пред школом.{S} У дуг |
| која му никад нико није спорио.</p> <p>Већ су се пењали уз брдо.{S} Указа се село.{S} Уђоше на |
| утир, или дискос, или кадионицу.</p> <p>Већ така није била и његова Петрија.{S} Беше права бого |
| кад дођу гости, кад се наплати по каква већа наруџбина, и тако даље</p> <p>По вечери очита се о |
| ицама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од зл |
| нпут ми се учини да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје селанце тамо у Крајини, у |
| асвим мрак, кад је ушла у кућу, али још већа помрчина беше јој обузела саломљену душу.{S} Покуп |
| јско село, мање рецимо од Неменикућа, а веће од Барајева или Амерића.{S} Куће раштркане по стрм |
| што је велико, него и од оног највећег веће: „многаја љета“!{S} Док је Макса певао а остали му |
| шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна.{S} Али |
| а као што је Авала.{S} Учини му се срце веће, крв никад тако топла као у овај мах, сад је, као |
| раде, а вреле је сузе облише.{S} Има ли веће среће од овако чистих и невиних суза, које се за н |
| амичак необичнијега изгледа, ломи свако веће парче малтера, сваки цреп, сваку кошчицу, сваки не |
| рди се, био си сањало.{S} Хтео си нешто веће, нешто лепше, него и ја и твоји другови.{S} И ја с |
| м ја тебе српски: да л’ да водим дете у веће школе или не.{S} Једно или друго?{S} Време је, да |
| једну књигу; по лепом повезу и формату веће осмине знате да не могу бити школске; а да су речн |
| ајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше даље: |
| ем, ја сам Славјанин, велики Славјанин, већи него ти, него професор Сава, него сви у твојој <ti |
| А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други људи...</p> <p>— Море, учитељу, ја ти о |
| је! потврди Макса са задовољством и све већим интересовањем.</p> <p>— Па онда, настави Илија, д |
| Кад се старац издувао, поче, у мањим и већим прекидима, приповедати, како је срео Гргура, како |
| да се није наравнао са својим мањим или већим противницима.{S} Радо излази на сељачке зборове, |
| е Сава из оног првог кола Србаља, који, већином, дођоше у Србију на позив кнеза Милоша.{S} Фило |
| уше мало лакшим касом.</p> <p>Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опомињаше слугу да скр |
| љ Макса...{S} Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме и тихом |
| ице под јорганом, климну мало главицом, већма притиште цицу к својим прсима, па онда, у име лак |
| сле неколико поточића суза, поче се све већма удубивати у своје мисли, у себе сама, у свој мирн |
| а, знам, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорет |
| абавим.{S} Што их више читам, то их све већма разумем и желим да их опет узмем у руке.{S} Али и |
| кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас с |
| Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножице под јорганом, климну мало главицом, |
| не бројеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће |
| хта лева страна доње усне, боре на челу већма се набраше према намрштеним обрвама, грчевито сти |
| пазар, продаваћу га што скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни празан, не мислим овде, |
| p> <p>— Зато, молим вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јован, кад Макрена принесе служавн |
| {S} Јутром је много читао и радио, пред вече ходао, а вечером ишао мало на поседак, али нигде н |
| књига, али се Доситејевим књигама свако вече по који час забавим.{S} Што их више читам, то их с |
| ко је на пољу лепа хладовина.{S} Красно вече; изведрило се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ!</p> <p> |
| ановој живо се радило до седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало.{S} У зачеље сео Јова |
| сити јела и служити при столу.{S} Овога вечера, пре него што ће поседати, рече мајстор Јован св |
| седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало.{S} У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па |
| за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.{S} Толико се занимао сликама своје пријемљиве |
| енце од оба колача, и како и онако није вечерао, то је слатко откидао залогај по залогај, јео и |
| . — Макрена, можда господин није још ни вечерао...</p> <p>— Молим, молим не трудите се: <hi>аби |
| усрет.{S} Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.</p> <p>— |
| а.{S} Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за остале, Б |
| тако се директору подрежу рукави, а ми вечерас прослависмо победу једним ваљаним смуђем.{S} Ка |
| да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће |
| рста није скоро био тако добре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господски подво |
| о године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином, погледаше „м |
| {S} Немој никад да се лењиш ; што можеш вечерас, не одлажи за сутра.{S} Увек имај на уму ове вр |
| добровољи, заборави <pb n="90" /> своје вечерашње снове и поче се задовољно смејати.{S} А Ружиц |
| о по ноћи кад су, после богате и укусне вечере, полегали који у вајату, који тамо по трави, под |
| им не трудите се: <hi>абије</hi> идем с вечере...{S} Знате, наручили смо били на Дорћолу једног |
| ење, а <pb n="62" /> момци увече немају вечере, која им је у осталом са свим излишна, јер како |
| катихета.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмејали.</p> <p>— Молим, |
| отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренутака ни једнога не беше у п |
| цркву.{S} Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.{S} Толико се занимао с |
| ену седи антихрист и кези се.</p> <p>Те вечери ни једно више нити сркну нити кусну.{S} Само су |
| узе креду, па шарај по табли.</p> <p>Те вечери беше се необично рано смркло.{S} Кад се упалила |
| ваш славни смуђ?{S} Колико вас беше при вечери?</p> <p>— Ја и професор Тома и катихета.{S} Али |
| > се нико не чује, сви су за столом при вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето |
| исао, као оно усамљена звезда, кад се о вечери укаже на небу, на ком се истом дробе и на разлаз |
| це.{S} А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком, сишао је доле ш |
| ти му на кревету ниже својих ногу, и по вечери позову га у собу.{S} Изује своје нове опанчиће у |
| њизи, или ће је морати довршити тамо по вечери.{S} Па онда би узео с познатог места на полици с |
| а већа наруџбина, и тако даље</p> <p>По вечери очита се опет <title>„Оче наш.“</title> Момци ре |
| позицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепш |
| воју шарену кецељицу.</p> <p>А кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша читања и пе |
| рело, а кукурузи већ су ужутели.{S} Око вечерња звона, отворише се школске вратнице и у дворишт |
| n="17" /> поста са уљем.{S} Кад би око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с к |
| еста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} Сви уђоше у кућу.</p> <p>Учитељка даде уп |
| е и неколике куће од његова села, удари вечерње звоно на старој звонарици, а кроз <pb n="139" / |
| head>VIII.</head> <p>Давно је одзвонило вечерње на Саборној Цркви, богослови су већ били по сво |
| Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се зво |
| зана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечерњем сутону.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
| ојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије страх |
| т.{S} А читам само недељом и суботом по вечерњи, кад оставим рад.{S} Кад би ми могао испратити |
| у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад се повратила, лепе јој очи беху ј |
| амештај изгледао је много лепши засенут вечерњим сутоном.</p> <p>Изненада се врата отворише и у |
| , мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим |
| Кад оде поп, одмах затим удари звоно на вечерњу.{S} Међу ђацима настала свечана тишина, а особи |
| о са томашевачке цркве, које оглашаваше вечерњу.{S} Он се прекрсти, мољаше се с пуном преданост |
| , звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота.{S} Пошто се на глас звона сви |
| испредаше свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајстор-Јовану столару, г |
| много читао и радио, пред вече ходао, а вечером ишао мало на поседак, али нигде не задржавајући |
| ало да Иван не привика : „Пожури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима ост |
| на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око |
| .{S} У тај пар дође шегрче; позва га на вечеру.{S} Он извини и себе и Милана, па седе за сто.{S |
| оје, рече Иван, показујући руком на ове вечите путнике.{S} Мучан ли је живот што га ови проводе |
| ор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велик |
| акса, једва изговарајући, у кући, али у вечитој.</p> <p>Сви се ућуташе.{S} Илија спусти отворен |
| одној...{S} Читајмо, — читајте често те вечно лепе гласове наше горске виле... па песнике, па с |
| оју је предосећала Даница, не она, која вечном свезом спаја два младачка срца.{S} Крадом је узд |
| смо о маџарским насиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} С |
| абогме, много друкчије, сад сам и много вештија и много снажнија.{S} Тамо под зиму, мати ће ме |
| и жубор у суседној кухињи, учитељ Макса вешто трену оком и мрдну обрвама.{S} На тај ником непри |
| <pb n="101" /> свакој прилици, тако је вешто знао расположити оно мало знања, да се друговима |
| брзо утубити и применити тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често задивио и најприсн |
| ј.{S} Насисао се духа сељачког, њиховог вештог обртања говором, да би често задивио своје друго |
| овати.{S} Прва је регула, руководити их взајмној љубови и согласију, па онда црква, богослужени |
| ед часном трпезом, а учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час слабије час јаче „сек |
| , да ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, ви ваљада хоћете растројство, анархију у заводу ?{S} Кр |
| } Читам, а мислим на вас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поче професор Сава сме |
| ожу?{S} Ђидо!{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не боји |
| !{S} Варање, изопачавање, обмана!{S} О, ви велики народи... велики народи!...</p> <p>Хода журно |
| ра...</p> <p>— Али остав’те, молим вас, ви нашу солидарност на страну: расправићемо је кад буде |
| моли га Максо, сркнувши мало из чаше... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећам ја.{S} Н |
| изгорети; вас се све то ништа не тиче; ви се разбегнете куд који, а мени се све бије о главу.{ |
| алан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте сити света, а нама су гости догађај...{S} Али, л |
| ли ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте сити света, а нам |
| тије и ових дрва да направим Вертеп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити |
| децом уверила...</p> <p>— Је л’ те?{S} Ви сте дакле за стари?</p> <p>— Не, сасвим за нови мето |
| посматра својим упалим очима. </p> <p>— Ви ћете се мало зачудити нашем доласку.{S} Опростите, п |
| {S} Ми имамо своје послове....</p> <p>— Ви имате своје послове, а ја ваљда немам никаквих своји |
| , и смешећи се трну у дланове.</p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре?{S} |
| ија и сузе јој грунуше на очи.</p> <p>— Ви жене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек |
| у, мири на коштицу, па кад прогутате, а ви осетите како се пријатно размили по грудима, па вас |
| .{S} Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати.{S} Данас и сут |
| опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашњ |
| углова погледате на ову богату софру, а ви већ у напред осетите на језику сласти које вас очеку |
| трашан громко повика: </p> <p>— Од куда ви три цара овамо пришли јесте?</p> <p>— Аз јесам цар Г |
| и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги пријатељу.{S} Зато је Бог створио уз дире |
| а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од на |
| та јој знамо, нека јој буде.{S} Ја се и ви нећемо посветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, да |
| поносим, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом...{S} Поносите се, поно |
| љу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и |
| рут је нужно зло...{S} Зар не мислите и ви тако, госпођице? окрете се Даници, намеран да поубла |
| } Сам уља и нитков!{S} Пи!{S} Пљуните и ви са мном на тако гадну лаж!{S} Пљунимо!</p> <p>Профес |
| <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви имена слова или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки — |
| S} Кад морам седети ја, морате седети и ви !{S} А куд вам се хита; зар имате што прече од своје |
| шњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса свој |
| атка кад потрчи за нама!...{S} Имате ли ви патака ?</p> <p>— Ми немамо патака, али кокошију пун |
| S} Макрено, каву.</p> <p>— Познајете ли ви Станка абаџију? поче професор Сава, пошто је, по сво |
| е тиче нико, ни Књаз, ни патријарх: док ви расправљате велике политике, ја ћу своје знање на па |
| и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите само на доколици.{S} И отац ти се брине |
| ше руке; ја познајем вас; нек’ буду као ви — остало је у Божјој руци, примети Јован после подуж |
| римети му мајстор Јован.</p> <p>— А зар ви то опажате?</p> <p>— Та ето смешите се, па...</p> <p |
| јвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разлеже се патријаршија, разлежу се Карловци.{S |
| смо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разлеже се патријаршија, разлежу |
| грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ Најснажнији издигоше Рајачића на рукама и показ |
| {S} Све је некуд нагло, све узима други вид, књижевност, школа, црква, све.{S} Нећете заћи у мо |
| /p> <p>— Све ће, рекох вам, узети други вид, само је народ сила, коју ни векови лако не ломе.{S |
| 20" /> забудеши мја?{S} До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или „Број којим се м |
| а, ни таћи их неће.{S} Не толико слабог вида ради, наочари су му добре, поуздане, али га, ни са |
| се у исти мах оте поглед на магистрат, виде на њему великог црвеног двоглавог орла, па, као за |
| е незадовољство, лукаво се смешкаше.{S} Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, |
| се мало и покартали „пунишака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упраж |
| отанском собицом.{S} Учини му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби |
| ао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни, језик, отказује покор |
| залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, н |
| Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пут, гледа |
| тове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S} Осим шарене хартије |
| ва млада Србина ништа не чују, ништа не виде.{S} Узалуд се надао за њима и неки њихов друг Илиј |
| одвоји ока од српских крајева, који се виде с једне стране до Мораве, с друге до Колубаре.{S} |
| милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њихових вратница.</p> <p>Ту поче сунце сас |
| ца бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде онде изнад зидова, као да вам приповедају сла |
| иште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.{S} Кад је стигла |
| утра су гореле мале свећице, па се лепо виде јасле, у њима Христос, па пастири, па <pb n="32" / |
| е то тражи) и загрлио је.</p> <p>Гргур, видевши је тако клонулу, поражену, безнадежну, учини му |
| преко књиге кроз прозор у двориште.{S} Видевши ова два млада Српчета, заигра му срце, радост м |
| ори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пупавца или плашљивца зелемб |
| њеником, над Гргуром.{S} Чула је Илију, видела је Милана, а душа је заваркава, па јој црта Гргу |
| о посустале вочиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слик |
| ли ону највећу чутуру, па све то још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном.{S} Пун |
| исам, чича-Степане; грабим кући, док је видела.</p> <p>— Ако, ако...{S} Мајка је мајка.{S} Пожу |
| и приповедати све што је знала, чула и видела.{S} Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро по |
| до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“</p> <p>Изнесоше јастуке и поседоше на траву по |
| је једну годину заповедати на Неви!{S} Видели би непријатељи Славјана, ко је Рус.{S} Дижи Волг |
| а дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да надгледа с |
| S} Али шта му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми |
| утито.</p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговорио с нама.{S |
| а до јеменија.{S} Да је увек на његову, видео би како народ суди и газдује.{S} Шта ћеш кад смо |
| ријарха, који би без науке били као ја; видео си га како је млад и без браде, али кад стане бес |
| олико!{S} Нико није пропао, ко је света видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп ил |
| а причест.{S} Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио.{S} Кад је ушао |
| хат на дувару.{S} Никад свога века није видео сат, гледао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане |
| је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако лепе и прикладне девојке.{S} Игра му срце у |
| икад у <pb n="112" /> своме животу није видео толико планина овејано српских.{S} Како су земље |
| од њега.{S} Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и ње |
| ..</p> <p>Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од изненадне муње.{S} Преврат |
| они тамо обрадовати кад чују да сам те видео.{S} Збогом !</p> <p>— Збогом, чича! отпоздрави Гр |
| гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, које му овлажише очи.{S} У тај пар дођ |
| вором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и ка |
| то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кадгод нулу?</p> <p>— Лулу?{S} И мој баба....</p> |
| е, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео.{S} Тако је прошао гору, па сеоски потес у речено |
| p>— Можда и лажем.</p> <p>— Зар ти ниси видео ону што успија?</p> <p>— Нисам видео никога што у |
| си видео ону што успија?</p> <p>— Нисам видео никога што успија.</p> <p>— Што је углачала косу |
| Гргур је прошао долом поред школе; оздо видео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са |
| магловитих осећања.{S} Сад је тек јасно видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је |
| десно и назад; све је желела чути, све видети својим маленим живим очицама.</p> <p>Учитељ Макс |
| ли што да ти напред ређам, што ћемо све видети својим сопственим очима.{S} Боже здравља, чим гр |
| ечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен изме |
| чен, настави Милан даље, мени је милије видети ученог младога Рајића, него четири васеленска па |
| .{S} Ехе хе, Пожун!{S} Чујте ме, морате видети Карпате, морате учити словачки.</p> <pb n="81" / |
| да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам |
| ледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и ма |
| па сељаци, које сусреташе, и не могаху видети, колико је личан и виђен растом, али се тим више |
| згину један за другога.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било |
| Отац ми је узео ново вито, па да можеш видети само, како, каткад по читаво по подне, сучем цев |
| оде, нашега рахатлука.</p> <p>— Збогом, видећемо се, одговори Гргур још непрестано под утисцима |
| ешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вук |
| и.</p> <p>— Од како сам овамо дошао, не видех више ни Лике, ни своје село, ни своје родитеље.{S |
| једну скромну собу с дрвеним гредицама, види на зидовима познате иконе и слике, велику зелену п |
| плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозр |
| ц, па Рудник, Маљен, Повлен, Медведник; види се и Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а дес |
| а за столићак, ређа карте — и врача.{S} Види: да се њезина другарица „проводи несрећна“.... „уд |
| брснатом шумарку изнад куће њихове.{S} Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај |
| вој вазда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредицама, види |
| ом поизлепљивана, а Свети се Сава једва види из свог црног оквира, толико га покрио неочистљив |
| а радујем се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није раселио поводањ.{S} Ја мислим и чека |
| лизу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} После неколико тренутака сви зајед |
| , оживише у њему.{S} Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точк |
| , шта су јесење лепоте.{S} Још се свуда види зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, |
| нешто устане покојни Доситеј, да очима види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја Бога ми сметох с |
| столицу, крај свему умењу.{S} Свет, кад види да је незналица, окрене му леђа, те, несрећник, ум |
| ре у варош, у шетњу, можда да се узгред види и са својим љубимцем, Јованом столаром, а младићи |
| з којега је Гргур, мало је у страни, не види управо шумадијско село, мање рецимо од Неменикућа, |
| рло, или му се толико овлаже очи, да не види ни она најкрупнија минејска слова, „начелна".{S} Д |
| ко цветића, а ти их сакри у недра да не види учитељ?{S} Јеси ли још и сада онако плашљив?{S} Ни |
| n="4" /> се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа г |
| у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.</p> <p>— Ево ово је зевалица, а ово попина капица |
| ити, то се не да казати, док се оком не види.{S} Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, |
| а у свему, али баш јој <pb n="95" /> се види да не може.{S} Каткад се и потужи, а ја је разгово |
| вче, наставља учитељ Макса; Милан ми се види мудар и озбиљан, али је у Илије практике, философи |
| међу луговима, чују се стада, далеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумадију, па Ко |
| аједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S} Одох све трком до школе.{S} |
| свој понос и окрене се да је још једном види.{S} И Илија се баш у истом тренутку окренуо.{S} Да |
| им путем, али разним циљевима.{S} Милан види <pb n="83" /> пред собом путе храпаве и тамне и ка |
| а стола.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.</p> <p>— Одавна нисам доле сла |
| а авлија оне повелике куће, што се лепо види на оној страни брда, што је иза цркве.{S} То је до |
| аше њихове младачке душе.{S} Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сјајнобелу, лепшу од св |
| естрпљив, буни се у своме читању, чисто види онога, што је ототањио у оне несносне танке писков |
| о ти пред нас Хасе, као за пакост...{S} Видим уљу како се лукаво осмејкива.{S} Нећеш, бре Илија |
| ела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у соби.{S} Читаш ли још онако |
| ру и показавши му насловни лист, дед да видим како те је учитељ научио читати.</p> <p>Сви посед |
| о било, сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ писати |
| ојим столом.{S} Ја волим певање.{S} Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, по |
| ма.{S} Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешко на срцу |
| з — а</hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.</ |
| Трново... вароши, села, градови, чисто видим народ како по њима гмиже, чујем лађе и сплавове п |
| разгледајте, разгледајте добро; ја' ту видим само маџарске и аустријске провинције.{S} Не траж |
| је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо какав си читач.{S} А ко вам је био учитељ?</p> < |
| јаче закуцаше.</p> <p>— Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.</p> <p>— Сутра, с |
| а Одбора.</p> <p>Чим погледате у сунце, видите да је већ одавна превалило подне.{S} Али у радио |
| народ; ваља му богме послужити.{S} Ево, видите, прибележио сам баш његове речи: „Поздрав моме с |
| ближе и њезиним назорима.{S} Видите... видите... јест... све, као што рекох, све зависи од тог |
| о, који је ближе и њезиним назорима.{S} Видите... видите... јест... све, као што рекох, све зав |
| алца, али учитељ треба да се — роди.{S} Видите ја, ја се нисам држао точно наставленија.{S} Кад |
| b n="56" /> нема што ће их уставити.{S} Видите како је тешко живети на овоме свету, па опет Бог |
| , меша Илија своју акламацију.</p> <p>— Видите, наставља Макса и не слушајући Илију, више сам с |
| а, те, несрећник, умире од глади.{S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића.{S} |
| се налази у кухињи око огњишта.{S} Кад видите учитеља Максу, вами се чини још је онај исти, па |
| риметности, често не верујете очима кад видите тако рећи јучерању телад где је већ погла главе |
| з моје баштице.</p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштицу пред кућом.{S} Знаш ли, кад ти |
| мало, сад ћу се ја..., чекај, чекај... видиш ти га на...{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! ( |
| </p> <p>— Брзо, брзо! викаше поново.{S} Видиш како <pb n="14" /> ја!{S} То рекав, па као тица л |
| да и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, како прети оним великим прстом што га је подигао |
| у, бије час слабије, час јаче.</p> <p>— Видиш, синовче, наставља учитељ Макса; Милан ми се види |
| лећи да тога има само у школи.</p> <p>— Видиш, овако се пише један, овако два, овако три....{S} |
| а свој Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— Видиш, дете моје, рече Иван, показујући руком на ове ве |
| ур гласом мало појачим.</p> <p>— Па, да видиш, дијете...</p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> <p> |
| еш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто Немањино колено.{S} Па |
| је две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега није срушио брег или га потоци раз |
| жбине, као Дечани, као Студеница.{S} Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто |
| сад у велике ткам у малој собици.{S} Да видиш само, како ми је разбој спретан и подесан; отесао |
| им их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје патлиџане, моје лукове, мој кромп |
| се с пуно задовољства.</p> <p>— Ал’ да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са оволиком ( |
| нам написати цело твоје име.{S} Само да видиш.</p> <p>Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.{S |
| и по мапи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето в |
| аз.{S} Даница ме одазва у школу — да је видиш, Грго, нема је лепше у свем селу, румена јабука! |
| ла.</p> <p>— Само је л’ девојка!{S} Док видиш, бадава, још си дериште.</p> <p>— Илија! викну Ми |
| учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као што сам ја казао.</p> <p>— А |
| калуђерству Доситеја</hi>.</p> <p>— Ето видиш, синко, ја сам човек неук, не знам много књига, а |
| о гледају у своје књижице...{S} Као што видиш, ја сам ти још као неки најстарији ђак, још исто |
| о... али све било па прошло.{S} Као што видиш, прва љубав није ми најсретнија.{S} Зато се, чује |
| али чобани, намрштили се, па кад им још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може |
| тране, поче први од тројице царева; <hi>видјех бо звезду на востоцје</hi>, познадох да се Христ |
| нда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја |
| трани школе.{S} Још се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера.{S} Мало прође |
| вороуглом од црвене кожице, на којој се виђаху упечаћена позлаћена, али доста посукнула слова.{ |
| си.{S} Пожњевена жита свежена у гувна и виђаху се још многе неовршене камаре снопља.{S} Иза пот |
| Даница полумазно, која се некако једва виђаше иза попова џубета.</p> <p>— Ехе, све сами цареви |
| ур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси |
| , и не могаху видети, колико је личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно мудро чел |
| н, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих.. </p> <p>Ту поп Арон отв |
| ском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, капетан, свештеници и учите |
| едала својој судбини, чекаше да ту малу вижљу ухвати први сан па да умакне.{S} А кад је мали Гр |
| : квочка с пилићима ; или гусак који је вијао некаквог несташка који дираше гушчиће ; или дерла |
| ра.{S} Али их је данас узалуд тако рећи вијао, није их стигао, па зловољан сврну у телалницу, д |
| ре.{S} Пешачки пут, понајвише песковит, вијуга кроз ониску гору, с једног поступног, једва прим |
| напред корачао.</p> <p>— Шта си узео ту викати, поче Илија тише, ублажавајући га. </p> <p>— Каж |
| " /> <p>— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што |
| ча и кмета, а често ни кмета, него само викач с крчмаром претреса сеоске политике: до подне се |
| рође на лијо, ништа неће ваљати.</p> <p>Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.{ |
| и и школи; у сеоској механи никога осим викача и кмета, а често ни кмета, него само викач с крч |
| из своје планине.</p> <p>— Брзо, брзо! викаше поново.{S} Видиш како <pb n="14" /> ја!{S} То ре |
| уљице.</p> <p>— Таки да си их извадио ! викне мала вртарка мало оштријим гласом.</p> <p>— Не см |
| гом о тле, а ја сирота и не чекам да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе, очистим бојно п |
| а кљуцају.{S} Кокице моје, кокице моје! викнем кад јутром стрчим у ходник, а а оне око мене : к |
| /p> <p>— Морам у Карловце!</p> <p>И ја! викну и Сава исто тако одушевљено.</p> <pb n="111" /> < |
| бадава, још си дериште.</p> <p>— Илија! викну Милан тако љутито, да је чуо и фамулус, који је г |
| чити ове Сервијанкуше!</p> <p>— Јелена! викну професор Сава и лупи руком о сто.</p> <p>— Шта лу |
| маказе на сто.</p> <p>— То није истина! викну учитељ сасвим одлучно.</p> <p>— Шта није истина, |
| д куће са прозорчићима.</p> <p>— Доста! викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор излети на |
| ашио.</p> <p>— Па не биј ти никоговића! викну Иван љутито.</p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах вид |
| ан вис.</p> <p>— Погледајте право доле! викну Иван деци.</p> <p>Деца се убезекнуше.{S} Хтедоше |
| а.</p> <p>— Помози Бог, мајстор Јоване! викну Иван, погледав с прага у радионицу.</p> <p>— Бог |
| а.</p> <p>— Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се с камена, на к |
| /p> <p>— Ту ћеш ти учити школу, Гргуре! викну Паун.</p> <p>Гргуру заигра срце од радости, али м |
| p>— Пакостан и гадан !</p> <p>— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге.</p> <p>— Лукав, неотесан!< |
| </p> <pb n="37" /> <p>— Ваистину роди! викну исто тако поп, па се пољуби са учитељем.{S} Па од |
| <p>— Кад је још Србин говорио маџарски! викну мало јаче мајстор Јован, и поче сипати вино у чис |
| ћ стреља за тобом.</p> <p>— И опет сам! викну девојче.</p> <p>— Сам.</p> <p>— Читаш?</p> <p>— Ч |
| есташни вихор.</p> <p>— Ти си заједало! викну Ружица љутита и плачна.</p> <p>Он опет књигу затв |
| н митрополит у Српству, у православију! викну богме поп.{S} Митрополит Петар <pb n="38" /> кад |
| </p> <p>— Добар дан, господине учитељу! викну онај дежмекасти, пошто обадвојица поскидаше фесов |
| нам да има српскога народа у царевини“, викну генерал, извуче од некуда неку лажљиву мапетину: |
| А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајстор Јован, устајући му на сусрет.{S} |
| ли чистим и опраним.</p> <p>— Хе, жено, викну мајстор Јован својој газдарици, ево ти још једног |
| пребијеном ногом.</p> <p>— Што лупаш ? викну богме и мало увређена Ружица.{S} Није ово луг.{S} |
| </p> <p>— Коју за зеленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном столицом са пребијеном ногом. |
| >— Сад му је, сад му је, шта му је сад? викну љутит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај |
| .</p> <p>— Јеси л’ ми се надао, Гргуре? викну Илија, пошто се руковаше.</p> <p>— Никад, Илија.< |
| зик завеза.</p> <p>— Јесте ли разумели? викну учитељ Макса још јачим гласом.{S} Неколико њих из |
| а резу.</p> <pb n="85" /> <p>— Стој!{S} Викну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са своје |
| оро био тако добре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господски подворе.{S} Учите |
| изненадна жалост" „зацело“.... „Врагу!“ викну Јелена, срдито и покупи карте са стола. „Тако луд |
| ом сина, стегне срце, окрене се слузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не |
| је, па окренувши се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те |
| угови, скратише му се ноге, па само што викну:{S} Петрија!{S} Запиткивања, и одговарања.{S} Раз |
| тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену.{S} Трже се, и погледа изнад себе.{S} На |
| наргиле, а низ улице, горе доле, надали вику халваџије и кокичари, млађани продавци салепа и бо |
| дама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то је само Доситије у |
| теже је дајанисати у школи него дрмати вилајетом.</p> <p>Учитељу се Макси допаде ово избачено |
| ућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, како ће то, жено, лепо одгледати: |
| често те вечно лепе гласове наше горске виле... па песнике, па све списатеље наше, који дишу ду |
| насипа, једва их слуга савлађиваше, као виле полетеше у најбржи кас.{S} До друге механе пробио |
| жно и чемерно.</p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлуч |
| емерно.</p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлучно, зат |
| S} Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сјајнобелу, лепшу од сваке девојке, лепу — и још |
| стина мало простија порцулана, ножеви и виљушке од челика, кашике од жута паквона; све опрано, |
| {S} Сваки момак добије у подне по литру вина, а мајстор Јован испразни с мајсторицом Макреном т |
| али.</p> <p>— Молим, служите се, док се вино није угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, да нам п |
| и сасипа овогодишњи кукуруз.{S} Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по с |
| мало јаче мајстор Јован, и поче сипати вино у чисте чаше, које је међутим донела Макрена.</p> |
| тлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце |
| ућа, а над њима, к планини, непрегледне винограде, па и ону велику, округлу капелу на једноме в |
| иље владика за ревносну службу у божјем винограду.{S} Изненадна радост прели се безазленим лико |
| икну на то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p>У тај исти тренутак от |
| ицу који комовицу; а трбушасте чутуре с вином, погаче, заструзи с пребранцем и киселим паприкам |
| ска веома радовала живој риби и староме вину.</p> <p>— Ево, настави Јован једва дочекавши прили |
| не онаке беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу прописи.{S} Не верују деца својим |
| узалуд, чини ми се: њене модроплаве очи вире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачинкавају.{S |
| етак на птицу или кад се испне на какав вис.{S} Још добро ни свануло, кад стигоше гостионици на |
| вориште.{S} Митрополит се испе на један вис, а народ, као таласи око стене, слеже се око својег |
| хат пред заход сунца испеше се на један вис.</p> <p>— Погледајте право доле! викну Иван деци.</ |
| Па онда, настави Илија, дигнувши прст у вис, учитељ мора бити строг!{S} Без строгости нема напр |
| негде за појас.{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} |
| е у велико мрак, кад су се с торлачкога виса спуштали к Београду, у ком су већ одавна горели уп |
| е беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише своје село.</p> <p>Село, из којега је Гргу |
| аху проређене шумице.{S} С једног облог виса забели се нова црква с високом белом звонаром.{S} |
| најстарији ђак у гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном стубу школскога ходника.{S} Зна |
| љно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.{S} И |
| се није од етра стропоштао, тканица му висаше о врату.{S} Поведоше ти нашега медведа, <pb n="6 |
| о френкијском кроју.{S} А сваком о пасу висаше источни нож у шареним цагријама, а многима, кад |
| и по швапска кревета.{S} Тамо код иконе висе скорашњи венчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише |
| велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама.{S} Сељаци живахнули, учестале прошеви |
| ао црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле мале свећице, па се |
| испне на подне, а јасно-грли мујезини с висина кличу правовернима песму језанску, а вама, као у |
| баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осветљена авлија оне повелик |
| .{S} Изнад тога шаренога света у плавој висини беле се вита мунарета, и кад се сунце испне на п |
| мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, |
| </p> <p>Ту она показа ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је мора |
| сат, никад јаче, никад слабије, никад у висину, никад у дубину.{S} Говорио је о летини, о време |
| , кад их погледате са оваквих отворених висова као што је Авала.{S} Учини му се срце веће, крв |
| децембра снег навејао читаве таване по висовима и доловима.{S} Многи су путови били завејани и |
| рена, а уснице танке и отворено румене, висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S |
| а, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више |
| Један сухоњав, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за |
| средовечан човек, онизак, полупун, чела висока, очију живахних, образа округлих, космате подрез |
| Један плав, сувоњав, плавих очију, чела висока, а косе отворено жуте, свилене.{S} Други црномањ |
| ђоше та Јеленина дерладија, два младића висока и угледна.{S} Један плав, сувоњав, плавих очију, |
| шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси са зеленомодрим листом.{S} Милина |
| сто као и муслиманске конаке, опасиваху високи зидови од камена.{S} Покривена старом ћерамидом, |
| има три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица |
| е чистине указаше се развалине, остатци високих зидова и кула некадашњег Порчинога града.</p> < |
| од великих четвороугаоних цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, с |
| ићанком.{S} Какве крупне црне очи испод високога чела, па уста вазда отворена, а уснице танке и |
| о у шуми чуо се ћук.{S} Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вече |
| едног облог виса забели се нова црква с високом белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се |
| шћа <pb n="57" /> опазише тамо далеко у високом јутарњем зраку позлаћену кулу на Саборној Цркви |
| сунце поче смиривати и хладовина пирити висом на ком се налажаху.{S} Упрегоше коње, посадише се |
| у, с једног поступног, једва приметнога висоравна на други.{S} Указа се нешто мало чистине, пок |
| смо на домак Карловаца.{S} Кад бесмо на вису, с којега се стрмо слази у прву улицу, а ја се ски |
| и ону велику, округлу капелу на једноме вису, у којој је, у прошлом веку, закључен с Турцима по |
| ола полагано, а ја се уставих на једном вису, на ком сам, још као клирик, више пута стајао и гл |
| шаренога света у плавој висини беле се вита мунарета, и кад се сунце испне на подне, а јасно-г |
| румене, висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S} У руци јој шав, оборила лепу |
| } А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као румени лабудови.{S} |
| >— Друго је јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та ништа лепше од јунаш |
| који паде на једно и друго раме, па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се изведе девојка.{S} По |
| ш у тај мах црквењак Стеван припаљиваше витиљце у руменим чашицама.{S} Гледао је и гледао, а у |
| етнијим годинама.{S} Густу косу свила у витицу око феса са црном свиленом кићанком.{S} Какве кр |
| <p>— Господ наш Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском, исповрти Паун своју богословију.</ |
| тари, материни.{S} Отац ми је узео ново вито, па да можеш видети само, како, каткад по читаво п |
| н, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.</p> <p>Узме књигу из руку Миланових, |
| Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране резе.{S} Још се тресло и |
| езе.{S} Врата се отворише и у собу паде вихор, који развеја, расплаши његове драге старе познан |
| његове драге старе познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз небо, већ |
| књигу пред собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Гргур |
| та и споља још жешће духну наш несташни вихор.</p> <p>— Ти си заједало! викну Ружица љутита и п |
| викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор излети напоље.</p> <p>Таман Гргур отвори књигу пр |
| и и последњу сузицу, не више као горски вихорић, већ тихо и питомо, као најпитомије јањешце, ос |
| етар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама коју они разносе.</p> <p>— Јеси л’ |
| и ћошкама.</p> <p>— Нуто, нуто, бабо ! виче Паун, опазив на механском зиду два јунака, како ки |
| Јосифа II. „Све што дали, оно и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо патријарха, |
| ропаст!</p> <p>— Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.</p> <p>— Не бој се, учитељу! храбри га п |
| ривилегије, и показује народу.{S} Народ виче: „Шта су потписали ћесари, нека нам и буде!“ Поче |
| у.{S} Петрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију |
| ицама и обадвома ноге обамреше.{S} Иван виче: „Трчи, Петрија", а она: „Нуто, нуто, Иване!“, па |
| ти“, или који трећоразредац баш немирно виче да све надвиче : „Све ствари које је Бог створио, |
| па иди од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!“, а он ходај, скачи, мум |
| као из једног грла: „Данас!“ Патријарх виче: „Прекрстите се!“ Сви се прекрстимо.{S} Пита: „Хоћ |
| ћилимове.{S} Ти знаш како је она много вична у сређивању вуне.{S} Једва чекам први снег, па да |
| те ли Србина или иностранца?“ „Србина!" вичу сви без разлике. „Војника!“ „Хоћете ли фелдмаршала |
| у хоџе и мујезини по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина ништа |
| н корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пекари: „Врућо, тазе, не роди му мајка!" бадава из |
| Можда сам ти данас и сувише торокљива, више него што бисмо ми обоје желели?{S} Али шта му знам |
| с прутићем у нејакој ручици мање тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају к |
| Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чита, више мисли и осећа.{S} Па тек је нешто текне у срце, за |
| икама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} Јутром Макса рани, готово први у |
| , како се пред мрак почисти и притвори, више је до сутра нико не отвара.{S} Премишљају ђаци, шт |
| едном вису, на ком сам, још као клирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} В |
| ш штудента гледаше је, мање сачустљиво, више зачуђено.{S} Као да не могаше ни да докучи, откуд |
| са.{S} Поче, али у овај мах мање бујно, више полутужно:</p> <p>— Све је то једно, мој добри поп |
| и, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него говорили: „један пут један јест један" |
| рло мало прибран, мање гледаше у књигу, више размишљање о оним тамним и новим питањима, која се |
| е, наставља Макса и не слушајући Илију, више сам са собом говорећи:{S} Треба младежи <pb n="134 |
| гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз зубе могао „секундирати“.</p> <p>Устадо |
| пред њим у скамији.{S} Па ипак, ипак ; више пута чујем отуда из школе "гласиће"онаке исто као |
| грудима, па вас греје и одушевљава.{S} Више је пута точило чељаде из оног стакленог ибричића с |
| ислио Илија?{S} Он обично мање мисли, а више говори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закувало |
| г зна шта ; за мудар почетак и не треба више.</p> <p>Гргур хтеде, покушаваше више пута да говор |
| pb n="94" /> очин лесковац ?{S} Нема га више, и он се истутњио, као и она очева жестока нарав.{ |
| а у ребра, и не окренувши се после тога више ни један пут, ухвати стазом кроз планину.{S} А кад |
| S} Чујеш ли, Гргуре, с Турцима се не да више — дошао је крај: ил' они ил’ ми !..{S} Чујеш ли ме |
| езбожник, а нема под небом нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му |
| а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.{S} Уживао је у тој слабост |
| <p>„Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и држа |
| у: децо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... реците: шта би било... реците без околиш |
| у школама, у народу: децо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... реците: шта би било.. |
| ви сами потегоше једни на ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио |
| иног простог разлога, да је једна круна више.{S} Приметио је и он својим оштрим оком, да су кру |
| амо клобуке мало повеће — бар два прста више него ономлани.{S} А круне — крунама ти, вала, ни ц |
| n="68" /> то је прост несташлук и ништа више, приметим му ја.</p> <p>— У вашој глави, ал’ у мој |
| ним тамним и новим питањима, која се од више времена у њему пале и гасе као метеори.{S} Појаве |
| купне Максине педагогије.{S} Макса, све више и више закачиван хитром, непрекидном беседом Илији |
| м се, како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.</p> <pb n="133" /> <p>— Право |
| д упита.{S} И поп Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу |
| и и сувише затворена натура нагињала је више грађанском животу, волео је не толико сељаке колик |
| едну главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих образа, учешљане, готово зал |
| ароме Макси у собу.{S} Стари Макса није више онај негдашњи строги дисциплинатор — изненађен јед |
| е оста места на лицу његовом, које није више пута изљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благ |
| Ружица, убрисавши и последњу сузицу, не више као горски вихорић, већ тихо и питомо, као најпито |
| ама, обично је сваки део намештаја мање више начет.{S} На столској плочи, на којој се давно ист |
| био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио.{S} Кад је ушао у храм, учини му се, д |
| ча из корица.{S} Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или |
| ко „владјеније.“ </p> <p>Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шап |
| 138" /> и врапчијег цвркутања не чујете више ни веселих птица у гори, ни зујање буба по трави и |
| ба више.</p> <p>Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не |
| о прочитати сваку речцу; ко зна,можда и више него цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и сама |
| аксине педагогије.{S} Макса, све више и више закачиван хитром, непрекидном беседом Илијином, и |
| ако да вам кажем... држим се све више и више наставленија.</p> <pb n="133" /> <p>— Право имате, |
| влију.{S} Да није лисица, имали бисмо и више.</p> <p>— Ја имам моје кокице, обе беле, па питоме |
| о слово“, па збогом!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад сл |
| S} Светуј ми сада шта да радим, који би више усрећио моје дете:{S} Милан или Илија?</p> <p>Гргу |
| свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајстор-Јовану столару, где смо се п |
| <p>— У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.</p> <p>— 'Трговином или ћете суду?{S} Н |
| из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, |
| , вели, читати, па од њих двојице научи више слушајући, него цео дан код куће читајући.{S} Илиј |
| исам крива, што нисам остала, што нисам више оно „торокљиво чегртало“, које те је толико пута у |
| теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.</p> <p>Ту Илија руком к ћемеру, ал |
| ико је личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно мудро чело, у онај поглед препун б |
| рта хуче и пуши.</p> <p>Испит је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост.{S} |
| засадила сам сунцокрет, већ је израстао више моје главе, још који дан, па ће своје златне круне |
| ка из једнога бокора.{S} Гргур има мало више поуздања у себе, Даница му се прибила, па пуна поу |
| обрасли камен усред потока, на ком смо више пута заједно седели и гледали низ воду доле ка они |
| ст и кези се.</p> <p>Те вечери ни једно више нити сркну нити кусну.{S} Само су деца у спаваћој |
| него по питомим равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто |
| стаде.{S} Са липе и бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри учесташе отуд с плани |
| одрицање, погледа у Даницу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно даље корачаше међу цв |
| авити свога...</p> <p>Али брат Иван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и чуђа |
| мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ није у соб |
| сретнија.{S} Зато се, чујеш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженић |
| пута.{S} Зар мислиш, да га и сама нећу више пута прелетати очима, пре него ти га пошљем по Мар |
| <p>— Од како сам овамо дошао, не видех више ни Лике, ни своје село, ни своје родитеље.{S} Срод |
| ако вече по који час забавим.{S} Што их више читам, то их све већма разумем и желим да их опет |
| најрадије прибијаше се уз Милана, а још више уз Гргура.{S} Али их је данас узалуд тако рећи виј |
| читељкин глас, која спрема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце поред |
| ад.{S} Да ми није живине, имала бих још више цвећа, још лепшу баштицу.{S} Али ти знаш, како сам |
| ије мислио; у њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српства и Словенства, |
| , турску ?{S} Не иде.{S} Професор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештеничк |
| главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих |
| цу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихових |
| о џубе до колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.</p> <p>Кад оде поп, одмах затим удари з |
| а лепо обучени, европски, само су имали вишњеве фесове с црним кићанкама од свилена ибришима.{S |
| у ноћну стражару, на широку пречагу под вишњевим столом.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
| једнога грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и хол |
| ом.{S} Пред собом имађаше новине <title>Вјестник</title> и дигнувши их рукама изнад главе, чита |
| ње поче учеставати, Гргур спусти <title>Вјестник</title> на столицу до себе, ћуташе и гледаше к |
| имати, ако то већ нисте читали у <title>Вјестнику</title>.</p> <p>— А патријарх?</p> <p>— Сад ј |
| .{S} И то ћете подробно читати у <title>Вјестнику</title> ово који дан. </p> <p>Мајстор Јован с |
| деши мја?{S} До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или „Број којим се множи, зове |
| з Михаило удаљава се од граница, српска влада отвара капије на Сави и Дунаву и широм испраћа ор |
| дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!{S} Нико није про |
| етвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада слобода".{S} Учитељ је Макса спавао по ручку дуже |
| човек прегалац.{S} Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буду световали.{ |
| к да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.</p> <p>Радознали гледаоци, који озби |
| цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, како прети оним великим прстом што г |
| </p> <p>Гргурово добро учење и примерно владање истакло га мимо све другове његове.{S} Већ је н |
| сор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештенички.{S} Гостионице, јавно пушење |
| лашује народима спас.{S} По жељи српске владе и рускога конзула Данилевског кнез Михаило удаљав |
| — А певати?</p> <p>— Учили смо: <title>„Владету војводу"</title>, <title>„Тодора од Сталаћа“</t |
| појас од најлепше свиле, што му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду.{S} Изнен |
| танем.{S} Ето ти митрополита Рајачића с владикама и архимандритима, са свима придворним калуђер |
| скупоценим плаштом старих патријараха, владике у свиленом скерлету, међу њима и ваш прота Мати |
| ли је опет зато, можда махинално, љубио владике у руку и скидао капе свима великашима.{S} И отм |
| на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, владико, на сон грјадушчи</hi>...{S} Мала <pb n="9" /> |
| а, опет наставити своје апсолутистичко „владјеније.“ </p> <p>Попадија би се више пута загледала |
| међу њих учитеља: „Паун Милетић, Крста Влајић, Јанићије Пешић и Гргур Обрадовић!{S}" На овај п |
| S} Да је којом срећом још које дуванско влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико |
| а.</p> <pb n="133" /> <p>— Право имате, власт је власт, да није мудрија не би била старија.{S} |
| им ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је власт!</p> <p>— Сит сам ја свију власти и моји |
| b n="133" /> <p>— Право имате, власт је власт, да није мудрија не би била старија.{S} Мени само |
| > <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је власт!</p> <p>— Сит сам ја свију власти и мојих и твоји |
| } Ваљда оне доле великаше што се кољу о власт.</p> <pb n="113" /> <p>— Ни сељаке ни великаше.{S |
| А шта велим ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је власт!</p> <p>— Сит сам ја свију влас |
| дак је мати свему, па и угодном животу, власти, богаству, свему...{S} Положај, новац...{S} Да, |
| </p> <p>— А што ће мени све белосветске власти? опире се поп.</p> <p>— Да те веселе, кад су ти |
| одужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда, |
| а заустави на Криму.{S} Замера школској власти, што није назначила место Севастопољ:</p> <p>— К |
| оји француски језик понајвише имађаше у власти.{S} Идеал су му биле Жирондисте.{S} Многи су га |
| авља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.</p> <p>Ту, у црквеном трему, заверише се и поп |
| аст је власт!</p> <p>— Сит сам ја свију власти и мојих и твојих, на част ти све!</p> <p>— А што |
| и понесу горе на свој Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— Видиш, дете моје, рече Иван, показујући |
| је и учитељу светао образ пред селом и влашћу.</p> <p>— Али сиромах Симо Веселиновић, настави |
| краснаја,</l> <l>Младог царја во јасли, во јасли.</l> <l>Гдје лежаше при скотјех, при скотјех,< |
| из једнога грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и |
| краснаја, краснаја,</l> <l>Младог царја во јасли, во јасли.</l> <l>Гдје лежаше при скотјех, при |
| ји: дрво, које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> |
| ици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанствено-тужним јесењим жубор |
| у: „Најздравије пиће јесте добра хладна вода“, или онај до њега: „Пета заповест гласи: шти оца |
| доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода преливаше заходном румењу.{S} А кад се при последњ |
| S} Сиромах народ словачки.{S} Здрав као вода планинска, питом као голуб.{S} Мађари, Немштина, с |
| се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би |
| равњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.{S} Па онд |
| ућнијих Сављана.{S} Од то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у његовом ћемеру.{ |
| гледали смо га као зеницу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину |
| } Ми да се боримо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије главе.{S} Испите сам положио, Ли |
| но код куће; били смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S} Одох |
| } У срце му се спусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре.{S} Не сме ни да пом |
| ко те Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, ја се, мајстор Јова |
| Па што ли ће?</p> <p>— Ето што: хоће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му |
| да, далеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумадију, па Космај, па Венчац, па Рудник |
| овео за срцем, него правце стазом, која води горе у његово село.{S} На једном савијутку, где се |
| Време је, да смо на чисто.</p> <p>— Па води их.{S} Ако нисмо ми.{S} Бог ће с њима бити! једва |
| Преда мном трепти једна звезда, а та ме води на ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо и кости |
| а, и пошто тај обичај никаквом добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно |
| у, па из реке оном стазицом, што правце води у школу.{S} Мишљаше о свом старом учитељу Макси, о |
| томе расуждавао, прут је храпав пут,али води добру, опако средство, али благословена цјел!{S} А |
| ор Јоване, не смем ни да помислим да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као зл |
| ашње.{S} Питам ја тебе српски: да л’ да водим дете у веће школе или не.{S} Једно или друго?{S} |
| да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш навалио, онда, онда ево |
| и.{S} Ми!{S} Слепци, слепци, које треба водити.{S} Свршити гимназију у Србији, не знати шта је |
| вештеник мироше".{S} Чешће је ишла и на водице, особито уз посте и о младинама.{S} А била је ми |
| ла знања као поп бисаге кад се враћа са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељ |
| е и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.{S} Па онда је стао на траву, која се |
| ли што су га издале ноге, једва пренесе водицу по нурији.{S} У млађе доба, друштва ради, пратио |
| о.{S} Ту су сланици, биберница, бокал с водом и пред сваким по једна проста чаша за воду.</p> < |
| м и пред сваким по једна проста чаша за воду.</p> <p>Пре него се седне, он би сам, окренувши се |
| више пута заједно седели и гледали низ воду доле ка оним потесима, иза којих почињу шумарци од |
| ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанствено-тужним јесењим |
| је чивије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <p |
| , па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!{S} Џаба се само мучимо и зној |
| брвно преко потока отрулило је и пало у воду, и сад се прелази преко новог малог моста, мало по |
| руге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и мн |
| врат, па иди од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!“, а он ходај, ска |
| е и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива живота.</p> <p>Учит |
| издању оновременог београдског књижара Возаровића.{S} Испративши све то с најлепшим жељама, и |
| А онда?{S} Онда ће и Рајна научити <hi>Возбраној</hi>!{S} А ми?{S} Ми ћемо и сами на Косово у |
| ки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право има |
| А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса својски „секундирајућ |
| н сахат пред зору, седели су у колима и возили се путем поред Споменика.{S} Много раније испред |
| <l>Возтрубите трубоју, трубоју,</l> <l>Возопите со мноју, со мноју:</l> <l>Звезда иде јаснаја, |
| <l>По словеси твојему, твојему;</l> <l>Возтрубите трубоју, трубоју,</l> <l>Возопите со мноју, |
| и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разле |
| богме, још који дан.{S} Док стигне само војвода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за |
| е негдашњем учитељу о рату, Маџарима, о Војводини, о школи, о књижевности, о политици.{S} У под |
| вадим моју бележницу.{S} Гргур је још у Војводини. ратује.{S} И ја сам по народном послу одлази |
| а ако почну као до сада, ми ћемо своју војводину привеслати Србији, па да буде што једном бити |
| ше пиштоље и пуцњавом поздравише новога војводу.{S} У тај исти мах ударише сва звона на свима к |
| — Не, питао сам га: хоће ли деспота или војводу?{S} Ја га питам, а он блене, смеје се као луд.< |
| пожелео, погодите шта?{S} Ни кнеза, ни војводу, ни патријарха, већ само једног скромног, а она |
| нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патријарх ви |
| ћемо патријарха, хоћемо деспота, хоћемо војводу!{S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Ј |
| ти?</p> <p>— Учили смо: <title>„Владету војводу"</title>, <title>„Тодора од Сталаћа“</title> и |
| ршију или на панађур.{S} И о устанку су војевали заједно.{S} Четворица их беше уз Катића, а кад |
| анца?“ „Србина!" вичу сви без разлике. „Војника!“ „Хоћете ли фелдмаршала Живковића?“ пита патри |
| ту негде близу сабор или панађур.{S} Па војници, па Турци, па низами.{S} С теразијског раскршћа |
| ади, па посланици народни, па старешине војничке, па списатељи и професори, па господа и велико |
| ју.{S} Волео би он море оног изгубљеног вола, него најбрадатијег патријарха, ако хоћеш и оног в |
| <pb n="51" /> чим муцнеш, а он удри као вола, док те свега крвца не облије.</p> <p>— Хе, неваља |
| епријатељи Славјана, ко је Рус.{S} Дижи Волгу, Дњепар, изведи све степе, цео Кавказ и Урал, све |
| ’ људма тако и међ’ децом: има их, који воле потказати него да му Господ здравља да.{S} Пре нег |
| ура нагињала је више грађанском животу, волео је не толико сељаке колико занатлије.{S} Четвртко |
| S} Мари он за сву ту вашу петљанију.{S} Волео би он море оног изгубљеног вола, него најбрадатиј |
| и мало озбиљније, ја још до данас нисам волео ни једну девојку.</p> <p>— Само лакше, брајане; д |
| а.{S} Загризни само, пун је пекмеза.{S} Волеш ли пекмеза ?</p> <p>— Ја не знам шта је то.</p> < |
| која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само камен из црквене |
| небом нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само ка |
| едан само камен из црквене порте!{S} Он воли да има цркву, да се у њој поје литурђија за сав на |
| p>— Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је ноћас шапнула у себи, пољубила књигу |
| .</p> <p>— Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је ноћас шапнула у себи, пољубил |
| не волиш цвет ?</p> <pb n="12" /> <p>— Волим.</p> <p>— Па што их не узмеш?...{S} Рекав то, опа |
| им. .. . а волиш ли ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први |
| .{S} Мора ручати за мојим столом.{S} Ја волим певање.{S} Кад видим кога да ради и пева, а мени |
| јбоље је цветку на његову корену.{S} Ја волим цветак кад овако лепо <pb n="146" /> бљешти у врт |
| у њега.</p> <p>— Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је ноћас шапнула у себи, |
| ило по коју мрвицу радости.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам неза |
| иљом, отпоче своје саслушање :</p> <p>— Волиш ли ти ону девојку ?</p> <p>— Коју девојку? упита |
| анце од пилета, али ја не марим. .. . а волиш ли ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста на |
| заше да их дотакне.</p> <p>— Шта, ти не волиш цвет ?</p> <pb n="12" /> <p>— Волим.</p> <p>— Па |
| — Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, ил |
| уставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, седети у празној |
| /p> <p>— Лакше је, можда и против своје воље упаде му у реч Даница.</p> <p>— И лакше и природни |
| миривало, вукло за собом и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зн |
| ове.</p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре?{S} Примети му мајстор Јован. |
| ућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па |
| ештеник Крста није скоро био тако добре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господ |
| другом.{S} Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу.{S |
| сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости остави |
| ино није угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, да нам приповедите ту историју.{S} Макрено, каву. |
| н ништа не одговори.{S} Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу. |
| фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду за |
| , нисам ја твој ђак.{S} Ако ти нисам по вољи, одох у контумац, па збогом!</p> <p>— Та чуј ме са |
| бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусате њихов |
| лузбуњено, па задре прстом око црвенога воска.{S} Опучи се хартија, и у крило му паде мио божић |
| ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књижице, не мичу се, не дишу.{S} |
| и, а уље — уље!{S} Бој уничтожава, а не воспитава.{S} Госпођица има право, прутови су грозни.{S |
| ворећи:{S} Треба младежи <pb n="134" /> воспитанија и опет воспитанија.{S} И знања су полезна, |
| адежи <pb n="134" /> воспитанија и опет воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, п |
| ави свима и свакоме прве темеље његова „воспитанија“.</p> <p>— Ко се усуди из школске авлије, б |
| не ја од њих.</p> <p>— Знаш ти, шта је воспитаније.</p> <p>— Не знам, него ћу се од тебе учити |
| а.</p> <p>— Они треба од мене да се уче воспитанију, а не ја од њих.</p> <p>— Знаш ти, шта је в |
| ожје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.</p> <p>Сви се на ово мало ст |
| рекидном беседом Илијином, и сам дође у восторг.</p> <p>— То је најбоље од свега што сте до сад |
| тројице царева; <hi>видјех бо звезду на востоцје</hi>, познадох да се Христос родио, идем покло |
| иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси са зеленомодрим листом. |
| тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ив |
| и му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под товаром, како се |
| будише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном брснатом |
| имун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полусветлих углов |
| осветљени, у свакој соби гори по једна воштаница; пред молитвеним иконама два коситерна кандио |
| да би се окренула.{S} Чешће је односила воштаницу, или мало тамјана, или просфоре.{S} У летње д |
| ако хоћеш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из <pb n="104 |
| но викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па |
| ?{S} Лањске године, некако пред распуст враг нанесе овуда мечкаре, па једно по подне, баш пред |
| {S} Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргуре, та оно је права ро |
| “ „нека изненадна жалост" „зацело“.... „Врагу!“ викну Јелена, срдито и покупи карте са стола. „ |
| кад се међу нами говорило: боље је шест вранаца у каруца, него шест школа у глави.{S} Сад се је |
| утим и црвеним, по стрништима поскакују вране, и осим њиховог гакања <pb n="138" /> и врапчијег |
| и где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p> <p>— Хај, хај, мој др |
| , видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p> <p>— Хај, хај, |
| штује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p |
| и осим њиховог гакања <pb n="138" /> и врапчијег цвркутања не чујете више ни веселих птица у г |
| јој рођеној браћи.</p> <p>— Засврбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаће га Гргур радозналим поглед |
| ругу један крај, а други намакну себи о врат, па иди од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Иг |
| танке и отворено румене, висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S} У руци јој ш |
| попије ракију и на сахату куцне подне, врата би се отворила а учитељка јело уносила.{S} Сав та |
| не и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отворише и унутра ступи Гргур, погледа своју д |
| ргур се трже и та лепа слика ишчезе.{S} Врата се отворише и у собу паде вихор, који развеја, ра |
| а доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу улете Милан разбарушен |
| напред, они за њим изађоше у авлију.{S} Врата оставише отворена.</p> <p>Јелена, која је једва д |
| и, прекрсти се и рече : помози Боже ! а врата се отворише и уђе црквењак.{S} Црквењак Васо беше |
| Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише се и, на његово велико из |
| >Таман Гргур отвори књигу пред собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— З |
| Учитељка <pb n="27" /> отворила школска врата, гледа их и крсти се.{S} Иза њених леђа надвирује |
| око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом.{S} |
| иге, слике, отишла у кухињу и забравила врата за собом.{S} Љубећи једно по једно, бацаше их у в |
| о око ушију Гргурових — тако је грунула врата за собом.{S} Он примаче свећу ближе, узе ону исту |
| Њих двојица одоше.{S} А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва |
| патос, и ја ногом о патос, па нагни на врата, у помрчину.{S} Та није да сам бегао, као да ме с |
| ог ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S} На пољу се чујаху |
| гледа свет.</p> <p>Ту се отворише собња врата, професорова сестра госпођа Јелена, намрштено пог |
| ка горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полусветлих углова погледате на ову богату |
| ан за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљ |
| а по соби, мисли и мисли, прислушне код врата, па како ништа не чује, оде опет к прозору и још |
| је био у својој „вселени“, још док није врата ни притворио, зачу се његов симпатичан глас:</p> |
| ут вечерњим сутоном.</p> <p>Изненада се врата отворише и у соби се заори једно громко: „Сервус! |
| је био рад у највећем јеку, отворише се врата и уђе поп.{S} Пошто је, с јаком лупом (а био је у |
| </p> <p>У тај исти тренутак отворише се врата и уђе професор Сава са својим братом, свештеником |
| једне.{S} У истом тренутку отворише се врата и уђе Даница, Макса писма у шпагове, а Гргур узе |
| а братовљев прозор, без куцања отвориће врата, па ма унутра седео главом Патријарх.{S} Јелени, |
| .{S} Али у исти мах отворише се на соби врата и споља још жешће духну наш несташни вихор.</p> < |
| те руке својим добрим ученицима, отвори врата, он напред, они за њим изађоше у авлију.{S} Врата |
| <p>— Доста! викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор излети напоље.</p> <p>Таман Гргур отв |
| тане још малко, па онда изненада отвори врата и стане на праг, својим заповедничким оком пресеч |
| а, уста журно са столице и широм отвори врата на својој мирној „вселени“.{S} Обојица уђоше скро |
| јући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са |
| а-Мартин заурлати: ма! а директор широм врата отвори.{S} Сиромах Кара-Мартин умало се није од е |
| одоше у своју собу.{S} Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступња.{S} Ушавши |
| једног сата, отишао, нисам могао ни до врата, народ прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато су |
| ћ!</p> <p>И Илија, затворивши неспретно врата, која су, ненамазана, врло досадно цврчала, изгуб |
| на, која је једва дочекала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек мо |
| да сјаше на који тренутак, макар само с врата да поздрави старог учитеља Максу, Даницу, али опе |
| му се да по мраку траже резу од његових врата.{S} Он приђе и отвори их. „Ево то је твој земљак" |
| а натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада од оног тешког |
| ха.</p> <p>А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друга.{S} Беше |
| S} У отвореном ходнику, близу кухинских врата, дрема фамулус Степан, у дремежу лулу испустио, п |
| Гргур, како је стао подаље од црквених врата, ту Је и остао.{S} С пажњом је пратио игру својих |
| тописа</title>.</p> <p>Отворе се малена вратанца у зиду од авлијске ограде.{S} Јелена, увек опр |
| ијевићем.</p> <p>Сва тројица изиђоше на враташца, која су обично несносно шкрипала при отварању |
| атница, па се одједанпут нешто присети, врати се. „Дај ми, кћери, папуче,“ рекао би умореним гл |
| ода чисту преобуку.{S} Кад се око подне врати са часа школског, тек што попије ракију и на саха |
| .{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отворити вратниц |
| ала кад оно отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у |
| ник.{S} Кад доврши дневне часове, он се врати у своју, обично прегрејану собу, прегледа прописе |
| инарији, кад су се наша два млада друга вратила с Калимегдана.{S} Пролазећи кроз Стамбол-Капију |
| ави, својим крупним очима погледа према вратима, која се отворише и унутра уђоше оба млада госп |
| ан да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Даница се исправи, својим кр |
| , на велико изненађење свију, појави на вратима протин синовац, који је тога часа дојездио на о |
| осам, у тај исти тренутак неко куцну на вратима, и кад се отворише ступи унутра један средовеча |
| нутра се чујаше тесање и струг.{S} Пред вратима стајаху неколико обојених столова и столица с п |
| чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратима, само је цар Ирод стајао озбиљно и поносито.{S} |
| е.{S} Кад су Гргур и Милан опет пошли к вратима, професор Сава, не скидајући ока с њих, рече по |
| имакоше вертепским, несразмерно великим вратима.{S} Ено се миче једна слика, мали човечуљак у ц |
| пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није |
| , као стари мачор, приближи се школским вратима, застане мало, застане још малко, па онда изнен |
| и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.</p> <p>Пред њим је стајао један ст |
| својим представницима.</p> <p>Кад се је вратио у собу, сто је већ био распремљен.{S} Јелена је |
| ...{S} Боже здравља... ја ти верујем... вратићеш ми.{S} Без писмена ни рођеном оцу; теби, мој д |
| спустио, па сад, тргнувши се од цврчања вратница, предигао се нешто мало, и док радознало упире |
| и народни прилози.</p> <p>Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краљеви, |
| ка, постоји још који часак или оде и до вратница, па се одједанпут нешто присети, врати се. „Да |
| мих ливада, што се виде озго са њихових вратница.</p> <p>Ту поче сунце сасвим замицати за брдо |
| њоме, једва се могаше отрћи од школских вратница, и кад је већ морао пустити њезину руку, коју |
| па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.</p> |
| залаја.{S} Тргоше очи, погледаше према вратницама и обадвома ноге обамреше.{S} Иван виче: „Трч |
| за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.{S} Иван и Петрија изађоше чак до сеоског по |
| лано, бије копитама тамо пред судничким вратницама.{S} Већ су се четири зиме истутњиле од како |
| уз брдо.{S} Указа се село.{S} Уђоше на вратнице Гргурова оца.{S} Иван Здравковић стао пред кућ |
| /> <p>Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза.{S} Не прођ |
| ов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанс |
| Око вечерња звона, отворише се школске вратнице и у двориште уђоше два млада господина.{S} Гле |
| шину зеленке и ови излетеше на отворене вратнице, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.< |
| поља, како је умела потрчати, отворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, |
| змеђу ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као румени лабудови.{S} Овде |
| меш!{S} Само се малко помичу, испружају вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледај |
| равали им, наравно врло смотрено, своје вратоломне планове.{S} Ни једна интрига, ни један замаш |
| </p> <p>Коњ је журно кући грабио, махао вратом, рзао раствореним ноздрвама, и да га Гргур не ус |
| ам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врату...</p> <p>— А што ми то говориш, мајстор Јоване ! |
| од етра стропоштао, тканица му висаше о врату.{S} Поведоше ти нашега медведа, <pb n="67" /> па |
| своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о з |
| би тамо у планину, у Гргурово село.{S} Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у |
| си звечка школски час.</p> <p>Кад су се враћали с потока, мали Гргур поизоста мало од својих др |
| вега“.{S} Мајко моја, мајко; опет ти се враћам тако худа, тако сирота.{S} Свет је овај тако пус |
| собу, села за столићак, ређа карте — и врача.{S} Види: да се њезина другарица „проводи несрећн |
| ин !{S} Не мораш знати где, на Сави, на Врачару, на Теразијама — где било било.{S} Тамо је тајн |
| чких липових цепљика, савитљивих танких врбових прутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерч |
| првих дана месеца јуна, Срби „из прека“ врве по улицама београдским, с дана на дан насељавају м |
| лу Србаља митрополит Рајачић.{S} Хрвати врве у Загреб, Срби у Карловце.{S} У Београду се ужурба |
| излоге дућанске и радионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту негде близу сабор или панађ |
| анас их има, који књиге пишу, ама нешто врдају, нешто увијају, да их често сам Господ разуме.{S |
| Ко ништа не зна...</p> <p>— Ништа и не вреди, дода Даница.</p> <p>— Стоји у буквару, примети п |
| Права Српкиња, примети Гргур.</p> <p>— Вредна?</p> <p>— Кртица.</p> <p>— Здрава?</p> <p>— Као |
| во отац што ми каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих умела ућутати у најбоље |
| длажи за сутра.{S} Увек имај на уму ове вредне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш |
| доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година |
| о Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајев |
| у је био читав мали свет, код којега је вредно зауставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше |
| слонивши се обично на каквог паметног и вредног члана из много познијих нараштаја.{S} И наш Или |
| итељка, сруши се стуб његовог мирног и „вредног живота.{S} Покојница је лебдила над њим као над |
| и старање.{S} По чистоти познаје јој се вредноћа и устаоштво.{S} До ње стајаше њезин јединац, М |
| а?</p> <p>— А шта велим ја?</p> <p>— Ти вређаш моју власт, а власт је власт!</p> <p>— Сит сам ј |
| них суза.{S} То су биле сузе разноликих врела; једнима беше мати радост, а другима туга.{S} Теж |
| вца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише.{S} Има ли веће среће од овако чис |
| мешаше са другим, исто тако крупним али врелим капљицама, које се и нехотице срозаше низ лепе и |
| ће љубавна песма наћи одушке заптивеним врелима?{S} Још црње и горе !{S} Згужва измрчену хартиј |
| , образа округластих, а усана румених и врелих.{S} Обојица ношаху у рукама по једну књигу; по л |
| бог бербе.{S} Друга половина септембра, време чисто, топло, суво, грожђе у велико сазрело, а ку |
| ти њих, богме они тебе неће молити.{S} Време је време, ветри, <pb n="121" /> брза, пролази.{S} |
| ће школе или не.{S} Једно или друго?{S} Време је, да смо на чисто.</p> <p>— Па води их.{S} Ако |
| е и поче их на махове брисати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је с |
| еста, чекајући да учитељ настави.{S} За време те мале тишине, попадија и учитељка нешто за се ш |
| зговетна павлака, коју за собом оставља време као своје неизгладљиве стопе.</p> <p>У целој кући |
| богме они тебе неће молити.{S} Време је време, ветри, <pb n="121" /> брза, пролази.{S} Сваки да |
| , него шест школа у глави.{S} Сад се је време преокренуло; учен човек, ако ће и пешице ићи, сва |
| децу мучна работа.{S} Па још на данашње време.{S} Ко није децу учио, не зна шта је посао.{S} Ту |
| сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренутака ни једнога не бе |
| је је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у разред као — анахр |
| и трага ни гласа.{S} Директори су у оно време обично полазили у почетку маја.</p> <pb n="45" /> |
| <pb n="86" /> учи у Београду.{S} За то време само је два пут одлазио својим родитељима.{S} Зав |
| реносном смислу“ говорећи Макси, у исто време одазвао се на све оно што је помињала Даница у св |
| .{S} Он је оружани спроводник, а у исто време хазнадар ; у руци му гломазна каса, велики ручни |
| да најмлађи.{S} Фамулус, који је у исто време и кухар, изнесе неколико пуних чинија пасуља куха |
| здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад сам ја књигу учио, ва |
| ософи, и Илија има своју философију.{S} Времена и здравља, стрпљења, корак по корак, све ће бит |
| о је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу простих аукторитета, али је о |
| S} Професор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештенички.{S} Гостионице, јавн |
| тру избегаваху уреднији васпитачи онога времена.</p> <pb n="74" /> <p>А данас?{S} Данас је дана |
| „Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена, кад се међу нами говорило: боље је шест вранац |
| тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају".{S} А о Вертепу ни споме |
| амним и новим питањима, која се од више времена у њему пале и гасе као метеори.{S} Појаве се, и |
| кад у дубину.{S} Говорио је о летини, о времену, о покрету, о политици, али је говорио по готов |
| ава старост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, мирно теку једнолични дан |
| ке: ори се песма, фрулица; живот шарен, врео,трудан, живот, који се не свија, упоран, жилав, чв |
| </p> <p>Сви са својих места поскакаше у вретен.{S} Максо, оличено осећање дужности, нада трку и |
| руга и један најпростији сандучић.{S} У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у заструга |
| е и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпро |
| морају се мирити, или ћемо сви у бечку врећу, сви!</p> <p>По дужем ћутању проговори Гргур:</p> |
| око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и |
| си окосматио; а мени се још непрестано врзе по глави оно некадашње дериште.{S} Па, сине Гргуре |
| читељ па се загрлише.{S} Лије сузе поп, вркћу сузе и учитељу Макси.</p> <p>Учитељка и попадија |
| учи, откуд толике сузе, што тако крупне вркћу једна за другом низ беле образе.{S} Најзад узе он |
| и неспретно врата, која су, ненамазана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечерњем сутону.</p> |
| о најновији <title>Летопис</title>, па, врло мало прибран, мање гледаше у књигу, више размишљањ |
| мати радост, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој заиграло срце: како је, по |
| .{S} Његов практичан разум, у извесним, врло одмереним границама, ради непрестано, као навијен |
| и причао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и сваче |
| ју говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло често и врло много торокала о теби.</p> <p>„Збогом |
| -дваест година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} Много се шта поборавило, занемарило...{ |
| читао је, готово колико и није требало; врло ретко излажаше до Калимегдана, а у Топчидер је тог |
| кроз ливаде, приметиће Даница.</p> <p>— Врло лепо, таман на конак.{S} Пристајеш ли, Милане ?</p |
| знања, да се друговима често чинило, да врло много зна.{S} Своја знања и искуства текао је ван |
| да знају говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло често и врло много торокала о теби.</p> <p>„ |
| тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често задивио и најприсније своје другове.{S} По н |
| седоше за готову софру.</p> <p>Тако је врло често постајао, развијао се и свршавао њихов полит |
| е промрмљала: дерладија!{S} Професор је врло добро познавао „нарав“ своје старије сестре.{S} Ка |
| своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни, језик, отказује покорност, он, громко ко |
| е одавна компоновала његов жива машта и врло често износила његовој вазда топлој и пријемљивој |
| илићи, ја бих с њима врло, врло често и врло много торокала о теби.</p> <p>„Збогом!{S} Ево се в |
| сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији. .</p> <p>У школској соби сп |
| а, скроман је креветац, покривен старим врло простим ћилимом, на ком се и преко дана почешће од |
| своје оџаклије и поверавали им, наравно врло смотрено, своје вратоломне планове.{S} Ни једна ин |
| Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће |
| ларији, кад ето ти директора задувана с врло важним лицем.</p> <p>— Господо моја, јесте ли чули |
| још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово н |
| едан бокорић црвеножутог цвећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ |
| ан пита; реци ми, право.{S} Ти познајеш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију.{S} Реци м |
| ви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар.{S} А кад се отпева и она последња песма < |
| ако је, они“... читај даље две последње врсте!</p> <p>— <quote>Остају за навек у свеконачној и |
| бе, који пишу о њему, којима кроз сваку врсту бије светлост, топлина поносног и непобедљивог ду |
| идова да посмотрите цветни и плодородни врт самоограниченога и суревњива мусломанина.{S} Гранчи |
| {S} Шума, ливаде, потеси, па мој красни врт, све то пири и мири, све те освежава, подмлађује.{S |
| <p>— Таки да си их извадио ! викне мала вртарка мало оштријим гласом.</p> <p>— Не смем; устезаш |
| лица, а ово попина капица, настави мала вртарка, пошто се усправила и пружила своме другару оба |
| Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, саборне цркве, Београд, Карло |
| отишао казасу, који онде преко пута на вртешку испредаше свилене и сребрне гајтане, а вечером |
| исали, продужава Милија своје чуђење, и врти својом полућелавом главом.</p> <p>Ђаци су одговара |
| кревету, покрила се, а чупавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, |
| >— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, даб |
| кад овако лепо <pb n="146" /> бљешти у врту.{S} На што му скраћивати и онако кратке дане његов |
| не мичући се с камена, на ком се готово врћаше на једној ножици.</p> <p>Гргур пође кораком лага |
| ер момче тамо преко пута, па донеси два врућа сомунчића.</p> <p>Ту обојица почеше сркати каву, |
| а ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <p |
| Беше настала друга половина августа.{S} Врућине нешто мало попустиле.{S} Чича Иван овро раж и п |
| за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пекари: „Врућо, тазе, не роди му мајка!" бадава извијају хоџе и |
| помичу, испружају вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S |
| школе; оздо видео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом.{S} Пре |
| ељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} На тај знак фамулус заз |
| ма ко и њу милује.{S} Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чес |
| ао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двоку |
| се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера.{S} Мало прође па и њих нестаде.{ |
| ше у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих прстића непрестано чупкаше своју шарену |
| , који у овај мах пирну својим студеним врховима.{S} Устаде, прекрсти руке преко усколебаних не |
| е па и њих нестаде.{S} Само на највишим врховима старих храстова, на црквеној кули и на школско |
| ва мусломанина.{S} Гранчица бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде онде изнад зидова, к |
| а.{S} Сав тај ред, ту материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дет |
| рестано другујем с ђацима као да сам им вршњакиња, преслишавам их, пратим им лекције све до исп |
| читао је; јер је једини био међу својим вршњацима, који француски језик понајвише имађаше у вла |
| ме лаке ноћи, исплази своме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичића.{S} |
| ле, да су прозори зазврјали, тресла се „вселена“), Русија, Русија!{S} Безгранична, велика, силн |
| оди!...</p> <p>Хода журно, да се тресе „вселена“.</p> <p>— Не бојмо се, драги моји ученици, не |
| морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, Коларом и М |
| устаде и опет пође горе доле по својој “вселени“.</p> <p>— Ја бих тако радо читао Мицкијевића, |
| прође узрујан неколико пути по својој „вселени“.</p> <p>— Срби, Хрвати, Бугари — сила!{S} Ко к |
| овлажену косу.{S} Кад је био у својој „вселени“, још док није врата ни притворио, зачу се њего |
| и широм отвори врата на својој мирној „вселени“.{S} Обојица уђоше скромно; поруменивши, поглед |
| али коју он ипак за то називаше својом „вселеном“.</p> <p>Код прозора прост, дрвен сто, покриве |
| ма мудрости, је ли вам познато било ово всемирно правило ?</p> <p>— Није ми било познато, одгов |
| и Растка“, или „Прво гладног нахранити, второ жедног напојити“, или који трећоразредац баш неми |
| ан Немања имао је три сина:{S} Стевана, Вукана и Растка“, или „Прво гладног нахранити, второ же |
| “, које те је толико пута узнемиривало, вукло за собом и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Г |
| е вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p> <p>— Хај, хај, мој драги Дос |
| ране усне, уздигне навише велике некако вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, |
| вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихових оваца, па не скида свога благога погледа |
| наш како је она много вична у сређивању вуне.{S} Једва чекам први снег, па да и то, у име Божје |
| ареницу преко миришљава сена, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, они |
| <pb n="31" /> до колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се кривом мачугом.{S} За њим |
| лаву вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за тр |
| овога ђиде!</p> <p>— Још можеш и ђемије вући, рећи ће му Милан.</p> <p>— А што не, с тобом бих, |
| одо моја, разумите ме, не дам се за нос вући!</p> <p>Тако је зипарао, а ми му хладно рекосмо, д |
| итељству.{S} Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се за нос вући! |
| пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... пребациваше му Гргур, смешећи се лукав |
| Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучићева кон |
| Милош ће је наново створити.{S} Милош и Вучић морају се мирити.... чујеш ли, морају се мирити, |
| е савске и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кнез Милош у Загребу, кнез Михаил |
| Сад?</p> <p>— Сад...{S} Морамо натерати Вучића да се мири с Обреновићима, да доведе Милоша.{S} |
| ић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучићева конака, овда и онда проговорио коју с његовим |
| х глибова.</p> <p>— Па ти си погинуо за Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и |
| ра.</p> <p>— Говорио си о твом идолу, о Вучићу.</p> <p>— Не, питао сам га: хоће ли деспота или |
| ше очи.{S} У тај пар дође шегрче; позва га на вечеру.{S} Он извини и себе и Милана, па седе за |
| еда га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весел |
| , да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу вам о Штуру, продужава пр |
| тоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о |
| преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под |
| покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу вам о Штуру |
| Сави уздах, кога толико покрио беше, да га ни сам мајстор Јован није приметио.</p> <p>— Ја их, |
| сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот око њега, да је све то |
| је зипарао, а ми му хладно рекосмо, да га казни мало хапсом, па одосмо.{S} Уз пут рече професо |
| его цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и сама нећу више пута прелетати очима, пре него ти г |
| охвалу.{S} Уживао је у тој слабости: да га у очи похвалите.</p> <pb n="34" /> <p>Таман црквењак |
| служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} За |
| ика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно п |
| га, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели.{S} Још и данас, као некада, ради брижљиво |
| ед очима.{S} Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешко н |
| ише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам, шта ми је, продужав |
| поп Крста салетао око учитеља Максе да га разговори, заметао је свакојаке шале, попевао и прич |
| Сербији“.{S} Пред разлазак уговорише да га мало изведу.{S} Да иду, али што раније могу, на Авал |
| ратом, рзао раствореним ноздрвама, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио најкр |
| о, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуш |
| Него реци да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш навалио, онда, |
| да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.</p> <p>— Ја, снебива се Петрија |
| за разбојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог доброг |
| јстор Јоване, не смем ни да помислим да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као |
| офесора, а овај упро очи у њега, као да га пита: „А ти?“ Милан промишља, а Макрена оде да спрем |
| го је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори.{S} Најзад, пољуби га још једном снажно и ват |
| договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу.{S} Заправо да ти кажем, мајс |
| полита.</p> <pb n="26" /> <p>— А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други људи...< |
| ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?</p> <p>— Али, |
| д лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде |
| , усне се мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остави, па |
| ичиној, а са Миланом се рукова, погледа га мало испод очију, па опет, савладан стидом, спусти с |
| једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрет |
| имам право.</p> <p>Учитељ Макса погледа га радознало, држећи маказе међу палцем и прстом кажипу |
| е место на кревету, мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножице под јорган |
| га: хоће ли деспота или војводу?{S} Ја га питам, а он блене, смеје се као луд.</p> <p>— Право |
| е пешкирић са оне Даничине, испресавија га, и остави под јастучић на свом кревету.{S} Најзад од |
| вим тоном:</p> <p>— Илија!</p> <p>Илија га радознало погледа.</p> <p>— Знаш ли шта сам мислио?< |
| >— Знаш ли шта сам мислио?</p> <p>Илија га гледа још љубопитљивије.</p> <p>— Одлучио сам, да се |
| ан је Гргур отишао проти Матији, Матија га пошље Стратимировићу, а после месец дана већ беше у |
| запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби.{S} Шта пута, у п |
| евојчицу, само је погледао.{S} Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реч |
| таше, или су осећања отела мах и занела га некуда далеко?{S} Та има то пуно тренутака, кад нам |
| му Илића ухватила маџарска стража, била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дана изд |
| на, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би прис |
| етом, годила му свима навикама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} Јутром |
| и <pb n="94" /> очин лесковац ?{S} Нема га више, и он се истутњио, као и она очева жестока нара |
| шавши већ једном себи од утисака којима га је испунила проста, природна и лепа појава учитељеве |
| ни један од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.</p> <p>Тај дан беше четвртак |
| ја кажем?</p> <p>— Не смем.</p> <p>Она га погледа још један пут мало љутито, баци оба цветка ш |
| ргура најлепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, та |
| Како те Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, ја се, мајстор Ј |
| мапи Европе, шара прстом по Русији, па га заустави на Криму.{S} Замера школској власти, што ни |
| S} Гргур им прича све.{S} Иван ћути, па га сад отворено, сад испод ока погледује, а Петрија сел |
| тргну мало назад своју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p |
| Ваистину! повикаше сви новоме госту, па га посадише горе до попа.</p> <p>— Још јуче ми даде про |
| го дубље.{S} Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говор |
| "53" /> <p>— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије |
| ам казати, зашто сте нас сазвали? упита га још једном озбиљно професор Тома.</p> <p>— Имам да в |
| азао.</p> <p>— А шта си ти казао? упита га поп, упрвши у њега радознао поглед.</p> <p>— Казао с |
| што жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поче плашити, трже своју руку и поврати се полукорак |
| обом разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао.{S} Стога рече стидећи се:</p> <p>— Шта |
| едан погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше.{S} Двојица су пала ка |
| S} Клупицу, момче!{S} Седи!</p> <p>Деца га пољубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни б |
| ћу....</p> <p>Није ни изустио, а Ружица га оштро погледа, погледа још једном, али блаже и много |
| пролазно, све неверно...</p> <p>Даница га значајније погледа и прошапта:</p> <p>— Све?</p> <p> |
| , бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно погледа и што год упита.{S} И поп Крста се |
| колима, како ће и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о најновијим догађајима.< |
| се чини још је онај исти, па опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе |
| и стари прелаз: напустише га сви, а кад га се одречем и ја, онда ће му, чини ми се, бити много, |
| давна ухватио најкрупнији кас.{S} А кад га, и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било је пову |
| отакне руке, у истом тренутку осети где га нешто жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поче пл |
| а их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену.{S} Трже се, и поглед |
| ласт, чисто га покреће с места, уздиже га, чини му се: запливаће у ваздух, полетеће.{S} Ходе, |
| столића, распечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећ |
| газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом |
| у ребра, било је повуци-потегни, докле га је стишао.{S} Најзад се мало поумори, подлеже својој |
| е опет Гргуру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи |
| ше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто тешко поз |
| ертеп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити...{S} Ти ћеш, Пауне, бити чоб |
| дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да своја зра |
| Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да надглед |
| аој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести.{S} -Онако честити родитељи, па тако... |
| ио си...</p> <p>— Шта сам био? запитаће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да Илија запиње.</ |
| асврбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаће га Гргур радозналим погледом.</p> <p>— Ја?{S} Ја немам |
| аче ли за тобом касарна, плаче, дарнуће га Милан.</p> <p>— Друго је јунак, а друго редов, друго |
| нска“...</p> <p>— Доста, доста! пресече га Милан.{S} Не марим читуље.{S} Читао сам.{S} Све саме |
| евом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки пажљиво читати.{S} Попа и учитељка ћуте и г |
| доби Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га у болницу код великога логора, у селу Томашевцу.</p> |
| ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се очи наводниле; сви су у неком свечан |
| к жао напустити стари прелаз: напустише га сви, а кад га се одречем и ја, онда ће му, чини ми с |
| Милан имао шта и приговарати, можда би га, с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у исто |
| па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде |
| ње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе. „Чисто ми је лакше онај дан |
| } У млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то сад сасвим престало.{S} И |
| а га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице |
| и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише.{S} Им |
| одлучио да га отвори.{S} Најзад, пољуби га још једном снажно и ватрено и — отвори га.</p> <p>У |
| едном узе у руку Даничино писмо, пољуби га, па онда, одлучно, остави и забрави.{S} Затим пољуби |
| } Добро, забележио сам.</p> <p>— Пољуби га у руку.</p> <p>— Баш кад хоћеш.</p> <p>— И учитељку. |
| истих кошуља, у дну сандука.{S} Забрави га, али га опет одбрави, подигне заклопац и још једном |
| са оног столића, распечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче г |
| Кад једном дођеш с њиме, Иване, позови га к мени.{S} Мора ручати за мојим столом.{S} Ја волим |
| се.{S} Свима редом прилажаше руци, сви га хваљаху и благосиљаху.</p> <pb n="47" /> <p>Није доб |
| аве и очитао им покајну молитву.{S} Сви га пажљиво слушаху, гледајући у његову дугу мало разбар |
| лепа појава учитељеве кћери.</p> <p>Сви га радознало погледаше.{S} Он настави :</p> <p>— Било б |
| ожјега, осећање који многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ свет |
| n="18" /> <p>— Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у шк |
| м вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јован, кад Макрена принесе служавник с наливеним чаш |
| ва пут старији, често иде са њима; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице научи више слушајућ |
| био прст неког невидљивог анђела, који га дотаче, који, можда без престанка, лебди над његовом |
| безазлено срдашце навалише утисци, који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испуни |
| ље наше, који дишу духом народним, који га љубе, који пишу о њему, којима кроз сваку врсту бије |
| док се није испела у најлепши сан, који га је, млађанога, крепио до јутрењег звона. </p> </div> |
| учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, го |
| шуља, у дну сандука.{S} Забрави га, али га опет одбрави, подигне заклопац и још једном узе у ру |
| ади, наочари су му добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније |
| де употребити ту прилику да умакне, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако не |
| p> <p>Хтеде Илија још једно питање, али га не умеде, ни изговорити.{S} Нешто је хтео, али и сам |
| , који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, нечи |
| ован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче.{S} Професор |
| .</p> <p>Сви су га тражили по мапи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса и р |
| дгробно слово понајвише пише Гргур, али га никад није говорио.</p> <p>Милан живљаше у једној со |
| обре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу.{S} Приповедао је много и из своје пр |
| детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да је остави.{S} Седела је за стол |
| диш, да се на њега није срушио брег или га потоци разнели.{S} Пролетошњих киша да нас Бог сачув |
| су у једном селу оборили сељака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој заповести не |
| и ме, попо, пусти да се изговорим, моли га Максо, сркнувши мало из чаше... ви можда и не слутит |
| на служити, још !{S} И кад нас неће, ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, |
| !{S} И кад нас неће, ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо ч |
| Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понесташан, па као оцу м |
| ецом.{S} Здраво је, као јабука — гледни га само!{S} Једва сам га отео од Петрије.{S} Мати, као |
| ка.</p> <p>— Не бој се, учитељу! храбри га поп.</p> <p>— Збогом Српство!{S} Збогом православије |
| још једном снажно и ватрено и — отвори га.</p> <p>У одаји мир, усекнута свећа не трепће, напољ |
| звуче из фиоке уписни протокол и отвори га.</p> <p>— Како је име детету?</p> <p>— Зовемо га Кир |
| који би без науке били као ја; видео си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми |
| више пута прелетати очима, пре него ти га пошљем по Марином Милети.</p> <p>„Да ли си, Гргуре, |
| д ћу се ја..., чекај, чекај... видиш ти га на...{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! (И лупнув |
| ојега је вредно зауставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше у слободним часовима бити сам, |
| итељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.</p> <p>— Сутра, сутра, брани се учитељ Макса... |
| ош многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало.</p> <p>— Ваљан учитељ.{S} Кад једном дође |
| а.</p> <p>Опет Ирод махну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:</p> <p>— А од куда т |
| за Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... пребациваше му Гргур, смеш |
| у викати, поче Илија тише, ублажавајући га. </p> <p>— Кажем ти, Илија, да припазиш на галатни ј |
| .{S} Гргур приђе к Савиној руци, а овај га значајнијим погледом измери од главе до пете.{S} Кад |
| и је од јако место мене отац.{S} Слушај га, као што си и мене слушао.{S} Он ће те и на добро уп |
| те га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто тешко познати.{S} Према њему његова ћерка Дани |
| ... ја имам свога узрока.</p> <p>— Имам га и ја.</p> <p>— Имаш га и ти!{S} А какав је тај твој |
| о јабука — гледни га само!{S} Једва сам га отео од Петрије.{S} Мати, као мати, да јој је непрес |
| а дну сандучића, дуго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби на овој прлој земљ |
| идолу, о Вучићу.</p> <p>— Не, питао сам га: хоће ли деспота или војводу?{S} Ја га питам, а он б |
| а...{S} Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад са |
| ми је разбој спретан и подесан; отесао га Стојко дунђерин; а чункови су они исти стари, матери |
| , Гргур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот |
| " И ту погачу, рекох јој. „Много, много га поздрави.{S}" Не бери бригу, рекох јој, та ми се зна |
| о намршти, „свевидеће" око Илијино брзо га увери, да је промашио.</p> <p>— Прут је нужно зло... |
| те образи.{S} Апостолски жар преобразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе црте његовог и |
| аставника није старост сломила, поразио га удар, истина очекивани, али и сувише силан да се пре |
| и ти!{S} А какав је тај твој узрок, ако га смемо знати?</p> <p>— Смеш. </p> <p>— Да није Макса? |
| осмо.{S} Уз пут рече професор Тома: ако га попечитељ усекне, али онако попечитељски, све вас ча |
| и се сиротиње.</p> <p>Милан осети, како га на ове непромишљене речи обузе гнев, али се опет поу |
| у кврге!...{S} И још, Бог те пита како га није плашио.</p> <p>— Па не биј ти никоговића! викну |
| , отказује покорност, он, громко колико га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што ј |
| једва види из свог црног оквира, толико га покрио неочистљив прах, она <pb n="125" /> неразгове |
| ој тамној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразговетни темат, да ни један једин |
| добро учење и примерно владање истакло га мимо све другове његове.{S} Већ је на измаку друга и |
| ити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, |
| p>— Како је име детету?</p> <p>— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Грг |
| в ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.</p> <p>— А забрана?</p |
| о златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока, као мало воде на длану, па зар да га |
| догодио?</p> <p>— Скандал!{S} Упитасмо га озбиљно и један другог погледасмо.</p> <p>— .. .{S}Б |
| лико пута свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оц |
| ивијега света иза сеоскога плота.{S} То га је и текнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце. |
| них дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у мисли о учитељу Макси, о школи, о Д |
| дној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.{S} Максо кмету, а кмет хабер свима км |
| оз цело тело, улива сласт и ласт, чисто га покреће с места, уздиже га, чини му се: запливаће у |
| диш, како прети оним великим прстом што га је подигао.</p> <p>Ту она подигну свећу ближе икони, |
| ректору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у разред као да ће му тамо орден пр |
| ечите путнике.{S} Мучан ли је живот што га ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киш |
| зичић? костреши се Иван.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати оног пу |
| годи, кад стане у говору шушкетати, јер га је некаква немилостива судбина лишила доња два предњ |
| а сина, а вама ученика.</p> <p>Професор га погледа радознало, а он му приповеди све, и зовне из |
| анин, чујеш ли, Славјанин!</p> <p>Гргур га погледа зачуђено.</p> <p>— Чудиш се, је ли?{S} Чудиш |
| ше.</p> <p>— Никад, Илија.</p> <p>Гргур га понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не к |
| ћ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и чуђаше му се речима.{S} Он није ни умео ра |
| разумео, мој добри Гргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу. |
| , знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га још равнодушније погледа.</p> <p>— Писар!{S} Са стол |
| се обратио попечитељству?</p> <p>Гргур га погледа мало разрогаченијим погледом.</p> <p>— Што м |
| под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, низ длак |
| раво и није цвет, настави Даница и опет га погледа оним значајним погледом.</p> <p>— Ја ћу бити |
| ту ниже својих ногу, и по вечери позову га у собу.{S} Изује своје нове опанчиће у кући, па боја |
| тати.{S} Попа и учитељка ћуте и гледају га.{S} Уједанпут учитељу Макси задрхта лева страна доње |
| >— Ко не скине капу старијему, и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири прута!</p |
| у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу га мрским турским сатом, у низаме који чуваху стражу, и |
| : црвен појас од најлепше свиле, што му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду.{ |
| сувише силан да се преболи: у фебруару га за навек оставила учитељка, сруши се стуб његовог ми |
| ежи Севастопољ? пита поп.</p> <p>Сви су га тражили по мапи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, |
| деал су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић |
| ађаху од срца порода.{S} Онима, који су га имали, и само се каже.{S} Јаше Иван Здравковић своје |
| захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда, окренувши се сво |
| некада, отежао је, а и ослабио, што су га изневерили зуби, али што су га издале ноге, једва пр |
| , што су га изневерили зуби, али што су га издале ноге, једва пренесе водицу по нурији.{S} У мл |
| з брдо до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.</p> <p>Он је ћутао, |
| твоје име.{S} Само да видиш.</p> <p>Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.{S} Узев креду, поч |
| , ја ћу своје знање на пазар, продаваћу га што скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни пр |
| корену старог изгорелог дуба.{S} Одмах га познао.</p> <p>— Добра ти срећа, чича-Степане.</p> < |
| директор.{S} Да нам је устабаша, не бих га могао подносити, примети мајстор Јован.</p> <p>— Па, |
| а.</p> <p>— Имам га и ја.</p> <p>— Имаш га и ти!{S} А какав је тај твој узрок, ако га смемо зна |
| му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је кућни ред, шта је |
| рио се кући.{S} Поред пута голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком плови по који с |
| сјајније и дуготрајније.{S} Протосинђел Гаврило, којем је једном приликом о том помињао, рече, |
| Кнегиње Љубице ул. 6.</p> <p>Димитрија Гавриловића (пређе Аце Станојевића)</p> <p>1912.</p> </ |
| ило па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сак |
| вори.</p> <pb n="89" /> <p>— Пакостан и гадан !</p> <p>— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге.</ |
| {S} Пи!{S} Пљуните и ви са мном на тако гадну лаж!{S} Пљунимо!</p> <p>Професор Сави горе очи, п |
| ван из твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први људи.{S} К |
| с ума.{S} Момче, каву и ракију!{S} Па, газда Иване, шта си наумио с дететом?</p> <p>Иван као д |
| шољу на клупицу.</p> <p>— Не брини се, газда Иване.{S} И мој је син свршио школу код велике цр |
| на душу туђину и незнану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгод |
| у радионицу.</p> <p>— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, оставивши на стра |
| ћу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети на |
| ли дерлад што су крала јабуке, па једно газда ухватио и праши му тур; или двоје сирочади, озебл |
| младачком брзином доле ка школи.</p> <p>Газда Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Пет |
| му руци.</p> <p>Међутим дође и Јованова газдарица, Макра.{S} Повисока, сува жена, оличена брига |
| >— Хе, жено, викну мајстор Јован својој газдарици, ево ти још једнога сина, а теби, Милане, бра |
| у се Иван опрости с мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун загр |
| те?</p> <p>— Ја се код куће договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу.{ |
| брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а са Миланом се рукова, погледа га мало и |
| к на његову, видео би како народ суди и газдује.{S} Шта ћеш кад смо мали... па глупост, па Турс |
| > <p>— Па како са школом? поче Илија да гази у густи честар тадашње примењене педагогије.</p> < |
| ца, црква, њива, самоћа.{S} Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених руку |
| пуши се голем огањ и спремају ражњеви ; гајдаш накривио фес, дува, и час по удешава пискове ; ж |
| угар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, споља се чује сватовска песма дев |
| на вртешку испредаше свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајстор-Јовану |
| ништима поскакују вране, и осим њиховог гакања <pb n="138" /> и врапчијег цвркутања не чујете в |
| p> <p>— Кажем ти, Илија, да припазиш на галатни језик!</p> <p>— Охо, нисам знао, да је већ то т |
| > <p>Сви се на ово мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам |
| p>Учитељка и попадија гледају их такође гануте.</p> <p>— Али ћемо, као што си рекао, заједно у |
| па питоме.{S} Зовнем их само : трцава, гарава! а оне обе у крило, па их милујем.{S} Кадгод их |
| а кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је озд |
| мало порастао, само су му очице живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, гово |
| дговори старчић, тргну мало назад своју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлиј |
| тнуо руке назад, ћути, мисли какав мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.</p> <p>Б |
| , која се од више времена у њему пале и гасе као метеори.{S} Појаве се, ишчезну, а ишчезну да м |
| е два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да је |
| акса се и нехотице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао његовога концепта.</p> <p>Опет Ирод |
| амо пришли јесте?</p> <p>— Аз јесам цар Гашпар од персијске стране, поче први од тројице царева |
| упитани, па још оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!</p |
| узмичи.{S} Гледајте само кад стегнем — гвожђа, пијавице.</p> <p>— Плаче ли за тобом касарна, п |
| .{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини.{S} На тај знак фа |
| ку и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, ле |
| ј мраморној чесми на тргу према великој гвозденој огради од Саборне Цркве.</p> <p>Сутрадан је Г |
| ма.{S} У тај мах удари најстарији ђак у гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном стубу шк |
| у с тобом у Горњу Крајину, па ћу свуда, где тамо стигнемо, казати и учитељима и поповима и цело |
| м : најбоље !{S} Само је онде напретка, где је и трудољубија.{S} Метод, ја не знам шта је то, м |
| чаршијице, механе са стакленим ћошкама, где седе средовечне ерлије с белим, зеленим и шареним т |
| ли он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко ће као Бог |
| док је он спавао, седели и ћутали онде, где се који затекао, а после су се разишли по кући и ок |
| емо...</p> <p>— Не, не, мајстор Јоване, где је места за вас све, зар ће бити иједан угао за мој |
| и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, потеците!“, па онда дође к себи, па потрча пре |
| догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?</p> <p>— У Томашевцу.</p> <p>— Чуд |
| о, или да се селимо.{S} Шта ћеш у кући, где немаш своје сухоте.{S} Ту неки дан сласмо депутациј |
| лако; ама јеси ли се побринуо за стан, где да сместиш дете?</p> <p>— Ја се код куће договорих |
| у његово село.{S} На једном савијутку, где се чешће одмараше под оним разгранатим дивљим крушк |
| рука отпасти...{S} Знаш ли ти, учитељу, где лежи Севастопољ? пита поп.</p> <p>Сви су га тражили |
| епомично као кип гледала на ону страну, где је ишчезао.{S} Беше сасвим мрак, кад је ушла у кућу |
| е пут свратио к мајстор-Јовану столару, где смо се први пут с њиме упознали.</p> <p>Скоро је по |
| тавивши свој онизак шешир на орманчићу, где стајаше еснафска кутија.</p> <p>— Као обично, као о |
| асвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости оставити.{S} |
| не наслушасмо о маџарским насиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само зга |
| >— Писар!{S} Са столицом у Крушевцу.{S} Где је царе Лазо сабљом, Илија ће пером.{S} Само да сам |
| ..{S} Милиони, милиони, море, пучина! — где је тај, који ће нас прегазити, чељуст, <pb n="78" / |
| а.</p> <pb n="115" /> <p>— Револуција — где?</p> <p>— У Београду.</p> <p>— Сад?</p> <p>— Сад... |
| е, на Сави, на Врачару, на Теразијама — где било било.{S} Тамо је тајни скуп, тамо славјански к |
| Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не |
| етића нема у његовим рукама.</p> <p>— А где су ти ?</p> <p>Он се мало збуни па тихо шапну:</p> |
| врти Паун своју богословију.</p> <p>— А где се родио Христос Спаситељ ?</p> <p>— Христос Спасит |
| е, забагљива своје прљаве прстиће свуда где не треба, тороче све што не зна, или пева оним танк |
| <pb n="106" /> машати.{S} Има жупанија где по нашим црквама почеше маџарски и црквене протокол |
| има кад видите тако рећи јучерању телад где је већ погла главе под јармове, или кад опазите оно |
| пред измакло, ја се и ти устависмо онде где смо...{S} Не смем, не смем се огрешити.{S} С овим м |
| он, а Милета зором полази.{S} Заузми се где треба, те да му тамо буде лашња ова година.{S} Твој |
| Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, ја се, мајстор Јоване, н |
| бих је имао, прво бих је пролио, погоди где?{S} На Теразијама, на барикади.{S} Памтиш ли још Ма |
| жем: није Славјанин !{S} Не мораш знати где, на Сави, на Врачару, на Теразијама — где било било |
| и дотакне руке, у истом тренутку осети где га нешто жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поч |
| о макар до Топчидера, — тамо ћемо сести где и читати баладе његове.{S} Ево вам Људевита Штура: |
| ћи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и пр |
| настави даље ово! (Показавши му прстом где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом:</p> <p> |
| наставника.</p> <p>Ту је Илија погодио где треба, правце у центар кратке целокупне Максине пед |
| оге му клецају.{S} Пошао би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спус |
| љно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?</p> <p>Ђаци у први мах не одговорише |
| .{S} Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали |
| у руку и моју добру учитељку“... молићу где је госпођа?{S} Сигурно се налази у кући?</p> <p>— Ј |
| и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под |
| ке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену.{S} Трже се, и по |
| анцовао између неба и земље.{S} Ужасно, гдегод кога стигоше, повешаше.{S} Шта је с твојом ногом |
| а мени се све бије о главу.{S} И опет, гдегод станете, опадате ме: директор нема посла, директ |
| даше зидове, прозоре и сводове; пели се гдегод се могло доспети.{S} Отац Арон набра невена изме |
| тину: „Ево, покажите ми овде, има ли ту гдегод Србија, или српски народ.{S} Молим вас разгледај |
| из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна кап бијаше у прозор; грмљавина поче бива |
| њижице, не мичу се, не дишу.{S} Само по гдекоји из најстаријега разреда, преко ивице од оне отв |
| Младог царја во јасли, во јасли.</l> <l>Гдје лежаше при скотјех, при скотјех,</l> <l>На колена |
| етна света, а неће ми још уливати памет геаци.</p> <p>— Опет! подвикнуће Сава.</p> <p>— Они тре |
| > <p>— Швабо остаје Швабо!</p> <p>' — А гејак гејак!</p> <p>— Пи! ракну поп.</p> <p>— Пи! пљуну |
| Швабо остаје Швабо!</p> <p>' — А гејак гејак!</p> <p>— Пи! ракну поп.</p> <p>— Пи! пљуну учите |
| ривилегије. „То су старе листине", вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и мо |
| има српскога народа у царевини“, викну генерал, извуче од некуда неку лажљиву мапетину: „Ево, |
| у Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осолити.{S} Наши се позивају на царска пр |
| неке „Татре“, нека „божества“, некакви „гениј славе“, нека неразумљива „спасенија“.</p> <p>— Ми |
| ка, славјанска лирика.{S} Ту нема ништа германско, ништа западно.{S} Велики славјански појета!{ |
| бити у нас, у Славјанина?{S} Тако мисле Германци.{S} Ми!{S} Слепци, слепци, које треба водити.{ |
| јима је Клопшток са својим одама и отац Геснер са својим идилама.{S} Тамо иза књига, поред оног |
| <p>— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — Клопштоком.{S} Ко мари |
| } Сава по читав сахат чита Вергила, или Гетова <title>Фауста</title>, или <title>Разбојнике</ti |
| а си књажевим указом постао професор на гимназији крагујевачкој.{S} С љубезним поздравом ваш до |
| , слепци, које треба водити.{S} Свршити гимназију у Србији, не знати шта је говорио Мицкијевић |
| чини, ја велим да их упишемо обојицу у гимназију?</p> <p>— Како те Господ учи.{S} Ето ти дете, |
| Кажем ти да знам.{S} Пунктум.{S} Идите, гините, нећете дуго присмакати онамошњу слободу.{S} Мор |
| илан мало подсмешљиво...{S} Кад је пуна глава болесних мисли, илузија.{S} Аустрија, Русија — сл |
| гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући гл |
| ко рећи јучерању телад где је већ погла главе под јармове, или кад опазите оно несташно ждребен |
| пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају |
| тник</title> и дигнувши их рукама изнад главе, читаше најновије догађаје.{S} Само би онда спуст |
| >Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, по |
| ју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p>— Познајеш ли ме, чи |
| овај га значајнијим погледом измери од главе до пете.{S} Кад су Гргур и Милан опет пошли к вра |
| лан или Илија?</p> <p>Гргур још не диже главе, бије десним кажипутем по столу, бије час слабије |
| литика? — нек ју воде старије и зрелије главе.{S} Испите сам положио, Лицеј цео довршио.{S} Жив |
| ам сунцокрет, већ је израстао више моје главе, још који дан, па ће своје златне круне повијати |
| ци емигранти, ту су све мудре, одабране главе.{S} Нашто чудити се, ништа ту нема с неба, ништа |
| у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што виса |
| протре чело, погледа у икону чело очине главе, па опет у књигу, прочита редак два, па опет се п |
| .</p> <p>Младићи приђоше столу и нагоше главе над раширеном великом мапом јужне Европе.{S} Проф |
| ју о дрвене ступчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бројанице, набрао ч |
| >— Занима ме, одговори Гргур, не дижући главе.</p> <p>— Не знам шта има то толико паметнога и у |
| блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога др |
| белом свиленом пољу.{S} Савише јој око главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих |
| сахат пред јутрење разиђоше се да мало главе наслоне.{S} Мала Даница одавна заспала, па је поп |
| се и преко дана почешће одмара.{S} Чело главе мало „Распетије“.{S} Сава по читав сахат чита Вер |
| не Бога оца.{S} Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молитву.{S} Сви га пажљиво сл |
| мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти стихари са ши |
| алено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са вис |
| ена у јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом |
| огле, оцо, колики му брци, па калпак на глави!{S} А шта му је оно у рукама?</p> <p>— Топузина.< |
| в народ?!{S} А учитељ, у једној једитој глави, цело правитељство.{S} Ја ћу се заклети, ево сад |
| више, приметим му ја.</p> <p>— У вашој глави, ал’ у мојој не.{S} Та помислите само...</p> <p>— |
| од стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, саборне цркве, Бе |
| матио; а мени се још непрестано врзе по глави оно некадашње дериште.{S} Па, сине Гргуре, а сећа |
| и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме вет |
| уше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би с |
| ест вранаца у каруца, него шест школа у глави.{S} Сад се је време преокренуло; учен човек, ако |
| , па паметна, али шта ћеш, кад јој је у глави чађаво.{S} Ја говорим, говорим, а она се смеје, с |
| ћати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће в |
| еп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама.{S |
| јно поље, а дечица се лепо скуње, оборе главице, па снуждено гледају у своје књижице...{S} Као |
| ицама.{S} Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљивати се маглица, која ј |
| крушка, или просто трн.{S} На пупчастој главици те чистине указаше се развалине, остатци високи |
| атерином кревету, покрила се, а чупавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе |
| адом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на |
| уморне ножице под јорганом, климну мало главицом, већма притиште цицу к својим прсима, па онда, |
| о, можеш коју и побрисати.</p> <p>Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало. |
| ужва.{S} Не обрћући своју лепо очешљану главицу, оде лаганим корацима у школу.</p> <p>Гргур ниј |
| олско двориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.{S} Кад |
| довољна, поче плакати, обори своју лепу главицу и пође.</p> <p>Отац је задржа, па опет помилова |
| uote> <p>Ту и цар Ирод обори своју лепу главицу и снуждено наже се на мач.{S} Песма престаде, а |
| хтео ни малчицко подићи ту твоју круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много го |
| данас тако пустом Дорћолу, у улици ниже главне полиције, у кућици, којој данас камена ка камену |
| ан Книћанин, бивши саветник и у то доба главним одбором наименовани пуковник.{S} Беше почео авг |
| во, али благословена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпођице, цјел!{S} Знате ли оно правило: |
| с бакреним лулама и натписима арапским; главном улицом бајирском, Јалијом, живописно блеште дућ |
| на његово велико изненађење, уђе унутра главом његов другар Илија.</p> <p>— Јеси л’ ми се надао |
| естра.</p> <p>— Ружица?</p> <p>— Ружица главом.{S} Увукла ми се под кожу, у крв, у главу, кудго |
| Ко се лењи, никад неће стећи крова над главом.{S} Трудите се, настави Иван скидајући опанака, |
| еби ковати јоште из малена.{S} Па да се главом не шалите, него да нам се добро учите, да не оср |
| Уча говораше: „Децо, децо, не шал’те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и |
| вориште.</p> <p>Пред кућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попади |
| макне ми се па зуцнем, или само климнем главом, а отац — знаш већ његово ухо — поцрвени, тресне |
| своје чуђење, и врти својом полућелавом главом.</p> <p>Ђаци су одговарали тачно и разговетно, а |
| е до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морати довршити тамо по вечер |
| цања отвориће врата, па ма унутра седео главом Патријарх.{S} Јелени, Српкињи из Баната, највећи |
| носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном к |
| травица, одупро се лактовима о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу га |
| лама, леву спустио доле низ креветац, а главу нагао на јастучић од дебела платна, који је такођ |
| се, можда, ја онда понела, па бих дигла главу као пауница, а ти си још гори и поноснији, не би |
| себи да сам незахвална, да сам обрнула главу ономе, кога не треба заборавити.</p> <p>„Да ли ти |
| рихвати учитељ, натукавши појаче фес на главу, јер је у трему било сувише хладно.</p> <p>— А шт |
| трла шареницу преко миришљава сена, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губеро |
| два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном рамену, погледа задовољно мајстор |
| оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће лећи, приђе, је |
| ти си погинуо за Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... пребациваше |
| аставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један бусен траве пред собом, шкрипну зубима, с |
| ица се насмеја, па поче наново савијати главу, испод ока гледати, смешкати се и мазити.{S} Али |
| збегнете куд који, а мени се све бије о главу.{S} И опет, гдегод станете, опадате ме: директор |
| ћи кроз Стамбол-Капију, Милан је оборио главу да не гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гр |
| о сто.{S} Макрена плакаше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено |
| а поче још јаче јецати.{S} Гргур оборио главу, а он наставља испрекиданим говором....</p> <p>— |
| ребенце, што је често из чаира помаљало главу преко ограде па вас радознало гледало, како сад, |
| вом.{S} Увукла ми се под кожу, у крв, у главу, кудгод крочим нигде да умакнем од њезине сенке.{ |
| ија.{S} Мени само једно никако не иде у главу: не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>а |
| поредак није се смео мењати ни за живу главу.{S} Мајстор Јован живео је по њему као момак по Б |
| осе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, окру |
| .{S} У руци јој шав, оборила лепу мудру главу, и шије.{S} Онај исти стари, сада још старији сат |
| "131" /> онако, а негде наиђеш на тврде главурде, па хтео, не хтео, мораш и овако и онако.</p> |
| рагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <pb n="53" /> <p>— Ако |
| поче се усиљавати да напише велико <hi>глагољ</hi>, па мало <hi>рци</hi>, па мало <hi>глагољ</ |
| /hi>, па мало <hi>рци</hi>, па мало <hi>глагољ</hi>, али упорна мала ручица, па кредом ни маћи! |
| својом бригом, која ми одузе и снове и глад.</p> <p>— Питах те: шта си сад наумио с дететом?</ |
| искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки санд |
| у).{S} Мучио се, служио, ишао подеран и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније" од о |
| окрене му леђа, те, несрећник, умире од глади.{S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученог |
| нешто мало службице, тек да не помру од глади.{S} Али, ко ти је само данас попечитељ просвете?{ |
| е сунце искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђа |
| Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она мало разабрала и сет |
| овог простог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.</p> <p>По јелу сви одоше доле н |
| м користима, ту се није бојати празне и гладне старости.{S} Ко не уме себи бити пријатељ, бадав |
| ши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, како седе поред гроба материна.{S} Гргур гледа |
| S} Стевана, Вукана и Растка“, или „Прво гладног нахранити, второ жедног напојити“, или који тре |
| ели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи по п |
| брижна мајка старала се да јој синак не гладује у туђини.</p> <p>Гргур је на све то снужден гле |
| ауке; ко у младости хладује, у старости гладује....</p> <p>— Право је и казао, децо.{S} Ко се л |
| {S} Чудио се попу, који пред дверима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику д |
| дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па окренувши се назад сасвим гласно викну: |
| ечерњу, јер беше субота.{S} Пошто се на глас звона сви прекрстише, узвикнуше заједнички: „Свјат |
| кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, владико, на сон грј |
| књигу, отворим, читам у себи, читам на глас, узалуд, чини ми се: њене модроплаве очи вире иза |
| .</p> <p>Милан прихвати књигу и лепо на глас читаше :</p> <p>— „Колико сам ја прост...“</p> <p> |
| клапала очи, учини јој се да чује његов глас: „Лаку ноћ, моја Данице!"</p> </div> <div type="ch |
| сети овог и онога, па му се једва чује глас, или му се стегне грло, или му се толико овлаже оч |
| ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од |
| и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо патријарха, хоћемо деспота, хоћемо војвод |
| довао.{S} Даницу преобрази тај радостан глас, потрча у ћилерак, да почасти чичу ракијом, па онд |
| ни притворио, зачу се његов симпатичан глас:</p> <p>— Јелена!</p> <p>Ето ти његове старе сестр |
| бестраг.{S} Из кухиње чује се учитељкин глас, која спрема ручак, а још више онај танки гласић Д |
| нање, док ти се из кухиње заори материн глас:</p> <p>— Данице!</p> <p>Мали Гргур је био први од |
| p>— Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориш |
| ји ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него говорили: „један пут један јест |
| цкову.</p> <p>Пошто су прочитали <title>Глас харфе шишатовачке</title>, професору Сави се зажар |
| мало на гледаоце, па које збиљом свога гласа, које мрким погледом поврати потребну тишину.{S} |
| али од господина директора ни трага ни гласа.{S} Директори су у оно време обично полазили у по |
| као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можд |
| вода“, или онај до њега: „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер твоју“ и тако даље, онда |
| драстао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла |
| оја спрема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце поред квочке, скакуће |
| на својим местима и уче.{S} Од њихових гласића бруји школска соба као кошница.{S} Из тога жубо |
| ипак ; више пута чујем отуда из школе "гласиће"онаке исто као што смо их ми од себе давали, ка |
| че све што не зна, или пева оним танким гласићем почетак или свршетак какве сеоске песме, или и |
| авог орла, па, као заливен, не пусти ни гласка.{S} Одврати своје очи од тог немилог лика и оде |
| Де, ево одавде, почињи, гласно.... још гласније.... тако.</p> <p>Гргур читаше:</p> <pb n="105" |
| и Далмације.{S} Де, ево одавде, почињи, гласно.... још гласније.... тако.</p> <p>Гргур читаше:< |
| га узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:</p> <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта је, ако Б |
| нда у Ирода.{S} А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>зна |
| те.{S} На ти, сине Гргуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три наше краљевине:{S} Хрва |
| лас смеје, па окренувши се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо |
| ..{S} Наже се поп Крста па целоме столу гласно и свечано чита нову вест : „Учитељу !{S} Извешта |
| а из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему непрестано зуји у у |
| Читајмо, — читајте често те вечно лепе гласове наше горске виле... па песнике, па све списатељ |
| је било, нит ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љутит, учитељ Макса.</p> <p>— Само је |
| то ће патријарх мало јачим, свечанијим гласом: „А полковника Стевана Шупљикца?{S}" Добро стара |
| адио ! викне мала вртарка мало оштријим гласом.</p> <p>— Не смем; устезаше се плашљиво Гргур, н |
| е стране, поче упитани, па још оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му д |
| /p> <p>Поче Ружица својим нежним танким гласом:</p> <p>— <quote>Да моји једноплемени усуде се с |
| p>— Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пил |
| title>Српских Новина</title> и свечаним гласом чита прву прокламацију бана Јелачића.{S} Опазивш |
| е њему, он својим крупним пуноодмереним гласом отпева своме архијереју: <title>Тон деспотон</ti |
| ј ми, кћери, папуче,“ рекао би умореним гласом, па се тога дана не би ни макао испод школског к |
| ојно, уседе на коња, па са свим обичним гласом рече: „збогом“!{S} Окренув се још једанпут само, |
| з свод црквени.{S} А ја на то све јачим гласом извијах „сједалне“ да нас боље чују, да онима го |
| вети као српски народ?" суну мало јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога нар |
| а те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се с камена, на ком се готово врћаше |
| разумели? викну учитељ Макса још јачим гласом.{S} Неколико њих из најстаријега разреда промуца |
| мало замисли.{S} Поћута, па онда тишим гласом :</p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Но?</p> <p>— Чини ми |
| где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом:</p> <p>— „Мој синко!...“</p> <p>— Вели исти игу |
| јеш ли ме, чича-Степане? подвикну Гргур гласом мало појачим.</p> <p>— Па, да видиш, дијете...</ |
| рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново... варош |
| , сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!, срески пандур, по ондашњем обичају наоружан до гр |
| којни Доситеј, да очима види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја Бога ми сметох с ума.{S} Момче, к |
| ек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.</p> <p>Рекав |
| епушкасте слике његова заноса.</p> <p>— Гле гле, како сте ми данас осорни, мудрице.{S} Зар вам |
| ад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је...</p> <p>— Сад му је, са |
| касте слике његова заноса.</p> <p>— Гле гле, како сте ми данас осорни, мудрице.{S} Зар вам је т |
| крупним очима, погледа је још једном, и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско-нежна, та |
| се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете се и Милан.</p> <p |
| ли чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови |
| ражу, или чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики |
| а <pb n="27" /> отворила школска врата, гледа их и крсти се.{S} Иза њених леђа надвирује се фам |
| гне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди |
| ктовима о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу га мрским турским сатом, |
| д гроба материна.{S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она |
| однија је кад је поред њега.{S} Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред |
| .{S} Гледа у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, |
| и се на ово мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам |
| едно, чита друго, чита их још једанпут, гледа и по трећи пут то у једно то у друго, па онда оба |
| говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остав |
| ваху стражу, или чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и |
| тељ прстом здера хартију око печата.{S} Гледа у отворено писмо, па чисто не верује својим очима |
| а којој у тај мах не горијаше сунце.{S} Гледа у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и |
| птања, које му отоич засењаваше очи.{S} Гледа и гледа ; колико тишине, колико присебности и сам |
| је пре пуне две године послао Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чита, више мисли и осећа.{S} Па |
| Знаш ли шта сам мислио?</p> <p>Илија га гледа још љубопитљивије.</p> <p>— Одлучио сам, да се же |
| , на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се отворише собња врата, професор |
| су празници земаљски, раније излази да гледа параду.{S} Јутром је много читао и радио, пред ве |
| брисати.</p> <p>Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало.</p> <p>— А каква |
| бол-Капију, Милан је оборио главу да не гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је још и |
| е опет припуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе |
| пушкара Ђаковалије, па по читаве сахате гледа како кали ножеве и кити корице, или би отишао каз |
| ом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из ку |
| оје му отоич засењаваше очи.{S} Гледа и гледа ; колико тишине, колико присебности и самопоуздан |
| анци стоје у хладу, он спокојно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају |
| анично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и |
| о, метнуо три прста леве руке на усне и гледа у растуженога свештеника.</p> <p>— Шта да вам каж |
| ца.{S} Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови, |
| кревецу, и час <pb n="80" /> па крадом гледа кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво не |
| славимо, јер он пази на нас; по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, како |
| он је крије у торбицу, па сав поцрвенео гледа преда се.{S} Свима редом прилажаше руци, сви га х |
| е растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу слику, коју је одавна компоновала његов жива |
| ако седе поред гроба материна.{S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се |
| одушевљено.</p> <pb n="111" /> <p>Гргур гледа у професора, а овај упро очи у њега, као да га пи |
| ћо, слобода зове!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуша, груди му се шире радостима, које до сад |
| и бруји народ, народ, народ.{S} Рајачић гледа по народу на све четир стране, а кад се сви ућута |
| } Увек имај на уму ове вредне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А ка |
| } Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гледај како је завезао.{S} Сплео се па ни једне паметне |
| забрана?</p> <p>— Каква забрана!...{S} Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, гледаћемо како |
| и!</p> <p>Гргур затвори књигу.</p> <p>— Гледај овамо !</p> <p>И погледа онамо.</p> <p>— Дакле с |
| дале!{S} Ходите ближе столу, ходите.{S} Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> < |
| дише Илија један, два, три — узмичи.{S} Гледајте само кад стегнем — гвожђа, пијавице.</p> <p>— |
| издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S} Осим шарене хартије, било |
| ледаоци, који озбиљно, који смешећи се, гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у њего |
| {S} Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: <pb n="22" /> што |
| х како не варају.{S} Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: |
| двориште уђоше два млада господина.{S} Гледају школску зграду, којој су зидови тако чисто бели |
| ку позлаћену кулу на Саборној Цркви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S |
| да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један п |
| итељу Макси.</p> <p>Учитељка и попадија гледају их такође гануте.</p> <p>— Али ћемо, као што си |
| е један према другом, и чудом чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују како падају брвна |
| жљиво читати.{S} Попа и учитељка ћуте и гледају га.{S} Уједанпут учитељу Макси задрхта лева стр |
| ну кулу на Саборној Цркви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им с |
| це на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад у |
| ми се: отворило се небо, па нас анђели гледају кроз свод црквени.{S} А ја на то све јачим глас |
| } Ђаци стоје мало поиздаље па радознало гледају.{S} На столу неколико табака хартије, али не он |
| лепо скуње, оборе главице, па снуждено гледају у своје књижице...{S} Као што видиш, ја сам ти |
| њоме наврати погледе онамо сви послушно гледају.{S} Зато је у сваком склопљеном друштву он обич |
| јну молитву.{S} Сви га пажљиво слушаху, гледајући у његову дугу мало разбарушену косу, у црно џ |
| мора! понови професор Сава смешећи се и гледајући то у Гргура, то у честитог мајстор Јована.</p |
| ну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, у Гргурово село.{S |
| стави.{S} Седела је за столом, плела, и гледала у отворену књигу пред собом.{S} То је једна од |
| дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светл |
| и брда пред школом, и непомично као кип гледала на ону страну, где је ишчезао.{S} Беше сасвим м |
| о изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше даље: </p> <pb n="35" /> |
| сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока, као мало воде на длану, |
| , на ком смо више пута заједно седели и гледали низ воду доле ка оним потесима, иза којих почињ |
| д брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода пр |
| цветним лехама.{S} Облачно јесење небо гледало их, и у овом тренутку заплакало је, крупне капљ |
| ало главу преко ограде па вас радознало гледало, како сад, зауздано и оседлано, бије копитама т |
| одем, па се нагнем над ограду, гледам, гледам, па онда, свашта нам пада на памет, кад смо сами |
| нем рад, одем, па се нагнем над ограду, гледам, гледам, па онда, свашта нам пада на памет, кад |
| а, и пружи му их.</p> <p>— Кад их овако гледам и миришем, а ја се сећам нашега детињства.{S} Бо |
| не беседити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> |
| и.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике |
| а уста осташе непомична.{S} После дугог гледања окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога |
| ру.{S} Никад свога века није видео сат, гледао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и |
| таром учитељ-Макси није то била првина; гледао је он, пун саучешћа, стотину таких тешких дечјих |
| паљиваше витиљце у руменим чашицама.{S} Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, |
| е подигну горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови |
| , и оде у своју собу.{S} Сава је подуже гледао за њом, покушао да узме још који залогај, па онд |
| е могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако лепе и п |
| је обично место поред стола.{S} Дуго је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори.{S} Најзад, |
| ем метну преда се на сто.{S} Дуго их је гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, |
| иљце у руменим чашицама.{S} Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљивати |
| ре, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегош |
| преда се на сто.{S} Дуго их је гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, које му |
| сам, још као клирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава све |
| корацима у школу.</p> <p>Гргур није ни гледао за њом.{S} Занимао се својим мислима, својом нов |
| ђини.</p> <p>Гргур је на све то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд |
| лузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па онда с |
| м.</p> <p>Учитељ Макса привикну мало на гледаоце, па које збиљом свога гласа, које мрким поглед |
| ати луткама, које су биле на жицама.{S} Гледаоци се сви примакоше вертепским, несразмерно велик |
| а сотону; једва је живе коже умакао.{S} Гледаоци изван себе од радости, што су тако добро намеш |
| онити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде звоно, почеше |
| чак владалачке сласти.</p> <p>Радознали гледаоци, који озбиљно, који смешећи се, гледају то у л |
| {S} Здравковићи су староседиоци.{S} Кад гледате оно неколико њихових <pb n="48" /> задружних ку |
| ст и радост краткога су века.{S} Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час |
| а поче наново савијати главу, испод ока гледати, смешкати се и мазити.{S} Али се у Макси опет п |
| ровове.{S} Да вам је на уранку стати па гледати на село, кад се тамо на истоку помаља сунце, ил |
| ало назад своју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p>— Позна |
| ечитељ просвете?{S} Него, боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене.{S} Само треба да |
| Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.</p> <p>Ту, у |
| даху то на једну то на другу страну.{S} Гледаху убаве дворце, шарене излоге дућанске и радионич |
| ва с високом белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини никад невиђене грађевине.< |
| пије.{S} Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то на другу страну.{S} Гледаху убав |
| , а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, светите |
| машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече она слатка беседа.{S} Поко |
| азрогаченијим погледом.</p> <p>— Што ме гледаш тако? настави Илија, не мењајући тона ни ритма.. |
| зе, па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила сам су |
| тек да расположи учитеља; учитељ Макса, гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз |
| драше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон п |
| оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.</p> <p>— Бре, бре? |
| бећи једно по једно, бацаше их у ватру, гледаше, како се преливају проженути пламеном, и како с |
| данпут побледе у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад се повратила, лепе |
| х, облих, а и многоугластих шљунака.{S} Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чуј |
| ише не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и чуђаше му се речима.{S} Он није ни умео разум |
| умео, мој добри Гргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу.</p |
| за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаше, тарући сузе белим рукавом.{S} Изнела је затим, |
| /p> <p>Док је она плакала, наш штудента гледаше је, мање сачустљиво, више зачуђено.{S} Као да н |
| лепим, великим трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, в |
| има.{S} Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па сања, сања с |
| } Лице му се приметно поозбиљило.{S} Не гледаше ни лево ни десно.{S} Он се у себи сам са собом |
| , погледа у Даницу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно даље корачаше међу цветним ле |
| ис</title>, па, врло мало прибран, мање гледаше у књигу, више размишљање о оним тамним и новим |
| стидом, спусти своје црне дуге веђе, и гледаше преда се.</p> <p>— Тако, па да ми се пазите и с |
| </p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну неба, на којој у тај мах не горија |
| иким трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би је |
| мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прекрсти се.</ |
| ик</title> на столицу до себе, ћуташе и гледаше кроз прозор напоље.{S} Међутим се чујаше из даљ |
| е икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прек |
| ђених каљева.</p> <p>Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, па учитељев сто, па црну велику таблу, |
| ва, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанстве |
| </p> <p>— Гргур седе до Ружице и стидно гледаше преда се.</p> <p>Чим погледате на постављен сто |
| причала, торокала, а он је само озбиљно гледаше и слушаше.{S} Међутим звечка <pb n="15" /> огла |
| личини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће |
| Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, ча |
| ц.</p> <p>— Чујем, бабо, одговори дете, гледећи преда се, а очи му се наводниле сузицама.</p> < |
| tle> и још многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало.</p> <p>— Ваљан учитељ.{S} Кад јед |
| се тако откравило срце као у овај мах, гледећи у лице свога учитеља, лице које је вазда покрив |
| стаде, прекрсти се и изиђе на ћошку.{S} Гледећи у зову и ону подивљалу лозу, што се уз њу савиј |
| се попу, који пред дверима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јекте |
| p> <p>Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мислима преко Дунава, уз |
| већ уабаносио у кметству), прекрстио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и ср |
| шком красотом.{S} А Гргур?{S} Задовољно гледећи је, радовао се у себи, што је тако здрава, тако |
| имао шта и приговарати, можда би га, с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у исто доба |
| талом децом.{S} Здраво је, као јабука — гледни га само!{S} Једва сам га отео од Петрије.{S} Мат |
| како вам се свиде моје нове ципеле?{S} Гледните само, кад избацим ево овако ногу, па запнем па |
| .. чисто зрно, пшеница од народа.{S} Па гледните само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вре |
| ке преко усколебаних недара, још једном гледну у мутне облаке, па оде у кућу. </p> <pb n="144" |
| земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве сабље и дрвене фесове, па |
| Словенима морате знати као Доситија.{S} Глете овај највећи словенски спев: <title>Слава кћери</ |
| ан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново.. |
| бријаше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто теш |
| хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибова.</p> <p>— Па ти си погинуо за Вучићем, пробио с |
| у оне несносне танке пискове, или онога Глишића, што увек креше ону „Прву знању“ као да се с не |
| упавићених џбунића, или кржљав и грбав глог, или ситнолисна дивља крушка, или просто трн.{S} Н |
| ик, а у исто време хазнадар ; у руци му гломазна каса, велики ручни кош, у који ће се спуштати |
| им ћошкама и прозорима маленим, који са гломазних дрвених ћерчива још мање светлости пропуштају |
| венске, а иза те тамо харфе, у сунчаној глорији, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и не |
| ван.</p> <p>— „Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена, кад се међу нами говорило: боље |
| то и покупи карте са стола. „Тако луде, глупе, а нисам их још од јуче ни прстом дотакла!{S}" Ту |
| газдује.{S} Шта ћеш кад смо мали... па глупост, па Турска, па конзули...{S} Али хтедох те упит |
| з длаку, ласкај му простоти, ако хоће и глупости, па готов посао, слуге, робови!{S} Јеси ли ме |
| архипастира.{S} Колико оком прегледати, гмиже и бруји народ, народ, народ.{S} Рајачић гледа по |
| градови, чисто видим народ како по њима гмиже, чујем лађе и сплавове по овим старим валовитим р |
| у зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <pb n="56" /> нема што ће их уста |
| како га на ове непромишљене речи обузе гнев, али се опет поумири.</p> <p>— Најзад како било, И |
| а право, прутови су грозни.{S} Ја их се гнушам.{S} Да тебе повалимо, драги Илија?</p> <p>Илија |
| чи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, у којој говеда ноћују.{S} Сад ћу ја ево од ове хартије и ових д |
| нако пажљиво слушала и оца и Гргура.{S} Говор је текао живо с предмета на предмет, док ти стари |
| ише на његову топлу, радозналу душу.{S} Говор свештеников није разумео ни он, ни његови другови |
| са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи не ди |
| у тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улегао у његову душу.</p> <p>— Прекид |
| Сад му паде на памет мисао: да покрене говор о школи.{S} Сиротан, а радан, давао је кондиције |
| и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу обалу, она се, љубазно али усиљено, насм |
| е...</p> <p>— Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше, ово је моја мати садила |
| ..</p> <p>— Па шта би било ? прекиде му говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта би било, поче Илиј |
| овечан муж, <pb n="46" /> лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале н |
| лакаху и један другом нешто неразумљиво говораху.{S} После тога отац с Пауном <pb n="61" /> сед |
| ина.</p> <pb n="55" /> <p>— Знам, знам, говораше Гргур; уча нам је често причао о Марку.</p> <p |
| ватре.</p> <p>— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па и јесе |
| о, бејах се мало и попристравио.{S} Уча говораше: „Децо, децо, не шал’те се главом, учите, дана |
| неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p> <p>— Х |
| {S} И кад дођу један другом на поседак, говоре много мање него пре, мало политичаре, још мање с |
| рал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не помаже доказ, не помажу молбе. „За |
| вура, знао је на изуст !{S} Све важније говоре из француске револуције прочитао је; јер је једи |
| а их често сам Господ разуме.{S} Што не говоре вако просто, да их и ја разумем: али тако ти је |
| пише један, овако два, овако три....{S} Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сва |
| али, у тако названом „преносном смислу“ говорећи Макси, у исто време одазвао се на све оно што |
| и не слушајући Илију, више сам са собом говорећи:{S} Треба младежи <pb n="134" /> воспитанија и |
| више пута изљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци к |
| поп.</p> <p>— Не, ја сам казао, а, ја, говори учитељ с највећом брзином режући хартију.{S} Ја |
| <p>— Твоје као и моје.</p> <p>— Илија, говори мало озбиљније, ја још до данас нисам волео ни ј |
| им догађајима.</p> <p>— Седосмо у кола, говори свештеник Арон, седосмо ја и мој црквењак, и тек |
| {S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од горих.{S} Бацих јермилук, п |
| За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче учитељ Макса.</p> <p>— Зато ће је мног |
| пи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, д |
| цу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га само и |
| руге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима и храбри их.{S} Стало је Максу м |
| кса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више |
| Илија?{S} Он обично мање мисли, а више говори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закувало у ср |
| е седети у скамији и слушати кад учитељ говори о Светом Јовану, о Христу, о Немањи, о Светом Са |
| језик и веру, своје обичаје.{S} За њим говори црномањаст шишкав човек, Јован Светић из Новога |
| Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној Србији |
| , наставља Максо и не слушајући шта поп говори.</p> <p>— Било, учо, било па и прошло; кад запој |
| да на једну и на другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, у <titl |
| ће иконе. „Чисто ми је лакше онај дан,“ говорила би, „кад ме свештеник мироше".{S} Чешће је ишл |
| — То је најбоље од свега што сте до сад говорили, велим : најбоље !{S} Само је онде напретка, г |
| читељевој, сви у глас, више певали него говорили: „један пут један јест један", па све док год |
| глупа и слепа времена, кад се међу нами говорило: боље је шест вранаца у каруца, него шест школ |
| д јој је у глави чађаво.{S} Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом.{S} Ја поновим |
| а ћеш, кад јој је у глави чађаво.{S} Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом.{S} Ја |
| пнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти |
| <p>— Каква женидба!</p> <p>— Озбиљно ти говорим, хоћу да се женим.</p> <p>— Још ни прво предава |
| јте ме! ова стара.... запамтите што вам говорим... ова стара бесвесна Русија лећи ће, мора лећи |
| } Ти, ти си... ја, знаш ме, увек истину говорим... ти си увек био онако, онако мимо нас... био |
| ега.</p> <p>— Па има још дана да о томе говоримо, поче Петрија.{S} Јако, чоче, да о томе не мис |
| аше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створише се у њему читави преврати, ни сам |
| о; ја још како тако, али он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком све |
| попије. „С пуним се стомаком не пева“, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па |
| } И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавнијег, чудн |
| ије, никад у висину, никад у дубину.{S} Говорио је о летини, о времену, о покрету, о политици, |
| упитаће Милан својега другара.</p> <p>— Говорио си о твом идолу, о Вучићу.</p> <p>— Не, питао с |
| ано се занимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао.{S} Сваки појав у школи, и онај |
| ити гимназију у Србији, не знати шта је говорио Мицкијевић о славјанским народима, о нама, о на |
| времену, о покрету, о политици, али је говорио по готову сам.{S} Макса му се чињаше и сувише о |
| понајвише пише Гргур, али га никад није говорио.</p> <p>Милан живљаше у једној соби са Гргуром, |
| поноћи.{S} Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Да |
| е на њега.</p> <p>— Шта мислиш, шта сам говорио са овим сељаком? упитаће Милан својега другара. |
| нас помаџаре.</p> <p>— Кад је још Србин говорио маџарски! викну мало јаче мајстор Јован, и поче |
| тство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић говорио заклетву.{S} И то ћете подробно читати у <title |
| азболиш.{S} Ето сам опет почела којешта говорити; има право отац што ми каже: да би била не сам |
| н, размишљао у колима, како ће и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о најновији |
| по њиховој заповести не хтеде маџарски говорити.{S} Но, како вам се то допада ?</p> <p>— Богме |
| гослуженије, благочестије...{S} Све ово говорити, не механически, него јасно, разумително, и он |
| ченицу.</p> <p>— С тобом се не да данас говорити, осече се Илија срдито.{S} Гргуре, данас сам с |
| пе!</p> <p>— С тобом се баш не да данас говорити.</p> <p>— Ни с тобом.</p> <p>— Па шта велим ја |
| ећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло често и врло |
| а не свиди, досадна ми је.</p> <p>— Шта говориш, Милане? поче Гргур мало тужно и горачно.</p> < |
| ље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу како ја, како је код паметна света, а |
| о женином врату...</p> <p>— А што ми то говориш, мајстор Јоване !{S} Знам ја добро шта је кућа, |
| , Туре, окан’ се белаја...{S} Бадава му говориш...{S}" Кидисао ли је — кидисао...{S} Кад баш хо |
| си, па поздрав матери и оцу“.</p> <p>Ту говорљиви Илија застаде, па очима око себе, час у учите |
| оја знања и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, |
| е духа сељачког, њиховог вештог обртања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при |
| и, загрми, па тресе једрим и освојљивим говором, да све ником поникне, ћути, блене, подаје се.{ |
| борио главу, а он наставља испрекиданим говором....</p> <p>— Ето ми пише Милан, пише Илија.{S} |
| <p>Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести : |
| е, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати, јер га је некаква немилостива судбина |
| бадава сва наука.{S} Мало ми је побрз у говору, али ће и то уставити озбиљније године.{S} Сазре |
| мој отац, мршти се и срди на тебе, кад год му се они сиротани потуже.{S} Ја бегам из собе да н |
| а знам море кад си оволишни био.{S} Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако |
| у јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} |
| старија и лукавија од свију, што вас је год, жутокљунићи моји.{S} Каже мени, али шта нас се тич |
| они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњо |
| један пут један јест један", па све док год нису прешли целе таблице множења и дељења.{S} Затим |
| S} Зато учите сад док сте млади.{S} Што год не разумете, питајте, па ће се зар наћи ко ће вас к |
| ебе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у се |
| е издржи, кад га случајно погледа и што год упита.{S} И поп Крста се склања да је више позади, |
| прућише се по трави Милан легао ничице, годи му мека и свежа травица, одупро се лактовима о тра |
| ; као биљци јутро и кишици, тако и души годи свежина даха природиног.{S} А колико је природе, к |
| рсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати, јер га је некаква н |
| ица је лебдила над њим као над дететом, годила му свима навикама, дворила га мање као брачни др |
| ашили од онога што нам је до скора тако годило, испуњавало цео живот наш.{S} Ја још непрестано |
| ставника.</p> <p>Европом је грмела 1848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале стеге са св |
| где треба, те да му тамо буде лашња ова година.{S} Твоји су здрави сви; мајка ти је била у цркв |
| им родитељима.{S} Завршује се већ друга година од како је последњи пут тамо одлазио.{S} Онда је |
| рајем половине јуна завршиће се школска година.{S} Многи, нестрпљиви, већ се и одметнули, отишл |
| е.{S} Већ је на измаку друга и последња година Лицеја, опште мишљење и у наставника и у слушала |
| честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке династије седи с |
| ! прихвати учитељ Макса, а колико му је година?{S} Знаш, по закону....</p> <p>— Кад је оно Мора |
| лан у Лицеј, који је истом пре неколико година премештен из Крагујевца у Београд.{S} Онда су би |
| Тодора Ковачевића, старца од седамдесет година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташ |
| је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} Много с |
| Онда је Даница навршила пуних шеснаест година, у августу су заједно славили њезин рођендан, ал |
| растанака.{S} У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сам је прво само — сам, а п |
| а и торокљива Даница.</p> <p>Шест пуних година је минуло, од како се Гргур <pb n="86" /> учи у |
| а њима и неки њихов друг Илија, који је годинама скоро два пут старији, често иде са њима; мрзи |
| ена, коју је учинио Максо још у ранијим годинама; улогу малога ђака пренео је на малога цара Пе |
| ћерка Даница, у најлепшим, најцветнијим годинама.{S} Густу косу свила у витицу око феса са црно |
| а запитамо господина оца... ту је све — године, знање, искуство, једним словом све... реците на |
| раги наш Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега н |
| одабраних књига, што их је пре пуне две године послао Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чита, в |
| све другчије него што беше тамо пре две године.{S} Кад је с осталим друговима стао око певнице |
| плашљив, него: осетљив.{S} Што сам ове године имала драгољуба, па лепог човека, па невена боје |
| „совјетницима“ био учитељ, извукао ове године седмицу (тако су онда звали најгору директорову |
| говору, али ће и то уставити озбиљније године.{S} Сазреће.</p> <p>Гргур се исправи, преста уда |
| астанак.{S} Али после, навика и старије године навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе |
| кола, црква, све.{S} Нећете заћи у моје године, а све ће...</p> <p>Али ту раздрагани професор п |
| што ће сада у четврти разред?{S} Лањске године, некако пред распуст враг нанесе овуда мечкаре, |
| о је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је ба |
| ао цело „благодјејаније" од ове две три године.{S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не тре |
| касно, поправиће већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и |
| не чини му се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, тачно се држи „претпи |
| па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.</p> <p>Гргур с |
| ом оцу, док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а де |
| незахвалне Европе.{S} Та да ми је једну годину заповедати на Неви!{S} Видели би непријатељи Сла |
| еди Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину седи све у истом разреду.{S} Ништа не учи, ништа |
| ка пасуља, кацу сира и ухрањенога крмка годишње, и дукат цесарски месечно.</p> <p>По ручку се И |
| {S} И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало наба |
| дугачак постављен сто; иза куће пуши се голем огањ и спремају ражњеви ; гајдаш накривио фес, ду |
| } Што попа тресе ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и с |
| о нека је на једној.</p> <p>- Једна али голема.{S} Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала. |
| колена, одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре светле по кућама, многи је уморан, већ и п |
| његовим, иста она цица-маца преде испод големе пећи.{S} Али се велика промена догодила на лику |
| ли се, па кад им још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, кој |
| лике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим с |
| :</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То је, децо, Београд, а оно је л |
| аплашило, па не могавши савладати своје големо незадовољство, мрко погледа престављенога, па он |
| горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирско кубе, наткрилио половину кухиње.{S} |
| свом коњу журио се кући.{S} Поред пута голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком пл |
| еђе праг и рукова се с Гргуром.{S} Млад голобрад дечко, а на њему нова пешачка униформа — регру |
| S} Како беше пријатан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држаше свој ониски голубасти шешир, |
| {S} Здрав као вода планинска, питом као голуб.{S} Мађари, Немштина, све је то противник наш.{S} |
| е гологлав, у једној држаше свој ониски голубасти шешир, а другом руком намешташе своју, лаким |
| >Србске Пчеле</title>, Доситије, <title>Голубице</title>, <title>Жил Блаз</title>, <title>Хаџи- |
| бових прутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце.< |
| ије да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргуре, та оно је права роспија.{S |
| — Јадранско Море, српско приморје, Црна Гора, Скадар, Скопље, Тимоци, па Мориш, па Драва, па Ри |
| бошченије“ Србије?{S} Је ли морала Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару? |
| а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас |
| овориш, Милане? поче Гргур мало тужно и горачно.</p> <p>— А Бога ми јест!{S} Шта ту неке „Татре |
| > чибуке и шарене наргиле, а низ улице, горе доле, надали вику халваџије и кокичари, млађани пр |
| пог човека, па невена боје разнолике, — горе!{S} Шта пута прекинем рад, одем, па се нагнем над |
| Отац Арон набра невена између камења, а горе на зиду, са једне тисовине, која се једва дала дом |
| а у исти мах осврте се и Илија, погледа горе према Даници, па, онда, чисто подсмешљиво, <pb n=" |
| ресташе, спусти руке у крило, и погледа горе својим великим очима.{S} Суморно небо исто тако не |
| де заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полус |
| х „сједалне“ да нас боље чују, да онима горе <pb n="39" /> боље угодим.{S} У једанпут ми се учи |
| ко твојима, како свима нама у школи, па горе до твојега села?{S} Ако си рад чути, ми смо, хвала |
| младину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!, среск |
| ној страни школе.{S} Још се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера.{S} Мало |
| и отварању и затварању.{S} Професор оде горе у варош, у шетњу, можда да се узгред види и са сво |
| јући се саркастички, устаде и опет пође горе доле по својој “вселени“.</p> <p>— Ја бих тако рад |
| p>— Још који дан?{S} Добро је, кад није горе.{S} Па од сад буди паметан.{S} Не бој се, биће Срб |
| ?{S} Лицем на Преображење ишли су обоје горе у његово село, својом руком превео је, готово прен |
| на.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од горих.{S} Бацих јермилук, па готово око јације |
| сјајније.</p> <p>Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће.{S |
| викаше сви новоме госту, па га посадише горе до попа.</p> <p>— Још јуче ми даде прото оба ова п |
| ли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас помаџаре.</p> <p>— К |
| душке заптивеним врелима?{S} Још црње и горе !{S} Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. „ |
| у лаж!{S} Пљунимо!</p> <p>Професор Сави горе очи, пламте образи.{S} Апостолски жар преобразио г |
| букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирс |
| за срцем, него правце стазом, која води горе у његово село.{S} На једном савијутку, где се чешћ |
| } Он би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се отворише собња в |
| нима, или сићи доле у поток, па шврљати горе-доле по оној самоћи.{S} Кад је зима настала, после |
| патријарх, па уђе у народ.{S} Пролазећи горе доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирам |
| его исто тако истински живот као и онај горе у његовом селу.</p> <pb n="18" /> <p>— Гргуре, Грг |
| у окренуо.{S} Даница већ стајаше с оцем горе на брду.{S} Наставише пут, Милан, и нехотице, опет |
| се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осветље |
| и онда, дабогме да би онда много, много горе било.{S} Зато је добро што сам ја овака, а ти опет |
| оне стране потока, а кад су стигли тамо горе ка његовој кући, сам јој из млекаре донео у чистој |
| бе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини.{S} Драге му се слике појављуј |
| ле, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча |
| а, сабљама и шишанама.{S} Пролази Гргур горе доле, чуди се сремачким великим шеширима и подугач |
| него што ће лећи, приђе, једне подигну горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад |
| Пошао би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу.{S} У |
| тран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— Видиш, де |
| и, желела је да походе оно двоје старих горе у селу.{S} Давно се Гргур није никоме јављао.</p> |
| јунак, јунак.</p> <p>До поноћи је свећа горела:{S} Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрв |
| Учитељ стаде код стола, на ком је свећа горела.{S} Ђаци стоје мало поиздаље па радознало гледај |
| част — до поноћи.</p> <p>Али је у школи горела свећа и после поноћи.{S} Макса се два три пут бу |
| ра није одазвао.{S} Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога.{S} Тек кад се и по т |
| , на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле мале свећице, па се лепо виде јасле, у њима Хрис |
| пуштали к Београду, у ком су већ одавна горели упаљени фењери.</p> </div> <div type="chapter" x |
| еко четрдесет дана гладовали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хт |
| Море учитељу, учитељу, баш си покаткад гори од детета.</p> <p>— Нисам гори од тебе, обрецну се |
| сви су прозори осветљени, у свакој соби гори по једна воштаница; пред молитвеним иконама два ко |
| х Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса својски |
| оз планину.{S} А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога |
| } Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... често сте ми у о |
| покаткад гори од детета.</p> <p>— Нисам гори од тебе, обрецну се Макса.</p> <p>— Учитељу!</p> < |
| п Крста би само на то рекао: „ни дрва у гори нису једнака; роди се то тако погдекоје, којем се |
| утања не чујете више ни веселих птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама.{S} Потоци |
| е књига учити, а да пруће мирно расте у гори ?{S} Сирота ова дечица.{S} Гргуре, ако нам успишеш |
| ишу, Бошњинога унука, што је одрастао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде.{S} Па |
| их дигла главу као пауница, а ти си још гори и поноснији, не би хтео ни малчицко подићи ту твој |
| колу и њезин скромни намештај.{S} Свећа горијаше готово црвеножутим потмулим пламеном; око ње, |
| ону страну неба, на којој у тај мах не горијаше сунце.{S} Гледа у то безгранично плаветнило, г |
| роји, чита, говори, све прилике горе од горих.{S} Бацих јермилук, па готово око јације пожурих |
| а Ружица бризну у плач, ридаше и јецаше горко.</p> <p>Док је она плакала, наш штудента гледаше |
| Ти, Гргуре, ништа не мариш што ја овако горко плачем?</p> <p>— Па, право да ти кажем: не марим. |
| ца, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе |
| ш му необичнији попови у шеширима.{S} С горње улице слази читав караван кола, долази народ обуч |
| ко вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, и — чита.{S} Сат тиктаче, мачка под |
| евом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пош |
| рску лулу, посади је на доњи крај, а на горњем беше сисак од ћилибара.{S} Напунивши је мирисави |
| </p> <p>Поседаше за постављен сто.{S} У горњем челу седи поп, до њега Макса, па поша, па учитељ |
| ове и шешире, а Јован им начини места у горњем месту свога великога стола.</p> <p>— Мој брат до |
| драви сте !</p> <p>Професор Сава одврну горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца |
| поцигурно код куће; били смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S |
| од навода својих.</p> <p>Учитељ Макса, Горњокрајишник, у почетку овога века даворио се с књиго |
| мо и слушају положивши малене ручице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плаш |
| >"Па како тамо живите?{S} Молим скините горњу хаљину.</p> <p>— Хвала, хвала мајстор-Јоване, мож |
| ица успремала сто, мајстор Јован отвори горњу фијоку од великог плавог ормана, што стајаше у за |
| е му у реч свештеник; и ја ћу с тобом у Горњу Крајину, па ћу свуда, где тамо стигнемо, казати и |
| — Али ћемо, као што си рекао, заједно у Горњу Крајину, прихвати Максо, да проведеш бар једну но |
| и како не би били здрави у овим питомим горовитим селима.{S} Шума, ливаде, потеси, па мој красн |
| моје селанце тамо у Крајини, у кршној, горовитој Лици.{S} Указа ми се наша колиба, па покојни |
| , у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини.{S} Драге му се слике појављују у усп |
| су земље мале на мапи, како су дивне и горостасне, кад их погледате са оваквих отворених висов |
| итајте често те вечно лепе гласове наше горске виле... па песнике, па све списатеље наше, који |
| брисавши и последњу сузицу, не више као горски вихорић, већ тихо и питомо, као најпитомије јање |
| ргуре, шта си сад имао?</p> <p>— <title>Горски Венац</title>.</p> <p>— А пре си имао?</p> <p>— |
| платно памучно.{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, о |
| нађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.{S} Ива |
| рупним очицама опазио да отац замаче за гору.{S} У срце му се спусти терет као највећи воденичн |
| Окренуо се још једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређа |
| у.{S} Пошао би икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу. |
| колске општине.{S} Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.</p> <p>И сеља |
| о није о јесени путовао кроз поље, кроз гору, тај не зна, шта су јесење лепоте.{S} Још се свуда |
| је шта чуо ни видео.{S} Тако је прошао гору, па сеоски потес у реченоме кључу, па после долом |
| први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па <pb n="4" /> се крадом, крадом да и жена не ви |
| лави јутро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата кућни посао: или плете чарапе, |
| </p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S} Коњичак је напред носио сандучић с његовим књи |
| понајвише песковит, вијуга кроз ониску гору, с једног поступног, једва приметнога висоравна на |
| а, брани се учитељ Макса...{S} Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, куса |
| } Швабо...{S} Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и |
| с Христос, нека нам каже Паун!</p> <p>— Господ наш Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском, |
| у себи: ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих |
| о обојицу у гимназију?</p> <p>— Како те Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме |
| врдају, нешто увијају, да их често сам Господ разуме.{S} Што не говоре вако просто, да их и ја |
| о на Божић ?</p> <p>— На Божић се родио Господ наш, Исус Христос, откреше Јанићије. '</p> <p>— |
| из топа.</p> <p>— На ком се месту родио Господ наш Исус Христос, нека нам каже Паун!</p> <p>— Г |
| рекрстише, узвикнуше заједнички: „Свјат Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школс |
| има их, који воле потказати него да му Господ здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, тркне |
| војничке, па списатељи и професори, па господа и великокупци из свију крајева Српства.{S} Боже |
| ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, как |
| на снажно недро младића, који је одавна господар њезинога срца, а који јој се у овом тренутку у |
| реним кораком, ношаше свога замишљенога господара. </p> <p>Гргур мисли и премишља о својој прош |
| етци тако мислили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{S} Који народ има |
| .{S} Он, у подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисил |
| рему непрестано зуји у ушима : „Докоље, господи, <pb n="20" /> забудеши мја?{S} До конца“, или |
| уно снебивања.</p> <p>— Господин Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав — не познајем га |
| , рече Гргур с пуно снебивања.</p> <p>— Господин Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав |
| ач.{S} А ко вам је био учитељ?</p> <p>— Господин Макса, рече Гргур с пуно снебивања.</p> <p>— Г |
| во овде на моје место. — Макрена, можда господин није још ни вечерао...</p> <p>— Молим, молим н |
| жна Петрија.</p> <p>— Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торб |
| ти у шаке.</p> <p>— А је л’ вас тај ваш господин Максо учио и појати? запита окренув се деци.</ |
| ја се отворише и унутра уђоше оба млада господина, што се дотле одмараху у хладу под брестовино |
| е вратнице и у двориште уђоше два млада господина.{S} Гледају школску зграду, којој су зидови т |
| мена, упитаће Макса, пошто обадва млада господина, понуђена, седоше.</p> <p>— Моје је име Илија |
| своју наставу, па готов и спреман чека господина директора.{S} Већ је све предмете и два и три |
| едмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа.{S} Директори су |
| ти, док се не ошине.{S} Ево да запитамо господина оца... ту је све — године, знање, искуство, ј |
| баш није одмах на ударцу сваком погледу господина директора.{S} А учитељи ?{S} Они час по зарез |
| и, срамежљиво поседаше тамо на креветац господина професора.</p> <p>— Дакле, сад смо прочитали |
| ти, примети мајстор Јован.</p> <p>— Па, господине директоре, хоћете ли нам казати, зашто сте на |
| p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре?{S} Примети му мајстор Јован.</p> < |
| штап.</p> <p>— А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајстор Јован, устајући м |
| кола, па стара школа.{S} Док смо се ми, господине, држали часловца, псалтира, дотле је и било д |
| ју рехави предњаци.</p> <p>— Добар дан, господине учитељу! викну онај дежмекасти, пошто обадвој |
| одило.</p> <p>— Па то није неваљалство, господине директоре; <pb n="68" /> то је прост несташлу |
| обедљивог духа народног.</p> <p>— Кажу, господине, да смо ми мали народ? усуди се приметити Мил |
| ор Јован није приметио.</p> <p>— Ја их, господине, предајем у ваше руке; ја познајем вас; нек’ |
| ра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, господине професоре.{S} Стекао сам још једнога сина, а |
| <pb n="129" /> <p>— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте пролазили |
| једним словом све... реците нам, драги господине Максо, шта би било од света, кад би се сад пр |
| И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити децу мучна работа.{S} Па још на данашњ |
| љеве ћерке.</p> <p>— А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог поживи остатак |
| јуче је започео упис, ја ћу их одвести господину директору, то је моја ствар, то ће ићи лако; |
| је је име Илија, почеће опет дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јовано |
| се, опазила поред себе лепог и угледног господичића, истог онаквог, каквог је одавно привиђала |
| ву.{S} Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се за нос вући!</p> < |
| задувана с врло важним лицем.</p> <p>— Господо моја, јесте ли чули за скандал који се у заводу |
| ено и тронуто:</p> <p>— Ево, моја млада господо.{S} Рекох ли вам ја, ниче семе, које је посејао |
| вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господски подворе.{S} Учитељ Макса следствен својим стр |
| анка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину", док ти зајекну |
| S} У левој живљаше стара сестра Савина, госпођа Јелена, у десној сам професор Сава.{S} Док се о |
| творише собња врата, професорова сестра госпођа Јелена, намрштено погледа унутра, па опет притв |
| и моју добру учитељку“... молићу где је госпођа?{S} Сигурно се налази у кући?</p> <p>— Јесте, у |
| дао капе свима великашима.{S} И отменим госпођама, старој госпођи Симићки, свагда прилажаше руц |
| љка и њезина кћи.{S} Маши се руке старе госпође, која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино |
| икашима.{S} И отменим госпођама, старој госпођи Симићки, свагда прилажаше руци.{S} Али је велик |
| !{S} Бој уничтожава, а не воспитава.{S} Госпођица има право, прутови су грозни.{S} Ја их се гну |
| па онда опет у учитеља Максу.</p> <p>— Госпођица?</p> <p>— Моја кћи. одговори Макса.</p> <p>— |
| поштедила од боја.</p> <p>— Дакле сте, госпођице, противу фиргаза!{S} Чујеш ли, Милане? и ту д |
| га, противу фиргаза!{S} Морам признати, госпођице, да сте човекољубивији и од мене и од Милана. |
| својим родитељима.</p> <p>— Није могао, госпођице.</p> <p>— Није могао ?</p> <p>— Јер лежи.</p> |
| да би преухитрио:</p> <p>— Имате право, госпођице; стари или нови метод — све зависи од наставн |
| жно зло...{S} Зар не мислите и ви тако, госпођице? окрете се Даници, намеран да поублажи оштрин |
| ловена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпођице, цјел!{S} Знате ли оно правило: цјел освештав |
| >— Шта се и шта не би хтело, моја драга госпођице, али шта ћемо, кад не дозвољавају околности, |
| а заврнеш шију.{S} Тебе не питам, питам госпођицу...{S} Допустите само да разложим.</p> <p>— Са |
| ознало упире погледе у изненадне отмене госте, дотле левом руком пипа по земљи и тражи своју ра |
| а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.{S} Максо кмету, а кмет хабер свима кметовима по |
| е као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господски подворе.{S} Учитељ Макса следствен свој |
| свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном реду, у највећој тишини.</p> |
| ан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше спремати на полазак.{S} Даница навали да о |
| је столарски и браварски пир, кад дођу гости, кад се наплати по каква већа наруџбина, и тако д |
| самоћа.{S} Ви сте сити света, а нама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Грг |
| а свога благога погледа са својих милих гостију.</p> <p>Иза попових леђа стао достојанствено об |
| покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за три и по швапска кревета |
| времена владаху се полусвештенички.{S} Гостионице, јавно пушење, картање, све то као живу ватр |
| с.{S} Још добро ни свануло, кад стигоше гостионици на Торлаку.{S} Одатле празна кола потера коч |
| мах стража мењаше.{S} Одседну у једној гостионици код Батал-Џамије.</p> <p>Сутрадан се рано ди |
| </p> <p>— Ваистину! повикаше сви новоме госту, па га посадише горе до попа.</p> <p>— Још јуче м |
| а, у име лаке ноћи, исплази своме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичи |
| р, са нашом сеоском школом, Богу хвала, готов је.</p> <p>— Охо!{S} Е баш ми је жао, што ми није |
| ај му простоти, ако хоће и глупости, па готов посао, слуге, робови!{S} Јеси ли ме разумео, мој |
| о заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господина директора.{S} Већ је све |
| ачело уздржљивости према младости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српск |
| цу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морати дов |
| мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам, шта ми је, |
| х и модрих патлиџана?{S} Ево како се то готови...</p> <p>— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушим |
| е подрезане браде, а образа онако вазда готових на смех.{S} Под пазухом држаше дебео трешњеви ш |
| казаже народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе од радости, кликташе.</p> <p>У тај мах |
| ионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врло ретко излажаше до Ка |
| у његово село, својом руком превео је, готово пренео с оне стране потока, а кад су стигли тамо |
| дежмекаст, округлијих образа, учешљане, готово зализане косе, румених, али дебелих усана, кроз |
| ше као мати дете.{S} Јутром Макса рани, готово први у селу, али још ни довршио јутрењу молитву, |
| одавде далеко?</p> <p>-— Сат, одговори, готово и нехотице, Даница.</p> <p>— Сат?{S} Па то је ту |
| нађења.{S} Узе драге дарове и са неким, готово светим поштовањем метну преда се на сто.{S} Дуго |
| ст.{S} Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио.{S} Кад је ушао у храм, |
| штву он обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ. </p> <p>Гр |
| } А шта је оно тамо, тако, одвојено?{S} Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их как |
| ђе разблаживао одмерен смех, али плач — готово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити доста, рећи |
| шију; имао је макар по једног познаника готово у сваком селу око Авале.{S} Често притегне опанк |
| арији брат Паун.{S} Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку ц |
| јлепшим жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о Даници, најзад се прибере, и опе |
| ке горе од горих.{S} Бацих јермилук, па готово око јације пожурих се мајстор-Јовановој кући.{S} |
| а и његову царицу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога сасвим нема, шт |
| ко љутито, да је чуо и фамулус, који је готово на пушкомет напред корачао.</p> <p>— Шта си узео |
| јавног училиштног наставленија" знао је готово на памет.</p> <p>— Па како са школом? поче Илија |
| тамнеле и местимице истрвене, а скамије готово поцрнеле, пуне урезаних имена од неколиких ђачки |
| и, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с |
| ласом, не мичући се с камена, на ком се готово врћаше на једној ножици.</p> <p>Гргур пође корак |
| зин скромни намештај.{S} Свећа горијаше готово црвеножутим потмулим пламеном; око ње, у њезиној |
| н је овда онда и попевао.{S} Сунце беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише своје сел |
| зо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се н |
| цама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и фамулус Степан, па се и |
| само на посао.{S} Мудро смишљено, полак готово.{S} Пре свега мора бити...</p> <p>Али ту Милан м |
| ветац, Милан на зелену столицу с једном готово пребијеном ногом.{S} Ништа се не треба чудити, к |
| ицама.{S} Рађаше се у њему осећање, оно готово целога века на чисто неизведено, и разумљиво и о |
| Ништа се не треба чудити, кад кажем „с готово пребијеном ногом“.{S} У ђачким собама, обично је |
| .{S} Одоше у учитељеву собу и седоше за готову софру.</p> <p>Тако је врло често постајао, разви |
| покрету, о политици, али је говорио по готову сам.{S} Макса му се чињаше и сувише озбиљан, Дан |
| који одоцнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога <pb n="6" /> кр |
| вић своје слабачко кљусе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало |
| овим књижицама.{S} Они су за њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда онда и попева |
| до школе?</p> <p>— Нисам, чича-Степане; грабим кући, док је видела.</p> <p>— Ако, ако...{S} Мај |
| не заборавља.</p> <p>Коњ је журно кући грабио, махао вратом, рзао раствореним ноздрвама, и да |
| ће да је Србин — онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим депутатима.{S} Све ћете то имати, ако т |
| ухоте.{S} Ту неки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осо |
| одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседаше око печенога јагњета. |
| оких зидова и кула некадашњег Порчинога града.</p> <p>Сунце обасјало целу околину, наши путници |
| је Београд једини на свету, као да нема града и осим Београда...{S} Све смо закључили... деоба |
| се он мени, него теби и онима онамо код града.{S} Мари он за сву ту вашу петљанију.{S} Волео би |
| лан.{S} Одморише се мало, па зађоше око града.{S} Гргур пажљиво разматра зидине, диже сваки кам |
| ледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и нагоше главе на |
| рајево, Скадар, Трново... вароши, села, градови, чисто видим народ како по њима гмиже, чујем ла |
| шница, као Каона и Криваја, — цркве као градови, а ћелије као палате, једним словом: царске зад |
| , а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу га мрским турским сатом, у низаме који |
| увише затворена натура нагињала је више грађанском животу, волео је не толико сељаке колико зан |
| старији и развијенији, и јачега кова и грађе степенитији. <pb n="100" /> Знало се за свакога у |
| аху и чуђаху се величини никад невиђене грађевине.</p> <p>На један сахат пред заход сунца испеш |
| рикне кроз нос: ма! цела школа узавре, граја, урнебес.{S} Као и међ’ људма тако и међ’ децом: |
| тако даље, онда се дигне у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулу |
| му Господ здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, тркне један крадом директору, а овај опет, |
| језику</title>.{S} Овај предговор пред граматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да |
| рупне капље шуштаху по лишћу на дудовим гранама, бијаху у окна прозорска, и као <pb n="118" /> |
| } Иза потеса шљивици с родним подупртим гранама, а за њима село на брдељцима, на којима се зеле |
| у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама.{S} Потоци пуноводни, струје преко камења са он |
| вно прецветале, па опустиле полуоголеле гране, а на њима по који шипак ужутео и у велико се спр |
| сопственим очима.{S} Боже здравља, чим гране лето, притегнућемо кљусадма колане, па ћа на скел |
| Данилевског кнез Михаило удаљава се од граница, српска влада отвара капије на Сави и Дунаву и |
| тичан разум, у извесним, врло одмереним границама, ради непрестано, као навијен сат, никад јаче |
| днокрвној славенској браћи, која живе у границама троједне краљевине!“</p> <p>— Живео! кликну н |
| што мапе немам да ти повучем најтачније границе...{S} Знаш ли ти, Гргуре, шта је то конфедераци |
| степе, цео Кавказ и Урал, све изведи на границу...{S} Ради кога?{S} Да спасеш грешну Европу од |
| граниченога и суревњива мусломанина.{S} Гранчица бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде |
| која се једва дала домашити, очепи малу гранчицу, и све то спреми да спомена ради собом понесе. |
| Далеко у шуми чуо се ћук.{S} Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезд |
| јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, одједанпут силовито сену, негде у бли |
| авчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад је сунце на заходу па просипље ру |
| ир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука |
| свога Књаза са Цетиња, прича о боју на Грахову, и плаче.</p> <p>Кад је Васо пружио „писму“ учи |
| велика тробојна застава, на њој српски грб; једни певају:</p> <quote> <l>Који не зна, кад треб |
| колико упавићених џбунића, или кржљав и грбав глог, или ситнолисна дивља крушка, или просто трн |
| ипак примио.</p> <p>— Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Р |
| р, смешећи се лукаво.</p> <p>— И јесте, Грго, човек; човек од феса до јеменија.{S} Да је увек н |
| и у касарни.{S} Мучна уредба; нигде ти, Грго, наше сеоске слободе, нашега рахатлука.</p> <p>— З |
| ми се знамо, другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје |
| Крушевцу, збогом начелство!{S} Одох ти, Грго, у срез.{S} Мало подаље од вароши, од друмова, у п |
| су твоји предњаци још тврђи.{S} Збогом, Грго, чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ваља пре д |
| есе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама коју они р |
| Даница ме одазва у школу — да је видиш, Грго, нема је лепше у свем селу, румена јабука! „Кумим |
| ати се са селом.{S} Познајеш ли ме још, Грго?{S} Та заједно смо се учили књизи у учитеља Максе. |
| но! кад те понесу на носилима.</p> <p>— Грго !</p> <p>— Ружице.</p> <p>— Право да ми кажеш.</p> |
| писмена ни рођеном оцу; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.</p> <p>Ту И |
| ! (Показавши му прстом где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом:</p> <p>— „Мој синко!...“ |
| ице на прозоре.{S} У соби наста тишина, Гргур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, оз |
| После кише, која потраја половину сата, Гргур уседе свога мркова и одјаха својој кући у село.{S |
| је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу својим друговима |
| собом путе храпаве и тамне и камените, Гргур стазе, поред којих мирише најлепше пољско цвеће и |
| три дрвена ступња.{S} Ушавши поседаше, Гргур на свој креветац, Милан на зелену столицу с једно |
| еним прстима о сто.{S} Макрена плакаше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљ |
| и планински поточићи.{S} Милан — мисли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — |
| S} Како ово засењавање поче учеставати, Гргур спусти <title>Вјестник</title> на столицу до себе |
| ви.{S} А иду ли у школу?</p> <p>— Овај, Гргур, са нашом сеоском школом, Богу хвала, готов је.</ |
| еколико тренутака, ушла са служавником, Гргур се чисто тргао.{S} Учини му се, као да уђе девојк |
| чио читати.</p> <p>Сви поседаше за сто, Гргур прочита течно и разговетно:</p> <p>— <hi><title>Ж |
| ки ктитори, светитељи Симеун и Сава.{S} Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишт |
| морише се мало, па зађоше око града.{S} Гргур пажљиво разматра зидине, диже сваки камичак необи |
| ојави на лепим, великим трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ок |
| дни, како седе поред гроба материна.{S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали |
| чна мириса цветка из једнога бокора.{S} Гргур има мало више поуздања у себе, Даница му се приби |
| иповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, а овај га значајнијим погле |
| На завршетку испита поделише дарове.{S} Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погл |
| ве, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу |
| е, окрене се слузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први у |
| >Рекавши то, пружи узабране цветиће.{S} Гргур се једва осмели да их се дотакне.{S} А кад се она |
| ле су се разишли по кући и око куће.{S} Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђе |
| су отишли на ону страну, у Карловце.{S} Гргур још на лађи замишљаше себи лепоту и величину стол |
| е им загрејаше њихове младачке душе.{S} Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сјајнобелу, |
| два могаху распознати слова у књизи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S |
| <p>И ту Макса поче још јаче јецати.{S} Гргур оборио главу, а он наставља испрекиданим говором. |
| ао школи, а ђаци се расуше по порти.{S} Гргур, како је стао подаље од црквених врата, ту Је и о |
| стуке и поседоше на траву под туњом.{S} Гргур им прича све.{S} Иван ћути, па га сад отворено, с |
| јеленија“: филозофско и правословно.{S} Гргур је учио филозофију, а Милан правне науке.{S} Онда |
| сустали пламен једва осветљава собу.{S} Гргур узе маказе и усекну је.{S} Пламен сину новом јачо |
| , путници.{S} А имамо на вас поруку.{S} Гргур...</p> <p>Још онај дежмекасти добро и не изусти и |
| } Сви се и нехотице примакоше столу.{S} Гргур слуша, свако словце свештениково пада му на срце, |
| волите ми да извадим моју бележницу.{S} Гргур је још у Војводини. ратује.{S} И ја сам по народн |
| к.</p> <p>До поноћи је свећа горела:{S} Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрвањем, спава |
| ц је задржа, па опет помилова.</p> <p>— Гргур ће бити мали цар Петар, а ти ћеш бити моја мала ц |
| као сестра мећу браћом својом.</p> <p>— Гргур седе до Ружице и стидно гледаше преда се.</p> <p> |
| ратиоца:</p> <p>— Како ти име?</p> <p>— Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.</p> <p>— А |
| да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — сања.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
| борила колаче па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви ми |
| и уђе Даница, Макса писма у шпагове, а Гргур узе шешир и спремаше се за полазак.{S} Макса још |
| леда непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве са |
| о дашчаном крову.</p> <p>Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мисли |
| не чује, сви су за столом при вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се навршуј |
| ном друштву он обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ. </p |
| утака стајала је Даница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући.{S} Поред пута голи лу |
| судбина лишила доња два предњака.{S} А Гргур је, ваистину, сасма мало порастао, само су му очи |
| ац, па спава као окупано јагњешце.{S} А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељ |
| узнео још лепшом мушком красотом.{S} А Гргур?{S} Задовољно гледећи је, радовао се у себи, што |
| пуно симпатичног лика.{S} А Милан?{S} А Гргур?{S} И они, раздрагани, ужагрили очима, па би, чин |
| и: „Истераћемо вас, истерати!"</p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну неба |
| ом, рзао раствореним ноздрвама, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио најкрупн |
| си...</p> <p>— Шта сам био? запитаће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да Илија запиње.</p> |
| рбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаће га Гргур радозналим погледом.</p> <p>— Ја?{S} Ја немам крв |
| а „спасенија“.</p> <p>— Милане! понавља Гргур свој неми протест исто онако тужно и чемерно.</p> |
| лико њих најмањих и нејачких: међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху < |
| ет...</p> <p>— Славјански комитет? пита Гргур пун изненађења и чуђења.</p> <p>— А чему се толик |
| девојку ?</p> <p>— Коју девојку? упита Гргур мало планувши.</p> <p>— Ону девојку — шта се прет |
| ве положио у божје руке.</p> <p>— А кад Гргур школу сврши, хоће ли он опет к нама у село, да ра |
| е своје село.</p> <p>Село, из којега је Гргур, мало је у страни, не види управо шумадијско село |
| ење и у наставника и у слушалаца, да је Гргур први међу првима.{S} А Милан?{S} Тај велики ретор |
| /p> <p>— А каква је ово икона? упита је Гргур.</p> <p>— То је Свети Сава, што је сазидао ову шк |
| </p> <p>Ту Илија руком к ћемеру, али је Гргур устави.</p> <p>— Хвала, хвала, Илија, чувај, не т |
| на подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде с |
| ди од Саборне Цркве.</p> <p>Сутрадан је Гргур отишао проти Матији, Матија га пошље Стратимирови |
| ајтачније, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлал |
| злегне диспут међу друговима, пресуђује Гргур; ако се смисли какав план, који ваља разрадити, р |
| крштено му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а |
| >— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет о |
| ј...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?</p> <p>— У Томашевцу.</p> <p>— Чудо не на |
| Шест пуних година је минуло, од како се Гргур <pb n="86" /> учи у Београду.{S} За то време само |
| о двоје старих горе у селу.{S} Давно се Гргур није никоме јављао.</p> <pb n="129" /> <p>— Идите |
| наслони на ваша прса.{S} У једанпут се Гргур мало јаче нагну на задњи наслон своје зелене стол |
| тужи, и ја грешна радујем се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није раселио поводањ.{S} |
| их тако радо читао Мицкијевића, рећи ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов професор.</ |
| /p> <p>— Не свиди ми се никако, рећи ће Гргур, после дугог и дугог размишљања.</p> <p>— Не свид |
| аћута;</p> <p>— Шта мора бити? запитаће Гргур.</p> <p>— Мора бити револуција.</p> <pb n="115" / |
| о учитељ?</p> <p>— Господин Макса, рече Гргур с пуно снебивања.</p> <p>— Господин Макса, господ |
| олиш ли ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехн |
| ше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оц |
| је.</p> <p>— Шта говориш, Милане? поче Гргур мало тужно и горачно.</p> <p>— А Бога ми јест!{S} |
| <pb n="55" /> <p>— Знам, знам, говораше Гргур; уча нам је често причао о Марку.</p> <p>— А пого |
| ји друг, надгробно слово понајвише пише Гргур, али га никад није говорио.</p> <p>Милан живљаше |
| енчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невин |
| Споменика.{S} Много раније испредњачише Гргур и Милан.{S} Милан имађаше пушку о раменима; навик |
| ди собом понесе.</p> <p>Међутим стигоше Гргур и Милан.{S} Одморише се мало, па зађоше око града |
| тог је истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> <pb |
| им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је само |
| о притворство, маштаније!{S} Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости од |
| оје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур морао исто тако испредати до најситнијих ситница. |
| ?</p> <p>— Прависимо !</p> <p>— Ту се и Гргур мало одобровољи, заборави <pb n="90" /> своје веч |
| Који нема велике будућности ? додаће и Гргур с радозналим погледом у свог професора.</p> <p>— |
| беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S} Коњичак је напред носио |
| Милетић, Крста Влајић, Јанићије Пешић и Гргур Обрадовић!{S}" На овај прозив свој четворици задр |
| олског дворишта, право у кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце иско |
| лог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га у болницу код вели |
| био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца у руку, љуби отац свога давно невиђеног сина, |
| гом !</p> <p>— Збогом, чича! отпоздрави Гргур, окрену коња, па што игда могаше уз брдо.</p> <p> |
| — Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође онако на лихо.{S} Уплаши се, јаој, па |
| ити. — Даница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартију, па је |
| азда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредицама, види на з |
| а логора, у селу Томашевцу.</p> <p>Лежи Гргур у болници, која беше смештена у варошкој кући, пр |
| аганима, сабљама и шишанама.{S} Пролази Гргур горе доле, чуди се сремачким великим шеширима и п |
| p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био |
| броте и узвишености, тако...</p> <p>Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од |
| /p> <p>Кад су се враћали с потока, мали Гргур поизоста мало од својих другова, стаде онде на ли |
| цељицу.</p> <p>А кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша читања и певања.{S} Чудио |
| а, ни млађа ни старија од њега.{S} Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, |
| ог, а опет тако милог језичића.{S} Мали Гргур и не опази све те покрете и поздраве своје нове п |
| чно, по цели дан били отворени.{S} Мали Гргур пође да јој помогне.{S} Уђоше унутра.{S} Оставише |
| ака ни једнога не беше у порти.{S} Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што бе |
| и и тајанствено-заплашљиви мир.{S} Мали Гргур, узнемирен таком ненавикнутом самоћом, похита нат |
| су деца у спаваћој соби џакала, а мали Гргур, под својом поњавом, удубио се у своје паучинасте |
| сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог |
| д ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, к |
| говестити да је — плакао.</p> <p>А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним о |
| први сан па да умакне.{S} А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Дан |
| сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, к |
| ноге.</p> <p>Изађоше деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ Макса упустише се дубље у п |
| е.{S} Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што ј |
| Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је мало одахнуо од мучних утисака прве шко |
| /p> <p>Тако је растао и напредовао мали Гргур.{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипа |
| м паше црвен свилен појас, од како мали Гргур учи оне мале науке у сеоској школи, и од како мал |
| настала свечана тишина, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укрштена осећања, |
| ерин глас:</p> <p>— Данице!</p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз |
| з зелених углађених каљева.</p> <p>Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, па учитељев сто, па црну |
| ><pb n="5" /> у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, с |
| весту; врата се отворише и унутра ступи Гргур, погледа своју другарицу, која погледа и њега сво |
| ћа“</title> и још многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало.</p> <p>— Ваљан учитељ.{S} |
| размишљао.</p> <p>— Занима ме, одговори Гргур, не дижући главе.</p> <p>— Не знам шта има то тол |
| </p> <p>— Збогом, видећемо се, одговори Гргур још непрестано под утисцима изненађења.{S} Узе др |
| аш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи.</p> <p>— Видиш |
| , сви!</p> <p>По дужем ћутању проговори Гргур:</p> <p>— Милане!</p> <p>— Шта си смислио?</p> <p |
| ик.</p> <p>— Ал’ ја с тобом не, нагласи Гргур, зловољан што му плаши лепушкасте слике његова за |
| ознала мати.</p> <p>— Ето што, прихвати Гргур.{S} До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ тр |
| на честитку професору, реч ће написати Гргур (али је „словослов“ Милан); ако је потребна песма |
| ћеву <title>Сербијанку</title>, примети Гргур.</p> <p>— Прекрасно, наставиће професор, а сад да |
| евојка?</p> <p>— Права Српкиња, примети Гргур.</p> <p>— Вредна?</p> <p>— Кртица.</p> <p>— Здрав |
| свештенику руци, за њим Макрена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у послу, па на томе прошл |
| коју и побрисати.</p> <p>Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало.</p> <p>— |
| па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда онда осмели се да у кога погледа; само |
| и као вихор излети напоље.</p> <p>Таман Гргур отвори књигу пред собом, а врата се отворише и ви |
| а, што их је пре пуне две године послао Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чита, више мисли и ос |
| ногу.{S} Према њему, код прозора, стао Гргур и пажљиво разматра књижицу малене осмине, која на |
| </p> <p>— Не смем; устезаше се плашљиво Гргур, не смем.</p> <p>— Кажем ти да их извадиш!</p> <p |
| под сигуран кров, док, док...</p> <p>Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове |
| сам ја казао да нисам сељак?</p> <p>Но Гргур још ни изговорио, а Ружица бризну у плач, ридаше |
| <p>— А шта је то нула? — упитаће на то Гргур, погледавши је мало озбиљније.</p> <pb n="8" /> < |
| Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху <pb n="10" /> мирно као бубице, а они ста |
| који ће да испрати брата, па напослетку Гргур, који се једва отрже из загрљаја материна.{S} Слу |
| о неба; Вучић и устав... пребациваше му Гргур, смешећи се лукаво.</p> <p>— И јесте, Грго, човек |
| и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлучно, затвори књигу и с поштовањем је спусти н |
| костан и гадан !</p> <p>— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге.</p> <p>— Лукав, неотесан!</p> <p |
| p>— Коју за зеленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном столицом са пребијеном ногом.</p> < |
| Познајеш ли ме, чича-Степане? подвикну Гргур гласом мало појачим.</p> <p>— Па, да видиш, дијет |
| едом измери од главе до пете.{S} Кад су Гргур и Милан опет пошли к вратима, професор Сава, не с |
| н из света, а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она два лиска калопера што их држ |
| и лека од љубави: оженићу се.</p> <p>Ту Гргур нехотице мрдну болесном ногом; од бола му се лице |
| м никад нису на одмет ортаци.</p> <p>Ту Гргур зевну.</p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако |
| тако одушевљено.</p> <pb n="111" /> <p>Гргур гледа у професора, а овај упро очи у њега, као да |
| ?</p> <p>— Свега.</p> <pb n="147" /> <p>Гргур, изустивши ово еванђелско одрицање, погледа у Дан |
| l:id="SRP18880_C9"> <head>IX.</head> <p>Гргур је, после неколико дана, одговорио Даници.{S} Пис |
| би браћо, слобода зове!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуша, груди му се шире радостима, које д |
| ше свога замишљенога господара. </p> <p>Гргур мисли и премишља о својој прошлости; сећа се свак |
| духну унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Гргур затвори књигу.</p> <p>— Гледај овамо !</p> <p>И п |
| ноге.</p> <p>— Лукав, неотесан!</p> <p>Гргур се умири и опет седе.</p> <p>— Сељак, сељак, сеља |
| Славјанин, чујеш ли, Славјанин!</p> <p>Гргур га погледа зачуђено.</p> <p>— Чудиш се, је ли?{S} |
| се заори једно громко: „Сервус!"</p> <p>Гргур и Милан скочише са својих седишта.</p> <p>— Но, к |
| ем животу својих млађих другова.</p> <p>Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јевре |
| , а теби, Милане, брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а са Миланом се рукова, |
| руковаше.</p> <p>— Никад, Илија.</p> <p>Гргур га понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да м |
| си ти, мали ? запита поп Гргура.</p> <p>Гргур се застиде.</p> <pb n="24" /> <p>— Но, но, но.{S} |
| ћерка, а Миланова сестра Ружица.</p> <p>Гргур, намрштивши се, затвори ону књигу пред собом.</p> |
| овник.{S} Прокопао је Милан све.</p> <p>Гргур му се насмеја.</p> <p>— Смејеш се, је ли?{S} Е па |
| о ако се то тражи) и загрлио је.</p> <p>Гргур, видевши је тако клонулу, поражену, безнадежну, у |
| ван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и чуђаше му се речима.{S} Он није ни у |
| ти озбиљније године.{S} Сазреће.</p> <p>Гргур се исправи, преста ударати прстом по столу, погле |
| а мудар почетак и не треба више.</p> <p>Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други |
| а јој синак не гладује у туђини.</p> <p>Гргур је на све то снужден гледао.{S} Беше му и мило и |
| дуже и теже од пређашњих четири.</p> <p>Гргур се трже и та лепа слика ишчезе.{S} Врата се отвор |
| готово врћаше на једној ножици.</p> <p>Гргур пође кораком лаганим, неодлучним, још пун оне чис |
| о ми Бога, ја се собом не шалим.</p> <p>Гргур му пружи руку, он је мушки продрма.</p> <p>— И ја |
| илан разбарушен, прљав, подеран.</p> <p>Гргур скочи.</p> <p>— Поделисмо мегдан, једва изусти Ми |
| зећи из села, многи собом понео.</p> <p>Гргур беше изузетак; које по рођењу, које под утицајем |
| ласно.... још гласније.... тако.</p> <p>Гргур читаше:</p> <pb n="105" /> <p>„Разлика у вери и ц |
| трану порту, а из порте у цркву.</p> <p>Гргур је само једанпут с родитељима долазио цркви на пр |
| у, оде лаганим корацима у школу.</p> <p>Гргур није ни гледао за њом.{S} Занимао се својим мисли |
| , неком материнском брижљивошћу.</p> <p>Гргур је морао много и много приповедати своме негдашње |
| гој величини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се |
| А шта ли јој је, Боже, пожелео ?</p> <p>Гргур је прошао долом поред школе; оздо видео само школ |
| о моје дете:{S} Милан или Илија?</p> <p>Гргур још не диже главе, бије десним кажипутем по столу |
| с тобом.</p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне.{S} |
| ли ме разумео, мој добри Гргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу у |
| и пред њима у дугој седој бради?</p> <p>Гргур прићута, па онда радосно повика:</p> <p>— Девет Ј |
| з шале, знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га још равнодушније погледа.</p> <p>— Писар!{S} С |
| еси ли се обратио попечитељству?</p> <p>Гргур га погледа мало разрогаченијим погледом.</p> <p>— |
| о по Богу ја, а овога (показав руком на Гргура), рад сам да школујем.</p> <p>— Да школујеш?{S} |
| илана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура најлепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узви |
| а он му приповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, а овај га значај |
| де њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, споља се чује сватовск |
| Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљубише Гргура, прво мајка, па родови, па комшије, па опет мајк |
| е прибијаше се уз Милана, а још више уз Гргура.{S} Али их је данас узалуд тако рећи вијао, није |
| је и подједнако пажљиво слушала и оца и Гргура.{S} Говор је текао живо с предмета на предмет, д |
| два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти ст |
| у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се гото |
| мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго пла |
| ни његова брата свештеника Арона, па ни Гргура.{S} Сви су отишли на ону страну, у Карловце.{S} |
| која се пушаше.</p> <p>— Даклем, рад си Гргура да дадеш у школу? поче мајстор Јова, намрштивши |
| у јаслама, рекоше сви у један мах, осим Гргура, који је о томе само мало слушао, али још ништа |
| им прекидима, приповедати, како је срео Гргура, како је угледан и леп, како се носи капетански, |
| или својим кућама, својим селима.{S} По Гргура дошао његов старији брат Паун.{S} Даница их испр |
| ишљене.{S} Чиј си ти, мали ? запита поп Гргура.</p> <p>Гргур се застиде.</p> <pb n="24" /> <p>— |
| офесор Сава смешећи се и гледајући то у Гргура, то у честитог мајстор Јована.</p> <p>— Ту је, н |
| ми: који је од њих двојице бољи?</p> <p>Гргура чудно изненади овако питање.</p> <p>— Ништа се н |
| ув снажно ногом о земљу кликну весело:) Гргуре, сине, јеси ли ти?</p> <p>— Ја, чича Степане, ја |
| али и сам не знађаше шта.</p> <p>— Па, Гргуре, поче Илија устајући.</p> <p>— Шта је Илија?</p> |
| цветак из моје баштице.</p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштицу пред кућом.{S} Знаш ли, |
| а, није Русија!{S} Чујте ме!{S} Милане, Гргуре, чујте ме! ова стара.... запамтите што вам говор |
| ом селу.</p> <pb n="18" /> <p>— Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш ка |
| душу сместити у њега.</p> <p>— Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је ноћас ша |
| а смо вас све троје ми родили.{S} Седи, Гргуре до Ружице, а ње нека међу тобом и Миланом, као с |
| вако питање.</p> <p>— Ништа се не чуди, Гргуре; ја сам отац, ја морам да знам.{S} Остарио сам, |
| још је можда на калдрми...{S} Чујеш ли, Гргуре, с Турцима се не да више — дошао је крај: ил' он |
| да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргуре, та оно је права роспија.{S} Ајаој, тешко ли си |
| атер, твоју Петрију!</p> <p>— Чујеш ли, Гргуре, шта вели мајстор Јован? окрете му се отац.</p> |
| у доброту.{S} Опрости <pb n="96" /> ми, Гргуре, опрости; научи ме да будем добра, с дана на дан |
| ем по Марином Милети.</p> <p>„Да ли си, Гргуре, рад да чујеш, како ли је мени, како твојима, ка |
| своје овлажене трепавице.</p> <p>— Ти, Гргуре, ништа не мариш што ја овако горко плачем?</p> < |
| Ирод, а ти, Крста, цар Валтазар, а ти, Гргуре, мали цар Петар.</p> <p>— А шта ћу бити ја, отац |
| ругу свеску народних песама...{S} А ти, Гргуре, шта си сад имао?</p> <p>— <title>Горски Венац</ |
| Стој! и ја одох с тобом.</p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не одгово |
| гој црквици.{S} Причешћујеш ли се и ти, Гргуре?{S} Идеш ли у цркву?{S} Или си, можда, у том вел |
| ем најтачније границе...{S} Знаш ли ти, Гргуре, шта је то конфедерација?</p> <p>— Слушао сам.</ |
| својим ученицима:</p> <p>— Кажи нам ти, Гргуре, како се зове велики празник који нам долази?</p |
| S} Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гргуре, поклонила све моје цвеће, сву моју баштицу, зај |
| и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с тобом тамо; |
| ла Даница.</p> <p>— Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се с каме |
| ар Илија.</p> <p>— Јеси л’ ми се надао, Гргуре? викну Илија, пошто се руковаше.</p> <p>— Никад, |
| ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из <pb n="104" /> тих машта |
| аласто поверљива.</p> <p>„Али шта ћемо, Гргуре, кад се не да на пречац остарити.{S} Доста је шт |
| S} Красно вече; изведрило се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ!</p> <p>И Илија, затворивши неспретно |
| ем ?</p> <p>— Ни да умреш.</p> <p>— Ју, Гргуре, али си ти неваљао!</p> <p>— Зар што не марим, ш |
| Дунав.</p> <p>— Ту ћеш ти учити школу, Гргуре! викну Паун.</p> <p>Гргуру заигра срце од радост |
| ислим ништа.</p> <p>— Да шта ти мислиш, Гргуре? осече се Ружица.</p> <p>— Ја мислим, да не мисл |
| сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем на уво: ја се још по који пут закљ |
| расте у гори ?{S} Сирота ова дечица.{S} Гргуре, ако нам успишеш, реци коју, али онако, ти већ з |
| нас говорити, осече се Илија срдито.{S} Гргуре, данас сам с тобом сојузник.</p> <p>— Ал’ ја с т |
| шем, и ево испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, да ме случајно сад сретнеш у путу, не би ме поз |
| у његовом селу.</p> <pb n="18" /> <p>— Гргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса |
| ђала у својој набујалој души. </p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Данице!</p> <p>И обоје, као укопани, н |
| лу своју душу сместити у њега.</p> <p>— Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је |
| вако млади, па скрштених руку.</p> <p>— Гргуре, да ти једну кажем...{S} Али памти добро што ћу |
| Поћута, па онда тишим гласом :</p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Но?</p> <p>— Чини ми се да сам увек би |
| лави оно некадашње дериште.{S} Па, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене добро?</p> <pb n="140" |
| ики Доситије.{S} Ходите.{S} На ти, сине Гргуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три на |
| ком ни словца, па ни ти нама, наш драги Гргуре.{S} Ја сам твоја другарица, ја ти смем рећи, па |
| да сањај колико ти срце иште, мој добри Гргуре...{S} А како стојиш с парама?{S} Без њих је свуд |
| цркви.</p> <p>„А мајка?{S} О, мој добри Гргуре, како се сва охладим, кад на мајку, па на мене п |
| обови!{S} Јеси ли ме разумео, мој добри Гргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше свој |
| него што би ти, <pb n="98" /> мој добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја онда |
| вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе никако у |
| оравити.</p> <p>„Да ли ти се, добри наш Гргуре, прохте по који пут да завириш мало у ову школу |
| је челенка на калпаку, то је брат Иван, Гргуров отац, међу Здравковићима.{S} У оца их беше трој |
| су, који је утврђен обичајем.{S} Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуб |
| и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, |
| т дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јованов <pb n="128" /> син Милан. |
| {S} Указа се село.{S} Уђоше на вратнице Гргурова оца.{S} Иван Здравковић стао пред кућу и гледа |
| аломљену душу.{S} Покупила све успомене Гргурове: цвеће, писма, књиге, слике, отишла у кухињу и |
| е пролазно, све неверно" прошапута речи Гргурове. „Свега" се морамо одрећи, „свега“.{S} Мајко м |
| шом белоћом и бледилом.</p> <p>— Ми смо Гргурови другови, полазимо на своја „опредјеленија“, по |
| и гледа изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови, скратише му се ноге, па само што викн |
| езе.{S} Још се тресло и орило око ушију Гргурових — тако је грунула врата за собом.{S} Он прима |
| го расположење, запитаће:</p> <p>— Село Гргурово није одавде далеко?</p> <p>-— Сат, одговори, г |
| гледала.{S} И она би тамо у планину, у Гргурово село.{S} Враћајући се школи, била је замишљена |
| бора, обичајним правом деловођ. </p> <p>Гргурово добро учење и примерно владање истакло га мимо |
| на полазак.{S} Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, пристану.{ |
| на ногама, поднеше му столицу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али н |
| и Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пекари: „Врућо, тазе, не ро |
| .</p> <p>Милан живљаше у једној соби са Гргуром, али је цео његов живот текао сасвим другим пра |
| омашевцем, над усамљеним рањеником, над Гргуром.{S} Чула је Илију, видела је Милана, а душа је |
| уги што остаде пређе праг и рукова се с Гргуром.{S} Млад голобрад дечко, а на њему нова пешачка |
| } Оде и сељак, и Милан се опет удружи с Гргуром, и обојица одмакоше пушкомет хода до гроба Порч |
| јату, који тамо по трави, под туњом.{S} Гргуру је мати наместила у кући, прострла шареницу прек |
| у неком свечаном тужном расположењу, а Гргуру, откад је сишао са своје планине, није се тако о |
| и ваља разрадити, редакција се поверава Гргуру; ако се иде <foreign xml:lang="lat">in corpore</ |
| ла готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледал |
| казати. (Ту се Милан још ближе примаче Гргуру).{S} Не питај ме откуд знам...{S} Кажем ти да зн |
| ољске? питање, које се и нехотице омаче Гргуру.</p> <p>— Деоба Пољске.{S} Рана, велика рана.{S} |
| већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом д |
| ханџија изнесе ракију и каву, а Пауну и Гргуру слатко од ружина листа.{S} Одатле се кренуше мал |
| ме књигу из руку Миланових, па је пружи Гргуру.</p> <p>— Дед ти настави даље ово! (Показавши му |
| } А како ли је тек морала слатко падати Гргуру, кад је, на маленом крепком мркову, јахао познат |
| и ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргуру:</p> <p>- Иди, сине, доле у поточић, па мало исп |
| акву му драго пригоду, обраћају се опет Гргуру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају |
| ен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши књигу Гргуру и показавши му насловни лист, дед да видим како |
| умим те, брате Милета, понеси ову писму Гргуру.{S}" Хоћу, зашто не. „И ову погачу.{S}" И ту пог |
| учити школу, Гргуре! викну Паун.</p> <p>Гргуру заигра срце од радости, али му се сави око срца |
| е на се радозналост дечју.{S} Чуђаху се грдним механама на путу са ишараним ходницима и ћошкама |
| окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То је, децо, Беог |
| цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси.{S} После свију иш |
| руг са младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чутуру, па св |
| , Симо, какав је тај вајни директор?{S} Грђи и страшнији од свих људи у селу, па је инајет, чан |
| Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредицама, види на зидовима познате иконе и слике, вели |
| о у кућу, примакао клупицу ватри, сео и грејао се.</p> <p>Петрија је свагда пре Ивана била на н |
| се пријатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава.{S} Више је пута точило чељаде из он |
| м претреса сеоске политике: до подне се греју код оне велике ластрене пећи насред собе, а по по |
| у Карловце?</p> <p>— Куд било, Милане; грехота је, овако млади, па скрштених руку.</p> <p>— Гр |
| n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из че |
| , драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу смести |
| раву, на поплаву.{S} Свет се тужи, и ја грешна радујем се: можда ће Гргур писати, да види да и |
| покајанија", о „очишченију грјехова", о грешницима које чека страшни час „смерти“, и о праведни |
| а границу...{S} Ради кога?{S} Да спасеш грешну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бунапарту, о |
| уре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу.</p> <p>— Ћутиш?{S} Бо |
| ељ-Максина ћерка Даница.{S} А Милан, он гризе доњу усну, метнуо руке назад, ћути, мисли какав м |
| онда била нечувена реткост.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.{S} |
| псалам: <hi>и дажд нам, владико, на сон грјадушчи</hi>...{S} Мала <pb n="9" /> Даница већ је за |
| ветој тајни „покајанија", о „очишченију грјехова", о грешницима које чека страшни час „смерти“, |
| ми се смрче.{S} Потрчим на Зерек старој Гркињи.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и |
| ти.{S} Да иде у суседну механу на једну грку, турску ?{S} Не иде.{S} Професор је, а виши настав |
| зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</title> А ка |
| азухом.{S} Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!“ Свештеник баци на се епи |
| ла око подножја као бисер око поноснога грла невестинога.{S} Пуше се димњаци међу луговима, чуј |
| с да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патријарх виче: „Прекрстите се!“ Сви се |
| пандур, по ондашњем обичају наоружан до грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало |
| не иде.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остав |
| ћемо војводу!{S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ Најснажн |
| и кад се сунце испне на подне, а јасно-грли мујезини с висина кличу правовернима песму језанск |
| тицу ластавицу!“, а он из све незграпне грлине ричи кроз нос: ма!{S} Деца се на то смеју сирома |
| му се једва чује глас, или му се стегне грло, или му се толико овлаже очи, да не види ни она на |
| ност, он, громко колико га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што је велико, него и |
| > <p>И ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то жив дочекати“, помисли у с |
| нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче.{S} Професор Сава остави |
| голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком плови по који суви листак, а суморно јесењ |
| ед пута голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком плови по који суви листак, а сумор |
| рца свију наставника.</p> <p>Европом је грмела 1848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале |
| по гдекоја крупна кап бијаше у прозор; грмљавина поче бивати све јача и јача, појак ветар њиха |
| напоље.{S} Међутим се чујаше из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна кап бијаше |
| стало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} После неколико тренутака сви заједно одоше под |
| ра бесвесна Русија лећи ће, мора лећи у гроб, али ће она пре смрти родити... родити другу Русиј |
| очади, озебли и гладни, како седе поред гроба материна.{S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, |
| ом, и обојица одмакоше пушкомет хода до гроба Порчинога.{S} Порчин споменик, дугачак округао ст |
| Само пре него сасвим остарим, походићу гробове мојих родитеља, да се онде помолим, да им благо |
| своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пренео у Шумадију, у Мораву.{S} |
| што је било онда.{S} Онда лежи мирно у гробу заједно са својим прибором, својим представницима |
| Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама.{S} Сељаци живахнули, уч |
| на септембра, време чисто, топло, суво, грожђе у велико сазрело, а кукурузи већ су ужутели.{S} |
| ци потказаше, одведоше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> |
| ава.{S} Госпођица има право, прутови су грозни.{S} Ја их се гнушам.{S} Да тебе повалимо, драги |
| лакаше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено, метнуо три прста |
| ут силовито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужасан крик растолегаше по таванима наго |
| ослушни, језик, отказује покорност, он, громко колико га његово чисто грло ношаше, запева не ве |
| по богу као прави цар, па онако страшан громко повика: </p> <p>— Од куда ви три цара овамо приш |
| врата отворише и у соби се заори једно громко: „Сервус!"</p> <p>Гргур и Милан скочише са своји |
| говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом.{S} Ја поновим своје мучно слово, црвеним, зно |
| лу, да из коже искоче од радости, па се грохотом смеју и за трбухе хватају.{S} Што попа тресе н |
| им чаром, а лице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне |
| е!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуша, груди му се шире радостима, које до сад није уживао, от |
| у.{S} Општи покрет окачио све, препунио груди и ђака на београдском Лицеју.{S} Испити се почели |
| ви осетите како се пријатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава.{S} Више је пута точ |
| тара, најлепша слика, што одавна живи у грудима његовим, учитељева ћерка, она некадашња несташн |
| пастире и анђеле, у светлу звезду.{S} У грудма им трепташе свечани мир, и нешто тако слатко и м |
| датак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.</p> <p>Радознали гледаоци, |
| шеној уседелици доста.{S} Плану, скочи, груну у плач, и оде у своју собу.{S} Сава је подуже гле |
| , ужагрили очима, па би, чини ми се, да груну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав народ |
| ри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.</p> <p>А зашто је плакао?</p> <p>Казаћемо |
| о и орило око ушију Гргурових — тако је грунула врата за собом.{S} Он примаче свећу ближе, узе |
| је одоше до Петрије, сиротој мајци сузе грунуле, загрли своје мило чедо, и не оста места на лиц |
| бити! једва промуца Петрија и сузе јој грунуше на очи.</p> <p>— Ви жене одмах у сузе.{S} Нек ј |
| ма се набраше према намрштеним обрвама, грчевито стиште хартију рукама, које су почеле све јаче |
| љубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је |
| у таласи обичнога света, како се сасвим губе чаробне слике досадашњег сна и сувише озбиљно пиље |
| ве пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару |
| својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.{S} |
| ен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за три и по ш |
| аје.{S} Још од прошле јесени уди. вене, губи се, на ногама је, ради, шмрца по кући, али од ово |
| а десно, у далеком северном хоризонту, губи се житородна српска равница, пространи Банат.</p> |
| ски потеси.{S} Пожњевена жита свежена у гувна и виђаху се још многе неовршене камаре снопља.{S} |
| , тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести.{S} -Онако честити родитељи, па тако... али |
| а, Илија Милетић, па сам крио, крио као гуја ноге.{S} Али сам се и находао ноћу, па све испод њ |
| а јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за в |
| сремачким великим шеширима и подугачким гуњевима, па оним опанцима што им се кожа из далека црв |
| , де!{S} Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибова.</p> <p>— Па ти |
| Кара-Мартине“; па јадника меду дотерали гурбети,те кад привикну: „Узми пушку на лево око, па ти |
| о која сличица: квочка с пилићима ; или гусак који је вијао некаквог несташка који дираше гушчи |
| е.</p> <p>— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем у очи.{S} Ока |
| Па како са школом? поче Илија да гази у густи честар тадашње примењене педагогије.</p> <p>Макса |
| на Калимегдан, који онда беше обрастао густом модрозеленом травом.{S} Леп јесењи дан, сунце си |
| у најлепшим, најцветнијим годинама.{S} Густу косу свила у витицу око феса са црном свиленом ки |
| је вијао некаквог несташка који дираше гушчиће ; или дерлад што су крала јабуке, па једно газд |
| ми је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо какав си читач.{S} А ко вам је био учитељ?</p |
| е право под велике брестове код кошева, да у дебелом хладу мало одахну и шареним марамама покуп |
| у књигу.{S} Зна, као човек од искуства, да у учитеља Максе нема циле-миле, већ, као познат доба |
| да се нешто безвољно откинуло од њега, да је пошао на пут много уђи и сиромашнији.{S} Окренуо |
| час по не увери остали живот око њега, да је све то јава, никаква варљива опсена, него исто та |
| цара Петра, из јединог простог разлога, да је једна круна више.{S} Приметио је и он својим оштр |
| на?{S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она?{S} Скрстила руке па слуша |
| ив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад сам ја књигу учио |
| овори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.{S} Уживао је у т |
| {S} Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, како ће то, |
| им вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе?{S} Много сам о томе расужд |
| право да ме удариш по устима; знам ја, да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам ето још |
| жавајући га. </p> <p>— Кажем ти, Илија, да припазиш на галатни језик!</p> <p>— Охо, нисам знао, |
| то нешто ?</p> <p>— Мислим, сејо моја, да би најбоље било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да |
| </p> <p>Јелена, која је једва дочекала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Ув |
| , да легне.{S} Али га је Даница молила, да је остави.{S} Седела је за столом, плела, и гледала |
| и учитељка, која је много раније дошла, да и она присуствује првој представи.{S} Стари је обича |
| тарим, походићу гробове мојих родитеља, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, ко |
| ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.< |
| духа, који се противи старим навикама, да стара знања попуни новима, да обнови укус, речју: да |
| да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у б |
| навикама, да стара знања попуни новима, да обнови укус, речју: да се саображава новим приликама |
| А она?{S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она?{S} Скрстила руке па с |
| јстор Јоване, толико квара међу људима, да често сав добар усев школин позобље.{S} Имамо толике |
| гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој ве |
| ерати Вучића да се мири с Обреновићима, да доведе Милоша.{S} Милоша је родила револуција.{S} Ми |
| — Још јуче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем.{S} Једно је теби, оче Крста, друго учит |
| желела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у соби.{S} Читаш ли још он |
| звоно удари.{S} Кад је сабор, кад зна, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се п |
| ивена зраком нежности, питома и невина, да би у овом тренутку и њезин најжешћи непријатељ омекн |
| да не пребацим себи да сам незахвална, да сам обрнула главу ономе, кога не треба заборавити.</ |
| вешто знао расположити оно мало знања, да се друговима често чинило, да врло много зна.{S} Сво |
| и остатак! поче Илија, прибирајући, па, да би изазвао друго расположење, запитаће:</p> <p>— Сел |
| ја трену само, шикну мало кроз нос, па, да сакрије незадовољство, лукаво се смешкаше.{S} Виде д |
| Гргур гласом мало појачим.</p> <p>— Па, да видиш, дијете...</p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> |
| Фрушком све од манастира до манастира, да целивамо цара Лазара, па цара Уроша, па руку мајке А |
| градској семинарији.{S} Доказује Макса, да су лепше церемоније у карловачкој цркви, а поп мисли |
| било од деце, од народа, да није прута, да није шибе?{S} Много сам о томе расуждавао, прут је х |
| е мишљење и у наставника и у слушалаца, да је Гргур први међу првима.{S} А Милан?{S} Тај велики |
| ре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости господски подворе.{S} Учитељ Макса следстве |
| 9" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, мало поупутиш |
| ово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу вам о Штуру, продужава |
| па упоред с Максом, само да није браде, да није чина.{S} Морао је Макса дати реч, да ће за вече |
| са стазе, па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила |
| тебе.{S} Обадва да оставимо кости овде, да нас заједно сахране код покојног проте.</p> <p>— Мак |
| у да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни, језик, отказује покорност, |
| би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пут, гледају два |
| е још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери |
| упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, обично, по |
| ли не.{S} Једно или друго?{S} Време је, да смо на чисто.</p> <p>— Па води их.{S} Ако нисмо ми.{ |
| та тога ради осрамотио.{S} Тешко ми је, да се сирото мучи, омакне ми се па зуцнем, или само кли |
| чини ми се, да груну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да |
| о је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније мо |
| доћи... једва промуца; је ли дете моје, да ти никад нећеш оставити свога...</p> <p>Али брат Ива |
| о стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стран |
| рас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући п |
| преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргур |
| ијске провинције.{S} Не тражите, дакле, да браним непознат народ, некакве ваше Србе.{S} Србија |
| оље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се отворише собња врата, профе |
| да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу вам о Шт |
| , скочи, тресну ногом тако силно о тле, да су прозори зазврјали, тресла се „вселена“), Русија, |
| о, Иване!“, па се хвата за његово раме, да се не сроза на земљу.{S} Петрија клону на кутњи праг |
| ш ли ме сад?</p> <p>— Познајем дабогме, да познајем...{S} Само мора да је било давно, па сам ма |
| то је ту...{S} Шта велиш, брате Милане, да походимо његовога оца ?{S} Пут је сигурно леп?</p> < |
| смо.{S} Ја не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио.{S} Био си најбољи међу свој |
| уха народног.</p> <p>— Кажу, господине, да смо ми мали народ? усуди се приметити Милан.</p> <p> |
| Студеница.{S} Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој сло |
| е и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем на уво: ја се још по који пут закључам у о |
| во испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, да ме случајно сад сретнеш у путу, не би ме познао, тол |
| ди, па скрштених руку.</p> <p>— Гргуре, да ти једну кажем...{S} Али памти добро што ћу ти казат |
| ани, ужагрили очима, па би, чини ми се, да груну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав на |
| те уске и криве улице.{S} Чини вам се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире око вас, |
| с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако лепе и прикладне девојке.{S} И |
| ио.{S} Кад је ушао у храм, учини му се, да је све другчије него што беше тамо пре две године.{S |
| бине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидио пред новим својим друговим |
| ову вест : „Учитељу !{S} Извештавам те, да је баш сад стигао акт среској канцеларији од окружно |
| таћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</p> <p>Професор, отворивши другу леп |
| не шалите, него да нам се добро учите, да не осрамотите ни себе ни нас.{S} Од вас се не тражи |
| јрадије сећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло чест |
| ше нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађ |
| фиргаза!{S} Морам признати, госпођице, да сте човекољубивији и од мене и од Милана.{S} Али нем |
| е можда Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас сељаке, који смо на раду од јутра |
| је једном приликом о том помињао, рече, да су створови маште, стога да се опроба у поезији.{S} |
| говоримо, поче Петрија.{S} Јако, чоче, да о томе не мислимо.{S} Чисто се плашим...</p> <p>— Пл |
| ру Сави уздах, кога толико покрио беше, да га ни сам мајстор Јован није приметио.</p> <p>— Ја и |
| је изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у шко |
| ли ми бити кум?</p> <p>— Лакше, лакше, да не падне крушац с тавана.</p> <p>— Питам те озбиљно. |
| и даље замишљаше себи срећу, којом би, да, је свемоћан, обасуо негдашњу своју коншколарку.{S} |
| а, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот око њега, да је све |
| поп Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу господина ди |
| па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја Фрушка и цела Патријаршија.</p> <p> |
| ветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и |
| за.{S} Како ти се допада?{S} Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али шта ћеш, кад ми се, не |
| у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих |
| {S} Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или она сребрна х |
| је угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, да нам приповедите ту историју.{S} Макрено, каву.</p> < |
| ако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове области.{ |
| она мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих речи има нешто озбиљно, нешто вел |
| — реци да су прутови у школама излишни, да се ђаци могу учити без боја.{S} Мој се отац јако пос |
| „свевидеће" око Илијино брзо га увери, да је промашио.</p> <p>— Прут је нужно зло...{S} Зар не |
| а крњити сложене фишеке...{S} Рекох ти, да сутра полазим.{S} Не можеш писати, незгодно ти је.{S |
| о, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници није противнога мишљења.{S} Помисли у с |
| га отео од Петрије.{S} Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.</p> <p>— Х |
| ешна радујем се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није раселио поводањ.{S} Ја мислим и ч |
| вом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ Макса.</p> <p>Старом учитељ-Ма |
| сто преко села пређу тако тамни облаци, да на оне мале прозоре од болнице уђе толико таме у соб |
| граматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</p> <p>Професор, отвор |
| арој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.{S} Тешко се је оженити сељ |
| егне грло, или му се толико овлаже очи, да не види ни она најкрупнија минејска слова, „начелна" |
| ено?{S} Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} Гледају један пу |
| и на место.</p> <p>— А што да се плаши, да од Бога нађе? пита радознала мати.</p> <p>— Ето што, |
| Сам Иван оста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.{S} Тешко |
| мотимо.{S}" А ми удри учи, пиши, читај, да очи побеле.{S} Научисмо књиге на изуст.</p> <p>— Так |
| Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја Бога ми |
| е с Турцима, па позва народ на устанак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје. |
| зи тај радостан глас, потрча у ћилерак, да почасти чичу ракијом, па онда?{S} Онда одједанпут по |
| а притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва могаху распознати слова у књизи.{S} Гргур з |
| вима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше разазнати стари школски орман за књи |
| ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, да лепо поживим...{S} Шта ме се тиче...{S} Да, без шале |
| дног тазе смуђа...</p> <p>— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зато сад смемо |
| о зна и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети непријатељи православија.</p> <p>— Били и |
| <p>— Били и остају.</p> <p>— Казао сам, да Аустрији не треба веровати.</p> <p>— Зар си ти то ка |
| ош љубопитљивије.</p> <p>— Одлучио сам, да се женим.</p> <p>Илија у смех:</p> <p>— Каква женидб |
| <p>— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си оволишни био.{ |
| сама, како још не могу да се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у ш |
| јасно као дан.{S} Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, ви ваљада хоћете |
| ове мојих родитеља, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, које онако сиротни неп |
| е? осече се Ружица.</p> <p>— Ја мислим, да не мислим ништа.</p> <p>— Ништа?</p> <p>— Ништа.</p> |
| ведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто Немањино колено.{S} |
| S} Приметио је и он својим оштрим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замич |
| љачког, њиховог вештог обртања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при каквом д |
| , па тресе једрим и освојљивим говором, да све ником поникне, ћути, блене, подаје се.{S} Његова |
| Ја се код куће договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу.{S} Заправо д |
| над занатима.{S} Ко хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да м |
| м.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понесташан, па као |
| дели тек пред мрак, кад слази у забран, да надгледа стоку.</p> <p>Поп Крста је јутрос рано одсл |
| надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а кос |
| алатни језик!</p> <p>— Охо, нисам знао, да је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</ |
| ко нежан, драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душ |
| с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у исто доба не појави близу њих и остало друштво, |
| ња окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То је, децо, Б |
| о њему посвећено, осећала је тако живо, да је она његова: суђена.{S} И кад је склапала очи, учи |
| ну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> |
| тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна или испразнити по јед |
| р си ме заборавио? </p> <p>— Заборавио, да! настави чичица и поче се дизати на ноге. (Лулу је б |
| аље:</p> <p>— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доброга рачуна.{S} Донео сам писма Книћанину |
| плач — готово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински ма |
| ате, како ми тамо живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а М |
| људи у селу, па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!{S} Џаба се само м |
| у сврши, хоће ли он опет к нама у село, да радимо с тобом као и до сада?</p> <p>Ивану се и нехо |
| </p> <p>— Отиди или пиши мојима у село, да сам... не, не... да сам потпунце здрав и весео.</p> |
| ршује две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега није срушио брег или га потоци |
| ло знања, да се друговима често чинило, да врло много зна.{S} Своја знања и искуства текао је в |
| драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог поживи остатак! поче Илија, прибирајући, па, да |
| Милан — мисли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — сања.</p> </div> <div typ |
| ако је зипарао, а ми му хладно рекосмо, да га казни мало хапсом, па одосмо.{S} Уз пут рече проф |
| у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, ућутао се, кад кра |
| у школској соби тако утушкано и угодно, да чисто милина беше седети у скамији и слушати кад учи |
| енити тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често задивио и најприсније своје другове.{S |
| .. велики народи!...</p> <p>Хода журно, да се тресе „вселена“.</p> <p>— Не бојмо се, драги моји |
| ило ми се срце, па ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.{S} Чинило ми се: отворило |
| јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па зна“...{S} М |
| аједно у Горњу Крајину, прихвати Максо, да проведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш |
| чини му се све то тако озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути својим простим, сеоским |
| p> <p>— Илија! викну Милан тако љутито, да је чуо и фамулус, који је готово на пушкомет напред |
| ечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па |
| д разуме.{S} Што не говоре вако просто, да их и ја разумем: али тако ти је данас и са столарств |
| е за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угасих свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко |
| о га је занимао тај неразговетни темат, да ни један једини пут не помисли на Даницу, која је, з |
| ја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сасвим расани, а и учитељ Макса у |
| 3" /> <p>— Право имате, власт је власт, да није мудрија не би била старија.{S} Мени само једно |
| ани професор пређе у толику узбуђеност, да у тај мах не знађаше ни сам дати израза ономе што об |
| зоре од болнице уђе толико таме у собу, да се на новинама слова једва распознаваху.{S} Како ово |
| црквене порте!{S} Он воли да има цркву, да се у њој поје литурђија за сав народ хришћански, али |
| ипа по земљи и тражи своју разбрибригу, да је опет намакне на чибучић у другој руци.</p> <p>Мла |
| Не сме ни да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да |
| умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да |
| пишу, ама нешто врдају, нешто увијају, да их често сам Господ разуме.{S} Што не говоре вако пр |
| ом извијах „сједалне“ да нас боље чују, да онима горе <pb n="39" /> боље угодим.{S} У једанпут |
| вари слободно мислити, и све, што чују, да суде и расуђују...</quote></p> <p>— И тако даље, и т |
| } Је ли морала Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару?{S} Тако хтео Немац, |
| то су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радости, па се грохотом смеју и за |
| рца јаче закуцаше.</p> <p>— Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.</p> <p>— Сутра |
| вар.</p> <p>— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здраво је, као јабу |
| дететом?</p> <p>— Један да ради земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (показав руком на |
| и кажеш: би ли и ти мало на ону страну, да те когод позове?</p> <p>— А зашто не ?</p> <p>— На М |
| дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћи.{S} Маши се руке старе г |
| т будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да је остави.{S} |
| стигао, па зловољан сврну у телалницу, да промени своју и сувише трошну обућу.{S} Боже здравља |
| ати.{S} Макрена узе детињу пресвлачицу, да је на два три места прихвати и пришије дугменце које |
| д кућу и гледа изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови, скратише му се ноге, па само шт |
| идова.{S} Он би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се отворише |
| није чина.{S} Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за |
| њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{ |
| то и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, мало поупутиш, одговори Иван, |
| године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега није срушио брег или га потоци разнели.{S |
| Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као што сам ја казао.</p> <p>— А шта си |
| лачала косу као утијом — зар ти мислиш, да је оно њезина коса ?</p> <p>— Ја не мислим ништа.</p |
| е него цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и сама нећу више пута прелетати очима, пре него т |
| пиши мојима у село, да сам... не, не... да сам потпунце здрав и весео.</p> <p>Илија забележи.</ |
| од окружнога начелства, којим се јавља: да си књажевим указом постао професор на гимназији краг |
| а говорити; има право отац што ми каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих умел |
| вно мишљење.{S} Сад је помишљао у себи: да су то „весници новога доба“, мишљаше, али се никад н |
| толићак, ређа карте — и врача.{S} Види: да се њезина другарица „проводи несрећна“.... „удовица |
| женске плашње.{S} Питам ја тебе српски: да л’ да водим дете у веће школе или не.{S} Једно или д |
| енога јагњета.{S} А не треба ни питати: да ли је мајстор Јован спремио довољно заклопачкога бла |
| јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у |
| у похвалу.{S} Уживао је у тој слабости: да га у очи похвалите.</p> <pb n="34" /> <p>Таман цркве |
| И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову страну.{S} Знаш ме, ја сам |
| бујати.{S} Сад му паде на памет мисао: да покрене говор о школи.{S} Сиротан, а радан, давао је |
| онога што је у шерпењи и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у |
| а попуни новима, да обнови укус, речју: да се саображава новим приликама, новим потребама.{S} А |
| } Умало ме не ухватише маџарске страже; да не би кукуруза, твој би Илија данас танцовао између |
| истоте.{S} А он им стиште руке обојици; да му не налагаше начело уздржљивости према младости, б |
| се, као да уђе девојка налик на Даницу; да је имао Макса још коју ћерку, мислио би да је то ста |
| Бугари — сила!{S} Ко каже <pb n="77" /> да смо мален народ!{S} Варање, изопачавање, обмана!{S} |
| ечју: лукаво притворство, маштаније!{S} Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам с |
| ни...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} Запара; а како је на пољу лепа |
| рањен, жигови, тиштања, штрецања...{S} Да изведем на чисто; сума мога програма: живети што леп |
| >— Господин Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, врем |
| лепо поживим...{S} Шта ме се тиче...{S} Да, без шале, знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га |
| у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} |
| нам, што ја знам, има рука работу...{S} Да нас когод не чује. (Ту Милан смотрено погледа на јед |
| аству, свему...{S} Положај, новац...{S} Да, без шале, јеси ли се обратио попечитељству?</p> <p> |
| од свега тога бити, Боже, Боже мој?.{S} Да је ко у тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубо |
| о, човек; човек од феса до јеменија.{S} Да је увек на његову, видео би како народ суди и газдуј |
| ије другојачије него баш попритесна.{S} Да се повиремо...</p> <p>— Не, не, мајстор Јоване, где |
| адужбине, као Дечани, као Студеница.{S} Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, и |
| с пролећа однегујем по какав расад.{S} Да ми није живине, имала бих још више цвећа, још лепшу |
| поља, на шумарке, на црвене кровове.{S} Да вам је на уранку стати па гледати на село, кад се та |
| леђа, те, несрећник, умире од глади.{S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића.{ |
| трехом и мисли: бадава му је молити.{S} Да иде у суседну механу на једну грку, турску ?{S} Не и |
| и сад у велике ткам у малој собици.{S} Да видиш само, како ми је разбој спретан и подесан; оте |
| лаб, онај је доиста и мален и нејак.{S} Да су наши велики претци тако мислили, зар бисмо данас |
| ркица, а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, макар крадом, по који пар. |
| угова, понајчешће и најрадије сећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих |
| утови су грозни.{S} Ја их се гнушам.{S} Да тебе повалимо, драги Илија?</p> <p>Илија трену само, |
| /p> <p>— Нећу.{S} И нећу, и не смем.{S} Да је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али |
| и на клупу, на којој је дотле лежао.{S} Да је којом срећом још које дуванско влакно у окорелој |
| епше и лакше.{S} Доста сам се мучио.{S} Да паднем на нос, ни Вељко, ни Доситије; ћата, секретар |
| зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је устабаша, не бих га могао подносити, примети |
| азлазак уговорише да га мало изведу.{S} Да иду, али што раније могу, на Авалу.{S} Тамо ће и руч |
| а, искључиво да се подвргне обичају.{S} Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с цркв |
| мо патака, али кокошију пуну авлију.{S} Да није лисица, имали бисмо и више.</p> <p>— Ја имам мо |
| латим их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје патлиџане, моје лукове, мој кр |
| е изведи на границу...{S} Ради кога?{S} Да спасеш грешну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бу |
| ћни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их Бог поживи, красни синови.{S} А иду ли у школу?</ |
| ни језик, наше песме, наше приповетке — да прочитамо овај дивни одломак из Страхиња-Бана.{S} Ти |
| ски поточићи.{S} Милан — мисли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — сања.</p |
| амилијаз.{S} Даница ме одазва у школу — да је видиш, Грго, нема је лепше у свем селу, румена ја |
| ли бисте е је заселак.{S} А сложни су — да изгину један за другога.{S} Свуда ћеш их видети заје |
| а смемо знати?</p> <p>— Смеш. </p> <p>— Да није Макса?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Јест... а знам д |
| жу?</p> <p>— Ја кажем да лажу!</p> <p>— Да лажу... хајде нека лажу, само чуј...</p> <p>— Нећу д |
| ?</p> <p>— Ја не мислим ништа.</p> <p>— Да шта ти мислиш, Гргуре? осече се Ружица.</p> <p>— Ја |
| се одмах дигну и оде из собе.</p> <p>— Да ми кажеш право, дијете, поче Макса смотрено вадећи о |
| >— Зато њега нећемо ни питати.</p> <p>— Да кога ћемо питати?{S} Ваљда оне доле великаше што се |
| Гргура), рад сам да школујем.</p> <p>— Да школујеш?{S} Па лепо.{S} Кад ти је свега дао Бог, не |
| и, сине, данас људски показао.</p> <p>— Да се ниси уплашио, чедо моје? пита брижна мати.</p> <p |
| осветске власти? опире се поп.</p> <p>— Да те веселе, кад су ти тако од срца отпале.</p> <p>— Т |
| ногом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар ј |
| > <p>— Хтео би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— |
| плашње.{S} Питам ја тебе српски: да л’ да водим дете у веће школе или не.{S} Једно или друго?{ |
| а, шта је кућни ред.{S} Него реци да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е ка |
| хну се с пуно задовољства.</p> <p>— Ал’ да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са оволико |
| то све јачим гласом извијах „сједалне“ да нас боље чују, да онима горе <pb n="39" /> боље угод |
| икад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим или већим противниц |
| еумољиви ?{S} Може ли се књига учити, а да пруће мирно расте у гори ?{S} Сирота ова дечица.{S} |
| ти.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам незахвална, да сам обрнула г |
| осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} |
| онда, онда ми још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније?{S |
| удноватијег детета у целоме селу“.{S} А да ли је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само на |
| чу у дворишту и суседном ходнику.{S} А да ли мишљаше о ономе што читаше, или су осећања отела |
| ога пријатеља, зналца, али учитељ треба да се — роди.{S} Видите ја, ја се нисам држао точно нас |
| да се то на боље окрене.{S} Само треба да чинимо као што нам Доситије вели...{S} Ружице, читај |
| Ко хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пи |
| ми руку... не могу без тебе.{S} Обадва да оставимо кости овде, да нас заједно сахране код поко |
| исте кроз пукотинице неокречених зидова да посмотрите цветни и плодородни врт самоограниченога |
| ад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ћете га |
| .{S} Ја волим певање.{S} Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се. |
| ињао, рече, да су створови маште, стога да се опроба у поезији.{S} Он ћуташе на то, није изјављ |
| ивети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне човек прегалац.{S} Учи се, дете моје, и вла |
| > лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајн |
| офесор оде горе у варош, у шетњу, можда да се узгред види и са својим љубимцем, Јованом столаро |
| ија као поливен.{S} Ћута, ћута, па онда да би преухитрио:</p> <p>— Имате право, госпођице; стар |
| } Хоћу море слободу овде, овде, па онда да се окренем лево и десно.{S} Камо ти устав, камо скуп |
| ди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне на снажно недро младића, који је одавна гос |
| изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, |
| еда и свога другара.{S} Одлучи се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се догово |
| </p> <p>— Па како са школом? поче Илија да гази у густи честар тадашње примењене педагогије.</p |
| а тамо у кухињи стала код огњишта; чека да се разгоре сирове цепљике, па да спреми оцу доручак. |
| и“.</p> <p>Устадоше попадија и учитељка да зготове кафу.{S} Таман почеше са стаклена ормана ски |
| прошевине и отмице: мало која поличарка да ће остати у своје матере.</p> <pb n="148" /> <p>Сви |
| је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на ли |
| аше, док се она мало разабрала и сетила да их нахрани.</p> <p>А наши путници путоваху као на ти |
| војка.{S} По старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница заж |
| оле потказати него да му Господ здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, тркне један крадом ди |
| , и од моје деснице <hi>свја</hi> земља да трепти <hi>со страхом и трепетом</hi>!</p> <p>Још је |
| аница допала преко сваког очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије посматрао, опет се |
| огаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих |
| пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди мрднути их.{S} |
| творену бележницу преда се, а Милан, ма да се лицем трудио да искаже саучешће, опет не скидаше |
| својим простим, сеоским прстићем.{S} Ма да још није умео много ни мислити ни осећати, ипак му н |
| у.</p> <pb n="130" /> <p>А Илија?{S} Ма да му се Даница допала преко сваког очекивања, ма да ју |
| и величину столице патријаршиске, и ма да су Карловци место и мало, и не толико <pb n="116" /> |
| који шипак ужутео и у велико се спрема да се нарумени.{S} Обоје ходају по стазицама, обоје се |
| е, смеје се као луд.</p> <p>— Право има да ти се смеје.</p> <p>— Не смеје се он мени, него теби |
| ма се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о томе говоримо, поче Петрија.{S} Јако, чоче, да о т |
| оверљивијим погледом, уверила је Милана да се у овој прилици с њиме потпуно саглашава.</p> <p>А |
| смо упрли очи у њу.{S} А она?{S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она? |
| > од Евсевија; нигде нећете наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.{S} |
| свега, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели.{S} Још и данас, као некада, ради брижљ |
| ликташе.</p> <p>У тај мах хтеде Макрена да устане по кафу, али је мајстор Јован ухвати за руку. |
| Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред себе.</p> <p>Дуго је поп Крста |
| нас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам крње о |
| мерим, и толико сам себична и неодлучна да ни један цветак не могу да одвојим од других, сви су |
| што год упита.{S} И поп Крста се склања да је више позади, да баш није одмах на ударцу сваком п |
| х и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, |
| вању вуне.{S} Једва чекам први снег, па да и то, у име Божје, отпочнем.</p> <p>„Да ти нисам већ |
| пред очима.{S} Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешк |
| читељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку.{S} Кад се око подне врати са |
| ; чека да се разгоре сирове цепљике, па да спреми оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два пис |
| о своју војводину привеслати Србији, па да буде што једном бити мора. </p> <p>— Па да буде што |
| , и гледаше преда се.</p> <p>— Тако, па да ми се пазите и слажете к’о рођена браћа.{S} Тешко је |
| ерини.{S} Отац ми је узео ново вито, па да можеш видети само, како, каткад по читаво по подне, |
| а, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусате њиховог простог, али тако укусног р |
| оњима ношаху у Београд катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Стари |
| ваља себи ковати јоште из малена.{S} Па да се главом не шалите, него да нам се добро учите, да |
| Србе — све чисто Немањино колено.{S} Па да зађемо Фрушком све од манастира до манастира, да цел |
| буде што једном бити мора. </p> <p>— Па да буде што једном бити мора! понови професор Сава смеш |
| ући.</p> <p>— Шта је Илија?</p> <p>— Па да полазим.</p> <p>— Хвала ти.</p> <p>— Све ћу поздрави |
| зазор, а шта се пристоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врату...< |
| аше да ту малу вижљу ухвати први сан па да умакне.{S} А кад је мали Гргур пришао да заузме свој |
| Максу, погледа у остале око стола. „Па да отворимо“, рече тихо и полузбуњено, па задре прстом |
| неколико цветића, а ти их сакри у недра да не види учитељ?{S} Јеси ли још и сада онако плашљив? |
| о, што своја топла и нежна осећања мора да угушује.</p> <p>Младићи положише на сто донесене књи |
| ем дабогме, да познајем...{S} Само мора да је било давно, па сам мало као смео с ума.{S} Ал’ ст |
| пушаше.</p> <p>— Даклем, рад си Гргура да дадеш у школу? поче мајстор Јова, намрштивши мало св |
| и да изустим ту једну реч: слога!{S} Та да је уз нас та велика... ух (ту професор плану, скочи, |
| реда!{S} Зар ја?{S} Погле само...{S} Та да сам се родио у Средњем Веку, пре барута...</p> <p>— |
| рна службеница незахвалне Европе.{S} Та да ми је једну годину заповедати на Неви!{S} Видели би |
| ше на који тренутак, макар само с врата да поздрави старог учитеља Максу, Даницу, али опет, пре |
| не иде у главу: не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а <hi>буки — буки</hi> |
| о столу, погледа у Максу, отвори и уста да нешто проговори, па опет ућута и не рече ни једне.{S |
| а, које до сад није уживао, отвори уста да и он с осталима привикне браћи „Живео!“ али му се у |
| {S} Дуго после није могао отворити уста да узме нафору, коју је по причешћу добио.{S} Осећао је |
| p> <p>Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омест |
| у растуженога свештеника.</p> <p>— Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што пот |
| > <p>— Та чуј ме само...</p> <p>— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та зн |
| руку мога детета.{S} Светуј ми сада шта да радим, који би више усрећио моје дете:{S} Милан или |
| читави преврати, ни сам не знађаше шта да почне <pb n="42" /> мислити.{S} Поп је отресао најле |
| ема, што, осим певања, није имала ништа да изговори.{S} То је и учитељ Макса тек сад опазио, ал |
| > <p>— Нећу ништа да чујем, немам ништа да чујем!</p> <p>— Та дај се доказати.</p> <p>— Нема ту |
| а знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем.{S} Све је добро, све је лепо, али, ето сам |
| чујеш ме, Јелена...</p> <p>— Нећу ништа да чујем, немам ништа да чујем!</p> <p>— Та дај се дока |
| евојке.{S} Игра му срце у прсима; осећа да је пуно топлине, пуно радости.{S} Чини му се као да |
| носим.{S} Имам осам маторкица, а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, ма |
| жају вратове, издижу се на врх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S} Осим шарене |
| > <p>— Сад...{S} Морамо натерати Вучића да се мири с Обреновићима, да доведе Милоша.{S} Милоша |
| ј се наводнише, али толико имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не појави на лепим, великим |
| змеш?...{S} Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.</p> <p>— А где |
| га потоци разнели.{S} Пролетошњих киша да нас Бог сачува, две недеље нисам се макла испод школ |
| стиха истој јесени — не иде!{S} Покуша да састави нов косовски марш — и то не иде.{S} Можда ће |
| уздржљивости према младости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска !“ т |
| тужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам, шта ми је, проду |
| } Боже мој, покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости, удиљ ради, певај, па му радња никад |
| и паоце.</p> <pb n="53" /> <p>— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да при |
| старији буду световали.{S} Немој никад да се лењиш ; што можеш вечерас, не одлажи за сутра.{S} |
| м Милети.</p> <p>„Да ли си, Гргуре, рад да чујеш, како ли је мени, како твојима, како свима нам |
| >— Прекрасно, наставиће професор, а сад да прочитамо коју оду Мушицкову.</p> <p>Пошто су прочит |
| амтио имена толиким учитељима.{S} Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види...{S} Ал |
| ргуру и показавши му насловни лист, дед да видим како те је учитељ научио читати.</p> <p>Сви по |
| , разбирам од Степана и од црквењака: е да каквих писама у судници, али, за пакост, нико ником |
| ак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с новинама? упашће учитељ попу у реч.</p> |
| ни сиротани потуже.{S} Ја бегам из собе да не слушам ништа против тебе, заклех се да ти пишем, |
| ти...{S} Чујеш, учитељу, љубави ти, де да <pb n="40" /> запевамо!{S} И рекав то, поп поче неку |
| о; ама јеси ли се побринуо за стан, где да сместиш дете?</p> <p>— Ја се код куће договорих с га |
| тави даље ово! (Показавши му прстом где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом:</p> <p>— „М |
| жу, у крв, у главу, кудгод крочим нигде да умакнем од њезине сенке.{S} Узмем књигу, отворим, чи |
| овој пролетњој души ојесенило.{S} Хтеде да му узабере који цветак.</p> <p>— Не, не, не дирај, Д |
| адовољство, лукаво се смешкаше.{S} Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, да пр |
| и се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршт |
| : „А ти?“ Милан промишља, а Макрена оде да спреми и донесе кафу.</p> <p>Поп Арон још никад дотл |
| и целу ствар попечитељу, попечитељ нађе да ми имамо право, те тако се директору подрежу рукави, |
| и близу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} После неколико тренутака сви за |
| великога стола.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.</p> <p>— Одавна нисам |
| и дан били отворени.{S} Мали Гргур пође да јој помогне.{S} Уђоше унутра.{S} Оставише свећу на ј |
| не...{S} Живело Славјанство!{S} Ко каже да смо ми народ мален...{S} Ми народ мален?{S} Будале!{ |
| да их се дотакне.{S} А кад се она саже да откине још један бокорић црвеножутог цвећа, а он их |
| оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало прелази у страх.{S} С |
| ни Банат.</p> <p>Свештеник Арон не може да одвоји ока од српских крајева, који се виде с једне |
| } У дубини своје чисте душе веровала је да нема ништа у себи, што не би било њему посвећено, ос |
| ори.{S} Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу.{S} Давно се Грг |
| ло живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не |
| их на махове брисати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је стара подв |
| ранцем и киселим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита.{S} Таман се чича М |
| нагни на врата, у помрчину.{S} Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли |
| , а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.</p> <p> |
| ет завири у књигу... овде вели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије на Гори Си |
| ви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им се чињаше као шарен сан, |
| си ти.</p> <p>„Још нисам имала прилике да ти се похвалим.{S} Мати ми је навила пређу и сад у в |
| хове.{S} Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски |
| — И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу како ја, како је код паметна св |
| не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу |
| n="96" /> ми, Гргуре, опрости; научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна т |
| воју круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много горе било.{S} Зато је добро што |
| хладно сави око срца.</p> <p>— Дабогме да ће доћи... једва промуца; је ли дете моје, да ти ник |
| ће бити доцније?{S} Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар да <pb n |
| му се прибила, па пуна поуздања, не сме да се макне од њега.{S} Чини јој се, слободнија је кад |
| ко забаченог села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да |
| мо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералима ни осолити.{S} Наши се позивају |
| од државе?{S} И најмудрија политика не да се извести, док се не ошине.{S} Ево да запитамо госп |
| о живети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне човек прегалац.{S} Учи се, дете моје, и |
| ..{S} Чујеш ли, Гргуре, с Турцима се не да више — дошао је крај: ил' они ил’ ми !..{S} Чујеш ли |
| /p> <p>„Али шта ћемо, Гргуре, кад се не да на пречац остарити.{S} Доста је што се у цркви и пре |
| роди се то тако погдекоје, којем се не да по туђој мудрости“.{S} Само је мала Даница још она и |
| почету реченицу.</p> <p>— С тобом се не да данас говорити, осече се Илија срдито.{S} Гргуре, да |
| то умеју дочекати и подворити, то се не да казати, док се оком не види.{S} Ама те нуде, ама те |
| > <p>— Попе!</p> <p>— С тобом се баш не да данас говорити.</p> <p>— Ни с тобом.</p> <p>— Па шта |
| вине</title>, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их неће.{S} Не толико слабог |
| икнуће Сава.</p> <p>— Они треба од мене да се уче воспитанију, а не ја од њих.</p> <p>— Знаш ти |
| мом рођеном оцу, док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држ |
| и сеном.{S} Пунобрижна мајка старала се да јој синак не гладује у туђини.</p> <p>Гргур је на св |
| чина.{S} Савлада свој понос и окрене се да је још једном види.{S} И Илија се баш у истом тренут |
| на један сахат пред јутрење разиђоше се да мало главе наслоне.{S} Мала Даница одавна заспала, п |
| стидан Гргур једва овда онда осмели се да у кога погледа; само да није строгога лика учитеља М |
| е старе госпође, која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девој |
| ргуре!</p> <p>— Но?</p> <p>— Чини ми се да сам увек био паметан.</p> <p>— Па?</p> <p>— Али сам |
| , пристану.{S} Фамулус Степан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, д |
| е, па опет, кад затвори књигу и кани се да легне, смерно стане пред „Распетије" и моли се Богу. |
| {S} И кад је склапала очи, учини јој се да чује његов глас: „Лаку ноћ, моја Данице!"</p> </div> |
| оружја.</p> <p>Похитам доле, пожурим се да стигнем у цркву.{S} Кад сам, после једног сата, отиш |
| ли се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кад |
| уку, коју држаше стиснуту, чињаше му се да се нешто безвољно откинуло од њега, да је пошао на п |
| ао освитак, као прозорје.{S} Чини му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харф |
| ад је за школским столом, не чини му се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свака |
| е око спољних степеница.{S} Учини му се да по мраку траже резу од његових врата.{S} Он приђе и |
| не слушам ништа против тебе, заклех се да ти пишем, и ево испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, |
| је поп Крста салетао око учитеља Максе да га разговори, заметао је свакојаке шале, попевао и п |
| ором полази.{S} Заузми се где треба, те да му тамо буде лашња ова година.{S} Твоји су здрави св |
| вас, кажите нам, шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одл |
| ласти које вас очекују, па једва чекате да поп благослови.{S} Изнесоше и шљивовицу, стару, мало |
| чисто загрлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна недра наслони на ваша прса.{S} У једанп |
| епом повезу и формату веће осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да |
| аља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.</p> |
| а.</p> <p>Чим погледате у сунце, видите да је већ одавна превалило подне.{S} Али у радионици ма |
| Али, Боже здравља .{S} Молим вас узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава није стигл |
| сав народ хришћански, али не изгледајте да јагми цркви, чим звоно удари.{S} Кад је сабор, кад з |
| з учтивости, слушати.</p> <p>— Ради сте да чујете шта израдисмо у Сиону?{S} Читали сте у новина |
| би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац |
| н се попе на кола, за њим Паун, који ће да испрати брата, па напослетку Гргур, који се једва от |
| треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> <p>— Не знам, нису ме питали.</p> <p>-— Рец |
| >— Па што ли ће?</p> <p>— Ето што: хоће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад |
| који се држе само својих обичаја и хоће да одрже све онако како је, они“... читај даље две посл |
| S} Србија је с оне стране Саве, ко хоће да је Србин — онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим де |
| е наука, занат над занатима.{S} Ко хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чи |
| рут, а кад поче плакати, учитељ му рече да одлази на место.</p> <p>— А што да се плаши, да од Б |
| или који трећоразредац баш немирно виче да све надвиче : „Све ствари које је Бог створио, а људ |
| ве.{S} Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро |
| на, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укрштена осећања, која навалише на њего |
| р је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да |
| кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша читања и певања.{S} Чудио се попу, који п |
| поменута цветка.</p> <p>Он се устезаше да их дотакне.</p> <p>— Шта, ти не волиш цвет ?</p> <pb |
| стрпљиво предала својој судбини, чекаше да ту малу вижљу ухвати први сан па да умакне.{S} А кад |
| унутра.{S} Учитељ Макса већ се спремаше да легне, стајаше пред иконом над столићем до кревета, |
| у „Сербији“.{S} Пред разлазак уговорише да га мало изведу.{S} Да иду, али што раније могу, на А |
| и, мало попрестрављени, једва се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Да |
| о вратом, рзао раствореним ноздрвама, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио на |
| акао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за ме |
| о стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, оп |
| ласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и од мој |
| нуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав вет |
| а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље.{S} Ка |
| заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем на уво |
| пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много там |
| је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.{S} Тешко се је оженити сељаку инокосну, |
| не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створише се у њему читави преврати, |
| , бележим!</p> <p>— Даници можеш рећи и да сам рањен.</p> <p>— Дакле, име јој је Даница...{S} А |
| ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад помислим да оде, па д |
| и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих |
| му у реч поп.</p> <p>— Па шта би било и да је митрополит!</p> <p>— Знаш митрополит је митрополи |
| е на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, о |
| нам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад помислим |
| х чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила сам сунцокрет, |
| би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— Хтео бих.</ |
| било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p |
| ходило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. „С пуним се стомаком не |
| је имао Макса још коју ћерку, мислио би да је то старија сестра њезина.{S} Како јој је миран по |
| ити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пред к |
| м да се исквасим, а да не пребацим себи да сам незахвална, да сам обрнула главу ономе, кога не |
| де су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, |
| оне, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, |
| .</p> <p>— Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!</p> <p>Сви се скаменише.</ |
| ујем се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није раселио поводањ.{S} Ја мислим и чекам, ра |
| цу, крај свему умењу.{S} Свет, кад види да је незналица, окрене му леђа, те, несрећник, умире о |
| вему, али баш јој <pb n="95" /> се види да не може.{S} Каткад се и потужи, а ја је разговорим и |
| грмела 1848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале стеге са своје слободе.{S} Дигли се Хр |
| >— Никад, Илија.</p> <p>Гргур га понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да т |
| у: „Шта то може бити?“ Петрија се труди да докучи право предсказање таке необичне појаве.{S} Из |
| а доба“, мишљаше, али се никад не усуди да те мисли пушта и у професорска „сословија“.{S} Ко зн |
| то доста само рећи; што лаже.{S} Докажи да лаже, докажи, де!</p> <p>Ту се учитељ Макса доиста м |
| кад су празници земаљски, раније излази да гледа параду.{S} Јутром је много читао и радио, пред |
| им разредима.{S} Ти знаш како отац мрзи да се показује; шта ме је пута тога ради осрамотио.{S} |
| е па ни једне паметне, па чисто се боји да се мрдне на столици.{S} Већ му ноге мало поутрнуле, |
| едро своје беле кошуљице.</p> <p>— Таки да си их извадио ! викне мала вртарка мало оштријим гла |
| точићи.{S} Милан — мисли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благонадежни“ Гргур — сања.</p> </di |
| дао на школско брдашце, премишљао да ли да сјаше на који тренутак, макар само с врата да поздра |
| , шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлазимо.{S} Ми им |
| ме се тиче...{S} Да, без шале, знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га још равнодушније погле |
| је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад сам ја књигу |
| ати?</p> <p>— Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, господине професоре.{S} Ст |
| — Ја и професор Тома и катихета.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насм |
| ован после подуже почивке.</p> <p>— Али да ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, мој |
| е спремати на полазак.{S} Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, |
| /p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговорио с нама.{S} Добар |
| , к’о <pb n="120" /> по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмет ортаци.< |
| бране цветиће.{S} Гргур се једва осмели да их се дотакне.{S} А кад се она саже да откине још је |
| амо, тако, одвојено?{S} Готово би хтели да протару очи, да боље виде, да их како не варају.{S} |
| шта ћеш пре: или да се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече он |
| {S} Него реци да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш навалио, он |
| потпунију слику, или да се бијемо, или да се селимо.{S} Шта ћеш у кући, где немаш своје сухоте |
| да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлазимо.{S} Ми имамо своје послове....</p> <p>— Ви |
| вољан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да се селимо.{S} Шта ћеш у кући, где |
| се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече она слатка беседа.{S} П |
| оварају, чисто не знаш шта ћеш пре: или да се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, к |
| ти: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.</p> <p>— Ја, снебива се Петр |
| џари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас помаџаре.</p> <p>— Кад је још Србин говорио маџа |
| само камен из црквене порте!{S} Он воли да има цркву, да се у њој поје литурђија за сав народ х |
| па и овом мом матороме баби, што мисли да ће једног дана истесати Душана.{S} Хоћу море слободу |
| моније у карловачкој цркви, а поп мисли да нема у „христијанству“ ништа лепше, ништа велелепниј |
| м, ма знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се боримо, а политика? — нек ју воде старије и зрели |
| } Доносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да извадим моју бележницу.{S} Гргур је још у Војводини. |
| те?{S} Него, боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене.{S} Само треба да чинимо као шт |
| и, очепи малу гранчицу, и све то спреми да спомена ради собом понесе.</p> <p>Међутим стигоше Гр |
| .{S} Од вас се не тражи ни да орете, ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се |
| : не марим.</p> <p>— Ти не би марио, ни да се ја разболим?</p> <p>— Не бих.</p> <p>— Ни да умре |
| разболим?</p> <p>— Не бих.</p> <p>— Ни да умрем ?</p> <p>— Ни да умреш.</p> <p>— Ју, Гргуре, а |
| бих.</p> <p>— Ни да умрем ?</p> <p>— Ни да умреш.</p> <p>— Ју, Гргуре, али си ти неваљао!</p> < |
| роговориле коју о литургији, али она ни да би се окренула.{S} Чешће је односила воштаницу, или |
| камен из њихове поточаре.{S} Не сме ни да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћит |
| , више зачуђено.{S} Као да не могаше ни да докучи, откуд толике сузе, што тако крупне вркћу јед |
| и себе ни нас.{S} Од вас се не тражи ни да орете, ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат |
| ћу ни да се разболим.</p> <p>— Немој ни да се разболиш — имаш потпуно право!</p> <p>— Па нећу н |
| нећу ни да умрем.</p> <p>— Па немој ни да умреш.{S} Ух, како је то страшно! кад те понесу на н |
| да ти кажем, мајстор Јоване, не смем ни да помислим да га водим куд на другу страну.{S} Ето дов |
| S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта |
| било... ох, Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту једну реч: слога!{S} Та да је уз нас та в |
| мичу се као слике мраморне, не смеју ни да помисле на тај ужасни час, — ни живи се не чују.</p> |
| } Та помислите само...</p> <p>— Нећу ни да мислим, кад је то јасно као дан.{S} Ја вам и опет ве |
| ктику.</p> <p>— Немој.</p> <p>— Нећу ни да се разболим.</p> <p>— Немој ни да се разболиш — имаш |
| имаш потпуно право!</p> <p>— Па нећу ни да умрем.</p> <p>— Па немој ни да умреш.{S} Ух, како је |
| сију, ону велику и силну Русију нећу ни да знам.{S} Русија, Аустрија, Турска, три једнака пута |
| дом чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују како падају брвна с клисом с црвенога крова |
| ога напушта и Бог...{S} Коме се причини да је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак.{S} Д |
| боље угодим.{S} У једанпут ми се учини да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје се |
| } Не питај ме откуд знам...{S} Кажем ти да знам.{S} Пунктум.{S} Идите, гините, нећете дуго прис |
| шљиво Гргур, не смем.</p> <p>— Кажем ти да их извадиш!</p> <p>— Не смем.</p> <p>— Не смеш?</p> |
| табли.{S} Узев креду, поче се усиљавати да напише велико <hi>глагољ</hi>, па мало <hi>рци</hi>, |
| н, па као оцу ми се богме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги пријатељу.{ |
| нин скине мастан фес и заокупи мољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам нека |
| шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, <pb n="93" /> као ш |
| на постављен сто, одмах ћете приметити да је застрт чистим чаршавом, тањири и чиније од бела, |
| није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао.</p> <p>А мали Гргур — и он је бризнуо у |
| а.{S} Тамо под зиму, мати ће ме поучити да ткам ћилимове.{S} Ти знаш како је она много вична у |
| учешћем.</p> <p>— Пусти ме, попо, пусти да се изговорим, моли га Максо, сркнувши мало из чаше.. |
| и сад мудруј за нас обоје, а мене пусти да се сита нажуборим у тој твојој невиђеној собици.{S} |
| у се скратише ноге, кад их учитељ упути да редом, један по један, прилазе к „царским" дверима.{ |
| учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као што си ти...{S} Чује |
| цнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога <pb n="6" /> крова.{S} |
| p>— Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи.</p> <p>— Видиш, овако се пише |
| своју чашицу, па и он преста, чекајући да учитељ настави.{S} За време те мале тишине, попадија |
| ако, ти већ знаш, онако мимогред — реци да су прутови у школама излишни, да се ђаци могу учити |
| је кућа, шта је кућни ред.{S} Него реци да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p> |
| доведена.{S} Сам Иван оста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахран |
| уби.{S} Шта пута, у први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па <pb n="4" /> се крадом, кр |
| имај на уму ове вредне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А кад школу |
| осад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем у очи.{S} Окани ме се с твојим будалаштинам |
| Овака честита „младеж српска“.{S} Почуј да ти прочитам само имена : „младеж пештанска... младеж |
| еле порасла сам, не би требало ни редак да ти пишем, свет је свет, али ти си мој мио другар, а |
| рвеном стубу школскога ходника.{S} Знак да је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сес |
| ло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.</p> <p>— Ево ово је зевалица, а о |
| би се мало и покартали „пунишака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „уп |
| не усуди мрднути их.{S} Овда онда, тек да рекне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, ра |
| којима је дано нешто мало службице, тек да не помру од глади.{S} Али, ко ти је само данас попеч |
| то је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти |
| ав то, поп поче неку црквену песму, тек да расположи учитеља; учитељ Макса, гледаше преда се и |
| веном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечер |
| </p> <pb n="66" /> <p>— Па рекох ли вам да долазим с части ?</p> <p>— Части?{S} Па колики је мо |
| сне ногом о тле, а ја сирота и не чекам да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе, очистим б |
| .. деоба правична; штета што мапе немам да ти повучем најтачније границе...{S} Знаш ли ти, Гргу |
| ом озбиљно професор Тома.</p> <p>— Имам да вам саопштим неваљалство, каквом равна нема.{S} Ја м |
| мо...</p> <p>— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си овол |
| , а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек |
| бележити : а је ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и добра...</p> <p>— Што је добро и честит |
| </p> <p>— Јест.</p> <p>— Јест... а знам да није Макса... ваљда си се загледао у његову седу бра |
| >— 'Трговином или ћете суду?{S} Не знам да се брат Иван опарничио с ким?</p> <p>— Не знам ни ја |
| ?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао дос |
| чим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевини“, викну генерал, изву |
| не чуди, Гргуре; ја сам отац, ја морам да знам.{S} Остарио сам, обневидео, још за који дан...< |
| вога (показав руком на Гргура), рад сам да школујем.</p> <p>— Да школујеш?{S} Па лепо.{S} Кад т |
| ега радознао поглед.</p> <p>— Казао сам да су Швабе ниткови.</p> <p>— То зна и Бог и људи.</p> |
| {S} Сваки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитат |
| — Ама на што да лажу?</p> <p>— Ја кажем да лажу!</p> <p>— Да лажу... хајде нека лажу, само чуј. |
| архијереј...</p> <p>— Па и ја не кажем да је попечитељ...</p> <p>— Ако није попечитељ, он је д |
| м.</p> <p>— Ти знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа не знаш.</p> <p>Кад су прешли половину пута |
| а не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио.{S} Био си најбољи међу својим другов |
| мислио?</p> <p>— Ја не знам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем.{S} |
| та му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад би се то негде дало купити, или о |
| /hi>, <hi>буки — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.</p> <p> |
| азаше, одведоше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> <p>Мајс |
| ркве, па сад, како ти се чини, ја велим да их упишемо обојицу у гимназију?</p> <p>— Како те Гос |
| /p> <p>— Зар што не марим, што не желим да ти умреш?</p> <p>— Ево баш нећу да плачем! — Наједан |
| читам, то их све већма разумем и желим да их опет узмем у руке.{S} Али има доста што шта, што |
| коју мрвицу радости.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам незахвална |
| ем за разбојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог добр |
| алство, каквом равна нема.{S} Ја мислим да се, на жалост, први пут догодило у нашем заводу.{S} |
| Особито кад се заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти |
| мајстор Јоване, не смем ни да помислим да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете |
| ми је вазда пред очима.{S} Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми ј |
| гору, па <pb n="4" /> се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега син |
| о, поче обичним школским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све с |
| у бурмутице, али је био толико присебан да је не извади.{S} Попадија пита учитељку: чије је то |
| си сад наумио с дететом?</p> <p>— Један да ради земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (по |
| р, истина очекивани, али и сувише силан да се преболи: у фебруару га за навек оставила учитељка |
| да вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да с |
| су, али један његов поглед беше довољан да се одрекну својих „прошенија“.</p> <p>Оде Макса са В |
| ки и ниски притисли целу околину, таман да се кишом заплачу.{S} Макса огрнуо џубе и место феса |
| /p> <p>Ту Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу ку |
| а своју лепу царицу.{S} Али овако таман да размахне крилима, а њега жижне помисао на оне школск |
| сти.{S} Често изађе пред школу, спреман да се прође по селу, узме штап, кћи му капут ишчетка, п |
| о, госпођице? окрете се Даници, намеран да поублажи оштрину својега мишљења.</p> <p>— Не мислим |
| нило, а обучена учитељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку.{S} Кад се о |
| ој представи.{S} Стари је обичај Максин да Вертеп унесе прво у попову кућу.</p> <p>Наместише Ве |
| али кратки животопис.</p> <p>Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од лип |
| а ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па т |
| љак, сељак!</p> <p>— А кад сам ја казао да нисам сељак?</p> <p>Но Гргур још ни изговорио, а Руж |
| есне стране Бога оца.{S} Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молитву.{S} Сви га п |
| што се виде овде онде изнад зидова, као да вам приповедају сладости које се сањају, а можда и у |
| сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то |
| професора, а овај упро очи у њега, као да га пита: „А ти?“ Милан промишља, а Макрена оде да сп |
| тера и из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд једини на свету, као да нема града и осим |
| цов се умиљаваше око наших путника, као да би им хтео рећи: срећан пут!{S} Иван се попе на кола |
| да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете се и Милан.</p> <p>— А шта |
| лски прирез — нај! а кад пишу мапе, као да ће им рука отпасти...{S} Знаш ли ти, учитељу, где ле |
| гур се чисто тргао.{S} Учини му се, као да уђе девојка налик на Даницу; да је имао Макса још ко |
| рно дани пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше — тако се сећам оних првих дана, што их об |
| ају по стазицама, обоје се ућутали, као да је и у њиховој пролетњој души ојесенило.{S} Хтеде да |
| узме митру и штаку, Боже ме прости, као да је Свети Никола сишао са иконостаса.</p> <p>— Па онд |
| ги Доситије, уздахну мајстор Јован, као да смо ти ми данас у томе попузнули.{S} Колико је мој п |
| помрчину.{S} Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило.{S} Чујеш ли, Гргуре, та оно ј |
| ве мишице!{S} Је л’ чврсто, жилаво, као да си камен подвукао под кожу?{S} Ђидо!{S} Дете мало кл |
| адионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту негде близу сабор или панађур.{S} Па војници, |
| ештеник Арон тако смишљено и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљ |
| као да је Београд једини на свету, као да нема града и осим Београда...{S} Све смо закључили.. |
| атко и мило пролажаше им кроз душу, као да су у највелелепнијем храму, у који је сишао сам Спас |
| мање сачустљиво, више зачуђено.{S} Као да не могаше ни да докучи, откуд толике сузе, што тако |
| пита којим путем, како...</p> <p>— Као да ми узесте с језика, меша Илија своју акламацију.</p> |
| ћа, што увек креше ону „Прву знању“ као да се с неким препире, или онога Дабишу, Бошњинога унук |
| ва разабира.{S} Попадија и учитељка као да шенуше мало од радости, ено их у кухињи, ухватиле се |
| Ја још непрестано другујем с ђацима као да сам им вршњакиња, преслишавам их, пратим им лекције |
| ао што га је дао Бог, трч’ у разред као да ће му тамо орден приденути.{S} Таман ће наш нови Кар |
| Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до реч |
| {S} Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере |
| оплине, пуно радости.{S} Чини му се као да би јој имао нешто пришаптати, нешто поверити.{S} И з |
| сиротанском собицом.{S} Учини му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, зад |
| ада, оживише у њему.{S} Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе т |
| једнога брата.{S} Хоћу да се пазите као да смо вас све троје ми родили.{S} Седи, Гргуре до Ружи |
| х учинити школа и друштво?</p> <p>И као да се после ових речи оте професору Сави уздах, кога то |
| ба писма из недара.{S} Реци ми, али као да те твој отац Иван пита; реци ми, право.{S} Ти познај |
| артине!“, а он ходај, скачи, мумљај као да је пореклом из хомољских јазбина.{S} А кад рикне кро |
| та си наумио с дететом?</p> <p>Иван као да се дотле са собом разговарао, па добро и не дочу шта |
| гов професор.</p> <p>А Милан?{S} Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту |
| угао своје скромне одаје.{S} А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу |
| дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида в |
| родило, па сад рачунај.{S} Ја бих рекао да му је пуних седам.</p> <p>Учитељ још једном одмери о |
| погледао на школско брдашце, премишљао да ли да сјаше на који тренутак, макар само с врата да |
| својега села.{S} Али је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијега света иза сеоскога п |
| а умакне.{S} А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа г |
| } Сава је подуже гледао за њом, покушао да узме још који залогај, па онда устаде, прекрсти се и |
| овако горко плачем?</p> <p>— Па, право да ти кажем: не марим.</p> <p>— Ти не би марио, ни да с |
| S} Али хтедох те упитати, соколе; право да ми кажеш: би ли и ти мало на ону страну, да те когод |
| p>— Право да ми кажеш...</p> <p>— Право да ти кажем.</p> <p>— Ал’ не смеш лагати...</p> <p>— Не |
| </p> <p>Он се и насмеја.</p> <p>— Право да ми кажеш...</p> <p>— Право да ти кажем.</p> <p>— Ал’ |
| Грго !</p> <p>— Ружице.</p> <p>— Право да ми кажеш.</p> <p>— Право да ти кажем !</p> <p>— Ал’ |
| <p>— Право да ми кажеш.</p> <p>— Право да ти кажем !</p> <p>— Ал’ право, право, право.</p> <p> |
| ио како се моли Бог?{S} Али, имаш право да ме удариш по устима; знам ја, да си ти исто онако пл |
| а га примиш ти у твоју кућу.{S} Заправо да ти кажем, мајстор Јоване, не смем ни да помислим да |
| да се извести, док се не ошине.{S} Ево да запитамо господина оца... ту је све — године, знање, |
| рстио у своја невина уживања, искључиво да се подвргне обичају.{S} Да му је могло бити, он би и |
| ена.{S} Па да се главом не шалите, него да нам се добро учите, да не осрамотите ни себе ни нас. |
| децом: има их, који воле потказати него да му Господ здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, |
| треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише и учи.{S} Надрикњига је као и н |
| ља много да чита, много да мисли, много да пише и учи.{S} Надрикњига је као и надристолар, <pb |
| ан, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише и учи.{S} Надрик |
| с нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се |
| е к „царским" дверима.{S} Једва је смео да подигне очи, кад је био пред светим путиром.{S} Сав |
| Илија дош’о у севдах, а и сам сам, хтео да слушам-шаркију..:{S} Ето ти пред нас Хасе, као за па |
| лија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чудеса ?</p> < |
| олицу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га сам |
| арсељезу ?</p> <p>Но Милан још ни почео да оджвижди овај чувени марш, а мајстор-Јованов шегрт о |
| ), прекрстио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, |
| реда се, а Милан, ма да се лицем трудио да искаже саучешће, опет не скидаше ока с лепе учитељев |
| о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих усана, није јој ни из далека см |
| ч, кад је својим крупним очицама опазио да отац замаче за гору.{S} У срце му се спусти терет ка |
| ће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да Илија запиње.</p> <p>— Био си, не срди се, био си са |
| Дуго је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори.{S} Најзад, пољуби га још једном снажно и |
| а један учеван из твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први |
| таре практике ?</p> <p>— Држим се, како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.< |
| те? поче он, брзо, брзо смишљајући како да нађе својим речима смисао, који је ближе и њезиним н |
| ива се Петрија, па Бога ми не знам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је ваз |
| лепом лику, и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу обалу, она се, љубазно али ус |
| одговори тај трећи мало заплашено, тако да се је једва могло на крају чути: и донесех му дар : |
| пак био неко особито дете.{S} Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то |
| љ. </p> <p>— За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче учитељ Макса.</p> <p>— Зат |
| кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек био и сувише мудриц |
| мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „Пожури, жено, вечеру!{S}" Скочи П |
| ио постао нестрпљив, кога је увек могло да раздражи Илијино мешање у свашта, и у ствари које зн |
| а ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.{S} Чинило ми се: отворило се небо, па нас а |
| а.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било на чаршију или на пан |
| — Мислим, сејо моја, да би најбоље било да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да идем напоље?</p> < |
| те нам, шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлазимо.{S} |
| палицу у шаке па упоред с Максом, само да није браде, да није чина.{S} Морао је Макса дати реч |
| онда осмели се да у кога погледа; само да није строгога лика учитеља Максе, и он би се можда м |
| а знам написати цело твоје име.{S} Само да видиш.</p> <p>Ту га ухвати за рукав и повуче к табли |
| ре Лазо сабљом, Илија ће пером.{S} Само да сам мало бољи на концепту.{S} Шта ћеш, кад се није с |
| м, питам госпођицу...{S} Допустите само да разложим.</p> <p>— Сасвим излишно, приметиће Даница, |
| о догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлазимо.{S} Ми имамо своје |
| не, прихвати професор Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Добро сте каз |
| ће договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу.{S} Заправо да ти кажем, м |
| S} Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.</p> <p>— Хм! прихвати учитељ Ма |
| било, одговори Макса, не могавши тачно да ока-чествује друштвено стање, које би онда настало.< |
| оглеткујем отуда са стазе, па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поре |
| трополита.</p> <pb n="26" /> <p>— А што да га се оканем, као шта ми је он већи него други људи. |
| рече да одлази на место.</p> <p>— А што да се плаши, да од Бога нађе? пита радознала мати.</p> |
| > <p>— Новине лажу!</p> <p>— Ама на што да лажу?</p> <p>— Ја кажем да лажу!</p> <p>— Да лажу... |
| бодној Србији.{S} И тамо је.... али што да ти напред ређам, што ћемо све видети својим сопствен |
| <p>— Цео свет лаже...</p> <p>— А зашто да цео свет лаже? осече се поп, у коме је стрпљење већ |
| оше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и |
| ди? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.</p> <p>— У Београд, одгов |
| а, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} |
| ицу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?</p> <p>— А |
| их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Грехота ј |
| итељевој соби, опазише ђаци кроз прозор да је још једна свећа запаљена на столу школском.{S} За |
| и у сумрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне |
| ле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Па |
| раме, па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се изведе девојка.{S} По старом добром обичају ваља |
| андиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу.{S} Узеше појас учитељ Макса за |
| е и очитао „Оче наш“, није се могао сит да нагледа оних лепих дрвених сводова од клиса, онога ч |
| адознао, него је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим раз |
| е, добри наш Гргуре, прохте по који пут да завириш мало у ову школу у којој си се негда учио ?{ |
| ицу, отац ми рече на не часим часа, већ да полазим.{S} И ево ме са срећом.</p> <p>Узе попа свој |
| изнад куће њихове.{S} Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где |
| у кућу.</p> <p>Учитељ Макса оде у собу да остави свога <title>Плутарха</title><pb n="5" /> у ш |
| з Стамбол-Капију, Милан је оборио главу да не гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је |
| и неодлучна да ни један цветак не могу да одвојим од других, сви су ми једнаки, сви драги и ми |
| .{S} Али има доста што шта, што не могу да разумем, јер ме у младости нису у школи упутили како |
| S} Па не знам ни сама, како још не могу да се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете пла |
| , много теже, а ја се некако тешко могу да растанем с оним, што ми је негда било драго, што ми |
| уташе, и само овда онда опомињаше слугу да скреће то десно то лево, куд је мање кама и ровина.{ |
| шта пута је мало и развеселим.{S} Кажу да сам се много променила, али ја ипак још умем по катк |
| ко ће се и они тамо обрадовати кад чују да сам те видео.{S} Збогом !</p> <p>— Збогом, чича! отп |
| и господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} В |
| зити.{S} Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; још је дете нејако, |
| , настави Јован једва дочекавши прилику да опет завири у књигу... овде вели Доситије да су прек |
| само Милан хтеде употребити ту прилику да умакне, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је |
| а био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти митрополита Рајачића с вла |
| , ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусате њиховог пр |
| теори.{S} Појаве се, ишчезну, а ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније.{S} Протос |
| а, стегне срце, окрене се слузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замак |
| амо нек није онако како је, целом свету да заврнеш шију.{S} Тебе не питам, питам госпођицу...{S |
| а се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да |
| ице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу цвећа, па певале неку патриотску песмицу.{S} |
| анци</title>, али, чуј ме добро, што ћу да ти кажем...{S} За Русију, ону велику и силну Русију |
| де нека лажу, само чуј...</p> <p>— Нећу да чујем.</p> <p>— Ама...</p> <p>— Никакво: ама !</p> < |
| аш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем професор.</p> <p>— Нећеш да будеш професор? чу |
| елим да ти умреш?</p> <p>— Ево баш нећу да плачем! — Наједанпут ће Ружица у другу тактику.</p> |
| идба!</p> <p>— Озбиљно ти говорим, хоћу да се женим.</p> <p>— Још ни прво предавање, а већ хоће |
| е и он.{S} Али богме <pb n="60" /> хоћу да ме слуша као ода, а моју домаћицу као своју матер, т |
| д сте добили још једнога брата.{S} Хоћу да се пазите као да смо вас све троје ми родили.{S} Сед |
| , досадно ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, да лепо поживим...{S} Шта ме се тиче...{S} Да, |
| о, насмехну, узе служавник и оде у кућу да спреми послужење.{S} Остави служавник на кухињском о |
| и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло |
| лепша него икад до сада, али у који мах да јој се приближи и дотакне руке, у истом тренутку осе |
| и из собе !{S} Иди !{S} Кажем ти, одмах да одлазиш или ћу....</p> <p>Није ни изустио, а Ружица |
| ах нешто закувало у срцу, па поче одмах да се прибира, помисли одмах на свој нови положај, на и |
| ад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мал |
| ех бо звезду на востоцје</hi>, познадох да се Христос родио, идем поклонити се <hi>јему</hi> и |
| се учили књизи у учитеља Максе.{S} Одох да му пољубим руку.{S} Остасмо цео дан онде код суднице |
| како било, сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ пис |
| велиш, своје парохије.{S} Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бога, ја |
| нећу да будем професор.</p> <p>— Нећеш да будеш професор? чуди се поп.</p> <p>— Нећу.{S} И нећ |
| сака прве школске поуке.</p> <p>— Хоћеш да ти узберем?</p> <p>— Не.{S} То је туђе, а учитељ реч |
| ина, де!{S} Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибова.</p> <p>— Па |
| м нежним танким гласом:</p> <p>— <quote>Да моји једноплемени усуде се сврх сваке ствари слободн |
| за тренут устави, и расташе се.</p> <p>Да ли на веки?</p> <p>После неколико тренутака стајала |
| и ће то жив дочекати“, помисли у себи. „Да ли је мени та срећа суђена?“ У тај мах скиде капу, п |
| по који цветак из моје баштице.</p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштицу пред кућом.{S} |
| ти га пошљем по Марином Милети.</p> <p>„Да ли си, Гргуре, рад да чујеш, како ли је мени, како т |
| номе, кога не треба заборавити.</p> <p>„Да ли ти се, добри наш Гргуре, прохте по који пут да за |
| да и то, у име Божје, отпочнем.</p> <p>„Да ти нисам већ постала досадна?{S} Можда сам ти данас |
| у“ као да се с неким препире, или онога Дабишу, Бошњинога унука, што је одрастао у гори, па док |
| ићи ту твоју круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много горе било.{S} Зато је д |
| овољно снажно била брдилима.{S} Сад је, дабогме, много друкчије, сад сам и много вештија и мног |
| га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицког, наше песме, на |
| и: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихоро |
| це нешто хладно сави око срца.</p> <p>— Дабогме да ће доћи... једва промуца; је ли дете моје, д |
| професор Сава и таре дланове.</p> <p>— Дабогме, још који дан.{S} Док стигне само војвода из Ит |
| <p>— Шта ће бити доцније?{S} Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар |
| , познајеш ли ме сад?</p> <p>— Познајем дабогме, да познајем...{S} Само мора да је било давно, |
| ће"онаке исто као што смо их ми од себе давали, кад би нас, несташне, окачио његов прут.{S} Па |
| о као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ није у соби.{S} |
| ене говор о школи.{S} Сиротан, а радан, давао је кондиције деци имућнијих Сављана.{S} Од то доб |
| ива <pb n="50" /> преко сваке мере: што даваше десна, не знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце |
| слао јој преко оца и Српску Историју од Давидовића и целога Доситеја у издању оновременог беогр |
| n="43" /> мицати из села.{S} Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: с |
| ком се истом дробе и на разлаз спремају давнашњи облаци.{S} Нешто је одлучио учитељ, нешто је с |
| <p>Сећа се старац свега, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели.{S} Још и данас, као |
| походе оно двоје старих горе у селу.{S} Давно се Гргур није никоме јављао.</p> <pb n="129" /> < |
| Љуби Гргур оца у руку, љуби отац свога давно невиђеног сина, а кад обоје одоше до Петрије, сир |
| ачет.{S} На столској плочи, на којој се давно истрла плавчаста боја, неколико упрљаних школских |
| све сам каранфил и кадифица.{S} Ружице давно прецветале, па опустиле полуоголеле гране, а на њ |
| оп силази цркви, пењу се свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном ред |
| да познајем...{S} Само мора да је било давно, па сам мало као смео с ума.{S} Ал’ стан’, почекн |
| id="SRP18880_C8"> <head>VIII.</head> <p>Давно је одзвонило вечерње на Саборној Цркви, богослови |
| о даваше десна, не знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште н |
| а, Горњокрајишник, у почетку овога века даворио се с књигом у Сремским Карловцима, а поп је из |
| м бојом обојен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши књигу Гргуру и показавши му насловни лист, дед да |
| аше у сусрет.{S} Кад је стигла до њега, даде му половину лепињице, у којој беше сира.{S} Устеза |
| вам кажем, наставиће поп Арон, вољан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да се с |
| а.{S} Сви уђоше у кућу.</p> <p>Учитељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро п |
| ко, потврђује Илија.</p> <p>— Нек школа даде знања „сваком Србину нужна“, а ко те пита којим пу |
| брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, де, насмехну се Иван; па то си |
| вору даде други правац, али се Илија не даде омести : он настављаше даље:</p> <p>— Не бих ни ов |
| утра ће почети долазити.{S} Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; |
| рскије посматрао, опет се ни најмање не даде омести у свом обичном хумору.{S} Његов практичан р |
| кад би у школи, а он скине тканицу, те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи |
| то из туђине долажаше.{S} Ретко се који даде преламати на европску ношњу: заменити фес и шубару |
| дише горе до попа.</p> <p>— Још јуче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем.{S} Једно је т |
| р хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести : он нас |
| шаше.</p> <p>— Даклем, рад си Гргура да дадеш у школу? поче мајстор Јова, намрштивши мало своје |
| тицу пред кућом.{S} Знаш ли, кад ти оно дадох неколико цветића, а ти их сакри у недра да не вид |
| какве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Максиној соби; а стар |
| ројанице и на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, владико, на сон грјадушчи</hi>...{S} Мала <pb |
| ред школском капијом, заокупе ударати у даире: „Играј ми играј, Кара-Мартине“; па јадника меду |
| ти кажем још озбиљније.</p> <p>— Дакле, дај руку!</p> <p>Илија пружи руку, а Милан, стиснувши ј |
| Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бога, ја се собом не шалим.</p> <p> |
| де!{S} Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, овде, макни, мрдни, де, један, два... т |
| раћивати и онако кратке дане његове?{S} Дај ми који листак од овога калопера.{S} Тако лепо мири |
| ујем, немам ништа да чујем!</p> <p>— Та дај се доказати.</p> <p>— Нема ту никаква доказивања.{S |
| се одједанпут нешто присети, врати се. „Дај ми, кћери, папуче,“ рекао би умореним гласом, па се |
| ћу се заклети, ево сад у цркви: теже је дајанисати у школи него дрмати вилајетом.</p> <p>Учитељ |
| отића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двад |
| pb n="30" /> лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, |
| и аустријске провинције.{S} Не тражите, дакле, да браним непознат народ, некакве ваше Србе.{S} |
| } Журимо се, док нас нису позвали...{S} Дакле државе ће бити четири:{S} Пољска — све земље стар |
| броја <title>Српских Новина</title>.{S} Дакле ја, учитељу, имам право.</p> <p>Учитељ Макса погл |
| исам знао, да је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио или не заљуби |
| >Отац је пољуби.</p> <pb n="23" /> <p>— Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи |
| ову... </p> <p>— И у његову...</p> <p>— Дакле ти већ Даница уштинула срце?</p> <p>— Уштинула.</ |
| бар бих њих поштедила од боја.</p> <p>— Дакле сте, госпођице, противу фиргаза!{S} Чујеш ли, Мил |
| а до мрака јурио за мечкарима.</p> <p>— Дакле Станковом сину се допадне ова мечја игра, те кад |
| креветац господина професора.</p> <p>— Дакле, сад смо прочитали и другу свеску народних песама |
| — А ја ти кажем још озбиљније.</p> <p>— Дакле, дај руку!</p> <p>Илија пружи руку, а Милан, стис |
| ици можеш рећи и да сам рањен.</p> <p>— Дакле, име јој је Даница...{S} А је ли млада?</p> <p>— |
| вамо !</p> <p>И погледа онамо.</p> <p>— Дакле све поред куће са зеленим прозорима?</p> <p>— Све |
| ан, а крштено му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа о |
| оје наочари, па с њима на нос.</p> <p>— Дакле, децо, на посао.{S} Ходите ближе.{S} Ја ћу сећи, |
| уверила...</p> <p>— Је л’ те?{S} Ви сте дакле за стари?</p> <p>— Не, сасвим за нови метод.</p> |
| е сркати каву, која се пушаше.</p> <p>— Даклем, рад си Гргура да дадеш у школу? поче мајстор Јо |
| пратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима г |
| зиду, са једне тисовине, која се једва дала домашити, очепи малу гранчицу, и све то спреми да |
| и планови: како би се та проклета сорта дала избацити са српских бедема.{S} А кад му се поглед |
| ону икону између прозора, која се није дала разазнати.{S} Учини му се све то тако озбиљно и св |
| има, па оним опанцима што им се кожа из далека црвени као кухани раци.{S} Још му необичнији поп |
| но се држи „претписанија".{S} Али ни из далека оне пређашње строгости, штапом и сад-прети, прет |
| вали преко својих усана, није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао.</p> <p>А мали Г |
| своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве сабље и дрвене фес |
| ак, као прозорје.{S} Чини му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која |
| пренесе.{S} Сва јој душа лебди над тим далеким и незнатним Томашевцем, над усамљеним рањеником |
| е димњаци међу луговима, чују се стада, далеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумад |
| <p>— Ту је, наставиће отац Арон; ту је, далеко није.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочека |
| ркне изван свога <pb n="6" /> крова.{S} Далеко у шуми чуо се ћук.{S} Тамо кроз грање високога б |
| су осећања отела мах и занела га некуда далеко?{S} Та има то пуно тренутака, кад нам је књига с |
| х бистрих и студених извора, кажу, нема далеко унакрст по нашој Шумадији.{S} Поток под школом ј |
| мо срце обилићско.{S} Њихова поштења на далеко нема — одавна се прича њихова правичност.{S} Па |
| зио, прихвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.</p> < |
| аће:</p> <p>— Село Гргурово није одавде далеко?</p> <p>-— Сат, одговори, готово и нехотице, Дан |
| n="82" /> њихово друштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо далеко позади храмуца |
| а.{S} А кад фамулус <pb n="136" /> беше далеко поизмакао, почеће Милан, али сасвим поверљивим т |
| мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и далеко.</p> <p>— Свега се можеш одрећи?</p> <p>— Свега. |
| <p>— Охо, нисам знао, да је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио ил |
| негде далеко испред њих, а они су овамо далеко позади храмуцали, наслонивши се обично на каквог |
| ког раскршћа <pb n="57" /> опазише тамо далеко у високом јутарњем зраку позлаћену кулу на Сабор |
| о чудно, нешто лепо, нешто тамно, нешто далеко.</p> <p>Из ове их тишине опет изведе учитељ Макс |
| ога мишљења.{S} Помисли у себи : „Зађох далеко, дубоко је, али ћу испливати, скрећи!{S}" И доис |
| тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком северном хоризонту, губи се житородна српска ра |
| римо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко ће као Бог, само кад си нам се о |
| Марију Терезију, ни Јосифа II. „Све што дали, оно и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: |
| аше краљевине:{S} Хрватске, Славоније и Далмације.{S} Де, ево одавде, почињи, гласно.... још гл |
| ем да будем боља.{S} Кад би се то негде дало купити, или отпостити, или одрадити, ја бих и купи |
| на његову суморну и убрану лицу није се дало опазити, је ли се или се није обрадовао.{S} Даницу |
| напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, капетан, свеш |
| тако...</p> <p>Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од изненадне муње.{S} Пр |
| ати своје очи од тог немилог лика и оде даље ка великој мраморној чесми на тргу према великој г |
| е, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они оронули сводови!</p> <p>У п |
| занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше даље: </p> <pb n="35" /> <quote> <l>Звезда иде јаснаја, |
| ако даље“</p> <p>Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створи |
| .</p> <p>Али ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се очи наводниле; сви су у |
| се Илија не даде омести : он настављаше даље:</p> <p>— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доб |
| слабије чујаше, а он, свршив молитву, и даље замишљаше себи срећу, којом би, да, је свемоћан, о |
| .</p> <p>Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.{S} Петрија тужна, претужна, не |
| уди и себе и мајстор-Јована, па настави даље:</p> <p>— Ни осетио нисам, драги мајстор-Јоване, к |
| е пружи Гргуру.</p> <p>— Дед ти настави даље ово! (Показавши му прстом где да отпочне.) Гргур п |
| одрже све онако како је, они“... читај даље две последње врсте!</p> <p>— <quote>Остају за наве |
| ован.</p> <p>— „и неучен, настави Милан даље, мени је милије видети ученог младога Рајића, него |
| ки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до сам |
| наплати по каква већа наруџбина, и тако даље</p> <p>По вечери очита се опет <title>„Оче наш.“</ |
| ка сира, или савијача, или моча, и тако даље{S} О великим празницима у подне печење, а <pb n="6 |
| ..</quote></p> <p>— И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јован мало — као кроз зубе: „они, |
| е и расуђују...</quote></p> <p>— И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јован мало — као кро |
| : шти оца твојего и матер твоју“ и тако даље, онда се дигне у школи толика граја, тако велеглас |
| ом ваш доброжелатељ и молитвеник и тако даље“</p> <p>Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учите |
| д прслука под пазухом, опружи ноге тамо даље под сто, повуче два три дима из разгореле лулице, |
| и предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да |
| е да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.</p> <p>— Ја, снебива се Петрија, па Бога |
| а већ више не гледаше у њега и спокојно даље корачаше међу цветним лехама.{S} Облачно јесење не |
| и Илија већ појавити са својом улогом у даљем животу својих млађих другова.</p> <p>Гргур и Мила |
| прозор напоље.{S} Међутим се чујаше из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна кап |
| p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз који дан по недељи стизати и |
| журане усне, па мислима зашао у ближу и даљу прошлост.</p> <p>Сећа се старац свега, и ни једна |
| нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се за нос вући!</p> <p>Тако је зипарао, а ми му хла |
| лу ствар доставити попечитељству.{S} Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме |
| ићена оружја, ножева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, |
| ији облаци.{S} Четврти је час по подне, дан у најлепшем јеку, али често преко села пређу тако т |
| сти; научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као ш |
| врве по улицама београдским, с дана на дан насељавају малечке станове, понајвише на Дорћолу.{S |
| ој доброј навици, прионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врло |
| и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до у |
| {S} Остарио сам, обневидео, још за који дан...</p> <p>Ту се Макси очи наводнише.{S} Узе убрус и |
| ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз који дан по недељи стизати и остала деца.{S} Ђаци из села у |
| ати у <title>Вјестнику</title> ово који дан. </p> <p>Мајстор Јован скочи:</p> <p>— Морам у Карл |
| а — тај му је део изврстан.{S} Ово који дан отићи ћемо макар до Топчидера, — тамо ћемо сести гд |
| ћ је израстао више моје главе, још који дан, па ће своје златне круне повијати према сунцу.{S} |
| аре дланове.</p> <p>— Дабогме, још који дан.{S} Док стигне само војвода из Италије, док се приб |
| екати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...</p> <p>— Још који дан! понавља задовољно професо |
| о.{S} Још који дан...</p> <p>— Још који дан! понавља задовољно професор Сава и таре дланове.</p |
| <p>— Још који дан...</p> <p>— Још који дан?{S} Добро је, кад није горе.{S} Па од сад буди паме |
| та је с твојом ногом?</p> <p>— Још који дан...</p> <p>— Још који дан?{S} Добро је, кад није гор |
| <pb n="121" /> брза, пролази.{S} Сваки дан је по један чанак, у који, ма једанпут, ваља заитит |
| а.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучићева конака, овда и онда |
| му ове вредне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А кад школу свршиш, |
| ди, жено, не мичи се.{S} Кафе има сваки дан... па онда, оче Ароне?</p> <p>— Онда нас, као што р |
| ући, где немаш своје сухоте.{S} Ту неки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се б |
| олске прозоре, који су, обично, по цели дан били отворени.{S} Мали Гргур пође да јој помогне.{S |
| на капију.{S} Како беше пријатан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држаше свој ониски голуба |
| стом модрозеленом травом.{S} Леп јесењи дан, сунце сија као усред лета, само блаже и пријатније |
| лима кнежевине Србије.</p> <p>Леп летњи дан, као увек што су првих дана месеца јуна, Срби „из п |
| одавна из Београда?</p> <p>— Данас пети дан.{S} Куда ме није било, куд се <pb n="119" /> нисам |
| истово примите</title>.{S} Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причест и поче |
| седосмо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред залазак сунца, стигосмо на домак Карловаца.{S} |
| целиваће иконе. „Чисто ми је лакше онај дан,“ говорила би, „кад ме свештеник мироше".{S} Чешће |
| а га и ми данас приказујемо.</p> <p>Тај дан беше четвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада |
| о.</p> <p>Тај дан беше четвртак, сретан дан, кад цело по подне „влада слобода".{S} Учитељ је Ма |
| Нећу ни да мислим, кад је то јасно као дан.{S} Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства.</p |
| валу.{S} Тамо ће и ручати, провести део дан.{S} И доиста, сутрадан, још на један сахат пред зор |
| двојице научи више слушајући, него цео дан код куће читајући.{S} Илија је из оног кола ђака, к |
| Одох да му пољубим руку.{S} Остасмо цео дан онде код суднице.{S} Кад би пред мрак, а преда ме с |
| ега славимо, јер он пази на нас; по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, к |
| навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповеда |
| овирују рехави предњаци.</p> <p>— Добар дан, господине учитељу! викну онај дежмекасти, пошто об |
| потпуно саглашава.</p> <p>А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше с |
| тара за нашу омладину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше тамо на ону страну |
| анас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги м |
| у свој <hi>педагогијум</hi>, па по два дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папучама, |
| зобличително слово“, па збогом!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред м |
| ,“ рекао би умореним гласом, па се тога дана не би ни макао испод школског крова.{S} Поп Крста |
| зо разрадио у себи и као своје још тога дана препричао при свима састанцима.{S} Све мудре изрек |
| едрим небом без јела и пића: тек петога дана смиловаше се и убише мученика.{S} Тодора Ковачевић |
| и од оног најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке јесени.{S} На забрану „попечитељства про |
| тешко као и њезина судбина од данашњег дана.{S} Како је још јутрос било на свету пуно и дражи |
| м матороме баби, што мисли да ће једног дана истесати Душана.{S} Хоћу море слободу овде, овде, |
| ксо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову школу.{S} А ето се сад преварио, и |
| кла наџацима, привезала за дрво, четири дана издржа јадник на зими под ведрим небом без јела и |
| врло простим ћилимом, на ком се и преко дана почешће одмара.{S} Чело главе мало „Распетије“.{S} |
| > <head>II.</head> <p>Не прође неколико дана а школа б...ска забруја као кошница.{S} Искупише с |
| >IX.</head> <p>Гргур је, после неколико дана, одговорио Даници.{S} Писмо је упутио на учитеља М |
| C10"> <head>X.</head> <p>После неколико дана није било у Београду ни столара Јована, ни професо |
| с најлепшим жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о Даници, најзад се прибере, |
| се с њоме упознати.</p> <p>Још неколико дана, па ето Петров-дана.{S} Учитељ Макса одавно заокру |
| ре, опрости; научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другар |
| з прека“ врве по улицама београдским, с дана на дан насељавају малечке станове, понајвише на До |
| на, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, док човек, у н |
| вде вели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи |
| док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица на |
| <p>Леп летњи дан, као увек што су првих дана месеца јуна, Срби „из прека“ врве по улицама беогр |
| да јуче беше — тако се сећам оних првих дана, што их обоје овде проведосмо.{S} Дуго сам чувао о |
| помислити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна |
| гур, мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у |
| га пошље Стратимировићу, а после месец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над кој |
| једио заклопачко.</p> <p>— За ово месец дана како смо у Карловцима, наставља отац Арон, каквих |
| г и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о томе говоримо, поче Петрија.{S} Јако, чоче, д |
| /p> <p>Још неколико дана, па ето Петров-дана.{S} Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своју |
| насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас људски показао.</p> <p>— Да се ниси уплашио, чедо |
| рити, осече се Илија срдито.{S} Гргуре, данас сам с тобом сојузник.</p> <p>— Ал’ ја с тобом не, |
| Децо, децо, не шал’те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ак |
| <p>Ту на том, негда тако пуноживотном, данас тако пустом Дорћолу, у улици ниже главне полиције |
| плота.{S} То га је и текнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце.</p> <p>У том се сунце поч |
| оре доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Дана |
| те к’о рођена браћа.{S} Тешко је, децо, данас стећи пријатеља, па зато их ваља себи ковати јошт |
| а Максо још пуно жалосније него раније; данас ми је било тако мило, тако лако у срцу.{S} Кад ју |
| ете лепити и како треба придржавати.{S} Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царс |
| ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, мој драги мајстор Јоване, толико квара међу љ |
| жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити |
| емена.</p> <pb n="74" /> <p>А данас?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али никад оно што је |
| тезаше се, али је ипак примио.</p> <p>— Данас нема школе, Грго; хајдмо тамо на брдо да трчимо г |
| >— Јеси л’ одавна из Београда?</p> <p>— Данас пети дан.{S} Куда ме није било, куд се <pb n="119 |
| путовати од једне школе до друге.{S} А данас?{S} Има их у сваком трећем селу — ко би запамтио |
| и онога времена.</p> <pb n="74" /> <p>А данас?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али никад |
| живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не см |
| ету реченицу.</p> <p>— С тобом се не да данас говорити, осече се Илија срдито.{S} Гргуре, данас |
| p>— Попе!</p> <p>— С тобом се баш не да данас говорити.</p> <p>— Ни с тобом.</p> <p>— Па шта ве |
| траже; да не би кукуруза, твој би Илија данас танцовао између неба и земље.{S} Ужасно, гдегод к |
| {S} Илија је из оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су |
| сто, да их и ја разумем: али тако ти је данас и са столарством, све теши нешто на око, шарено и |
| > <pb n="74" /> <p>А данас?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али никад оно што је било онд |
| ана, а још више уз Гргура.{S} Али их је данас узалуд тако рећи вијао, није их стигао, па зловољ |
| познајем га.{S} Али да, да, времена се данас изменила.{S} Кад сам ја књигу учио, ваљало је од |
| ани и у тим тамо селима.{S} Чини вам се данас је све у длаку онако <pb n="44" /> као што беше ј |
| ве ти, нек се учи адвокатлуку.{S} Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} |
| шећи се трну у дланове.</p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре?{S} Примет |
| живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје у првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се |
| хе, то је само Доситије умео рећи.{S} И данас их има, који књиге пишу, ама нешто врдају, нешто |
| Он настави :</p> <p>— Било би то што и данас — ништа!{S} Честити би били честити, а уље — уље! |
| мајстор-Јованов син, свршени лицејац и данас сутра чиновник.{S} Прокопао је Милан све.</p> <p> |
| да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, тачно се држи „претписанија".{S} Ал |
| шњих успомена да га развесели.{S} Још и данас, као некада, ради брижљиво; кад је за школским ст |
| и дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у њих кићена оружја, ножева и сабаља кованих |
| а заноса.</p> <p>— Гле гле, како сте ми данас осорни, мудрице.{S} Зар вам је тако отежао ваш „д |
| од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.</p> <p>Тај дан беше четвртак, сретан |
| уздахну мајстор Јован, као да смо ти ми данас у томе попузнули.{S} Колико је мој професор Сава |
| оп или капетан?{S} Истина су и капетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти. |
| све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“ |
| /> онда по коју лепу књижицу!{S} Ти си данас много паметнији од мене, знаћеш изабрати, шта би |
| оље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И |
| ам већ постала досадна?{S} Можда сам ти данас и сувише торокљива, више него што бисмо ми обоје |
| и.{S} Надај се.{S} Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb |
| и ниже главне полиције, у кућици, којој данас камена ка камену није, живео је професор Сава.{S} |
| пољут и построг, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад |
| ача, па бео помастан сир, који је истом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда |
| лужило се најскупоценијим чибуцима, као данас слатким и кавом.{S} И Сава је то уврстио у своја |
| је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево |
| Илија, говори мало озбиљније, ја још до данас нисам волео ни једну девојку.</p> <p>— Само лакше |
| е помру од глади.{S} Али, ко ти је само данас попечитељ просвете?{S} Него, боже здравља, гледаћ |
| и велики претци тако мислили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{S} Кој |
| Крста, друго учитељу.{S} Чим преломисмо данас чесницу, отац ми рече на не часим часа, већ да по |
| хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо |
| пер и здравац на истим местима, само су данас крупнолиснији и бокорастији.{S} Невен се жути там |
| и Словенска од словенских земаља што су данас под Турском...{S} Но, како ти се свиди моја полит |
| змеђу Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци |
| ниле сузицама.</p> <p>— Ја ћу можда још данас с Пауном у село, а ово ти је од јако место мене о |
| ије јеванђеље божје мудрости.{S} Па још данас, кад се код школе и цркве искупило мало и велико. |
| рамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патријарх виче: „Прекрстите се!“ Сви се прекрст |
| , учити децу мучна работа.{S} Па још на данашње време.{S} Ко није децу учио, не зна шта је поса |
| видљиво и тешко као и њезина судбина од данашњег дана.{S} Како је још јутрос било на свету пуно |
| неколико пловака, које падоше на жртву данашњој школској свечаности.{S} Сељаци поседали под бр |
| а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива живота.</p> <p>Учитељ је с попом отишао |
| ма, а њега жижне помисао на оне школске дане после великих празника, кад ће строги учо, с пруто |
| {S} На што му скраћивати и онако кратке дане његове?{S} Дај ми који листак од овога калопера.{S |
| ило од света?{S} Та здрава старост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, ми |
| </head> <p>Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима.{S} Чини вам се данас је све у |
| ње нестане, тихо, мирно теку једнолични дани, слатко као у детињству, зато се многи старци, кој |
| шега детињства.{S} Боже мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше — тако |
| је матере.</p> <pb n="148" /> <p>Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светл |
| По жељи српске владе и рускога конзула Данилевског кнез Михаило удаљава се од граница, српска |
| <p>А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друга.{S} Беше тек поч |
| S} Гргур има мало више поуздања у себе, Даница му се прибила, па пуна поуздања, не сме да се ма |
| <p>-— Сат, одговори, готово и нехотице, Даница.</p> <p>— Сат?{S} Па то је ту...{S} Шта велиш, б |
| сним оком.</p> <p>— Па као што ми рече, Даница је ваљана девојка?</p> <p>— Права Српкиња, приме |
| S} Макса му се чињаше и сувише озбиљан, Даница снуждена, а Милан у овој прилици. колико и не тр |
| џубе и место феса намакао зимњу шубару, Даница нахранила живину, па тамо у кухињи стала код огњ |
| хе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи б |
| грјадушчи</hi>...{S} Мала <pb n="9" /> Даница већ је заузела своје место до зида у материном к |
| широким опет позлаћеним појасевима.{S} Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, |
| ко испредати до најситнијих ситница.{S} Даница, по обеду, остала је на свом месту за столом, пл |
| домаћица свог старог самохраног оца.{S} Даница је дрхтала, стрепила, чекала и чекала, али оно, |
| ницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Даница се исправи, својим крупним очима погледа према в |
| гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остави, па брже ускочи у своју баштицу, паде |
| а ме стари Степан, још је фамилијаз.{S} Даница ме одазва у школу — да је видиш, Грго, нема је л |
| ове, и обоје се журно упутише школи.{S} Даница је напред скакутала.</p> <p>Кад је било на заход |
| ши гости почеше спремати на полазак.{S} Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после мал |
| ргура дошао његов старији брат Паун.{S} Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дал |
| ија се баш у истом тренутку окренуо.{S} Даница већ стајаше с оцем горе на брду.{S} Наставише пу |
| изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, |
| ди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе с |
| мој нас заборавити. — Даница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу |
| <p>— Моја кћи. одговори Макса.</p> <p>— Даница, ако се не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} До |
| предавање, а већ хоћеш младу.</p> <p>— Даница ми се јако допада.</p> <p>— Умири се, док пројур |
| рка, она некадашња несташна и торокљива Даница.</p> <p>Шест пуних година је минуло, од како се |
| шта ћу бити ја, отац? упита нестрпљива Даница.</p> <p>— Ти си била и остајеш моје дивље пиле.< |
| зна...</p> <p>— Ништа и не вреди, дода Даница.</p> <p>— Стоји у буквару, примети попа, смешећи |
| шко познати.{S} Према њему његова ћерка Даница, у најлепшим, најцветнијим годинама.{S} Густу ко |
| у него што је лепа учитељ-Максина ћерка Даница.{S} А Милан, он гризе доњу усну, метнуо руке наз |
| да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне но |
| а и учитељка нешто за се шапутаху, мала Даница лактом оборила колаче па их купи испод стола, а |
| иђоше се да мало главе наслоне.{S} Мала Даница одавна заспала, па је попадија у суседној собици |
| ур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме намоловати лутку и к |
| обито кад учитељ није у соби.{S} А мала Даница, она као на иглицама окретала се час на лево, де |
| има је, као буба, скакала и трчала мала Даница.{S} Још није почео сутон отимати мах, а звечка в |
| , ни његови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих реч |
| да по туђој мудрости“.{S} Само је мала Даница још она иста брбљива и несташна птичица, која ис |
| , којом се слази на поток, стајаше мала Даница.</p> <p>— Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она |
| годишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.</p> <p>Р |
| то за столом, до њега је стајала и мала Даница.{S} Он се окрете својим ученицима:</p> <p>— Кажи |
| их не узмеш?...{S} Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.</p> <p> |
| е науке у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, |
| >— Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше, ово је моја мати садила.</p> <p>Ту |
| е одазвао се на све оно што је помињала Даница у свом нежном и срдачном писму.{S} Послао јој пр |
| топла, али не она, коју је предосећала Даница, не она, која вечном свезом спаја два младачка с |
| алопер је тако обичан цветак, прошапута Даница.</p> <p>— Али му је мирис дуготрајан...</p> <p>— |
| ј страни, стали цар Петар и мала царица Даница.{S} Прочитајте <title>Српску историју</title> од |
| истом тренутку отворише се врата и уђе Даница, Макса писма у шпагове, а Гргур узе шешир и спре |
| у да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница молила, да је остави.{S} Седела је за столом, пл |
| е последњи пут тамо одлазио.{S} Онда је Даница навршила пуних шеснаест година, у августу су зај |
| <p>После неколико тренутака стајала је Даница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући |
| тне, по њега покрупније књиге, дотле је Даница читала све успомене и све тајне свога лепог и не |
| а сам рањен.</p> <p>— Дакле, име јој је Даница...{S} А је ли млада?</p> <p>— Мога доба. </p> <p |
| сладости од оваких суза?</p> <p>Кад се Даница повратила и послужила кафом, Милану је необично |
| b n="130" /> <p>А Илија?{S} Ма да му се Даница допала преко сваког очекивања, ма да ју је и он |
| на, три пута благословена.</p> <p>Ту се Даница мало намршти, „свевидеће" око Илијино брзо га ув |
| >— Све потоком и кроз ливаде, приметиће Даница.</p> <p>— Врло лепо, таман на конак.{S} Пристаје |
| жим.</p> <p>— Сасвим излишно, приметиће Даница, ја сам се одавна над децом уверила...</p> <p>— |
| оварао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.{S} На завршетку испита поде |
| тако, али он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко ће |
| епан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста.{S} Кад су |
| е иконе.</p> <p>Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код |
| ав тај ред, ту материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и |
| толом, Макса је седео у прочељу, а он и Даница једно према другом.{S} Учитељ је био ванредно до |
| најмањих и нејачких: међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху <pb n="10 |
| тељ, озбиљан, следствен, строг.{S} Сави Даница своју мазу, ђачићи у фронт, а Максо ти узе своје |
| ..</p> <p>— Управо и није цвет, настави Даница и опет га погледа оним значајним погледом.</p> < |
| > <p>Ђаци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, пала |
| ста непоузданим гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар |
| и цар Петар, а ја мала царица, одговори Даница полумазно, која се некако једва виђаше иза попов |
| а мишљења.</p> <p>— Не мислим, одговори Даница одлучно.</p> <p>Илију у мало не збуни овака отво |
| /p> <p>— Није ми било познато, одговори Даница.{S} Али не чини ништа, мени је жао малене деце, |
| <title>Српске Новине</title>, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их неће.{S} |
| до да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да |
| p>— И у његову...</p> <p>— Дакле ти већ Даница уштинула срце?</p> <p>— Уштинула.</p> <p>— Само |
| ожда и против своје воље упаде му у реч Даница.</p> <p>— И лакше и природније, потврди и Милан. |
| но, све пролазно, све неверно...</p> <p>Даница га значајније погледа и прошапта:</p> <p>— Све?< |
| а ти ћеш бити моја мала царица.</p> <p>Даница се насмеја, па поче наново савијати главу, испод |
| е зна, и у знања која не разуме.</p> <p>Даница, поверљивијим погледом, уверила је Милана да се |
| </p> <p>— Лежи? </p> <p>— Рањен.</p> <p>Даница заћута.{S} Милан је опазио бледило на њезином ле |
| се не би смео одрицати?</p> <p>— Ништа, Данице, осим оних старих у селу.</p> <p>— А осим оца и |
| мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше — тако се сећам оних првих дан |
| који цветак.</p> <p>— Не, не, не дирај, Данице; најбоље је цветку на његову корену.{S} Ја волим |
| ујалој души. </p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Данице!</p> <p>И обоје, као укопани, не макоше се с мес |
| из кухиње заори материн глас:</p> <p>— Данице!</p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих |
| миришу; ти си им била мати, моја драга Данице.{S} Чуваћу их брижљивије него ону негдашњу китиц |
| се да чује његов глас: „Лаку ноћ, моја Данице!"</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1888 |
| /p> <p>— Све?</p> <p>-— Све, драга моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, |
| у школи; сећа се и учитеља Максе, сећа Данице.{S} Па онда му се опет наметнуше живописне слике |
| е звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они |
| не ?</p> <p>Милан ништа не одговори.{S} Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје ста |
| ележи! </p> <p>— Ево, бележим!</p> <p>— Даници можеш рећи и да сам рањен.</p> <p>— Дакле, име ј |
| обро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто.{S} Лице јој се |
| му поче много до тога стајати, да према Даници није противнога мишљења.{S} Помисли у себи : „За |
| х осврте се и Илија, погледа горе према Даници, па, онда, чисто подсмешљиво, <pb n="135" /> јет |
| догађаја па се најзад опет заустави на Даници.{S} Што се ближе селу примицаше, тим се живље и |
| мислите и ви тако, госпођице? окрете се Даници, намеран да поублажи оштрину својега мишљења.</p |
| у неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином, |
| пан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у бра |
| есе у мисли о учитељу Макси, о школи, о Даници.{S} Што дуже мишљаше о себи и њој, све му теже б |
| ељци, и о негдашњој својој другарици, о Даници.{S} Успомена на њу не учини му се никад тако дра |
| ћи неколико дана готово без престанка о Даници, најзад се прибере, и опет, по својој доброј нав |
| о о Вертепу, о себи као цару Петру, и о Даници као својој царици.</p> </div> <div type="chapter |
| ргур је, после неколико дана, одговорио Даници.{S} Писмо је упутио на учитеља Максу, али, у так |
| апове у ватру.</p> <pb n="132" /> <p>Ту Даници лакну на срцу, осу јој се душом нешто и топло и |
| час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског |
| и око куће.{S} Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, у којој, усред |
| врата да поздрави старог учитеља Максу, Даницу, али опет, прегазивши на ону страну потока, није |
| ити, је ли се или се није обрадовао.{S} Даницу преобрази тај радостан глас, потрча у ћилерак, д |
| т, да ни један једини пут не помисли на Даницу, која је, запрепашћена, стајала на ивици брда пр |
| чини му се, као да уђе девојка налик на Даницу; да је имао Макса још коју ћерку, мислио би да ј |
| ком собицом.{S} Учини му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, |
| {S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.{S} Кад је стигла до ње |
| вац.</p> <p>Ту Илија погледа значајније Даницу. па онда опет у учитеља Максу.</p> <p>— Госпођиц |
| , док ти стари уча погледа мало оштрије Даницу, која се одмах дигну и оде из собе.</p> <p>— Да |
| итих осећања.{S} Сад је тек јасно видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је у дуби |
| рипуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашиш |
| ивши ово еванђелско одрицање, погледа у Даницу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно д |
| па очима око себе, час у учитеља, час у Даницу.</p> <p>— Ево сам прибележио од слова до слова: |
| тавити цара Петра и његову царицу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога |
| ема ручак, а још више онај танки гласић Даничин, која, као пиленце поред квочке, скакуће поред |
| лану још трепташе пред очима лепа слика Даничина.{S} Савлада свој понос и окрене се да је још ј |
| с места.{S} Дотакли су им се прсти.{S} Даничине очи сјајнуше још лепшим чаром, а лице обли зан |
| це срозаше низ лепе и пуно мирне образе Даничине.</p> <p>После кише, која потраја половину сата |
| ољуби обе погаче, скиде пешкирић са оне Даничине, испресавија га, и остави под јастучић на свом |
| неколико, најкрупнијих, попрскаше лепе Даничине образе, те се измешаше са другим, исто тако кр |
| одигне заклопац и још једном узе у руку Даничино писмо, пољуби га, па онда, одлучно, остави и з |
| зад, по договору с попа-Крстом, уступио Даничину руку — шта мислите коме?{S} Оној савитљивој тр |
| ћи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и з |
| још толико други учевни људи, којима је дано нешто мало службице, тек да не помру од глади.{S} |
| Та он је већ свима професорима ишао на данове и славе, помагао им често у каквим домаћим или ј |
| м.{S} Не знам што јој је, али је сваким даном нестаје.{S} Још од прошле јесени уди. вене, губи |
| колујеш?{S} Па лепо.{S} Кад ти је свега дао Бог, нек има један учеван из твога колена.{S} А ко |
| : ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих.. </p> |
| у, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у разред као да ће му тамо орден приденут |
| ј, не труди се; нисам оскудан, свега је дао Бог.</p> <p>— Добро, добро, настави Илија с приметн |
| /p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> <p>— Не знам, нису |
| ћа, чича-Степане.</p> <p>— Бог ти добро дао! одговори старчић, тргну мало назад своју гараву лу |
| рага у радионицу.</p> <p>— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, оставивши на |
| ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о |
| тријаршија, разлежу се Карловци.{S} Нас дао Бог разоружали ћесари, па ни један ни чим не укреса |
| бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна. |
| /p> <p>— Ја ником никакву службу не бих дао, ником, ни мом рођеном оцу, док не поднесе уверење |
| м ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад...{S} Погоди шта!</p> <p>Он је само б |
| хартија, и у крило му паде мио божићни дар: црвен појас од најлепше свиле, што му га шиље влад |
| ем поклонити се <hi>јему</hi> и принети дар: злато!</p> <p>Макса се и нехотице насмехну, јер се |
| једва могло на крају чути: и донесех му дар : измирну!</p> <p>Не би Макси право, што му се инач |
| Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!</p> <p>— А твоје <hi>имја</hi>? обрнувши с |
| велики ручни кош, у који ће се спуштати дарежљиви народни прилози.</p> <p>Кад дођоше до вратниц |
| је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијега света иза сеоскога плота.{S} То га је и т |
| пева: <hi>Шедше трије цари ко Христу со дари</hi>...</p> <p>А кад престаде ова црквена песма, н |
| S} То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне...</p> <p>— Ово није туђе, прекиде му говор мала |
| <p>— Плаче ли за тобом касарна, плаче, дарнуће га Милан.</p> <p>— Друго је јунак, а друго редо |
| о под утисцима изненађења.{S} Узе драге дарове и са неким, готово светим поштовањем метну преда |
| етлала.{S} На завршетку испита поделише дарове.{S} Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је |
| , продаваћу га што скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни празан, не мислим овде, него о |
| лушају положивши малене ручице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим |
| ине мастан фес и заокупи мољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам некад од ј |
| браде, да није чина.{S} Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћ |
| уђеност, да у тај мах не знађаше ни сам дати израза ономе што обухвата то његово „све“.{S} Стиш |
| а Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару?{S} Тако хтео Немац, тако хоће Ру |
| осећање.{S} Стискоше једно другом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.</p> <p>Да ли |
| и топло и мило, па једва сакри још јачи дах, који се поче отимати.</p> <p>— Шта се и шта не би |
| утро и кишици, тако и души годи свежина даха природиног.{S} А колико је природе, колико једрине |
| анас били господари у Београду?{S} Камо дахија?{S} Који народ има своје Карађорђе, своје Милоше |
| " /> једро кукурузно зрневље удараху по дашчаном крову.</p> <p>Киша падаше, а Гргур, слушајући |
| о двориште уђоше та Јеленина дерладија, два младића висока и угледна.{S} Један плав, сувоњав, п |
| раширених, изгледаху као два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога бокора.{S} Гргур им |
| чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави |
| узгред није походио, макар на тренутак, два макар... али ту одмахну све те мисли од себе, окрет |
| т, овде, овде, макни, мрдни, де, један, два... три!</p> <p>И учитељ прстом здера хартију око пе |
| о на Калимегдану с оном Ерчугом, један, два, три — положи!{S} Бога ми ти кажем, кад кидише Илиј |
| ји се Илија, не боји.{S} Дед!{S} Један, два, три, дед!{S} Ономад сам се хрвао на Калимегдану с |
| га ми ти кажем, кад кидише Илија један, два, три — узмичи.{S} Гледајте само кад стегнем — гвожђ |
| е ону страну, на којој је печат протин: два анђела, који држе цркву, а оздо начелна слова његов |
| пера што их држаше у руци.</p> <p>— Ова два лиска, како лепо миришу; ти си им била мати, моја д |
| кроз прозор у двориште.{S} Видевши ова два млада Српчета, заигра му срце, радост му затрепта н |
| су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, дра |
| аница, не она, која вечном свезом спаја два младачка срца.{S} Крадом је уздахнула, своју превар |
| рви мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, палаца.</p> <p>— |
| кам најтање сади-платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком је погача, о |
| една воштаница; пред молитвеним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гар |
| од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде |
| акрена узе детињу пресвлачицу, да је на два три места прихвати и пришије дугменце које је отпал |
| {S} Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступња.{S} Ушавши поседаше, Гргур на |
| /p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она два лиска калопера што их држаше у руци.</p> <p>— Ова д |
| некаква немилостива судбина лишила доња два предњака.{S} А Гргур је, ваистину, сасма мало порас |
| и оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два писма, окренуо се прозору, намакао наочари, па чита |
| >— У Томашевцу.</p> <p>— Чудо не написа два три ретка својим родитељима.</p> <p>— Није могао, г |
| ечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> <p>Мајстор Јован тресну |
| бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина ништа не чују, ништа не виде.{S} Узалу |
| јим собама у семинарији, кад су се наша два млада друга вратила с Калимегдана.{S} Пролазећи кро |
| и пуши.</p> <p>Испит је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост.{S} Директо |
| „Свјат Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а |
| {S} Тако лепо мирише.</p> <p>Она ускиде два лиска, и пружи му их.</p> <p>— Кад их овако гледам |
| учи у Београду.{S} За то време само је два пут одлазио својим родитељима.{S} Завршује се већ д |
| <head>I.</head> <pb n="1" /> <p>Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па |
| ј самоћи.{S} Кад је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео на првом месту међу |
| орела свећа и после поноћи.{S} Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да ле |
| кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пуп |
| , опружи ноге тамо даље под сто, повуче два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к д |
| свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у |
| се школске вратнице и у двориште уђоше два млада господина.{S} Гледају школску зграду, којој с |
| Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а из по |
| ина директора.{S} Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни т |
| во?{S} Узме табак чисте хартије, начини два три стиха истој јесени — не иде!{S} Покуша да саста |
| Трчдер момче тамо преко пута, па донеси два врућа сомунчића.</p> <p>Ту обојица почеше сркати ка |
| ћери и стави је преда се.{S} Преврнувши два три листа, намршти мало своје и онако убрано чело и |
| е главе, па опет у књигу, прочита редак два, па опет се пренесе.{S} Сва јој душа лебди над тим |
| ијим прутићем у руци.{S} Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеј |
| поред школе, а не увратити се на часак два?{S} И кад је пред сан шаптала своју обичну <pb n="1 |
| као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— Ево сам ти дон |
| о, све оне старе, очине.{S} По неке сам два пут прочитала; <title>Љубомира у Елисијуму</title> |
| и сиромашнији.{S} Окренуо се још једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуж |
| огледа, зеница раширених, изгледаху као два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога боко |
| <p>— Видиш, овако се пише један, овако два, овако три....{S} Говорећи то, доиста је написала с |
| гујевца у Београд.{S} Онда су била само два „одјеленија“: филозофско и правословно.{S} Гргур је |
| о се у свој <hi>педагогијум</hi>, па по два дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папуч |
| ихов друг Илија, који је годинама скоро два пут старији, често иде са њима; мрзи га, вели, чита |
| тија.{S} Само клобуке мало повеће — бар два прста више него ономлани.{S} А круне — крунама ти, |
| и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумн |
| Ручак!</p> <pb n="72" /> <p>После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем |
| будови.{S} Овде онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од |
| жнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле одважио, те принео |
| о ! виче Паун, опазив на механском зиду два јунака, како кидисаху један на другога.</p> <p>— То |
| е варају.{S} Гледају један пут, гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: <pb n="2 |
| очешљаној коси.{S} После свију ишла су два чобана, увијена у јагњеће коже, с белим шубарама на |
| слим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешко на срцу; а да шта ће б |
| у два пут, гледају још један пут, и још два пут: <pb n="22" /> што злато — злато, што сребро — |
| стотина двадесет и једна — шест стотина двадесет и једна.{S} Још ове зиме прочитаћу вам и преве |
| х, кличу и звонко одјекују шест стотина двадесет и једна — шест стотина двадесет и једна.{S} Јо |
| правце у своје село.{S} Тек је навршио двадесет другу, а лице му тако пуно збиље, пуно мушке, |
| вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке династ |
| повукло срце амо у слободу.{S} Тек узео двадесету, кад сам прешао на Митровици.{S} Хтео ме поко |
| -— Све, драга моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, тако излучен из света |
| о поноћи, пошто би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. |
| {S} Да је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} |
| > <pb n="72" /> <p>После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се пушаше |
| } Знак да је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и ма |
| ићи положише на сто донесене књиге, па, дватрипут понуђени, срамежљиво поседаше тамо на кревета |
| {S} Пролетошњих киша да нас Бог сачува, две недеље нисам се макла испод школског крова, наплела |
| 110" /> дечицу.{S} Две младе девојчице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу цвећа, па |
| амо: и невину <pb n="110" /> дечицу.{S} Две младе девојчице, две младе Српкињице отишле у башту |
| ом два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.</p> <p> |
| то сачувао цело „благодјејаније" од ове две три године.{S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак |
| p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на ње |
| е све онако како је, они“... читај даље две последње врсте!</p> <p>— <quote>Остају за навек у с |
| них одабраних књига, што их је пре пуне две године послао Гргур.{S} Гледа у слова, али мање чит |
| од јутрос постављена.{S} Насекоше пуне две велике калајлије од оне велике печенице, што је на |
| је све другчије него што беше тамо пре две године.{S} Кад је с осталим друговима стао око певн |
| њига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.{S} Ја знам написати цело твоје име.{S} С |
| ије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па оп |
| оја паметна или испразнити по једна или две, е онда ће вам листом нагрнути цркви.{S} И Иван је |
| а, па остала чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргу |
| драга моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, тако излучен из света, а так |
| м вас узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава није стигла. — Па то још могу и ја им |
| , опипали по коју плећку и повукли чашу две, онако у помрчини.{S} Тешко се попу растати од Верт |
| м.{S} У једанпут ми се учини да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје селанце тамо |
| ом, један по један, прилазе к „царским" дверима.{S} Једва је смео да подигне очи, кад је био пр |
| а и певања.{S} Чудио се попу, који пред дверима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изгово |
| магистрат, виде на њему великог црвеног двоглавог орла, па, као заливен, не пусти ни гласка.{S} |
| једно газда ухватио и праши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, како седе поред гроба |
| а поштапа се кривом мачугом.{S} За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на г |
| не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу.{S} Давно се Гргур није никоме |
| де, свеже и росне као што сте данас вас двоје у првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас.. |
| , а и ређе их се маша него онда кад нас двоје сеђасмо пред њим у скамији.{S} Па ипак, ипак ; ви |
| лазак.{S} Макса још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице.{S} Пуно разнолика цвећа, исто к |
| <p>После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се пушаше слатки купус са |
| ћа га донеше у своје село и укопаше.{S} Двојица су пала кад оно отимаху Београд, а један се вра |
| ?{S} Ђидо!{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не боји.{S |
| ио књигу и не одговори ни једне.{S} Њих двојица одоше.{S} А кад се за њима врата притворише, ве |
| људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих позиција.{S} Псалме читају |
| >Ни сео, а ни књиге отворио, кад чу ход двојице око спољних степеница.{S} Учини му се да по мра |
| њима; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице научи више слушајући, него цео дан код куће чит |
| ана и Илију.{S} Реци ми: који је од њих двојице бољи?</p> <p>Гргура чудно изненади овако питање |
| цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бденије.{S} Тај |
| паљени фењери кад су прошли мимо кнежев двор, пред којим се баш у тај мах стража мењаше.{S} Одс |
| ожњео.{S} Све је друго намештена пажња, дворба, ласкавија или оштрија, речју: лукаво притворств |
| гов миг.{S} Његов живот био је и њезин, дворећи њега служила је себе.</p> <p>Иван беше прави пр |
| над дететом, годила му свима навикама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} |
| енуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а из порте у цркву.</p> <p> |
| и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе и |
| уђоше у чисто и лепо успремљено попово двориште.</p> <p>Пред кућом их очекиваше главом поп, пу |
| ркве искупило мало и велико.{S} Школско двориште почишћено, спремљено; ограда окићена бршљаном; |
| е који у кућу, који у пространо школско двориште.{S} Они најмлађи, мало попрестрављени, једва с |
| </p> <p>Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за |
| ога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу |
| за њим све листом наже у митрополитско двориште.{S} Митрополит се испе на један вис, а народ, |
| и тајанствено обасјавају цело пространо двориште, а отуд, путем, којим поп силази цркви, пењу с |
| е у разметнуте карте.</p> <p>А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерладија, два младића висок |
| ше.{S} Једно од попових чељади истрча у двориште, па у ноћну тишину опали из танке арнаутке.{S} |
| звона, отворише се школске вратнице и у двориште уђоше два млада господина.{S} Гледају школску |
| оњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца у руку, љуби отац |
| ви оте поглед преко књиге кроз прозор у двориште.{S} Видевши ова два млада Српчета, заигра му с |
| ки животопис.</p> <p>Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа.{S} По |
| е.{S} А одмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу |
| ене!) играју.{S} Пушке опет припуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пун |
| не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишту и суседном ходнику.{S} А да ли мишљаше о ономе |
| ну то на другу страну.{S} Гледаху убаве дворце, шарене излоге дућанске и радионичке, свет који |
| есно.{S} Камо ти устав, камо скупштина, де!{S} Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство |
| е књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас људск |
| и; што лаже.{S} Докажи да лаже, докажи, де!</p> <p>Ту се учитељ Макса доиста мало збуни, па онд |
| де; дај прст, овде, овде, макни, мрдни, де, један, два... три!</p> <p>И учитељ прстом здера хар |
| си ти...{S} Чујеш, учитељу, љубави ти, де да <pb n="40" /> запевамо!{S} И рекав то, поп поче н |
| {S} Хрватске, Славоније и Далмације.{S} Де, ево одавде, почињи, гласно.... још гласније.... так |
| рбице књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас љ |
| ето, то ја већ не бих могао.{S} Отвори де!{S} Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, |
| горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца, извади из шпага пљоснату турску лулу, |
| креветац, а главу нагао на јастучић од дебела платна, који је такође испуњен сламом.{S} Пред с |
| личио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полусветли |
| ане, готово зализане косе, румених, али дебелих усана, кроз које провирују рехави предњаци.</p> |
| во под велике брестове код кошева, да у дебелом хладу мало одахну и шареним марамама покупе зно |
| готових на смех.{S} Под пазухом држаше дебео трешњеви штап.</p> <p>— А, добро сте нам дошли, г |
| речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пред кућом, кад се професор |
| ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из |
| т година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, док чове |
| ићута, па онда радосно повика:</p> <p>— Девет Југовића и десети стари Југ Богдан!</p> <p>Отац с |
| Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже други на виш |
| о о Марку.</p> <p>— А погоди: ко су она деветорица, па онај стари пред њима у дугој седој бради |
| вши, погледаше свога професора погледом девичанске чистоте.{S} А он им стиште руке обојици; да |
| у трему, споља се чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; вра |
| </p> <p>— Уштинула.</p> <p>— Само је л’ девојка!{S} Док видиш, бадава, још си дериште.</p> <p>— |
| остила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, <pb n="98" /> мо |
| >— Па као што ми рече, Даница је ваљана девојка?</p> <p>— Права Српкиња, примети Гргур.</p> <p> |
| вити пас. </p> <p>Дође час да се изведе девојка.{S} По старом добром обичају ваља да је изведе |
| чисто тргао.{S} Учини му се, као да уђе девојка налик на Даницу; да је имао Макса још коју ћерк |
| вале, у кујну из кујне, у собу из собе; девојке носе на послужавницима слатко, ракију, кафу.</p |
| венску вилу, сјајнобелу, лепшу од сваке девојке, лепу — и још лепшу него што је лепа учитељ-Мак |
| никад није видео тако лепе и прикладне девојке.{S} Игра му срце у прсима; осећа да је пуно топ |
| е чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отворише и |
| Волиш ли ти ону девојку ?</p> <p>— Коју девојку? упита Гргур мало планувши.</p> <p>— Ону девојк |
| е, ја још до данас нисам волео ни једну девојку.</p> <p>— Само лакше, брајане; док стигнеш до Л |
| упита Гргур мало планувши.</p> <p>— Ону девојку — шта се претвараш ? — ону за зеленим прозорчић |
| је саслушање :</p> <p>— Волиш ли ти ону девојку ?</p> <p>— Коју девојку? упита Гргур мало плану |
| ају.{S} Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседног села.{S} А био је рад |
| пење путем уз небо, већ једно несташно девојче, свежа сувоњава лица, мудра чела, жутомрке косе |
| ља за тобом.</p> <p>— И опет сам! викну девојче.</p> <p>— Сам.</p> <p>— Читаш?</p> <p>— Читам.< |
| е могао читати у очима.</p> <p>Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и |
| !</p> <p>Поче се томе чудити изненађена девојчица.</p> <p>— Знам.</p> <p>— А ко те је учио?</p> |
| а.{S} Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматра |
| као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од њега.{S} Мали Гргур н |
| ину <pb n="110" /> дечицу.{S} Две младе девојчице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу |
| хне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао.{S} Учитељка га је благо за |
| под кожу?{S} Ђидо!{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не боји се Илија, не |
| а, не боји.{S} Дед!{S} Један, два, три, дед!{S} Ономад сам се хрвао на Калимегдану с оном Ерчуг |
| гу Гргуру и показавши му насловни лист, дед да видим како те је учитељ научио читати.</p> <p>Св |
| о-сам.{S} Не боји се Илија, не боји.{S} Дед!{S} Један, два, три, дед!{S} Ономад сам се хрвао на |
| Миланових, па је пружи Гргуру.</p> <p>— Дед ти настави даље ово! (Показавши му прстом где да от |
| ћеш ли по оцу или по деди ?</p> <p>— По деди.</p> <p>— Здравковић.</p> <p>— Нек је жив и здрав, |
| резиме?</p> <p>— Хоћеш ли по оцу или по деди ?</p> <p>— По деди.</p> <p>— Здравковић.</p> <p>— |
| главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих образа, учешљане, готово зализане |
| а своја „опредјеленија“, поче опет онај дежмекасти.</p> <p>— Молим за ваша чесна имена, упитаће |
| обар дан, господине учитељу! викну онај дежмекасти, пошто обадвојица поскидаше фесове.</p> <p>М |
| вас поруку.{S} Гргур...</p> <p>Још онај дежмекасти добро и не изусти име својега другара, а Дан |
| /p> <p>— Моје је име Илија, почеће опет дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мај |
| А кад по који несташко удари још у јачу декламацију: „Најздравије пиће јесте добра хладна вода“ |
| радња никад боље.{S} Али, ево момка.{S} Дела, љубаве ти, ракију па каву.{S} Тако.{S} А вама дец |
| вањем прочита ученицима својим : <title>Дела песничка Јана Колара</title>.</p> <p>— И овог вели |
| спратили из нашега села.{S} Онда ћеш за дело прочитати сваку речцу; ко зна,можда и више него ци |
| ур, готово без избора, обичајним правом деловођ. </p> <p>Гргурово добро учење и примерно владањ |
| год нису прешли целе таблице множења и дељења.{S} Затим се појали: тро пари, кондаци, јектениј |
| н?{S} Тај велики ретор, политичар, мали демагог, умео је освојити суд и који му не припадаше; и |
| и многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане пр |
| ига најмилија, најпознатија — тај му је део изврстан.{S} Ово који дан отићи ћемо макар до Топчи |
| м“.{S} У ђачким собама, обично је сваки део намештаја мање више начет.{S} На столској плочи, на |
| на Авалу.{S} Тамо ће и ручати, провести део дан.{S} И доиста, сутрадан, још на један сахат пред |
| сим Београда...{S} Све смо закључили... деоба правична; штета што мапе немам да ти повучем најт |
| је се и нехотице омаче Гргуру.</p> <p>— Деоба Пољске.{S} Рана, велика рана.{S} Је ли <pb n="79" |
| Милану.</p> <p>— Је ли баш морала бити деоба Пољске? питање, које се и нехотице омаче Гргуру.< |
| ки народ?" суну мало јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевин |
| д прекрилио улице; ту оружани борци, па депутати из разних крајева у разноликој народној ношњи, |
| онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим депутатима.{S} Све ћете то имати, ако то већ нисте чита |
| /p> <p>— А патријарх?</p> <p>— Сад је с депутацијом у Загребу.{S} Дочек сјајан, савез с Хрватим |
| маш своје сухоте.{S} Ту неки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генера |
| а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште.</p> <p>Што је челенка на калпаку, то је брат И |
| непрестано врзе по глави оно некадашње дериште.{S} Па, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене до |
| ’ девојка!{S} Док видиш, бадава, још си дериште.</p> <p>— Илија! викну Милан тако љутито, да је |
| квог несташка који дираше гушчиће ; или дерлад што су крала јабуке, па једно газда ухватио и пр |
| собу.{S} Само је кроз зубе промрмљала: дерладија!{S} Професор је врло добро познавао „нарав“ с |
| p>А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерладија, два младића висока и угледна.{S} Један плав, |
| једва дочекала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да за |
| леда кроз прозор.</p> <pb n="75" /> <p>„Дерладија!“ промрмља кроз зубе, па наново, још пажљивиј |
| звали најгору директорову оцену), па од дерта хуче и пуши.</p> <p>Испит је трајао више од два ч |
| о једанпут чујем, боље утубим, него кад десет пута прочитам.{S} Али, пре свега, молим по једну. |
| дак, али нигде не задржавајући се после десет.{S} Омален, шишкав, средовечан, кокораве косе, бр |
| ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Изговоривши то, поче |
| иће; тек о поноћи, пошто би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која |
| досно повика:</p> <p>— Девет Југовића и десети стари Југ Богдан!</p> <p>Отац се насмехну.{S} Би |
| астан фес и заокупи мољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам некад од јутра |
| особито за ону пилеж у првом разреду, а деси се по који завезанко и у старијим разредима.{S} Ти |
| n="50" /> преко сваке мере: што даваше десна, не знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору |
| одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, палаца.</p> <p>— Добро, рец |
| ма, који ће, у слави небеској, седети с десне стране Бога оца.{S} Затим је казао да сагну главе |
| ати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предузме их поново ређати.{S} Међутим је њ |
| , док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју |
| а?</p> <p>Гргур још не диже главе, бије десним кажипутем по столу, бије час слабије, час јаче.< |
| .{S} По маломе ћутању жмирну Илија мало десним оком.</p> <p>— Па као што ми рече, Даница је ваљ |
| </hi>: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице <hi>свја</hi> земља да трепти <hi>со страхом и |
| а насловном листу има богињу са лиром у десници руци.</p> <p>— Реци ми, молим те, докле ћеш пиљ |
| је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.</p> <p>— Ту ћеш ти учити школу, Гргуре! ви |
| ао на иглицама окретала се час на лево, десно и назад; све је желела чути, све видети својим ма |
| р, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком северном хоризонту, губи се житородна |
| ечерало.{S} У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син му Милан, па до њега ћерка Ружица, с |
| није.</p> <p>Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће.{S} Здр |
| "71" /> дрвета као и пескаоница, лево и десно једна на другој просто повезане најбоље књиге оно |
| вде, овде, па онда да се окренем лево и десно.{S} Камо ти устав, камо скупштина, де!{S} Љубиш с |
| ни, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књи |
| но поозбиљило.{S} Не гледаше ни лево ни десно.{S} Он се у себи сам са собом разговараше о милом |
| олски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из зелених угла |
| ме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.</p> <p>— Бре, бре? чуди се кмет |
| овда онда опомињаше слугу да скреће то десно то лево, куд је мање кама и ровина.{S} А честа пр |
| стара сестра Савина, госпођа Јелена, у десној сам професор Сава.{S} Док се он можда бави у шко |
| ного муке, док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је вез |
| ечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки пажљиво чи |
| пупавца или плашљивца зелембаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.</p> |
| з разгореле лулице, нагне главу ближе к десном рамену, погледа задовољно мајстор Јована, и смеш |
| али ја не хтех остављати школе ни моју десну певницу.{S} Сваки се роди за нешто, а ја осећам д |
| мештена у варошкој кући, пружио увезану десну ногу по дрвеној постељи, на којој је разастрта ов |
| вира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, светитељи Симеун и Сава.{ |
| ићу.</p> <p>— Не, питао сам га: хоће ли деспота или војводу?{S} Ја га питам, а он блене, смеје |
| ћански.{S} Не остави вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарха.{S} Донесе сандуч |
| један глас: „Хоћемо патријарха, хоћемо деспота, хоћемо војводу!{S} Одједанпут се из свију грла |
| нђел Никанор: „Отеше нам <pb n="108" /> деспоте, узеше патријархе, узеше све.“ Не остави на мир |
| сом отпева своме архијереју: <title>Тон деспотон</title>.</p> <p>Подигоше напуњене чаше, куцнуш |
| да пропадне човек прегалац.{S} Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буд |
| штовања пољубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, |
| Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— Видиш, дете моје, рече Иван, показујући руком на ове вечите пу |
| двикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва претрнем за разб |
| си камен подвукао под кожу?{S} Ђидо!{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-сам.{S} Не |
| азда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа није д |
| .</p> <p>Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурму |
| p> <p>— Ви жене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твој |
| вога оца и од своје матере.{S} Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако |
| сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; још је дете нејако, може се престравити.{S} Намести му на крев |
| а, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од |
| ас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му с |
| шта да радим, који би више усрећио моје дете:{S} Милан или Илија?</p> <p>Гргур још не диже глав |
| екторе и професоре...{S} Па кад мислите дете уписати?</p> <p>— Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја |
| ко је света видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?{S} Истина су и к |
| о ли ће?</p> <p>— Ето што: хоће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је д |
| ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу |
| огме да ће доћи... једва промуца; је ли дете моје, да ти никад нећеш оставити свога...</p> <p>А |
| се отац.</p> <p>— Чујем, бабо, одговори дете, гледећи преда се, а очи му се наводниле сузицама. |
| </p> <p>— Како те Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, ја се, |
| хом имађаше буквар.</p> <p>— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здра |
| га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} Јутром Макса рани, готово први у селу, али још |
| спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидио пред новим својим друговима.{S} О |
| кад се заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем |
| м куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као з |
| S} Питам ја тебе српски: да л’ да водим дете у веће школе или не.{S} Једно или друго?{S} Време |
| исати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је стара подворила, доста са |
| тварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остави, па брже ускочи у своју башти |
| ти, мора.{S} Она је послушно и присебно дете, Бог ће је свуда пратити.{S} А ја...</p> <p>И ту М |
| учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде |
| морна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао.{ |
| м, пољуби још једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и |
| ну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебива |
| .{S} Попадија пита учитељку: чије је то дете („ала је слободно!“), а попа се на глас смеје, па |
| тала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма колико да је оно у школи било тамно и кошту |
| н јединац, Милан, сувоњаво, протегљасто дете, црних очију, округласта лица, у хаљиницама искраћ |
| >Отац се насмехну.{S} Би му мило што му дете погоди имена тих славних јунака.</p> <p>Поред пута |
| кућни ред.{S} Него реци да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш н |
| ли се побринуо за стан, где да сместиш дете?</p> <p>— Ја се код куће договорих с газдарицом, д |
| оји коншкулари, обојица просе руку мога детета.{S} Светуј ми сада шта да радим, који би више ус |
| Макса: „нема заборавнијег, чудноватијег детета у целоме селу“.{S} А да ли је доиста био заборав |
| итељу, учитељу, баш си покаткад гори од детета.</p> <p>— Нисам гори од тебе, обрецну се Макса.< |
| /> право према обојици, не скида ока с детета, па кад приповеда претурене јаде, она уздише: „Т |
| S} Покојница је лебдила над њим као над дететом, годила му свима навикама, дворила га мање као |
| </p> <p>— Питах те: шта си сад наумио с дететом?</p> <p>— Један да ради земљу, да буде сељак ко |
| ју!{S} Па, газда Иване, шта си наумио с дететом?</p> <p>Иван као да се дотле са собом разговара |
| токол и отвори га.</p> <p>— Како је име детету?</p> <p>— Зовемо га Киран, а крштено му је име Г |
| p> <p>Учитељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, |
| у себи сам са собом разговараше о милом детету своме, о судбини, којој сад навија прву основу. |
| испричао све, сваку и најмању ситницу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усуд |
| S} Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је Даница мол |
| грах.{S} У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука.</p> <p>Школа је б....ска у брду.{S} У |
| ше шта ће овај имати донети на издржање детиње:{S} 200 ока жита, 10 ока пасуља, кацу сира и ухр |
| му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, замисли се, није ни ос |
| гледам и миришем, а ја се сећам нашега детињства.{S} Боже мој, како журно дани пролазе; веруј |
| ошлости; сећа се сваке ситнице из свога детињства, из свога живота у селу, у школи; сећа се и у |
| е сећа оних безбрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у мисли о учитељу |
| ца зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, с |
| оварали су много, о селу, о Београду, о детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, |
| ирно теку једнолични дани, слатко као у детињству, зато се многи старци, који раније који доцни |
| ло и поче у себи читати.{S} Макрена узе детињу пресвлачицу, да је на два три места прихвати и п |
| лаја са тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је |
| шта поборавило, занемарило...{S} Село, деца, црква, њива, самоћа.{S} Док ја и ти газисмо по се |
| незграпне грлине ричи кроз нос: ма!{S} Деца се на то смеју сиромаху медведу, а Циганин скине м |
| ађаше радионицу ниже Стамбол-капије.{S} Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то н |
| нова црква с високом белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини никад невиђене гра |
| ева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.{S} Иван и Петр |
| иви и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их Бог поживи, красни синови.{S} А иду ли у |
| роз који дан по недељи стизати и остала деца.{S} Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети до |
| Гргур.{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма колико д |
| p> <p>— Краљевић Марко! повикаше весела деца.{S} Погле, оцо, колики му брци, па калпак на глави |
| баш уза саму цркву.{S} У таким школама деца живе стално, и само о великим <pb n="3" /> празниц |
| у трем, протеглите ноге.</p> <p>Изађоше деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ Макса уп |
| газа и ђака, пишу прописи.{S} Не верују деца својим очима: хартија плава, хартија црвена!{S} А |
| о, само пре свега лекцију!{S} Попина су деца само добри ђаци...{S} Ко ништа не зна...</p> <p>— |
| тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, |
| више нити сркну нити кусну.{S} Само су деца у спаваћој соби џакала, а мали Гргур, под својом п |
| амо.{S} Клупицу, момче!{S} Седи!</p> <p>Деца га пољубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и сре |
| младости, у старости ни довека.</p> <p>Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и |
| јте право доле! викну Иван деци.</p> <p>Деца се убезекнуше.{S} Хтедоше нешто рећи, али им отвор |
| ете изгледати из туђинских руку.</p> <p>Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, п |
| спусти маказе и паде на столицу.</p> <p>Деца притрчаше и подигоше маказе на сто.</p> <p>— То ни |
| ..{S} Узмимо, молим вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе?{S} Много |
| тапа се кривом мачугом.{S} За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; |
| } Али не чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.</p> <p>— Дакле |
| би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.{S} Кад их глед |
| а и снегопадна.{S} Још у првој половини децембра снег навејао читаве таване по висовима и долов |
| S} Сиротан, а радан, давао је кондиције деци имућнијих Сављана.{S} Од то доба управо и воде сво |
| Максо учио и појати? запита окренув се деци.</p> <p>— Знамо све тропаре.</p> <p>— А певати?</p |
| ће поседати, рече мајстор Јован својој деци.</p> <p>— Хе, децо, сад сте добили још једнога бра |
| живати не знам шта, али како буде мојој деци, онако и њему.{S} Што једем ја, јешће и он.{S} Али |
| <p>— Погледајте право доле! викну Иван деци.</p> <p>Деца се убезекнуше.{S} Хтедоше нешто рећи, |
| слажете к’о рођена браћа.{S} Тешко је, децо, данас стећи пријатеља, па зато их ваља себи коват |
| га села и големих река!</p> <p>— То је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.</p> <p> |
| чари, па с њима на нос.</p> <p>— Дакле, децо, на посао.{S} Ходите ближе.{S} Ја ћу сећи, кројити |
| нам.{S} Рече кад је полазио: учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у |
| и силе, има и отпора.{S} И ми ћемо се, децо, одупирати, ‘борити.{S} Дух нашега народа који суз |
| попа умери, па окрете дечици: хајдете, децо, мало у трем, протеглите ноге.</p> <p>Изађоше деца |
| од жене.</p> <p>— А што тако опознисте, децо ? упита их Иван, кад приђоше руци.</p> <p>— Шта ни |
| лежени број стихова. </p> <p>— Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћо |
| мајстор Јован својој деци.</p> <p>— Хе, децо, сад сте добили још једнога брата.{S} Хоћу да се п |
| Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, у којој го |
| гладује....</p> <p>— Право је и казао, децо.{S} Ко се лењи, никад неће стећи крова над главом. |
| и попристравио.{S} Уча говораше: „Децо, децо, не шал’те се главом, учите, данас сутра ето дирек |
| исаху један на другога.</p> <p>— То су, децо, Краљевић Марко и Муса Кесеџија.</p> <p>— Краљевић |
| сти?{S} Ко вам вели то ?{S} Лаж, лаж... децо моја, лаж!</p> <p>Ту добри наставник плану, скочи |
| и се сад прочитало у школама, у народу: децо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... рец |
| ти, ракију па каву.{S} Тако.{S} А вама децо?{S} Трчдер момче тамо преко пута, па донеси два вр |
| етрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозив |
| мало и попристравио.{S} Уча говораше: „Децо, децо, не шал’те се главом, учите, данас сутра ето |
| рнебес.{S} Као и међ’ људма тако и међ’ децом: има их, који воле потказати него да му Господ зд |
| приметиће Даница, ја сам се одавна над децом уверила...</p> <p>— Је л’ те?{S} Ви сте дакле за |
| итише целиваће иконе.</p> <p>Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друг |
| ете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здраво је, као јабука — гледни га само!{S} Је |
| /p> <p>Сутрадан се рано дигну Иван па с децом пође своме старом познанику, Јовану столару, који |
| не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, |
| {S} Па још на данашње време.{S} Ко није децу учио, не зна шта је посао.{S} Ту треба стрпљења, ђ |
| рећи!{S}" И доиста...</p> <p>— Учите ли децу по наставленију, запита Максу, или се још држите с |
| .{S} Знам, знам, драги господине, учити децу мучна работа.{S} Па још на данашње време.{S} Ко ни |
| <p>Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учитељци, која би |
| само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.{S} Нису прве буклије ни испражњене, а у |
| е, једним словом: царске задужбине, као Дечани, као Студеница.{S} Да видиш, мој добри попе, да |
| ецу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?!{S} А учитељ, у једној |
| ма, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо скуње, оборе главице, па снуждено гледај |
| руће мирно расте у гори ?{S} Сирота ова дечица.{S} Гргуре, ако нам успишеш, реци коју, али онак |
| у...{S} Али се ту попа умери, па окрете дечици: хајдете, децо, мало у трем, протеглите ноге.</p |
| помислите само: и невину <pb n="110" /> дечицу.{S} Две младе девојчице, две младе Српкињице оти |
| мицу.{S} Зли језици потказаше, одведоше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђе |
| и, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.</p> <p>— Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му |
| остог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.</p> <p>По јелу сви одоше доле на поточ |
| ложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему непрестано з |
| он, пун саучешћа, стотину таких тешких дечјих и родитељских растанака.{S} У своје млађе доба, |
| ела и околина привуче на се радозналост дечју.{S} Чуђаху се грдним механама на путу са ишараним |
| и рукова се с Гргуром.{S} Млад голобрад дечко, а на њему нова пешачка униформа — регрут.</p> <p |
| а учитељ Макса развезао с попом дугачке диване, којима ће крајеви шинути чак до јутрење.{S} Па, |
| ким белим табацима, на њему велики црни дивит од истога <pb n="71" /> дрвета као и пескаоница, |
| а си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила сам сунцокрет, већ је из |
| или кржљав и грбав глог, или ситнолисна дивља крушка, или просто трн.{S} На пупчастој главици т |
| ж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти се, узе кецељицу међ |
| ица.</p> <p>— Ти си била и остајеш моје дивље пиле.</p> <p>Ту је, расрђену, учитељ Макса, проти |
| иким брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то је само До |
| а мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, нечим што кроз свега њега прелазаше, нечим шт |
| Ти си, учитељу, махнит.</p> <p>— Ти си дивљи поп!</p> <p>— Швабо остаје Швабо!</p> <p>' — А ге |
| се чешће одмараше под оним разгранатим дивљим крушкама, срете старог фамулуса Степана, који се |
| м.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?</p> <p>— Имам.</p> |
| , ходите.{S} Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и н |
| {S} Како су земље мале на мапи, како су дивне и горостасне, кад их погледате са оваквих отворен |
| ме, наше приповетке — да прочитамо овај дивни одломак из Страхиња-Бана.{S} Ти, Милане, лепо чит |
| под зидине, ходећи унаоколо разматрају дивну околину.{S} Нанизала се села око подножја као бис |
| икну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са својега места...{S} Стој! и ја одох с тобом.</ |
| ци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прста десне ручице, па палаца ли, палаца.</p> |
| ли би се, можда, ја онда понела, па бих дигла главу као пауница, а ти си још гори и поноснији, |
| е са своје слободе.{S} Дигли се Хрвати, дигли се Срби.{S} На челу Хрвата Јелачић-бан, на челу С |
| p> <p>Европом је грмела 1848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале стеге са своје слободе |
| баце зарђале стеге са своје слободе.{S} Дигли се Хрвати, дигли се Срби.{S} На челу Хрвата Јелач |
| ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрди |
| его и матер твоју“ и тако даље, онда се дигне у школи толика граја, тако велегласан и досадан к |
| на ногама.{S} Чим ослави јутро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата кућни поса |
| лу лулу негде за појас.{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у вис |
| д Батал-Џамије.</p> <p>Сутрадан се рано дигну Иван па с децом пође своме старом познанику, Јова |
| леда мало оштрије Даницу, која се одмах дигну и оде из собе.</p> <p>— Да ми кажеш право, дијете |
| вањем.</p> <p>— Па онда, настави Илија, дигнувши прст у вис, учитељ мора бити строг!{S} Без стр |
| мађаше новине <title>Вјестник</title> и дигнувши их рукама изнад главе, читаше најновије догађа |
| рада.{S} Гргур пажљиво разматра зидине, диже сваки камичак необичнијега изгледа, ломи свако већ |
| аш кад је ступио у школско двориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трч |
| ра најлепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, тако |
| ше ушла у собу.{S} После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде |
| S} Милан или Илија?</p> <p>Гргур још не диже главе, бије десним кажипутем по столу, бије час сл |
| би непријатељи Славјана, ко је Рус.{S} Дижи Волгу, Дњепар, изведи све степе, цео Кавказ и Урал |
| а туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бројанице, н |
| </p> <p>— Занима ме, одговори Гргур, не дижући главе.</p> <p>— Не знам шта има то толико паметн |
| Заборавио, да! настави чичица и поче се дизати на ноге. (Лулу је брже боље стрпао у јанџик.) Зн |
| де из собе.</p> <p>— Да ми кажеш право, дијете, поче Макса смотрено вадећи она оба писма из нед |
| ом мало појачим.</p> <p>— Па, да видиш, дијете...</p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> <p>— Забор |
| > <p>— Ја, чича Степане, ја.</p> <p>— О дијете, како си се раскрупњао, како си окосматио; а мен |
| ноге се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осв |
| ноге тамо даље под сто, повуче два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном ра |
| <hi><title>Живот и прикљученија</title> Димитрија Обрадовића, нареченога у калуђерству Доситеја |
| радовић“ - Кнегиње Љубице ул. 6.</p> <p>Димитрија Гавриловића (пређе Аце Станојевића)</p> <p>19 |
| низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирско кубе |
| на и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле издалека као звонарице.{S} Авлије пуне |
| поноснога грла невестинога.{S} Пуше се димњаци међу луговима, чују се стада, далеко се види пу |
| у, у Мораву.{S} Сад, повукавши неколико димова, жељаше и филџанчић каве са служавника, али јест |
| } Милина погледати кад беле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад ј |
| година како на столици ове свештеничке династије седи свештеник Крста.{S} Он је пре свега доба |
| басалог друга, он је свагда извршник те дипломатске мисије.{S} Не знање, него умење, окретност |
| забере који цветак.</p> <p>— Не, не, не дирај, Данице; најбоље је цветку на његову корену.{S} Ј |
| енише.</p> <pb n="11" /> <p>— А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и не излази п |
| ак који је вијао некаквог несташка који дираше гушчиће ; или дерлад што су крала јабуке, па јед |
| дамдесет година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, д |
| везаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, док човек, у највећим мукама, п |
| анете, опадате ме: директор нема посла, директор нема часова.{S} Али тако је то, свугде ћеш наћ |
| њим се дало неколико виђених коњаника: директор, капетан, свештеници и учитељи.</p> <p>Сви са |
| {S} И опет, гдегод станете, опадате ме: директор нема посла, директор нема часова.{S} Али тако |
| , што је онда била нечувена реткост.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по пи |
| ве вас частим тазе рибом на Дорћолу.{S} Директор достави целу ствар попечитељу, попечитељ нађе |
| ће наш нови Кара-Мартин заурлати: ма! а директор широм врата отвори.{S} Сиромах Кара-Мартин ума |
| у.</p> <p>— А стоји ли наша земља? пита директор.</p> <p>— Наша земља не стоји, него се окреће. |
| да наша земља, на којој ми живимо? пита директор.</p> <p>— Земља, на којој ми живимо, округла ј |
| ш баш ни самог директора... шта ми може директор?</p> <p>— Та није ни директор митрополит, упад |
| мрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето |
| , бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговорио с нама.{S} Добар ка’ и ти, погодниј |
| јавио.</p> <p>— Знам ја, знам, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама б |
| своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан муж, <pb n="46" /> лика строга а г |
| а ми може директор?</p> <p>— Та није ни директор митрополит, упаде му у реч поп.</p> <p>— Па шт |
| Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор?{S} Грђи и страшнији од свих људи у селу, па ј |
| ја.</p> <p>— Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу |
| сиљаху.</p> <pb n="47" /> <p>Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птиц |
| — Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је устабаша, не бих га могао поднос |
| таву, па готов и спреман чека господина директора.{S} Већ је све предмете и два и три пута поно |
| ва и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа.{S} Директори су у оно врем |
| дмах на ударцу сваком погледу господина директора.{S} А учитељи ?{S} Они час по зарезу, све нек |
| га, баш никога, па ако ћеш баш ни самог директора... шта ми може директор?</p> <p>— Та није ни |
| подне сеђасмо у канцеларији, кад ето ти директора задувана с врло важним лицем.</p> <p>— Господ |
| ал’те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо. |
| и мајстор Јован.</p> <p>— Па, господине директоре, хоћете ли нам казати, зашто сте нас сазвали? |
| <p>— Па то није неваљалство, господине директоре; <pb n="68" /> то је прост несташлук и ништа |
| ги пријатељу.{S} Зато је Бог створио уз директоре и професоре...{S} Па кад мислите дете уписати |
| сподина директора ни трага ни гласа.{S} Директори су у оно време обично полазили у почетку маја |
| ош није догодио за мога толикогодишњега директоровања.</p> <p>— А шта ли се то збило?{S} Нама н |
| ине седмицу (тако су онда звали најгору директорову оцену), па од дерта хуче и пуши.</p> <p>Исп |
| ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, па сад, љутит, искаљује јед над фамулусом |
| још могу и ја имати белаја са тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми |
| не зна.{S} Он је сиромаха Симу заплашио директором; вели: носи ти тај у џепу троструку бивољу к |
| итељ нађе да ми имамо право, те тако се директору подрежу рукави, а ми вечерас прослависмо побе |
| го ће се граја дићи, тркне један крадом директору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог |
| апочео упис, ја ћу их одвести господину директору, то је моја ствар, то ће ићи лако; ама јеси л |
| е: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само камен из црквене порте!{S} Он воли д |
| у паланци прогамизо ћифта, ни маћи, ни дисати.{S} Благословено село, од сељака нигде боље вајт |
| жду, или позлаћени крст, или путир, или дискос, или кадионицу.</p> <p>Већ така није била и њего |
| о се по каквом научном предмету излегне диспут међу друговима, пресуђује Гргур; ако се смисли к |
| овога за неколико тренутака западоше у диспут.{S} Препиру се, доказују, ни један за длачицу не |
| него пре, мало политичаре, још мање се диспутају.{S} Некад би се мало и покартали „пунишака", |
| дивио своје другове, кад се, при каквом диспуту разлафи, загрми, па тресе једрим и освојљивим г |
| ри Макса није више онај негдашњи строги дисциплинатор — изненађен једва се држаше на ногама, по |
| е нема циле-миле, већ, као познат добар дисциплинатор, одмах: „положи!“ Кад би Макса тако васпо |
| под здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, тркне један крадом директору, а овај опет, беспос |
| ста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.{S} Тешко се је ожени |
| развијао се и свршавао њихов политички дишпут!</p> <p>Таман поп узе чашицу комовице, подигну ј |
| забоду носиће у књижице, не мичу се, не дишу.{S} Само по гдекоји из најстаријега разреда, преко |
| а, блену, стрепе, плашише се готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с места не м |
| , сељаци се притајаше, једанпут рећи не дишу.</p> <p>— А каква изгледа наша земља, на којој ми |
| па песнике, па све списатеље наше, који дишу духом народним, који га љубе, који пишу о њему, ко |
| ристу Спаситељу била је преблагословена дјева Марија, осоколи Крста као из топа.</p> <p>— На ко |
| > <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Изговоривши т |
| — Не знам.</p> <p>— А <title>Богородице дјево</title> ?</p> <p>— Не знам ни шта је то.</p> <p>— |
| ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, низ длаку, ласкај му простоти, ако хоће и глупости, па гото |
| о селима.{S} Чини вам се данас је све у длаку онако <pb n="44" /> као што беше јуче, па опет по |
| а.</p> <pb n="45" /> <p>Искусни Максо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову |
| ним, ја само пружим руке, а оне саме са длана кљуцају.{S} Кокице моје, кокице моје! викнем кад |
| понавља задовољно професор Сава и таре дланове.</p> <p>— Дабогме, још који дан.{S} Док стигне |
| ва оставио чибук и по свом обичају таре дланове, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се з |
| дњи наслон своје зелене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у противни угао своје скро |
| после поноћи разабра се учитељ, трну у дланове, скочи са своје столице, узе чашу па погледа у |
| плашише се!{S} Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је |
| љно мајстор Јована, и смешећи се трну у дланове.</p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, госпо |
| смо га као зеницу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незна |
| т.{S} Препиру се, доказују, ни један за длачицу не попушта од навода својих.</p> <p>Учитељ Макс |
| Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p>У тај исти тренутак отворише се в |
| и сви; мајка ти је била у цркви о Ивању-дне, и ја сам била, пољубила сам јој руку и пољубила ме |
| арозаветни првосвештеник.{S} Кад доврши дневне часове, он се врати у своју, обично прегрејану с |
| мених политичара, све изреке и фразе из дневних новина умео је прибрати, брзо утубити и примени |
| мо.{S} Дуго сам чувао ону киту цвећа на дну сандучића, дуго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; |
| у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под други пар својих кошуљица, сак |
| и спусти испод својих чистих кошуља, у дну сандука.{S} Забрави га, али га опет одбрави, подигн |
| оша, па учитељка, па остала чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишц |
| је.{S} Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице и других к |
| дија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учитељци, која би се на |
| учитељка, сви се изоблачили као о благу дну.{S} Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике у |
| ељи Славјана, ко је Рус.{S} Дижи Волгу, Дњепар, изведи све степе, цео Кавказ и Урал, све изведи |
| а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста.{S} Кад су се растали и измакли малу ду |
| лавом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је |
| ћу, одоше у своју собу.{S} Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступња.{S} Уша |
| аксу с <title>Плутархом</title> у руци, до њега добри попа Крста с црвеним појасом, тамо с прот |
| љ седе на своје обично место за столом, до њега је стајала и мала Даница.{S} Он се окрете своји |
| тачно вечерало.{S} У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син му Милан, па до њега ћерка Р |
| стављен сто.{S} У горњем челу седи поп, до њега Макса, па поша, па учитељка, па остала чељад, п |
| ач с крчмаром претреса сеоске политике: до подне се греју код оне велике ластрене пећи насред с |
| тављено џубе, назуо чизме <pb n="31" /> до колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се |
| убила сам јој руку и пољубила ме је.{S} До ње сам и литургију одстајала.{S} Збогом! буди нам зд |
| познаје јој се вредноћа и устаоштво.{S} До ње стајаше њезин јединац, Милан, сувоњаво, протегљас |
| и.</p> <p>— Ето што, прихвати Гргур.{S} До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину |
| ше, као виле полетеше у најбржи кас.{S} До друге механе пробио их зној, ту их протрљаше сеном, |
| господи, <pb n="20" /> забудеши мја?{S} До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или |
| вања, и одговарања.{S} Разговор, част — до поноћи.</p> <p>Али је у школи горела свећа и после п |
| он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу |
| ена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од њега |
| противне стране учитељка с преслицом, а до ње једно ружично суштаство од росе и мајских јутара, |
| кликну Илија дошавши до речи; од слова до слова потписујем све.{S} Бадава, кажем и казаћу увек |
| у.</p> <p>— Ево сам прибележио од слова до слова: па „пољуби у руку и моју добру учитељку“... м |
| Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... пребациваше му Гргур, смешећи |
| доста мучио, доста пребијао од једнога до другога, док сам ово мало знања напабирчио.{S} И сад |
| гуром, и обојица одмакоше пушкомет хода до гроба Порчинога.{S} Порчин споменик, дугачак округао |
| а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истурујући својих седам боја све сјајније и |
| ја му трчаше у сусрет.{S} Кад је стигла до њега, даде му половину лепињице, у којој беше сира.{ |
| б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије.{S} Сељаци се моле па и намоле, као слаб |
| до њега десно жена, па син му Милан, па до њега ћерка Ружица, с леве стране момци, којих је ваз |
| .{S} А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а до среде већ прихвата Максо, па се |
| } Па да зађемо Фрушком све од манастира до манастира, да целивамо цара Лазара, па цара Уроша, п |
| <p>— Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарима.</p> <p>— Дакле Станковом с |
| д сам ја књигу учио, ваљало је од јутра до мрака путовати од једне школе до друге.{S} А данас?{ |
| то, метод је рад; ко не плеви од јутра до мрака, не ишчупа после коров никаквим, па ни оним на |
| о нас сељаке, који смо на раду од јутра до мрака, па и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви |
| p>— И јесте, Грго, човек; човек од феса до јеменија.{S} Да је увек на његову, видео би како нар |
| на села. </p> <p>Ноћ покрила брда, снег до колена, одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре |
| безнадежну, учини му се лепша него икад до сада, али у који мах да јој се приближи и дотакне ру |
| топла као у овај мах, сад је, као никад до сад, пожелео, погодите шта?{S} Ни кнеза, ни војводу, |
| појављују у успоменама, које, као никад до сада, оживише у њему.{S} Учини му се као да види сво |
| дугу мало разбарушену косу, у црно џубе до колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.</p> <p |
| љ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди < |
| аву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p>— Познајеш ли ме, чича-Сте |
| га значајнијим погледом измери од главе до пете.{S} Кад су Гргур и Милан опет пошли к вратима, |
| ао залогај по залогај, јео и ћутао, све до јације.{S} А одмах после тога доба зачу се у дворишт |
| ако је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Е |
| , преслишавам их, пратим им лекције све до испита, надгледам им прописе, а о испиту ме пола нес |
| виде с једне стране до Мораве, с друге до Колубаре.{S} Сневао је, али никад у <pb n="112" /> с |
| за дугме и скиде.{S} Поздрави се и седе до учитеља.</p> <p>— Почео си у име Бога? упитаће поп.< |
| мећу браћом својом.</p> <p>— Гргур седе до Ружице и стидно гледаше преда се.</p> <p>Чим погледа |
| ја вас храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је уст |
| е пред мрак почисти и притвори, више је до сутра нико не отвара.{S} Премишљају ђаци, шта то мож |
| то бисмо се плашили од онога што нам је до скора тако годило, испуњавало цео живот наш.{S} Ја ј |
| ина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" /> лета.{S} Али као таоце мораде о |
| намакну себи о врат, па иди од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!“, |
| слуша, груди му се шире радостима, које до сад није уживао, отвори уста да и он с осталима прив |
| ли од ово неколико недеља не слази доле до наше велике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб |
| јутра до мрака путовати од једне школе до друге.{S} А данас?{S} Има их у сваком трећем селу — |
| их крајева, који се виде с једне стране до Мораве, с друге до Колубаре.{S} Сневао је, али никад |
| Илија.</p> <p>Гргур га понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ |
| ојима, како свима нама у школи, па горе до твојега села?{S} Ако си рад чути, ми смо, хвала Богу |
| е сви новоме госту, па га посадише горе до попа.</p> <p>— Још јуче ми даде прото оба ова писма, |
| ас све троје ми родили.{S} Седи, Гргуре до Ружице, а ње нека међу тобом и Миланом, као сестра м |
| его блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога |
| /p> <p>— То је најбоље од свега што сте до сад говорили, велим : најбоље !{S} Само је онде напр |
| је у шерпењи и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, и |
| ико и није требало; врло ретко излажаше до Калимегдана, а у Топчидер је тога лета ишао само јед |
| давно невиђеног сина, а кад обоје одоше до Петрије, сиротој мајци сузе грунуле, загрли своје ми |
| кса још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице.{S} Пуно разнолика цвећа, исто као пре, кало |
| мало кроз шуму, мало кроз поток, дођоше до под само село а одатле уз брдску стрмен, која је окр |
| љиви народни прилози.</p> <p>Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краље |
| четка, постоји још који часак или оде и до вратница, па се одједанпут нешто присети, врати се. |
| <p>Подигоше напуњене чаше, куцнуше се и до капи испише.{S} Једно од попових чељади истрча у дво |
| </p> <p>— Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учитељу.</p> <p>— Макси ?{S} Добро |
| то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p>У тај исти тренутак отворише с |
| к нама у село, да радимо с тобом као и до сада?</p> <p>Ивану се и нехотице нешто хладно сави о |
| лим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.</p> < |
| полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“</p> <p> |
| следњи жагорић у оној последњој скамији до дувара.{S} А онда учитељ Макса јасно објави свима и |
| <p>— Можеш, ако хоћеш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао и |
| сле једног сата, отишао, нисам могао ни до врата, народ прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато |
| о ти је...{S} Слазимо ја и Илија механи до Синџир-џамије...{S} Илија дош’о у севдах, а и сам са |
| ли је и Гргур морао исто тако испредати до најситнијих ситница.{S} Даница, по обеду, остала је |
| овор пред граматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</p> <p>Профес |
| из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слова до слова потписујем све.{S} Бадава, к |
| пиће јесте добра хладна вода“, или онај до њега: „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер |
| д млађи назад старији.{S} У клупи првој до учитељева стола седело је неколико њих најмањих и не |
| атницама.{S} Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса.{S} А кад их опазише оздо низ ливаду, |
| ке диване, којима ће крајеви шинути чак до јутрење.{S} Па, по свом старом обичају, прешли у нај |
| уне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси с |
| легне, стајаше пред иконом над столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше |
| ди Петрија... збогом!{S} Одох све трком до школе.{S} Како ће се и они тамо обрадовати кад чују |
| у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети на издржање д |
| е умију и обуку, не долазе кући другдан до поноћи.{S} Сваки момак добије у подне по литру вина, |
| ки пандур, по ондашњем обичају наоружан до грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се да |
| е лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју војводину привеслати Србији, па |
| рат Паун.{S} Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, п |
| } Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници није противнога мишљењ |
| долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна |
| ком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њихових вратница.< |
| ет повратио жив и здрав.{S} Ниси се пео до школе?</p> <p>— Нисам, чича-Степане; грабим кући, до |
| епши сан, који га је, млађанога, крепио до јутрењег звона. </p> </div> <div type="chapter" xml: |
| кује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „Пожури, жено, в |
| потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ-Максина села. </p> <p>Ноћ покрила брда, снег |
| ионици мајстор-Јовановој живо се радило до седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало.{S} |
| скорупа.{S} Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, |
| <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, мало |
| помисли у себи, остави бројанице на сто до себе, па погледа пажљивије у Илију.</p> <p>— Свашта |
| 9" /> Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрила се, а чупавом глав |
| рстан.{S} Ово који дан отићи ћемо макар до Топчидера, — тамо ћемо сести где и читати баладе њег |
| влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико припалио.{S} Странци стоје у хладу, он |
| м — не иде.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак ос |
| сад касно, поправиће већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не мог |
| ати на полазак.{S} Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, пристан |
| е још по који пут закључам у ону собицу до кујне, па растрговчим моје лутке, са свима њиховим р |
| усти <title>Вјестник</title> на столицу до себе, ћуташе и гледаше кроз прозор напоље.{S} Међути |
| их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста.{S} Кад су се растали и изма |
| p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учитељу.</p> |
| > <p>— Само лакше, брајане; док стигнеш до Лепенице.{S} Пун их је Крагујевац.{S} Па личне, па з |
| ја ствар.{S} Одмах ћу писати оцу... још до зиме...{S} Него, Илија, хоћеш ли ми бити кум?</p> <p |
| >— Илија, говори мало озбиљније, ја још до данас нисам волео ни једну девојку.</p> <p>— Само ла |
| е јунак, кажем ти: јунак, јунак.</p> <p>До поноћи је свећа горела:{S} Гргур је читао, а Милан, |
| мишљао у себи: да су то „весници новога доба“, мишљаше, али се никад не усуди да те мисли пушта |
| ница...{S} А је ли млада?</p> <p>— Мога доба. </p> <p>— Нашег доба, прекрасно!{S} Питам те, не |
| о, све до јације.{S} А одмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише |
| млеком о доручку и ужини.{S} Само у та доба латиће се „пиксле“, иначе је та скупоцена ствар ва |
| да?</p> <p>— Мога доба. </p> <p>— Нашег доба, прекрасно!{S} Питам те, не морам бележити : а је |
| родитељских растанака.{S} У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сам је прво сам |
| ва пренесе водицу по нурији.{S} У млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је |
| уљ без сланине и са салатом кад је томе доба; субота, кромпир, а увече још по кришка сира, или |
| и незграпним кожним рукавицама у зимње доба.{S} Шта ћемо, тако је коло живота.{S} Судбина је с |
| мало тамјана, или просфоре.{S} У летње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целива |
| амо на истоку помаља сунце, или у летње доба кад на њ сипи кишица, а отуд сија сунце просипљући |
| детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњости?{S} Ли |
| му се опет наметнуше живописне слике из доба ранијег и познијег ђаковања, сећа се рата, сећа бо |
| а се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва претрнем з |
| петије" и моли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу |
| ћа.{S} А од како је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите |
| и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.{S} А од како је куће Протића, о |
| диције деци имућнијих Сављана.{S} Од то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у ње |
| једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.</p |
| Стеван Книћанин, бивши саветник и у то доба главним одбором наименовани пуковник.{S} Беше поче |
| воје политике, и одвраћао, да се у исто доба не појави близу њих и остало друштво, које дође да |
| зив кнеза Милоша.{S} Философ, богослов, добар Немац, а још бољи Латин!{S} У дужности школској т |
| , чим је директор проговорио с нама.{S} Добар ка’ и ти, погоднији него учитељ.{S} Смешка се на |
| морам се прикачити о ма чије стабло.{S} Добар си, племенит си, али, не замери, Миланови пути чи |
| оје провирују рехави предњаци.</p> <p>— Добар дан, господине учитељу! викну онај дежмекасти, по |
| би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озг |
| еди свештеник Крста.{S} Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, |
| толико квара међу људима, да често сав добар усев школин позобље.{S} Имамо толике жалосне прим |
| знам ја, да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сум |
| а угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива живота.</p> < |
| а Максе нема циле-миле, већ, као познат добар дисциплинатор, одмах: „положи!“ Кад би Макса тако |
| из Белог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га у болницу код |
| нај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу, тајанствено занимљиву драж.{S} Мучи вас р |
| кући другдан до поноћи.{S} Сваки момак добије у подне по литру вина, а мајстор Јован испразни |
| и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусат |
| својој деци.</p> <p>— Хе, децо, сад сте добили још једнога брата.{S} Хоћу да се пазите као да с |
| тку испита поделише дарове.{S} Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а |
| зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти мит |
| ста да узме нафору, коју је по причешћу добио.{S} Осећао је опет нешто ново и велико у својој д |
| покартали „пунишака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају".{S} |
| е другови, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у касарни.{S} Мучна уредба; нигде ти, Грго, |
| елог дуба.{S} Одмах га познао.</p> <p>— Добра ти срећа, чича-Степане.</p> <p>— Бог ти добро дао |
| </p> <p>— Лепа?</p> <p>— Цвет.</p> <p>— Добра? </p> <p>— Босиљак.</p> <p>— А ти се не мислиш же |
| ако ми тамо живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари |
| чу декламацију: „Најздравије пиће јесте добра хладна вода“, или онај до њега: „Пета заповест гл |
| ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и добра...</p> <p>— Што је добро и честито, оно је и лепо |
| ми, Гргуре, опрости; научи ме да будем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако добро |
| ли теби, који си ми толико пута учинио добра, кад оно радих с проклетим дугама.{S} Од јуче је |
| се молити да те затекне здрава и онако добра, <pb n="93" /> као што смо те испратили из нашега |
| што је тако здрава, тако угледна, тако добра домаћица свог старог самохраног оца.{S} Даница је |
| у дланове.</p> <p>— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре?{S} Примети му мајстор |
| Пред кућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чеља |
| <p>Свештеник Крста није скоро био тако добре воље као вечерас.{S} Викну на чељад, да се гости |
| према другом.{S} Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у с |
| толико слабог вида ради, наочари су му добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало зани |
| треба заборавити.</p> <p>„Да ли ти се, добри наш Гргуре, прохте по који пут да завириш мало у |
| из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима |
| title>Плутархом</title> у руци, до њега добри попа Крста с црвеним појасом, тамо с противне стр |
| vi, non licet bovi </foreign></hi>! мој добри протосинђелу!{S}" Промрмљавши то, полуљутит Сава |
| е то допада ?</p> <p>— Богме ми се, мој добри попо, то баш ни мало не допада.{S} Па шта учинист |
| па онда сањај колико ти срце иште, мој добри Гргуре...{S} А како стојиш с парама?{S} Без њих ј |
| } Без писмена ни рођеном оцу; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.</p> < |
| и и у цркви.</p> <p>„А мајка?{S} О, мој добри Гргуре, како се сва охладим, кад на мајку, па на |
| уге, робови!{S} Јеси ли ме разумео, мој добри Гргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаш |
| олутужно:</p> <p>— Све је то једно, мој добри попо, а тамо, а овде!{S} Сви смо једна браћа, јед |
| Дечани, као Студеница.{S} Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у ов |
| епша, него што би ти, <pb n="98" /> мој добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја |
| е свега лекцију!{S} Попина су деца само добри ђаци...{S} Ко ништа не зна...</p> <p>— Ништа и не |
| } Лаж, лаж... децо моја, лаж!</p> <p>Ту добри наставник плану, скочи са столице и прође узрујан |
| е занесени професор, стиште руке својим добрим ученицима, отвори врата, он напред, они за њим и |
| ми с кубетима, телалнице и прчварнице с добрим ћебапчићима, касапнице и рибље чаршијице, механе |
| Благо теби кад имаш много лепих књига и добрих другова.{S} Ја овде у селу нити сам пристала у с |
| и у селу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина.{S} Он сам верује у науку Христову, рев |
| ом: „А полковника Стевана Шупљикца?{S}" Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео вој |
| држаше дебео трешњеви штап.</p> <p>— А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајс |
| се тамо ради, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу наплаћивали, речју |
| мо ми уз вас овако у чизмама.{S} Добро, добро, само пре свега лекцију!{S} Попина су деца само д |
| удан, свега је дао Бог.</p> <p>— Добро, добро, настави Илија с приметним задовољством што не мо |
| комитет.{S} Растерајте Славене у Прагу, добро, растерајте... нека их Аврам растера и из Београд |
| Како ћемо ми уз вас овако у чизмама.{S} Добро, добро, само пре свега лекцију!{S} Попина су деца |
| {S} Не можеш писати, незгодно ти је.{S} Добро, казуј, побележићу, па не бери бригу.</p> <p>Ту и |
| Јован, оставивши на страну рендело.{S} Добро си ми дошао!{S} Приђи ближе овамо.{S} Клупицу, мо |
| оме старом учитељу.</p> <p>— Макси ?{S} Добро, забележио сам.</p> <p>— Пољуби га у руку.</p> <p |
| ш који дан...</p> <p>— Још који дан?{S} Добро је, кад није горе.{S} Па од сад буди паметан.{S} |
| чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Добро сте казали, професоре, из живих уста.{S} Што једа |
| ручице, па палаца ли, палаца.</p> <p>— Добро, реци нам ти!</p> <p>— То место звало се:{S} Верт |
| сам оскудан, свега је дао Бог.</p> <p>— Добро, добро, настави Илија с приметним задовољством шт |
| ама? упашће учитељ попу у реч.</p> <p>— Добро те ме подсети.{S} Ево обадва последња броја <titl |
| љену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, обично, по цел |
| то говориш, мајстор Јоване !{S} Знам ја добро шта је кућа, шта је кућни ред.{S} Него реци да л’ |
| и, ухватиле се за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју.{S} Пушке опет припуцаше у двориш |
| што си и мене слушао.{S} Он ће те и на добро упутити.{S} Хајде сад приђи му руци.</p> <p>Међут |
| као да се дотле са собом разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао.{S} Стога рече стиде |
| у и не могу ништа да разумем.{S} Све је добро, све је лепо, али, ето сам још неук, недовијаран. |
| онда много, много горе било.{S} Зато је добро што сам ја овака, а ти опет таки.{S} И останимо о |
| а је честита и добра...</p> <p>— Што је добро и честито, оно је и лепо.{S} Не спада на ствар, а |
| благосиљаху.</p> <pb n="47" /> <p>Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше ка |
| се, кад ти је за смејање.{S} Разуми ме добро, нема ту летине, нема берићета.{S} Туђ је то усев |
| ј <title>Славјанци</title>, али, чуј ме добро, што ћу да ти кажем...{S} За Русију, ону велику и |
| ову?{S} А његов син продрмусао је богме добро ону уштавелу браду самом Стратимировићу.{S} Хе, х |
| а, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене добро?</p> <pb n="140" /> <p>— Сећам те се, чича, како |
| алац.{S} Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буду световали.{S} Немој н |
| е.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!{S} Н |
| да се главом не шалите, него да нам се добро учите, да не осрамотите ни себе ни нас.{S} Од вас |
| екај... видиш ти га на...{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! (И лупнув снажно ногом о земљу кл |
| .{S} Молим вас разгледајте, разгледајте добро; ја' ту видим само маџарске и аустријске провинци |
| самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран кров, док, док...</p> <p>Но Гр |
| p>— Јеси ли чуо, попе; ја сам се у себи добро промислио и промислио.{S} И знаш ли, брате, шта с |
| ти срећа, чича-Степане.</p> <p>— Бог ти добро дао! одговори старчић, тргну мало назад своју гар |
| ав с прага у радионицу.</p> <p>— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, остави |
| гуре, да ти једну кажем...{S} Али памти добро што ћу ти казати. (Ту се Милан још ближе примаче |
| {S} Гргур...</p> <p>Још онај дежмекасти добро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше |
| стајући му на сусрет.{S} Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на |
| ра и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је кућни ред, шта је зазор, а шта се пристоји |
| ожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти |
| чајним правом деловођ. </p> <p>Гргурово добро учење и примерно владање истакло га мимо све друг |
| аоци изван себе од радости, што су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радос |
| регледа прописе, писаљком напише велико добро или нулу, или друго које дотично слово према извр |
| елела је најлепшу срећу, свако земаљско добро свом негдашњем другу, послала му је у души пољуба |
| али часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве западне, |
| мрмљала: дерладија!{S} Професор је врло добро познавао „нарав“ своје старије сестре.{S} Кад је |
| г значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији. .</p> <p>У школској соби спремај |
| м ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће школ |
| та; реци ми, право.{S} Ти познајеш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију.{S} Реци ми: ко |
| материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, с |
| рече својега мишљења.</p> <p>— Знам то добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана; све што |
| редне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А кад школу свршиш, е онда, |
| у или кад се испне на какав вис.{S} Још добро ни свануло, кад стигоше гостионици на Торлаку.{S} |
| огом!</p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стр |
| зме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог доброг оца, од нашег учитеља, коме смо и ја и ти захвал |
| >— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доброга рачуна.{S} Донео сам писма Книћанину!{S} Сутра |
| ана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.</p> <p>„Још нисам имала |
| гујевачкој.{S} С љубезним поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник и тако даље“</p> <p>Ни поп Кр |
| и, најзад се прибере, и опет, по својој доброј навици, прионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је |
| м баш његове речи: „Поздрав моме старом добром учитељу Макси, па поздрав матери и оцу“.</p> <p> |
| ју учитељка пружи, удалио се, по старом добром обичају, све назатке ходећи.{S} А учитељ Макса у |
| час да се изведе девојка.{S} По старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме д |
| о-нежна, тако узвишено-чиста, тако пуна доброте и узвишености, тако...</p> <p>Али Гргур већ ниј |
| лета и лакомислена, те сумњичим у твоју доброту.{S} Опрости <pb n="96" /> ми, Гргуре, опрости; |
| расуждавао, прут је храпав пут,али води добру, опако средство, али благословена цјел!{S} А цјел |
| требленија, и пошто тај обичај никаквом добру не води, то се ношење Вертепа у будуће строго и б |
| лова до слова: па „пољуби у руку и моју добру учитељку“... молићу где је госпођа?{S} Сигурно се |
| ти Вучића да се мири с Обреновићима, да доведе Милоша.{S} Милоша је родила револуција.{S} Милош |
| е, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран кров, док, док...</p> <p>Но Гргур јо |
| а удовица се преуда у село из којега је доведена.{S} Сам Иван оста старој мајци да је теши, да |
| ји под пазухом имађаше буквар.</p> <p>— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом дец |
| ко се не учи за младости, у старости ни довека.</p> <p>Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а м |
| вољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости оставити.{S} Само пре |
| а, онда ти цуре саме бегају.{S} Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседн |
| да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали см |
| ј трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији. .</p> < |
| амију и разговарао се са сељацима, који довлаче дрва и пиће на чаршију; имао је макар по једног |
| S} У дугачке општинске кошеве одавна се довлачи и сасипа овогодишњи кукуруз.{S} Ново се вино у |
| теља Максу, али један његов поглед беше довољан да се одрекну својих „прошенија“.</p> <p>Оде Ма |
| чивке.</p> <p>— Али да ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, мој драги мајстор Јован |
| е, а руке ми биле још немоћне, те нисам довољно снажно била брдилима.{S} Сад је, дабогме, много |
| и сам навикао одрицати се свега, сасвим довољно!</p> <p>— Одрицати се; зар баш ништа нема чега |
| питати: да ли је мајстор Јован спремио довољно заклопачкога благослова.{S} Беше у велико мрак, |
| е у Илије практике, философије живота - довољњејше!{S} Кад још за младости тако служи својим ко |
| акав старозаветни првосвештеник.{S} Кад доврши дневне часове, он се врати у своју, обично прегр |
| љити у ту књигу? најзад се осече Милан, довршивши оно, о чему је размишљао.</p> <p>— Занима ме, |
| ана.{S} Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господин |
| са рани, готово први у селу, али још ни довршио јутрењу молитву, а већ се кава пуши на столу.{S |
| главе.{S} Испите сам положио, Лицеј цео довршио.{S} Живот је борба, шта му знам, прости ми, нем |
| очетом главом у књизи, или ће је морати довршити тамо по вечери.{S} Па онда би узео с познатог |
| .{S} Ви сте сити света, а нама су гости догађај...{S} Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур нал |
| ловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја па се најзад опет заустави на Даници.{S} Што с |
| их рукама изнад главе, читаше најновије догађаје.{S} Само би онда спустио лист и намрштио се, к |
| упитају браћа из „Сербије“ о најновијим догађајима.</p> <p>— Седосмо у кола, говори свештеник А |
| ене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете се и Милан.</p> <p>— А шта се толико |
| а сместиш дете?</p> <p>— Ја се код куће договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у |
| {S} Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крстом, уступио Даничину руку — шта мис |
| <pb n="16" /> цркви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар.{S} А кад се отпева и она |
| цело звати, па ћемо се частити, частити догод се не разболиш.{S} Ето сам опет почела којешта го |
| д големе пећи.{S} Али се велика промена догодила на лику старога наставника; пре се бријаше ред |
| заводу.{S} Затим нам исприча све што се догодило.</p> <p>— Па то није неваљалство, господине ди |
| Него, молимо вас, кажите нам, шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудим |
| S} Ја мислим да се, на жалост, први пут догодило у нашем заводу.{S} Затим нам исприча све што с |
| >— .. .{S}Безобразан, какав се још није догодио за мога толикогодишњега директоровања.</p> <p>— |
| сте ли чули за скандал који се у заводу догодио?</p> <p>— Скандал!{S} Упитасмо га озбиљно и јед |
| та не зна...</p> <p>— Ништа и не вреди, дода Даница.</p> <p>— Стоји у буквару, примети попа, см |
| а већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку.{S} Кад се око подне врати са часа |
| у поповој кући поставише софру, то јест додадоше још једну ка оној, која је, по старом српском |
| мала царица — то је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак влад |
| </p> <p>— Који нема велике будућности ? додаће и Гргур с радозналим погледом у свог професора.< |
| да ево нисам ни ја с раскида.{S} Ја сам додуше посирома ; код мене неће уживати не знам шта, ал |
| а слика, мали човечуљак у црној хаљини, дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звони |
| itle>Тјело Христово примите</title>.{S} Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је п |
| „Камо сте, где сте, потеците!“, па онда дође к себи, па потрча пред коњаника, који је већ дотле |
| де.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остави књи |
| раћа са водице.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи |
| појави близу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} После неколико тренутака с |
| ом, непрекидном беседом Илијином, и сам дође у восторг.</p> <p>— То је најбоље од свега што сте |
| Хајде сад приђи му руци.</p> <p>Међутим дође и Јованова газдарица, Макра.{S} Повисока, сува жен |
| узе, које му овлажише очи.{S} У тај пар дође шегрче; позва га на вечеру.{S} Он извини и себе и |
| свога великога стола.</p> <p>— Мој брат дође да мало види Београд, поче Сава.</p> <p>— Одавна н |
| и друго раме, па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се изведе девојка.{S} По старом добром обич |
| и, о Светом Сави, о Цару Душану.</p> <p>Дође и божићни пост.{S} У школској трапезарији укиде се |
| о.</p> <p>— Ваљан учитељ.{S} Кад једном дођеш с њиме, Иване, позови га к мени.{S} Мора ручати з |
| х ти, макар крадом, по који пар.{S} Ако дођеш ове јесени, отац ће те за цело звати, па ћемо се |
| па мало испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу.</p> <p>Учитељ Макса оде у собу да остави с |
| чело.</p> <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста чо |
| чицом, мало кроз шуму, мало кроз поток, дођоше до под само село а одатле уз брдску стрмен, која |
| оног првог кола Србаља, који, већином, дођоше у Србију на позив кнеза Милоша.{S} Философ, бого |
| ветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљубише Гргура, прво мај |
| и дарежљиви народни прилози.</p> <p>Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви |
| : кад је столарски и браварски пир, кад дођу гости, кад се наплати по каква већа наруџбина, и т |
| али је то сад сасвим престало.{S} И кад дођу један другом на поседак, говоре много мање него пр |
| је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, споља се чује |
| што би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. „С пуним се |
| е не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да извадим моју бележницу.{S} Гргур је још |
| пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти митрополита Рајачи |
| а драга госпођице, али шта ћемо, кад не дозвољавају околности, опште спокојство, поредак света. |
| ауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, потеците!“, па онда д |
| вако два, овако три....{S} Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој в |
| , докажи, де!</p> <p>Ту се учитељ Макса доиста мало збуни, па онда, дошав себи, погледа најозби |
| ег детета у целоме селу“.{S} А да ли је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само на то рекао: |
| е се причини да је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак.{S} Да су наши велики претци так |
| око је, али ћу испливати, скрећи!{S}" И доиста...</p> <p>— Учите ли децу по наставленију, запит |
| амо ће и ручати, провести део дан.{S} И доиста, сутрадан, још на један сахат пред зору, седели |
| и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села |
| сребро.{S} Питали би учитеља: је ли то доиста сребрна ,и златна хартија, али јест, синко, зуцн |
| атима протин синовац, који је тога часа дојездио на очином коњу.</p> <p>— Христос се роди!</p> |
| ен — заспа.</p> <p>А кад фамулус Степан дојури школи, подигао беше праву узбуну.{S} Кад се стар |
| но погледа на једну и на другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, |
| осподу која се стара за нашу омладину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше там |
| рану.) Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, у <title>Славјанку</title>, дотл |
| , који под брест, који тамо код кошева, док не огласи звечка школски час.</p> <p>Кад су се враћ |
| , доста пребијао од једнога до другога, док сам ово мало знања напабирчио.{S} И сад ме се не ти |
| "51" /> чим муцнеш, а он удри као вола, док те свега крвца не облије.</p> <p>— Хе, неваљалац је |
| Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се није испела у најлепши сан, који га је, млађаног |
| испевао је попа много божићних песама, док се учитељ Макса опет појавио на прагу и подвикнуо: |
| ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па онда стиште руку Милан |
| трпљења. </p> <p>— Треба, изусти Макса, док Илија само одахну.</p> <p>— Ја ником никакву службу |
| се опште добро доведе под сигуран кров, док, док...</p> <p>Но Гргур још у себи и не обележи док |
| ор Сава седео без <pb n="64" /> службе, док се други сметењаци товише на платама, које ако сам |
| узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава није стигла. — Па то још могу и ја имати б |
| {S} Док стигне само војвода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за јуначко здравље.{S} |
| е он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран кров, док, док... |
| рабри их.{S} Стало је Максу много муке, док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога |
| ином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:</p> <p>— Данице |
| насмејали.</p> <p>— Молим, служите се, док се вино није угрејало.{S} Па, ако вам је по вољи, д |
| а ми се јако допада.</p> <p>— Умири се, док пројуриш треће село, стишаће се... знам ја тебе и т |
| на резолуција.{S} Чуј ме!{S} Журимо се, док нас нису позвали...{S} Дакле државе ће бити четири: |
| у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она мало разабрала и сетила да их нахрани.</p> < |
| еда, они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној посл |
| ина је судбина, а човек је најсрећнији, док јој је покоран.{S} Послушност је поредак, а поредак |
| сад <title>Српске Новине</title>, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их неће. |
| а, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле одважио, те принео к устима и појео угр |
| чекати и подворити, то се не да казати, док се оком не види.{S} Ама те нуде, ама те служе, ама |
| И најмудрија политика не да се извести, док се не ошине.{S} Ево да запитамо господина оца... ту |
| прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна јасна мисао, као о |
| <p>— Нисам, чича-Степане; грабим кући, док је видела.</p> <p>— Ако, ако...{S} Мајка је мајка.{ |
| ште добро доведе под сигуран кров, док, док...</p> <p>Но Гргур још у себи и не обележи докле, а |
| зме...{S} И најоштрији нож није опасан, док је у мудрим рукама, а најтупље орудије...{S} Узмимо |
| поред стола.{S} Дуго је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори.{S} Најзад, пољуби га још ј |
| богомољка.{S} Ни лећи ни сести за сто, док се не прекрсти.{S} Чешће слази цркви.{S} Друге би и |
| ор је текао живо с предмета на предмет, док ти стари уча погледа мало оштрије Даницу, која се о |
| опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи стих; премине ли који д |
| по ручку дуже него обично.{S} Ђаци су, док је он спавао, седели и ћутали онде, где се који зат |
| ана обрташе око дирека све према сунцу, док човек, у највећим мукама, просто не свиште.{S} Па п |
| не бих дао, ником, ни мом рођеном оцу, док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио.{ |
| се не тиче нико, ни Књаз, ни патријарх: док ви расправљате велике политике, ја ћу своје знање н |
| девојку.</p> <p>— Само лакше, брајане; док стигнеш до Лепенице.{S} Пун их је Крагујевац.{S} Па |
| оног највећег веће: „многаја љета“!{S} Док је Макса певао а остали му помагали, прибра се мало |
| тинула.</p> <p>— Само је л’ девојка!{S} Док видиш, бадава, још си дериште.</p> <p>— Илија! викн |
| Јелена, у десној сам професор Сава.{S} Док се он можда бави у школи, уђимо, на прстима, у ту њ |
| Оставише свећу на једној од скамија.{S} Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала к |
| зрезилити као кучиће па узалуд мука.{S} Док само цикне па шкрипне зубима: ха, неваљали једна, т |
| у увек: стара школа, па стара школа.{S} Док смо се ми, господине, држали часловца, псалтира, до |
| особито по подне, извиче над ђацима.{S} Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је |
| {S} Село, деца, црква, њива, самоћа.{S} Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше ск |
| је стигло све.{S} Надокнадићемо све.{S} Док свикнем само послове, а после збогом Крушевцу, због |
| рекоше мајстору: лаку ноћ, па одоше.{S} Док је мајсторица успремала сто, мајстор Јован отвори г |
| служио јутрењу заједно с литургијом.{S} Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле |
| ове.</p> <p>— Дабогме, још који дан.{S} Док стигне само војвода из Италије, док се приберемо, з |
| што на око, шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.</p |
| инога унука, што је одрастао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде.{S} Па кад учите |
| и смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S} Одох све трком до шко |
| и упутили како треба.{S} Зато учите сад док сте млади.{S} Што год не разумете, питајте, па ће с |
| и: „један пут један јест један", па све док год нису прешли целе таблице множења и дељења.{S} З |
| м у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и ди |
| од кућа.</p> <p>— Ту испрегоше коње, и док их је слуга провађао, отац извади погачу и сир, про |
| ито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужасан крик растолегаше по таванима нагомиланих |
| ања вратница, предигао се нешто мало, и док радознало упире погледе у изненадне отмене госте, д |
| опазио бледило на њезином лепом лику, и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу оба |
| ка. преноси се духом у старину, а Милан док крочио мало низа страну, већ нашао некаква сељака и |
| .{S} Кад је био у својој „вселени“, још док није врата ни притворио, зачу се његов симпатичан г |
| у у плач, ридаше и јецаше горко.</p> <p>Док је она плакала, наш штудента гледаше је, мање сачус |
| азгледа по некоја места у писму.</p> <p>Док је тако Макса проучавао обе ситне, по њега покрупни |
| само рећи; што лаже.{S} Докажи да лаже, докажи, де!</p> <p>Ту се учитељ Макса доиста мало збуни |
| } Није то доста само рећи; што лаже.{S} Докажи да лаже, докажи, де!</p> <p>Ту се учитељ Макса д |
| и доказују, говоре и моле.{S} Не помаже доказ, не помажу молбе. „Зар ми нисмо српски народ. зар |
| емам ништа да чујем!</p> <p>— Та дај се доказати.</p> <p>— Нема ту никаква доказивања.{S} Но, л |
| ј се доказати.</p> <p>— Нема ту никаква доказивања.{S} Но, лепа ствар, још ће ме учити ове Серв |
| обичају, прешли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у |
| и се учише у београдској семинарији.{S} Доказује Макса, да су лепше церемоније у карловачкој цр |
| утака западоше у диспут.{S} Препиру се, доказују, ни један за длачицу не попушта од навода свој |
| вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не помаже доказ, не помажу |
| сници руци.</p> <p>— Реци ми, молим те, докле ћеш пиљити у ту књигу? најзад се осече Милан, дов |
| члијом у ребра, било је повуци-потегни, докле га је стишао.{S} Најзад се мало поумори, подлеже |
| /p> <p>Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише се и, на његово |
| } Ево како се то готови...</p> <p>— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим модрим |
| сти и лепи, као ви, који живите само на доколици.{S} И отац ти се брине, и мајка ти се брине, п |
| лусу у трему непрестано зуји у ушима : „Докоље, господи, <pb n="20" /> забудеши мја?{S} До конц |
| т на страну: расправићемо је кад будемо доконији.{S} Него, молимо вас, кажите нам, шта се то до |
| илма.{S} Коњи товни и одморни, и кад се докопаше правога насипа, једва их слуга савлађиваше, ка |
| „Шта то може бити?“ Петрија се труди да докучи право предсказање таке необичне појаве.{S} Из те |
| ише зачуђено.{S} Као да не могаше ни да докучи, откуд толике сузе, што тако крупне вркћу једна |
| ка није окусио.{S} Зашто, то никад није докучио ни један од његових биографа, по којима га и ми |
| крајеве својим недовијарним, тако мало докучљивим мислима.{S} Замишљен изашао је из порте, не |
| о утврђен јеловник.{S} Осим месне чорбе долажаху јела овим редом: недеља, купус и печено тесто; |
| а безусловно упоран свему што из туђине долажаше.{S} Ретко се који даде преламати на европску н |
| јкрупнија минејска слова, „начелна".{S} Долазе му и сад <title>Српске Новине</title>, али, док |
| јер како се по подне умију и обуку, не долазе кући другдан до поноћи.{S} Сваки момак добије у |
| моле па и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са свој |
| > <p>— Знам ја, знам, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао за |
| С горње улице слази читав караван кола, долази народ обучен и наоружан, у првим колима велика т |
| е наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.{S} То је измена, коју је учин |
| олази?</p> <p>— Велики празник који нам долази зове се Божић !</p> <p>— Кажи ти, Јанићије, прод |
| е, како се зове велики празник који нам долази?</p> <p>— Велики празник који нам долази зове се |
| о испод школског крова.{S} Поп Крста му долази, али не често као некада, отежао је, а и ослабио |
| > <pb n="66" /> <p>— Па рекох ли вам да долазим с части ?</p> <p>— Части?{S} Па колики је морао |
| <p>Гргур је само једанпут с родитељима долазио цркви на причест.{S} Онда је био мален; што је |
| из села у ком је школа сутра ће почети долазити.{S} Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи |
| рополит.</p> <p>Професор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.</p> <p>— Ево Миц |
| tle>Хаџи-баба</title>.{S} А на простоме долапу књиге његове струке, латински и новији немачки к |
| /p> <p>— Ви ћете се мало зачудити нашем доласку.{S} Опростите, путници.{S} А имамо на вас порук |
| претрпети, само што је тешко увек бити долготерпјелив.</p> <p>— Максо! узвикну поп, а лице му |
| ски маленом Гргуру:</p> <p>- Иди, сине, доле у поточић, па мало испљускај очи и образе, па онда |
| .{S} Куће раштркане по стрменој коси, а доле уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу.{S |
| и Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у ср |
| аједно с учитељем и учитељком, сишао је доле школи, па кад се увио у студену поњавицу, а пред њ |
| њом!{S} Ја сам преча од књиге.{S} Руке доле, очи овамо — право у мене!</p> <p>Он је, полусмеше |
| <p>— Да кога ћемо питати?{S} Ваљда оне доле великаше што се кољу о власт.</p> <pb n="113" /> < |
| уке и шарене наргиле, а низ улице, горе доле, надали вику халваџије и кокичари, млађани продавц |
| се саркастички, устаде и опет пође горе доле по својој “вселени“.</p> <p>— Ја бих тако радо чит |
| би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.</p> <p>Ту се отворише собња врата, |
| јарх, па уђе у народ.{S} Пролазећи горе доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо вој |
| бљама и шишанама.{S} Пролази Гргур горе доле, чуди се сремачким великим шеширима и подугачким г |
| и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђену порту, по којој сеоска марва шврља, а |
| иђе, једне подигну горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет |
| цем, Јованом столаром, а младићи савише доле, Дорћолу.{S} Одушевљени живом беседом свога најмил |
| чје стомачиће.</p> <p>По јелу сви одоше доле на поточић, опраше умашћене ручице, испљускаше уст |
| их другова.</p> <p>Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јеврејском улицом попеше н |
| о; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну д |
| ћи, али од ово неколико недеља не слази доле до наше велике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам |
| м једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода преливаше |
| љанику с књижицом на коленима, или сићи доле у поток, па шврљати горе-доле по оној самоћи.{S} К |
| оград, поче Сава.</p> <p>— Одавна нисам доле слазио, прихвати свештеник Арон:{S} Барања далеко, |
| љеније“ српскога оружја.</p> <p>Похитам доле, пожурим се да стигнем у цркву.{S} Кад сам, после |
| на.{S} Фамулус Степан намести се крадом доле испод Вертепа, па поче одоздо мицати луткама, које |
| м старом палицом, оде младачком брзином доле ка школи.</p> <p>Газда Ивану заиграла обрва, стоји |
| ш као клирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се |
| на један вис.</p> <p>— Погледајте право доле! викну Иван деци.</p> <p>Деца се убезекнуше.{S} Хт |
| азастрта овогодишња слама, леву спустио доле низ креветац, а главу нагао на јастучић од дебела |
| пута заједно седели и гледали низ воду доле ка оним потесима, иза којих почињу шумарци од твој |
| или сићи доле у поток, па шврљати горе-доле по оној самоћи.{S} Кад је зима настала, после два |
| Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.</p> <p>— Шта, ви в |
| е!“</p> <p>— Живео! кликну на то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p> |
| а бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек био и су |
| нег навејао читаве таване по висовима и доловима.{S} Многи су путови били завејани или непроход |
| сеоски потес у реченоме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњи |
| Боже, пожелео ?</p> <p>Гргур је прошао долом поред школе; оздо видео само школски кров, и врх |
| страни брда, што је иза цркве.{S} То је дом свештеника Крсте, који је у селу најдавнашњији стар |
| д оно отимаху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у њих к |
| ећи дан пред залазак сунца, стигосмо на домак Карловаца.{S} Кад бесмо на вису, с којега се стрм |
| Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он седи у кући на клупици поред ватре, |
| дне, он би сам, окренувши се икони свог домаћег патрона, Светога Николе, очитао <title>„Оче наш |
| нове и славе, помагао им често у каквим домаћим или јавним пословима, а је ли требала интервенц |
| ештеник Крста.{S} Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, пуно д |
| да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога |
| лу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина.{S} Он сам верује у науку Христову, ревносно с |
| он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљ |
| е тако здрава, тако угледна, тако добра домаћица свог старог самохраног оца.{S} Даница је дрхта |
| 60" /> хоћу да ме слуша као ода, а моју домаћицу као своју матер, твоју Петрију!</p> <p>— Чујеш |
| д крадом а кад отворено погледао у лепу домаћицу.</p> <pb n="130" /> <p>А Илија?{S} Ма да му се |
| , са једне тисовине, која се једва дала домашити, очепи малу гранчицу, и све то спреми да споме |
| кући, а отуда ће походити још неколике домове.{S} Међутим у поповој кући поставише софру, то ј |
| велике одскочило, кад је сама остала на дому.{S} Оде те се помоли Богу пред иконом, изађе у кућ |
| јим тоном, било би, био бих...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан завршити започету реченицу.< |
| , и стидно прошапута: не знам,</p> <p>— Донела сам ти уштипак.{S} Погле колики је!{S} Највећи с |
| стрчала пред њега.</p> <p>— Ево сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад... |
| пати вино у чисте чаше, које је међутим донела Макрена.</p> <p>Професор Сава прихвати се свога |
| прелазио, да не беше доброга рачуна.{S} Донео сам писма Книћанину!{S} Сутра носим друга натраг. |
| оре ка његовој кући, сам јој из млекаре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа |
| е анђеоске срамежљивости, коју је собом донео из своје планине.</p> <p>— Брзо, брзо! викаше пон |
| S} Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је директор у суседној школи, а сутра, т |
| спота Ђурђа, ни Арсенија патријарха.{S} Донесе сандучић, а он вади царске повеље, привилегије, |
| е већ врти по глави: а какав ветар овог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није |
| лан промишља, а Макрена оде да спреми и донесе кафу.</p> <p>Поп Арон још никад дотле није био у |
| уче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем.{S} Једно је теби, оче Крста, друго учитељу.{S} |
| угушује.</p> <p>Младићи положише на сто донесене књиге, па, дватрипут понуђени, срамежљиво посе |
| о да се је једва могло на крају чути: и донесех му дар : измирну!</p> <p>Не би Макси право, што |
| цо?{S} Трчдер момче тамо преко пута, па донеси два врућа сомунчића.</p> <p>Ту обојица почеше ср |
| сом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!</p> <p>— А твоје <hi>имја</hi>? |
| грабљени уштипак.</p> <p>— Хтела сам ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим. .. |
| Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети на издржање детиње:{S} 200 ока жита, 10 ока пасу |
| н погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше.{S} Двојица су пала кад о |
| м одмору одлазе својим кућама.{S} Оцеви доносе храну одсеком, по пропису, који је утврђен обича |
| ре.{S} У летње доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе. „Чисто ми је ла |
| а.</p> <p>— Даница, ако се не варам.{S} Доносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да извадим моју б |
| вазда имао тројицу.{S} Шегрт је помагао доносити јела и служити при столу.{S} Овога вечера, пре |
| а је некаква немилостива судбина лишила доња два предњака.{S} А Гргур је, ваистину, сасма мало |
| већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да пос |
| анпут учитељу Макси задрхта лева страна доње усне, боре на челу већма се набраше према намрштен |
| пшеница од народа.{S} Па гледните само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S |
| пага пљоснату турску лулу, посади је на доњи крај, а на горњем беше сисак од ћилибара.{S} Напун |
| е !</p> <p>Професор Сава одврну горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца, извади |
| сина ћерка Даница.{S} А Милан, он гризе доњу усну, метнуо руке назад, ћути, мисли какав мали Га |
| гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу.</p> <p>— Ћутиш?{S} Болови?{S} Знам ја, кад |
| и се, мој добри попо, то баш ни мало не допада.{S} Па шта учинисте сад у Карловцима? запитаће Ј |
| ла сам од мог првог веза.{S} Како ти се допада?{S} Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али |
| хоћеш младу.</p> <p>— Даница ми се јако допада.</p> <p>— Умири се, док пројуриш треће село, сти |
| аџарски говорити.{S} Но, како вам се то допада ?</p> <p>— Богме ми се, мој добри попо, то баш н |
| мати вилајетом.</p> <p>Учитељу се Макси допаде ово избачено поређење. „Искусан човек", помисли |
| арима.</p> <p>— Дакле Станковом сину се допадне ова мечја игра, те кад би у школи, а он скине т |
| 0" /> <p>А Илија?{S} Ма да му се Даница допала преко сваког очекивања, ма да ју је и он чешће, |
| арјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, а нема |
| S} Тебе не питам, питам госпођицу...{S} Допустите само да разложим.</p> <p>— Сасвим излишно, пр |
| и:{S} Који беше оно поп, што пројаха на дорату вас у црној чоси, у алеву појасу?{S} Брат Иванов |
| м лагати.</p> <p>— Јесте ли силазили на Дорћол?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— А јуче?</p> <p>— И јуч |
| мам ја другова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зерек, па Сава.{S} Другова свуд на мали прст |
| head>VII.</head> <p>Кад се зађе дубље у Дорћол, тај комад источне вароши у Београду, а вама се |
| елим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеж |
| ованом столаром, а младићи савише доле, Дорћолу.{S} Одушевљени живом беседом свога најмилијег у |
| асељавају малечке станове, понајвише на Дорћолу.{S} Општи покрет окачио све, препунио груди и ђ |
| ечере...{S} Знате, наручили смо били на Дорћолу једног тазе смуђа...</p> <p>— Знам, знам, да ст |
| ечитељски, све вас частим тазе рибом на Дорћолу.{S} Директор достави целу ствар попечитељу, поп |
| да тако пуноживотном, данас тако пустом Дорћолу, у улици ниже главне полиције, у кућици, којој |
| азгоре сирове цепљике, па да спреми оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два писма, окренуо се |
| ом начелу, кава се само меша с млеком о доручку и ужини.{S} Само у та доба латиће се „пиксле“, |
| атила сам те.</p> <p>— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем у |
| у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сасвим расани, а |
| вета, како се сасвим губе чаробне слике досадашњег сна и сувише озбиљно пиље у њу хладне прилик |
| и ли ме чуо: цела ми се књига не свиди, досадна ми је.</p> <p>— Шта говориш, Милане? поче Гргур |
| почнем.</p> <p>„Да ти нисам већ постала досадна?{S} Можда сам ти данас и сувише торокљива, више |
| </p> <p>Ту Гргур зевну.</p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, да лепо |
| претно врата, која су, ненамазана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечерњем сутону.</p> </div |
| ељима.{S} Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види...{S} Али, гле, <pb n="58" /> ја |
| !{S} Е баш ми је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо какав си читач.{S} А ко вам је био |
| Српску Историју од Давидовића и целога Доситеја у издању оновременог београдског књижара Возар |
| сти рукописа, па онда узме Плутарха или Доситеја или Чокеове <title>Часове благоговјенија</titl |
| ја Обрадовића, нареченога у калуђерству Доситеја</hi>.</p> <p>— Ето видиш, синко, ја сам човек |
| ре излазе први људи.{S} Ко ти беше отац Доситејев; можда му се једва знађаше име у Чакову?{S} А |
| ор Јован, поновивши још једном ове речи Доситејеве, узе књигу испред кћери и стави је преда се. |
| човек неук, не знам много књига, али се Доситејевим књигама свако вече по који час забавим.{S} |
| ас.</p> <p>— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поче професор Сава смешећи се, оставивши сво |
| овог великог Словенима морате знати као Доситија.{S} Глете овај највећи словенски спев: <title> |
| и</title>, <title>Србске Пчеле</title>, Доситије, <title>Голубице</title>, <title>Жил Блаз</tit |
| S} Ја се и ви нећемо посветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска вео |
| о имају. “</p> <p>— Хај, хај, мој драги Доситије, уздахну мајстор Јован, као да смо ти ми данас |
| м ја, ниче семе, које је посејао велики Доситије.{S} Ходите.{S} На ти, сине Гргуре, читај, чита |
| ику да опет завири у књигу... овде вели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије н |
| учио.{S} Да паднем на нос, ни Вељко, ни Доситије; ћата, секретар, начелник — уја! — „пензионер" |
| не.{S} Само треба да чинимо као што нам Доситије вели...{S} Ружице, читај ово (показавши јој пр |
| ета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то је само Доситије умео рећи.{S} И данас их има, који књиге пишу, |
| ИЋА.</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>Штампарија „Доситије Обрадовић“ - Кнегиње Љубице ул. 6.</p> <p>Дими |
| зоре и сводове; пели се гдегод се могло доспети.{S} Отац Арон набра невена између камења, а гор |
| старам.{S} Доста ме је стара подворила, доста сам је потрудио и намучио, <pb n="145" /> доста с |
| ... младеж пожунска“...</p> <p>— Доста, доста! пресече га Милан.{S} Не марим читуље.{S} Читао с |
| на прозора.{S} Па што сам се науздисао, доста ми је за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у |
| поузданији.{S} А ја сам се доста мучио, доста пребијао од једнога до другога, док сам ово мало |
| м је потрудио и намучио, <pb n="145" /> доста се насамовала у овој сеоској пустињи.{S} Што мора |
| програма: живети што лепше и лакше.{S} Доста сам се мучио.{S} Да паднем на нос, ни Вељко, ни Д |
| ре, кад се не да на пречац остарити.{S} Доста је што се у цркви и пред странима поозбиљимо и на |
| еме је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је стара подворила, доста сам је потрудио и на |
| м био на једном поверљивом састанку.{S} Доста кад ми је поверена резолуција.{S} Чуј ме!{S} Жури |
| штанска... младеж пожунска“...</p> <p>— Доста, доста! пресече га Милан.{S} Не марим читуље.{S} |
| т, поред куће са прозорчићима.</p> <p>— Доста! викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор из |
| лим да их опет узмем у руке.{S} Али има доста што шта, што не могу да разумем, јер ме у младост |
| и чине ми се поузданији.{S} А ја сам се доста мучио, доста пребијао од једнога до другога, док |
| ојој се виђаху упечаћена позлаћена, али доста посукнула слова.{S} Обрез листова беше жутом бојо |
| ово никад.{S} Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргур |
| p> <p>То већ беше нарогушеној уседелици доста.{S} Плану, скочи, груну у плач, и оде у своју соб |
| Како ти име?</p> <p>— Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зов |
| и за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна.{S} |
| Арон приповедаше:</p> <p>— Није им било доста, драги мајстор-Јоване, што навалише на школе, нег |
| што лаже.</p> <p>— Што лаже!{S} Није то доста само рећи; што лаже.{S} Докажи да лаже, докажи, д |
| и ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехну се с |
| з грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} Сви уђоше у кућу.</p> |
| <p>— Ни сељаке ни великаше.{S} Има још доста Срба и осим њих.</p> <p>— Ваљда као што су мој от |
| стим тазе рибом на Дорћолу.{S} Директор достави целу ствар попечитељу, попечитељ нађе да ми има |
| ко, само тако; али ја ћу већ целу ствар доставити попечитељству.{S} Не дам се ја од вас за нос |
| > <p>— Али да ли ћу један бити довољан, достижан.{S} Данас је, мој драги мајстор Јоване, толико |
| висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S} У руци јој шав, оборила лепу мудру гл |
| свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у |
| } Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, уд |
| х гостију.</p> <p>Иза попових леђа стао достојанствено обазриви и пуно озбиљни режисер, стари у |
| арави, које су Србина, као ристијaнина, достојне.{S} Ја полажем велику важност на изјасненије к |
| e>Остају за навек у свеконачној и плача достојној бесвесности</quote>, заврши Ружица.</p> <p>Ма |
| глупе, а нисам их још од јуче ни прстом дотакла!{S}" Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онд |
| , као укопани, не макоше се с места.{S} Дотакли су им се прсти.{S} Даничине очи сјајнуше још ле |
| тиће.{S} Гргур се једва осмели да их се дотакне.{S} А кад се она саже да откине још један бокор |
| да, али у који мах да јој се приближи и дотакне руке, у истом тренутку осети где га нешто жацну |
| S} Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух в |
| ута цветка.</p> <p>Он се устезаше да их дотакне.</p> <p>— Шта, ти не волиш цвет ?</p> <pb n="12 |
| Пољаци.{S} Сетивши се свега и свега, не дотакну се тог рањавог места на телу словенском, изусти |
| вено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробудише у њему и |
| о прст неког невидљивог анђела, који га дотаче, који, можда без престанка, лебди над његовом си |
| ли му рука тако задрхта, кад се њезине дотаче?{S} А кад им се погледи сусретоше, обојима сину |
| адовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да |
| и играј, Кара-Мартине“; па јадника меду дотерали гурбети,те кад привикну: „Узми пушку на лево о |
| е велико добро или нулу, или друго које дотично слово према изврсности рукописа, па онда узме П |
| еш у Штура, у <title>Славјанку</title>, дотле ти и ја и мутим по својим ревирима, имам и ја, ка |
| ало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни нам |
| , господине, држали часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити ко |
| ао обе ситне, по њега покрупније књиге, дотле је Даница читала све успомене и све тајне свога л |
| упире погледе у изненадне отмене госте, дотле левом руком пипа по земљи и тражи своју разбрибри |
| а у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Ми |
| самоћа.{S} Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених руку.{S} Све је напре |
| арија од њега.{S} Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељк |
| им се чињаше као шарен сан, који никад дотле уживали нису.</p> <p>А Иван?{S} Он ћутом напред к |
| донесе кафу.</p> <p>Поп Арон још никад дотле није био у „Сербији“.{S} Пред разлазак уговорише |
| тави <title>Плутарха</title>, којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља |
| наново се налакти на клупу, на којој је дотле лежао.{S} Да је којом срећом још које дуванско вл |
| ати, разгаљивати се маглица, која ју је дотле обузимала.{S} На безазлено срдашце навалише утисц |
| наумио с дететом?</p> <p>Иван као да се дотле са собом разговарао, па добро и не дочу шта га бе |
| нутра уђоше оба млада господина, што се дотле одмараху у хладу под брестовином.{S} Обадвојица л |
| и се тренутак учини свечан као ни један дотле, срце ми јаче закуца, скидох шешир, планински вет |
| ур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, у којој, усред слова, беше и по к |
| тераћемо вас, истерати!"</p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну неба, на к |
| ма.</p> <p>Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била |
| а опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.</ |
| и, па потрча пред коњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца |
| ошуљица, сакрије сва три цветка, што их дотле ношаше у недрима.{S} У тај мах удари најстарији ђ |
| о сави око срца.</p> <p>— Дабогме да ће доћи... једва промуца; је ли дете моје, да ти никад нећ |
| е петнаест-дваест година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} Много се шта поборавило, зане |
| ст година, али сад...{S} Доцкан... врло доцкан.{S} Много се шта поборавило, занемарило...{S} Се |
| зато се многи старци, који раније који доцније, „подете“.{S} Али строгог наставника није старо |
| а ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније?{S} Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много р |
| још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?</p> <p>— Шта ће бити доцније?{S} Онда, онда да |
| S} Мислиће он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран кров, до |
| <p>— Сад је с депутацијом у Загребу.{S} Дочек сјајан, савез с Хрватима утврђен.{S} Јелачић се з |
| вину.</p> <p>— Ево, настави Јован једва дочекавши прилику да опет завири у књигу... овде вели Д |
| отворена.</p> <p>Јелена, која је једва дочекала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђ |
| до својих кутњих вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.</p> <p>Он је ћутао, а она |
| је.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...</p> <p>— Још који дан! пон |
| речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то жив дочекати“, помисли у себи. „Да ли је мени та срећа суђе |
| ост.{S} Па што су љубазни, па што умеју дочекати и подворити, то се не да казати, док се оком н |
| аче на свом пређашњем месту, равнодушно дочекује и испраћа неумољиве часове живота.{S} А кад би |
| отле са собом разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао.{S} Стога рече стидећи се:</p> |
| ија механи до Синџир-џамије...{S} Илија дош’о у севдах, а и сам сам, хтео да слушам-шаркију..:{ |
| читељ Макса доиста мало збуни, па онда, дошав себи, погледа најозбиљније своје помагаче, и сам |
| >— Знате шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном себи од утисака којима га је испунил |
| са својих места и притрчаше му.{S} Он, дошавши мало к себи после првога узбуђења, хукну из нај |
| а сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слова до слова потписујем све.{S} Б |
| ш ли, Гргуре, с Турцима се не да више — дошао је крај: ил' они ил’ ми !..{S} Чујеш ли ме, Илија |
| {S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, |
| јим кућама, својим селима.{S} По Гргура дошао његов старији брат Паун.{S} Даница их испратила г |
| тапшу по раменима, а ти опет откуд си и дошао — у степе!{S} А Срби, а Славјани?{S} Пољска!{S} П |
| вивши на страну рендело.{S} Добро си ми дошао!{S} Приђи ближе овамо.{S} Клупицу, момче!{S} Седи |
| сузе на очи.</p> <p>— Од како сам овамо дошао, не видех више ни Лике, ни своје село, ни своје р |
| ад, па и учитељка, која је много раније дошла, да и она присуствује првој представи.{S} Стари ј |
| дамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то је само Доситије умео рећи. |
| решњеви штап.</p> <p>— А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајстор Јован, уст |
| и му на сусрет.{S} Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели.{S} Читам, а мислим на вас.< |
| <p>У РЕДАКЦИЈИ И С ПРЕДГОВОРОМ.</p> <p>ДР. ЈОВАНА СКЕРЛИЋА.</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>Штампарија |
| а, Скадар, Скопље, Тимоци, па Мориш, па Драва, па Ријека, па Велебит — сам овејан Србин и Хрват |
| и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити |
| рви санак под школским кровом беше тако драг: сневао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, |
| прошапта:</p> <p>— Све?</p> <p>-— Све, драга моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се о |
| благословена цјел!{S} А цјел је главно, драга госпођице, цјел!{S} Знате ли оно правило: цјел ос |
| о лепо миришу; ти си им била мати, моја драга Данице.{S} Чуваћу их брижљивије него ону негдашњу |
| /p> <p>— Шта се и шта не би хтело, моја драга госпођице, али шта ћемо, кад не дозвољавају околн |
| , беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска !“ тако нешто кликнуло је у њем |
| спомена на њу не учини му се никад тако драга, њезин лик му затрепта као лик анђела.{S} У тај м |
| живот тамо горе у горовитој планини.{S} Драге му се слике појављују у успоменама, које, као ник |
| де вихор, који развеја, расплаши његове драге старе познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха |
| рестано под утисцима изненађења.{S} Узе драге дарове и са неким, готово светим поштовањем метну |
| иповедаше:</p> <p>— Није им било доста, драги мајстор-Јоване, што навалише на школе, него се по |
| тресе „вселена“.</p> <p>— Не бојмо се, драги моји ученици, не бојмо! продужи Сава у истој свеч |
| .</p> <pb n="129" /> <p>— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте прол |
| нас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ-Максина села. </p> <p>Ноћ |
| уство, једним словом све... реците нам, драги господине Максо, шта би било од света, кад би се |
| > <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити децу мучна работа.{S} Па још на |
| настави даље:</p> <p>— Ни осетио нисам, драги мајстор-Јоване, како служба прође.{S} Ударише зво |
| учитељеве ћерке.</p> <p>— А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог поживи о |
| } Ја их се гнушам.{S} Да тебе повалимо, драги Илија?</p> <p>Илија трену само, шикну мало кроз н |
| једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор-Јоване?{S} Просто би скапали.</p> <p>— За |
| војим од других, сви су ми једнаки, сви драги и мили, сви најдражи и најмилији.{S} Кад бих ти в |
| ити довољан, достижан.{S} Данас је, мој драги мајстор Јоване, толико квара међу људима, да чест |
| и да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги пријатељу.{S} Зато је Бог створио уз директоре и |
| и право имају. “</p> <p>— Хај, хај, мој драги Доситије, уздахну мајстор Јован, као да смо ти ми |
| ико ником ни словца, па ни ти нама, наш драги Гргуре.{S} Ја сам твоја другарица, ја ти смем рећ |
| и пут.{S} Биће прилике, кад ће се и наш драги Илија већ појавити са својом улогом у даљем живот |
| ја“?{S} Кад вам се прохте, онда вам је „драги“, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и |
| мудрице.{S} Зар вам је тако отежао ваш „драги Илија“?{S} Кад вам се прохте, онда вам је „драги“ |
| толом при вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе |
| риватним људима, свакоме, ком је мило и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвној |
| а растанем с оним, што ми је негда било драго, што ми је уделило по коју мрвицу радости.{S} Ето |
| ешко ли си мајци!“, а кад потргне нешто драго и радосно, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то б |
| о је потребна песма или ода за какву му драго пригоду, обраћају се опет Гргуру, па ако се опире |
| е велике посте и причешћујем се у нашој драгој црквици.{S} Причешћујеш ли се и ти, Гргуре?{S} И |
| о: осетљив.{S} Што сам ове године имала драгољуба, па лепог човека, па невена боје разнолике, — |
| итка код села Перлеза; ту пролише своју драгоцену крв најбољи јунаци, и од тога пораза опоравиш |
| нови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартију, па је журно сави у другу чисту хартију и |
| Све добије другу, тајанствено занимљиву драж.{S} Мучи вас радозналост, хтели бисте кроз пукотин |
| и киселим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита.{S} Таман се чича Милија ( |
| ласти.{S} Често вам је по који умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрлил |
| Како је још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, с |
| д света?{S} Та здрава старост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, мирно т |
| и у празној школи, или се попети на она дрва на дрвљанику с књижицом на коленима, или сићи доле |
| разговарао се са сељацима, који довлаче дрва и пиће на чаршију; имао је макар по једног познани |
| ?{S} Поп Крста би само на то рекао: „ни дрва у гори нису једнака; роди се то тако погдекоје, ко |
| {S} Сад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.{S} Ви ћете ми помагати, јер ће |
| м „вселеном“.</p> <p>Код прозора прост, дрвен сто, покривен великим белим табацима, на њему вел |
| јице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступња.{S} Ушавши поседаше, Гргур на свој кревет |
| а гледнуо неколико пута у криве сабље и дрвене фесове, па удубивши се у себе, у своје нове идеа |
| оји зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учите |
| <p>Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота. |
| у, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кров од срезанога клиса на много места попустио, |
| } Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час пооткидају замашније залогаје |
| старом ћерамидом, с великим стрехама, с дрвеним ћошкама и прозорима маленим, који са гломазних |
| уши.{S} Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредицама, види на зидовима познате иконе и сли |
| оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић.{S} У вре |
| и прозорима маленим, који са гломазних дрвених ћерчива још мање светлости пропуштају у малене |
| није се могао сит да нагледа оних лепих дрвених сводова од клиса, онога чистога патоса од велик |
| на хартија, којом је мач заклонио своје дрвено порекло.{S} Окрете се Ирод оној тројици царева, |
| це његово: пред кућом, на једној старој дрвеној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика к |
| кући, сам јој из млекаре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа.{S} Седели су |
| та, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде |
| шкој кући, пружио увезану десну ногу по дрвеној постељи, на којој је разастрта овогодишња слама |
| јлије од оне велике печенице, што је на дрвеном ражњу прислоњена уза кухињски зид, насекоше сам |
| гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном стубу школскога ходника.{S} Знак да је на учите |
| у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука.</p> <p>Шк |
| здо видео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом.{S} Преброђујући |
| лики црни дивит од истога <pb n="71" /> дрвета као и пескаоница, лево и десно једна на другој п |
| цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, са многим иконама и коситер |
| овољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је п |
| ној школи, или се попети на она дрва на дрвљанику с књижицом на коленима, или сићи доле у поток |
| и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с новинама? упаш |
| па, смешећи се, а у Светом Писму стоји: дрво, које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја! |
| била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дана издржа јадник на зими под ведрим небо |
| така сви заједно одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседаше око |
| ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицк |
| вореном ходнику, близу кухинских врата, дрема фамулус Степан, у дремежу лулу испустио, па сад, |
| а неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у бабу |
| ухинских врата, дрема фамулус Степан, у дремежу лулу испустио, па сад, тргнувши се од цврчања в |
| их ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему непрестано зуји у ушима : „Д |
| ину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?!{S} А учитељ, |
| света.{S} Шта би било од педагогије, од државе?{S} И најмудрија политика не да се извести, док |
| мо се, док нас нису позвали...{S} Дакле државе ће бити четири:{S} Пољска — све земље старог пољ |
| а Житомишљића, служи цркву и попа, чува државни магацин, прима плату од српскога Књаза, а недељ |
| и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављено.{S} Братско |
| ара школа.{S} Док смо се ми, господине, држали часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од |
| да се — роди.{S} Видите ја, ја се нисам држао точно наставленија.{S} Кад не иде овако, а ја <pb |
| отице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао његовога концепта.</p> <p>Опет Ирод махну мачем, |
| ше пред иконом над столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: <hi> |
| донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад...{S} Погоди шта!</p> <p>Он је само благо |
| роги дисциплинатор — изненађен једва се држаше на ногама, поднеше му столицу, узе руку Гргурову |
| стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше |
| ан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држаше свој ониски голубасти шешир, а другом руком наме |
| о вазда готових на смех.{S} Под пазухом држаше дебео трешњеви штап.</p> <p>— А, добро сте нам д |
| је већ морао пустити њезину руку, коју држаше стиснуту, чињаше му се да се нешто безвољно отки |
| верима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јектенију.{S} Поп кади по |
| пут мало љутито, баци оба цветка што их држаше у ручици, напрћи танке своје усничице, „иди!“ ре |
| и омириса она два лиска калопера што их држаше у руци.</p> <p>— Ова два лиска, како лепо миришу |
| отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају цело |
| ван мало — као кроз зубе: „они, који се држе само својих обичаја и хоће да одрже све онако како |
| којој је печат протин: два анђела, који држе цркву, а оздо начелна слова његовога имена.{S} Пог |
| не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бројанице, набрао чело, скупио смежуране усне, п |
| концепта.</p> <p>Опет Ирод махну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:</p> <p>— А од |
| > <p>Учитељ Макса погледа га радознало, држећи маказе међу палцем и прстом кажипутом.</p> <p>— |
| <p>— Другарицу? упита Илија радознало, држећи крај од плајваза међу уснама.</p> <p>— Бележи! < |
| Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту на кревецу, и час <pb n="80" /> |
| ине; још и данас, као свакада, тачно се држи „претписанија".{S} Али ни из далека оне пређашње с |
| /> ни одзвонило, а обучена учитељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку.{ |
| /p> <p>— Држим се, како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.</p> <pb n="133" |
| се још држите старе практике ?</p> <p>— Држим се, како да вам кажем... држим се све више и више |
| наставленију, запита Максу, или се још држите старе практике ?</p> <p>— Држим се, како да вам |
| Ништа.</p> <p>— Па кад је ништа, што је држиш пред собом!</p> <p>— Забављам се.</p> <p>— Лепе м |
| ртеп, који је те године пронесен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића |
| цркви: теже је дајанисати у школи него дрмати вилајетом.</p> <p>Учитељу се Макси допаде ово из |
| аших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, како ће то, жено, лепо одгл |
| тиву фиргаза!{S} Чујеш ли, Милане? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фиргаза! |
| е прохте, онда вам је „драги“, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S} Збогом! |
| о вечери укаже на небу, на ком се истом дробе и на разлаз спремају давнашњи облаци.{S} Нешто је |
| росипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда |
| ко снажно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли, жар првог одушевљења поче по |
| екивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије посматрао, опет се ни најмање не даде омести у |
| асти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јованов <pb n="128" /> син Милан.{S} Путу |
| S} Узалуд се надао за њима и неки њихов друг Илија, који је годинама скоро два пут старији, чес |
| избаци и последњи стих; премине ли који друг, надгробно слово понајвише пише Гргур, али га ника |
| те, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од свога најрођеније |
| ма навикама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете.{S} Јутром Макса рани, готово |
| > мицати из села.{S} Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: сад, сад, |
| зној са чела и лица, „Кад нећете овамо, друга работа“, прогунђа спаваћиви Степан и наново се на |
| цом.{S} Учини му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, замисли |
| } Ђаци распуштени кућама због бербе.{S} Друга половина септембра, време чисто, топло, суво, гро |
| , а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих образа, учешљ |
| ити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше мекша с |
| у семинарији, кад су се наша два млада друга вратила с Калимегдана.{S} Пролазећи кроз Стамбол- |
| во.{S} Ти познајеш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију.{S} Реци ми: који је од њих дво |
| 0_C6"> <head>VI.</head> <p>Беше настала друга половина августа.{S} Врућине нешто мало попустиле |
| сећа боловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја па се најзад опет заустави на Даници.{ |
| врата, Даница позове унутра свога новог друга.{S} Беше тек почетак јесени.{S} Поред стаза и овд |
| интервенција у корист каквог забасалог друга, он је свагда извршник те дипломатске мисије.{S} |
| е? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фиргаза!{S} Морам признати, госпођице, д |
| ш једнога сина, а теби, Милане, брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а са Милан |
| нео сам писма Книћанину!{S} Сутра носим друга натраг.{S} Био сам и код Блазнавца и с њим сам се |
| во ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје матере.{S} Потврда је зорли, али |
| о својим родитељима.{S} Завршује се већ друга година од како је последњи пут тамо одлазио.{S} О |
| све другове његове.{S} Већ је на измаку друга и последња година Лицеја, опште мишљење и у наста |
| ико изненађење, уђе унутра главом његов другар Илија.</p> <p>— Јеси л’ ми се надао, Гргуре? вик |
| та би било ? прекиде му говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта би било, поче Илија узвишенијим то |
| у.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира |
| пишем, свет је свет, али ти си мој мио другар, а другари су као и родови.{S} Али ипак, мој дру |
| ежмекасти добро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто.{S} |
| са овим сељаком? упитаће Милан својега другара.</p> <p>— Говорио си о твом идолу, о Вучићу.</p |
| и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери, је ли он радознао, ил |
| , <pb n="135" /> јетко, погледа и свога другара.{S} Одлучи се Илија да се окрене и по трећи пут |
| оно, што је одушевљавало срце њезинога другара, беше најнежније, најтоплије поштовање, <pb n=" |
| ан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.</p> <p>„Још нисам имала прилике |
| д виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти се, узе кецељицу међ прсте и св |
| уљице, па се одвојише од осталих својих другара.{S} Учитељ напред, а они за њим, право у школу. |
| ет је свет, али ти си мој мио другар, а другари су као и родови.{S} Али ипак, мој другару, ово |
| Ето колико се још уме заборавити твоја другарица, којој нећеш замерити што је толико будаласто |
| нама, наш драги Гргуре.{S} Ја сам твоја другарица, ја ти смем рећи, па ево ти и кажем: ништа ти |
| карте — и врача.{S} Види: да се њезина другарица „проводи несрећна“.... „удовица с оним црнома |
| присебности и самопоузданости у његове другарице.{S} Још је у пуном животу, неузабран цвет, ал |
| па у свом несебичном срцу зажеле својој другарици најлепшу срећу.{S} Звоно се још дуго, час јач |
| Макси, о учитељци, и о негдашњој својој другарици, о Даници.{S} Успомена на њу не учини му се н |
| оструја најлепша жеља својој некадашњој другарици.{S} А шта ли јој је, Боже, пожелео ?</p> <p>Г |
| епо поздрави и моју другарицу.</p> <p>— Другарицу? упита Илија радознало, држећи крај од плајва |
| ише и унутра ступи Гргур, погледа своју другарицу, која погледа и њега својим лепим крупним очи |
| ам.</p> <p>— Па ми лепо поздрави и моју другарицу.</p> <p>— Другарицу? упита Илија радознало, д |
| рка, пошто се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка.</p> <p>Он се устезаше да и |
| угари су као и родови.{S} Али ипак, мој другару, ово ти је писмо прво, а можда и последње.{S} Ј |
| по подне умију и обуку, не долазе кући другдан до поноћи.{S} Сваки момак добије у подне по лит |
| е не прекрсти.{S} Чешће слази цркви.{S} Друге би и проговориле коју о литургији, али она ни да |
| о ће лећи, приђе, једне подигну горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче из |
| лагођавања једних друштвених особина на друге, о чудноватој упорности човечјега духа, који се п |
| „Тодора од Сталаћа“</title> и још многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало.</p> <p>— В |
| појали: тро пари, кондаци, јектенија и друге пригодне песме црквене, па онда молитве.</p> <p>П |
| у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово у |
| ву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше |
| а ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као |
| начињених од маховине.</p> <p>С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па кад |
| тавоме моме народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ком |
| као виле полетеше у најбржи кас.{S} До друге механе пробио их зној, ту их протрљаше сеном, усл |
| тра до мрака путовати од једне школе до друге.{S} А данас?{S} Има их у сваком трећем селу — ко |
| мало поутрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди |
| оји се виде с једне стране до Мораве, с друге до Колубаре.{S} Сневао је, али никад у <pb n="112 |
| х сељака, с једне стране на лакомост, с друге стране на штедњу, на скупоћу и на економисање, па |
| и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, час се осврташе у стариј |
| смеје ли се смеје.{S} И ја ти загудим у друге жице: <pb n="123" /> она се смеје, и ја се смејем |
| и сувише трошну обућу.{S} Боже здравља, други пут.{S} Биће прилике, кад ће се и наш драги Илија |
| , и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири прута!</p> <p>Сви још јаче задршћу.</p |
| сока, а косе отворено жуте, свилене.{S} Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пора |
| али један умре одмах по очевој смрти, а други се оженио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а |
| те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи о врат, па иди од скамије до скамије |
| ј земљак", рече један од млађих калфа а други што остаде пређе праг и рукова се с Гргуром.{S} М |
| тељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше малаксалог попа, попадија и учитељ |
| дмиче.{S} Све је некуд нагло, све узима други вид, књижевност, школа, црква, све.{S} Нећете заћ |
| оступног, једва приметнога висоравна на други.{S} Указа се нешто мало чистине, покривене ниском |
| ндучићи, те на дну свога сандучића, под други пар својих кошуљица, сакрије сва три цветка, што |
| де, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести : он наставља |
| ет и тегови сами потегоше једни на ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда |
| а и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих пози |
| седео без <pb n="64" /> службе, док се други сметењаци товише на платама, које ако сам ја засл |
| попа.{S} Намрштио се један, намрштио се други.{S} На једанпут прсну поп у смех, прсну у смех и |
| глорији, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског Пар |
| толу.</p> <p>— Све ће, рекох вам, узети други вид, само је народ сила, коју ни векови лако не л |
| му, низ калдрму...{S} Хасо умакну, онај други још је можда на калдрми...{S} Чујеш ли, Гргуре, с |
| а се оканем, као шта ми је он већи него други људи...</p> <p>— Море, учитељу, ја ти опет велим: |
| служио, тако су и они.{S} Па још толико други учевни људи, којима је дано нешто мало службице, |
| <l>Тог ће земља клети.</l> </quote> <p>Други припевају:</p> <quote> <l>На ноге, Срби браћо, сл |
| лепе Даничине образе, те се измешаше са другим, исто тако крупним али врелим капљицама, које се |
| ом, али је цео његов живот текао сасвим другим правцем.{S} Пре свега читао је мало, а за чудо с |
| иких врела; једнима беше мати радост, а другима туга.{S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој за |
| а ни један цветак не могу да одвојим од других, сви су ми једнаки, сви драги и мили, сви најдра |
| ре, а у среди читава пирамида чеснице и других колача, па бео помастан сир, који је истом данас |
| м донесем.{S} Једно је теби, оче Крста, друго учитељу.{S} Чим преломисмо данас чесницу, отац ми |
| /p> <p>— Друго је јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та ништа лепше од |
| арна, плаче, дарнуће га Милан.</p> <p>— Друго је јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а д |
| ће га Милан.</p> <p>— Друго је јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та н |
| , а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз.{S} Та ништа лепше од јунаштва, од мача...</ |
| о наочари, па чита.{S} Чита једно, чита друго, чита их још једанпут, гледа и по трећи пут то у |
| , који је овака блага пожњео.{S} Све је друго намештена пажња, дворба, ласкавија или оштрија, р |
| Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но оно с којим сте ушли у те уске и криве |
| ено тесто; понедеоник, кромпир, а увече друго јело попара; уторник, у подне паприкаш, а увече ц |
| реденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се изв |
| аљком напише велико добро или нулу, или друго које дотично слово према изврсности рукописа, па |
| дете у веће школе или не.{S} Једно или друго?{S} Време је, да смо на чисто.</p> <p>— Па води и |
| е Илија, прибирајући, па, да би изазвао друго расположење, запитаће:</p> <p>— Село Гргурово ниј |
| је живот, поучиће нас; сасвим је нешто друго облагорођавање нарави, које су Србина, као ристиј |
| т, гледа и по трећи пут то у једно то у друго, па онда обадва савије и спусти у шпаг.{S} Хода п |
| рок ми је Дорћол, па Зерек, па Сава.{S} Другова свуд на мали прст.{S} Збогом, моји мудри филосо |
| да горак и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зерек, па С |
| јбољима.{S} Зато се на тебе, осим свију другова, понајчешће и најрадије сећам.{S} Да зна слушат |
| јом улогом у даљем животу својих млађих другова.</p> <p>Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатл |
| ока, мали Гргур поизоста мало од својих другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше та |
| стао.{S} С пажњом је пратио игру својих другова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мал |
| еби кад имаш много лепих књига и добрих другова.{S} Ја овде у селу нити сам пристала у сељанке |
| и примерно владање истакло га мимо све другове његове.{S} Већ је на измаку друга и последња го |
| врло често задивио и најприсније своје другове.{S} По неке прокламације, рецимо каквога Метерн |
| тања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при каквом диспуту разлафи, загрми, па |
| и, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.</p> <p>— Бре, бре? чуди се кмет Милија, па се |
| бери бригу, рекох јој, та ми се знамо, другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и |
| ве.{S} Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу, п |
| и још тврђи.{S} Збогом, Грго, чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ваља пре добоша бити у кас |
| ештеников није разумео ни он, ни његови другови, а најмање она мала Даница; али му се ипак учин |
| ом и бледилом.</p> <p>— Ми смо Гргурови другови, полазимо на своја „опредјеленија“, поче опет о |
| изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови, скратише му се ноге, па само што викну:{S} Пет |
| то веће, нешто лепше, него и ја и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да л |
| знао расположити оно мало знања, да се друговима често чинило, да врло много зна.{S} Своја зна |
| дете не буде постидио пред новим својим друговима.{S} Око ње остале жене из целе рође, помагаху |
| променио.{S} Био си најбољи међу својим друговима, а и сад си, знам ја, онај исти, најбољи међу |
| је већ седео на првом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразред |
| амо пре две године.{S} Кад је с осталим друговима стао око певнице и очитао „Оче наш“, није се |
| ом научном предмету излегне диспут међу друговима, пресуђује Гргур; ако се смисли какав план, к |
| Скандал!{S} Упитасмо га озбиљно и један другог погледасмо.</p> <p>— .. .{S}Безобразан, какав се |
| шише се готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с места не мичу.{S} Онако, мало п |
| ак.{S} А сложни су — да изгину један за другога.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде |
| зиду два јунака, како кидисаху један на другога.</p> <p>— То су, децо, Краљевић Марко и Муса Ке |
| уши.{S} Њезин и мајчин лик, једно поред другога, трептаху му блеском светитељским.{S} Ево се ук |
| сувише озбиљно пиље у њу хладне прилике другога живота, који у овај мах пирну својим студеним в |
| 11" /> <p>— А ко буде дирао у туђе, или другога ударио, нека ми и не излази пред очи!{S} Јесте |
| ста мучио, доста пребијао од једнога до другога, док сам ово мало знања напабирчио.{S} И сад ме |
| дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истурујући својих седам боја све сјајније и сј |
| рупа.{S} Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у |
| намештати крајеве од џубета један преко другога.</p> <pb n="29" /> <p>— То што и ти, рече учите |
| као и пескаоница, лево и десно једна на другој просто повезане најбоље књиге оновремене наше књ |
| ших Чарапића из Белог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку рану у ногу.{S} Однеше га |
| је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаш |
| ново ређати.{S} Међутим је њезин брат у другој соби сео код стола, отворио најновији <title>Лет |
| ибригу, да је опет намакне на чибучић у другој руци.</p> <p>Млади странци, на велико чудо Степа |
| није.{S} Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна.{S} Да се повиремо...</ |
| ј држаше свој ониски голубасти шешир, а другом руком намешташе своју, лаким знојем овлажену кос |
| ке сузе, што тако крупне вркћу једна за другом низ беле образе.{S} Најзад узе она кецељицу и об |
| >Обојица се скаменили, седе један према другом, и чудом чудећи се гледају се, па им се чини да |
| ео у прочељу, а он и Даница једно према другом.{S} Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и |
| хну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:</p> <p>— А од куда ти јеси, и како <hi>имј |
| аун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво говораху.{S} После тога отац с |
| уди се.{S} А они обадвојица право један другом, стадоше, погледаше се, насмејаше се.</p> <p>— У |
| ад сасвим престало.{S} И кад дођу један другом на поседак, говоре много мање него пре, мало пол |
| х једно исто осећање.{S} Стискоше једно другом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.< |
| и пише Милан, пише Илија.{S} И једном и другоме нема се ништа примећавати, ни што се тиче право |
| ројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али се толико не |
| овима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.</p> <pb n="19" /> <p>А те зиме била је з |
| њу милује.{S} Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице и |
| смем ни да помислим да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као златну јабуку, |
| поштапнем, скачући с једне половине на другу, исквасим се сва, али ми је ипак жао напустити ст |
| ахну све те мисли од себе, окрете се на другу страну, и уморен — заспа.</p> <p>А кад фамулус Ст |
| Ту Милан смотрено погледа на једну и на другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), док ти |
| прсну у смех и учитељ.{S} Ходи сваки на другу страну, ухватили се за трбухе, и тресу се од смех |
| чупавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама за |
| , а радознало гледаху то на једну то на другу страну.{S} Гледаху убаве дворце, шарене излоге ду |
| Илија смишљао како да пребаци говор на другу обалу, она се, љубазно али усиљено, насмехну, узе |
| title> настави Милан и обрну столицу на Другу страну. </p> <p>— Не знаш шта има?{S} Има много.< |
| ат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу, тајанствено занимљиву драж.{S} Мучи вас радознал |
| а он скине тканицу, те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи о врат, па иди о |
| ра.</p> <p>— Дакле, сад смо прочитали и другу свеску народних песама...{S} А ти, Гргуре, шта си |
| , али ће она пре смрти родити... родити другу Русију, млад, здрав, јуначан народ руски, који ће |
| те на изуст.</p> <p>Професор, отворивши другу лепо повезану књигу, са светим поштовањем прочита |
| ћу, свако земаљско добро свом негдашњем другу, послала му је у души пољубац и ону најдражу реч, |
| мја</hi>? обрнувши се мачем оном трећем другу.</p> <p>— Аз јесам цар Мелхиор, одговори тај трећ |
| S} Ни слутио није оно, што се у његовом другу зачело и нагло почело расти и бујати.{S} Сад му п |
| своје село.{S} Тек је навршио двадесет другу, а лице му тако пуно збиље, пуно мушке, маркиране |
| ећу да плачем! — Наједанпут ће Ружица у другу тактику.</p> <p>— Немој.</p> <p>— Нећу ни да се р |
| ољуби драгу хартију, па је журно сави у другу чисту хартију и спусти испод својих чистих кошуља |
| ало цео живот наш.{S} Ја још непрестано другујем с ђацима као да сам им вршњакиња, преслишавам |
| је ушао у храм, учини му се, да је све другчије него што беше тамо пре две године.{S} Кад је с |
| и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те |
| и, што вечерас не могу и они са осталом дружином, погледаше „молебно" у учитеља Максу, али једа |
| е што је старо, теби не ваља; све би ти друкчије, само нек није онако како је, целом свету да з |
| ила брдилима.{S} Сад је, дабогме, много друкчије, сад сам и много вештија и много снажнија.{S} |
| о, у срез.{S} Мало подаље од вароши, од друмова, у паланци прогамизо ћифта, ни маћи, ни дисати. |
| несе водицу по нурији.{S} У млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то са |
| мишљаше о тегобама прилагођавања једних друштвених особина на друге, о чудноватој упорности чов |
| Макса, не могавши тачно да ока-чествује друштвено стање, које би онда настало.</p> <p>— Знате ш |
| а више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављен |
| јила — шта ли ће од њих учинити школа и друштво?</p> <p>И као да се после ових речи оте професо |
| али несавременици, <pb n="82" /> њихово друштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо |
| исто доба не појави близу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} После неколи |
| гледају.{S} Зато је у сваком склопљеном друштву он обично био председник, а Гргур, готово без и |
| ослужила кафом, Милану је необично рука дрхтала, кад се машио за шољицу.{S} Он, вазда смишљен, |
| вог старог самохраног оца.{S} Даница је дрхтала, стрепила, чекала и чекала, али оно, што је оду |
| рукама, које су почеле све јаче и јаче дрхтати, па онда мало, побледео, клону на столицу.</p> |
| Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд.{S} Дрхташе као прут, а кад поче плакати, учитељ му рече да |
| S} Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћу; стоји, ноге му клецају.{S} Пошао би икони, тамо |
| ше на узвишеном корену старог изгорелог дуба.{S} Одмах га познао.</p> <p>— Добра ти срећа, чича |
| осле првога узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:</p> <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта |
| м православије! уздахну учитељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и |
| ница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартију, па је журно са |
| кону, молила се Богу само за њега.{S} У дубини своје чисте душе веровала је да нема ништа у себ |
| ој њезиној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мирисе, који су одавна, неопажен |
| никад слабије, никад у висину, никад у дубину.{S} Говорио је о летини, о времену, о покрету, о |
| 0_C7"> <head>VII.</head> <p>Кад се зађе дубље у Дорћол, тај комад источне вароши у Београду, а |
| </p> <p>Попа и учитељ Макса упустише се дубље у политику.</p> <p>— Море учитељу, учитељу, баш с |
| су оне пређашње и много тамније и много дубље.{S} Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вам |
| мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на коња, па |
| тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубок, скривен уздисај.</p> <p>Међутим стигоше пред рад |
| ad>III</head> <p>Мало по мало, па већ и дубока јесен настаде.{S} Са липе и бреста час мање час |
| г најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке јесени.{S} На забрану „попечитељства просвјештен |
| а дана не обува ципела, него тамо амо у дубоким папучама, као какав старозаветни првосвештеник. |
| ења.{S} Помисли у себи : „Зађох далеко, дубоко је, али ћу испливати, скрећи!{S}" И доиста...</p |
| собом!</p> <p>Ту професор Сава дубоко, дубоко уздахну.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
| ере пред собом!</p> <p>Ту професор Сава дубоко, дубоко уздахну.</p> </div> <div type="chapter" |
| алеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумадију, па Космај, па Венчац, па Рудник, Маљ |
| најрођенијега.</p> <p>Ту Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вр |
| иначе је цело село већ одавна лежало у дубоком сну.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
| спремају ражњеви ; гајдаш накривио фес, дува, и час по удешава пискове ; жене се узмувале, у ку |
| ћом још које дуванско влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад у велико припалио.{S} Стран |
| од ћилибара.{S} Напунивши је мирисавим дуваном, запали је трудом, закачи левим палцем за ивице |
| е лежао.{S} Да је којом срећом још које дуванско влакно у окорелој дуванкаси, он би већ до сад |
| дњи жагорић у оној последњој скамији до дувара.{S} А онда учитељ Макса јасно објави свима и сва |
| замакоше му очи за онај велики сахат на дувару.{S} Никад свога века није видео сат, гледао је у |
| пало.</p> <p>У који мах велики сахат на дувару изби осам, у тај исти тренутак неко куцну на вра |
| воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасвим је нешто друго облаго |
| а, ја бар тако налазим, одужио сам свој дуг и Богу и Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да |
| ера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истуру |
| учинио добра, кад оно радих с проклетим дугама.{S} Од јуче је започео упис, ја ћу их одвести го |
| до гроба Порчинога.{S} Порчин споменик, дугачак округао стуб од бела камена, пао на земљу.{S} П |
| о; ограда окићена бршљаном; пред школом дугачак постављен сто; иза куће пуши се голем огањ и сп |
| и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали трапезарија. |
| ажњене, а учитељ Макса развезао с попом дугачке диване, којима ће крајеви шинути чак до јутрење |
| пао лист са брестова пред школом.{S} У дугачке општинске кошеве одавна се довлачи и сасипа ово |
| деале, није ни знао, кад је прошао кроз дугачки и чађави свод од камена.{S} Недалеко одатле беш |
| лик као Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милост |
| , старе скамије, памтиш ли, јаој ! онај дугачки <pb n="94" /> очин лесковац ?{S} Нема га више, |
| ја! — „пензионер" с црном ниском капом, дугачким капутом, ципелама без обсеца и незграпним кожн |
| } Осим шарене хартије, било је на столу дугачких липових цепљика, савитљивих танких врбових пру |
| <p>Сава запали пљоснату турску лулу на дугачком трешњевом чибуку.{S} Тада је било у цвету царс |
| а икона од хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом.{S} Сав овај најскромнији намештај изгл |
| Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пораста мало нижега, образа округластих, а у |
| пет, савладан стидом, спусти своје црне дуге веђе, и гледаше преда се.</p> <p>— Тако, па да ми |
| теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу с <title>Плутархом</title> у |
| ити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна јасна |
| с џубета и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде.{S} Поздрави се и седе до учитеља.</p> <p |
| је на два три места прихвати и пришије дугменце које је отпало.</p> <p>У који мах велики сахат |
| ко домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" /> лета.{S} Али као таоце |
| чувао ону киту цвећа на дну сандучића, дуго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; а шта се не за |
| ји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову страну.{S} Зн |
| тири стране цркве.{S} Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере.{S} У души му и свечано и |
| ону киту цвећа на дну сандучића, дуго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби н |
| чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стеж |
| ала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, у Грг |
| ћа на скелу...</p> <p>И још су се дуго, дуго разговарали о хаџилуку.{S} Скоро на један сахат пр |
| су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра во |
| другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним таја |
| цела ова хришћанска породица још дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљени Ве |
| аузе своје обично место поред стола.{S} Дуго је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори.{S} |
| дана, што их обоје овде проведосмо.{S} Дуго сам чувао ону киту цвећа на дну сандучића, дуго, д |
| им поштовањем метну преда се на сто.{S} Дуго их је гледао и гледао, а после их је једва и видео |
| у лицу, кад је примио у се причест.{S} Дуго после није могао отворити уста да узме нафору, кој |
| <p>Стари Макса удаје своју јединицу.{S} Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крс |
| кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво |
| ечано као онај лик Спаситељев, с којега дуго очи не скидаше, а тако пријатно и миомирно, као ка |
| ака замакоше за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаше, тарући сузе белим рукавом.{S} Изн |
| ућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, |
| се слузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па о |
| е, па ћа на скелу...</p> <p>И још су се дуго, дуго разговарали о хаџилуку.{S} Скоро на један са |
| м.{S} Пунктум.{S} Идите, гините, нећете дуго присмакати онамошњу слободу.{S} Море, море — Аустр |
| обледе у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад се повратила, лепе јој очи |
| омоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она мало разабрала |
| едели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бис |
| и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво говораху. |
| војих другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ они |
| мира, у оно лице, којега се утисак или дуго или никад не заборавља.</p> <p>Коњ је журно кући г |
| онаких строгих опомена одрасли младићи дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце |
| опевао и причао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и |
| ништа ти лепо не стоји, кад нас се тако дуго не сећаш.{S} Или ти је можда Београд тако прираста |
| ичао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и свачему, и |
| игну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој но |
| ла свечана тишина, а особито мали Гргур дуго не могаше да размрси нова укрштена осећања, која н |
| е пође, устану сви, ућуте, учитељ у њих дуго и оштро погледа, они се ућуткавају све тише и тише |
| ше те легоше.</p> <p>Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.</p> <p>— Па шта ти велиш, жено? |
| али је цела ова хришћанска породица још дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљ |
| угарици најлепшу срећу.{S} Звоно се још дуго, час јаче час слабије чујаше, а он, свршив молитву |
| на да има још некога поред себе.</p> <p>Дуго је поп Крста салетао око учитеља Максе да га разго |
| га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, светитељи Симеу |
| види ми се никако, рећи ће Гргур, после дугог и дугог размишљања.</p> <p>— Не свиди ти се никак |
| творена уста осташе непомична.{S} После дугог гледања окретоше се оцу:</p> <p>— Аох, бабо, да г |
| се никако, рећи ће Гргур, после дугог и дугог размишљања.</p> <p>— Не свиди ти се никако?.. и н |
| керлету, међу њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици народни, па старешине в |
| а деветорица, па онај стари пред њима у дугој седој бради?</p> <p>Гргур прићута, па онда радосн |
| пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу |
| шапута Даница.</p> <p>— Али му је мирис дуготрајан...</p> <p>— Управо и није цвет, настави Дани |
| ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније.{S} Протосинђел Гаврило, којем је једном п |
| га пажљиво слушаху, гледајући у његову дугу мало разбарушену косу, у црно џубе до колена, или |
| ћи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јектенију.{S} Поп кади по <pb n="16" /> цркви, а о |
| се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа.{S} Поред школске ограде прође још по ко |
| ак.{S} Крупне капље шуштаху по лишћу на дудовим гранама, бијаху у окна прозорска, и као <pb n=" |
| ати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, одједанпут силовито сену, негд |
| толиком божјем благослову !</p> <p>Под дудом маже слуга кола, утврђује чивије, намешта шарагље |
| онда је стао на траву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру план |
| потес у реченоме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих врат |
| та.{S} Кад су се растали и измакли малу дуж, Милану још трепташе пред очима лепа слика Даничина |
| ав то Даница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног дру |
| о за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.</p> <p>Гргур се трже и |
| аког очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије посматрао, опет се ни најмање не даде ом |
| читељу Макси, о школи, о Даници.{S} Што дуже мишљаше о себи и њој, све му теже беше, што је узг |
| да".{S} Учитељ је Макса спавао по ручку дуже него обично.{S} Ђаци су, док је он спавао, седели |
| шака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају".{S} А о Вертепу ни |
| Јесте ли слушали што о Мицкијевићу? по дужем ћутању запитаће професор Сава своје ученике.</p> |
| ћемо сви у бечку врећу, сви!</p> <p>По дужем ћутању проговори Гргур:</p> <p>— Милане!</p> <p>— |
| гледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на |
| лу оборили сељака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој заповести не хтеде маџарски |
| ; зар имате што прече од своје званичне дужности, за коју сте плаћени, која вас храни и одева?< |
| аше у вретен.{S} Максо, оличено осећање дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, з |
| } И кад је опет поп Крста по неопходној дужности тамо пред часном трпезом, а учитељ Макса пева, |
| ов, добар Немац, а још бољи Латин!{S} У дужности школској тачан, у цркви сваке недеље, а кад су |
| љу и на њега се навикао као какав стари дуја на строгости типика.{S} Изузеци би бивали само у и |
| кацу сира и ухрањенога крмка годишње, и дукат цесарски месечно.</p> <p>По ручку се Иван опрости |
| ецо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.</p> <p>— Ту ћеш ти учити школу, Гргуре! викну Па |
| ћи кроз прозор, пренео се мислима преко Дунава, уз Авалу и Космај, широм по Шумадији.{S} Устави |
| етрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол.{S} Све добије другу, тајанствено заним |
| ло и велико и сјајно, кад је први пут с Дунава опазио велику цркву, па беле низове кућа, а над |
| ирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњ |
| ица од народа.{S} Па гледните само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин.{S} Гле |
| волуциона струја чеше о бедеме савске и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кнез |
| угова.</p> <p>Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јеврејском улицом попеше на Кал |
| а, српска влада отвара капије на Сави и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ.{S} |
| се борци, старо и нејако слази ближе к Дунаву, много их је нашло прибежишта у Београду, Смедер |
| бој спретан и подесан; отесао га Стојко дунђерин; а чункови су они исти стари, материни.{S} Ота |
| ; почне се прћити, почнем се богме и ја дурити; подрвене, па тресну ногом о патос, и ја ногом о |
| свија, упоран, жилав, чврст, велик као Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Б |
| ом бајирском, Јалијом, живописно блеште дућани са источном робом, пекарнице и млекарнице, џамиј |
| {S} Гледаху убаве дворце, шарене излоге дућанске и радионичке, свет који врви тамо амо, као да |
| и ћемо се, децо, одупирати, ‘борити.{S} Дух нашега народа који сузбија туђинштину, који крха си |
| .{S} Поступно расте тело, поступно јача дух.</p> <p>Тако је растао и напредовао мали Гргур.{S} |
| тину, који крха синџире и стеге, тај је дух — велик.{S} Ја сам Србин, ја се поносим, ја сам вел |
| ли у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену.{S} Трже се, и погледа изнад себе.{S |
| све те питомце провејаваше стари српски дух, пун чврстине у својим особинама, а безусловно упор |
| друге, о чудноватој упорности човечјега духа, који се противи старим навикама, да стара знања п |
| етлост, топлина поносног и непобедљивог духа народног.</p> <p>— Кажу, господине, да смо ми мали |
| о раме, па чак у Космај.{S} Насисао се духа сељачког, њиховог вештог обртања говором, да би че |
| чи јој се наводнише, али толико имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не појави на лепим, ве |
| рише се на соби врата и споља још жешће духну наш несташни вихор.</p> <p>— Ти си заједало! викн |
| собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Гргур затвори књ |
| прошлости.{S} Тражи, чепрка. преноси се духом у старину, а Милан док крочио мало низа страну, в |
| боја.{S} Мој се отац јако постарио, али духом није клонуо; још је исто онако тачан и у школи и |
| снике, па све списатеље наше, који дишу духом народним, који га љубе, који пишу о њему, којима |
| тељима жубора и борбе харемски је живот духу карика.{S} На угловима камените чесме с бакреним л |
| ане?{S} Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео.{S} Тако је |
| .{S} Чула је Илију, видела је Милана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура најлепшим, најтоп |
| а су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све |
| љно, нешто велико.{S} Ћутао је, а млада душа његова богатила се, једрала је тим новим утисцима. |
| дак два, па опет се пренесе.{S} Сва јој душа лебди над тим далеким и незнатним Томашевцем, над |
| мо, али за оне, који у миру траже хране душама; пријатељима жубора и борбе харемски је живот ду |
| и, што мисли да ће једног дана истесати Душана.{S} Хоћу море слободу овде, овде, па онда да се |
| Христу, о Немањи, о Светом Сави, о Цару Душану.</p> <p>Дође и божићни пост.{S} У школској трапе |
| ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му се нарав не |
| ико се занимао сликама своје пријемљиве душе.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18880_C |
| Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту и цркву.{S} Ћутећ |
| лике, које им загрејаше њихове младачке душе.{S} Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сја |
| у учитељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.</p> < |
| /p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартију, па је журно сави у др |
| у само за њега.{S} У дубини своје чисте душе веровала је да нема ништа у себи, што не би било њ |
| ољаше се с пуном преданости своје чисте душе, па у свом несебичном срцу зажеле својој другарици |
| да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо скуње, оборе |
| вечеству.</p> <p>— Све као да сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слова д |
| ној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мирисе, који су одавна, неопажени и неу |
| Занимао се својим мислима, својом новом душевном тековином.{S} Отишао је у школу, сео сам у ска |
| љ...</p> <p>— Ако није попечитељ, он је душепопечитељ. </p> <p>— За моју душу не треба нико да |
| орине; као биљци јутро и кишици, тако и души годи свежина даха природиног.{S} А колико је приро |
| сила његовој вазда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну скромну собу с дрвеним гредиц |
| } Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу ту величанствену <pb n="109" /> слику |
| ао је опет нешто ново и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватати крајеве својим н |
| је одавно привиђала у својој набујалој души. </p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Данице!</p> <p>И обоје |
| на пријатна слика у његовој разгрејаној души.{S} Њезин и мајчин лик, једно поред другога, трепт |
| ћутали, као да је и у њиховој пролетњој души ојесенило.{S} Хтеде да му узабере који цветак.</p> |
| рти, дуго не могаше да се прибере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет не |
| о свом негдашњем другу, послала му је у души пољубац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше ок |
| рењи, отворило ми се срце, па ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.{S} Чинило ми се |
| <p>Ту Даници лакну на срцу, осу јој се душом нешто и топло и мило, па једва сакри још јачи дах |
| на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не |
| и у одломцима:{S} Одавна ми се попео на душу она рђа Хасо Ахметовић, што је скорим <pb n="99" / |
| то тако слатко и мило пролажаше им кроз душу, као да су у највелелепнијем храму, у који је сиша |
| х очију, којих ти се плаветнило упија у душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стреља за то |
| звонарици, а кроз <pb n="139" /> његову душу и нехотице проструја најлепша жеља својој некадашњ |
| ко је говор свештеников улегао у његову душу.</p> <p>— Прекидосмо, мајстор-Јоване, поче отац Ар |
| ота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега.</p> <p>— Гргуре, Гргуре, ја те во |
| он је душепопечитељ. </p> <p>— За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче учитељ |
| неопажени и неуживани, кадили младачку душу његову.{S} Што ли му рука тако задрхта, кад се њез |
| оја навалише на његову топлу, радозналу душу.{S} Говор свештеников није разумео ни он, ни његов |
| не муње.{S} Преврат, који ускомеша целу душу његову, потресао је и старе <pb n="149" /> склонос |
| мој, покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости, удиљ ради, певај, па му радња никад боље.{ |
| ећа помрчина беше јој обузела саломљену душу.{S} Покупила све успомене Гргурове: цвеће, писма, |
| .{S} Појави се од некуда и некакав црни ђаво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебух |
| прибрати, брзо утубити и применити тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често задивио и |
| зна шта је посао.{S} Ту треба стрпљења, ђаволског стрпљења. </p> <p>— Треба, изусти Макса, док |
| дости, што су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радости, па се грохотом см |
| е носи, сече се и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с |
| араштаја.{S} И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије прибијаше се уз Милана, а још више уз |
| идиш, ја сам ти још као неки најстарији ђак, још исто онако редовно и строго постим са ђацима с |
| недрима.{S} У тај мах удари најстарији ђак у гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном ст |
| </p> <p>— Шта лупаш тако, нисам ја твој ђак.{S} Ако ти нисам по вољи, одох у контумац, па збого |
| со још у ранијим годинама; улогу малога ђака пренео је на малога цара Петра, из јединог простог |
| куће читајући.{S} Илија је из оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, |
| , с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од златне |
| анице!</p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз који дан по недељи с |
| беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу прописи.{S} Не верују деца својим очима: хар |
| шти покрет окачио све, препунио груди и ђака на београдском Лицеју.{S} Испити се почели раније; |
| хартије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен |
| леве певнице, час се осврташе у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих прстића непр |
| децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, час се осврт |
| равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б....ска |
| ом често оде у радионицу некога пушкара Ђаковалије, па по читаве сахате гледа како кали ножеве |
| ству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњости?{S} Лицем н |
| ао је много и из своје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур морао исто тако испредати до н |
| Чега ли се срећан сетио?{S} Можда свога ђаковања у Пожуну, у Ђуру, у Пешти ?</p> <p>— Хе, хеј, |
| описне слике из доба ранијег и познијег ђаковања, сећа се рата, сећа боловања, сећа сваког знач |
| рошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја |
| ао етирно уље.{S} А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као руме |
| е код стола, на ком је свећа горела.{S} Ђаци стоје мало поиздаље па радознало гледају.{S} На ст |
| пе.</p> <p>У целој кући нема тишина.{S} Ђаци распуштени кућама због бербе.{S} Друга половина се |
| дан по недељи стизати и остала деца.{S} Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети долазити.{S |
| са спавао по ручку дуже него обично.{S} Ђаци су, док је он спавао, седели и ћутали онде, где се |
| обро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза.{S} Не прође ни један ч |
| зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише своја места и из |
| p> <p>Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци се расуше по порти.{S} Гргур, како је стао подаље |
| који је чула у школи и цркви.</p> <p>А ђаци у школи седе на својим местима и уче.{S} Од њихови |
| ако и треба, рече Иван поносито.{S} Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред |
| да су прутови у школама излишни, да се ђаци могу учити без боја.{S} Мој се отац јако постарио, |
| ска забруја као кошница.{S} Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови.{S} Једва их је учит |
| палила свећа у учитељевој соби, опазише ђаци кроз прозор да је још једна свећа запаљена на стол |
| ки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о благ |
| чких: међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху <pb n="10" /> мирно као б |
| крају школских часова, онда су старији ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали |
| а лекцију!{S} Попина су деца само добри ђаци...{S} Ко ништа не зна...</p> <p>— Ништа и не вреди |
| до сутра нико не отвара.{S} Премишљају ђаци, шта то може бити, кад ето ти међу њих учитеља: „П |
| врти својом полућелавом главом.</p> <p>Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али најтачније, |
| ало оно место где су биле јасле?</p> <p>Ђаци у први мах не одговорише, али Даница дигла два прс |
| ш исто онако редовно и строго постим са ђацима све велике посте и причешћујем се у нашој драгој |
| м, или се, особито по подне, извиче над ђацима.{S} Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе |
| от наш.{S} Ја још непрестано другујем с ђацима као да сам им вршњакиња, преслишавам их, пратим |
| х затим удари звоно на вечерњу.{S} Међу ђацима настала свечана тишина, а особито мали Гргур дуг |
| а беше жутом бојом обојен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши књигу Гргуру и показавши му насловни л |
| и Макси право, што му се иначе слободно ђаче тако заплашило, па не могавши савладати своје голе |
| твен, строг.{S} Сави Даница своју мазу, ђачићи у фронт, а Максо ти узе своје наочари, па с њима |
| со сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се |
| Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учит |
| њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под други п |
| кажем „с готово пребијеном ногом“.{S} У ђачким собама, обично је сваки део намештаја мање више |
| еј сматрао као <pb n="102" /> једног од ђачких корифеја.{S} Та он је већ свима професорима ишао |
| рнеле, пуне урезаних имена од неколиких ђачких нараштаја.{S} Патоси се извитоперили, прозори на |
| могу да се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва прет |
| љка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; још је дете нејако, може се прест |
| о колена, или у ону антерију од вишњеве ђезије.</p> <p>Кад оде поп, одмах затим удари звоно на |
| ити од овога ђиде!</p> <p>— Још можеш и ђемије вући, рећи ће му Милан.</p> <p>— А што не, с тоб |
| енерала барона Јовића?“ Нико ни једне. „Ђенерала Тодоровића?{S}" Само што раменима слегосмо.{S} |
| о што се згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?“ Нико ни једне. „Ђенерала Тодор |
| прешао на Митровици.{S} Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество“ шабачко, а |
| S} А ко зна, шта још може бити од овога ђиде!</p> <p>— Још можеш и ђемије вући, рећи ће му Мила |
| , као да си камен подвукао под кожу?{S} Ђидо!{S} Дете мало клипка, дед, ви двојица, а ја само-с |
| се, с презирањем, насмеја.</p> <p>— Па ђувече од црвених и модрих патлиџана?{S} Ево како се то |
| S} Не остави вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарха.{S} Донесе сандучић, а он |
| ена нека светогорска икона од хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом.{S} Сав овај најскро |
| ио?{S} Можда свога ђаковања у Пожуну, у Ђуру, у Пешти ?</p> <p>— Хе, хеј, како је негда било, а |
| аметна или испразнити по једна или две, е онда ће вам листом нагрнути цркви.{S} И Иван је ишао |
| д сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} Бадава, |
| се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи.{S} |
| викнеш и научиш.{S} А кад школу свршиш, е онда, онда...</p> <p>И ту се брат-Ивану уставише речи |
| ам, разбирам од Степана и од црквењака: е да каквих писама у судници, али, за пакост, нико нико |
| Богу хвала, готов је.</p> <p>— Охо!{S} Е баш ми је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо |
| .</p> <p>— Као обично, као обично...{S} Е па реците, шта <pb n="65" /> ћу?{S} У кафану нисам ни |
| би запамтио имена толиким учитељима.{S} Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види... |
| насмеја.</p> <p>— Смејеш се, је ли?{S} Е па смеј се, кад ти је за смејање.{S} Разуми ме добро, |
| ете, или да га натраг водим...</p> <p>— Е кад си баш навалио, онда, онда ево нисам ни ја с раск |
| Ђак без науке, дрво без рода.</p> <p>— Е да црквењака с новинама? упашће учитељ попу у реч.</p |
| о мало повише овог ритопечког.</p> <p>— Е па кад јој је суђено, онда шта јој знамо, нека јој бу |
| раздрагана срца јаче закуцаше.</p> <p>— Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.</p |
| или по мапи, али га не нађоше.</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето |
| а је зазор, а шта се пристоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врат |
| е оштрије поглед у попове очи.</p> <p>— Е па ја, учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Ве |
| дерација?</p> <p>— Слушао сам.</p> <p>— Е такав смо савез народа утврдили ми.{S} Јест, и ја сам |
| торбице књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас |
| чича, како те се не бих сећао?</p> <p>— Е, сиромах учитељ Макса, много је остарио и оронуо; ја |
| b n="48" /> задружних кућа, рекли бисте е је заселак.{S} А сложни су — да изгину један за друго |
| да ређе допиркује цркви.{S} Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која више Бога |
| кренувши се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог пож |
| <pb n="147" /> <p>Гргур, изустивши ово еванђелско одрицање, погледа у Даницу, али она већ више |
| куруз.{S} Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама.{S} Сељаци жив |
| свим одлучно.</p> <p>— Шта није истина, ево новина...</p> <p>— Новине лажу!</p> <p>— Ама на што |
| Хрватске, Славоније и Далмације.{S} Де, ево одавде, почињи, гласно.... још гласније.... тако.</ |
| певај, па му радња никад боље.{S} Али, ево момка.{S} Дела, љубаве ти, ракију па каву.{S} Тако. |
| цело правитељство.{S} Ја ћу се заклети, ево сад у цркви: теже је дајанисати у школи него дрмати |
| , викну мајстор Јован својој газдарици, ево ти још једнога сина, а теби, Милане, брата и друга. |
| S} Отвори де!{S} Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, овде, макни, мрдни, де, један |
| ого торокала о теби.</p> <p>„Збогом!{S} Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полази.{S} Заузм |
| мо сести где и читати баладе његове.{S} Ево вам Људевита Штура: <title>Наречја словенска</title |
| даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како на столици ове свештен |
| а не да се извести, док се не ошине.{S} Ево да запитамо господина оца... ту је све — године, зн |
| у реч.</p> <p>— Добро те ме подсети.{S} Ево обадва последња броја <title>Српских Новина</title> |
| д је народ; ваља му богме послужити.{S} Ево, видите, прибележио сам баш његове речи: „Поздрав м |
| а, трептаху му блеском светитељским.{S} Ево се указаше и неколике куће од његова села, удари ве |
| ти.{S} Питате, како ми тамо живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабам |
| увече од црвених и модрих патлиџана?{S} Ево како се то готови...</p> <p>— Али докле ћеш ме, Сав |
| међу уснама.</p> <p>— Бележи! </p> <p>— Ево, бележим!</p> <p>— Даници можеш рећи и да сам рањен |
| ва већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— Ево сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држа |
| еколико жуто брошираних књига.</p> <p>— Ево Мицкијевићех предавања о славјанској књижевности.{S |
| же и узабра неколико стручака.</p> <p>— Ево ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам |
| се ипак да то учитељ не види.</p> <p>— Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала |
| ала живој риби и староме вину.</p> <p>— Ево, настави Јован једва дочекавши прилику да опет зави |
| , час у учитеља, час у Даницу.</p> <p>— Ево сам прибележио од слова до слова: па „пољуби у руку |
| , подвикну узвишено и тронуто:</p> <p>— Ево, моја млада господо.{S} Рекох ли вам ја, ниче семе, |
| н се мало збуни па тихо шапну:</p> <p>— Ево их.</p> <p>Једва изустив то, покаже јој недро своје |
| рим, што не желим да ти умреш?</p> <p>— Ево баш нећу да плачем! — Наједанпут ће Ружица у другу |
| > <p>— Е кад си баш навалио, онда, онда ево нисам ни ја с раскида.{S} Ја сам додуше посирома ; |
| та, у којој говеда ноћују.{S} Сад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.{S} В |
| ам твоја другарица, ја ти смем рећи, па ево ти и кажем: ништа ти лепо не стоји, кад нас се тако |
| ану нисам ни момком ишао...{S} Изволите ево овде на моје место. — Макрена, можда господин није |
| И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје матере.{S} Потврда је зорли, |
| а против тебе, заклех се да ти пишем, и ево испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, да ме случајно |
| ругови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје матере.{S} Потв |
| на не часим часа, већ да полазим.{S} И ево ме са срећом.</p> <p>Узе попа своје писмо, узе учит |
| јој, та ми се знамо, другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача о |
| не бих могао.{S} Отвори де!{S} Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, овде, макни, м |
| е ципеле?{S} Гледните само, кад избацим ево овако ногу, па запнем палцем о прслук, зар вам не и |
| егових врата.{S} Он приђе и отвори их. „Ево то је твој земљак", рече један од млађих калфа а др |
| звуче од некуда неку лажљиву мапетину: „Ево, покажите ми овде, има ли ту гдегод Србија, или срп |
| главе над раширеном великом мапом јужне Европе.{S} Професор опкружује својим белим пуним прстом |
| па слуша: покорна службеница незахвалне Европе.{S} Та да ми је једну годину заповедати на Неви! |
| хартију.</p> <p>Попа оде к великој мапи Европе, шара прстом по Русији, па га заустави на Криму. |
| е у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није могао прочитати, ћутао је и |
| ила му је срца свију наставника.</p> <p>Европом је грмела 1848 година.{S} Дигли се народи да зб |
| рестовином.{S} Обадвојица лепо обучени, европски, само су имали вишњеве фесове с црним кићанкам |
| аше.{S} Ретко се који даде преламати на европску ношњу: заменити фес и шубару капом или шеширом |
| цу...{S} Ради кога?{S} Да спасеш грешну Европу од белаја.{S} А кад сломијеш Бунапарту, онда те |
| ћа и <title>Црквену историју</title> од Евсевија; нигде нећете наћи помена да међу члановима Ве |
| друге стране на штедњу, на скупоћу и на економисање, па најзад се пипну за појас, насмехну задо |
| рутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце.</p> <p> |
| ам два пут прочитала; <title>Љубомира у Елисијуму</title> ономад сам и по трећи пут.{S} А читам |
| чему се толико чудити?{S} Ту су Пољаци емигранти, ту су све мудре, одабране главе.{S} Нашто чу |
| сле коров никаквим, па ни оним највећим енглеским машинама.</p> <p>— Сасвим тако, потврђује Или |
| ољно, и — одлучи се.{S} Предузимљивост, енергија, <pb n="137" /> то су његова прасвојства, која |
| арха, већ само једног скромног, а онако енергичног Немању!</p> <p>Разгледаше зидове, прозоре и |
| учитељка као да шенуше мало од радости, ено их у кухињи, ухватиле се за руку, па (нека Бог на д |
| епским, несразмерно великим вратима.{S} Ено се миче једна слика, мали човечуљак у црној хаљини, |
| ује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која тајанствено чарним звуком извија нај |
| огледајте, то је продукција, изворност, еп узвишен као Татра, као Карпати: у пет великих, кличу |
| ових пет песама трепти чисто славјанска епика, славјанска лирика.{S} Ту нема ништа германско, н |
| е: „поздрављајем!“ Свештеник баци на се епитрахиљ, па онда, ракнувши мало по свом обичају, поче |
| се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом.{S} Сви усташе, и као из једног |
| живео је по њему као момак по Банату и Ердељу и на њега се навикао као какав стари дуја на стр |
| стакленим ћошкама, где седе средовечне ерлије с белим, зеленим и шареним турбанима, пушећи <pb |
| омад сам се хрвао на Калимегдану с оном Ерчугом, један, два, три — положи!{S} Бога ми ти кажем, |
| онизак шешир на орманчићу, где стајаше еснафска кутија.</p> <p>— Као обично, као обично...{S} |
| је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље.{S} А између ових здравих ђаконија извиле ви |
| је — кидисао...{S} Кад баш хоћеш кавге, ето ти је...{S} Слазимо ја и Илија механи до Синџир-џам |
| суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте.{S} Максо кмету, а кмет хабер свим |
| мем.{S} Све је добро, све је лепо, али, ето сам још неук, недовијаран.{S} Шта му знам...{S} Пре |
| ељу.{S} Их, како ни мало ниси радознао, ето, то ја већ не бих могао.{S} Отвори де!{S} Подвуци е |
| ори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као што сам ја казао.</p> <p |
| платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком је погача, одсекла сам од мог |
| ргур чита:</p> <p>„Драги наш Гргуре!{S} Ето се навршује две године, а тебе никако у село, да ви |
| очиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, дома |
| пронесен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, др |
| Хасо ножину, једва му је истргох...{S} Ето ти још некаква Турчина...{S} Повуци, потегни...{S} |
| , са свима њиховим рпама и крпицама.{S} Ето колико се још уме заборавити твоја другарица, којој |
| е?</p> <p>-— Све, драга моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, тако излуче |
| и је уделило по коју мрвицу радости.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да |
| назију?</p> <p>— Како те Господ учи.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, |
| од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти митрополита Рајачића с владикама и архимандритим |
| лим да га водим куд на другу страну.{S} Ето довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледал |
| је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан муж, <pb n="46" /> лика |
| стити, частити догод се не разболиш.{S} Ето сам опет почела којешта говорити; има право отац шт |
| и сам сам, хтео да слушам-шаркију..:{S} Ето ти пред нас Хасе, као за пакост...{S} Видим уљу как |
| тавља испрекиданим говором....</p> <p>— Ето ми пише Милан, пише Илија.{S} И једном и другоме не |
| рајде, сељаче, коња поближе...</p> <p>— Ето, познајеш ли ме сад?</p> <p>— Познајем дабогме, да |
| а у калуђерству Доситеја</hi>.</p> <p>— Ето видиш, синко, ја сам човек неук, не знам много књиг |
| ога нађе? пита радознала мати.</p> <p>— Ето што, прихвати Гргур.{S} До њега седи Кокан Милошеви |
| ни ја.</p> <p>— Па што ли ће?</p> <p>— Ето што: хоће да води дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{ |
| ане Саве, ко хоће да је Србин — онамо!“ Ето тако бесни Грабовски нашим депутатима.{S} Све ћете |
| ога ће дана походити његову школу.{S} А ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, па |
| упознати.</p> <p>Још неколико дана, па ето Петров-дана.{S} Учитељ Макса одавно заокружио и дов |
| не шал’те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамот |
| а суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; а |
| > <p>— А зар ви то опажате?</p> <p>— Та ето смешите се, па...</p> <pb n="66" /> <p>— Па рекох л |
| {S} По подне сеђасмо у канцеларији, кад ето ти директора задувана с врло важним лицем.</p> <p>— |
| Премишљају ђаци, шта то може бити, кад ето ти међу њих учитеља: „Паун Милетић, Крста Влајић, Ј |
| а и ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана |
| о није.{S} Тешко је било чекати, али се ето дочекало.{S} Још који дан...</p> <p>— Још који дан! |
| аво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебуха онога црквењака, па удри овога сотону; |
| ито по подне, извиче над ђацима.{S} Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је дире |
| и исто онако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сумњичим у твоју до |
| </p> <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, |
| импатичан глас:</p> <p>— Јелена!</p> <p>Ето ти његове старе сестре Јелене, с наочарима на носу |
| S} Сиромах Кара-Мартин умало се није од етра стропоштао, тканица му висаше о врату.{S} Поведоше |
| ве, које сам још у Пожуну побележио.{S} Ехе хе, Пожун!{S} Чујте ме, морате видети Карпате, мора |
| едва виђаше иза попова џубета.</p> <p>— Ехе, све сами цареви и царице, наставиће попа шаљиво, и |
| ољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за меч |
| ше, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњој скамији до дувара.{S} А онда у |
| ма, разбирали, шта се тамо ради, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу |
| ар усев школин позобље.{S} Имамо толике жалосне примере пред собом!</p> <p>Ту професор Сава дуб |
| ам, шта ми је, продужава Максо још пуно жалосније него раније; данас ми је било тако мило, тако |
| квом равна нема.{S} Ја мислим да се, на жалост, први пут догодило у нашем заводу.{S} Затим нам |
| ....</p> <p>„на страни“ „нека изненадна жалост" „зацело“.... „Врагу!“ викну Јелена, срдито и по |
| ли ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.{S} Кад их гледате как |
| S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, бр |
| равиће већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са ост |
| <p>— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће |
| ао што би се пожелети могло; само ми је жао, што сви отуд нисте овамо на моје ритопечко.{S} Али |
| готов је.</p> <p>— Охо!{S} Е баш ми је жао, што ми није овде „Доситеј", да видимо какав си чит |
| и Даница.{S} Али не чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.</p> |
| то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао остави |
| другу, исквасим се сва, али ми је ипак жао напустити стари прелаз: напустише га сви, а кад га |
| тиде од тако дрске и нерасудне помисли, жар првог одушевљења поче попуштати, и он, сасвим мирно |
| горе очи, пламте образи.{S} Апостолски жар преобразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе |
| благ, пун преданости, али без младачког жара; лице тако лепо, тако невино, али без оног ружично |
| болови.{S} Напољу је од јутрос сијало и жарило јарко летње сунце, а од подне почеше се са свију |
| у вам о Штуру, продужава професор истим жаром.{S} Јесте ли слушали што о њему?{S} Велики, редак |
| ке, у истом тренутку осети где га нешто жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поче плашити, тр |
| му је, шта му је сад? викну љутит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај; најбоље је да да |
| д јармове, или кад опазите оно несташно ждребенце, што је често из чаира помаљало главу преко о |
| ка“, или „Прво гладног нахранити, второ жедног напојити“, или који трећоразредац баш немирно ви |
| ићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.</p> <p>Кад је био рад у највећем јеку, отвориш |
| анствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси.{S |
| а не одговори.{S} Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу.{S} Да |
| ла своју обичну <pb n="142" /> молитву, желела је најлепшу срећу, свако земаљско добро свом нег |
| му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало |
| а се час на лево, десно и назад; све је желела чути, све видети својим маленим живим очицама.</ |
| невиђеној собици.{S} Не знаш, како бих желела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твој |
| торокљива, више него што бисмо ми обоје желели?{S} Али шта му знам, кад се одавно нисмо видели, |
| ромах, к’о <pb n="120" /> по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмет орт |
| аљао!</p> <p>— Зар што не марим, што не желим да ти умреш?</p> <p>— Ево баш нећу да плачем! — Н |
| х више читам, то их све већма разумем и желим да их опет узмем у руке.{S} Али има доста што шта |
| које исто и теби од свемилостивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим го |
| ао новине, прихвати професор Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Добро |
| гову душу и нехотице проструја најлепша жеља својој некадашњој другарици.{S} А шта ли јој је, Б |
| овића.{S} Испративши све то с најлепшим жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о |
| аву.{S} Сад, повукавши неколико димова, жељаше и филџанчић каве са служавника, али јест, то скр |
| отребама.{S} А овде Сава, националиста, жељаше сестри омилити само оно, што је обичај његове но |
| којом се оглашује народима спас.{S} По жељи српске владе и рускога конзула Данилевског кнез Ми |
| ни једнога под школским кровом, сви се, жељни, упутили својим кућама, својим селима.{S} По Гргу |
| ој огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једн |
| ова газдарица, Макра.{S} Повисока, сува жена, оличена брига и старање.{S} По чистоти познаје јо |
| х вратница.{S} Ту га је дочекала брижна жена Петрија.</p> <p>Он је ћутао, а она питала.{S} Пита |
| рој дрвеној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкас |
| па <pb n="4" /> се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, |
| о.{S} У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син му Милан, па до њега ћерка Ружица, с леве |
| споља се чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отво |
| о фес, дува, и час по удешава пискове ; жене се узмувале, у кујну из кујне, у собу из собе; дев |
| а, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене.</p> <p>— А што тако опознисте, децо ? упита их Ив |
| овим својим друговима.{S} Око ње остале жене из целе рође, помагаху јој пришивати копче и спрем |
| м сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то.{S} Напрасит је, плане, <pb n="30" /> |
| и сузе јој грунуше на очи.</p> <p>— Ви жене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се |
| им.</p> <p>Илија у смех:</p> <p>— Каква женидба!</p> <p>— Озбиљно ти говорим, хоћу да се женим. |
| опитљивије.</p> <p>— Одлучио сам, да се женим.</p> <p>Илија у смех:</p> <p>— Каква женидба!</p> |
| /p> <p>— Озбиљно ти говорим, хоћу да се женим.</p> <p>— Још ни прво предавање, а већ хоћеш млад |
| а да питам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врату...</p> <p>— А што ми то говориш, мајстор |
| p>— Босиљак.</p> <p>— А ти се не мислиш женити?</p> <p>— Не.</p> <p>— Ал’... </p> <p>Хтеде Илиј |
| стану ’вако као ја и ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— |
| То је син Иванов и Петријин.{S} Хе, хе, жено, шта велиш на то?</p> <p>Али Петрија на то ништа н |
| лим, али чистим и опраним.</p> <p>— Хе, жено, викну мајстор Јован својој газдарици, ево ти још |
| мајстор Јован ухвати за руку.{S} Седи, жено, не мичи се.{S} Кафе има сваки дан... па онда, оче |
| и трајало да Иван не привика : „Пожури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њи |
| дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, како ће то, жено, лепо одгледати:{S} Који беше оно поп, што пројаха |
| служавник с наливеним чашама. — Чујеш, жено, остави ти то пред нас, ми ћемо се већ сами послуж |
| ху код ватре.</p> <p>— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па |
| во само — сам, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав тешки растанак.{S} Али посл |
| плашиш.{S} Прођ’ се, бога ти, те твоје женске плашње.{S} Питам ја тебе српски: да л’ да водим |
| шта се пристоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врату...</p> <p>— |
| ра царја Македонског</title>, ни <title>Жертве Аврамове</title>, ни <title>Алексија божијег чел |
| више, и он се истутњио, као и она очева жестока нарав.{S} И сад је исто онако пољут и построг, |
| ?{S} Па опет, тако мали захтеви, толика жестока опозиција!</p> <p>Сава запали пљоснату турску л |
| {S} Туђ је то усев, па ће вам јабанци и жетву разјагмити.{S} Хоћете на лепак — идите!{S} Ја зна |
| Макса.</p> <p>— Зато ће је много пећи и жећи на ономе свету...{S} Али се ту попа умери, па окре |
| урјаци се појавише око торова, раније и жешће него обично; свет се збио у села; нико живи не сл |
| х отворише се на соби врата и споља још жешће духну наш несташни вихор.</p> <p>— Ти си заједало |
| па ја, учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по |
| ије катихизиса, примерно поведеније, на жив пример; смотрено их чувам од соблазнителних речи, о |
| подин Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се |
| е бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам крње ово мал |
| и.</p> <p>— Здравковић.</p> <p>— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прво |
| ко срца и неки страх, како ли ће остати жив у том чуду од кућа.</p> <p>— Ту испрегоше коње, и д |
| о Бог, само кад си нам се опет повратио жив и здрав.{S} Ниси се пео до школе?</p> <p>— Нисам, ч |
| ише речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то жив дочекати“, помисли у себи. „Да ли је мени та срећа |
| ли он радознао, или не.{S} Она је једва жива претурила велики школски одмор; њезин окретни јези |
| слику, коју је одавна компоновала његов жива машта и врло често износила његовој вазда топлој и |
| вилене.{S} Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пораста мало нижега, образа округ |
| позлаћеним појасевима.{S} Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а сти |
| већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} |
| ек, онизак, полупун, чела висока, очију живахних, образа округлих, космате подрезане браде, а о |
| ожђа одавно висе по стрехама.{S} Сељаци живахнули, учестале прошевине и отмице: мало која полич |
| ог Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје |
| свој једнокрвној славенској браћи, која живе у границама троједне краљевине!“</p> <p>— Живео! к |
| уза саму цркву.{S} У таким школама деца живе стално, и само о великим <pb n="3" /> празницима и |
| квењака, па удри овога сотону; једва је живе коже умакао.{S} Гледаоци изван себе од радости, шт |
| ни данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну господ |
| Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега поскакује и за |
| еном...{S} Поносите се, поносимо се!{S} Живело Српство на све стране...{S} Живело Славјанство!{ |
| !{S} Живело Српство на све стране...{S} Живело Славјанство!{S} Ко каже да смо ми народ мален... |
| ивео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разлеже се патријаршија, разлежу се Карл |
| ици, којој данас камена ка камену није, живео је професор Сава.{S} Професор је Сава из оног прв |
| затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ разлеже се патријаршија, р |
| .{S} И ја сам вам у пододбору.</p> <p>— Живео ! омаче се Јовану, куцнуше се чашама и испише по |
| границама троједне краљевине!“</p> <p>— Живео! кликну на то Јован, доли чашу заклопачким вином |
| њати ни за живу главу.{S} Мајстор Јован живео је по њему као момак по Банату и Ердељу и на њега |
| {S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ Најснажнији издигоше |
| старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! живео! виват!“ |
| уста да и он с осталима привикне браћи „Живео!“ али му се у исти мах оте поглед на магистрат, в |
| а изведем на чисто; сума мога програма: живети што лепше и лакше.{S} Доста сам се мучио.{S} Да |
| ми нисмо српски народ. зар не смемо ни живети као српски народ?" суну мало јачим гласом један |
| ће их уставити.{S} Видите како је тешко живети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне чо |
| га пољубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их |
| p> <p>Деца га пољубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја дец |
| ских јутара, најлепша слика, што одавна живи у грудима његовим, учитељева ћерка, она некадашња |
| они танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде звоно, почеше се из углова |
| у ни да помисле на тај ужасни час, — ни живи се не чују.</p> <p>Кад је било при крају школских |
| него обично; свет се збио у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у сеоској механи ник |
| ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.</p> <p>Сви |
| рунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама.{S} Поп, пун задовољства, сео на |
| желела чути, све видети својим маленим живим очицама.</p> <p>Учитељ Макса озбиљно седи за свој |
| а директор.</p> <p>— Земља, на којој ми живимо, округла је као каква јабука.</p> <p>— Зар? оте |
| А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо? пита директор.</p> <p>— Земља, на којој ми живи |
| може се трпити.{S} Питате, како ми тамо живимо ?{S} Ево како, да је добра, не бисмо се дигли.{S |
| ред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она мало разабрала и сетила да |
| однегујем по какав расад.{S} Да ми није живине, имала бих још више цвећа, још лепшу баштицу.{S} |
| ш, како сам, што наши кажу, погинула за живином.{S} И сад се још онако исто с њима заносим.{S} |
| намакао зимњу шубару, Даница нахранила живину, па тамо у кухињи стала код огњишта; чека да се |
| и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стазица и тор |
| та, али ја не марим. .. . а волиш ли ти живину?</p> <p>— Волим, рече Гргур доста нагло, и, можд |
| мо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите само на доколици.{S} И отац ти се брине, и мајка |
| слу и могло би се.</p> <p>"Па како тамо живите?{S} Молим скините горњу хаљину.</p> <p>— Хвала, |
| p> <p>— Добро сте казали, професоре, из живих уста.{S} Што једанпут чујем, боље утубим, него ка |
| Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Добро сте казали, професоре, из жи |
| аде пуне, подрезане, чела ониска, очију живих, малених, а коже на лицу ишаране многим ситним мр |
| лике. „Војника!“ „Хоћете ли фелдмаршала Живковића?“ пита патријарх.{S} Само што се згледасмо, а |
| јну, а из кујне лево у собу.{S} У левој живљаше стара сестра Савина, госпођа Јелена, у десној с |
| итним мрштинама.</p> <p>Кућица, у којој живљаше, беше насред авлије, коју, исто као и муслиманс |
| али га никад није говорио.</p> <p>Милан живљаше у једној соби са Гргуром, али је цео његов живо |
| {S} Што се ближе селу примицаше, тим се живље и разговетније указиваше њезина пријатна слика у |
| , сасма мало порастао, само су му очице живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али с |
| вом обичају таре дланове, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљ |
| је сад? викну љутит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не гово |
| >— Ви жене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје суз |
| у.</p> <p>У радионици мајстор-Јовановој живо се радило до седам сахата у вече, а тада се је тач |
| ушала и оца и Гргура.{S} Говор је текао живо с предмета на предмет, док ти стари уча погледа ма |
| е уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу.{S} Куће, негда од брвана и клиса, сада покри |
| раткога су века.{S} Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час пооткидају з |
| би било њему посвећено, осећала је тако живо, да је она његова: суђена.{S} И кад је склапала оч |
| су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме вину.</p> <p>— Ево, настави Јован |
| кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја Фрушк |
| ићи савише доле, Дорћолу.{S} Одушевљени живом беседом свога најмилијег учитеља, пламтили су огњ |
| Данице.{S} Па онда му се опет наметнуше живописне слике из доба ранијег и познијег ђаковања, се |
| ким; главном улицом бајирском, Јалијом, живописно блеште дућани са источном робом, пекарнице и |
| ивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с њом, разговарали су |
| сма, фрулица; живот шарен, врео,трудан, живот, који се не свија, упоран, жилав, чврст, велик ка |
| пастира и стоке: ори се песма, фрулица; живот шарен, врео,трудан, живот, који се не свија, упор |
| пите сам положио, Лицеј цео довршио.{S} Живот је борба, шта му знам, прости ми, немој ме забора |
| вог донесе?{S} Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама кој |
| {S} Пазила је сваки његов миг.{S} Његов живот био је и њезин, дворећи њега служила је себе.</p> |
| едној соби са Гргуром, али је цео његов живот текао сасвим другим правцем.{S} Пре свега читао ј |
| нија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасвим је нешто друго облагорођавањ |
| пријатељима жубора и борбе харемски је живот духу карика.{S} На угловима камените чесме с бакр |
| м на ове вечите путнике.{S} Мучан ли је живот што га ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућ |
| варљива опсена, него исто тако истински живот као и онај горе у његовом селу.</p> <pb n="18" /> |
| мисли, у себе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини.{S} Драге му се сли |
| или снови, да га час по не увери остали живот око њега, да је све то јава, никаква варљива опсе |
| је до скора тако годило, испуњавало цео живот наш.{S} Ја још непрестано другујем с ђацима као д |
| течно и разговетно:</p> <p>— <hi><title>Живот и прикљученија</title> Димитрија Обрадовића, наре |
| бар вођ светли кроз све дане превртљива живота.</p> <p>Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци с |
| ке ситнице из свога детињства, из свога живота у селу, у школи; сећа се и учитеља Максе, сећа Д |
| збиљно пиље у њу хладне прилике другога живота, који у овај мах пирну својим студеним врховима. |
| зађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица |
| сруши се стуб његовог мирног и „вредног живота.{S} Покојница је лебдила над њим као над дететом |
| шно дочекује и испраћа неумољиве часове живота.{S} А кад бисте ушли у учионицу, једва бисте рас |
| ан, али је у Илије практике, философије живота - довољњејше!{S} Кад још за младости тако служи |
| у зимње доба.{S} Шта ћемо, тако је коло живота.{S} Судбина је судбина, а човек је најсрећнији, |
| а текао је ван себе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске бр |
| м реченицама, испричао свој мали кратки животопис.</p> <p>Паде сутон да се у дворишту већ не мо |
| ао је, али никад у <pb n="112" /> своме животу није видео толико планина овејано српских.{S} Ка |
| ужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој мало час бе |
| а већ појавити са својом улогом у даљем животу својих млађих другова.</p> <p>Гргур и Милан сиђо |
| рена натура нагињала је више грађанском животу, волео је не толико сељаке колико занатлије.{S} |
| једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављено.{S} Братско поздрављ |
| , а поредак је мати свему, па и угодном животу, власти, богаству, свему...{S} Положај, новац... |
| и у његове другарице.{S} Још је у пуном животу, неузабран цвет, али њезине речи зазвонише сестр |
| као — анахронизми.{S} И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, <pb n="82" /> њ |
| олски поредак није се смео мењати ни за живу главу.{S} Мајстор Јован живео је по њему као момак |
| нице, јавно пушење, картање, све то као живу ватру избегаваху уреднији васпитачи онога времена. |
| Болови?{S} Знам ја, кад је човек рањен, жигови, тиштања, штрецања...{S} Да изведем на чисто; су |
| овако таман да размахне крилима, а њега жижне помисао на оне школске дане после великих празник |
| ситије, <title>Голубице</title>, <title>Жил Блаз</title>, <title>Хаџи-баба</title>.{S} А на про |
| рудан, живот, који се не свија, упоран, жилав, чврст, велик као Дурмитор, непроходљив као и ови |
| где боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим |
| , с наочарима на носу и картама у сухим жилавим рукама.</p> <p>— Ручак!</p> <pb n="72" /> <p>По |
| Опипајдер ове мишице!{S} Је л’ чврсто, жилаво, као да си камен подвукао под кожу?{S} Ђидо!{S} |
| е родитеље.{S} Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... чес |
| ирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би |
| е имађаше у власти.{S} Идеал су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондиста.{S} |
| и донети на издржање детиње:{S} 200 ока жита, 10 ока пасуља, кацу сира и ухрањенога крмка годиш |
| >Поред пута сеоски потеси.{S} Пожњевена жита свежена у гувна и виђаху се још многе неовршене ка |
| удина, Херцеговац, из околине манастира Житомишљића, служи цркву и попа, чува државни магацин, |
| , у далеком северном хоризонту, губи се житородна српска равница, пространи Банат.</p> <p>Свешт |
| одоздо мицати луткама, које су биле на жицама.{S} Гледаоци се сви примакоше вертепским, несраз |
| ли се смеје.{S} И ја ти загудим у друге жице: <pb n="123" /> она се смеје, и ја се смејем; почн |
| ли шта ћеш, кад ми се, невештој, час по жице кидале, а руке ми биле још немоћне, те нисам довољ |
| аснаја...</l> </quote> <p>Ту оздо мрдну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа |
| му се лице намршти.{S} По маломе ћутању жмирну Илија мало десним оком.</p> <p>— Па као што ми р |
| чисти неколико пловака, које падоше на жртву данашњој школској свечаности.{S} Сељаци поседали |
| њега.{S} Кад се стишао и онај последњи жубор у суседној кухињи, учитељ Макса вешто трену оком |
| о камења са оним истим жубором, али тај жубор јаче мрмори овладалом тишином.{S} Кад погледате у |
| ји школска соба као кошница.{S} Из тога жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих |
| у миру траже хране душама; пријатељима жубора и борбе харемски је живот духу карика.{S} На угл |
| аше већ оним тајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца |
| одни, струје преко камења са оним истим жубором, али тај жубор јаче мрмори овладалом тишином.{S |
| ше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере па би чи |
| е и цркве <pb n="106" /> машати.{S} Има жупанија где по нашим црквама почеше маџарски и црквене |
| дмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу улете Ми |
| ећ се кава пуши на столу.{S} Недељом се жури на јутрење, још прво звоно <pb n="127" /> ни одзво |
| и је поверена резолуција.{S} Чуј ме!{S} Журимо се, док нас нису позвали...{S} Дакле државе ће б |
| ница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући.{S} Поред пута голи лугови, гаврани преле |
| е својој судбини, па кротко и послушно, журним одмереним кораком, ношаше свога замишљенога госп |
| ош по који одоцнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога <pb n="6" |
| народи... велики народи!...</p> <p>Хода журно, да се тресе „вселена“.</p> <p>— Не бојмо се, дра |
| му затрепта на челу, на образима, уста журно са столице и широм отвори врата на својој мирној |
| душе своје, пољуби драгу хартију, па је журно сави у другу чисту хартију и спусти испод својих |
| о или никад не заборавља.</p> <p>Коњ је журно кући грабио, махао вратом, рзао раствореним ноздр |
| 5" /> огласи школске часове, и обоје се журно упутише школи.{S} Даница је напред скакутала.</p> |
| ћам нашега детињства.{S} Боже мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице, као да јуче беше |
| зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S} Коњичак је напред носио санду |
| _C5"> <head>V.</head> <p>Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима.{S} Чини вам се |
| , ножеви и виљушке од челика, кашике од жута паквона; све опрано, очишћено, углачано.{S} Ту су |
| вих очију, чела висока, а косе отворено жуте, свилене.{S} Други црномањаст, ока црна и жива, ме |
| ав, трагичним погледима нуди вам црвено-жуте неранџе и бледе лимунове.{S} Изнад тога шаренога с |
| рупнолиснији и бокорастији.{S} Невен се жути тамо поред ограде а у средњим котурима све сам кар |
| то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у његовом ћемеру.{S} Тадашње „устројеније |
| n="80" /> па крадом гледа кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских з |
| а види зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по стрништима поскакују вране, и осим |
| ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранф |
| Професор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.</p> <p>— Ево Мицкијевићех предав |
| стом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као суза, а лаган |
| ја и лукавија од свију, што вас је год, жутокљунићи моји.{S} Каже мени, али шта нас се тиче ко |
| или ; она велика пећ испрепуцана сва па жутом земљом а местимице и пекмезом поизлепљивана, а Св |
| посукнула слова.{S} Обрез листова беше жутом бојом обојен.</p> <p>— Но, ђаче, рече давши књигу |
| војче, свежа сувоњава лица, мудра чела, жутомрке косе, очију зеленкастоплавих, оних ретких мудр |
| срећу потлаченог Српства и Словенства, за срећу својих пријатеља, својих ближњих.{S} Мислиће о |
| и: срећан пут!{S} Иван се попе на кола, за њим Паун, који ће да испрати брата, па напослетку Гр |
| приђе свештенику руци, за њим Макрена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у послу, па на том |
| вахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда онда осмели се да у к |
| ака: е да каквих писама у судници, али, за пакост, нико ником ни словца, па ни ти нама, наш дра |
| е што прече од своје званичне дужности, за коју сте плаћени, која вас храни и одева?</p> <p>— Б |
| елигиозан човек, приђе свештенику руци, за њим Макрена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у |
| зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више дежмек |
| сузе белим рукавом.{S} Изнела је затим, за срећна пута, комовицу и погачу и младога сира.{S} Бе |
| унила, па једва се сети те попа у руку, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као |
| е две три године.{S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не треба више.</p> <p>Гргур хтеде, п |
| ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара |
| са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вер |
| у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим ка |
| чуј ме добро, што ћу да ти кажем...{S} За Русију, ону велику и силну Русију нећу ни да знам.{S |
| а, свој језик и веру, своје обичаје.{S} За њим говори црномањаст шишкав човек, Јован Светић из |
| рен комитет... и он је већ у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S |
| преста, чекајући да учитељ настави.{S} За време те мале тишине, попадија и учитељка нешто за с |
| х, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренутака ни једнога не беше у порти.{S} Ма |
| кавице, а поштапа се кривом мачугом.{S} За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с круна |
| Гргур <pb n="86" /> учи у Београду.{S} За то време само је два пут одлазио својим родитељима.{ |
| печитељ, он је душепопечитељ. </p> <p>— За моју душу не треба нико да се пече, говори мало јаче |
| и испише по једио заклопачко.</p> <p>— За ово месец дана како смо у Карловцима, наставља отац |
| ури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.</p> <p>Беше скор |
| глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и ф |
| а шљивици с родним подупртим гранама, а за њима село на брдељцима, на којима се зелењаху проређ |
| , који је изнутра осветљен свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ир |
| ерас походити само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" / |
| својски „секундирајући" пође напред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено попов |
| им теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу с <title>Плутархом</title |
| ру!{S}" Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.</p> <p>Беше скоро по ноћи кад с |
| правцем.{S} Пре свега читао је мало, а за чудо се умео наћи у <pb n="101" /> свакој прилици, т |
| она, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све листом наже у митрополитско двориште.{S} Мит |
| асиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} Сељака Симу Илића |
| грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, кап |
| више силан да се преболи: у фебруару га за навек оставила учитељка, сруши се стуб његовог мирно |
| ујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут.{S} Препиру се, |
| е и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезиног дивљашног другара, стаде, намршти с |
| “ Милан); ако је потребна песма или ода за какву му драго пригоду, обраћају се опет Гргуру, па |
| уше, очи наводнише, не јецаше, али суза за сузом котрљаху се и падаху на ивицу од стола.{S} Сад |
| а има цркву, да се у њој поје литурђија за сав народ хришћански, али не изгледајте да јагми црк |
| најлепше свиле, што му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду.{S} Изненадна рад |
| њиховог простог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.</p> <p>По јелу сви одоше дол |
| жа, била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дана издржа јадник на зими под ведрим н |
| стила, па се повукла у своју собу, села за столићак, ређа карте — и врача.{S} Види: да се њезин |
| знаш, како сам, што наши кажу, погинула за живином.{S} И сад се још онако исто с њима заносим.{ |
| а зеленкаста нианса несташно већ стреља за тобом.</p> <p>— И опет сам! викну девојче.</p> <p>— |
| кади по <pb n="16" /> цркви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар.{S} А кад се отпе |
| олике сузе, што тако крупне вркћу једна за другом низ беле образе.{S} Најзад узе она кецељицу и |
| њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српства и Словенства, за срећу свој |
| наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, |
| у столицу.{S} Узеше појас учитељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше мала |
| она: „Нуто, нуто, Иване!“, па се хвата за његово раме, да се не сроза на земљу.{S} Петрија кло |
| лике, отишла у кухињу и забравила врата за собом.{S} Љубећи једно по једно, бацаше их у ватру, |
| ушију Гргурових — тако је грунула врата за собом.{S} Он примаче свећу ближе, узе ону исту књигу |
| „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром |
| >— Не, не, мајстор Јоване, где је места за вас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А |
| ија, Аустрија, Турска, три једнака пута за слободне народе...{S} И Русија је роб, и њу треба ос |
| {S} Лепо је бити јунак, али није свашта за свакога, нису сви за све рођени.{S} Ти, ти си... ја, |
| олицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихов |
| к, све ће бити.</p> <p>Ту се Илија маша за резу.</p> <pb n="85" /> <p>— Стој!{S} Викну у исти м |
| ца вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда онда осмел |
| одом и пред сваким по једна проста чаша за воду.</p> <p>Пре него се седне, он би сам, окренувши |
| готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с места не мичу.{S} Онако, мало престрав |
| мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пекари: „Врућо, тазе, не |
| он своје зелене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у противни угао своје скромне одај |
| лус Степан, стрпавши утрнулу лулу негде за појас.{S} Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвозден |
| па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и |
| .{S} Он извини и себе и Милана, па седе за сто.{S} Тишина.{S} Лојана се свећа разгорела, расцве |
| тка платно памучно.{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати |
| ница молила, да је остави.{S} Седела је за столом, плела, и гледала у отворену књигу пред собом |
| анас, као некада, ради брижљиво; кад је за школским столом, не чини му се да је баш толико заша |
| S} Па што сам се науздисао, доста ми је за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угас |
| ш се, је ли?{S} Е па смеј се, кад ти је за смејање.{S} Разуми ме добро, нема ту летине, нема бе |
| ласка у порту и цркву.{S} Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.{S} Толи |
| а...</p> <p>— Је л’ те?{S} Ви сте дакле за стари?</p> <p>— Не, сасвим за нови метод.</p> <p>Или |
| , о књижевности, о политици.{S} У подне за столом, Макса је седео у прочељу, а он и Даница једн |
| и опет, по својој доброј навици, прионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није |
| борове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмерена плане, с |
| едне.{S} Њих двојица одоше.{S} А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да |
| од овако чистих и невиних суза, које се за нас пролију?{S} Само је онај био срећан на земљи, ко |
| д радости, ено их у кухињи, ухватиле се за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју.{S} Пушк |
| пагове, а Гргур узе шешир и спремаше се за полазак.{S} Макса још заста у соби, а њих двоје одош |
| <p>Још једном лупну о земљу, цареви се за један корак тргоше назад, поплашише се!{S} Макса, за |
| Ходи сваки на другу страну, ухватили се за трбухе, и тресу се од смеха, Учитељка <pb n="27" /> |
| и, господо моја, разумите ме, не дам се за нос вући!</p> <p>Тако је зипарао, а ми му хладно рек |
| } Стискоше једно другом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.</p> <p>Да ли на веки?</ |
| ђе степенитији. <pb n="100" /> Знало се за свакога у прсте, и унапред се тако рећи одлучило шта |
| талије, док се приберемо, запитаћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богм |
| ади, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу наплаћивали, речју: текли л |
| S} Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она |
| ар.{S} Ако дођеш ове јесени, отац ће те за цело звати, па ћемо се частити, частити догод се не |
| једном углу познате четвороугаоне црте за игру с пасуљима, шах-табла која се зове „мицаљица“.{ |
| оволишни био.{S} Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је...</p> |
| чина.{S} Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за остале |
| е знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама.{S} |
| м крупним очицама опазио да отац замаче за гору.{S} У срце му се спусти терет као највећи воден |
| итељ научио читати.</p> <p>Сви поседаше за сто, Гргур прочита течно и разговетно:</p> <p>— <hi> |
| ајет сја, славите</hi>!</p> <p>Поседаше за постављен сто.{S} У горњем челу седи поп, до њега Ма |
| ко питање очино.{S} Та још и не знађаше за какав лепши свет осим своје куће и својега села.{S} |
| један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар. |
| седамдесет година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу |
| т два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се пушаше слатки купус са јагњећим мес |
| ише.{S} Одоше у учитељеву собу и седоше за готову софру.</p> <p>Тако је врло често постајао, ра |
| тнице, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаше, тарући |
| је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па онда стиште руку Миланову.</p> <p>У ра |
| уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину", док ти заје |
| и ови излетеше на отворене вратнице, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.</p> <p>Петри |
| го мислио о својој тамној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразговетни темат, д |
| То рекав, па као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— Ев |
| Има много.</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И за мене и за тебе.{S} Овака честита „младеж српска“.{S} |
| .</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И за мене и за тебе.{S} Овака честита „младеж српска“.{S} Почуј да |
| хове брисати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је стара подворила, д |
| коче од радости, па се грохотом смеју и за трбухе хватају.{S} Што попа тресе ногама и брише суз |
| к, али није свашта за свакога, нису сви за све рођени.{S} Ти, ти си... ја, знаш ме, увек истину |
| ицама.</p> <p>Учитељ Макса озбиљно седи за својим столом, с наочарима на носу, а позамашнијим п |
| ни моју десну певницу.{S} Сваки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живи |
| се лењиш ; што можеш вечерас, не одлажи за сутра.{S} Увек имај на уму ове вредне кириџије, глед |
| {S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића.{S} На, прочитај ово, Милане.</p> <p> |
| м — гвожђа, пијавице.</p> <p>— Плаче ли за тобом касарна, плаче, дарнуће га Милан.</p> <p>— Дру |
| еним рајевима.{S} Рајевима рекосмо, али за оне, који у миру траже хране душама; пријатељима жуб |
| м.</p> <p>— Господо моја, јесте ли чули за скандал који се у заводу догодио?</p> <p>— Скандал!{ |
| столски поредак није се смео мењати ни за живу главу.{S} Мајстор Јован живео је по њему као мо |
| ег учитеља, коме смо и ја и ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, кад ће се мој отац од |
| ученицима, отвори врата, он напред, они за њим изађоше у авлију.{S} Врата оставише отворена.</p |
| својих другара.{S} Учитељ напред, а они за њим, право у школу.</p> <p>Учитељ стаде код стола, н |
| и оном будалом — Клопштоком.{S} Ко мари за Мицкијевића?{S} Та он је Славјанин — шта може мудро |
| .{S} Само да видиш.</p> <p>Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.{S} Узев креду, поче се усиља |
| не по кафу, али је мајстор Јован ухвати за руку.{S} Седи, жено, не мичи се.{S} Кафе има сваки д |
| а.</p> <p>Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.{S} Још се изнад младе |
| Иване, позови га к мени.{S} Мора ручати за мојим столом.{S} Ја волим певање.{S} Кад видим кога |
| војим оштрим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару.{S} |
| , газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас дао доста, а кућа ниј |
| м сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, одоше у собу гд |
| ше права богомољка.{S} Ни лећи ни сести за сто, док се не прекрсти.{S} Чешће слази цркви.{S} Др |
| мало посустале вочиће, да похитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа с |
| је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару.{S} Никад свога века ниј |
| том, па наше патке, па патка кад потрчи за нама!...{S} Имате ли ви патака ?</p> <p>— Ми немамо |
| оље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младости, у старости ни довека.</p> <p>Деца одоше у |
| ише мудрица, занешенко, па и сад мудруј за нас обоје, а мене пусти да се сита нажуборим у тој т |
| лијицу, која је тесна, али коју он ипак за то називаше својом „вселеном“.</p> <p>Код прозора пр |
| ушим мехуне, млатим их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје патлиџане, моје |
| че и моли се у школи, а ја сва претрнем за разбојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у з |
| , запали је трудом, закачи левим палцем за ивице од прслука под пазухом, опружи ноге тамо даље |
| сте дакле за стари?</p> <p>— Не, сасвим за нови метод.</p> <p>Илија као поливен.{S} Ћута, ћута, |
| че опет онај дежмекасти.</p> <p>— Молим за ваша чесна имена, упитаће Макса, пошто обадва млада |
| а, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, које онако сиротни непрестано имађаху о |
| аљини, дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.{S} Звони танкогласно звонашце |
| спут.{S} Препиру се, доказују, ни један за длачицу не попушта од навода својих.</p> <p>Учитељ М |
| селак.{S} А сложни су — да изгину један за другога.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се |
| азише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене |
| ва могаше разазнати стари школски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цел |
| о грла дође тај корални речитатив, а он за тренутак остави књигу, полако, као стари мачор, приб |
| еби и онима онамо код града.{S} Мари он за сву ту вашу петљанију.{S} Волео би он море оног изгу |
| ста за вас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ |
| чују, ништа не виде.{S} Узалуд се надао за њима и неки њихов друг Илија, који је годинама скоро |
| у своју собу.{S} Сава је подуже гледао за њом, покушао да узме још који залогај, па онда устад |
| ма у школу.</p> <p>Гргур није ни гледао за њом.{S} Занимао се својим мислима, својом новом душе |
| викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па онда стиште р |
| шаркију..:{S} Ето ти пред нас Хасе, као за пакост...{S} Видим уљу како се лукаво осмејкива.{S} |
| Или ти је можда Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас сељаке, који смо на раду |
| бером, оним гостинским, који би пристао за три и по швапска кревета.{S} Тамо код иконе висе ско |
| {S} Окренуо се још једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пр |
| а које и сељачко око радије замиче него за шубару.{S} А мала царица — то је овогодишњи случајни |
| ргуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, у Гргурово |
| амакоше за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаше, тарући сузе белим рукавом.{S} Изнела ј |
| вши на ону страну потока, није се повео за срцем, него правце стазом, која води горе у његово с |
| , дуго неће видети.{S} Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице, али сир |
| S}Безобразан, какав се још није догодио за мога толикогодишњега директоровања.</p> <p>— А шта л |
| м сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарима.</p> <p>— Дакле Станковом сину се допадне |
| је необично рука дрхтала, кад се машио за шољицу.{S} Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гле |
| и од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пустињи, могла разумети.{S |
| е те је толико пута узнемиривало, вукло за собом и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Гргуре, |
| е стала пред икону, молила се Богу само за њега.{S} У дубини своје чисте душе веровала је да не |
| а нестане, сита се настрахујем, особито за ону пилеж у првом разреду, а деси се по који завезан |
| p> <p>Учитељ седе на своје обично место за столом, до њега је стајала и мала Даница.{S} Он се о |
| еној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно |
| мале тишине, попадија и учитељка нешто за се шапутаху, мала Даница лактом оборила колаче па их |
| алих глибова.</p> <p>— Па ти си погинуо за Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучи |
| то ће ићи лако; ама јеси ли се побринуо за стан, где да сместиш дете?</p> <p>— Ја се код куће д |
| и попечитељству.{S} Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се за но |
| ја се прекрстих и у себи очитах молитву за „побједу и одољеније“ српскога оружја.</p> <p>Похита |
| ветао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега.</p> <p>— Гргур |
| последње врсте!</p> <p>— <quote>Остају за навек у свеконачној и плача достојној бесвесности</q |
| b n="125" /> неразговетна павлака, коју за собом оставља време као своје неизгладљиве стопе.</p |
| за зеленим прозорчићима.</p> <p>— Коју за зеленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном стол |
| иргаза!{S} Чујеш ли, Милане? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фиргаза!{S} Мо |
| Ону девојку — шта се претвараш ? — ону за зеленим прозорчићима.</p> <p>— Коју за зеленим прозо |
| ћу и на економисање, па најзад се пипну за појас, насмехну задовољно, и — одлучи се.{S} Предузи |
| ег с џубета и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде.{S} Поздрави се и седе до учитеља.</p> |
| у <pb n="92" /> се нико не чује, сви су за столом при вечери, а Гргур чита:</p> <p>„Драги наш Г |
| сандучић с његовим књижицама.{S} Они су за њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда |
| ница, по обеду, остала је на свом месту за столом, плела је и подједнако пажљиво слушала и оца |
| поскакаше са својих места сви што беху за столом.{S} Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћ |
| елим ти, чувај се!{S} Ништа ти не рекох за Милана.{S} Растурен комитет... и он је већ у служби. |
| учитељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше малаксалог попа, попадија и учи |
| е испратили из нашега села.{S} Онда ћеш за дело прочитати сваку речцу; ко зна,можда и више него |
| да знам.{S} Остарио сам, обневидео, још за који дан...</p> <p>Ту се Макси очи наводнише.{S} Узе |
| ософије живота - довољњејше!{S} Кад још за младости тако служи својим користима, ту се није бој |
| не чује ни ренде ни струг.{S} Седи још за столом, пред њим чаша заклопачкога, па час наздравља |
| унили ону највећу чутуру, па све то још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном.{S} |
| uote> <l>Који не зна, кад треба </l> <l>За свој род умрети,</l> <l>Није Србин већ је изрод,</l> |
| , па оде у кућу. </p> <pb n="144" /> <p>За чудо!{S} Кад је, после неколико тренутака, ушла са с |
| Не знаш шта има?{S} Има много.</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И за мене и за тебе.{S} Овака честита |
| ио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наста |
| <p>— Забављам се.</p> <p>— Лепе ми и то забаве!{S} На страну с њом!{S} Ја сам преча од књиге.{S |
| итејевим књигама свако вече по који час забавим.{S} Што их више читам, то их све већма разумем |
| ишта, што је држиш пред собом!</p> <p>— Забављам се.</p> <p>— Лепе ми и то забаве!{S} На страну |
| нце поред квочке, скакуће поред матере, забагљива своје прљаве прстиће свуда где не треба, торо |
| ли требала интервенција у корист каквог забасалог друга, он је свагда извршник те дипломатске м |
| али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није био радозн |
| му је име Гргур.</p> <p>— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме |
| ам потпунце здрав и весео.</p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш до села, спусти се и до шко |
| p> <p>— И учитељку.</p> <p>— Не браним, забележио сам.</p> <p>— Па ми лепо поздрави и моју друг |
| ром учитељу.</p> <p>— Макси ?{S} Добро, забележио сам.</p> <p>— Пољуби га у руку.</p> <p>— Баш |
| роређене шумице.{S} С једног облог виса забели се нова црква с високом белом звонаром.{S} Деца |
| ни десно, већ сви, као слике од воска, забоду носиће у књижице, не мичу се, не дишу.{S} Само п |
| целоме селу“.{S} А да ли је доиста био забораван?{S} Поп Крста би само на то рекао: „ни дрва у |
| /p> <p>— Ту се и Гргур мало одобровољи, заборави <pb n="90" /> своје вечерашње снове и поче се |
| ма, како још не могу да се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школ |
| ад и сувише торокати.{S} Особито кад се заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу. |
| /p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> <p>— Заборавио, да! настави чичица и поче се дизати на ноге. |
| да видиш, дијете...</p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> <p>— Заборавио, да! настави чичица и по |
| Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас сељаке, који смо на раду од јутра до мрак |
| S} Или си, можда, у том великом свету и заборавио како се моли Бог?{S} Али, имаш право да ме уд |
| сам обрнула главу ономе, кога не треба заборавити.</p> <p>„Да ли ти се, добри наш Гргуре, прох |
| борба, шта му знам, прости ми, немој ме заборавити, ја, Милане сутра полазим, сутра!</p> <p>Мож |
| ма и крпицама.{S} Ето колико се још уме заборавити твоја другарица, којој нећеш замерити што је |
| {S} Збогом! буди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из |
| којега се утисак или дуго или никад не заборавља.</p> <p>Коњ је журно кући грабио, махао врато |
| д, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавнијег, чудноватијег детета у целоме селу“.{S} А |
| S} После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S} На п |
| својих чистих кошуља, у дну сандука.{S} Забрави га, али га опет одбрави, подигне заклопац и још |
| , пољуби га, па онда, одлучно, остави и забрави.{S} Затим пољуби обе погаче, скиде пешкирић са |
| писма, књиге, слике, отишла у кухињу и забравила врата за собом.{S} Љубећи једно по једно, бац |
| те га видели тек пред мрак, кад слази у забран, да надгледа стоку.</p> <p>Поп Крста је јутрос р |
| ронети по овим нашим брдима.</p> <p>— А забрана?</p> <p>— Каква забрана!...{S} Гледај ти свога |
| има.</p> <p>— А забрана?</p> <p>— Каква забрана!...{S} Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, |
| мочарнијег дана из дубоке јесени.{S} На забрану „попечитељства просвјештенија" није смео ни пом |
| оје се сањају, а можда и уживају, у тим забрањеним рајевима.{S} Рајевима рекосмо, али за оне, к |
| твен својим строгим васпитним начелима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, |
| е строго и безусловно забрањује !...{S} Забрањује, понови поп, па и он паде на столицу.</p> <p> |
| ње Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује !...{S} Забрањује, понови поп, па и он паде н |
| >Не прође неколико дана а школа б...ска забруја као кошница.{S} Искупише се ђаци из свију села, |
| ушима : „Докоље, господи, <pb n="20" /> забудеши мја?{S} До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис |
| , напуни лулу, и на познати његов начин завали се у столицу и поче пушити.{S} Свештеник Арон пр |
| а је Илију, видела је Милана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура најлепшим, најтоплијим бо |
| ?</p> <p>Свима се срца следише, а језик завеза.</p> <p>— Јесте ли разумели? викну учитељ Макса |
| илеж у првом разреду, а деси се по који завезанко и у старијим разредима.{S} Ти знаш како отац |
| шљен, присебан, опрезан, гледај како је завезао.{S} Сплео се па ни једне паметне, па чисто се б |
| има и доловима.{S} Многи су путови били завејани или непроходљиви са многих сметова, што се оти |
| ју власти.</p> <p>Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И дои |
| зи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S} У соби наста тишина, Гргур чита |
| уд с планине.{S} Већ много пријатније у заветрини школској, а у школској соби тако утушкано и у |
| и Јован једва дочекавши прилику да опет завири у књигу... овде вели Доситије да су преко четрде |
| ре.{S} Кад је нестрпљива или радознала, завириће на братовљев прозор, без куцања отвориће врата |
| добри наш Гргуре, прохте по који пут да завириш мало у ову школу у којој си се негда учио ?{S} |
| дите... јест... све, као што рекох, све зависи од тога како се узме...{S} И најоштрији нож није |
| , госпођице; стари или нови метод — све зависи од наставника.</p> <p>Ту је Илија погодио где тр |
| већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не тиче; ви се ра |
| е је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве западне, можда римокатолическе измиш |
| е, на жалост, први пут догодило у нашем заводу.{S} Затим нам исприча све што се догодило.</p> < |
| оја, јесте ли чули за скандал који се у заводу догодио?</p> <p>— Скандал!{S} Упитасмо га озбиљн |
| и ваљада хоћете растројство, анархију у заводу ?{S} Красни ми професори!{S} Само тако, само так |
| ка отоманске империје, кад оно први пут завођаше униформу по френкијском кроју.{S} А сваком о п |
| нек није онако како је, целом свету да заврнеш шију.{S} Тебе не питам, питам госпођицу...{S} Д |
| јеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће лећи, |
| нда и Даница оцу образ осветлала.{S} На завршетку испита поделише дарове.{S} Гргур је добио нај |
| тељ Макса, гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз зубе могао „секундирати“.</p |
| и плача достојној бесвесности</quote>, заврши Ружица.</p> <p>Мајстор Јован, поновивши још једн |
| оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!</p> <p>— А твоје < |
| ...</p> <p>— Дон Кихот! поможе му Милан завршити започету реченицу.</p> <p>— С тобом се не да д |
| се почели раније; крајем половине јуна завршиће се школска година.{S} Многи, нестрпљиви, већ с |
| е два пут одлазио својим родитељима.{S} Завршује се већ друга година од како је последњи пут та |
| оју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није могао |
| није.“ </p> <p>Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учите |
| насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.{S} Нису прве буклије ни испражњене, а учитељ |
| ... а знам да није Макса... ваљда си се загледао у његову седу браду?</p> <p>— Јест, у његову с |
| е личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно мудро чело, у онај поглед препун благос |
| Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас помаџаре.</p> <p>— Кад је |
| вредни Бугарин.{S} Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново... вароши, села, градо |
| ља митрополит Рајачић.{S} Хрвати врве у Загреб, Срби у Карловце.{S} У Београду се ужурбали поли |
| ријарх?</p> <p>— Сад је с депутацијом у Загребу.{S} Дочек сјајан, савез с Хрватима утврђен.{S} |
| пињу Вучић и Петронијевић, кнез Милош у Загребу, кнез Михаило у Новоме Саду.{S} Шта се знало, п |
| ете и оне миле невидљиве слике, које им загрејаше њихове младачке душе.{S} Гргур лепо види пред |
| није, кад сам сама остала код стола.{S} Загризни само, пун је пекмеза.{S} Волеш ли пекмеза ?</p |
| ордије, да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.</p> <p>— Причаћу |
| до Петрије, сиротој мајци сузе грунуле, загрли своје мило чедо, и не оста места на лицу његовом |
| , а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам, шта ми је, продужава М |
| пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразу |
| ивости према младости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска !“ тако не |
| по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрлила мачку, која се стрпљиво предала својој судбини |
| н предмет тако близу, да бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна недра |
| и тако у души пуно, да бих цело село да загрлим.{S} Чинило ми се: отворило се небо, па нас анђе |
| ти, нешто поверити.{S} И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од тако др |
| омекнуо, па (особито ако се то тражи) и загрлио је.</p> <p>Гргур, видевши је тако клонулу, пора |
| нешто пришаптати, нешто поверити.{S} И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо зас |
| </p> <p>— Крста! узвикну и учитељ па се загрлише.{S} Лије сузе поп, вркћу сузе и учитељу Макси. |
| >— Учитељу!</p> <p>— Попе!</p> <p>Па се загрлише и пољубише.{S} Одоше у учитељеву собу и седоше |
| апослетку Гргур, који се једва отрже из загрљаја материна.{S} Слуга ошину зеленке и ови излетеш |
| ве, кад се, при каквом диспуту разлафи, загрми, па тресе једрим и освојљивим говором, да све ни |
| } Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби на овој прлој земљи ?{S} Ништа на овом свету ниј |
| дучића, дуго, дуго.{S} Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби на овој прлој земљи ?{S} Ни |
| а, ћурка, смеје ли се смеје.{S} И ја ти загудим у друге жице: <pb n="123" /> она се смеје, и ја |
| лом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.</p> <p>А кад су били код б |
| ијатно и миомирно, као кад од измирне и задах светлога босиока, којим још прошле недеље сеоске |
| вог вештог обртања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при каквом диспуту разла |
| ки вешто и препредено, да је врло често задивио и најприсније своје другове.{S} По неке проклам |
| У једанпут се Гргур мало јаче нагну на задњи наслон своје зелене столице, замаче дланове за по |
| у, кад осећам ја.{S} Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се |
| еветну ножицу, па се обрће на једној од задњих столичних ногу.{S} Према њему, код прозора, стао |
| к тргоше назад, поплашише се!{S} Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу |
| им погледом.</p> <p>— Ја ћу бити с њиме задовољан.</p> <p>— Сасвим задовољан?</p> <p>— Сасвим.< |
| бити с њиме задовољан.</p> <p>— Сасвим задовољан?</p> <p>— Сасвим.</p> <p>— То је тако мало.</ |
| ене била постидна.{S} Али ја сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела пром |
| лепшом мушком красотом.{S} А Гргур?{S} Задовољно гледећи је, радовао се у себи, што је тако зд |
| не главу ближе к десном рамену, погледа задовољно мајстор Јована, и смешећи се трну у дланове.< |
| и дан...</p> <p>— Још који дан! понавља задовољно професор Сава и таре дланове.</p> <p>— Дабогм |
| "90" /> своје вечерашње снове и поче се задовољно смејати.{S} А Ружица, са свечаном збиљом, отп |
| учио.</p> <p>— У јаслама, понови учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су би |
| , па најзад се пипну за појас, насмехну задовољно, и — одлучи се.{S} Предузимљивост, енергија, |
| ма и живим крупним очицама.{S} Поп, пун задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, зака |
| у тај мах први пут, насмехну се с пуно задовољства.</p> <p>— Ал’ да видиш наше кокице, па наше |
| ако.</p> <p>— Тако је! потврди Макса са задовољством и све већим интересовањем.</p> <p>— Па онд |
| Добро, добро, настави Илија с приметним задовољством што не мора крњити сложене фишеке...{S} Ре |
| отворимо“, рече тихо и полузбуњено, па задре прстом око црвенога воска.{S} Опучи се хартија, и |
| оју лепу главицу и пође.</p> <p>Отац је задржа, па опет помилова.</p> <p>— Гргур ће бити мали ц |
| ебити ту прилику да умакне, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако не иначе, а |
| ером ишао мало на поседак, али нигде не задржавајући се после десет.{S} Омален, шишкав, средове |
| нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.</p> <p |
| осећа.{S} Па тек је нешто текне у срце, задркће сва, стисне прсте, протре чело, погледа у икону |
| ype="titlepage"> <p>142 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 142.</p> <p>САЊАЛО.</p> <p>РОМАН.</p> <p>МИЛОРА |
| дате оно неколико њихових <pb n="48" /> задружних кућа, рекли бисте е је заселак.{S} А сложни с |
| гледају га.{S} Уједанпут учитељу Макси задрхта лева страна доње усне, боре на челу већма се на |
| овић!{S}" На овај прозив свој четворици задрхта срце испод кошуљице, па се одвојише од осталих |
| чку душу његову.{S} Што ли му рука тако задрхта, кад се њезине дотаче?{S} А кад им се погледи с |
| мо, па чисто не верује својим очима.{S} Задрхташе му усне, језик му се пресече, па ућута човек |
| и пут четири прута!</p> <p>Сви још јаче задршћу.</p> <p>— Ко не буде знао лекцију, сви да знате |
| цу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, замисли се, није ни осетио, кад је Ружица, у |
| елу!{S}" Промрмљавши то, полуљутит Сава задуби се, макар мало и расејано, у отворену књигу <tit |
| у скамију, отворио пред собом букварић, задубио се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, |
| божијег человјека</title>, сам самцит, задубљен у мисли, седи својој соби и броји бројанице.{S |
| јне свога лепог и невиног срца.{S} Тако задубљена у себе, у мало што не клону на земљу, кад је, |
| смо у канцеларији, кад ето ти директора задувана с врло важним лицем.</p> <p>— Господо моја, је |
| деница и цела Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се није испела у најлепши сан, који га |
| елије као палате, једним словом: царске задужбине, као Дечани, као Студеница.{S} Да видиш, мој |
| P18880_C7"> <head>VII.</head> <p>Кад се зађе дубље у Дорћол, тај комад источне вароши у Београд |
| ше десна, не знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на врат |
| е — све чисто Немањино колено.{S} Па да зађемо Фрушком све од манастира до манастира, да целива |
| ротивнога мишљења.{S} Помисли у себи : „Зађох далеко, дубоко је, али ћу испливати, скрећи!{S}" |
| Гргур и Милан.{S} Одморише се мало, па зађоше око града.{S} Гргур пажљиво разматра зидине, диж |
| шишатовачке</title>, професору Сави се зажари лице а очи запламтеше.{S} Чега ли се срећан сети |
| ас, ми ћемо се већ сами послужити, када зажеднимо ...{S} Здрави сте !</p> <p>Професор Сава одвр |
| брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозва |
| е чисте душе, па у свом несебичном срцу зажеле својој другарици најлепшу срећу.{S} Звоно се још |
| порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, |
| и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове области.{S} Често в |
| е сину у висини.{S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше < |
| животу, неузабран цвет, али њезине речи зазвонише сестринском поверљивошћу, неком материнском б |
| у ногом тако силно о тле, да су прозори зазврјали, тресла се „вселена“), Русија, Русија!{S} Без |
| } Зна он добро шта је кућни ред, шта је зазор, а шта се пристоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{ |
| иште.{S} Видевши ова два млада Српчета, заигра му срце, радост му затрепта на челу, на образима |
| кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се.{S} Боже мој, покојни Марко устаба |
| , ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце кад ходиш а смрзнути снег шкрипи под ногама |
| колу, Гргуре! викну Паун.</p> <p>Гргуру заигра срце од радости, али му се сави око срца и неки |
| зином доле ка школи.</p> <p>Газда Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Петрију: „Шта т |
| {S} Тежак, врло тежак бол прожимаше јој заиграло срце: како је, после толикога растанка, могао |
| а камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.{S} Па онда је с |
| један чанак, у који, ма једанпут, ваља заитити својом кашиком.{S} Прошеније, службу, положај, |
| ухну наш несташни вихор.</p> <p>— Ти си заједало! викну Ружица љутита и плачна.</p> <p>Он опет |
| <p>— Па шта би било ? прекиде му говор заједљиви другар.</p> <p>— Шта би било, поче Илија узви |
| на глас звона сви прекрстише, узвикнуше заједнички: „Свјат Господ Бог наш“, кренуше се, све два |
| се са својих позиција.{S} Псалме читају заједнички, Катавасију певају наизменице, али <title>„В |
| а за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкијевићем.</p> <p>Сва т |
| Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком, сишао је доле школи, па |
| е.</p> <p>— Али ћемо, као што си рекао, заједно у Горњу Крајину, прихвати Максо, да проведеш ба |
| а му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пре |
| онила све моје цвеће, сву моју баштицу, заједно са оградом и оним великим лонцем тамо иза калоп |
| лом.{S} Познајеш ли ме још, Грго?{S} Та заједно смо се учили књизи у учитеља Максе.{S} Одох да |
| амен усред потока, на ком смо више пута заједно седели и гледали низ воду доле ка оним потесима |
| мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.</p> < |
| ом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђену |
| н гроб.{S} После неколико тренутака сви заједно одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и |
| на панађур.{S} И о устанку су војевали заједно.{S} Четворица их беше уз Катића, а кад један по |
| едан за другога.{S} Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било на чарш |
| S} Иван је поцигурно код куће; били смо заједно на горњој воденици.{S} Па док те види Петрија.. |
| .{S} Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: сад, сад, пружи ми руку... |
| } Обадва да оставимо кости овде, да нас заједно сахране код покојног проте.</p> <p>— Максо! узв |
| е било онда.{S} Онда лежи мирно у гробу заједно са својим прибором, својим представницима.</p> |
| п Крста је јутрос рано одслужио јутрењу заједно с литургијом.{S} Док је њега у олтару и учитеља |
| ила пуних шеснаест година, у августу су заједно славили њезин рођендан, али већ онда беше и леп |
| која се стара за нашу омладину", док ти зајекну „дан!“ отуд са горе, сви се окретоше тамо на он |
| је мирисавим дуваном, запали је трудом, закачи левим палцем за ивице од прслука под пазухом, оп |
| љак у црној хаљини, дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.{S} Звони танкогл |
| е педагогије.{S} Макса, све више и више закачиван хитром, непрекидном беседом Илијином, и сам д |
| , сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша опле |
| савез с Хрватима утврђен.{S} Јелачић се заклео на верност и братство.{S} Патријарх је читао, а |
| } Патријарх је читао, а Јелачић говорио заклетву.{S} И то ћете подробно читати у <title>Вјестни |
| х се да ти пишем, и ево испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, да ме случајно сад сретнеш у путу, |
| ј глави, цело правитељство.{S} Ја ћу се заклети, ево сад у цркви: теже је дајанисати у школи не |
| и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети непријатељи православија.</p> <p>— Били и остај |
| из собе да не слушам ништа против тебе, заклех се да ти пишем, и ево испуњавам своју заклетву.{ |
| , или она сребрна хартија, којом је мач заклонио своје дрвено порекло.{S} Окрете се Ирод оној т |
| абрави га, али га опет одбрави, подигне заклопац и још једном узе у руку Даничино писмо, пољуби |
| >— Живео! кликну на то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p>У тај исти |
| ну, куцнуше се чашама и испише по једио заклопачко.</p> <p>— За ово месец дана како смо у Карло |
| г.{S} Седи још за столом, пред њим чаша заклопачкога, па час наздравља кнезу, час новоме патриј |
| да ли је мајстор Јован спремио довољно заклопачкога благослова.{S} Беше у велико мрак, кад су |
| p>Пошто учинише пристојну пажњу и црном заклопачком, поче свештеник Арон тако смишљено и течно, |
| иже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па тако |
| ти шапнем на уво: ја се још по који пут закључам у ону собицу до кујне, па растрговчим моје лут |
| дноме вису, у којој је, у прошлом веку, закључен с Турцима познати Карловачки Мир.{S} Народ пре |
| ема града и осим Београда...{S} Све смо закључили... деоба правична; штета што мапе немам да ти |
| правдослови, још ни у полу не изучивши законе и њихове поступке, већ у велике ишли по судовима |
| кса, а колико му је година?{S} Знаш, по закону....</p> <p>— Кад је оно Морава потопила село, он |
| вори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закувало у срцу, па поче одмах да се прибира, помисли о |
| свечан као ни један дотле, срце ми јаче закуца, скидох шешир, планински ветар попириваше и бија |
| S} У свију и онако раздрагана срца јаче закуцаше.</p> <p>— Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, |
| ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред залазак сунца, стигосмо на домак Карловаца.{S} Кад бесм |
| лике извуче их кутњи пас, који изненада залаја.{S} Тргоше очи, погледаше према вратницама и оба |
| чимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом |
| великог црвеног двоглавог орла, па, као заливен, не пусти ни гласка.{S} Одврати своје очи од то |
| језик му се пресече, па ућута човек као заливен.{S} Опет прота пише...{S} Наже се поп Крста па |
| ст, округлијих образа, учешљане, готово зализане косе, румених, али дебелих усана, кроз које пр |
| клије као румени лабудови.{S} Овде онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштан |
| тит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си да |
| гледао за њом, покушао да узме још који залогај, па онда устаде, прекрсти се и изиђе на ћошку.{ |
| нако није вечерао, то је слатко откидао залогај по залогај, јео и ћутао, све до јације.{S} А од |
| ечерао, то је слатко откидао залогај по залогај, јео и ћутао, све до јације.{S} А одмах после т |
| м кашичицама и час пооткидају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман |
| >, којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари |
| о.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио или не заљубио, то те се ништа не тиче.</p> <p> |
| се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио или не заљубио, то те се ништа не тиче.</p> <p>— А можда ме се |
| будала.{S} Помисли само: био сам ти се заљубио.</p> <p>— Ти? </p> <p>— Ја, Илија Милетић, па с |
| већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљубио?</p> <p>— Заљубио или не заљубио, то те се ништ |
| .{S} Зато се, чујеш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженићу се.</p |
| ј весели Иване?{S} Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео.{ |
| махове тресне у оба прозора, па опет се замаје тамо низ брдо преко снегова, у бестраг.{S} Из ку |
| ељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару.{S} Ника |
| орене вратнице, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.</p> <p>Петрија дуго за њима гледаш |
| S} Гргур је дуго гледао за њима, док не замакоше за први угао, па онда стиште руку Миланову.</p |
| икони, тамо где кандиоца гору горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу.{S} Узеше појас |
| у на задњи наслон своје зелене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у противни угао сво |
| е својим крупним очицама опазио да отац замаче за гору.{S} У срце му се спусти терет као највећ |
| ним дрвеним кашичицама и час пооткидају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да |
| планове.{S} Ни једна интрига, ни један замашнији план не мину мимо њих неопажено.{S} А многи с |
| који даде преламати на европску ношњу: заменити фес и шубару капом или шеширом, то беше она ис |
| стињи, могла разумети.{S} А ја ћу ти, у замену, послати по који цветак из моје баштице.</p> <p> |
| ази доле до наше велике баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим и |
| по Русији, па га заустави на Криму.{S} Замера школској власти, што није назначила место Севаст |
| абло.{S} Добар си, племенит си, али, не замери, Миланови пути чине ми се поузданији.{S} А ја са |
| круне — крунама ти, вала, ни цар не би замерио.{S} Као смишљене.{S} Чиј си ти, мали ? запита п |
| заборавити твоја другарица, којој нећеш замерити што је толико будаласто поверљива.</p> <p>„Али |
| етао око учитеља Максе да га разговори, заметао је свакојаке шале, попевао и причао, али је ста |
| м Банату.{S} У пределима око Беле Цркве заметнуше се крвави бојеви.{S} У овим биткама збише се |
| леда, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би се та проклета со |
| војега детињства, занесе се, задуби се, замисли се, није ни осетио, кад је Ружица, убрисавши и |
| hi>Штур</hi>, седе на столицу и мало се замисли.</p> <p>— Јесте ли слушали што о Мицкијевићу? п |
| "122" /> <p>Ту се Илија и нехотице мало замисли.{S} Поћута, па онда тишим гласом :</p> <p>— Грг |
| па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, са |
| <pb n="98" /> мој добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја онда понела, па бих |
| >— Шта рече, мајстор Јоване?{S} Прости, замислих се мало својом бригом, која ми одузе и снове и |
| х вратница.</p> <p>Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.{S} Још се из |
| е предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару.{S} А мала царица — то је овогоди |
| је чујаше, а он, свршив молитву, и даље замишљаше себи срећу, којом би, да, је свемоћан, обасуо |
| трану, у Карловце.{S} Гргур још на лађи замишљаше себи лепоту и величину столице патријаршиске, |
| арним, тако мало докучљивим мислима.{S} Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини |
| во село.{S} Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољ |
| ш ли, Милане? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фиргаза!{S} Морам признати, г |
| журним одмереним кораком, ношаше свога замишљенога господара. </p> <p>Гргур мисли и премишља о |
| ољска!</p> <p>— Сироти Пољаци, омаче се замишљеном Милану.</p> <p>— Је ли баш морала бити деоба |
| тупио у школско двориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусре |
| ећа горела:{S} Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрвањем, спаваше најдубљим сном.</p> </ |
| ници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спроводник, а у исто |
| то треба обавестити.{S} Наука је наука, занат над занатима.{S} Ко хоће да је учеван, да зна што |
| ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младости, у старости ни дов |
| бавестити.{S} Наука је наука, занат над занатима.{S} Ко хоће да је учеван, да зна што треба да |
| ивоту, волео је не толико сељаке колико занатлије.{S} Четвртком често оде у радионицу некога пу |
| што читаше, или су осећања отела мах и занела га некуда далеко?{S} Та има то пуно тренутака, к |
| рло доцкан.{S} Много се шта поборавило, занемарило...{S} Село, деца, црква, њива, самоћа.{S} До |
| ад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу ту велича |
| а виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, замисли се, није ни осетио, кад ј |
| нами Бог разумјејте, јазици</hi>! кличе занесени професор, стиште руке својим добрим ученицима, |
| а на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше даље: </p> <pb |
| а, али ти си увек био и сувише мудрица, занешенко, па и сад мудруј за нас обоје, а мене пусти д |
| живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нем |
| ивши оно, о чему је размишљао.</p> <p>— Занима ме, одговори Гргур, не дижући главе.</p> <p>— Не |
| дане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније новости.{S} Често изађе пред ш |
| </p> <p>Гргур није ни гледао за њом.{S} Занимао се својим мислима, својом новом душевном текови |
| ној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразговетни темат, да ни један једини пут |
| није знао шта је вечерао.{S} Толико се занимао сликама своје пријемљиве душе.</p> </div> <div |
| он то брижљиво проучавао, непрестано се занимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао |
| ским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све своје теолошко знање, |
| надол.{S} Све добије другу, тајанствено занимљиву драж.{S} Мучи вас радозналост, хтели бисте кр |
| ан што му плаши лепушкасте слике његова заноса.</p> <p>— Гле гле, како сте ми данас осорни, муд |
| ргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.{S} Диже с |
| ином.{S} И сад се још онако исто с њима заносим.{S} Имам осам маторкица, а пилића да једва број |
| евића, рећи ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов професор.</p> <p>А Милан?{S} Он као |
| сјајнуше још лепшим чаром, а лице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се у |
| н рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и |
| до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси са зеленомодрим листом.{S} Милина поглед |
| ето Петров-дана.{S} Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман ч |
| но по подне, баш пред школском капијом, заокупе ударати у даире: „Играј ми играј, Кара-Мартине“ |
| у медведу, а Циганин скине мастан фес и заокупи мољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и |
| м.{S} Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!“ Свештеник баци на се епитрахи |
| војводу!{S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ Најснажнији и |
| оје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:</p> <p>— Данице!</p> <p>Мали Гргур |
| >Изненада се врата отворише и у соби се заори једно громко: „Сервус!"</p> <p>Гргур и Милан скоч |
| воје?</p> <p>— Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, па још оштријим гласом по |
| а од како смо почели заводити којекакве западне, можда римокатолическе измишљотине...</p> <p>— |
| рика.{S} Ту нема ништа германско, ништа западно.{S} Велики славјански појета!{S} Ходите ближе, |
| у поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе.{S} Још се изнад младе горе виђах |
| ивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут.{S} Препиру се, доказују, ни један за |
| ара.{S} Напунивши је мирисавим дуваном, запали је трудом, закачи левим палцем за ивице од прслу |
| , толика жестока опозиција!</p> <p>Сава запали пљоснату турску лулу на дугачком трешњевом чибук |
| гаху распознати слова у књизи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S} У со |
| ђаци кроз прозор да је још једна свећа запаљена на столу школском.{S} Зачудише се, јер обично |
| ене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају цело прост |
| {S} Има их у сваком трећем селу — ко би запамтио имена толиким учитељима.{S} Е сад да нешто уст |
| Милане, Гргуре, чујте ме! ова стара.... запамтите што вам говорим... ова стара бесвесна Русија |
| аматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</p> <p>Професор, отворивш |
| {S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} Запара; а како је на пољу лепа хладовина.{S} Красно веч |
| мко колико га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што је велико, него и од оног најв |
| се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:</p> <quote> <l>Стопи моја направи |
| ак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: <hi>Шедше трије цари ко Христу со дари</hi>...< |
| учитељу, љубави ти, де да <pb n="40" /> запевамо!{S} И рекав то, поп поче неку црквену песму, т |
| сва звона на свима карловачким црквама, запевасмо: „Тебе Бога хвалим!{S}" Певасмо, мајстор-Јова |
| ни у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</title> А кад поче |
| е писмо, узе учитељ своје.{S} Пипа попа запечаћену хартију — што кабасто, кабасто.{S} Окреће он |
| ур полусмешљиво, кад је опазио да Илија запиње.</p> <p>— Био си, не срди се, био си сањало.{S} |
| /p> <p>— Учите ли децу по наставленију, запита Максу, или се још држите старе практике ?</p> <p |
| .{S} Као смишљене.{S} Чиј си ти, мали ? запита поп Гргура.</p> <p>Гргур се застиде.</p> <pb n=" |
| си ти то казао, зар то нисам казао ја? запита поп.</p> <p>— Не, ја сам казао, а, ја, говори уч |
| с тај ваш господин Максо учио и појати? запита окренув се деци.</p> <p>— Знамо све тропаре.</p> |
| па уђе у народ.{S} Пролазећи горе доле запита нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу? |
| се извести, док се не ошине.{S} Ево да запитамо господина оца... ту је све — године, знање, ис |
| и, па, да би изазвао друго расположење, запитаће:</p> <p>— Село Гргурово није одавде далеко?</p |
| а.{S} Па шта учинисте сад у Карловцима? запитаће Јован.{S} Сви се и нехотице примакоше столу.{S |
| ан мало заћута;</p> <p>— Шта мора бити? запитаће Гргур.</p> <p>— Мора бити револуција.</p> <pb |
| нас... био си...</p> <p>— Шта сам био? запитаће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да Илија |
| шали што о Мицкијевићу? по дужем ћутању запитаће професор Сава своје ученике.</p> <p>— Нити смо |
| о војвода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у |
| мо је погледао.{S} Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, исп |
| ноге, па само што викну:{S} Петрија!{S} Запиткивања, и одговарања.{S} Разговор, част — до поноћ |
| и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, |
| опуштати, и он, сасвим мирно и озбиљно, запиткиваше је о покојној учитељци, о учитељу Макси, о |
| која пуцкара; час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љу |
| сење небо гледало их, и у овом тренутку заплакало је, крупне капљице шуштаху по цвећу, а неколи |
| и Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, |
| e>, професору Сави се зажари лице а очи запламтеше.{S} Чега ли се срећан сетио?{S} Можда свога |
| ритисли целу околину, таман да се кишом заплачу.{S} Макса огрнуо џубе и место феса намакао зимњ |
| а њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бис |
| ам цар Мелхиор, одговори тај трећи мало заплашено, тако да се је једва могло на крају чути: и д |
| ља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.</p> <p>А кад је с пуно поштовања по |
| аво, што му се иначе слободно ђаче тако заплашило, па не могавши савладати своје големо незадов |
| ништа и не зна.{S} Он је сиромаха Симу заплашио директором; вели: носи ти тај у џепу троструку |
| н и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.{S} Мали Гргур, узнемирен таком ненавикн |
| покреће с места, уздиже га, чини му се: запливаће у ваздух, полетеће.{S} Ходе, а с њима напоред |
| те само, кад избацим ево овако ногу, па запнем палцем о прслук, зар вам не изгледам као сушти < |
| {S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она?{S} Скрстила руке па слуша: п |
| упрли очи у њу.{S} А она?{S} Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она?{S} |
| лне Европе.{S} Та да ми је једну годину заповедати на Неви!{S} Видели би непријатељи Славјана, |
| да отвори врата и стане на праг, својим заповедничким оком пресече све чланове кора, а они, нем |
| та и умише се.{S} То је стара учитељева заповест, коју, као најсветије предање, предају стари н |
| а хладна вода“, или онај до њега: „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер твоју“ и тако д |
| ни крива ни дужна, само што по њиховој заповести не хтеде маџарски говорити.{S} Но, како вам с |
| олских часова, онда су старији ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него гово |
| ам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Изговоривши то, поче обични |
| > <p>— Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота |
| радих с проклетим дугама.{S} Од јуче је започео упис, ја ћу их одвести господину директору, то |
| о: да ли ће до ручка моћи бити готов са започетом главом у књизи, или ће је морати довршити там |
| p>— Дон Кихот! поможе му Милан завршити започету реченицу.</p> <p>— С тобом се не да данас гово |
| молимо да га примиш ти у твоју кућу.{S} Заправо да ти кажем, мајстор Јоване, не смем ни да поми |
| дини пут не помисли на Даницу, која је, запрепашћена, стајала на ивици брда пред школом, и непо |
| ња диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S} На пољу се чујаху истом п |
| .{S} Можда ће љубавна песма наћи одушке заптивеним врелима?{S} Још црње и горе !{S} Згужва измр |
| у софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне |
| ајстор Јоване, где је места за вас све, зар ће бити иједан угао за моје дете.{S} А душе ми је м |
| Да су наши велики претци тако мислили, зар бисмо данас били господари у Београду?{S} Камо дахи |
| овако ногу, па запнем палцем о прслук, зар вам не изгледам као сушти <pb n="84" /> професор?{S |
| веровати.</p> <p>— Зар си ти то казао, зар то нисам казао ја? запита поп.</p> <p>— Не, ја сам |
| мажу молбе. „Зар ми нисмо српски народ. зар не смемо ни живети као српски народ?" суну мало јач |
| ате седети и ви !{S} А куд вам се хита; зар имате што прече од своје званичне дужности, за коју |
| , сасвим довољно!</p> <p>— Одрицати се; зар баш ништа нема чега се не би смео одрицати?</p> <p> |
| , приклопиће Милан.</p> <p>— Увреда!{S} Зар ја?{S} Погле само...{S} Та да сам се родио у Средње |
| машио.</p> <p>— Прут је нужно зло...{S} Зар не мислите и ви тако, госпођице? окрете се Даници, |
| ,можда и више него цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и сама нећу више пута прелетати очима |
| , како сте ми данас осорни, мудрице.{S} Зар вам је тако отежао ваш „драги Илија“?{S} Кад вам се |
| рење да је ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав нар |
| а чак и служити на маџарском језику.{S} Зар су у једном селу оборили сељака и били га ни крива |
| <p>— Што је углачала косу као утијом — зар ти мислиш, да је оно њезина коса ?</p> <p>— Ја не м |
| Ју, Гргуре, али си ти неваљао!</p> <p>— Зар што не марим, што не желим да ти умреш?</p> <p>— Ев |
| > <p>— Па, да видиш, дијете...</p> <p>— Зар си ме заборавио? </p> <p>— Заборавио, да! настави ч |
| , округла је као каква јабука.</p> <p>— Зар? оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лев |
| да Аустрији не треба веровати.</p> <p>— Зар си ти то казао, зар то нисам казао ја? запита поп.< |
| Лажеш!</p> <p>— Можда и лажем.</p> <p>— Зар ти ниси видео ону што успија?</p> <p>— Нисам видео |
| /p> <p>— Ја не знам шта је то.</p> <p>— Зар твоја мати не кува пекмез ?</p> <p>— Не кува.</p> < |
| , Русија — слобода, утопије!</p> <p>— А зар ти твоји савези нису сањарије?</p> <p>— Јок, чист и |
| и језичић? костреши се Иван.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, бабо, ућуткати оно |
| S} Примети му мајстор Јован.</p> <p>— А зар ви то опажате?</p> <p>— Та ето смешите се, па...</p |
| зеницу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?</p> <p |
| Што год не разумете, питајте, па ће се зар наћи ко ће вас као што треба обавестити.{S} Наука ј |
| ћемо их ређе, много ређе виђати.{S} Али зар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Грехо |
| .{S} Не помаже доказ, не помажу молбе. „Зар ми нисмо српски народ. зар не смемо ни живети као с |
| сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити р |
| езазленим ликом нашег свештеника Крсте, зарадова се Макса, поскакаше са својих места сви што бе |
| 848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале стеге са своје слободе.{S} Дигли се Хрвати, диг |
| .{S} Патоси се извитоперили, прозори на зарђаним шарчицама олабавили ; она велика пећ испрепуца |
| па једва се сети те попа у руку, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено |
| директора.{S} А учитељи ?{S} Они час по зарезу, све неког посла ради тумарају напоље, па од нек |
| гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила сам сунцокрет, већ је израстао више моје главе |
| а.</p> <pb n="54" /> <p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и ком |
| у помоћ својој рођеној браћи.</p> <p>— Засврбио те врат.</p> <p>— А ти? упитаће га Гргур радоз |
| , намакне великоокнасте наочари на мало заседласт нос, скупи појаче смежуране усне, уздигне нав |
| 48" /> задружних кућа, рекли бисте е је заселак.{S} А сложни су — да изгину један за другога.{S |
| омнији намештај изгледао је много лепши засенут вечерњим сутоном.</p> <p>Изненада се врата отво |
| Али Гргур већ није ништа даље видео.{S} Засенуше му очи од изненадне муње.{S} Преврат, који уск |
| а слова једва распознаваху.{S} Како ово засењавање поче учеставати, Гргур спусти <title>Вјестни |
| жичног и топлог трептања, које му отоич засењаваше очи.{S} Гледа и гледа ; колико тишине, колик |
| ...{S} Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурн |
| њаци товише на платама, које ако сам ја заслужио, тако су и они.{S} Па још толико други учевни |
| дем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.</p> <p>„Ј |
| , окрете се на другу страну, и уморен — заспа.</p> <p>А кад фамулус Степан дојури школи, подига |
| ло главе наслоне.{S} Мала Даница одавна заспала, па је попадија у суседној собици наместила на |
| мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао.{S} А први санак под школским кровом беше тако д |
| ером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.{S} Плакао је, брисао је сузе широким рукавом с |
| и спремаше се за полазак.{S} Макса још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице.{S} Пуно раз |
| аоружан, у првим колима велика тробојна застава, на њој српски грб; једни певају:</p> <quote> < |
| ма.{S} А кад му се поглед оте на црвену заставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један |
| ћутећи, Милан ће опет мало застати.{S} Застаде и Илија.{S} А кад фамулус <pb n="136" /> беше д |
| атери и оцу“.</p> <p>Ту говорљиви Илија застаде, па очима око себе, час у учитеља, час у Даницу |
| ри мачор, приближи се школским вратима, застане мало, застане још малко, па онда изненада отвор |
| лижи се школским вратима, застане мало, застане још малко, па онда изненада отвори врата и стан |
| ловину пута, ћутећи, Милан ће опет мало застати.{S} Застаде и Илија.{S} А кад фамулус <pb n="13 |
| ли ? запита поп Гргура.</p> <p>Гргур се застиде.</p> <pb n="24" /> <p>— Но, но, но.{S} Не бој с |
| е, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли, жар првог од |
| ксо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била п |
| стављен сто, одмах ћете приметити да је застрт чистим чаршавом, тањири и чиније од бела, истина |
| с таваница велику кесу јабука, напунили заструг са младим сиром, извадили из пепела грдну велик |
| сир, који је истом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као |
| поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић.{S} У врећи је бр |
| е брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео гра |
| цу; а трбушасте чутуре с вином, погаче, заструзи с пребранцем и киселим паприкама, склоњено је |
| ирали, шта се тамо ради, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу наплаћи |
| вати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} Кад све беш |
| ице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне на снажно нед |
| p> <p>— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазредац.</p> <p>— У руку |
| је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и |
| ађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, за |
| обично несносно шкрипала при отварању и затварању.{S} Професор оде горе у варош, у шетњу, можда |
| раћају се опет Гргуру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и |
| тварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкијевићем.</ |
| гова чиста, проста и лепа, али и сувише затворена натура нагињала је више грађанском животу, во |
| ра Ружица.</p> <p>Гргур, намрштивши се, затвори ону књигу пред собом.</p> <p>— Непрестано седет |
| рове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлучно, затвори књигу и с поштовањем је спусти на сто.</p> <p>— |
| ише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Гргур затвори књигу.</p> <p>— Гледај ов |
| збојнике</title> Шилерове, па опет, кад затвори књигу и кани се да легне, смерно стане пред „Ра |
| унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Гргур затвори књигу.</p> <p>— Гледај овамо !</p> <p>И погледа |
| а љутита и плачна.</p> <p>Он опет књигу затвори.</p> <pb n="89" /> <p>— Пакостан и гадан !</p> |
| ноћ, Гргуре, лаку ноћ!</p> <p>И Илија, затворивши неспретно врата, која су, ненамазана, врло д |
| на својој клупи.</p> <p>А учитељ Макса затворио се у свој <hi>педагогијум</hi>, па по два дана |
| у до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, пристану.{S} Фамулус Степан спреми се да их п |
| авао, седели и ћутали онде, где се који затекао, а после су се разишли по кући и око куће.{S} Г |
| знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, <pb n="93" /> као што смо |
| <pb n="49" /> која је у кућној огради, затим би, освежен студеним јутром, ушао у кућу, примака |
| се у своју лекцију, вежбао се у читању, затим, загледавши се у мапу Европе, на којој ништа није |
| решли целе таблице множења и дељења.{S} Затим се појали: тро пари, кондаци, јектенија и друге п |
| кој, седети с десне стране Бога оца.{S} Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молит |
| па онда, одлучно, остави и забрави.{S} Затим пољуби обе погаче, скиде пешкирић са оне Даничине |
| т, први пут догодило у нашем заводу.{S} Затим нам исприча све што се догодило.</p> <p>— Па то н |
| х чинија пасуља кухана са сланиницом, а затим раздели свима <pb n="13" /> позамашне кришке прох |
| тарући сузе белим рукавом.{S} Изнела је затим, за срећна пута, комовицу и погачу и младога сира |
| , али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише с |
| шњеве ђезије.</p> <p>Кад оде поп, одмах затим удари звоно на вечерњу.{S} Међу ђацима настала св |
| умивања настаје кратак одмор, па одмах затим сваки своју књижицу: који под орах, који под брес |
| е наш.“</title></p> <p>Беше понедеоник, зато се на сто изнесе пуна велика чинија кромпира с мес |
| еднолични дани, слатко као у детињству, зато се многи старци, који раније који доцније, „подете |
| b n="25" /> <p>— Зашто цео свет лаже... зато што лаже.</p> <p>— Што лаже!{S} Није то доста само |
| сти нису у школи упутили како треба.{S} Зато учите сад док сте млади.{S} Што год не разумете, п |
| диш, прва љубав није ми најсретнија.{S} Зато се, чујеш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А зн |
| , онај исти, најбољи међу најбољима.{S} Зато се на тебе, осим свију другова, понајчешће и најра |
| елим чизмама не смем у толики ризик.{S} Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ |
| е да би онда много, много горе било.{S} Зато је добро што сам ја овака, а ти опет таки.{S} И ос |
| погледе онамо сви послушно гледају.{S} Зато је у сваком склопљеном друштву он обично био предс |
| не бојте се ви, мој драги пријатељу.{S} Зато је Бог створио уз директоре и професоре...{S} Па к |
| оног васељенског из Цариграда.</p> <p>— Зато њега нећемо ни питати.</p> <p>— Да кога ћемо питат |
| говори мало јаче учитељ Макса.</p> <p>— Зато ће је много пећи и жећи на ономе свету...{S} Али с |
| -Јоване?{S} Просто би скапали.</p> <p>— Зато, молим вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јо |
| шко је, децо, данас стећи пријатеља, па зато их ваља себи ковати јоште из малена.{S} Па да се г |
| а, али фамулус и чобани нису певали, па зато су крадом, у свакој имућној кући, опипали по коју |
| е ведро чело.</p> <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као пр |
| о цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало набавити књиге, или н |
| олској трапезарији укиде се мрс.{S} Али зато, место прохе, наста хлебац пшенични.{S} У школи, п |
| да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зато сад смемо мало повише овог ритопечког.</p> <p>— Е |
| служио, ишао подеран и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније" од ове две три годин |
| арод прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте д |
| уделило по коју мрвицу радости.{S} Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам |
| орише оба младића.</p> <p>— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — |
| ротиву простих аукторитета, али је опет зато, можда махинално, љубио владике у руку и скидао ка |
| ни му се никад тако драга, њезин лик му затрепта као лик анђела.{S} У тај мах, кроз малаксало ш |
| лада Српчета, заигра му срце, радост му затрепта на челу, на образима, уста журно са столице и |
| ку, а вама, као у хиљаду и једној ноћи, затрепте најживље махале пуношаренога Багдада.</p> <p>Т |
| а?{S}" Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац!{S} Живео! виват! ж |
| њижевност, школа, црква, све.{S} Нећете заћи у моје године, а све ће...</p> <p>Али ту раздраган |
| >— Лежи? </p> <p>— Рањен.</p> <p>Даница заћута.{S} Милан је опазио бледило на њезином лепом лик |
| у очи зуцнули (но ту учитељ Макса мало заћута и једва изговори реч):{S} Швабо...{S} Али увек ј |
| а мора бити...</p> <p>Али ту Милан мало заћута;</p> <p>— Шта мора бити? запитаће Гргур.</p> <p> |
| нука, што је одрастао у гори, па док не заувине целом гласином — не иде.{S} Па кад учитељу Макс |
| аде па вас радознало гледало, како сад, зауздано и оседлано, бије копитама тамо пред судничким |
| мен сину новом јачом светлошћу, он опет заузе своје обично место поред стола.{S} Дуго је гледао |
| >...{S} Мала <pb n="9" /> Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрил |
| да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту на кревецу, и час <pb n="80" /> па крадо |
| а сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмере |
| макне.{S} А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа га с |
| хвата сутон, а Милета зором полази.{S} Заузми се где треба, те да му тамо буде лашња ова годин |
| енути.{S} Таман ће наш нови Кара-Мартин заурлати: ма! а директор широм врата отвори.{S} Сиромах |
| <p>— А шта си ти смислио ? упитаће поп, заустави се и поче намештати крајеве од џубета један пр |
| пи Европе, шара прстом по Русији, па га заустави на Криму.{S} Замера школској власти, што није |
| ијег друга и догађаја па се најзад опет заустави на Даници.{S} Што се ближе селу примицаше, тим |
| о читав мали свет, код којега је вредно зауставити се, испитати га.{S} А највећма вољаше у слоб |
| а сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте сити |
| е око стола.{S} Он, у подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и т |
| зиме истутњиле од како је учитељ Макса захвалио на професорству, од како поп Крста недељом и п |
| а, од нашег учитеља, коме смо и ја и ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, кад ће се мо |
| напред скакутала.</p> <p>Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вече |
| е грађевине.</p> <p>На један сахат пред заход сунца испеше се на један вис.</p> <p>— Погледајте |
| у поток, у ком се бистра вода преливаше заходном румењу.{S} А кад се при последњем поласку опра |
| елено грање, још милије кад је сунце на заходу па просипље румен на реку, на поља, на шумарке, |
| онда и попевао.{S} Сунце беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише своје село.</p> <p> |
| ја брату учинила?{S} Па опет, тако мали захтеви, толика жестока опозиција!</p> <p>Сава запали п |
| се зажмирио, па сања, сања сне, који би зацело били снови, да га час по не увери остали живот о |
| — Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати ваз |
| <p>„на страни“ „нека изненадна жалост" „зацело“.... „Врагу!“ викну Јелена, срдито и покупи карт |
| голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Степан тресе се у својој незг |
| слутио није оно, што се у његовом другу зачело и нагло почело расти и бујати.{S} Сад му паде на |
| вече, а тада се је тачно вечерало.{S} У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син му Милан, |
| од великог плавог ормана, што стајаше у зачељу између кревета и извади једну књигу у тврдим кор |
| ире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачинкавају.{S} Једне недеље по подне просто ми се смрч |
| У тај мах, кроз малаксало шуштање кише, зачу се велико звоно са томашевачке цркве, које оглашав |
| лени“, још док није врата ни притворио, зачу се његов симпатичан глас:</p> <p>— Јелена!</p> <p> |
| е до јације.{S} А одмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат.{S} Врата се отворише бурн |
| и зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Даница се исправи, својим крупним очима |
| упалим очима. </p> <p>— Ви ћете се мало зачудити нашем доласку.{S} Опростите, путници.{S} А има |
| на свећа запаљена на столу школском.{S} Зачудише се, јер обично школска соба, како се пред мрак |
| <p>— Зар? оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.</p> <p>— |
| ли, Славјанин!</p> <p>Гргур га погледа зачуђено.</p> <p>— Чудиш се, је ли?{S} Чудиш се?{S} На |
| дента гледаше је, мање сачустљиво, више зачуђено.{S} Као да не могаше ни да докучи, откуд толик |
| чело, скупио смежуране усне, па мислима зашао у ближу и даљу прошлост.</p> <p>Сећа се старац св |
| шнији.{S} Окренуо се још једном два, па зашао за гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже |
| столом, не чини му се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, тачно се држи |
| а се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од мог доброг оца, од нашег |
| подине директоре, хоћете ли нам казати, зашто сте нас сазвали? упита га још једном озбиљно проф |
| а пред својима, и кад смо сами у кући, зашто бисмо се плашили од онога што нам је до скора так |
| ета, понеси ову писму Гргуру.{S}" Хоћу, зашто не. „И ову погачу.{S}" И ту погачу, рекох јој. „М |
| вовицу никад свога века није окусио.{S} Зашто, то никад није докучио ни један од његових биогра |
| превршило меру.</p> <pb n="25" /> <p>— Зашто цео свет лаже... зато што лаже.</p> <p>— Што лаже |
| ..</p> <p>— Цео свет лаже...</p> <p>— А зашто да цео свет лаже? осече се поп, у коме је стрпљењ |
| страну, да те когод позове?</p> <p>— А зашто не ?</p> <p>— На Маџаре?</p> <p>— На кога било, у |
| аоблачено лице и груну у плач.</p> <p>А зашто је плакао?</p> <p>Казаћемо и то, али само ради он |
| добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније новости.{S} Често |
| ти, онда не знам шта ћу.</p> <p>— А као зашто не бих?{S} Чинио сам и туђину, а нек’мо ли теби, |
| није пропао, ко је света видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?{S} |
| мела 1848 година.{S} Дигли се народи да збаце зарђале стеге са своје слободе.{S} Дигли се Хрват |
| ике некако вунасте обрве, пребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, и — чита.{S} Сат тиктаче, ма |
| директоровања.</p> <p>— А шта ли се то збило?{S} Нама није нико ништа јавио.</p> <p>— Знам ја, |
| а али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с њом, разговарали су много, о селу, |
| <p>— У руку учитеља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.</p> <p>А кад је с |
| шио двадесет другу, а лице му тако пуно збиље, пуно мушке, маркиране лепоте.{S} На коњу је, па |
| акса привикну мало на гледаоце, па које збиљом свога гласа, које мрким погледом поврати потребн |
| м карактеру благост и питомост с мушком збиљом и истрајношћу у свакоме послу, којега се прихват |
| вољно смејати.{S} А Ружица, са свечаном збиљом, отпоче своје саслушање :</p> <p>— Волиш ли ти о |
| рије године навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе разблаживао одмерен смех, али плач |
| ва, раније и жешће него обично; свет се збио у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у |
| уше се крвави бојеви.{S} У овим биткама збише се чуда од јунашва, али се најхрабрије. борише бр |
| нема тишина.{S} Ђаци распуштени кућама због бербе.{S} Друга половина септембра, време чисто, т |
| само послове, а после збогом Крушевцу, збогом начелство!{S} Одох ти, Грго, у срез.{S} Мало под |
| воденици.{S} Па док те види Петрија... збогом!{S} Одох све трком до школе.{S} Како ће се и они |
| бри га поп.</p> <p>— Збогом Српство!{S} Збогом православије! уздахну учитељ Макса из дубине сво |
| {S} До ње сам и литургију одстајала.{S} Збогом! буди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даниц |
| ли, али су твоји предњаци још тврђи.{S} Збогом, Грго, чекају ме другови, а помрчина је.{S} А ва |
| обрадовати кад чују да сам те видео.{S} Збогом !</p> <p>— Збогом, чича! отпоздрави Гргур, окрен |
| к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас — широк ми је Дор |
| Сава.{S} Другова свуд на мали прст.{S} Збогом, моји мудри философи, и Илија има своју философи |
| а се не брини...{S} Да га поздравим?{S} Збогом!{S} Да ти отворим прозор?{S} Запара; а како је н |
| у да сам те видео.{S} Збогом !</p> <p>— Збогом, чича! отпоздрави Гргур, окрену коња, па што игд |
| Не шалим се.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а в |
| ске слободе, нашега рахатлука.</p> <p>— Збогом, видећемо се, одговори Гргур још непрестано под |
| алиш се?</p> <p>— Не шалим се.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не из |
| ој се, учитељу! храбри га поп.</p> <p>— Збогом Српство!{S} Збогом православије! уздахну учитељ |
| ме поприлично „изобличително слово“, па збогом!{S} Тога дана не би више излазио, или бисте га в |
| о ти нисам по вољи, одох у контумац, па збогом!</p> <p>— Та чуј ме само...</p> <p>— А шта да чу |
| е.{S} Док свикнем само послове, а после збогом Крушевцу, збогом начелство!{S} Одох ти, Грго, у |
| коња, па са свим обичним гласом рече: „збогом“!{S} Окренув се још једанпут само, јаче опанком |
| о и врло много торокала о теби.</p> <p>„Збогом!{S} Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полаз |
| ар Ирод стајао озбиљно и поносито.{S} А збор не прекидаше песму:</p> <quote> <l>На колена падош |
| окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с једрим обрашчићима и |
| ежисер, стари учитељ Макса.{S} Цео мали збор упро је очи у њега.{S} Кад се стишао и онај послед |
| и још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:</p> <quote> <l>Стопи моја на |
| рквењак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: <hi>Шедше трије цари ко Христу со дари</hi |
| адоше, падоше...</l> </quote> <p>Ту цео збор паде на колена, па и учитељ Макса, па и поп с попа |
| ш веће чудо занесених гледалаца.</p> <p>Збор певаше даље: </p> <pb n="35" /> <quote> <l>Звезда |
| ледан и леп, како се носи капетански, а збори мудро као какав поп.{S} Учитељ оста исто онако оз |
| p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлучно, затвори књиг |
| противницима.{S} Радо излази на сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а ом |
| васпитним начелима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило |
| Даница одлучно.</p> <p>Илију у мало не збуни овака отворена опозиција.</p> <p>— Не мислите? по |
| !</p> <p>Ту се учитељ Макса доиста мало збуни, па онда, дошав себи, погледа најозбиљније своје |
| p> <p>— А где су ти ?</p> <p>Он се мало збуни па тихо шапну:</p> <p>— Ево их.</p> <p>Једва изус |
| трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста |
| места сви што беху за столом.{S} Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћу; стоји, ноге му кле |
| екне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, |
| звукао ове године седмицу (тако су онда звали најгору директорову оцену), па од дерта хуче и пу |
| су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} |
| ла дугачка проста софра, коју су обично звали трапезарија.{S} Поседају око стола прво старији, |
| е пољуби.</p> <pb n="23" /> <p>— Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп? |
| ви учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?</p> <p>Ђаци у први м |
| — Добро, реци нам ти!</p> <p>— То место звало се:{S} Вертеп !</p> <p>Отац је пољуби.</p> <pb n= |
| м се хита; зар имате што прече од своје званичне дужности, за коју сте плаћени, која вас храни |
| народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ком је мило и др |
| којој се толико пута леђа обртала.{S} У званичним новинама печата се прокламација цара Николе и |
| њега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан муж, < |
| ко дођеш ове јесени, отац ће те за цело звати, па ћемо се частити, частити догод се не разболиш |
| вици.{S} Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество“ шабачко, али ја не хтех о |
| а му знам...{S} Преда мном трепти једна звезда, а та ме води на ону страну.{S} Идем, идем, ма з |
| ула једна јасна мисао, као оно усамљена звезда, кад се о вечери укаже на небу, на ком се истом |
| д анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених |
| кога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача.{S} Сви уђоше у кућу.</p> <p>Учитељка |
| аше даље: </p> <pb n="35" /> <quote> <l>Звезда иде јаснаја, јаснаја,</l> <l>Показасја краснаја, |
| <l>Возопите со мноју, со мноју:</l> <l>Звезда иде јаснаја, јаснаја...</l> </quote> <p>Ту оздо |
| ј огња.{S} На пољу студено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж вазду |
| а остала чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, |
| сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Сам |
| се поглед оте на црвену заставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један бусен траве пред |
| е први од тројице царева; <hi>видјех бо звезду на востоцје</hi>, познадох да се Христос родио, |
| ни Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду.{S} У грудма им трепташе свечани мир, и нешто та |
| празан, не мислим овде, него овде (и ту звекну по ћемеру).{S} Мучио се, служио, ишао подеран и |
| {S} Још није почео сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери.{S} За неколико тренутак |
| ст, који тамо код кошева, док не огласи звечка школски час.</p> <p>Кад су се враћали с потока, |
| о озбиљно гледаше и слушаше.{S} Међутим звечка <pb n="15" /> огласи школске часове, и обоје се |
| ај мах удари најстарији ђак у гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном стубу школскога хо |
| прозорје.{S} Чини му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која тајанст |
| падају брвна с клисом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше с |
| езбројним свештенством обојега реда.{S} Звона звоне, напред Рајачић, огрнут скупоценим плаштом |
| војводу.{S} У тај исти мах ударише сва звона на свима карловачким црквама, запевасмо: „Тебе Бо |
| кукурузи већ су ужутели.{S} Око вечерња звона, отворише се школске вратнице и у двориште уђоше |
| /> поста са уљем.{S} Кад би око вечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с књигом и |
| ји га је, млађанога, крепио до јутрењег звона. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18880 |
| аму порту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и о |
| ку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бденије.{S} Тај ми се тренутак учини свечан ка |
| р-Јоване, како служба прође.{S} Ударише звона, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све ли |
| створење: и сазидаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да р |
| у, јер беше субота.{S} Пошто се на глас звона сви прекрстише, узвикнуше заједнички: „Свјат Госп |
| на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота.{S} Пошто се на |
| рамидом, а димњаци се беле издалека као звонарице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда |
| ова села, удари вечерње звоно на старој звонарици, а кроз <pb n="139" /> његову душу и нехотице |
| мали човечуљак у црној хаљини, дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.{S} Зв |
| ео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом.{S} Преброђујући поток |
| растова, на црквеној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — п |
| са забели се нова црква с високом белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини никад |
| звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђену порту, по којој сеос |
| це и поче звонити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде зв |
| а с клисом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на о |
| ним свештенством обојега реда.{S} Звона звоне, напред Рајачић, огрнут скупоценим плаштом старих |
| качи руком за уженце и поче звонити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу. |
| .{S} Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле ма |
| вонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се ж |
| ра, као Карпати: у пет великих, кличу и звонко одјекују шест стотина двадесет и једна — шест ст |
| ала.</p> <p>Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше |
| еле својој другарици најлепшу срећу.{S} Звоно се још дуго, час јаче час слабије чујаше, а он, с |
| ледаоци се живи не мичу.{S} А кад стаде звоно, почеше се из углова купити пастири, приближише с |
| лике куће од његова села, удари вечерње звоно на старој звонарици, а кроз <pb n="139" /> његову |
| .</p> <p>Кад оде поп, одмах затим удари звоно на вечерњу.{S} Међу ђацима настала свечана тишина |
| , али не изгледајте да јагми цркви, чим звоно удари.{S} Кад је сабор, кад зна, да ће тамо после |
| S} Недељом се жури на јутрење, још прво звоно <pb n="127" /> ни одзвонило, а обучена учитељка в |
| малаксало шуштање кише, зачу се велико звоно са томашевачке цркве, које оглашаваше вечерњу.{S} |
| а, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле мале свећице, па се лепо ви |
| исини.{S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше <title>Слав |
| и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом.{S} Преброђујући поток код новога моста, чешћ |
| , еолову харфу, која тајанствено чарним звуком извија најлепше песме српске и словенске, а иза |
| ајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробудише у |
| о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезн |
| ешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} Сељака Симу Илића ухватила маџарска стража |
| ковића?“ пита патријарх.{S} Само што се згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?“ |
| највећу чутуру, па све то још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном.{S} Пунобрижна |
| и лепо.{S} Не спада на ствар, али није згорег свашта прибележити.</p> <pb n="122" /> <p>Ту се |
| </p> <p>Устадоше попадија и учитељка да зготове кафу.{S} Таман почеше са стаклена ормана скидат |
| ћим месом.</p> <p>— Знаш ли ти, Јелена, зготовити папазјанију?</p> <p>Јелена напрћи своје убран |
| два млада господина.{S} Гледају школску зграду, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кро |
| н тресе се у својој незгодној позицији, згрчен, у некаквом старом џубету, у шубари, а соба прос |
| мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножице под јорганом, климну мало гла |
| ивеним врелима?{S} Још црње и горе !{S} Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. „Није то хт |
| n="63" /> кад отеше какву клупицу, или здепа какву столицу, крај свему умењу.{S} Свет, кад вид |
| дан, два... три!</p> <p>И учитељ прстом здера хартију око печата.{S} Гледа у отворено писмо, па |
| ти родити... родити другу Русију, млад, здрав, јуначан народ руски, који ће љубити нас, и кога |
| Словенин.{S} Сиромах народ словачки.{S} Здрав као вода планинска, питом као голуб.{S} Мађари, Н |
| и милостив...{S} Велике земље... народ здрав и јак...{S} Милиони, милиони, море, пучина! — где |
| ло, да сам... не, не... да сам потпунце здрав и весео.</p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш |
| Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се данас |
| <p>— Здравковић.</p> <p>— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазред |
| само кад си нам се опет повратио жив и здрав.{S} Ниси се пео до школе?</p> <p>— Нисам, чича-Ст |
| итургију одстајала.{S} Збогом! буди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даница“.</p> <p>— Дани |
| <p>— Вредна?</p> <p>— Кртица.</p> <p>— Здрава?</p> <p>— Као природа.</p> <p>— Лепа?</p> <p>— Ц |
| ог учитеља тако оцепило од света?{S} Та здрава старост чини дане дражима, слађима; врење и боре |
| ишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, <pb n="93" /> као што смо те испр |
| дећи је, радовао се у себи, што је тако здрава, тако угледна, тако добра домаћица свог старог с |
| азнолика цвећа, исто као пре, калопер и здравац на истим местима, само су данас крупнолиснији и |
| } Пун их је Крагујевац.{S} Па личне, па здраве, па богате.{S} Мудро каже народ: не лепи се сиро |
| ћ сами послужити, када зажеднимо ...{S} Здрави сте !</p> <p>Професор Сава одврну горњи и доњи к |
| ко си рад чути, ми смо, хвала Богу, сви здрави, које исто и теби од свемилостивога Бога желимо. |
| ога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим горовитим селима.{S} Шума, ливаде |
| тамо буде лашња ова година.{S} Твоји су здрави сви; мајка ти је била у цркви о Ивању-дне, и ја |
| течан као етирно уље.{S} А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије |
| јесте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они |
| попа и све око стола.{S} Он, у подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се |
| /> мислити.{S} Поп је отресао најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ |
| ли по деди ?</p> <p>— По деди.</p> <p>— Здравковић.</p> <p>— Нек је жив и здрав, рече учитељ за |
| Уђоше на вратнице Гргурова оца.{S} Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено.{S} А кад |
| га имали, и само се каже.{S} Јаше Иван Здравковић своје слабачко кљусе, које понајлак граби на |
| ење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће.{S} Здравковићи су староседиоци.{S} Ка |
| оженити сељаку инокосну, али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају.{S} Иван је довео |
| ика од најжућег коситера.</p> <p>Није у Здравковића само срце обилићско.{S} Њихова поштења на д |
| , мора се проћи на Здравковића куће.{S} Здравковићи су староседиоци.{S} Кад гледате оно неколик |
| јстор наздравити — јесте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не |
| ку, то је брат Иван, Гргуров отац, међу Здравковићима.{S} У оца их беше тројица, али један умре |
| , који воле потказати него да му Господ здравља да.{S} Пре него ће се граја дићи, тркне један к |
| мо неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога <pb n="36" /> лета.{S} Али к |
| е овамо на моје ритопечко.{S} Али, Боже здравља .{S} Молим вас узмите да испразнимо још по једн |
| данас попечитељ просвете?{S} Него, боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене.{S} Само |
| а!...{S} Гледај ти свога посла!{S} Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.</p> |
| } Која меџедија неће шкодити...{S} Боже здравља... ја ти верујем... вратићеш ми.{S} Без писмена |
| видети својим сопственим очима.{S} Боже здравља, чим гране лето, притегнућемо кљусадма колане, |
| ни своју и сувише трошну обућу.{S} Боже здравља, други пут.{S} Биће прилике, кад ће се и наш др |
| лија има своју философију.{S} Времена и здравља, стрпљења, корак по корак, све ће бити.</p> <p> |
| се приберемо, запитаћемо се за јуначко здравље.{S} Што било било, а у напредак богме сваком св |
| љу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здраво је, као јабука — гледни га само!{S} Једва сам га |
| ене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама н |
| огради, саже се и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је су |
| е тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало прелази у страх.{S} С леве стр |
| у даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад учитељ Макс |
| то учитељ не види.</p> <p>— Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка, по |
| ортаци.</p> <p>Ту Гргур зевну.</p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако... ја хоћу да имам, д |
| д нису на одмет ортаци.</p> <p>Ту Гргур зевну.</p> <p>— Зеваш, досадно ти је?{S} Ако, ако... ја |
| {S} Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причест и почетак <pb n="17" /> поста |
| икога осим којега пупавца или плашљивца зелембаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и г |
| су јесење лепоте.{S} Још се свуда види зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по ст |
| в, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу |
| р мало јаче нагну на задњи наслон своје зелене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у п |
| ломанина.{S} Гранчица бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде онде изнад зидова, као да |
| ма, где седе средовечне ерлије с белим, зеленим и шареним турбанима, пушећи <pb n="70" /> чибук |
| зеленим прозорчићима.</p> <p>— Коју за зеленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном столицо |
| у девојку — шта се претвараш ? — ону за зеленим прозорчићима.</p> <p>— Коју за зеленим прозорчи |
| м прозорима?</p> <p>— Све поред куће са зеленим прозорима.</p> <pb n="88" /> <p>— А знаш ли, ко |
| онамо.</p> <p>— Дакле све поред куће са зеленим прозорима?</p> <p>— Све поред куће са зеленим п |
| оред оне куће на углу?</p> <p>— Са оним зеленим прозорчићима.</p> <p>— Јест, поред куће са проз |
| но од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева.</p> <p>Мали Гргур пажљиво гле |
| S} Савише јој око главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше |
| их ти се плаветнило упија у душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стреља за тобом.</p> <p> |
| лица, мудра чела, жутомрке косе, очију зеленкастоплавих, оних ретких мудролукавих очију, којих |
| же из загрљаја материна.{S} Слуга ошину зеленке и ови излетеше на отворене вратнице, и за некол |
| ле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад је сунце на заходу па прос |
| погледе у разметнуте карте.</p> <p>А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерладија, два младић |
| амо у оној соби из авлије седи Милан на зеленој столици, одупро се - ногом о креветну ножицу, п |
| чане воћке, па високи заобљени ораси са зеленомодрим листом.{S} Милина погледати кад беле и пла |
| едаше, Гргур на свој креветац, Милан на зелену столицу с једном готово пребијеном ногом.{S} Ниш |
| зидовима познате иконе и слике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тро |
| за њима село на брдељцима, на којима се зелењаху проређене шумице.{S} С једног облог виса забел |
| војим земљама и Словенска од словенских земаља што су данас под Турском...{S} Но, како ти се св |
| у цркви сваке недеље, а кад су празници земаљски, раније излази да гледа параду.{S} Јутром је м |
| олитву, желела је најлепшу срећу, свако земаљско добро свом негдашњем другу, послала му је у ду |
| дејски, и од моје деснице <hi>свја</hi> земља да трепти <hi>со страхом и трепетом</hi>!</p> <p> |
| ојој ми живимо? пита директор.</p> <p>— Земља, на којој ми живимо, округла је као каква јабука. |
| аша земља? пита директор.</p> <p>— Наша земља не стоји, него се окреће.</p> <p>— Боже мој, и то |
| не дишу.</p> <p>— А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо? пита директор.</p> <p>— Земљ |
| товску палицу.</p> <p>— А стоји ли наша земља? пита директор.</p> <p>— Наша земља не стоји, нег |
| >Није Србин већ је изрод,</l> <l>Тог ће земља клети.</l> </quote> <p>Други припевају:</p> <quot |
| } Он приђе и отвори их. „Ево то је твој земљак", рече један од млађих калфа а други што остаде |
| ами самцити, тог је истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у в |
| е Сватоплукове круне; Угарска са својим земљама и Словенска од словенских земаља што су данас п |
| државе ће бити четири:{S} Пољска — све земље старог пољског краљевства; Чешка — све земље Сват |
| старог пољског краљевства; Чешка — све земље Сватоплукове круне; Угарска са својим земљама и С |
| рио главу да не гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколик |
| S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље... народ здрав и јак...{S} Милиони, милиони, море |
| те.{S} Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и нагоше |
| ј би Илија данас танцовао између неба и земље.{S} Ужасно, гдегод кога стигоше, повешаше.{S} Шта |
| ико планина овејано српских.{S} Како су земље мале на мапи, како су дивне и горостасне, кад их |
| пролију?{S} Само је онај био срећан на земљи, који је овака блага пожњео.{S} Све је друго наме |
| губио; а шта се не загуби на овој прлој земљи ?{S} Ништа на овом свету није стално, све пролазн |
| е.{S} Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи не дишу.</p> |
| отмене госте, дотле левом руком пипа по земљи и тражи своју разбрибригу, да је опет намакне на |
| она велика пећ испрепуцана сва па жутом земљом а местимице и пекмезом поизлепљивана, а Свети се |
| хвата за његово раме, да се не сроза на земљу.{S} Петрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо |
| чак округао стуб од бела камена, пао на земљу.{S} Поседаше на њега.</p> <p>— Шта мислиш, шта са |
| адубљена у себе, у мало што не клону на земљу, кад је, изненадно окренувши се, опазила поред се |
| аумио с дететом?</p> <p>— Један да ради земљу, да буде сељак ко по Богу ја, а овога (показав ру |
| га, па онда у Ирода.{S} А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви |
| знам...{S} Ха! (И лупнув снажно ногом о земљу кликну весело:) Гргуре, сине, јеси ли ти?</p> <p> |
| репетом</hi>!</p> <p>Још једном лупну о земљу, цареви се за један корак тргоше назад, поплашише |
| а је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљао у колима, како ће и шта ће говорити, к |
| о, мало престрављени, укоченог погледа, зеница раширених, изгледаху као два анђелчета, два слич |
| у јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад ос |
| подне просто ми се смрче.{S} Потрчим на Зерек старој Гркињи.{S} Карте амо, проклета бабускеро!{ |
| ова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зерек, па Сава.{S} Другова свуд на мали прст.{S} Збогом |
| а дрвеном ражњу прислоњена уза кухињски зид, насекоше самих ребара, па плећку, па ножице, па ма |
| идилама.{S} Тамо иза књига, поред онога зида без прозора, скроман је креветац, покривен старим |
| /> Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрила се, а чупавом главицо |
| ше око града.{S} Гргур пажљиво разматра зидине, диже сваки камичак необичнијега изгледа, ломи с |
| о целу околину, наши путници стигли под зидине, ходећи унаоколо разматрају дивну околину.{S} На |
| зелене лозе што се виде овде онде изнад зидова, као да вам приповедају сладости које се сањају, |
| е указаше се развалине, остатци високих зидова и кула некадашњег Порчинога града.</p> <p>Сунце |
| аштици и оно плаво небо преко авлијских зидова.{S} Он би напоље, на свеж ваздух, да ходи горе д |
| хтели бисте кроз пукотинице неокречених зидова да посмотрите цветни и плодородни врт самоограни |
| ко енергичног Немању!</p> <p>Разгледаше зидове, прозоре и сводове; пели се гдегод се могло досп |
| је.{S} А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу слику, коју је одавна |
| и муслиманске конаке, опасиваху високи зидови од камена.{S} Покривена старом ћерамидом, с вели |
| на.{S} Гледају школску зграду, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кров од срезанога кл |
| ромну собу с дрвеним гредицама, види на зидовима познате иконе и слике, велику зелену пећ, сат |
| азговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше раз |
| ах-табла која се зове „мицаљица“.{S} На зиду прилепљена нека светогорска икона од хартије и Ђур |
| н набра невена између камења, а горе на зиду, са једне тисовине, која се једва дала домашити, о |
| коне и слике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тромом шеталицом, а за |
| , бабо ! виче Паун, опазив на механском зиду два јунака, како кидисаху један на другога.</p> <p |
| le>.</p> <p>Отворе се малена вратанца у зиду од авлијске ограде.{S} Јелена, увек опрезна, погле |
| </p> <pb n="19" /> <p>А те зиме била је зима оштра и снегопадна.{S} Још у првој половини децемб |
| ати горе-доле по оној самоћи.{S} Кад је зима настала, после два три месеца, Гргур је већ седео |
| т што га ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и н |
| ст стотина двадесет и једна.{S} Још ове зиме прочитаћу вам и превести све ове, које сам још у П |
| ругоразредац.</p> <pb n="19" /> <p>А те зиме била је зима оштра и снегопадна.{S} Још у првој по |
| дничким вратницама.{S} Већ су се четири зиме истутњиле од како је учитељ Макса захвалио на проф |
| ствар.{S} Одмах ћу писати оцу... још до зиме...{S} Него, Илија, хоћеш ли ми бити кум?</p> <p>— |
| а за дрво, четири дана издржа јадник на зими под ведрим небом без јела и пића: тек петога дана |
| м мехуне, млатим их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје патлиџане, моје лук |
| обсеца и незграпним кожним рукавицама у зимње доба.{S} Шта ћемо, тако је коло живота.{S} Судбин |
| Макса огрнуо џубе и место феса намакао зимњу шубару, Даница нахранила живину, па тамо у кухињи |
| напоље, па од некакве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Макс |
| тудено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро нов |
| освануло ведро небо по мало и студенога зимског сунца, али је учитељ Макса устао мутнији и од о |
| о вештија и много снажнија.{S} Тамо под зиму, мати ће ме поучити да ткам ћилимове.{S} Ти знаш к |
| , не дам се за нос вући!</p> <p>Тако је зипарао, а ми му хладно рекосмо, да га казни мало хапсо |
| вас храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш директор.{S} Да нам је устаба |
| а да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— Видиш, дете моје, рече |
| не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или она сребрна хартија, ко |
| би учитеља: је ли то доиста сребрна ,и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!{S} Сам |
| пи кишица, а отуд сија сунце просипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга оз |
| ет у стихарима, са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица најстаријих ђака без |
| е моје главе, још који дан, па ће своје златне круне повијати према сунцу.{S} Мајка би ми тако |
| лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти стихари са широким опет по |
| другу страну.{S} Ето довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока |
| клонити се <hi>јему</hi> и принети дар: злато!</p> <p>Макса се и нехотице насмехну, јер се цар |
| још два пут: <pb n="22" /> што злато — злато, што сребро — сребро.{S} Питали би учитеља: је ли |
| н пут, и још два пут: <pb n="22" /> што злато — злато, што сребро — сребро.{S} Питали би учитељ |
| ету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас... зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам хтедох рећи.{ |
| , па певале неку патриотску песмицу.{S} Зли језици потказаше, одведоше дечицу, чисто се грозим |
| ко стојиш с парама?{S} Без њих је свуда зло, у туђини још понајгоре.{S} Која меџедија неће шкод |
| обра, не бисмо се дигли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас |
| а и без наше крви.{S} Рат је рат, нужно зло.{S} Лепо је бити јунак, али није свашта за свакога, |
| да је промашио.</p> <p>— Прут је нужно зло...{S} Зар не мислите и ви тако, госпођице? окрете с |
| <p>— Ал’ ја с тобом не, нагласи Гргур, зловољан што му плаши лепушкасте слике његова заноса.</ |
| луд тако рећи вијао, није их стигао, па зловољан сврну у телалницу, да промени своју и сувише т |
| </p> <p>— Знам то добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана; све што је старо, теби не ваљ |
| ; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху |
| мучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.</p> <pb n="28" /> <p>— Почем се, чита |
| не своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.</p> <pb n="28" /> <p>— Поче |
| еству при ношењу Вертепа показала разна злоупотребленија, и пошто тај обичај никаквом добру не |
| ени, вера и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је кућни ред, шта је зазор, а шта се п |
| и поглед, па опет брже боље у књигу.{S} Зна, као човек од искуства, да у учитеља Максе нема цил |
| д занатима.{S} Ко хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисл |
| ва, понајчешће и најрадије сећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих с њ |
| хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише |
| те Бог поживи.{S} Бадава, уме човек, па зна“...{S} Макса се смешка, као бајаги и не чује шта го |
| „Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хтеш про |
| ије" од ове две три године.{S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не треба више.</p> <p>Гргу |
| ђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.</p> <p>— А јеси ли видео кадгод нулу?</p> <p>— |
| и — б</hi>.{S} Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.</p> <p>— Лакше је, м |
| , чим звоно удари.{S} Кад је сабор, кад зна, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће |
| лијино мешање у свашта, и у ствари које зна, и у знања која не разуме.</p> <p>Даница, поверљиви |
| данашње време.{S} Ко није децу учио, не зна шта је посао.{S} Ту треба стрпљења, ђаволског стрпљ |
| деца само добри ђаци...{S} Ко ништа не зна...</p> <p>— Ништа и не вреди, дода Даница.</p> <p>— |
| .{S} Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред себе.</p> <p>Дуго је поп Кр |
| ом разреду.{S} Ништа не учи, ништа и не зна.{S} Он је сиромаха Симу заплашио директором; вели: |
| б; једни певају:</p> <quote> <l>Који не зна, кад треба </l> <l>За свој род умрети,</l> <l>Није |
| ни путовао кроз поље, кроз гору, тај не зна, шта су јесење лепоте.{S} Још се свуда види зелен л |
| у му добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније новости.{S} Че |
| е свуда где не треба, тороче све што не зна, или пева оним танким гласићем почетак или свршетак |
| азио: учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у младости хладује, у стар |
| н учеван из твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први људи. |
| е данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна села да нам кр |
| а задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и |
| е друговима често чинило, да врло много зна.{S} Своја знања и искуства текао је ван себе, говор |
| а ћеш за дело прочитати сваку речцу; ко зна,можда и више него цигло један пута.{S} Зар мислиш, |
| ушта и у професорска „сословија“.{S} Ко зна?{S} Можда има протосинђел и право?{S} Узме табак чи |
| Ја ћу ти већ писати.{S} Надај се.{S} Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ств |
| е данас вас двоје у првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас... зли ништа, ништа ; ни сам |
| .</p> <p>— Тебе ни најмање.</p> <p>— Ко зна.</p> <p>— Ја знам.</p> <p>— Ти знаш; а ја ти опет к |
| о сушти <pb n="84" /> професор?{S} А ко зна, шта још може бити од овога ђиде!</p> <p>— Још може |
| ао сам да су Швабе ниткови.</p> <p>— То зна и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети неп |
| сећам ја.{S} Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} Не бих се застиде |
| беше отац Доситејев; можда му се једва знађаше име у Чакову?{S} А његов син продрмусао је богм |
| еној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећ |
| преко сваке мере: што даваше десна, не знађаше лева.</p> <p>Давно зађе сунце за гору, а деца с |
| то велико питање очино.{S} Та још и не знађаше за какав лепши свет осим своје куће и својега с |
| оворити.{S} Нешто је хтео, али и сам не знађаше шта.</p> <p>— Па, Гргуре, поче Илија устајући.< |
| ше се у њему читави преврати, ни сам не знађаше шта да почне <pb n="42" /> мислити.{S} Поп је о |
| ти где га нешто жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поче плашити, трже своју руку и поврати |
| и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватати крајеве својим недовијарним, тако мал |
| ђе у толику узбуђеност, да у тај мах не знађаше ни сам дати израза ономе што обухвата то његово |
| дије сећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају говорити пилићи, ја бих с њима врло, врло често и |
| треба, рече Иван поносито.{S} Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред село |
| а:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице < |
| ном дрвеном стубу школскога ходника.{S} Знак да је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваљ |
| врх од палице сину у висини.{S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грл |
| ати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела.{S} Узе свећу у своју сухоњаву руч |
| ова и грађе степенитији. <pb n="100" /> Знало се за свакога у прсте, и унапред се тако рећи одл |
| , кнез Михаило у Новоме Саду.{S} Шта се знало, припало се опет Русији, којој се толико пута леђ |
| .</p> <p>— Свашта хоће свога пријатеља, зналца, али учитељ треба да се — роди.{S} Видите ја, ја |
| ије нико ништа јавио.</p> <p>— Знам ја, знам, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ва |
| бољи међу својим друговима, а и сад си, знам ја, онај исти, најбољи међу најбољима.{S} Зато се |
| о.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити децу мучна работа.{S} Па ј |
| Топузина.</p> <pb n="55" /> <p>— Знам, знам, говораше Гргур; уча нам је често причао о Марку.< |
| олу једног тазе смуђа...</p> <p>— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зато сад |
| видиш ти га на...{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! (И лупнув снажно ногом о земљу кликну ве |
| војега мишљења.</p> <p>— Знам то добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана; све што је ста |
| док пројуриш треће село, стишаће се... знам ја тебе и твоје срце.</p> <p>— Моје срце?</p> <p>— |
| Али, имаш право да ме удариш по устима; знам ја, да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам |
| што ми то говориш, мајстор Јоване !{S} Знам ја добро шта је кућа, шта је кућни ред.{S} Него ре |
| и тако.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити децу мучна работа.{S |
| идели, а желела бих да ти кажем све.{S} Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си |
| у усницу.</p> <p>— Ћутиш?{S} Болови?{S} Знам ја, кад је човек рањен, жигови, тиштања, штрецања. |
| > <p>— Топузина.</p> <pb n="55" /> <p>— Знам, знам, говораше Гргур; уча нам је често причао о М |
| а Дорћолу једног тазе смуђа...</p> <p>— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу.{S} Али зат |
| ур га понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а к |
| Макса не рече својега мишљења.</p> <p>— Знам то добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана; |
| е чудити изненађена девојчица.</p> <p>— Знам.</p> <p>— А ко те је учио?</p> <p>— Баба.</p> <p>— |
| S} Нама није нико ништа јавио.</p> <p>— Знам ја, знам, кричаше директор, долазећи све већма и в |
| орам бележити : а је ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и добра...</p> <p>— Што је добро и ч |
| акса?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Јест... а знам да није Макса... ваљда си се загледао у његову сед |
| ш ли ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженићу се.</p> <p>Ту Гргур нехо |
| у, ону велику и силну Русију нећу ни да знам.{S} Русија, Аустрија, Турска, три једнака пута за |
| е питај ме откуд знам...{S} Кажем ти да знам.{S} Пунктум.{S} Идите, гините, нећете дуго присмак |
| чуди, Гргуре; ја сам отац, ја морам да знам.{S} Остарио сам, обневидео, још за који дан...</p> |
| лио?</p> <p>— Ја не знам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем.{S} Св |
| мити.{S} Хоћете на лепак — идите!{S} Ја знам, што ја знам, има рука работу...{S} Да нас когод н |
| а четири буквара и две читанчице.{S} Ја знам написати цело твоје име.{S} Само да видиш.</p> <p> |
| и најмање.</p> <p>— Ко зна.</p> <p>— Ја знам.</p> <p>— Ти знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа |
| ће по свима крајевима собе.</p> <p>— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одг |
| p>— Не знам ни шта је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести бож |
| те на лепак — идите!{S} Ја знам, што ја знам, има рука работу...{S} Да нас когод не чује. (Ту М |
| осам маторкица, а пилића да једва броја знам.{S} Да си ближе, послала бих ти, макар крадом, по |
| имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си оволишни био.{S} Кад год си лизао прст |
| чекај, чекај... видиш ти га на...{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! (И лупнув снажно ногом о |
| у име Бога? упитаће поп.</p> <p>— А шта знам.</p> <p>— Ако, ако.{S} Ваљана хартија.{S} Само кло |
| е примаче Гргуру).{S} Не питај ме откуд знам...{S} Кажем ти да знам.{S} Пунктум.{S} Идите, гини |
| треба.{S} Ја, ја се, мајстор Јоване, не знам макнути.{S} Ако нећеш ти, онда не знам шта ћу.</p> |
| Ето видиш, синко, ја сам човек неук, не знам много књига, али се Доситејевим књигама свако вече |
| ти очи преда се, и стидно прошапута: не знам,</p> <p>— Донела сам ти уштипак.{S} Погле колики ј |
| ни само једно никако не иде у главу: не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде <hi>аз</hi>, а |
| ад на мајку, па на мене помислим.{S} Не знам што јој је, али је сваким даном нестаје.{S} Још од |
| p> <p>— 'Трговином или ћете суду?{S} Не знам да се брат Иван опарничио с ким?</p> <p>— Не знам |
| ори Гргур, не дижући главе.</p> <p>— Не знам шта има то толико паметнога и у тој <title>Славјан |
| наш ти, шта је воспитаније.</p> <p>— Не знам, него ћу се од тебе учити.</p> <p>-— Чујеш, Јелена |
| >Богородице дјево</title> ?</p> <p>— Не знам ни шта је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богор |
| ли <title>Оче наш</title>?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— А <title>Богородице дјево</title> ?</p> |
| станује иза тих прозорчића?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Не знаш?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Лаже |
| Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> <p>— Не знам, нису ме питали.</p> <p>-— Реци, љубаве ти, нек се |
| брат Иван опарничио с ким?</p> <p>— Не знам ни ја.</p> <p>— Па што ли ће?</p> <p>— Ето што: хо |
| Не знам.</p> <p>— Не знаш?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Лажеш!</p> <p>— Можда и лажем.</p> <p>— |
| знам макнути.{S} Ако нећеш ти, онда не знам шта ћу.</p> <p>— А као зашто не бих?{S} Чинио сам |
| , где је и трудољубија.{S} Метод, ја не знам шта је то, метод је рад; ко не плеви од јутра до м |
| знану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{S} Бог нас да |
| ците...</p> <p>— Било би, било... ја не знам шта би управо било, одговори Макса, не могавши тач |
| ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, кад ће се мој отац одучити од ове своје строгости |
| нимо обадвоје оваки какви смо.{S} Ја не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио.{S |
| а.{S} Волеш ли пекмеза ?</p> <p>— Ја не знам шта је то.</p> <p>— Зар твоја мати не кува пекмез |
| рачунати, а знаш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи. |
| /p> <p>— Шта си смислио?</p> <p>— Ја не знам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ниш |
| , несташне, окачио његов прут.{S} Па не знам ни сама, како још не могу да се одвикнем, да забор |
| ло јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевини“, викну генерал, |
| — Ја, снебива се Петрија, па Бога ми не знам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да |
| уше посирома ; код мене неће уживати не знам шта, али како буде мојој деци, онако и њему.{S} Шт |
| из вас... зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам хтедох рећи.{S} Читајмо ове умотворине; ка |
| готов да га загрли.</p> <p>— Ни сам не знам, шта ми је, продужава Максо још пуно жалосније нег |
| каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранфилић леп |
| цео довршио.{S} Живот је борба, шта му знам, прости ми, немој ме заборавити, ја, Милане сутра |
| то сам још неук, недовијаран.{S} Шта му знам...{S} Преда мном трепти једна звезда, а та ме води |
| тних и непаметних редака.{S} Али шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те затекне здрава и |
| тати у најбољем тренутку.{S} Али шта му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.{S} Кад |
| то бисмо ми обоје желели?{S} Али шта му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти ка |
| ојати? запита окренув се деци.</p> <p>— Знамо све тропаре.</p> <p>— А певати?</p> <p>— Учили см |
| , кажите нам, шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлази |
| с лепе учитељеве ћерке.</p> <p>— А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог п |
| {S}" Не бери бригу, рекох јој, та ми се знамо, другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево пог |
| >— Е па кад јој је суђено, онда шта јој знамо, нека јој буде.{S} Ја се и ви нећемо посветити.{S |
| ни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове об |
| ји, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског Парнаса.< |
| Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ухапшен!</p> <p>Сви |
| сто чинило, да врло много зна.{S} Своја знања и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, |
| о заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице.{S} Све као |
| ји се противи старим навикама, да стара знања попуни новима, да обнови укус, речју: да се саобр |
| отврђује Илија.</p> <p>— Нек школа даде знања „сваком Србину нужна“, а ко те пита којим путем, |
| /> воспитанија и опет воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасвим |
| од једнога до другога, док сам ово мало знања напабирчио.{S} И сад ме се не тиче нико, ни Књаз, |
| тако је вешто знао расположити оно мало знања, да се друговима често чинило, да врло много зна. |
| шање у свашта, и у ствари које зна, и у знања која не разуме.</p> <p>Даница, поверљивијим погле |
| мо господина оца... ту је све — године, знање, искуство, једним словом све... реците нам, драги |
| асправљате велике политике, ја ћу своје знање на пазар, продаваћу га што скупље и што с већом д |
| а извршник те дипломатске мисије.{S} Не знање, него умење, окретност његова, освојила му је срц |
| коме смо и ја и ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, кад ће се мој отац одучити од ове |
| м и једином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:</p> <p>— |
| </p> <p>— А шта је то?</p> <p>— А „прву знању"?</p> <p>— Немам ни то.</p> <p>— А рачуницу?</p> |
| онога Глишића, што увек креше ону „Прву знању“ као да се с неким препире, или онога Дабишу, Бош |
| ојеније јавног училиштног наставленија" знао је готово на памет.</p> <p>— Па како са школом? по |
| ије, рецимо каквога Метерника и Кавура, знао је на изуст !{S} Све важније говоре из француске р |
| е води на ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се боримо, а полит |
| и још јаче задршћу.</p> <p>— Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!</p> <p>С |
| утећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао.{S} Толико се занимао сликама своје |
| ш; али ја, никад ни до века.{S} Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из <pb n="104" /> тих |
| се у себе, у своје нове идеале, није ни знао, кад је прошао кроз дугачки и чађави свод од камен |
| ш на галатни језик!</p> <p>— Охо, нисам знао, да је већ то тако далеко.{S} Дакле си се већ заљу |
| уће и својега села.{S} Али је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијега света иза сеоск |
| ="101" /> свакој прилици, тако је вешто знао расположити оно мало знања, да се друговима често |
| ел је главно, драга госпођице, цјел!{S} Знате ли оно правило: цјел освештава средство?{S} Сума' |
| се: <hi>абије</hi> идем с вечере...{S} Знате, наручили смо били на Дорћолу једног тазе смуђа.. |
| мати белаја са тим вашим директором.{S} Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, |
| о стање, које би онда настало.</p> <p>— Знате шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном |
| — У јаслама, понови учитељ задовољно; а знате ли како се звало оно место где су биле јасле?</p> |
| 3" /> <p>— Дакле, звало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, |
| у вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.</p> <p>Професор, отворивши другу лепо п |
| ом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јуде |
| p> <p>— Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!</p> <p>Сви се скаменише.</p> |
| а и професор Тома и катихета.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмеја |
| и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је самоћа.{S} Ви сте сити света, а нама су г |
| же цар Ирод мача из корица.{S} Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на |
| ; по лепом повезу и формату веће осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало |
| пији?</p> <p>— Јесте тог.{S} Сигурно му знате сина, што ће сада у четврти разред?{S} Лањске год |
| дити.{S} Свршити гимназију у Србији, не знати шта је говорио Мицкијевић о славјанским народима, |
| p> <p>— И овог великог Словенима морате знати као Доситија.{S} Глете овај највећи словенски спе |
| А какав је тај твој узрок, ако га смемо знати?</p> <p>— Смеш. </p> <p>— Да није Макса?</p> <p>— |
| ти кажем: није Славјанин !{S} Не мораш знати где, на Сави, на Врачару, на Теразијама — где бил |
| S} Ти си данас много паметнији од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мој |
| ној савитљивој трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме И |
| олазно, све неверно...</p> <p>Даница га значајније погледа и прошапта:</p> <p>— Све?</p> <p>-— |
| р у Крагујевац.</p> <p>Ту Илија погледа значајније Даницу. па онда опет у учитеља Максу.</p> <p |
| ећа се рата, сећа боловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја па се најзад опет заустави |
| } Гргур приђе к Савиној руци, а овај га значајнијим погледом измери од главе до пете.{S} Кад су |
| , настави Даница и опет га погледа оним значајним погледом.</p> <p>— Ја ћу бити с њиме задовоља |
| p> <pb n="8" /> <p>— Нула је ништа, она значи стотину и хиљаду.{S} Кад их је много, можеш коју |
| ало се Вертеп.{S} А знате ли, децо, шта значи Вертеп?{S} Вертеп је сувота, у којој говеда ноћуј |
| е. (Лулу је брже боље стрпао у јанџик.) Знаш старост, слабост; ни оних ногу, ни оних очију.{S} |
| сви за све рођени.{S} Ти, ти си... ја, знаш ме, увек истину говорим... ти си увек био онако, о |
| .{S} Шта ме се тиче...{S} Да, без шале, знаш ли да сам чиновник?</p> <p>Гргур га још равнодушни |
| с и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, |
| довео сам дете као златну јабуку, већ, знаш, гледали смо га као зеницу ока, као мало воде на д |
| , чедо, није, не бој; попа пита само... знаш, у цркви си свагда миран...{S} А шта ћеш ти бити?< |
| да ти повучем најтачније границе...{S} Знаш ли ти, Гргуре, шта је то конфедерација?</p> <p>— С |
| у мапе, као да ће им рука отпасти...{S} Знаш ли ти, учитељу, где лежи Севастопољ? пита поп.</p> |
| о ће, бабо, ућуткати оног пустолова.{S} Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор?{S} Гр |
| видиш моју малу баштицу пред кућом.{S} Знаш ли, кад ти оно дадох неколико цветића, а ти их сак |
| недеље похваташе нас и погонише амо.{S} Знаш, како је растати се са селом.{S} Познајеш ли ме јо |
| да ли на твоју или Миланову страну.{S} Знаш ме, ја сам као имела, морам се прикачити о ма чије |
| истоји.</p> <p>— Е па да питам жену.{S} Знаш, кућа је сва о женином врату...</p> <p>— А што ми |
| учитељ Макса, а колико му је година?{S} Знаш, по закону....</p> <p>— Кад је оно Морава потопила |
| цнем, или само климнем главом, а отац — знаш већ његово ухо — поцрвени, тресне ногом о тле, а ј |
| та би било и да је митрополит!</p> <p>— Знаш митрополит је митрополит... понавља попа мало као |
| <p>Илија га радознало погледа.</p> <p>— Знаш ли шта сам мислио?</p> <p>Илија га гледа још љубоп |
| латки купус са јагњећим месом.</p> <p>— Знаш ли ти, Јелена, зготовити папазјанију?</p> <p>Јелен |
| е воспитанију, а не ја од њих.</p> <p>— Знаш ти, шта је воспитаније.</p> <p>— Не знам, него ћу |
| ма собе.</p> <p>— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одговори Гргур, мислећ |
| у мало не угасих свећу пред собом.{S} А знаш ли, ко беше богиња?{S} Миланова сестра.</p> <p>— Р |
| ним прозорима.</p> <pb n="88" /> <p>— А знаш ли, ко станује иза тих прозорчића?</p> <p>— Не зна |
| о те је учио?</p> <p>— Баба.</p> <p>— А знаш ли <title>Оче наш</title>?</p> <p>— Не знам.</p> < |
| <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта је, ако Бога знаш? виче учитељка.</p> <p>— Не бој се, учитељу! храбр |
| ди у селу, па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!{S} Џаба се само мучи |
| ризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш!{S} Џаба се само мучимо и знојимо.{S} Све ће нас и |
| им у тој твојој невиђеној собици.{S} Не знаш, како бих желела од некуд из прикрајка, невиђена, |
| у столицу на Другу страну. </p> <p>— Не знаш шта има?{S} Има много.</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И |
| озорчића?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Не знаш?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Лажеш!</p> <p>— Можда |
| знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа не знаш.</p> <p>Кад су прешли половину пута, ћутећи, Милан |
| кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} Ја ћу како ја, како је |
| то ти велиш, своје парохије.{S} Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бог |
| те служе, ама те разговарају, чисто не знаш шта ћеш пре: или да се машаш јела, или да испијеш |
| себи добро промислио и промислио.{S} И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем проф |
| завезанко и у старијим разредима.{S} Ти знаш како отац мрзи да се показује; шта ме је пута тога |
| и ће ме поучити да ткам ћилимове.{S} Ти знаш како је она много вична у сређивању вуне.{S} Једва |
| — Ко зна.</p> <p>— Ја знам.</p> <p>— Ти знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа не знаш.</p> <p>Ка |
| ише цвећа, још лепшу баштицу.{S} Али ти знаш, како сам, што наши кажу, погинула за живином.{S} |
| ић и прекрсти се.</p> <p>— Па ти се већ знаш прекрстити!</p> <p>Поче се томе чудити изненађена |
| м успишеш, реци коју, али онако, ти већ знаш, онако мимогред — реци да су прутови у школама изл |
| у мало одахну и шареним марамама покупе зној са чела и лица, „Кад нећете овамо, друга работа“, |
| јбржи кас.{S} До друге механе пробио их зној, ту их протрљаше сеном, услужни механџија изнесе р |
| , а другом руком намешташе своју, лаким знојем овлажену косу.{S} Кад је био у својој „вселени“, |
| Ја поновим своје мучно слово, црвеним, знојим се, она, ћурка, смеје ли се смеје.{S} И ја ти за |
| вели: не знаш!{S} Џаба се само мучимо и знојимо.{S} Све ће нас изрезилити као кучиће па узалуд |
| с и осећање“, или „Број којим се множи, зове се множитељ“, или „Стеван Немања имао је три сина: |
| <quote> <l>На ноге, Срби браћо, слобода зове!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуша, груди му се |
| е за игру с пасуљима, шах-табла која се зове „мицаљица“.{S} На зиду прилепљена нека светогорска |
| :</p> <p>— Кажи нам ти, Гргуре, како се зове велики празник који нам долази?</p> <p>— Велики пр |
| лепи човек, а ово жуто не знам како се зове.{S} Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.</p> |
| /p> <p>— Велики празник који нам долази зове се Божић !</p> <p>— Кажи ти, Јанићије, продужи учи |
| јаше мала Даница.</p> <p>— Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се |
| .</p> <p>— Како је име детету?</p> <p>— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.</p> <p>— Да |
| S} И кад нас неће, ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо чита |
| еда радознало, а он му приповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, а |
| ам моје кокице, обе беле, па питоме.{S} Зовнем их само : трцава, гарава! а оне обе у крило, па |
| ог створио, а људи нису предругојачили, зову се природне ствари“.{S} А кад по који несташко уда |
| даним гласом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?</p> <p>— |
| крсти се и изиђе на ћошку.{S} Гледећи у зову и ону подивљалу лозу, што се уз њу савијаше, разми |
| је у хладу, он спокојно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене |
| лакала.</p> <pb n="54" /> <p>Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше |
| а погача од твоје матере.{S} Потврда је зорли, али су твоји предњаци још тврђи.{S} Збогом, Грго |
| ом!{S} Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полази.{S} Заузми се где треба, те да му тамо буд |
| иста, сутрадан, још на један сахат пред зору, седели су у колима и возили се путем поред Спомен |
| трину, изгледаше преображена, преливена зраком нежности, питома и невина, да би у овом тренутку |
| опазише тамо далеко у високом јутарњем зраку позлаћену кулу на Саборној Цркви.{S} Гледају и гл |
| } Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бде |
| у студену поњавицу, а пред њиме, као у зраку, трептала је Студеница и цела Фрушка са њезиним в |
| рлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна недра наслони на ваша прса.{S} У једанпут се Грг |
| мо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије главе.{S} Испите сам положио, Лицеј цео довршио |
| боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје па |
| S} Чича Иван овро раж и пшеницу и сасуо зрна у кошеве.{S} Летина какве скоро не беше у оним кра |
| а, и као <pb n="118" /> једро кукурузно зрневље удараху по дашчаном крову.</p> <p>Киша падаше, |
| ит — сам овејан Србин и Хрват!... чисто зрно, пшеница од народа.{S} Па гледните само Доње Дунав |
| Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање.{S} Д |
| n="75" /> <p>„Дерладија!“ промрмља кроз зубе, па наново, још пажљивије, упре своје погледе у ра |
| ило и оде у своју собу.{S} Само је кроз зубе промрмљала: дерладија!{S} Професор је врло добро п |
| оград, одговори му слуга, али више кроз зубе.</p> <p>— 'Трговином или ћете суду?{S} Не знам да |
| ријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо“, учитељ се затим удали, а ђаци, полако, је |
| , настави мајстор Јован мало — као кроз зубе: „они, који се држе само својих обичаја и хоће да |
| и тек је на завршетку, више онако кроз зубе могао „секундирати“.</p> <p>Устадоше попадија и уч |
| о је, а и ослабио, што су га изневерили зуби, али што су га издале ноге, једва пренесе водицу п |
| алуд мука.{S} Док само цикне па шкрипне зубима: ха, неваљали једна, тако ли се учи, све ћу вас |
| у један бусен траве пред собом, шкрипну зубима, стисну песнице, и поче се клети у себи: „Истера |
| чујете више ни веселих птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама.{S} Потоци пуноводн |
| н спокојно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Да |
| , дремљивом фамулусу у трему непрестано зуји у ушима : „Докоље, господи, <pb n="20" /> забудеши |
| је, да се сирото мучи, омакне ми се па зуцнем, или само климнем главом, а отац — знаш већ њего |
| рна ,и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!{S} Само се малко помичу, испружају врат |
| вас, и опет, опет... често сте ми у очи зуцнули (но ту учитељ Макса мало заћута и једва изговор |
| већ дигао са својега места...{S} Стој! и ја одох с тобом.</p> <p>— А ти, Гргуре?</p> <p>Гргур |
| убоко је, али ћу испливати, скрећи!{S}" И доиста...</p> <p>— Учите ли децу по наставленију, зап |
| {S}" Хоћу, зашто не. „И ову погачу.{S}" И ту погачу, рекох јој. „Много, много га поздрави.{S}" |
| да легне, смерно стане пред „Распетије" и моли се Богу.{S} Тако је било доба, а он беше продукт |
| љ омекнуо, па (особито ако се то тражи) и загрлио је.</p> <p>Гргур, видевши је тако клонулу, по |
| ек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ беше затворена, заједно са Штуром, Коларом |
| шницима које чека страшни час „смерти“, и о праведницима, који ће, у слави небеској, седети с д |
| да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему, споља се чуј |
| ју ражњеви ; гајдаш накривио фес, дува, и час по удешава пискове ; жене се узмувале, у кујну из |
| шкирић са оне Даничине, испресавија га, и остави под јастучић на свом кревету.{S} Најзад одломи |
| а ухватио најкрупнији кас.{S} А кад га, и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било је повуци-п |
| прошлост.</p> <p>Сећа се старац свега, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели.{S} Јо |
| Ти познајеш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију.{S} Реци ми: који је од њих двојице бо |
| у разред као — анахронизми.{S} И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, <pb n |
| даје се.{S} Његова последња реч осваја, и куд њоме наврати погледе онамо сви послушно гледају.{ |
| ли већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{ |
| ертепа показала разна злоупотребленија, и пошто тај обичај никаквом добру не води, то се ношење |
| .{S} Море, море — Аустрија је Аустрија, и старија и лукавија од свију, што вас је год, жутокљун |
| ко црвенога воска.{S} Опучи се хартија, и у крило му паде мио божићни дар: црвен појас од најле |
| своје омекшало лице, али сирота мајка, и сама би се на његове сузе растужила и плакала.</p> <p |
| по мирише.</p> <p>Она ускиде два лиска, и пружи му их.</p> <p>— Кад их овако гледам и миришем, |
| довим гранама, бијаху у окна прозорска, и као <pb n="118" /> једро кукурузно зрневље удараху по |
| остави.{S} Седела је за столом, плела, и гледала у отворену књигу пред собом.{S} То је једна о |
| ица.{S} Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови.{S} Једва их је учитељ Макса сместио у с |
| и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати.{S} Кад све беше спремљен |
| постити, или одрадити, ја бих и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, б |
| одрадити, ја бих и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, |
| .{S} Упрегоше коње, посадише се у кола, и већ су били упаљени фењери кад су прошли мимо кнежев |
| хао вратом, рзао раствореним ноздрвама, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио |
| } Испративши све то с најлепшим жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о Даници, |
| поозбиљимо и намрштимо, а пред својима, и кад смо сами у кући, зашто бисмо се плашили од онога |
| ај исти тренутак неко куцну на вратима, и кад се отворише ступи унутра један средовечан човек, |
| мену, погледа задовољно мајстор Јована, и смешећи се трну у дланове.</p> <p>— Ви сте данас сасв |
| заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с њом, разгова |
| о мешање у свашта, и у ствари које зна, и у знања која не разуме.</p> <p>Даница, поверљивијим п |
| кад се наплати по каква већа наруџбина, и тако даље</p> <p>По вечери очита се опет <title>„Оче |
| воде.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <pb n="56" |
| ње: и сазидаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе доп |
| е доба, првих година свога учитељевања, и сам је прво само — сам, а после са својом младом жено |
| што викну:{S} Петрија!{S} Запиткивања, и одговарања.{S} Разговор, част — до поноћи.</p> <p>Али |
| оли, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњости?{S} Лицем на Преображ |
| и.{S} Тешко се попу растати од Вертепа, и сам би палицу у шаке па упоред с Максом, само да није |
| т само, јаче опанком муну коња у ребра, и не окренувши се после тога више ни један пут, ухвати |
| плакао, кад би чуо да ће да воде брата, и да га дуго, дуго неће видети.{S} Отац би га корео за |
| у плавој висини беле се вита мунарета, и кад се сунце испне на подне, а јасно-грли мујезини с |
| ном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и |
| ло да раздражи Илијино мешање у свашта, и у ствари које зна, и у знања која не разуме.</p> <p>Д |
| ених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, |
| у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка о |
| а се могаше отрћи од школских вратница, и кад је већ морао пустити њезину руку, коју држаше сти |
| Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, пристану.{S} Фамулус Степ |
| азнеженог срца, пробудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што планду |
| S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје матере.{S} Потврда је зорли |
| одломи по једно парченце од оба колача, и како и онако није вечерао, то је слатко откидао залог |
| по кришка сира, или савијача, или моча, и тако даље{S} О великим празницима у подне печење, а < |
| слободне народе...{S} И Русија је роб, и њу треба ослободити...{S} Руски је народ безгласан, п |
| у одстајала.{S} Збогом! буди нам здрав, и немој нас заборавити. — Даница“.</p> <p>— Даница, пон |
| ед школе; оздо видео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом.{S} П |
| х у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <pb n="56" /> нема што ће |
| под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседаше око печенога јагњета.{S} А |
| на, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <pb n="56" /> нема што ће их уставити.{S} Видит |
| ар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?!{S} А учитељ, у једној једитој глави, |
| ској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с је |
| а моја Данице.{S} Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, тако излучен из света, а тако бих |
| еталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад и |
| е!{S} Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толик |
| ка <pb n="15" /> огласи школске часове, и обоје се журно упутише школи.{S} Даница је напред ска |
| гледа радознало, а он му приповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, |
| ан стидом, спусти своје црне дуге веђе, и гледаше преда се.</p> <p>— Тако, па да ми се пазите и |
| ари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се очи наводниле; сви су у неком свечаном тужном |
| увек је било на свету горчине, било је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и претрпети, само ш |
| руге жице: <pb n="123" /> она се смеје, и ја се смејем; почне се прћити, почнем се богме и ја д |
| , а он вади царске повеље, привилегије, и показује народу.{S} Народ виче: „Шта су потписали ћес |
| е човек прегалац.{S} Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буду световали |
| ају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да |
| на уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину", док ти за |
| можда би га, с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у исто доба не појави близу њих и ост |
| врбових прутића, чанчић укухане штирке, и гомила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце |
| епоту и величину столице патријаршиске, и ма да су Карловци место и мало, и не толико <pb n="11 |
| !"</p> <p>А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну неба, на којој у тај мах не гори |
| суђују...</quote></p> <p>— И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јован мало — као кроз зубе |
| да орете, ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младости, у старо |
| црвеним, по стрништима поскакују вране, и осим њиховог гакања <pb n="138" /> и врапчијег цвркут |
| ; мајка ти је била у цркви о Ивању-дне, и ја сам била, пољубила сам јој руку и пољубила ме је.{ |
| амо на доколици.{S} И отац ти се брине, и мајка ти се брине, па и твој учитељ, мој отац, мршти |
| идаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цр |
| арисали, продужава Милија своје чуђење, и врти својом полућелавом главом.</p> <p>Ђаци су одгова |
| ду од кућа.</p> <p>— Ту испрегоше коње, и док их је слуга провађао, отац извади погачу и сир, п |
| , кацу сира и ухрањенога крмка годишње, и дукат цесарски месечно.</p> <p>По ручку се Иван опрос |
| престанка о Даници, најзад се прибере, и опет, по својој доброј навици, прионе за књиге.{S} И |
| о погледа, па опет спусти очи преда се, и стидно прошапута: не знам,</p> <p>— Донела сам ти ушт |
| шумски дух викну по имену.{S} Трже се, и погледа изнад себе.{S} На брдашцу, преко којега се бе |
| мо да није строгога лика учитеља Максе, и он би се можда мало раскалашио, угледао на своју лепу |
| n="100" /> Знало се за свакога у прсте, и унапред се тако рећи одлучило шта ће од којега бити.{ |
| њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном брснатом шумарку |
| ти да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарим |
| на другу страну, ухватили се за трбухе, и тресу се од смеха, Учитељка <pb n="27" /> отворила шк |
| већ се и одметнули, отишли у Карловце, и већ су у служби Народнога Одбора.</p> <p>Чим погледат |
| хватила сам те.</p> <p>— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си права — немој да ти кажем |
| чеше са стаклена ормана скидати шољице, и ону кутију од лима, у којој је покојни прото носио „с |
| собом, шкрипну зубима, стисну песнице, и поче се клети у себи: „Истераћемо вас, истерати!"</p> |
| ке и ови излетеше на отворене вратнице, и за неколико тренутака замакоше за брдашце.</p> <p>Пет |
| ито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, |
| и мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао.{S} А први санак под школским кровом беше тако |
| и, погледа најозбиљније своје помагаче, и сам настави маказама сећи шарену хартију.</p> <p>Попа |
| ошљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне на снажно недро младића, |
| На коњу је, па сељаци, које сусреташе, и не могаху видети, колико је личан и виђен растом, али |
| епитрахиљом под пазухом.{S} Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!“ Свештен |
| ргуре?</p> <p>Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу.</p> <p>— Ћутиш?{S} |
| касом.</p> <p>Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опомињаше слугу да скреће то десно то |
| 94" /> очин лесковац ?{S} Нема га више, и он се истутњио, као и она очева жестока нарав.{S} И с |
| гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и од м |
| ругом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.</p> <p>Да ли на веки?</p> <p>После неколи |
| на Мораву, на поплаву.{S} Свет се тужи, и ја грешна радујем се: можда ће Гргур писати, да види |
| слушаоци беху и старији и развијенији, и јачега кова и грађе степенитији. <pb n="100" /> Знало |
| <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице <hi>свја</hi> земља да трепти <hi>со |
| рца порода.{S} Онима, који су га имали, и само се каже.{S} Јаше Иван Здравковић своје слабачко |
| гур учи оне мале науке у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и |
| и препоручивао.{S} Сваки појав у школи, и онај најмањи, најобичнији, њему је био читав мали све |
| тичјим крилма.{S} Коњи товни и одморни, и кад се докопаше правога насипа, једва их слуга савлађ |
| ругом цару:</p> <p>— А од куда ти јеси, и како <hi>имја</hi> твоје?</p> <p>— Аз јесам цар Валта |
| и, жар првог одушевљења поче попуштати, и он, сасвим мирно и озбиљно, запиткиваше је о покојној |
| се сврх сваке ствари слободно мислити, и све, што чују, да суде и расуђују...</quote></p> <p>— |
| ного мислио о својој тамној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразговетни темат, |
| “ У тај мах скиде капу, па се прекрсти, и с тим је све положио у божје руке.</p> <p>— А кад Грг |
| и прст.{S} Збогом, моји мудри философи, и Илија има своју философију.{S} Времена и здравља, стр |
| итељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о благу дну. |
| ачки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о бл |
| ише своју драгоцену крв најбољи јунаци, и од тога пораза опоравише се тек 28 августа, битком, у |
| свом старом учитељу Макси, о учитељци, и о негдашњој својој другарици, о Даници.{S} Успомена н |
| ". <pb n="41" /> Попу се наводниле очи, и попадија се узбунила, па једва се сети те попа у руку |
| оји, него се окреће.</p> <p>— Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење, и |
| аја.{S} И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије прибијаше се уз Милана, а још више уз Гргур |
| дуљио с њиме разговоре.{S} Оде и сељак, и Милан се опет удружи с Гргуром, и обојица одмакоше пу |
| штеник Арон, седосмо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред залазак сунца, стигосмо на домак К |
| понуди да седне до њега.</p> <p>— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав в |
| што не, с тобом бих, Бога ми ти кажем, и суваче окрет’о.{S} Опипајдер ове мишице!{S} Је л’ чвр |
| ведник; види се и Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком северном хоризонту |
| шта против тебе, заклех се да ти пишем, и ево испуњавам своју заклетву.{S} Гргуре, да ме случај |
| био онде код ограде.{S} Мерим и мерим, и толико сам себична и неодлучна да ни један цветак не |
| оше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божја анђелка обесише!</p> <p>Мајстор Јован тр |
| се скаменили, седе један према другом, и чудом чудећи се гледају се, па им се чини да већ чују |
| ена, стајала на ивици брда пред школом, и непомично као кип гледала на ону страну, где је ишчез |
| м крупним очима, погледа је још једном, и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско-нежна, |
| , како се преливају проженути пламеном, и како се, најзад, претворише у чашицу—пепела.{S} Још о |
| н хитром, непрекидном беседом Илијином, и сам дође у восторг.</p> <p>— То је најбоље од свега ш |
| овито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужасан крик растолегаше по таванима нагомилани |
| ељак, и Милан се опет удружи с Гргуром, и обојица одмакоше пушкомет хода до гроба Порчинога.{S} |
| аџарски! викну мало јаче мајстор Јован, и поче сипати вино у чисте чаше, које је међутим донела |
| горе на брду.{S} Наставише пут, Милан, и нехотице, опет се окрену, а у исти мах осврте се и Ил |
| азад, ћути, мисли какав мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу |
| ред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад се повратила, лепе јој очи беху још лепше, као у |
| да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега.</p> <p>— Гргуре, Грг |
| ше пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку |
| } Ветар, дабогме ветар.{S} Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама коју они разносе |
| и сузе грунуле, загрли своје мило чедо, и не оста места на лицу његовом, које није више пута из |
| } То рекав, па као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.</p> <p>— |
| е, али га отац задржа.{S} Хтео не хтео, и он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слушат |
| оју јединицу.{S} Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крстом, уступио Даничину р |
| ече: „И тако, и тако.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити децу му |
| ма, па пристојности ради рече: „И тако, и тако.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драг |
| нијега.</p> <p>Ту Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се |
| ибере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тај |
| иске, и ма да су Карловци место и мало, и не толико <pb n="116" /> много убаво, опет му се учин |
| рчања вратница, предигао се нешто мало, и док радознало упире погледе у изненадне отмене госте, |
| /p> <p>— Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехну се с пуно задовољ |
| у и сузе престаше, спусти руке у крило, и погледа горе својим великим очима.{S} Суморно небо ис |
| у и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајанствено-прозрачни |
| удновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене.</p> <p>— А што тако опознисте |
| другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача од твоје матере.{S} По |
| готово целога века на чисто неизведено, и разумљиво и опет колико би хтели непојамно, осећање с |
| у.{S} У таким школама деца живе стално, и само о великим <pb n="3" /> празницима и о школском о |
| е механически, него јасно, разумително, и онда, онда, ја бар тако налазим, одужио сам свој дуг |
| се пипну за појас, насмехну задовољно, и — одлучи се.{S} Предузимљивост, енергија, <pb n="137" |
| у циле-миле — лагарије.{S} Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју |
| аљен, Повлен, Медведник; види се и Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком с |
| у.{S} У грудма им трепташе свечани мир, и нешто тако слатко и мило пролажаше им кроз душу, као |
| тих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... често сте ми у очи зуцнули (но ту учите |
| уначан народ руски, који ће љубити нас, и кога ћемо обгрлити ми, ми њихова потиштена браћа...{S |
| ити; подрвене, па тресну ногом о патос, и ја ногом о патос, па нагни на врата, у помрчину.{S} Т |
| 2" /> <p>После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се пушаше слатки ку |
| смо савез народа утврдили ми.{S} Јест, и ја сам био на једном поверљивом састанку.{S} Доста ка |
| и се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете се и Милан.</p> |
| гледају два пут, гледају још један пут, и још два пут: <pb n="22" /> што злато — злато, што сре |
| пчидер је тога лета ишао само једанпут, и то с професором Савом.</p> <p>Те јесени упишу се и он |
| руци јој шав, оборила лепу мудру главу, и шије.{S} Онај исти стари, сада још старији сат тиктач |
| о чудновато створење: и сазидаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако |
| аза са Цетиња, прича о боју на Грахову, и плаче.</p> <p>Кад је Васо пружио „писму“ учитељу и по |
| с слабије чујаше, а он, свршив молитву, и даље замишљаше себи срећу, којом би, да, је свемоћан, |
| е ноћас шапнула у себи, пољубила књигу, и кад је пред легање стала пред икону, молила се Богу с |
| Намести му на кревету ниже својих ногу, и по вечери позову га у собу.{S} Изује своје нове опанч |
| преко потока отрулило је и пало у воду, и сад се прелази преко новог малог моста, мало повише.{ |
| е опазио бледило на њезином лепом лику, и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу о |
| срца, пробудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном |
| свога рођенога брата, ко комада Пољску, и опет ти кажем: није Славјанин !{S} Не мораш знати где |
| е свога трешњевога чибука, напуни лулу, и на познати његов начин завали се у столицу и поче пуш |
| ни, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче.{S} Професор Сава оставио чибук и по свом об |
| . </p> <p>— Ко не скине капу старијему, и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири |
| рпска !“ тако нешто кликнуло је у њему, и тренутно би му тешко, што своја топла и нежна осећања |
| сли од себе, окрете се на другу страну, и уморен — заспа.</p> <p>А кад фамулус Степан дојури шк |
| ишљао о Вертепу, о себи као цару Петру, и о Даници као својој царици.</p> </div> <div type="cha |
| итељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, |
| чуди се поп.</p> <p>— Нећу.{S} И нећу, и не смем.{S} Да је било негда, тамо пре петнаест-дваес |
| робудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном брснато |
| помоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она мало разабрал |
| о се држи на заузетом месту на кревецу, и час <pb n="80" /> па крадом гледа кроз прозор у жути |
| ева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрн |
| два дала домашити, очепи малу гранчицу, и све то спреми да спомена ради собом понесе.</p> <p>Ме |
| ребаци ноге, збаци с горње ноге папучу, и — чита.{S} Сат тиктаче, мачка под столом преде, у вел |
| м боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим их, и зрна остављам за зимицу.{S} Да видиш моје лехе, моје |
| ама.{S} Облачно јесење небо гледало их, и у овом тренутку заплакало је, крупне капљице шуштаху |
| и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибри |
| х у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и кала |
| и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег косит |
| и доста.{S} Плану, скочи, груну у плач, и оде у своју собу.{S} Сава је подуже гледао за њом, по |
| у.{S} Ја сам казао и казаћу, ако хоћеш, и пред самим Књазем...{S} А кога се ја бојим?{S} Јеси л |
| рекох за Милана.{S} Растурен комитет... и он је већ у служби.{S} За њега се не брини...{S} Да г |
| љања.</p> <p>— Не свиди ти се никако?.. и не може ти се свидети, поче Милан мало подсмешљиво... |
| Србин вам је некако чудновато створење: и сазидаће цркву, и набавити звона, и иконе, и барјаке, |
| ако да се је једва могло на крају чути: и донесех му дар : измирну!</p> <p>Не би Макси право, ш |
| ласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар : ливан!</p> <p>— А твоје <hi>имја</hi |
| брзо прогутати уздисај, помислите само: и невину <pb n="110" /> дечицу.{S} Две младе девојчице, |
| је освојити суд и који му не припадаше; и њега је цео Лицеј сматрао као <pb n="102" /> једног о |
| <p>— Учитељу! упаде му у реч свештеник; и ја ћу с тобом у Горњу Крајину, па ћу свуда, где тамо |
| на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају. “</p> <p>— Хај, хај, мој драги Доситије, |
| ду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> и тако.{S} Аустрија, стара лисица...{S} Велим ти, чувај |
| е, и осим њиховог гакања <pb n="138" /> и врапчијег цвркутања не чујете више ни веселих птица у |
| le>, <title>„Тодора од Сталаћа“</title> и још многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало |
| вији број <title>Српских Новина</title> и свечаним гласом чита прву прокламацију бана Јелачића. |
| имађаше новине <title>Вјестник</title> и дигнувши их рукама изнад главе, читаше најновије дога |
| есма <title>Упованије моје отац</title> и пођоше напоље, он још једном погледа на све четири ст |
| родио, идем поклонити се <hi>јему</hi> и принети дар: злато!</p> <p>Макса се и нехотице насмех |
| , противу фиргаза!{S} Чујеш ли, Милане? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фир |
| S} Још ћемо ми туђина служити, још !{S} И кад нас неће, ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у |
| рота и не чекам да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се л |
| ви ти, де да <pb n="40" /> запевамо!{S} И рекав то, поп поче неку црквену песму, тек да располо |
| учи, све ћу вас у хапс, у кврге!...{S} И још, Бог те пита како га није плашио.</p> <p>— Па не |
| и једнака пута за слободне народе...{S} И Русија је роб, и њу треба ослободити...{S} Руски је н |
| , све зависи од тога како се узме...{S} И најоштрији нож није опасан, док је у мудрим рукама, а |
| , што се отискиваху са околних брда.{S} И курјаци се појавише око торова, раније и жешће него о |
| г члана из много познијих нараштаја.{S} И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије прибијаше с |
| <p>— Ето ми пише Милан, пише Илија.{S} И једном и другоме нема се ништа примећавати, ни што се |
| " /> воспитанија и опет воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасв |
| а родови, па комшије, па опет мајка.{S} И куцов се умиљаваше око наших путника, као да би им хт |
| а, па је дуго, дуго за њима гледала.{S} И она би тамо у планину, у Гргурово село.{S} Враћајући |
| руку и скидао капе свима великашима.{S} И отменим госпођама, старој госпођи Симићки, свагда при |
| тако живо, да је она његова: суђена.{S} И кад је склапала очи, учини јој се да чује његов глас: |
| а, у руци божјој и Народнога Одбора.{S} И ја сам вам у пододбору.</p> <p>— Живео ! омаче се Јов |
| тај народ има и силе, има и отпора.{S} И ми ћемо се, децо, одупирати, ‘борити.{S} Дух нашега н |
| га случајно погледа и што год упита.{S} И поп Крста се склања да је више позади, да баш није од |
| тњио, као и она очева жестока нарав.{S} И сад је исто онако пољут и построг, али су му прутови |
| ојој доброј навици, прионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врл |
| м се, она, ћурка, смеје ли се смеје.{S} И ја ти загудим у друге жице: <pb n="123" /> она се сме |
| , само су му очице живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често |
| S} Гргур је још у Војводини. ратује.{S} И ја сам по народном послу одлазио тамо.{S} Народ је на |
| .</p> <p>— Не брини се, газда Иване.{S} И мој је син свршио школу код велике цркве, па сад, как |
| е онда ће вам листом нагрнути цркви.{S} И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је за |
| то лепше, него и ја и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју и |
| с и окрене се да је још једном види.{S} И Илија се баш у истом тренутку окренуо.{S} Даница већ |
| као и у овој нашој слободној Србији.{S} И тамо је.... али што да ти напред ређам, што ћемо све |
| ро што сам ја овака, а ти опет таки.{S} И останимо обадвоје оваки какви смо.{S} Ја не знам шта |
| разреда у разред као — анахронизми.{S} И онда, и после у животу, били су и остали несавремениц |
| ао нешто пришаптати, нешто поверити.{S} И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо з |
| , хе, то је само Доситије умео рећи.{S} И данас их има, који књиге пишу, ама нешто врдају, нешт |
| ао ви, који живите само на доколици.{S} И отац ти се брине, и мајка ти се брине, па и твој учит |
| е и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученик |
| , тог је истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> < |
| храму, у који је сишао сам Спаситељ.{S} И напољу је ветар уминуо, само што се са великог кухињс |
| e>„Блажени"</title> опет учитељ сам.{S} И кад је опет поп Крста по неопходној дужности тамо пре |
| че на не часим часа, већ да полазим.{S} И ево ме са срећом.</p> <p>Узе попа своје писмо, узе уч |
| чибуцима, као данас слатким и кавом.{S} И Сава је то уврстио у своја невина уживања, искључиво |
| што наши кажу, погинула за живином.{S} И сад се још онако исто с њима заносим.{S} Имам осам ма |
| уцнувши се по свом обичају са попом.{S} И поп испи своју чашицу, па и он преста, чекајући да уч |
| Тамо ће и ручати, провести део дан.{S} И доиста, сутрадан, још на један сахат пред зору, седел |
| у себи добро промислио и промислио.{S} И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем пр |
| , док сам ово мало знања напабирчио.{S} И сад ме се не тиче нико, ни Књаз, ни патријарх: док ви |
| оди дете у школу.</p> <p>— Ако, ако.{S} И треба кад му је дао Бог.{S} А шта ли ће да учи?</p> < |
| акса, али је то сад сасвим престало.{S} И кад дођу један другом на поседак, говоре много мање н |
| ох јој, та ми се знамо, другови смо.{S} И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга погача |
| о је растао и напредовао мали Гргур.{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко |
| ини, било на чаршију или на панађур.{S} И о устанку су војевали заједно.{S} Четворица их беше у |
| <p>— Ја?{S} Ја немам крви на одмет.{S} И кад бих је имао, прво бих је пролио, погоди где?{S} Н |
| уд који, а мени се све бије о главу.{S} И опет, гдегод станете, опадате ме: директор нема посла |
| е читао, а Јелачић говорио заклетву.{S} И то ћете подробно читати у <title>Вјестнику</title> ов |
| е и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња се |
| рофесор? чуди се поп.</p> <p>— Нећу.{S} И нећу, и не смем.{S} Да је било негда, тамо пре петнае |
| коле, а не увратити се на часак два?{S} И кад је пред сан шаптала своју обичну <pb n="142" /> м |
| та би било од педагогије, од државе?{S} И најмудрија политика не да се извести, док се не ошине |
| времене српске историје.{S} А Милан?{S} И Милан слуша пажљиво, али из оно мало промене на лицу |
| тичног лика.{S} А Милан?{S} А Гргур?{S} И они, раздрагани, ужагрили очима, па би, чини ми се, д |
| ли видео кадгод нулу?</p> <p>— Лулу?{S} И мој баба....</p> <p>— Није лулу, него нулу.{S} Погле |
| ју собу, села за столићак, ређа карте — и врача.{S} Види: да се њезина другарица „проводи несре |
| и да је — плакао.</p> <p>А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицама о |
| јнобелу, лепшу од сваке девојке, лепу — и још лепшу него што је лепа учитељ-Максина ћерка Даниц |
| } Покуша да састави нов косовски марш — и то не иде.{S} Можда ће љубавна песма наћи одушке запт |
| браду.</p> <p>— И у његову... </p> <p>— И у његову...</p> <p>— Дакле ти већ Даница уштинула срц |
| песничка Јана Колара</title>.</p> <p>— И овог великог Словенима морате знати као Доситија.{S} |
| ужи руку, он је мушки продрма.</p> <p>— И ја сам Славјанин, чујеш ли, Славјанин!</p> <p>Гргур г |
| је воље упаде му у реч Даница.</p> <p>— И лакше и природније, потврди и Милан.</p> <p>Макса не |
| S} Има много.</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И за мене и за тебе.{S} Овака честита „младеж српска“.{ |
| ест, као они, Милане, као они.</p> <p>— И ти ћеш ваљда с њима у Карловце?</p> <p>— Куд било, Ми |
| знаш, не смем ни да ти кажем.</p> <p>— И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш.{S} |
| несташно већ стреља за тобом.</p> <p>— И опет сам! викну девојче.</p> <p>— Сам.</p> <p>— Читаш |
| е му Гргур, смешећи се лукаво.</p> <p>— И јесте, Грго, човек; човек од феса до јеменија.{S} Да |
| , нешто смислио, ословиће поп.</p> <p>— И ја сам, прихвати учитељ, натукавши појаче фес на глав |
| p>— Јест, у његову седу браду.</p> <p>— И у његову... </p> <p>— И у његову...</p> <p>— Дакле ти |
| руку.</p> <p>— Баш кад хоћеш.</p> <p>— И учитељку.</p> <p>— Не браним, забележио сам.</p> <p>— |
| да суде и расуђују...</quote></p> <p>— И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јован мало — |
| > <p>— Јесмо.</p> <p>— А јуче?</p> <p>— И јуче.</p> <p>— А прекјуче?</p> <p>— И прекјуче.</p> < |
| — И јуче.</p> <p>— А прекјуче?</p> <p>— И прекјуче.</p> <p>— Све поред оне куће на углу?</p> <p |
| и ради рече: „И тако, и тако.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, знам, драги господине, учити |
| иректор проговорио с нама.{S} Добар ка’ и ти, погоднији него учитељ.{S} Смешка се на нас, пита |
| адосно, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „По |
| ељ Никола, који је свима „попечитељима“ и „совјетницима“ био учитељ, извукао ове године седмицу |
| т гласи: шти оца твојего и матер твоју“ и тако даље, онда се дигне у школи толика граја, тако в |
| Био си најбољи међу својим друговима, а и сад си, знам ја, онај исти, најбољи међу најбољима.{S |
| , али не често као некада, отежао је, а и ослабио, што су га изневерили зуби, али што су га изд |
| , да се фамулус Степан сасвим расани, а и учитељ Макса у својој соби постане нестрпљив, буни се |
| му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад нас двоје сеђасмо пред |
| ног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у р |
| ир-џамије...{S} Илија дош’о у севдах, а и сам сам, хтео да слушам-шаркију..:{S} Ето ти пред нас |
| аше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоугластих шљунака.{S} Гледаше и слушаше: чињаше м |
| е им бити кад чују да сте пролазили ; а и Гргур ће вам бити захвалан.{S} Ви не знате, шта је са |
| еби од свемилостивога Бога желимо.{S} А и како не би били здрави у овим питомим горовитим селим |
| ободи независној и од Маџара и од Шваба и од Турака.</p> <p>А тамо у оној соби из авлије седи М |
| њи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: сад, сад, пружи ми руку... не могу без тебе.{S} |
| вој би Илија данас танцовао између неба и земље.{S} Ужасно, гдегод кога стигоше, повешаше.{S} Ш |
| и.{S} Ето ти дете, па га води где треба и коме треба.{S} Ја, ја се, мајстор Јоване, не знам мак |
| љаке ни великаше.{S} Има још доста Срба и осим њих.</p> <p>— Ваљда као што су мој отац и профес |
| Богу ћу се молити да те затекне здрава и онако добра, <pb n="93" /> као што смо те испратили и |
| ји дан! понавља задовољно професор Сава и таре дланове.</p> <p>— Дабогме, још који дан.{S} Док |
| е!</p> <p>— Јелена! викну професор Сава и лупи руком о сто.</p> <p>— Шта лупаш тако, нисам ја т |
| ат Господ Бог наш“, кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а из |
| директора.{S} Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага |
| је гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, које му овлажише очи.{S} У тај пар д |
| и данас има у њих кићена оружја, ножева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, |
| пет не врну у олтар.{S} А кад се отпева и она последња песма <title>Упованије моје отац</title> |
| амо је мала Даница још она иста брбљива и несташна птичица, која исто онако цвркуће и скакуће, |
| и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зерек, па Сава.{S} |
| ше се развалине, остатци високих зидова и кула некадашњег Порчинога града.</p> <p>Сунце обасјал |
| и старији и развијенији, и јачега кова и грађе степенитији. <pb n="100" /> Знало се за свакога |
| половину сата, Гргур уседе свога мркова и одјаха својој кући у село.{S} Уз пут је много мислио |
| атима стајаху неколико обојених столова и столица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака. |
| гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег коситера.</p> |
| варао се са сељацима, који довлаче дрва и пиће на чаршију; имао је макар по једног познаника го |
| ишег тежења за срећу потлаченог Српства и Словенства, за срећу својих пријатеља, својих ближњих |
| цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и сама нећу више пута прелетати очима, пре него ти га п |
| епом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из |
| Илића ухватила маџарска стража, била га и тукла наџацима, привезала за дрво, четири дана издржа |
| један од његових биографа, по којима га и ми данас приказујемо.</p> <p>Тај дан беше четвртак, с |
| лића, распечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки |
| доба, кад цвета босиљак, доносила би га и китила целиваће иконе. „Чисто ми је лакше онај дан,“ |
| млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то сад сасвим престало.{S} И кад |
| ја имам свога узрока.</p> <p>— Имам га и ја.</p> <p>— Имаш га и ти!{S} А какав је тај твој узр |
| л су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S |
| /p> <p>— Имам га и ја.</p> <p>— Имаш га и ти!{S} А какав је тај твој узрок, ако га смемо знати? |
| енофилу:{S} Пољаци.{S} Сетивши се свега и свега, не дотакну се тог рањавог места на телу словен |
| ицу, али она већ више не гледаше у њега и спокојно даље корачаше међу цветним лехама.{S} Облачн |
| ли је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијега света иза сеоскога плота.{S} То га је и |
| } Благо теби кад имаш много лепих књига и добрих другова.{S} Ја овде у селу нити сам пристала у |
| .{S} Повисока, сува жена, оличена брига и старање.{S} По чистоти познаје јој се вредноћа и уста |
| Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се б |
| ветни и плодородни врт самоограниченога и суревњива мусломанина.{S} Гранчица бршљана или вршак |
| ицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, |
| p>— Не знам шта има то толико паметнога и у тој <title>Славјанци</title> настави Милан и обрну |
| боловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја па се најзад опет заустави на Даници.{S} Што |
| угове његове.{S} Већ је на измаку друга и последња година Лицеја, опште мишљење и у наставника |
| рећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић.{S} У врећи је брашно прох |
| ри поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу.{S} Уживао је у тој |
| Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилајетом.{S} Хе, хе, како ће то, жен |
| читељка, која је много раније дошла, да и она присуствује првој представи.{S} Стари је обичај М |
| .</p> <p>— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом.{S} Здраво је, као јабука |
| у вуне.{S} Једва чекам први снег, па да и то, у име Божје, отпочнем.</p> <p>„Да ти нисам већ по |
| које до сад није уживао, отвори уста да и он с осталима привикне браћи „Живео!“ али му се у ист |
| ш?...{S} Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.</p> <p>— А где су |
| м се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није раселио поводањ.{S} Ја мислим и чекам, разби |
| је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.</ |
| у, па <pb n="4" /> се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчић |
| град једини на свету, као да нема града и осим Београда...{S} Све смо закључили... деоба правич |
| ошао поред капије Вучићева конака, овда и онда проговорио коју с његовим наоружаним пандурима.{ |
| а материна.{S} Гргур гледа слике, гледа и чуди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме на |
| леда у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике |
| чита друго, чита их још једанпут, гледа и по трећи пут то у једно то у друго, па онда обадва са |
| које му отоич засењаваше очи.{S} Гледа и гледа ; колико тишине, колико присебности и самопоузд |
| о, јер он пази на нас; по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, како прети |
| обода зове!</l> </quote> <p>Гргур гледа и слуша, груди му се шире радостима, које до сад није у |
| смешљиво, <pb n="135" /> јетко, погледа и свога другара.{S} Одлучи се Илија да се окрене и по т |
| , погледа своју другарицу, која погледа и њега својим лепим крупним очима, погледа је још једно |
| ...</p> <p>Даница га значајније погледа и прошапта:</p> <p>— Све?</p> <p>-— Све, драга моја Дан |
| шале не издржи, кад га случајно погледа и што год упита.{S} И поп Крста се склања да је више по |
| није ни лакше.</p> <p>— Лакше је, можда и против своје воље упаде му у реч Даница.</p> <p>— И л |
| Не знам.</p> <p>— Лажеш!</p> <p>— Можда и лажем.</p> <p>— Зар ти ниси видео ону што успија?</p> |
| другару, ово ти је писмо прво, а можда и последње.{S} Ја нисам крива, што нисам остала, што ни |
| ведају сладости које се сањају, а можда и уживају, у тим забрањеним рајевима.{S} Рајевима рекос |
| аксо, сркнувши мало из чаше... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећам ја.{S} Нисам ја и |
| ело прочитати сваку речцу; ко зна,можда и више него цигло један пута.{S} Зар мислиш, да га и са |
| дговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала.{S} На завршетку испита по |
| , тихо разговарали, а Паун је овда онда и попевао.{S} Сунце беше готово на заходу, кад са једно |
| е, па списатељи и професори, па господа и великокупци из свију крајева Српства.{S} Боже мој, ре |
| ширеним крилима.{S} Појави се од некуда и некакав црни ђаво с још црњим репићем и роговима, али |
| рече му полуподругљиво, па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право |
| е беле, по којој се, од како је виргаза и ђака, пишу прописи.{S} Не верују деца својим очима: х |
| Беше тек почетак јесени.{S} Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цве |
| Колико вас беше при вечери?</p> <p>— Ја и професор Тома и катихета.{S} Али да знате историју ов |
| , а где су данас чудеса ?</p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од |
| <title>Славјанку</title>, дотле ти и ја и мутим по својим ревирима, имам и ја, као што ти велиш |
| о си нешто веће, нешто лепше, него и ја и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колеб |
| мо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од гори |
| ог оца, од нашег учитеља, коме смо и ја и ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, кад ће |
| о, деца, црква, њива, самоћа.{S} Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених |
| ар да <pb n="52" /> остану ’вако као ја и ти?{S} Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има |
| фтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну господа, да и наши |
| хоћеш кавге, ето ти је...{S} Слазимо ја и Илија механи до Синџир-џамије...{S} Илија дош’о у сев |
| ко тако, али он...{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко |
| кола, говори свештеник Арон, седосмо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред залазак сунца, сти |
| ну мало јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевини“, викну ген |
| S} Али и тузи, као и свачему, има краја и конца.{S} Тамо већ после поноћи разабра се учитељ, тр |
| ека као звонарице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћ |
| „они, који се држе само својих обичаја и хоће да одрже све онако како је, они“... читај даље д |
| рај, подигоше малаксалог попа, попадија и учитељка подигоше му утрнуле руке, па му, сретноме и |
| и.{S} За време те мале тишине, попадија и учитељка нешто за се шапутаху, мала Даница лактом обо |
| рлим кљуном, подуже су се поп, попадија и учитељка одушевљавали овим сеоским нектаром, пало је |
| читељ Макса једва разабира.{S} Попадија и учитељка као да шенуше мало од радости, ено их у кухи |
| бре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је много раније дош |
| „секундирати“.</p> <p>Устадоше попадија и учитељка да зготове кафу.{S} Таман почеше са стаклена |
| жити.</p> <pb n="122" /> <p>Ту се Илија и нехотице мало замисли.{S} Поћута, па онда тишим гласо |
| реба младежи <pb n="134" /> воспитанија и опет воспитанија.{S} И знања су полезна, али дуг је ж |
| томе сами самцити, тог је истог мњенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапо |
| се појали: тро пари, кондаци, јектенија и друге пригодне песме црквене, па онда молитве.</p> <p |
| море — Аустрија је Аустрија, и старија и лукавија од свију, што вас је год, жутокљунићи моји.{ |
| г ће с њима бити! једва промуца Петрија и сузе јој грунуше на очи.</p> <p>— Ви жене одмах у суз |
| много друкчије, сад сам и много вештија и много снажнија.{S} Тамо под зиму, мати ће ме поучити |
| {S} Зар су у једном селу оборили сељака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој запове |
| у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа.{S} Седели су под брестом једно до другога и |
| трави Милан легао ничице, годи му мека и свежа травица, одупро се лактовима о траву, а главу м |
| ек, тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вил |
| ав тешки растанак.{S} Али после, навика и старије године навукоше му на суморно лице збиљу, кој |
| } Одврати своје очи од тог немилог лика и оде даље ка великој мраморној чесми на тргу према вел |
| на Лицеја, опште мишљење и у наставника и у слушалаца, да је Гргур први међу првима.{S} А Милан |
| прокламације, рецимо каквога Метерника и Кавура, знао је на изуст !{S} Све важније говоре из ф |
| му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћи.{S} Маши се руке старе госпође, која, умор |
| у сузе и учитељу Макси.</p> <p>Учитељка и попадија гледају их такође гануте.</p> <p>— Али ћемо, |
| утурицу почео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и за госп |
| дну.{S} Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка таре послужав |
| Јеленина дерладија, два младића висока и угледна.{S} Један плав, сувоњав, плавих очију, чела в |
| транци стоје у хладу, он спокојно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкај |
| та ваљевски, да се сакрије твоја Фрушка и цела Патријаршија.</p> <p>На то Максо ништа не рече, |
| чно место за столом, до њега је стајала и мала Даница.{S} Он се окрете својим ученицима:</p> <p |
| гова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мала Даница.{S} Још није почео сутон отимати м |
| {S} Даница је дрхтала, стрепила, чекала и чекала, али оно, што је одушевљавало срце њезинога др |
| ина пијукаше, док се она мало разабрала и сетила да их нахрани.</p> <p>А наши путници путоваху |
| , плела је и подједнако пажљиво слушала и оца и Гргура.{S} Говор је текао живо с предмета на пр |
| адник на зими под ведрим небом без јела и пића: тек петога дана смиловаше се и убише мученика.{ |
| јицу.{S} Шегрт је помагао доносити јела и служити при столу.{S} Овога вечера, пре него што ће п |
| цу:</p> <p>— Аох, бабо, да грднога села и големих река!</p> <p>— То је, децо, Београд, а оно је |
| кама и ровина.{S} А честа промена села и околина привуче на се радозналост дечју.{S} Чуђаху се |
| ашњији староседилац.{S} Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће П |
| и шареним марамама покупе зној са чела и лица, „Кад нећете овамо, друга работа“, прогунђа спав |
| ли кадионицу.</p> <p>Већ така није била и његова Петрија.{S} Беше права богомољка.{S} Ни лећи н |
| нестрпљива Даница.</p> <p>— Ти си била и остајеш моје дивље пиле.</p> <p>Ту је, расрђену, учит |
| астави мала вртарка, пошто се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка.</p> <p>Он |
| , и сама би се на његове сузе растужила и плакала.</p> <pb n="54" /> <p>Сутрадан а зора засветл |
| их суза?</p> <p>Кад се Даница повратила и послужила кафом, Милану је необично рука дрхтала, кад |
| о још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном.{S} Пунобрижна мајка старала се да јој |
| гајила — шта ли ће од њих учинити школа и друштво?</p> <p>И као да се после ових речи оте профе |
| и тренутно би му тешко, што своја топла и нежна осећања мора да угушује.</p> <p>Младићи положиш |
| ти и приповедати све што је знала, чула и видела.{S} Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро |
| ме свештеник мироше".{S} Чешће је ишла и на водице, особито уз посте и о младинама.{S} А била |
| буди паметан.{S} Не бој се, биће Србаља и без наше крви.{S} Рат је рат, нужно зло.{S} Лепо је б |
| понесташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да...</p> <p>— Та не бојте се ви, мој драги пр |
| дила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, <pb n="98" /> мој добри Гргуре |
| о рекосте? — без будућности?{S} Сам уља и нитков!{S} Пи!{S} Пљуните и ви са мном на тако гадну |
| рбухе хватају.{S} Што попа тресе ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса |
| међу којима је Клопшток са својим одама и отац Геснер са својим идилама.{S} Тамо иза књига, пор |
| реће то десно то лево, куд је мање кама и ровина.{S} А честа промена села и околина привуче на |
| Ето ти митрополита Рајачића с владикама и архимандритима, са свима придворним калуђерима, с про |
| Најснажнији издигоше Рајачића на рукама и показаже народу, он благосиљаше, а народ, готово ван |
| на једну цветну леху, покри лице рукама и јецаше.{S} А кад јој одлакну и сузе престаше, спусти |
| , с великим стрехама, с дрвеним ћошкама и прозорима маленим, који са гломазних дрвених ћерчива |
| ловима камените чесме с бакреним лулама и натписима арапским; главном улицом бајирском, Јалијом |
| , а још китњастијим јатаганима, сабљама и шишанама.{S} Пролази Гргур горе доле, чуди се сремачк |
| лукове круне; Угарска са својим земљама и Словенска од словенских земаља што су данас под Турск |
| рад, а један се врати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у њих кићена оружја, ноже |
| , па оног иконостаса, са многим иконама и коситерним кандилима, у којима баш у тај мах црквењак |
| вчим моје лутке, са свима њиховим рпама и крпицама.{S} Ето колико се још уме заборавити твоја д |
| свима придворним калуђерима, с протама и намесницима и безбројним свештенством обојега реда.{S |
| Тргоше очи, погледаше према вратницама и обадвома ноге обамреше.{S} Иван виче: „Трчи, Петрија" |
| ко живо веслају оним дрвеним кашичицама и час пооткидају замашније залогаје оне топле проје, и |
| ео ! омаче се Јовану, куцнуше се чашама и испише по једио заклопачко.</p> <p>— За ово месец дан |
| воје устанке, тај народ има и силе, има и отпора.{S} И ми ћемо се, децо, одупирати, ‘борити.{S} |
| је Милоше, своје устанке, тај народ има и силе, има и отпора.{S} И ми ћемо се, децо, одупирати, |
| ну пећ, сат на зиду са големим теговима и дугом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Мак |
| разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше р |
| стигнемо, казати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као ш |
| снег навејао читаве таване по висовима и доловима.{S} Многи су путови били завејани или непрох |
| А онда учитељ Макса јасно објави свима и свакоме прве темеље његова „воспитанија“.</p> <p>— Ко |
| га ови проводе.{S} Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа |
| дну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на велико изненађењ |
| дан сахат пред зору, седели су у колима и возили се путем поред Споменика.{S} Много раније испр |
| , где тамо стигнемо, казати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо уч |
| одица још дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле |
| шта не виде.{S} Узалуд се надао за њима и неки њихов друг Илија, који је годинама скоро два пут |
| владике у свиленом скерлету, међу њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици на |
| појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима.{S} Појави се од некуда и некака |
| оле, чуди се сремачким великим шеширима и подугачким гуњевима, па оним опанцима што им се кожа |
| и књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.</p> <p>Пред њим је стајао један стасит, ли |
| p>А ђаци у школи седе на својим местима и уче.{S} Од њихових гласића бруји школска соба као кош |
| се најпосле одважио, те принео к устима и појео уграбљени уштипак.</p> <p>— Хтела сам ти донети |
| крунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама.{S} Поп, пун задовољства, сео н |
| механама на путу са ишараним ходницима и ћошкама.</p> <p>— Нуто, нуто, бабо ! виче Паун, опази |
| ажљиви поп Крста говори слово ученицима и храбри их.{S} Стало је Максу много муке, док је погод |
| само о великим <pb n="3" /> празницима и о школском одмору одлазе својим кућама.{S} Оцеви доно |
| ним калуђерима, с протама и намесницима и безбројним свештенством обојега реда.{S} Звона звоне, |
| Београду, Смедереву и осталим варошима и селима кнежевине Србије.</p> <p>Леп летњи дан, као ув |
| при вечери?</p> <p>— Ја и професор Тома и катихета.{S} Али да знате историју ове вечери, бисте |
| жена, преливена зраком нежности, питома и невина, да би у овом тренутку и њезин најжешћи неприј |
| м, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас |
| ако живо мељу.{S} Куће, негда од брвана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле из |
| слити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна јасн |
| ња имао је три сина:{S} Стевана, Вукана и Растка“, или „Прво гладног нахранити, второ жедног на |
| еш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију.{S} Реци ми: који је од њих двојице бољи?</p> < |
| Ја мислим и чекам, разбирам од Степана и од црквењака: е да каквих писама у судници, али, за п |
| теси.{S} Пожњевена жита свежена у гувна и виђаху се још многе неовршене камаре снопља.{S} Иза п |
| горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њи |
| којима га је испунила проста, природна и лепа појава учитељеве кћери.</p> <p>Сви га радознало |
| сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег коситера.</p> <p>Није у Здравковић |
| Илија има своју философију.{S} Времена и здравља, стрпљења, корак по корак, све ће бити.</p> < |
| датле уз брдску стрмен, која је окрчена и испресецана оградама.{S} А кад престаше ограде, уђоше |
| ам да су Швабе ниткови.</p> <p>— То зна и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети неприја |
| рви пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S |
| тирчићи као наша Радовашница, као Каона и Криваја, — цркве као градови, а ћелије као палате, је |
| свилене.{S} Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пораста мало нижега, образа окр |
| асвим губе чаробне слике досадашњег сна и сувише озбиљно пиље у њу хладне прилике другога живот |
| ним појасевима.{S} Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргу |
| {S} Мерим и мерим, и толико сам себична и неодлучна да ни један цветак не могу да одвојим од др |
| учитељева ћерка, она некадашња несташна и торокљива Даница.</p> <p>Шест пуних година је минуло, |
| нило, да врло много зна.{S} Своја знања и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, живото |
| гранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне |
| ли Гргур не могаше да се наслуша читања и певања.{S} Чудио се попу, који пред дверима на глас, |
| нски комитет? пита Гргур пун изненађења и чуђења.</p> <p>— А чему се толико чудити?{S} Ту су По |
| ом обичају, прешли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше |
| ок год нису прешли целе таблице множења и дељења.{S} Затим се појали: тро пари, кондаци, јектен |
| ја већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да п |
| који смо на раду од јутра до мрака, па и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите |
| пнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао.{S} |
| uote> <p>Ту цео збор паде на колена, па и учитељ Макса, па и поп с попадијом и учитељком, па и |
| р паде на колена, па и учитељ Макса, па и поп с попадијом и учитељком, па и попова чељад, па ча |
| е.{S} Он пости сам сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то.{S} Напрасит је, пла |
| ња, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је много раније дошла, да и она присус |
| а, к планини, непрегледне винограде, па и ону велику, округлу капелу на једноме вису, у којој ј |
| ац ти се брине, и мајка ти се брине, па и твој учитељ, мој отац, мршти се и срди на тебе, кад г |
| и, али се чудим оном професору Сави, па и овом мом матороме баби, што мисли да ће једног дана и |
| да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста с |
| њега.{S} Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред себе.</p> <p>Дуго је п |
| је то, свугде ћеш наћи солидарности, па и код самих халваџија, само не у нас професора...</p> < |
| а, па и поп с попадијом и учитељком, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратим |
| , али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Степан тресе се у својој незгодној позици |
| век био и сувише мудрица, занешенко, па и сад мудруј за нас обоје, а мене пусти да се сита нажу |
| ањује !...{S} Забрањује, понови поп, па и он паде на столицу.</p> <p>Обојица се скаменили, седе |
| је поредак, а поредак је мати свему, па и угодном животу, власти, богаству, свему...{S} Положај |
| а попом.{S} И поп испи своју чашицу, па и он преста, чекајући да учитељ настави.{S} За време те |
| а тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде.{S} Над поточићем поч |
| : архијереј је архијереј...</p> <p>— Па и ја не кажем да је попечитељ...</p> <p>— Ако није попе |
| Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да |
| врхови последњих пера.{S} Мало прође па и њих нестаде.{S} Само на највишим врховима старих храс |
| на до Митрополије.{S} Сељаци се моле па и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али |
| поп говори.</p> <p>— Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живоји |
| старе листине", вели генерал, „било па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не помаже д |
| ти, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска !“ тако нешто кликнуло је у њ |
| ије и кокичари, млађани продавци салепа и бозе, све саме младе Рекалије, а међу њима по који мр |
| оче га стојећки пажљиво читати.{S} Попа и учитељка ћуте и гледају га.{S} Уједанпут учитељу Макс |
| оје столице, узе чашу па погледа у попа и све око стола.{S} Он, у подужој здравици, захвали се |
| е деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ Макса упустише се дубље у политику.</p> <p>— М |
| побледео, клону на столицу.</p> <p>Попа и учитељка скочише са својих места и притрчаше му.{S} О |
| p> <p>— „Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена, кад се међу нами говорило: боље је шес |
| седети у једној од тих чудноватих клупа и слушати наук, о ком је тако много слушао од свога оца |
| књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице.{S} Ја знам написати цело твоје име.{S} |
| природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери, је ли он радознао, или не.{S} |
| ре, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби.{S} Шта пута, у први освитак, скочи да похита у |
| дним и о слободи независној и од Маџара и од Шваба и од Турака.</p> <p>А тамо у оној соби из ав |
| ешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <pb n="53" /> <p |
| а и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову страну |
| {S} Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осетити.{S} Зна он добро шта је кућни |
| ро, растерајте... нека их Аврам растера и из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд једини |
| 200 ока жита, 10 ока пасуља, кацу сира и ухрањенога крмка годишње, и дукат цесарски месечно.</ |
| S} Па ова мора од планина, пуна пастира и стоке: ори се песма, фрулица; живот шарен, врео,труда |
| траже хране душама; пријатељима жубора и борбе харемски је живот духу карика.{S} На угловима к |
| је, и биће је...{S} Нешто се богме мора и претрпети, само што је тешко увек бити долготерпјелив |
| аре познанике.{S} Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз небо, већ једно несташно |
| ли као таоце мораде оставити цара Петра и његову царицу, малу Даницу, која је готово болесна би |
| се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих клупа и слушати |
| "19" /> <p>А те зиме била је зима оштра и снегопадна.{S} Још у првој половини децембра снег нав |
| ром Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и |
| Степан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста.{S} Кад |
| мацију.</p> <p>— Видите, наставља Макса и не слушајући Илију, више сам са собом говорећи:{S} Тр |
| .</p> <p>— Е видиш, говори учитељ Макса и реже црвену хартију, ето видиш, да је све онако као ш |
| .{S} Ја се и ви нећемо посветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска в |
| још једнога сина, а теби, Милане, брата и друга.</p> <p>Гргур приђе руци газдаричиној, а са Мил |
| а и посаветује га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво говорах |
| ечерња звона, отворише се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом.{S} Сви у |
| рад у највећем јеку, отворише се врата и уђе поп.{S} Пошто је, с јаком лупом (а био је у оним |
| p>У тај исти тренутак отворише се врата и уђе професор Сава са својим братом, свештеником из Ба |
| .{S} У истом тренутку отворише се врата и уђе Даница, Макса писма у шпагове, а Гргур узе шешир |
| ли у исти мах отворише се на соби врата и споља још жешће духну наш несташни вихор.</p> <p>— Ти |
| оста! викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор излети напоље.</p> <p>Таман Гргур отвори књ |
| ош малко, па онда изненада отвори врата и стане на праг, својим заповедничким оком пресече све |
| барским чизмама), стресао снег с џубета и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде.{S} Поздра |
| на, што стајаше у зачељу између кревета и извади једну књигу у тврдим корицама с црном кожом на |
| нит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сумњичим у твоју доброту.{S} Опрости |
| ликовање.{S} Његова љубав беше истинита и топла, али не она, коју је предосећала Даница, не она |
| е ли лепа ?</p> <p>— Знам да је честита и добра...</p> <p>— Што је добро и честито, оно је и ле |
| p>— Ти си заједало! викну Ружица љутита и плачна.</p> <p>Он опет књигу затвори.</p> <pb n="89" |
| црвени, тресне ногом о тле, а ја сирота и не чекам да ми викне: напоље!{S} И сама, као без душе |
| једној од скамија.{S} Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он |
| о, један по један, оставише своја места и изиђоше који у кућу, који у пространо школско дворишт |
| Попа и учитељка скочише са својих места и притрчаше му.{S} Он, дошавши мало к себи после првога |
| ичини да је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак.{S} Да су наши велики претци тако мисли |
| ажљиво избегавао : његова чиста, проста и лепа, али и сувише затворена натура нагињала је више |
| опраше умашћене ручице, испљускаше уста и умише се.{S} То је стара учитељева заповест, коју, ка |
| зуцнули (но ту учитељ Макса мало заћута и једва изговори реч):{S} Швабо...{S} Али увек је било |
| уста да нешто проговори, па опет ућута и не рече ни једне.{S} У истом тренутку отворише се вра |
| , сутра!</p> <p>Можда би Милан имао шта и приговарати, можда би га, с гледишта своје политике, |
| је одавна компоновала његов жива машта и врло често износила његовој вазда топлој и пријемљиво |
| у истом разреду.{S} Ништа не учи, ништа и не зна.{S} Он је сиромаха Симу заплашио директором; в |
| ..{S} Ко ништа не зна...</p> <p>— Ништа и не вреди, дода Даница.</p> <p>— Стоји у буквару, прим |
| али се никад не усуди да те мисли пушта и у професорска „сословија“.{S} Ко зна?{S} Можда има пр |
| и народ сам себе оставља, онога напушта и Бог...{S} Коме се причини да је нејак, слаб, онај је |
| оћи.</p> <p>Али је у школи горела свећа и после поноћи.{S} Макса се два три пут будио и говорио |
| радосно повика:</p> <p>— Девет Југовића и десети стари Југ Богдан!</p> <p>Отац се насмехну.{S} |
| еко оца и Српску Историју од Давидовића и целога Доситеја у издању оновременог београдског књиж |
| title>Српску историју</title> од Рајића и <title>Црквену историју</title> од Евсевија; нигде не |
| о главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који п |
| .{S} По чистоти познаје јој се вредноћа и устаоштво.{S} До ње стајаше њезин јединац, Милан, сув |
| ма.{S} Све мудре изреке старих философа и сувремених политичара, све изреке и фразе из дневних |
| руга натраг.{S} Био сам и код Блазнавца и с њим сам се познао.{S} Познанство, пријатељство, све |
| , дугачким капутом, ципелама без обсеца и незграпним кожним рукавицама у зимње доба.{S} Шта ћем |
| и што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они што књиг |
| прка око цвећа поред баштенских стазица и тороче око матере, кад она ради у башти или се налази |
| <p>— Управо и није цвет, настави Даница и опет га погледа оним значајним погледом.</p> <p>— Ја |
| име, као у зраку, трептала је Студеница и цела Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се ни |
| ми помагати, јер ћете га вас четворица и носити...{S} Ти ћеш, Пауне, бити чобанин, ти, Јанићиј |
| </p> <p>— Заборавио, да! настави чичица и поче се дизати на ноге. (Лулу је брже боље стрпао у ј |
| се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју ноћну стражару, на широк |
| о ком је тако много слушао од свога оца и од своје матере.{S} Свако је дете радознало, али мали |
| пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фи |
| уђинских руку.</p> <p>Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, па одоше те легоше. |
| е он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, др |
| а је и подједнако пажљиво слушала и оца и Гргура.{S} Говор је текао живо с предмета на предмет, |
| рад и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али П |
| оних старих у селу.</p> <p>— А осим оца и мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и далеко.</p> < |
| срдачном писму.{S} Послао јој преко оца и Српску Историју од Давидовића и целога Доситеја у изд |
| рце од радости, али му се сави око срца и неки страх, како ли ће остати жив у том чуду од кућа. |
| прозор; грмљавина поче бивати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, одј |
| ли; у сеоској механи никога осим викача и кмета, а често ни кмета, него само викач с крчмаром п |
| } Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа <pb n="56" /> нема |
| зин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости |
| баште.{S} Ја је замењујем, прибирам боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим их, и зрна остављам за зи |
| да видиш.</p> <p>Ту га ухвати за рукав и повуче к табли.{S} Узев креду, поче се усиљавати да н |
| неколико упавићених џбунића, или кржљав и грбав глог, или ситнолисна дивља крушка, или просто т |
| остив...{S} Велике земље... народ здрав и јак...{S} Милиони, милиони, море, пучина! — где је та |
| сам... не, не... да сам потпунце здрав и весео.</p> <p>Илија забележи.</p> <p>— Ако одеш до се |
| н Макса, господин Макса...{S} Да је жив и здрав — не познајем га.{S} Али да, да, времена се дан |
| p> <p>— Здравковић.</p> <p>— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазр |
| г, само кад си нам се опет повратио жив и здрав.{S} Ниси се пео до школе?</p> <p>— Нисам, чича- |
| стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и свачему, има краја и ко |
| ше наш нови капетан? — То је син Иванов и Петријин.{S} Хе, хе, жено, шта велиш на то?</p> <p>Ал |
| ружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господина директора.{S} Већ је све предм |
| ђих калфа а други што остаде пређе праг и рукова се с Гргуром.{S} Млад голобрад дечко, а на њем |
| метнуше живописне слике из доба ранијег и познијег ђаковања, сећа се рата, сећа боловања, сећа |
| а устао мутнији и од оног најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке јесени.{S} На забрану „п |
| су Швабе ниткови.</p> <p>— То зна и Бог и људи.</p> <p>— Казао сам, да су заклети непријатељи п |
| рехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о томе го |
| <pb n="126" /> а по каткад се сети овог и онога, па му се једва чује глас, или му се стегне грл |
| пше сјају оне благе и лепе црте његовог и иначе пуно симпатичног лика.{S} А Милан?{S} А Гргур?{ |
| и се никако, рећи ће Гргур, после дугог и дугог размишљања.</p> <p>— Не свиди ти се никако?.. и |
| други знани и незнани великани српског и словенског Парнаса.</p> <p>Обојица расту, једрају, по |
| вде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.</p> <p>— Ала у вас има много цвећа! при |
| учитељка, сруши се стуб његовог мирног и „вредног живота.{S} Покојница је лебдила над њим као |
| у врсту бије светлост, топлина поносног и непобедљивог духа народног.</p> <p>— Кажу, господине, |
| наслонивши се обично на каквог паметног и вредног члана из много познијих нараштаја.{S} И наш И |
| епо, тако невино, али без оног ружичног и топлог трептања, које му отоич засењаваше очи.{S} Гле |
| ла све успомене и све тајне свога лепог и невиног срца.{S} Тако задубљена у себе, у мало што не |
| окренувши се, опазила поред себе лепог и угледног господичића, истог онаквог, каквог је одавно |
| а бар тако налазим, одужио сам свој дуг и Богу и Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да сте |
| оменила, али ја ипак још умем по каткад и сувише торокати.{S} Особито кад се заборавим, па још |
| е били као ја; видео си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим |
| адознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није |
| му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога дру |
| и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не тиче; ви се разбегне |
| чар, мали демагог, умео је освојити суд и који му не припадаше; и њега је цео Лицеј сматрао као |
| очи наводнише.{S} Узе убрус испред себе и поче их на махове брисати.</p> <p>— Време је да се и |
| п Арон отвори, бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, па настави даље:</p> <p>— Ни осетио н |
| позва га на вечеру.{S} Он извини и себе и Милана, па седе за сто.{S} Тишина.{S} Лојана се свећа |
| е у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово |
| треће село, стишаће се... знам ја тебе и твоје срце.</p> <p>— Моје срце?</p> <p>— Твоје као и |
| збирали, шта се тамо ради, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу напла |
| ри укаже на небу, на ком се истом дробе и на разлаз спремају давнашњи облаци.{S} Нешто је одлуч |
| се кишом заплачу.{S} Макса огрнуо џубе и место феса намакао зимњу шубару, Даница нахранила жив |
| а оца.{S} Затим је казао да сагну главе и очитао им покајну молитву.{S} Сви га пажљиво слушаху, |
| и <pb n="83" /> пред собом путе храпаве и тамне и камените, Гргур стазе, поред којих мирише нај |
| по читаве сахате гледа како кали ножеве и кити корице, или би отишао казасу, који онде преко пу |
| поче беседити.{S} Помену старе краљеве и цареве, наше бојеве с Турцима, па позва народ на уста |
| рћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје у пр |
| тароседилац.{S} Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.{ |
| вена реткост.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.{S} Иза њега Максо |
| је већ свима професорима ишао на данове и славе, помагао им често у каквим домаћим или јавним п |
| ави <pb n="90" /> своје вечерашње снове и поче се задовољно смејати.{S} А Ружица, са свечаном з |
| ло својом бригом, која ми одузе и снове и глад.</p> <p>— Питах те: шта си сад наумио с дететом? |
| оме прошло.{S} Макрена прихвати штапове и шешире, а Јован им начини места у горњем месту свога |
| тисцима изненађења.{S} Узе драге дарове и са неким, готово светим поштовањем метну преда се на |
| бразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе црте његовог и иначе пуно симпатичног лика.{S} А |
| .{S} И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, не |
| народима спас.{S} По жељи српске владе и рускога конзула Данилевског кнез Михаило удаљава се о |
| по који мршави Јеврејин броћасте браде и бркова, погружен и перјав, трагичним погледима нуди в |
| Милан ће опет мало застати.{S} Застаде и Илија.{S} А кад фамулус <pb n="136" /> беше далеко по |
| рофесор, смејући се саркастички, устаде и опет пође горе доле по својој “вселени“.</p> <p>— Ја |
| к почетак јесени.{S} Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.</p> |
| кар до Топчидера, — тамо ћемо сести где и читати баладе његове.{S} Ево вам Људевита Штура: <tit |
| забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S} На пољу се чујаху истом први петли, иначе је |
| оку, па одуљио с њиме разговоре.{S} Оде и сељак, и Милан се опет удружи с Гргуром, и обојица од |
| ишчетка, постоји још који часак или оде и до вратница, па се одједанпут нешто присети, врати се |
| бодно мислити, и све, што чују, да суде и расуђују...</quote></p> <p>— И тако даље, и тако даље |
| еглите ноге.</p> <p>Изађоше деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ Макса упустише се ду |
| им народ како по њима гмиже, чујем лађе и сплавове по овим старим валовитим рекама.{S} Па ова м |
| раже резу од његових врата.{S} Он приђе и отвори их. „Ево то је твој земљак", рече један од мла |
| Тјело Христово примите</title>.{S} Дође и шести дан по подне поста без зејтина; сутра је причес |
| сад приђи му руци.</p> <p>Међутим дође и Јованова газдарица, Макра.{S} Повисока, сува жена, ол |
| Светом Сави, о Цару Душану.</p> <p>Дође и божићни пост.{S} У школској трапезарији укиде се мрс. |
| о своју белу, званичну пошу.{S} Ето уђе и директор, средовечан муж, <pb n="46" /> лика строга а |
| погледа, погледа још једном, али блаже и много попустљивије, по образима јој се осу румен, мал |
| , сунце сија као усред лета, само блаже и пријатније.{S} Уморни прућише се по трави Милан легао |
| је моја мати садила.</p> <p>Ту се саже и узабра неколико стручака.</p> <p>— Ево ово је каранфи |
| песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје у првоме цвету.{S} |
| јлепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, тако безаз |
| ађе својим речима смисао, који је ближе и њезиним назорима.{S} Видите... видите... јест... све, |
| стира.{S} Колико оком прегледати, гмиже и бруји народ, народ, народ.{S} Рајачић гледа по народу |
| пређашњих четири.</p> <p>Гргур се трже и та лепа слика ишчезе.{S} Врата се отворише и у собу п |
| гору.{S} Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих четири.</p> <p>Гргур се трже и та л |
| очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије посматрао, опет се ни најмање не даде омести |
| два осветљава собу.{S} Гргур узе маказе и усекну је.{S} Пламен сину новом јачом светлошћу, он о |
| стопољ пао.</p> <p>Макса испусти маказе и паде на столицу.</p> <p>Деца притрчаше и подигоше мак |
| Милане, лепо читаш...</p> <p>Милан узе и милозвучно и тачно прочита обележени број стихова. </ |
| их се мало својом бригом, која ми одузе и снове и глад.</p> <p>— Питах те: шта си сад наумио с |
| загрлише.{S} Лије сузе поп, вркћу сузе и учитељу Макси.</p> <p>Учитељка и попадија гледају их |
| и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића.{S} А од како је куће Протића, од то доб |
| а света иза сеоскога плота.{S} То га је и текнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце.</p> < |
| стазицама, обоје се ућутали, као да је и у њиховој пролетњој души ојесенило.{S} Хтеде да му уз |
| ито.{S} Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред селом и влашћу.</p> <p>— Ал |
| ла је на свом месту за столом, плела је и подједнако пажљиво слушала и оца и Гргура.{S} Говор ј |
| S} Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина. |
| боље !{S} Само је онде напретка, где је и трудољубија.{S} Метод, ја не знам шта је то, метод је |
| не, држали часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве з |
| аво притворство, маштаније!{S} Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости о |
| своје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур морао исто тако испредати до најситнијих ситниц |
| итиљце у руменим чашицама.{S} Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљиват |
| горе, а друге повуче доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потег |
| тељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу.{S} Приповедао ј |
| ћу.{S} Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце.{S} Унутра су гореле |
| ускомеша целу душу његову, потресао је и старе <pb n="149" /> склоности, рашчистио мутно небо |
| ој ништа није могао прочитати, ћутао је и мислио.{S} Смешно је рећи: мислио, али је, ма како не |
| старости гладује....</p> <p>— Право је и казао, децо.{S} Ко се лењи, никад неће стећи крова на |
| сваки његов миг.{S} Његов живот био је и њезин, дворећи њега служила је себе.</p> <p>Иван беше |
| да је једна круна више.{S} Приметио је и он својим оштрим оком, да су круне предмети за које и |
| но старо брвно преко потока отрулило је и пало у воду, и сад се прелази преко новог малог моста |
| /p> <p>— Што је добро и честито, оно је и лепо.{S} Не спада на ствар, али није згорег свашта пр |
| није имала ништа да изговори.{S} То је и учитељ Макса тек сад опазио, али је сад касно, поправ |
| ала преко сваког очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије посматрао, опет се ни најмањ |
| је стао подаље од црквених врата, ту Је и остао.{S} С пажњом је пратио игру својих другова, међ |
| ијатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава.{S} Више је пута точило чељаде из оног ста |
| једно то у друго, па онда обадва савије и спусти у шпаг.{S} Хода по соби, мисли и мисли, прислу |
| ликаши су их призивали у своје оџаклије и поверавали им, наравно врло смотрено, своје вратоломн |
| м робом, пекарнице и млекарнице, џамије и хамами с кубетима, телалнице и прчварнице с добрим ће |
| е ма годину дана децу учио.{S} Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?!{S} А |
| курјаци се појавише око торова, раније и жешће него обично; свет се збио у села; нико живи не |
| , у природи, која је највеличанственије и најразумљивије јеванђеље божје мудрости.{S} Па још да |
| а ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније.{S} Протосинђел Гаврило, којем је једном |
| турујући својих седам боја све сјајније и сјајније.</p> <p>Кад се из потока пење горе десно шум |
| ре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље.{S} Кад сретнете попа Крсту па га ословит |
| наше краљевине:{S} Хрватске, Славоније и Далмације.{S} Де, ево одавде, почињи, гласно.... још |
| у речници, ваљало би да су многолисније и дебље.{S} Већ су били скоро пред кућом, кад се профес |
| римо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије главе.{S} Испите сам положио, Лицеј цео доврш |
| пљена нека светогорска икона од хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом.{S} Сав овај најск |
| ноћују.{S} Сад ћу ја ево од ове хартије и ових дрва да направим Вертеп.{S} Ви ћете ми помагати, |
| улице, горе доле, надали вику халваџије и кокичари, млађани продавци салепа и бозе, све саме мл |
| ни по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина ништа не чују, ништа |
| ћ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљубише Гргура, прво мајка, па родови, па |
| нувши два три листа, намршти мало своје и онако убрано чело и поче у себи читати.{S} Макрена уз |
| трим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару.{S} А мала ц |
| Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стази |
| е, која пуцкара; час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце |
| ом пређашњем месту, равнодушно дочекује и испраћа неумољиве часове живота.{S} А кад бисте ушли |
| офа и сувремених политичара, све изреке и фразе из дневних новина умео је прибрати, брзо утубит |
| лу, ходите.{S} Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и |
| гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозрачне, као о |
| е протоколе, учитељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фамулус чисти неколико плова |
| па уста вазда отворена, а уснице танке и отворено румене, висок поносит врат, а стас јој витак |
| грљаја материна.{S} Слуга ошину зеленке и ови излетеше на отворене вратнице, и за неколико трен |
| револуциона струја чеше о бедеме савске и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кн |
| ху убаве дворце, шарене излоге дућанске и радионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту нег |
| ним звуком извија најлепше песме српске и словенске, а иза те тамо харфе, у сунчаној глорији, т |
| дајте добро; ја' ту видим само маџарске и аустријске провинције.{S} Не тражите, дакле, да брани |
| жно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли, жар првог одушевљења поче попуштат |
| ећање но оно с којим сте ушли у те уске и криве улице.{S} Чини вам се, да малоазијски топли и а |
| воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <pb n="53" /> <p>— Ако Бог да сте ради? уп |
| турбанима, пушећи <pb n="70" /> чибуке и шарене наргиле, а низ улице, горе доле, надали вику х |
| својега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто.{S} Лице јој се преобрази, лепо, па |
| е опет видела!“</p> <p>Изнесоше јастуке и поседоше на траву под туњом.{S} Гргур им прича све.{S |
| ма, која се од више времена у њему пале и гасе као метеори.{S} Појаве се, ишчезну, а ишчезну да |
| им листом.{S} Милина погледати кад беле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још |
| .{S} Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под товаром, |
| ли слова на мапама, толико су потамнеле и местимице истрвене, а скамије готово поцрнеле, пуне у |
| чемерно.</p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске зборове?</p> <p>— Ја! плану Гргур одлучно, з |
| нама печата се прокламација цара Николе и слово Инокентија, архиепископа херсомског, којом се о |
| ости.{S} Па још данас, кад се код школе и цркве искупило мало и велико.{S} Школско двориште поч |
| под ногама.</p> <p>Многе се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} |
| .{S} Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених руку.{S} Све је напред изма |
| ека гледнуо неколико пута у криве сабље и дрвене фесове, па удубивши се у себе, у своје нове ид |
| о се ближе селу примицаше, тим се живље и разговетније указиваше њезина пријатна слика у његово |
| а мало порастао, само су му очице живље и гаравије.{S} И пре је био неки занешенко, али сад, го |
| ичају таре дланове, али сад много живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљивој д |
| кола, утврђује чивије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и |
| Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и нагоше главе |
| их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учи |
| ама, а браћа Шумадинци потргоше пиштоље и пуцњавом поздравише новога војводу.{S} У тај исти мах |
| знање на пазар, продаваћу га што скупље и што с већом даром.{S} А нисам баш ни празан, не мисли |
| Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество“ шабачко, али ја не хтех остављати |
| асом.</p> <p>— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом“.{S} Имаш ли буквар?</p> <p>— Имам.</ |
| мејем; почне се прћити, почнем се богме и ја дурити; подрвене, па тресну ногом о патос, и ја но |
| ра, па плећку, па ножице, па мало богме и кртинице — има ко и њу милује.{S} Једну калајлију у в |
| ногом.</p> <p>— Што лупаш ? викну богме и мало увређена Ружица.{S} Није ово луг.{S} Шта се прет |
| та и обуће, узе своју читакињу за дугме и скиде.{S} Поздрави се и седе до учитеља.</p> <p>— Поч |
| млађи.{S} Фамулус, који је у исто време и кухар, изнесе неколико пуних чинија пасуља кухана са |
| аслужених и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, |
| дигоше му утрнуле руке, па му, сретноме и много обрадованоме, припасаше ново „одличије". <pb n= |
| а заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао.{S} А |
| му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која тајанствено чарним звуком |
| ко су земље мале на мапи, како су дивне и горостасне, кад их погледате са оваквих отворених вис |
| раву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слуша |
| га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици.{S} И Гргуров отац ка |
| , начињених од маховине.</p> <p>С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па к |
| читавоме моме народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ко |
| па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове.{S} Ево је већ двадесета година како н |
| се чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отворише |
| преко пута на вртешку испредаше свилене и сребрне гајтане, а вечером би више пут свратио к мајс |
| го.</p> <p>—За тебе.</p> <p>— И за мене и за тебе.{S} Овака честита „младеж српска“.{S} Почуј д |
| пођице, да сте човекољубивији и од мене и од Милана.{S} Али немојте се погордити, нисте у томе |
| ге, дотле је Даница читала све успомене и све тајне свога лепог и невиног срца.{S} Тако задубље |
| ругара.{S} Одлучи се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете |
| јим користима, ту се није бојати празне и гладне старости.{S} Ко не уме себи бити пријатељ, бад |
| вога узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:</p> <p>— Пропаст!</p> <p>— Шта је, ако |
| аше из куће.{S} Тамо приправљаше рубине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде |
| S} Сељаци живахнули, учестале прошевине и отмице: мало која поличарка да ће остати у своје мате |
| сецаним месом; петак, пасуљ без сланине и са салатом кад је томе доба; субота, кромпир, а увече |
| који је те године пронесен између Дрине и Колубаре...{S} Ето је баш данас први дан Божића, потр |
| х, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике.{S} Поступно расте тело, поступно јача дух.</p |
| "83" /> пред собом путе храпаве и тамне и камените, Гргур стазе, поред којих мирише најлепше по |
| исом с црвенога крова, звона сама звоне и заједно са посрнулом звонаром руше се доле на одграђе |
| слови, још ни у полу не изучивши законе и њихове поступке, већ у велике ишли по судовима, разби |
| едицама, види на зидовима познате иконе и слике, велику зелену пећ, сат на зиду са големим тего |
| лике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозрачне, као освитак, као прозорје.{S} Чини му се |
| ју напоље, па од некакве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Ма |
| пријатно и миомирно, као кад од измирне и задах светлога босиока, којим још прошле недеље сеоск |
| ено, метнуо три прста леве руке на усне и гледа у растуженога свештеника.</p> <p>— Шта да вам к |
| ваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. „С пуним се стомаком не пева“, говорио б |
| утра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жезлове.</p> <p>Кад је био рад у највећем јеку |
| ана столара.{S} Унутра се чујаше тесање и струг.{S} Пред вратима стајаху неколико обојених стол |
| и последња година Лицеја, опште мишљење и у наставника и у слушалаца, да је Гргур први међу прв |
| арост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, мирно теку једнолични дани, сла |
| м деловођ. </p> <p>Гргурово добро учење и примерно владање истакло га мимо све другове његове.{ |
| пу Крсти, о школи.{S} Изађоше из кухиње и одоше староме Макси у собу.{S} Стари Макса није више |
| игли.{S} Под Швабама зло, а Маџари црње и горе, загрдили.{S} Навалили да нас помаџаре.</p> <p>— |
| одушке заптивеним врелима?{S} Још црње и горе !{S} Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. |
| ма многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље.{S} Кад сретнете попа Крс |
| а учио ?{S} Памтиш ли још све наше мапе и иконе, старе скамије, памтиш ли, јаој ! онај дугачки |
| рављаше рубине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидио пред новим своји |
| ма, које се и нехотице срозаше низ лепе и пуно мирне образе Даничине.</p> <p>После кише, која п |
| и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозрачне, као освитак, |
| ше му се, да никад није видео тако лепе и прикладне девојке.{S} Игра му срце у прсима; осећа да |
| већ и дубока јесен настаде.{S} Са липе и бреста час мање час више опадаше лист, а хладни ветри |
| и гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду.{S} У грудма им трепташе свеч |
| и сузбија туђинштину, који крха синџире и стеге, тај је дух — велик.{S} Ја сам Србин, ја се пон |
| , а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље.{S} |
| ило па и прошло.“ Наши доказују, говоре и моле.{S} Не помаже доказ, не помажу молбе. „Зар ми ни |
| рго; хајдмо тамо на брдо да трчимо горе и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну |
| мању!</p> <p>Разгледаше зидове, прозоре и сводове; пели се гдегод се могло доспети.{S} Отац Аро |
| љу.{S} Зато је Бог створио уз директоре и професоре...{S} Па кад мислите дете уписати?</p> <p>— |
| наста хлебац пшенични.{S} У школи, пре и после подне, пева се: <title>Тјело Христово примите</ |
| два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се |
| ти.</p> <p>Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола.{S} Петрија тужна, претужна, н |
| ица.{S} Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној |
| махове брисати.</p> <p>— Време је да се и за ово дете постарам.{S} Доста ме је стара подворила, |
| учитеља; учитељ Макса, гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз зубе могао „секу |
| х руку.{S} Све је напред измакло, ја се и ти устависмо онде где смо...{S} Не смем, не смем се о |
| шта јој знамо, нека јој буде.{S} Ја се и ви нећемо посветити.{S} Та и Доситије ту негде вели, |
| ад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но оно с којим сте ушл |
| лулу, надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, |
| > и принети дар: злато!</p> <p>Макса се и нехотице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао њего |
| , који се поче отимати.</p> <p>— Шта се и шта не би хтело, моја драга госпођице, али шта ћемо, |
| з свога живота у селу, у школи; сећа се и учитеља Максе, сећа Данице.{S} Па онда му се опет нам |
| о.</p> <p>— Знате шта би било, умеша се и Милан, дошавши већ једном себи од утисака којима га ј |
| ли у кухињи нигде никога.{S} Тек кад се и по трећи пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Мак |
| 95" /> се види да не може.{S} Каткад се и потужи, а ја је разговорим и поутешим, а шта пута је |
| оз малене лехице тамо к огради, саже се и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа прек |
| у собу.{S} После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже. |
| о крупним али врелим капљицама, које се и нехотице срозаше низ лепе и пуно мирне образе Даничин |
| рала бити деоба Пољске? питање, које се и нехотице омаче Гргуру.</p> <p>— Деоба Пољске.{S} Рана |
| е ништа не тиче.</p> <p>— А можда ме се и тиче.</p> <p>— Тебе ни најмање.</p> <p>— Ко зна.</p> |
| гле, као да су се договорили, окрете се и Милан.</p> <p>— А шта се толико осврћеш? рече Илија.< |
| се поносим, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом...{S} Поносите се, по |
| опет се окрену, а у исти мах осврте се и Илија, погледа горе према Даници, па, онда, чисто под |
| да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмејали.</p> <p>— Молим, служите се, док |
| у првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас... зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам х |
| , други пут.{S} Биће прилике, кад ће се и наш драги Илија већ појавити са својом улогом у даљем |
| Одох све трком до школе.{S} Како ће се и они тамо обрадовати кад чују да сам те видео.{S} Због |
| стоји: дрво, које рода не носи, сече се и „во огањ вержет сја!“ Ђак без науке, дрво без рода.</ |
| ла и пића: тек петога дана смиловаше се и убише мученика.{S} Тодора Ковачевића, старца од седам |
| ја мало пре извађена из пећи, пушаше се и мирисаше.</p> <p>После онаких строгих опомена одрасли |
| а, које стајаху на средини; појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима.{S} П |
| p> <p>Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о |
| кле, а врата од његове собе отворише се и, на његово велико изненађење, уђе унутра главом његов |
| > <p>Подигоше напуњене чаше, куцнуше се и до капи испише.{S} Једно од попових чељади истрча у д |
| такињу за дугме и скиде.{S} Поздрави се и седе до учитеља.</p> <p>— Почео си у име Бога? упитаћ |
| аљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши утрнулу лулу негде за појас. |
| и ти смислио ? упитаће поп, заустави се и поче намештати крајеве од џубета један преко другога. |
| у Карловцима? запитаће Јован.{S} Сви се и нехотице примакоше столу.{S} Гргур слуша, свако словц |
| дник, Маљен, Повлен, Медведник; види се и Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у да |
| иште.{S} Па, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене добро?</p> <pb n="140" /> <p>— Сећам те се, ч |
| ој драгој црквици.{S} Причешћујеш ли се и ти, Гргуре?{S} Идеш ли у цркву?{S} Или си, можда, у т |
| но мање мисли, а више говори.{S} Али се и њему у овај мах нешто закувало у срцу, па поче одмах |
| брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се |
| и главу, испод ока гледати, смешкати се и мазити.{S} Али се у Макси опет пробуди учитељ, озбиља |
| и доле...{S} Рекав то Даница, залети се и претрча једну дуж.{S} А кад виде да за њом нема њезин |
| д беше сунце искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где |
| ји залогај, па онда устаде, прекрсти се и изиђе на ћошку.{S} Гледећи у зову и ону подивљалу лоз |
| ице, подигну је према себи, прекрсти се и рече : помози Боже ! а врата се отворише и уђе црквењ |
| и.</p> <p>— Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учитељу.</p> <p>— Макси ?{S} Доб |
| е, па и твој учитељ, мој отац, мршти се и срди на тебе, кад год му се они сиротани потуже.{S} Ј |
| и мора! понови професор Сава смешећи се и гледајући то у Гргура, то у честитог мајстор Јована.< |
| Бога молећ’ сутра.{S} Али да, ја вам се и не похвалих, господине професоре.{S} Стекао сам још ј |
| крио, крио као гуја ноге.{S} Али сам се и находао ноћу, па све испод њезина прозора.{S} Па што |
| старим врло простим ћилимом, на ком се и преко дана почешће одмара.{S} Чело главе мало „Распет |
| гледа.</p> <p>— Насмеј се!</p> <p>Он се и насмеја.</p> <p>— Право да ми кажеш...</p> <p>— Право |
| дом пушећи готово угаслу лулу, надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Да |
| ако је врло често постајао, развијао се и свршавао њихов политички дишпут!</p> <p>Таман поп узе |
| брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од свога најрођенијега.</p> <p>Ту Макса уздахну дубок |
| баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ-Максина села. </p> |
| е већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше спремати на полазак.{S} Даница нава |
| брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Степан тресе с |
| ка година.{S} Многи, нестрпљиви, већ се и одметнули, отишли у Карловце, и већ су у служби Народ |
| с тобом као и до сада?</p> <p>Ивану се и нехотице нешто хладно сави око срца.</p> <p>— Дабогме |
| } Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме |
| ту?</p> <p>— Прависимо !</p> <p>— Ту се и Гргур мало одобровољи, заборави <pb n="90" /> своје в |
| е јецаше, али суза за сузом котрљаху се и падаху на ивицу од стола.{S} Сад, изгубивши своју оби |
| есором Савом.</p> <p>Те јесени упишу се и он и Милан у Лицеј, који је истом пре неколико година |
| ђењу, које под утицајем честитога Максе и Јована столара, слила се у његовом карактеру благост |
| а до ње једно ружично суштаство од росе и мајских јутара, најлепша слика, што одавна живи у гру |
| , као што си и мене слушао.{S} Он ће те и на добро упутити.{S} Хајде сад приђи му руци.</p> <p> |
| Беше скоро по ноћи кад су, после богате и укусне вечере, полегали који у вајату, који тамо по т |
| емљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>знајут</hi>: аз јесам цар јудејски, |
| се заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем на у |
| летеће.{S} Ходе, а с њима напоредо лете и оне миле невидљиве слике, које им загрејаше њихове мл |
| одина директора.{S} Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни |
| S} Мали Гргур и не опази све те покрете и поздраве своје нове пријатељице, али, кад је већ био |
| а се.</p> <p>— Тако, па да ми се пазите и слажете к’о рођена браћа.{S} Тешко је, децо, данас ст |
| а пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много т |
| иконе висе скорашњи венчићи од смиљките и босиока.{S} Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних без |
| Прут је нужно зло...{S} Зар не мислите и ви тако, госпођице? окрете се Даници, намеран да поуб |
| {S} Сам уља и нитков!{S} Пи!{S} Пљуните и ви са мном на тако гадну лаж!{S} Пљунимо!</p> <p>Проф |
| бисте га чисто загрлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна недра наслони на ваша прса.{S} |
| тако узвишено-чиста, тако пуна доброте и узвишености, тако...</p> <p>Али Гргур већ није ништа |
| ле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине.{S} Али је највећма осветљена авлија оне |
| трого постим са ђацима све велике посте и причешћујем се у нашој драгој црквици.{S} Причешћујеш |
| е је ишла и на водице, особито уз посте и о младинама.{S} А била је милостива <pb n="50" /> пре |
| аде, намршти се, узе кецељицу међ прсте и сву је изгужва.{S} Не обрћући своју лепо очешљану гла |
| рх опанчића да боље виде, гледају, ћуте и чуде се...{S} Осим шарене хартије, било је на столу д |
| пажљиво читати.{S} Попа и учитељка ћуте и гледају га.{S} Уједанпут учитељу Макси задрхта лева с |
| који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао.{S} Љуби Гргур оца у руку, љуби отац свога дав |
| отиштена браћа...{S} А онда?{S} Онда ће и Рајна научити <hi>Возбраној</hi>!{S} А ми?{S} Ми ћемо |
| у и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије |
| а.{S} Мало ми је побрз у говору, али ће и то уставити озбиљније године.{S} Сазреће.</p> <p>Гргу |
| е време преокренуло; учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где с |
| ца у Земун, размишљао у колима, како ће и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о |
| и што раније могу, на Авалу.{S} Тамо ће и ручати, провести део дан.{S} И доиста, сутрадан, још |
| >— Који нема велике будућности ? додаће и Гргур с радозналим погледом у свог професора.</p> <p> |
| оред којих мирише најлепше пољско цвеће и ромони тихи, бистри планински поточићи.{S} Милан — ми |
| низ длаку, ласкај му простоти, ако хоће и глупости, па готов посао, слуге, робови!{S} Јеси ли м |
| аше за какав лепши свет осим своје куће и својега села.{S} Али је чича Иван знао да има још леп |
| сташна птичица, која исто онако цвркуће и скакуће, као што је била онда кад имадосмо оно част п |
| и, онако и њему.{S} Што једем ја, јешће и он.{S} Али богме <pb n="60" /> хоћу да ме слуша као о |
| на тебе, осим свију другова, понајчешће и најрадије сећам.{S} Да зна слушати цвеће, да знају го |
| и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући |
| тили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.{S} Кад их гледате к |
| видне воде, заити ручицама свеже водице и умије се.{S} Па онда је стао на траву, која се модраш |
| м својом.</p> <p>— Гргур седе до Ружице и стидно гледаше преда се.</p> <p>Чим погледате на пост |
| окри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.</p> <p>А зашто је плакао?</p> <p>Казаће |
| добри наставник плану, скочи са столице и прође узрујан неколико пути по својој „вселени“.</p> |
| елу, на образима, уста журно са столице и широм отвори врата на својој мирној „вселени“.{S} Обо |
| епуцана сва па жутом земљом а местимице и пекмезом поизлепљивана, а Свети се Сава једва види из |
| е, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти |
| м до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, владико, на со |
| је с осталим друговима стао око певнице и очитао „Оче наш“, није се могао сит да нагледа оних л |
| , џамије и хамами с кубетима, телалнице и прчварнице с добрим ћебапчићима, касапнице и рибље ча |
| варнице с добрим ћебапчићима, касапнице и рибље чаршијице, механе са стакленим ћошкама, где сед |
| ште дућани са источном робом, пекарнице и млекарнице, џамије и хамами с кубетима, телалнице и п |
| офре, а у среди читава пирамида чеснице и других колача, па бео помастан сир, који је истом дан |
| рња звона, отворише се школске вратнице и у двориште уђоше два млада господина.{S} Гледају школ |
| ко је умела потрчати, отворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, косир.{S |
| е под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити.{S} Звони танкогласно звонашце, а гледао |
| S} На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше <title>Слава во ви |
| у умисмо.{S} Шта пута сиђем низ брдашце и станем на онај велики, маховином обрасли камен усред |
| уташе, а он испрва слабије, па све јаче и јаче поче беседити.{S} Помену старе краљеве и цареве, |
| хартију рукама, које су почеле све јаче и јаче дрхтати, па онда мало, побледео, клону на столиц |
| заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва претрнем за разбојем, па се |
| целе рође, помагаху јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој пом |
| ру директорову оцену), па од дерта хуче и пуши.</p> <p>Испит је трајао више од два часа, што је |
| , у низаме који чуваху стражу, или чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се |
| погледима нуди вам црвено-жуте неранџе и бледе лимунове.{S} Изнад тога шаренога света у плавој |
| не роди му мајка!" бадава извијају хоџе и мујезини по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокич |
| кидох шешир, планински ветар попириваше и бијаше у <pb n="107" /> образе, а ја се прекрстих и у |
| , а и многоугластих шљунака.{S} Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по кој |
| огаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледаше и чуђаше му се речима.{S} Он није ни умео разумети то в |
| еликим трепавицама.{S} Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би |
| а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прекрсти се. |
| торокала, а он је само озбиљно гледаше и слушаше.{S} Међутим звечка <pb n="15" /> огласи школс |
| говорио, а Ружица бризну у плач, ридаше и јецаше горко.</p> <p>Док је она плакала, наш штудента |
| блеском светитељским.{S} Ево се указаше и неколике куће од његова села, удари вечерње звоно на |
| Сад, повукавши неколико димова, жељаше и филџанчић каве са служавника, али јест, то скромно оч |
| ио по готову сам.{S} Макса му се чињаше и сувише озбиљан, Даница снуждена, а Милан у овој прили |
| тник</title> на столицу до себе, ћуташе и гледаше кроз прозор напоље.{S} Међутим се чујаше из д |
| паде на столицу.</p> <p>Деца притрчаше и подигоше маказе на сто.</p> <p>— То није истина! викн |
| иђену књигу, у којој, усред слова, беше и по која сличица: квочка с пилићима ; или гусак који ј |
| авили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна |
| аће иконе.</p> <p>Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране ко |
| осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да |
| , што навалише на школе, него се почеше и цркве <pb n="106" /> машати.{S} Има жупанија где по н |
| Максине педагогије.{S} Макса, све више и више закачиван хитром, непрекидном беседом Илијином, |
| како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.</p> <pb n="133" /> <p>— Право имат |
| ален; што је видео, готово је мање више и поборавио.{S} Кад је ушао у храм, учини му се, да је |
| у!</p> <p>— Попе!</p> <p>Па се загрлише и пољубише.{S} Одоше у учитељеву собу и седоше за готов |
| да чита, много да мисли, много да пише и учи.{S} Надрикњига је као и надристолар, <pb n="63" / |
| оном.</p> <p>Изненада се врата отворише и у соби се заори једно громко: „Сервус!"</p> <p>Гргур |
| погледа према вратима, која се отворише и унутра уђоше оба млада господина, што се дотле одмара |
| сузне очи у невесту; врата се отворише и унутра ступи Гргур, погледа своју другарицу, која пог |
| лепа слика ишчезе.{S} Врата се отворише и у собу паде вихор, који развеја, расплаши његове драг |
| ече : помози Боже ! а врата се отворише и уђе црквењак.{S} Црквењак Васо беше стасита људина, Х |
| и књигу пред собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.</p> <p>— Затвори!</p> <p>Грг |
| другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, у <title>Славјанку</tit |
| тро погледа, они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у о |
| упаде му у реч Даница.</p> <p>— И лакше и природније, потврди и Милан.</p> <p>Макса не рече сво |
| шкирић по оној трави поред пута, седоше и једоше.{S} Поред њих, случајно, пролазаше читав карав |
| , а сви већ бејаху на ногама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљубише Гргура, прво мајка, па |
| а чекате да поп благослови.{S} Изнесоше и шљивовицу, стару, мало помекшу, мири на коштицу, па к |
| о; сума мога програма: живети што лепше и лакше.{S} Доста сам се мучио.{S} Да паднем на нос, ни |
| сећање који многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз с |
| тељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.</p> <pb n= |
| о мало попустиле.{S} Чича Иван овро раж и пшеницу и сасуо зрна у кошеве.{S} Летина какве скоро |
| о окупано јагњешце.{S} А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком, |
| у, Дњепар, изведи све степе, цео Кавказ и Урал, све изведи на границу...{S} Ради кога?{S} Да сп |
| рсти.{S} Чешће слази цркви.{S} Друге би и проговориле коју о литургији, али она ни да би се окр |
| х се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна.{S} Али ја сам сасвим задов |
| обичају.{S} Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима сво |
| и, о Даници.{S} Што дуже мишљаше о себи и њој, све му теже беше, што је узгред није походио, ма |
| , све би те утиске брзо разрадио у себи и као своје још тога дана препричао при свима састанцим |
| док, док...</p> <p>Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише се |
| /p> <p>— Не смеје се он мени, него теби и онима онамо код града.{S} Мари он за сву ту вашу петљ |
| тија хоповска веома радовала живој риби и староме вину.</p> <p>— Ево, настави Јован једва дочек |
| цит, задубљен у мисли, седи својој соби и броји бројанице.{S} Још иста она икона над креветом њ |
| вник.{S} Беше почео август, кад се Срби и Маџари <pb n="117" /> прикупише у јужном Банату.{S} У |
| врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби.{S} Шта пута, у први освитак, скочи |
| јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећ |
| ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сут |
| лежио сам.</p> <p>— Па ми лепо поздрави и моју другарицу.</p> <p>— Другарицу? упита Илија радоз |
| х птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама.{S} Потоци пуноводни, струје преко камењ |
| ица, српска влада отвара капије на Сави и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ.{S |
| мо, пољуби га, па онда, одлучно, остави и забрави.{S} Затим пољуби обе погаче, скиде пешкирић с |
| истина мало простија порцулана, ножеви и виљушке од челика, кашике од жута паквона; све опрано |
| ица, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус С |
| а џубета.</p> <p>— Ехе, све сами цареви и царице, наставиће попа шаљиво, издижући обрве...{S} К |
| , каткад по читаво по подне, сучем цеви и певам.{S} Сад ткам најтање сади-платно, а већ сам цел |
| љубише у руку.</p> <p>— Живи били, живи и срећни били!{S} Јесу ли ово твоја деца?{S} Да их Бог |
| пових леђа стао достојанствено обазриви и пуно озбиљни режисер, стари учитељ Макса.{S} Цео мали |
| дан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.</p> <p>Узме књигу из руку Миланових |
| у села; нико живи не слажаше амо цркви и школи; у сеоској механи никога осим викача и кмета, а |
| ац остарити.{S} Доста је што се у цркви и пред странима поозбиљимо и намрштимо, а пред својима, |
| е регула, руководити их взајмној љубови и согласију, па онда црква, богослуженије, благочестије |
| А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу слику, коју је одавна компоно |
| S} Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и уч |
| зна“...{S} Макса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, |
| од других, сви су ми једнаки, сви драги и мили, сви најдражи и најмилији.{S} Кад бих ти већ пок |
| } Јесу ли и твоји професори тако строги и неумољиви ?{S} Може ли се књига учити, а да пруће мир |
| ићу, па не бери бригу.</p> <p>Ту извади и отвори кожну бележницу.</p> <p>— Отиди или пиши мојим |
| е искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки са |
| волим певање.{S} Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се.{S} Боже |
| варош, у шетњу, можда да се узгред види и са својим љубимцем, Јованом столаром, а младићи савиш |
| </p> <p>— И лакше и природније, потврди и Милан.</p> <p>Макса не рече својега мишљења.</p> <p>— |
| сам сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то.{S} Напрасит је, плане, <pb n="30" |
| м у нејакој ручици мање тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за вид |
| p>Ту поп Арон отвори, бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, па настави даље:</p> <p>— Ни о |
| Општи покрет окачио све, препунио груди и ђака на београдском Лицеју.{S} Испити се почели раниј |
| век на његову, видео би како народ суди и газдује.{S} Шта ћеш кад смо мали... па глупост, па Ту |
| о, какав је тај вајни директор?{S} Грђи и страшнији од свих људи у селу, па је инајет, чангриза |
| о од њега, да је пошао на пут много уђи и сиромашнији.{S} Окренуо се још једном два, па зашао з |
| е још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, све тај |
| једнаки, сви драги и мили, сви најдражи и најмилији.{S} Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гр |
| сада, али у који мах да јој се приближи и дотакне руке, у истом тренутку осети где га нешто жац |
| помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар.{S} То је измена, коју је учинио Макс |
| дном сина, стегне срце, окрене се слузи и викну да ошине.{S} Гргур је дуго гледао за њима, док |
| знати, госпођице, да сте човекољубивији и од мене и од Милана.{S} Али немојте се погордити, нис |
| , да чисто милина беше седети у скамији и слушати кад учитељ говори о Светом Јовану, о Христу, |
| са свију страна прикупљати све крупнији и мутнији облаци.{S} Четврти је час по подне, дан у нај |
| им местима, само су данас крупнолиснији и бокорастији.{S} Невен се жути тамо поред ограде а у с |
| унца, али је учитељ Макса устао мутнији и од оног најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке |
| ика навала, али слушаоци беху и старији и развијенији, и јачега кова и грађе степенитији. <pb n |
| ЛОРАДА П. ШАПЧАНИНА.</p> <p>У РЕДАКЦИЈИ И С ПРЕДГОВОРОМ.</p> <p>ДР. ЈОВАНА СКЕРЛИЋА.</p> <p>БЕО |
| ме долапу књиге његове струке, латински и новији немачки класици, међу којима је Клопшток са св |
| изванредним приликама: кад је столарски и браварски пир, кад дођу гости, кад се наплати по какв |
| ја где по нашим црквама почеше маџарски и црквене протоколе, па чак и служити на маџарском јези |
| ије ни знао, кад је прошао кроз дугачки и чађави свод од камена.{S} Недалеко одатле беше столар |
| освану мутно јесење јутро; облаци тешки и ниски притисли целу околину, таман да се кишом заплач |
| а <hi>буки — буки</hi>.{S} Казујете ли и ви имена слова или просто: <hi>аз — а</hi>, <hi>буки |
| итати, соколе; право да ми кажеш: би ли и ти мало на ону страну, да те когод позове?</p> <p>— А |
| ити од ове своје строгости ?{S} Јесу ли и твоји професори тако строги и неумољиви ?{S} Може ли |
| авао : његова чиста, проста и лепа, али и сувише затворена натура нагињала је више грађанском ж |
| поразио га удар, истина очекивани, али и сувише силан да се преболи: у фебруару га за навек ос |
| е хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.{S} Мали Гргур, узнемирен |
| е, ни изговорити.{S} Нешто је хтео, али и сам не знађаше шта.</p> <p>— Па, Гргуре, поче Илија у |
| го, врло дуго, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и свачему, има краја и конца.{S} Тамо већ п |
| ше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с |
| гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би се та проклета сорта дала изб |
| сора.</p> <p>— Дакле, сад смо прочитали и другу свеску народних песама...{S} А ти, Гргуре, шта |
| , до новога моста.{S} Кад су се растали и измакли малу дуж, Милану још трепташе пред очима лепа |
| раши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, како седе поред гроба материна.{S} Гргур глед |
| о.{S} Ђаци су, док је он спавао, седели и ћутали онде, где се који затекао, а после су се разиш |
| ка, на ком смо више пута заједно седели и гледали низ воду доле ка оним потесима, иза којих поч |
| непријатељи православија.</p> <p>— Били и остају.</p> <p>— Казао сам, да Аустрији не треба веро |
| осподару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда, окренувши се своме пароху, ре |
| се оженио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а удовица се преуда у село из којега је доведен |
| више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само камен из црквене порт |
| нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дирните један само камен и |
| к каквога тропара, који је чула у школи и цркви.</p> <p>А ђаци у школи седе на својим местима и |
| онуо; још је исто онако тачан и у школи и у цркви.</p> <p>„А мајка?{S} О, мој добри Гргуре, как |
| ући и око куће.{S} Гргур је био у школи и с Даницом разгледао дотле невиђену књигу, у којој, ус |
| , рано устајао.{S} Чим се умије, помоли и уљуди, одмах одлази коњима у коњушницу и надгледа сто |
| е.{S} Чини вам се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Д |
| ветове, који су невидовни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чис |
| и спусти у шпаг.{S} Хода по соби, мисли и мисли, прислушне код врата, па како ништа не чује, од |
| воме патријарху, час Јелачићу.{S} Мисли и премишља о покрету, о Маџарима, о скупштинама, о прив |
| леда у слова, али мање чита, више мисли и осећа.{S} Па тек је нешто текне у срце, задркће сва, |
| ишљенога господара. </p> <p>Гргур мисли и премишља о својој прошлости; сећа се сваке ситнице из |
| овима старих храстова, на црквеној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну посл |
| ни, па старешине војничке, па списатељи и професори, па господа и великокупци из свију крајева |
| госте, дотле левом руком пипа по земљи и тражи своју разбрибригу, да је опет намакне на чибучи |
| рао у туђе, или другога ударио, нека ми и не излази пред очи!{S} Јесте ли ме разумели ?</p> <p> |
| </p> <p>— Забављам се.</p> <p>— Лепе ми и то забаве!{S} На страну с њом!{S} Ја сам преча од књи |
| м пресече све чланове кора, а они, неми и мирни као бубице, ни лево ни десно, већ сви, као слик |
| Милан промишља, а Макрена оде да спреми и донесе кафу.</p> <p>Поп Арон још никад дотле није био |
| о служи цркву, па су му и сељаци питоми и често цркву полазе.{S} Он пости сам сва четири поста, |
| Макса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши ут |
| d> <p>Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима.{S} Чини вам се данас је све у длак |
| тере.</p> <pb n="148" /> <p>Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла нед |
| епте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског Парнаса.</p> <p |
| а је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани.{S} Тешко се је оженити сељаку инокосну |
| ти, за коју сте плаћени, која вас храни и одева?</p> <p>— Богме је до зла бога несносан тај ваш |
| аху као на тичјим крилма.{S} Коњи товни и одморни, и кад се докопаше правога насипа, једва их с |
| о оне мирисе, који су одавна, неопажени и неуживани, кадили младачку душу његову.{S} Што ли му |
| сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо.{S}" А ми удри учи, пиши, чита |
| и смешећи се, гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане |
| егрче; позва га на вечеру.{S} Он извини и себе и Милана, па седе за сто.{S} Тишина.{S} Лојана с |
| рдим корицама с црном кожом на полеђини и четвороуглом од црвене кожице, на којој се виђаху упе |
| те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.</p> <p>Гргур гледаше, али се толико |
| но видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мирисе, који |
| <pb n="148" /> <p>Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла недеља.{S} А |
| овни, а тако топли и блиски, разговетни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочили у његове |
| , али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица.{S} Чи |
| неокречених зидова да посмотрите цветни и плодородни врт самоограниченога и суревњива мусломани |
| е би према стању онога што је у шерпењи и лонцу одлучио: да ли ће до ручка моћи бити готов са з |
| сте !</p> <p>Професор Сава одврну горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца, изва |
| Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови.{S} Једва их је учитељ Макса сместио у скамије: |
| сандра краља македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори |
| ле у собу, збунио себе и друге, а добри и богобојажљиви поп Крста говори слово ученицима и храб |
| :</p> <pb n="105" /> <p>„Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа |
| добром учитељу Макси, па поздрав матери и оцу“.</p> <p>Ту говорљиви Илија застаде, па очима око |
| речи Доситејеве, узе књигу испред кћери и стави је преда се.{S} Преврнувши два три листа, намрш |
| ју све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњој скамији до дув |
| Лукав, неотесан!</p> <p>Гргур се умири и опет седе.</p> <p>— Сељак, сељак, сељак!</p> <p>— А к |
| ти да је застрт чистим чаршавом, тањири и чиније од бела, истина мало простија порцулана, ножев |
| потеси, па мој красни врт, све то пири и мири, све те освежава, подмлађује.{S} Па наши студенц |
| дом поврати потребну тишину.{S} Пастири и анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор зап |
| иш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној Србији.{S} И |
| рстом по столу, погледа у Максу, отвори и уста да нешто проговори, па опет ућута и не рече ни ј |
| у</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса својски „сек |
| гла главу као пауница, а ти си још гори и поноснији, не би хтео ни малчицко подићи ту твоју кру |
| оним гостинским, који би пристао за три и по швапска кревета.{S} Тамо код иконе висе скорашњи в |
| е.{S} Ударише звона, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све листом наже у митрополитско |
| а Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас сељаке, који смо на раду од јутра до мр |
| ујем отуда са стазе, па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плот |
| е тапшу по раменима, а ти опет откуд си и дошао — у степе!{S} А Срби, а Славјани?{S} Пољска!{S} |
| .{S} Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету...{S} Ко ће као Бог, само |
| данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо.{S}" А ми удри учи, пиш |
| сто мене отац.{S} Слушај га, као што си и мене слушао.{S} Он ће те и на добро упутити.{S} Хајде |
| а не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо.{S} Створише се у њему читави преврати |
| као што ти велиш, своје парохије.{S} Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако м |
| а, у <title>Славјанку</title>, дотле ти и ја и мутим по својим ревирима, имам и ја, као што ти |
| а другарица, ја ти смем рећи, па ево ти и кажем: ништа ти лепо не стоји, кад нас се тако дуго н |
| а, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хтеш прочитати ово неколико паметних и непаметних |
| е.</p> <p>У том се сунце поче смиривати и хладовина пирити висом на ком се налажаху.{S} Упрегош |
| а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела.{S} Узе с |
| бљешти у врту.{S} На што му скраћивати и онако кратке дане његове?{S} Дај ми који листак од ов |
| лачицу, да је на два три места прихвати и пришије дугменце које је отпало.</p> <p>У који мах ве |
| д своју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.</p> <p>— Познајеш ли м |
| па ћу свуда, где тамо стигнемо, казати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни та |
| Тек ће кроз који дан по недељи стизати и остала деца.{S} Ђаци из села у ком је школа сутра ће |
| а што су љубазни, па што умеју дочекати и подворити, то се не да казати, док се оком не види.{S |
| танца <pb n="7" /> навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, опи |
| .{S} Кад морам седети ја, морате седети и ви !{S} А куд вам се хита; зар имате што прече од сво |
| и уштипак.</p> <p>— Хтела сам ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим. .. . а вол |
| ње строгости, штапом и сад-прети, прети и колико не треба, али не бије.{S} Тачан је у цркви, ал |
| } Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> и так |
| р, кад зна, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна или |
| едан народ.{S} Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу |
| х новина умео је прибрати, брзо утубити и применити тако ђаволски вешто и препредено, да је врл |
| и Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} |
| S} Ходите ближе.{S} Ја ћу сећи, кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати. |
| , кројити и прикивати, а ви ћете лепити и како треба придржавати.{S} Данас и сутра правићемо Ве |
| власт!</p> <p>— Сит сам ја свију власти и мојих и твојих, на част ти све!</p> <p>— А што ће мен |
| говом другу зачело и нагло почело расти и бујати.{S} Сад му паде на памет мисао: да покрене гов |
| о мрака, па и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите само на доколици.{S} И отац |
| школска соба, како се пред мрак почисти и притвори, више је до сутра нико не отвара.{S} Премишљ |
| живахна али и присебна, и пуна живости и пуна збиље.{S} Ходао је с њом, разговарали су много, |
| дро чело, у онај поглед препун благости и мира, у оно лице, којега се утисак или дуго или никад |
| еда ; колико тишине, колико присебности и самопоузданости у његове другарице.{S} Још је у пуном |
| јуче, па опет поред све те истоветности и неприметности, често не верујете очима кад видите так |
| а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и омириса она два лиска калопера што их држаше у руци.< |
| г, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад нас двоје сеђ |
| љ Макса.</p> <p>— Зато ће је много пећи и жећи на ономе свету...{S} Али се ту попа умери, па ок |
| во, бележим!</p> <p>— Даници можеш рећи и да сам рањен.</p> <p>— Дакле, име јој је Даница...{S} |
| } Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице, али сирота мајка, и сама би |
| </p> <p>Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мислима преко Дунава, |
| затекао, а после су се разишли по кући и око куће.{S} Гргур је био у школи и с Даницом разглед |
| собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи стих; премине ли који друг, надгробно слово |
| својих другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ о |
| коњаника: директор, капетан, свештеници и учитељи.</p> <p>Сви са својих места поскакаше у врете |
| леда кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских зидова.{S} Он би напољ |
| а.{S} Туђ је то усев, па ће вам јабанци и жетву разјагмити.{S} Хоћете на лепак — идите!{S} Ја з |
| м цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси.{S} После свију |
| а, која, поступно, прелажаше у све јачи и јачи пљусак.{S} Крупне капље шуштаху по лишћу на дудо |
| ачке општинске кошеве одавна се довлачи и сасипа овогодишњи кукуруз.{S} Ново се вино у велике п |
| , доле у поточић, па мало испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу.</p> <p>Учитељ Макса оде |
| а ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад помислим да оде, па |
| је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико!{S} Нико није п |
| ије ни осетио, кад је Ружица, убрисавши и последњу сузицу, не више као горски вихорић, већ тихо |
| и су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла недеља.{S} А још лепша у селу у б |
| Сав тај ред, ту материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што |
| а судбина у нашим рукама, у руци божјој и Народнога Одбора.{S} И ја сам вам у пододбору.</p> <p |
| ана гладовали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима у |
| рло често износила његовој вазда топлој и пријемљивој души.{S} Види Гргур једну скромну собу с |
| пет дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јованов <pb n="128" /> син Мила |
| егијама народним и о слободи независној и од Маџара и од Шваба и од Турака.</p> <p>А тамо у оно |
| >— <quote>Остају за навек у свеконачној и плача достојној бесвесности</quote>, заврши Ружица.</ |
| лене столице, замаче дланове за потиљак и погледа у противни угао своје скромне одаје.{S} А њем |
| се на то само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала.{S} Нису прве буклије ни испраж |
| се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео.{S} Збогом!{S} Имам ја другова и осим вас — шир |
| {S} Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не треба више.</p> <p>Гргур хтеде, покушаваше више пу |
| е, висок поносит врат, а стас јој витак и достојанствен.{S} У руци јој шав, оборила лепу мудру |
| мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима |
| и учитељком, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратима, само је цар Ирод ста |
| ше маџарски и црквене протоколе, па чак и служити на маџарском језику.{S} Зар су у једном селу |
| с зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — Клопштоком.{S} Ко мари за Мицкијевића? |
| скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама“, и „вселена“ |
| танак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје.{S} За њим говори црномањаст шишк |
| венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и милостив...{S} Велике земље... народ здрав и јак...{S |
| но али усиљено, насмехну, узе служавник и оде у кућу да спреми послужење.{S} Остави служавник н |
| поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник и тако даље“</p> <p>Ни поп Крста не могаше даље, а већ |
| андовао Стеван Книћанин, бивши саветник и у то доба главним одбором наименовани пуковник.{S} Бе |
| н плаче.{S} Професор Сава оставио чибук и по свом обичају таре дланове, али сад много живље и о |
| ре; <pb n="68" /> то је прост несташлук и ништа више, приметим му ја.</p> <p>— У вашој глави, а |
| а“.{S} Ко зна?{S} Можда има протосинђел и право?{S} Узме табак чисте хартије, начини два три ст |
| е а у средњим котурима све сам каранфил и кадифица.{S} Ружице давно прецветале, па опустиле пол |
| ки сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.</p> <p>— Како је име детету?</p> <p>— Зове |
| } С љубезним поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник и тако даље“</p> <p>Ни поп Крста не могаше |
| колу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачили као о благу дну.{S} Учите |
| д.{S} Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу.{S} Тек |
| лим, кад је то јасно као дан.{S} Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства.</p> <p>— Шта, ви |
| и једна.{S} Још ове зиме прочитаћу вам и превести све ове, које сам још у Пожуну побележио.{S} |
| ужи му их.</p> <p>— Кад их овако гледам и миришем, а ја се сећам нашега детињства.{S} Боже мој, |
| и и ја и мутим по својим ревирима, имам и ја, као што ти велиш, своје парохије.{S} Ти и не знаш |
| иче: „Шта су потписали ћесари, нека нам и буде!“ Поче протосинђел Никанор: „Отеше нам <pb n="10 |
| ме, нећу више ни заљубљивати.{S} А знам и лека од љубави: оженићу се.</p> <p>Ту Гргур нехотице |
| свима крајевима собе.</p> <p>— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?</p> <p>— Ја не знам, одговори |
| е знам ни шта је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих.. |
| своје парохије.{S} Ти и не знаш да сам и ја постао... али, дај ми реч, тако ми Бога, ја се соб |
| смо једна браћа, један народ.{S} Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло |
| Љубомира у Елисијуму</title> ономад сам и по трећи пут.{S} А читам само недељом и суботом по ве |
| ад је, дабогме, много друкчије, сад сам и много вештија и много снажнија.{S} Тамо под зиму, мат |
| јој руку и пољубила ме је.{S} До ње сам и литургију одстајала.{S} Збогом! буди нам здрав, и нем |
| S} Сутра носим друга натраг.{S} Био сам и код Блазнавца и с њим сам се познао.{S} Познанство, п |
| > <p>— А као зашто не бих?{S} Чинио сам и туђину, а нек’мо ли теби, који си ми толико пута учин |
| слова потписујем све.{S} Бадава, кажем и казаћу увек: стара школа, па стара школа.{S} Док смо |
| Гргур је читао, а Милан, заморен бојем и хрвањем, спаваше најдубљим сном.</p> </div> <div type |
| резвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком, сишао је доле школи, па кад се увио у студ |
| их више читам, то их све већма разумем и желим да их опет узмем у руке.{S} Али има доста што ш |
| и некакав црни ђаво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебуха онога црквењака, па удр |
| га радознало, држећи маказе међу палцем и прстом кажипутом.</p> <p>— Севастопољ пао.</p> <p>Мак |
| с вином, погаче, заструзи с пребранцем и киселим паприкама, склоњено је да тим драже буде тамо |
| : напустише га сви, а кад га се одречем и ја, онда ће му, чини ми се, бити много, много теже, а |
| ико обојених столова и столица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака.</p> <p>— Помози Бо |
| ећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.</p> <p>Сви се на |
| некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у соби.{S} Читаш ли још онако много |
| , сврнућу у твоје село.{S} Баш да видим и тог твога учитеља Максу.{S} Ја ћу ти већ писати.{S} Н |
| га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на коња, |
| .{S} Сва јој душа лебди над тим далеким и незнатним Томашевцем, над усамљеним рањеником, над Гр |
| м велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом...{S} Поносите се, поносимо се!{S} Жив |
| купоценијим чибуцима, као данас слатким и кавом.{S} И Сава је то уврстио у своја невина уживања |
| нас није раселио поводањ.{S} Ја мислим и чекам, разбирам од Степана и од црквењака: е да какви |
| о скупштинама, о привилегијама народним и о слободи независној и од Маџара и од Шваба и од Тура |
| седе средовечне ерлије с белим, зеленим и шареним турбанима, пушећи <pb n="70" /> чибуке и шаре |
| у књигу, више размишљање о оним тамним и новим питањима, која се од више времена у њему пале и |
| ештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, свакоме, ком је мило и драго општен |
| S} Кад се старац издувао, поче, у мањим и већим прекидима, приповедати, како је срео Гргура, ка |
| испуту разлафи, загрми, па тресе једрим и освојљивим говором, да све ником поникне, ћути, блене |
| нам пада на памет, кад смо сами, мерим и мерим очима који је цветак најпунији, најгиздавији, к |
| ајно и ти био онде код ограде.{S} Мерим и мерим, и толико сам себична и неодлучна да ни један ц |
| Каткад се и потужи, а ја је разговорим и поутешим, а шта пута је мало и развеселим.{S} Кажу да |
| ца, у хаљиницама искраћалим, али чистим и опраним.</p> <p>— Хе, жено, викну мајстор Јован својо |
| а претрнем за разбојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту.{S} А од кога ?{S} Од |
| зелен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по стрништима поскакују вране, и осим њихово |
| олико пута узнемиривало, вукло за собом и против твоје воље.</p> <p>„Боже мој, Гргуре, ја теби |
| Гргуре до Ружице, а ње нека међу тобом и Миланом, као сестра мећу браћом својом.</p> <p>— Гргу |
| спечати писмо, разви га, узе га и левом и десном, па, скупивши обрве, поче га стојећки пажљиво |
| и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се |
| и, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пренео у Шумадију, у |
| Тако је! потврди Макса са задовољством и све већим интересовањем.</p> <p>— Па онда, настави Ил |
| ше се школска врата и уђе поп, с књигом и епитрахиљом под пазухом.{S} Сви усташе, и као из једн |
| е, сву моју баштицу, заједно са оградом и оним великим лонцем тамо иза калопера, у ком с пролећ |
| д оте на црвену заставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један бусен траве пред собом, |
| Ту су сланици, биберница, бокал с водом и пред сваким по једна проста чаша за воду.</p> <p>Пре |
| па и учитељ Макса, па и поп с попадијом и учитељком, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо |
| олица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака.</p> <p>— Помози Бог, мајстор Јоване! викну |
| ј кухињи, учитељ Макса вешто трену оком и мрдну обрвама.{S} На тај ником непримећени, али његов |
| ут је сигурно леп?</p> <p>— Све потоком и кроз ливаде, приметиће Даница.</p> <p>— Врло лепо, та |
| вника; пре се бријаше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам |
| да је и учитељу светао образ пред селом и влашћу.</p> <p>— Али сиромах Симо Веселиновић, настав |
| и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пренео у Шумадију, у Мораву.{ |
| професорству, од како поп Крста недељом и празником паше црвен свилен појас, од како мали Гргур |
| и по трећи пут.{S} А читам само недељом и суботом по вечерњи, кад оставим рад.{S} Кад би ми мог |
| теру благост и питомост с мушком збиљом и истрајношћу у свакоме послу, којега се прихвати.{S} А |
| чку се Иван опрости с мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га.{S} Паун за |
| ми пише Милан, пише Илија.{S} И једном и другоме нема се ништа примећавати, ни што се тиче пра |
| у и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављено.{S} Братс |
| но што је помињала Даница у свом нежном и срдачном писму.{S} Послао јој преко оца и Српску Исто |
| а то Јован, доли чашу заклопачким вином и до дна је испије.</p> <p>У тај исти тренутак отворише |
| воривши то, поче обичним школским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слуша |
| з далека оне пређашње строгости, штапом и сад-прети, прети и колико не треба, али не бије.{S} Т |
| е затворена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкијевићем.</p> <p>Сва тројица изиђоше на враташца, |
| > <p>— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — Клопштоком.{S} Ко мар |
| а и искуства текао је ван себе, говором и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би т |
| брази, лепо, па сину још лепшом белоћом и бледилом.</p> <p>— Ми смо Гргурови другови, полазимо |
| Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Петрију: „Шта то може бити?“ Петрија се труди да |
| вја</hi> земља да трепти <hi>со страхом и трепетом</hi>!</p> <p>Још једном лупну о земљу, царев |
| кључем.{S} Сада пуши, хода под стрехом и мисли: бадава му је молити.{S} Да иде у суседну механ |
| х и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој м |
| атог места на полици стакло с комовицом и однео у собу: једна од највећих <pb n="21" /> каракте |
| е помаљаху јоште на вратницама.{S} Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса.{S} А кад их оп |
| образе, па одоше те легоше.</p> <p>Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.</p> <p>— Па шта ти |
| кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети |
| меда, који је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље.{S} А између ових здравих ђакони |
| оброј навици, прионе за књиге.{S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врло ретк |
| и, како је срео Гргура, како је угледан и леп, како се носи капетански, а збори мудро као какав |
| ина.{S} Како јој је миран поглед, нежан и благ, пун преданости, али без младачког жара; лице та |
| <title>Славјанци</title> настави Милан и обрну столицу на Другу страну. </p> <p>— Не знаш шта |
| >— Поделисмо мегдан, једва изусти Милан и уморан паде на креветац.{S} Пошто се издувао и одмори |
| руга работа“, прогунђа спаваћиви Степан и наново се налакти на клупу, на којој је дотле лежао.{ |
| њених леђа надвирује се фамулус Степан и чуди се.{S} А они обадвојица право један другом, стад |
| > <p>Ту оздо мрдну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на в |
| еру).{S} Мучио се, служио, ишао подеран и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније" од |
| који на коњима ношаху у Београд катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибо |
| е у школи толика граја, тако велегласан и досадан концерат, да се фамулус Степан сасвим расани, |
| а видиш само, како ми је разбој спретан и подесан; отесао га Стојко дунђерин; а чункови су они |
| атвори.</p> <pb n="89" /> <p>— Пакостан и гадан !</p> <p>— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге. |
| ом није клонуо; још је исто онако тачан и у школи и у цркви.</p> <p>„А мајка?{S} О, мој добри Г |
| ше, и не могаху видети, колико је личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно мудро ч |
| а спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час |
| е на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присести, па опљунути у шаке.</p> < |
| рејин броћасте браде и бркова, погружен и перјав, трагичним погледима нуди вам црвено-жуте нера |
| је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак.{S} Да су наши велики претци тако мислили, зар |
| се чини тако нежан, драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу |
| читав караван кола, долази народ обучен и наоружан, у првим колима велика тробојна застава, на |
| а Ријека, па Велебит — сам овејан Србин и Хрват!... чисто зрно, пшеница од народа.{S} Па гледни |
| ка у његовој разгрејаној души.{S} Њезин и мајчин лик, једно поред другога, трептаху му блеском |
| столом, Макса је седео у прочељу, а он и Даница једно према другом.{S} Учитељ је био ванредно |
| ријатеља, својих ближњих.{S} Мислиће он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро д |
| м Савом.</p> <p>Те јесени упишу се и он и Милан у Лицеј, који је истом пре неколико година прем |
| {S} Над поточићем поче се хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир.{S |
| ку беше зловољна и тужна.</p> <p>А Паун и Гргур журно одмицаху у гору.{S} Коњичак је напред нос |
| и хилендарски ктитори, светитељи Симеун и Сава.{S} Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда ч |
| тављен сто; иза куће пуши се голем огањ и спремају ражњеви ; гајдаш накривио фес, дува, и час п |
| овољан.</p> <p>— Митрополит је поп, к’о и ти...</p> <p>— Јес’ чуо, учитељу, оканимо се митропол |
| ори, заметао је свакојаке шале, попевао и причао, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљи |
| н паде на креветац.{S} Пошто се издувао и одморио, настави у одломцима:{S} Одавна ми се попео н |
| у преда се на сто.{S} Дуго их је гледао и гледао, а после их је једва и видео кроз сузе, које м |
| ће већ он ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом |
| брзином режући хартију.{S} Ја сам казао и казаћу, ако хоћеш, и пред самим Књазем...{S} А кога с |
| м сам, још као клирик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и Бачку.{S} Врхови од цркава с |
| е и у глави и у срцу.{S} Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једној од т |
| о, ћутљив и невесео.{S} Али и тузи, као и свачему, има краја и конца.{S} Тамо већ после поноћи |
| {S} Нема га више, и он се истутњио, као и она очева жестока нарав.{S} И сад је исто онако пољут |
| ла школа узавре, граја, урнебес.{S} Као и међ’ људма тако и међ’ децом: има их, који воле потка |
| ивит од истога <pb n="71" /> дрвета као и пескаоница, лево и десно једна на другој просто повез |
| ст, велик као Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана.{S} Бог је велик и |
| ого да пише и учи.{S} Надрикњига је као и надристолар, <pb n="63" /> кад отеше какву клупицу, и |
| </p> <p>— Моје срце?</p> <p>— Твоје као и моје.</p> <p>— Илија, говори мало озбиљније, ја још д |
| непобедљива — не миче се!{S} Стоји као и ово Каспијско Језеро, које никуд не отиче.{S} Чујете |
| ом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије.{S} Сељаци се моле па и на |
| ет к нама у село, да радимо с тобом као и до сада?</p> <p>Ивану се и нехотице нешто хладно сави |
| небо исто тако непровидљиво и тешко као и њезина судбина од данашњег дана.{S} Како је још јутро |
| е, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној Србији.{S} И тамо је.... али ш |
| у једну школу, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву.{S} У таким школама деца |
| аше, беше насред авлије, коју, исто као и муслиманске конаке, опасиваху високи зидови од камена |
| ислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и до сада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.</p> |
| сена, него исто тако истински живот као и онај горе у његовом селу.</p> <pb n="18" /> <p>— Гргу |
| ти си мој мио другар, а другари су као и родови.{S} Али ипак, мој другару, ово ти је писмо прв |
| ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов професор.</p> <p>А Милан?{S} Он као да се већ у |
| ом месту међу својим друговима, а читао и писао као онај најбољи другоразредац.</p> <pb n="19" |
| гледа параду.{S} Јутром је много читао и радио, пред вече ходао, а вечером ишао мало на поседа |
| оступно јача дух.</p> <p>Тако је растао и напредовао мали Гргур.{S} И он чињаше све што и остал |
| ор упро је очи у њега.{S} Кад се стишао и онај последњи жубор у суседној кухињи, учитељ Макса в |
| је мирис дуготрајан...</p> <p>— Управо и није цвет, настави Даница и опет га погледа оним знач |
| имућнијих Сављана.{S} Од то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у његовом ћемеру |
| А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p>Изговоривши то, поч |
| n="71" /> дрвета као и пескаоница, лево и десно једна на другој просто повезане најбоље књиге о |
| овде, овде, па онда да се окренем лево и десно.{S} Камо ти устав, камо скупштина, де!{S} Љубиш |
| е допада?{S} Мати вели, да је ближњаиво и местичаво, али шта ћеш, кад ми се, невештој, час по ж |
| жене одмах у сузе.{S} Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама |
| {S} Суморно небо исто тако непровидљиво и тешко као и њезина судбина од данашњег дана.{S} Како |
| а века на чисто неизведено, и разумљиво и опет колико би хтели непојамно, осећање страха божјег |
| шћу добио.{S} Осећао је опет нешто ново и велико у својој души, нешто, чему не знађаше похватат |
| далеко?</p> <p>-— Сат, одговори, готово и нехотице, Даница.</p> <p>— Сат?{S} Па то је ту...{S} |
| и си мајци!“, а кад потргне нешто драго и радосно, покликује: „Благо ли си мајци!“ И то би тако |
| : „Пета заповест гласи: шти оца твојего и матер твоју“ и тако даље, онда се дигне у школи толик |
| и каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих умела ућутати у најбољем тренутку.{S |
| } Хтео си нешто веће, нешто лепше, него и ја и твоји другови.{S} И ја сам се, вера и Бог, дуго |
| апева не велико као што је велико, него и од оног највећег веће: „многаја љета“!{S} Док је Макс |
| не беше у селу.{S} Приповедао је много и из своје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур мо |
| рижљивошћу.</p> <p>Гргур је морао много и много приповедати своме негдашњем учитељу о рату, Маџ |
| и, то се ношење Вертепа у будуће строго и безусловно забрањује !...{S} Забрањује, понови поп, п |
| свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фе |
| е, устану сви, ућуте, учитељ у њих дуго и оштро погледа, они се ућуткавају све тише и тише, док |
| и дружбом, животом.{S} Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и као свој |
| слатко откидао залогај по залогај, јео и ћутао, све до јације.{S} А одмах после тога доба зачу |
| и, <pb n="98" /> мој добри Гргуре, умео и замислити.{S} Али би се, можда, ја онда понела, па би |
| го живље и одлучније.{S} Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу ту величанствен |
| шао у кућу, примакао клупицу ватри, сео и грејао се.</p> <p>Петрија је свагда пре Ивана била на |
| њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави свом |
| е гране, а на њима по који шипак ужутео и у велико се спрема да се нарумени.{S} Обоје ходају по |
| њенија и ваш земљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> <pb n="132" /> <p |
| ли Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред капије Вучићева к |
| да сам мало мудрија, али ти си увек био и сувише мудрица, занешенко, па и сад мудруј за нас обо |
| и препредено, да је врло често задивио и најприсније своје другове.{S} По неке прокламације, р |
| е поноћи.{S} Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне.{S} Али га је |
| стара подворила, доста сам је потрудио и намучио, <pb n="145" /> доста се насамовала у овој се |
| -дана.{S} Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господ |
| исам могао ни до врата, народ прекрилио и саму порту.{S} Али сам зато сутрадан пре звона био у |
| попе; ја сам се у себи добро промислио и промислио.{S} И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја |
| изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио.</p> <p>— Па?</p> <p>— Па, онако млад |
| удаје своју јединицу.{S} Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крстом, уступио Д |
| сиромах учитељ Макса, много је остарио и оронуо; ја још како тако, али он...{S} Често говоримо |
| анимао оним што је учитељ Макса говорио и препоручивао.{S} Сваки појав у школи, и онај најмањи, |
| су крала јабуке, па једно газда ухватио и праши му тур; или двоје сирочади, озебли и гладни, ка |
| и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости од оваких суза?</p> <p>Кад се Даница пов |
| се већ уабаносио у кметству), прекрстио и гледећи у чутурицу почео да ниже, „за сретна данка и |
| буњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, ућутао се, кад крадом а кад отворено пог |
| А је л’ вас тај ваш господин Максо учио и појати? запита окренув се деци.</p> <p>— Знамо све тр |
| жице, па мало богме и кртинице — има ко и њу милује.{S} Једну калајлију у врх, а другу у дну со |
| звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, низ длаку, ласкај му прос |
| авурде, па хтео, не хтео, мораш и овако и онако.</p> <p>— Тако је! потврди Макса са задовољство |
| имакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:</p> <quote> <l>Стопи моја направи, направи </ |
| уди се, а мала Даница хвали му се, како и она уме намоловати лутку и коња, узе креду, па шарај |
| по једно парченце од оба колача, и како и онако није вечерао, то је слатко откидао залогај по з |
| ам шта, али како буде мојој деци, онако и њему.{S} Што једем ја, јешће и он.{S} Али богме <pb n |
| творине; као биљци јутро и кишици, тако и души годи свежина даха природиног.{S} А колико је при |
| Научисмо књиге на изуст.</p> <p>— Тако и треба, рече Иван поносито.{S} Кад ђаци знају и умеју, |
| раја, урнебес.{S} Као и међ’ људма тако и међ’ децом: има их, који воле потказати него да му Го |
| ного убаво, опет му се учинило и велико и сјајно, кад је први пут с Дунава опазио велику цркву, |
| нуждена, а Милан у овој прилици. колико и не треба — политичар.{S} Ни слутио није оно, што се у |
| {S} И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врло ретко излажаше до Калимегдана, а у |
| Пушке опет припуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, с |
| ом разреду, а деси се по који завезанко и у старијим разредима.{S} Ти знаш како отац мрзи да се |
| а.</p> <p>— То су, децо, Краљевић Марко и Муса Кесеџија.</p> <p>— Краљевић Марко! повикаше весе |
| била само два „одјеленија“: филозофско и правословно.{S} Гргур је учио филозофију, а Милан пра |
| епташе свечани мир, и нешто тако слатко и мило пролажаше им кроз душу, као да су у највелелепни |
| мори, подлеже својој судбини, па кротко и послушно, журним одмереним кораком, ношаше свога зами |
| и болови.{S} Напољу је од јутрос сијало и жарило јарко летње сунце, а од подне почеше се са сви |
| зговорим и поутешим, а шта пута је мало и развеселим.{S} Кажу да сам се много променила, али ја |
| ао а остали му помагали, прибра се мало и свештеник Крста, па кад отпеваше њему, он својим круп |
| мање се диспутају.{S} Некад би се мало и покартали „пунишака", тек да виде ко ће добити, али о |
| > <p>— Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристравио.{S} Уча говораше: „Децо, децо, не шал’те |
| кад се код школе и цркве искупило мало и велико.{S} Школско двориште почишћено, спремљено; огр |
| Сутрадан је освануло ведро небо по мало и студенога зимског сунца, али је учитељ Макса устао му |
| о, полуљутит Сава задуби се, макар мало и расејано, у отворену књигу <title>Летописа</title>.</ |
| сим оца и мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и далеко.</p> <p>— Свега се можеш одрећи?</p> < |
| мила ексерчића, мали чекић, мало сврдло и кљештанце.</p> <p>Учитељ седе на своје обично место з |
| елима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило десетак двае |
| м Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше.{S} Двојица су пала кад оно отимаху Београд, |
| ће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе |
| намршти мало своје и онако убрано чело и поче у себи читати.{S} Макрена узе детињу пресвлачицу |
| није оно, што се у његовом другу зачело и нагло почело расти и бујати.{S} Сад му паде на памет |
| е му у реч поп.</p> <p>— Па шта би било и да је митрополит!</p> <p>— Знаш митрополит је митропо |
| приватним људима, свакоме, ком је мило и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвно |
| ве то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; жао оста |
| 116" /> много убаво, опет му се учинило и велико и сјајно, кад је први пут с Дунава опазио вели |
| листак, а суморно јесење небо поклопило и најближа брда.{S} Често је исто тако суморно у прсима |
| погледа унутра, па опет притвори крило и оде у своју собу.{S} Само је кроз зубе промрмљала: де |
| ок под школом још и сад тече онако холо и младачки, као кад се оно први пут на њему умисмо.{S} |
| на срцу, осу јој се душом нешто и топло и мило, па једва сакри још јачи дах, који се поче отима |
| био с оне стране резе.{S} Још се тресло и орило око ушију Гргурових — тако је грунула врата за |
| рте амо, проклета бабускеро!{S} Гледамо и ја и она.{S} Броји, чита, говори, све прилике горе од |
| е мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете.{S} Даница их остави, па брже уск |
| преслишава.{S} Малени новаци седе само и слушају положивши малене ручице на горњу даску од ска |
| олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти митрополита Рајачића с владикама и |
| ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се боримо, а политика? — нек |
| p> <p>— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор-Јоване?{ |
| <hi>Возбраној</hi>!{S} А ми?{S} Ми ћемо и сами на Косово у Призрен!{S} Ал’ сироти Словаци, па Ч |
| > <p>А зашто је плакао?</p> <p>Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца пород |
| акуцаше.</p> <p>— Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.</p> <p>— Сутра, сутра, б |
| о се у цркви и пред странима поозбиљимо и намрштимо, а пред својима, и кад смо сами у кући, заш |
| по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо.{S} Видиш, како прети оним великим прстом што |
| т вели: не знаш!{S} Џаба се само мучимо и знојимо.{S} Све ће нас изрезилити као кучиће па узалу |
| доброг оца, од нашег учитеља, коме смо и ја и ти захвални за све наше знање.{S} Ја не знам, ка |
| м!{S}" Певасмо, мајстор-Јоване, певасмо и плакасмо у нашој великој радости...</p> <p>Ту свештен |
| авлију.{S} Да није лисица, имали бисмо и више.</p> <p>— Ја имам моје кокице, обе беле, па пито |
| е, помисли у себи: „У име Бога свршисмо и утврдисмо."</p> <p>А шта ли је помислио Илија?{S} Он |
| с радознало гледало, како сад, зауздано и оседлано, бије копитама тамо пред судничким вратницам |
| олској, а у школској соби тако утушкано и угодно, да чисто милина беше седети у скамији и слуша |
| е да се прибере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено руж |
| н свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом |
| измучене душе и пружи попу ово злокобно и злогласно писмо.</p> <pb n="28" /> <p>— Почем се, чит |
| најстарији ђак, још исто онако редовно и строго постим са ђацима све велике посте и причешћује |
| есну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде.{S} Над поточићем поче се хватати су |
| преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се и |
| чком, поче свештеник Арон тако смишљено и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у З |
| ларством, све теши нешто на око, шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и |
| , пољуби га још једном снажно и ватрено и — отвори га.</p> <p>У одаји мир, усекнута свећа не тр |
| {S} Опазивши лицејце, подвикну узвишено и тронуто:</p> <p>— Ево, моја млада господо.{S} Рекох л |
| {S} Најзад, пољуби га још једном снажно и ватрено и — отвори га.</p> <p>У одаји мир, усекнута с |
| и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, све тајанствено, чаробно, све узвишено.{S} Осећ |
| ргур свој неми протест исто онако тужно и чемерно.</p> <p>— Ко још верује у виле и вилинске збо |
| говориш, Милане? поче Гргур мало тужно и горачно.</p> <p>— А Бога ми јест!{S} Шта ту неке „Тат |
| који бих теби откинула, кад би случајно и ти био онде код ограде.{S} Мерим и мерим, и толико са |
| ед собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, |
| и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено, метнуо три прста леве руке на усне и гледа |
| p> <p>— Скандал!{S} Упитасмо га озбиљно и један другог погледасмо.</p> <p>— .. .{S}Безобразан, |
| ратима, само је цар Ирод стајао озбиљно и поносито.{S} А збор не прекидаше песму:</p> <quote> < |
| ати.{S} Учини му се све то тако озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути својим простим |
| Ма колико да је оно у школи било тамно и коштуњаво, опет је он то брижљиво проучавао, непреста |
| езију, ни Јосифа II. „Све што дали, оно и узели“, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо п |
| биљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто |
| гао за моје дете.{S} А душе ми је мирно и склонито.{S} Већ ако му се нарав не измени, вера и Бо |
| вега њега прелазаше, нечим што је мирно и свечано као онај лик Спаситељев, с којега дуго очи не |
| љења поче попуштати, и он, сасвим мирно и озбиљно, запиткиваше је о покојној учитељци, о учитељ |
| да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргуру:</p> <p>- Иди, сине, доле |
| у журан бат.{S} Врата се отворише бурно и у собу улете Милан разбарушен, прљав, подеран.</p> <p |
| {S} Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, |
| ини, распознаваху се сви предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, па |
| е рећи: мислио, али је, ма како нејасно и изукрштано, ипак мислио.{S} Из малих, бледих, маглови |
| аже се поп Крста па целоме столу гласно и свечано чита нову вест : „Учитељу !{S} Извештавам те, |
| иглицама окретала се час на лево, десно и назад; све је желела чути, све видети својим маленим |
| га дуго очи не скидаше, а тако пријатно и миомирно, као кад од измирне и задах светлога босиока |
| } Како је још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, |
| чајем.{S} Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуби се с њим, пољуби још |
| главом.</p> <p>Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али најтачније, најразговетније одговарао |
| ви поседаше за сто, Гргур прочита течно и разговетно:</p> <p>— <hi><title>Живот и прикљученија< |
| читаш...</p> <p>Милан узе и милозвучно и тачно прочита обележени број стихова. </p> <p>— Неста |
| Што мора бити, мора.{S} Она је послушно и присебно дете, Бог ће је свуда пратити.{S} А ја...</p |
| <p>А данас?{S} Данас је данас, све лепо и красно, али никад оно што је било онда.{S} Онда лежи |
| ју се логори, прибирају се борци, старо и нејако слази ближе к Дунаву, много их је нашло прибеж |
| на, да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна или испразни |
| се дотле са собом разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао.{S} Стога рече стидећи се: |
| естита и добра...</p> <p>— Што је добро и честито, оно је и лепо.{S} Не спада на ствар, али ниј |
| гур...</p> <p>Још онај дежмекасти добро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше руке |
| /p> <p>— Збогом!{S} Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране ре |
| } У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајанствено |
| о на Митровици.{S} Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество“ шабачко, али ја |
| смо с Маџарима, а чини ми се биће скоро и са Швабом квит.{S} А шта ту циле-миле — лагарије.{S} |
| Читајмо ове умотворине; као биљци јутро и кишици, тако и души годи свежина даха природиног.{S} |
| еоград катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Стари Влах.</p> <p>— |
| рилио половину кухиње.{S} Црквењак Васо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, |
| онда карловачко пјеније, наставља Максо и не слушајући шта поп говори.</p> <p>— Било, учо, било |
| ро чело.</p> <pb n="59" /> <p>— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста |
| но, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком је погача, одсекла сам од мог прв |
| цело“.... „Врагу!“ викну Јелена, срдито и покупи карте са стола. „Тако луде, глупе, а нисам их |
| атријаршиске, и ма да су Карловци место и мало, и не толико <pb n="116" /> много убаво, опет му |
| пилићи, ја бих с њима врло, врло често и врло много торокала о теби.</p> <p>„Збогом!{S} Ево се |
| смо, хвала Богу, сви здрави, које исто и теби од свемилостивога Бога желимо.{S} А и како не би |
| о и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвној славенској браћи, која живе у границ |
| слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео д |
| пред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено попово двориште.</p> <p>Пред кућом их |
| овао мали Гргур.{S} И он чињаше све што и остала деца, али је ипак био неко особито дете.{S} Ма |
| добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од свога на |
| олазио: учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у младости хладује, у ст |
| другога.</p> <pb n="29" /> <p>— То што и ти, рече учитељ, па упре оштрије поглед у попове очи. |
| S} Он настави :</p> <p>— Било би то што и данас — ништа!{S} Честити би били честити, а уље — уљ |
| пропао, ко је света видео.{S} Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан?{S} Истина |
| утубити и применити тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често задивио и најприсније св |
| и лакну на срцу, осу јој се душом нешто и топло и мило, па једва сакри још јачи дах, који се по |
| ија! викну Милан тако љутито, да је чуо и фамулус, који је готово на пушкомет напред корачао.</ |
| око стола. „Па да отворимо“, рече тихо и полузбуњено, па задре прстом око црвенога воска.{S} О |
| у, не више као горски вихорић, већ тихо и питомо, као најпитомије јањешце, оставила собу.</p> < |
| Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију.{S} И доиста, ко је о божић |
| то и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њ |
| ља учитељ Макса; Милан ми се види мудар и озбиљан, али је у Илије практике, философије живота - |
| а њему на левој страни, стали цар Петар и мала царица Даница.{S} Прочитајте <title>Српску истор |
| разнолика цвећа, исто као пре, калопер и здравац на истим местима, само су данас крупнолиснији |
| о, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах.{S} У дрвеном |
| акса писма у шпагове, а Гргур узе шешир и спремаше се за полазак.{S} Макса још заста у соби, а |
| тори, светитељи Симеун и Сава.{S} Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишту и су |
| их најмањих и нејачких: међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а особито Гргур, сеђеху <pb n=" |
| ика.{S} Много раније испредњачише Гргур и Милан.{S} Милан имађаше пушку о раменима; навика му и |
| ом понесе.</p> <p>Међутим стигоше Гргур и Милан.{S} Одморише се мало, па зађоше око града.{S} Г |
| опет тако милог језичића.{S} Мали Гргур и не опази све те покрете и поздраве своје нове пријате |
| {S} Према њему, код прозора, стао Гргур и пажљиво разматра књижицу малене осмине, која на насло |
| и гадан !</p> <p>— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге.</p> <p>— Лукав, неотесан!</p> <p>Гргур |
| ју за зеленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном столицом са пребијеном ногом.</p> <p>— Шт |
| змери од главе до пете.{S} Кад су Гргур и Милан опет пошли к вратима, професор Сава, не скидају |
| ри једно громко: „Сервус!"</p> <p>Гргур и Милан скочише са својих седишта.</p> <p>— Но, како ва |
| оту својих млађих другова.</p> <p>Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јеврејском |
| ој глорији, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског П |
| т.</p> <p>— Прошле недеље похваташе нас и погонише амо.{S} Знаш, како је растати се са селом.{S |
| .{S} То га је и текнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце.</p> <p>У том се сунце поче смир |
| пити и како треба придржавати.{S} Данас и сутра правићемо Вертеп, а у суботу круне и царске жез |
| покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим..{S} Ти си данас, онако, знаш, не смем ни |
| а их и ја разумем: али тако ти је данас и са столарством, све теши нешто на око, шарено и цифра |
| оз полуплач говорећи: „Благо мени данас и до века!{S} Благо мајци кад те је опет видела!“</p> < |
| постала досадна?{S} Можда сам ти данас и сувише торокљива, више него што бисмо ми обоје желели |
| и построг, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад нас д |
| еламати на европску ношњу: заменити фес и шубару капом или шеширом, то беше она иста мука отома |
| аху медведу, а Циганин скине мастан фес и заокупи мољакати да му дате десетпарац.</p> <p>— Ехе, |
| До конца“, или „Вид, слух, вкус, мирис и осећање“, или „Број којим се множи, зове се множитељ“ |
| а слика Даничина.{S} Савлада свој понос и окрене се да је још једном види.{S} И Илија се баш у |
| , таман се једна шољица омакну на патос и разби се, кад се, на велико изненађење свију, појави |
| не пева“, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па зато су крадом, у свакој имућн |
| долажаху јела овим редом: недеља, купус и печено тесто; понедеоник, кромпир, а увече друго јело |
| , ни да тешете, књига вам поље, и халат и занат.{S} А ко се не учи за младости, у старости ни д |
| области.{S} Често вам је по који умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто загрл |
| м добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе |
| је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже други на више, про |
| вадесет и једна — шест стотина двадесет и једна.{S} Још ове зиме прочитаћу вам и превести све о |
| и звонко одјекују шест стотина двадесет и једна — шест стотина двадесет и једна.{S} Још ове зим |
| ; знам ја, да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те с |
| и разговетно:</p> <p>— <hi><title>Живот и прикљученија</title> Димитрија Обрадовића, нареченога |
| збиљно и мирно гледаху дугобради деспот и хилендарски ктитори, светитељи Симеун и Сава.{S} Гргу |
| ло подилази кроз цело тело, улива сласт и ласт, чисто га покреће с места, уздиже га, чини му се |
| је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто.{S} Сви, па и мали Гргур, |
| дне поста без зејтина; сутра је причест и почетак <pb n="17" /> поста са уљем.{S} Кад би око ве |
| догађаје.{S} Само би онда спустио лист и намрштио се, кад би се на увезаној нози појавили мног |
| једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.</p> <p>Те вечери ни једно више нити сркну ни |
| авези нису сањарије?</p> <p>— Јок, чист и јасан план, само на посао.{S} Мудро смишљено, полак г |
| а, слила се у његовом карактеру благост и питомост с мушком збиљом и истрајношћу у свакоме посл |
| ела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века.{S} Кад их гледате како живо |
| тврђен.{S} Јелачић се заклео на верност и братство.{S} Патријарх је читао, а Јелачић говорио за |
| ока нарав.{S} И сад је исто онако пољут и построг, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, |
| светле по кућама, многи је уморан, већ и прилегао негде украј огња.{S} На пољу студено, небо в |
| head>III</head> <p>Мало по мало, па већ и дубока јесен настаде.{S} Са липе и бреста час мање ча |
| гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прекрсти се.</p> <p>— Па ти се већ знаш прекрстити!</ |
| о си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... пребациваше му Гргур, смешећи се лукаво.</p> |
| ке и дунавске.{S} Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кнез Милош у Загребу, кнез Михаило у Но |
| н Милетић, Крста Влајић, Јанићије Пешић и Гргур Обрадовић!{S}" На овај прозив свој четворици за |
| ихвати Максо, да проведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто |
| оплим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати.{S} Плакао је, брисао је сузе широким |
| уру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи стих; пре |
| е и пољубише.{S} Одоше у учитељеву собу и седоше за готову софру.</p> <p>Тако је врло често пос |
| крајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у соби.{S} Читаш ли још онако много?{S} Благо те |
| ја Бога ми сметох с ума.{S} Момче, каву и ракију!{S} Па, газда Иване, шта си наумио с дететом?< |
| {S} Макрена плакаше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!“ а Милан, озбиљно и снуждено, метн |
| ка влада отвара капије на Сави и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ.{S} Стари п |
| нашло прибежишта у Београду, Смедереву и осталим варошима и селима кнежевине Србије.</p> <p>Ле |
| лине манастира Житомишљића, служи цркву и попа, чува државни магацин, прима плату од српскога К |
| се и изиђе на ћошку.{S} Гледећи у зову и ону подивљалу лозу, што се уз њу савијаше, размишљаше |
| м, одужио сам свој дуг и Богу и Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да сте ми из душе извади |
| к се учитељ Макса опет појавио на прагу и подвикнуо: „Христос се роди!" </p> <pb n="37" /> <p>— |
| Ја! плану Гргур одлучно, затвори књигу и с поштовањем је спусти на сто.</p> <p>— Можеш, ако хо |
| e> Шилерове, па опет, кад затвори књигу и кани се да легне, смерно стане пред „Распетије" и мол |
| во, Милане.</p> <p>Милан прихвати књигу и лепо на глас читаше :</p> <p>— „Колико сам ја прост.. |
| ре?</p> <p>Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне.{S} Њих двојица одоше.{S} А кад |
| примаче свећу ближе, узе ону исту књигу и отвори је.{S} Али у исти мах отворише се на соби врат |
| ако налазим, одужио сам свој дуг и Богу и Српству и човечеству.</p> <p>— Све као да сте ми из д |
| и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином, погледаше „молебно" у учитељ |
| нам кава није стигла. — Па то још могу и ја имати белаја са тим вашим директором.{S} Знате, де |
| ма песму језанску, а вама, као у хиљаду и једној ноћи, затрепте најживље махале пуношаренога Ба |
| вом старом обичају, мало погладио браду и пљуцнуо.</p> <p>— На Варош-Капији?</p> <p>— Јесте тог |
| тих и у себи очитах молитву за „побједу и одољеније“ српскога оружја.</p> <p>Похитам доле, пожу |
| сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> и тако.{S} Аустрија, стара лисица |
| стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоуг |
| мљак.{S} И Гргур би хтео и ред у народу и штапове у ватру.</p> <pb n="132" /> <p>Ту Даници лакн |
| уку.{S} Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив.{S} Та ето су нагла околна се |
| се похвалим.{S} Мати ми је навила пређу и сад у велике ткам у малој собици.{S} Да видиш само, к |
| межуране усне, па мислима зашао у ближу и даљу прошлост.</p> <p>Сећа се старац свега, и ни једн |
| оп је отресао најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ Макса једва раза |
| рукама по једну књигу; по лепом повезу и формату веће осмине знате да не могу бити школске; а |
| и мајке?</p> <p>— Све је остало и близу и далеко.</p> <p>— Свега се можеш одрећи?</p> <p>— Свег |
| ћену кулу на Саборној Цркви.{S} Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају.{S} Све им |
| рњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад учитељ Ма |
| га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније новости.{S} Често изађе пред школу, спр |
| , рече Иван поносито.{S} Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред селом и вл |
| аџарским насиљима.{S} Где стигну вешају и секу, а за собом остављају само згаришта.{S} Сељака С |
| чице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад |
| искоче од радости, па се грохотом смеју и за трбухе хватају.{S} Што попа тресе ногама и брише с |
| ину опали из танке арнаутке.{S} У свију и онако раздрагана срца јаче закуцаше.</p> <p>— Е, учит |
| са часа школског, тек што попије ракију и на сахату куцне подне, врата би се отворила а учитељк |
| сеном, услужни механџија изнесе ракију и каву, а Пауну и Гргуру слатко од ружина листа.{S} Ода |
| е: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ авлију, дозива чељад: „Камо сте, где сте, потецит |
| .{S} Суботом је излазио на Батал-џамију и разговарао се са сељацима, који довлаче дрва и пиће н |
| вим излишна, јер како се по подне умију и обуку, не долазе кући другдан до поноћи.{S} Сваки мом |
| ако драг: сневао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у вел |
| рње и горе !{S} Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. „Није то хтети, па бити Његуш — <hi |
| па је журно сави у другу чисту хартију и спусти испод својих чистих кошуља, у дну сандука.{S} |
| љан сврну у телалницу, да промени своју и сувише трошну обућу.{S} Боже здравља, други пут.{S} Б |
| хиљаду.{S} Кад их је много, можеш коју и побрисати.</p> <p>Махну главицом Гргур па гледа, пун |
| нда је он на махове испричао све, сваку и најмању ситницу о детету, о учитељу, о школи, али сам |
| ли жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу наплаћивали, речју: текли леп новац |
| да ти кажем...{S} За Русију, ону велику и силну Русију нећу ни да знам.{S} Русија, Аустрија, Ту |
| мо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна.{S} Али Паун беше |
| ужја, ножева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и сапла |
| му се, како и она уме намоловати лутку и коња, узе креду, па шарај по табли.</p> <p>Те вечери |
| питома и невина, да би у овом тренутку и њезин најжешћи непријатељ омекнуо, па (особито ако се |
| ој имућној кући, опипали по коју плећку и повукли чашу две, онако у помрчини.{S} Тешко се попу |
| е, и ја сам била, пољубила сам јој руку и пољубила ме је.{S} До ње сам и литургију одстајала.{S |
| , можда махинално, љубио владике у руку и скидао капе свима великашима.{S} И отменим госпођама, |
| ио од слова до слова: па „пољуби у руку и моју добру учитељку“... молићу где је госпођа?{S} Сиг |
| ше шта га поче плашити, трже своју руку и поврати се полукорак назад, на своје пређашње место.{ |
| у, кава се само меша с млеком о доручку и ужини.{S} Само у та доба латиће се „пиксле“, иначе је |
| ренео се мислима преко Дунава, уз Авалу и Космај, широм по Шумадији.{S} Уставио се код свог сео |
| ла, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни намештај.{S} Свећа горијаше готово црве |
| и градове.</p> <p>Младићи приђоше столу и нагоше главе над раширеном великом мапом јужне Европе |
| рања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.</p> <p>"Па како тамо живите?{S} Молим ск |
| ач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.</p> <p>— У Београд, одговори му слуга, ал |
| је по њему као момак по Банату и Ердељу и на њега се навикао као какав стари дуја на строгости |
| > <p>Кад је Васо пружио „писму“ учитељу и попио чашу, коју учитељка пружи, удалио се, по старом |
| онда у Ирода.{S} А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:</p> <p>— Да знате и ви, и да сви <hi>з |
| минејска слова, „начелна".{S} Долазе му и сад <title>Српске Новине</title>, али, док Даница не |
| је на све то снужден гледао.{S} Беше му и мило и жао.{S} Мило видети Београд и тамо се учити; ж |
| о не могаше да се прибере.{S} У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако пре |
| е, јаој, па ни укресати.{S} Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд.{S} Дрхташе као прут, а кад поче |
| ристову, ревносно служи цркву, па су му и сељаци питоми и често цркву полазе.{S} Он пости сам с |
| говог разнеженог срца, пробудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што |
| оре, сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!, срески пандур, по ондашњем обичају наоружан до |
| ало оштрије Даницу, која се одмах дигну и оде из собе.</p> <p>— Да ми кажеш право, дијете, поче |
| је. (Ту Милан смотрено погледа на једну и на другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), до |
| а зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ |
| п.</p> <p>Ту она показа ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је мо |
| > <p>— Нула је ништа, она значи стотину и хиљаду.{S} Кад их је много, можеш коју и побрисати.</ |
| е рукама и јецаше.{S} А кад јој одлакну и сузе престаше, спусти руке у крило, и погледа горе св |
| >— Морам у Карловце!</p> <p>И ја! викну и Сава исто тако одушевљено.</p> <pb n="111" /> <p>Гргу |
| и руку учитељу.</p> <p>— Крста! узвикну и учитељ па се загрлише.{S} Лије сузе поп, вркћу сузе и |
| а исто онако озбиљан: на његову суморну и убрану лицу није се дало опазити, је ли се или се ниј |
| механџија изнесе ракију и каву, а Пауну и Гргуру слатко од ружина листа.{S} Одатле се кренуше м |
| кошева, да у дебелом хладу мало одахну и шареним марамама покупе зној са чела и лица, „Кад нећ |
| да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао.{S} Учитељка га |
| обу.{S} Сама.{S} Јуначно станем пред њу и почнем тачно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био |
| у обично несносно шкрипала при отварању и затварању.{S} Професор оде горе у варош, у шетњу, мож |
| у.</p> <p>Пошто учинише пристојну пажњу и црном заклопачком, поче свештеник Арон тако смишљено |
| е, писма, књиге, слике, отишла у кухињу и забравила врата за собом.{S} Љубећи једно по једно, б |
| подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда |
| о с литургијом.{S} Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква п |
| ам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем.{S} Ето ти м |
| сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па онда оне старије редом преслишава.{ |
| ним начелима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило десет |
| но памучно.{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отвори |
| како ништа не чује, оде опет к прозору и још једном разгледа по некоја места у писму.</p> <p>Д |
| олит Петар <pb n="38" /> кад узме митру и штаку, Боже ме прости, као да је Свети Никола сишао с |
| ту неправду до године.{S} Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином |
| <p>— Но, ђаче, рече давши књигу Гргуру и показавши му насловни лист, дед да видим како те је у |
| огло бити поп или капетан?{S} Истина су и капетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе не |
| и.{S} И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, <pb n="82" /> њихово друштво би |
| тама, које ако сам ја заслужио, тако су и они.{S} Па још толико други учевни људи, којима је да |
| малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно.{S} Он је оружани спроводник, |
| таре сестре Јелене, с наочарима на носу и картама у сухим жилавим рукама.</p> <p>— Ручак!</p> < |
| русалим стужи сја...</l> </quote> <p>Ту и цар Ирод обори своју лепу главицу и снуждено наже се |
| ан живео је по њему као момак по Банату и Ердељу и на њега се навикао као какав стари дуја на с |
| енадовић одлази у Карловце.{S} У Банату и Бачкој установљавају се логори, прибирају се борци, с |
| ?{S} Или си, можда, у том великом свету и заборавио како се моли Бог?{S} Али, имаш право да ме |
| Гргур још на лађи замишљаше себи лепоту и величину столице патријаршиске, и ма да су Карловци м |
| е душе него што беше пре уласка у порту и цркву.{S} Ћутећи сео је за сто, али те вечери није зн |
| бахат, који се овда онда чу у дворишту и суседном ходнику.{S} А да ли мишљаше о ономе што чита |
| ољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости оставити.{S} Само пре него сасвим остарим, похо |
| а у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу |
| ти слова у књизи.{S} Гргур запали свећу и навуче беле завесице на прозоре.{S} У соби наста тиши |
| ам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем.{S} Све је добро, све је леп |
| де свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији |
| т, с друге стране на штедњу, на скупоћу и на економисање, па најзад се пипну за појас, насмехну |
| оца.{S} Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено.{S} А кад чу, да су Гргурови другови |
| оком белом звонаром.{S} Деца је гледаху и чуђаху се величини никад невиђене грађевине.</p> <p>Н |
| га.{S} Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво говораху.{S} После тог |
| ма редом прилажаше руци, сви га хваљаху и благосиљаху.</p> <pb n="47" /> <p>Није добро директор |
| Лицеју велика навала, али слушаоци беху и старији и развијенији, и јачега кова и грађе степенит |
| ориште.{S} Диже своју замишљену главицу и виде Даницу, која му трчаше у сусрет.{S} Кад је стигл |
| поче плакати, обори своју лепу главицу и пође.</p> <p>Отац је задржа, па опет помилова.</p> <p |
| >Ту и цар Ирод обори своју лепу главицу и снуждено наже се на мач.{S} Песма престаде, али је це |
| ти.{S} Поп је отресао најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ Макса је |
| нела је затим, за срећна пута, комовицу и погачу и младога сира.{S} Беше сунце у велике одскочи |
| амо реч: <hi>Штур</hi>, седе на столицу и мало се замисли.</p> <p>— Јесте ли слушали што о Мицк |
| познати његов начин завали се у столицу и поче пушити.{S} Свештеник Арон приповедаше:</p> <p>— |
| беле образе.{S} Најзад узе она кецељицу и обриса своје овлажене трепавице.</p> <p>— Ти, Гргуре, |
| е у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се го |
| устиле.{S} Чича Иван овро раж и пшеницу и сасуо зрна у кошеве.{S} Летина какве скоро не беше у |
| уљуди, одмах одлази коњима у коњушницу и надгледа стоку, <pb n="49" /> која је у кућној огради |
| а.{S} Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро погледа свога пратиоца:</p> <p>— Како ти име?</ |
| атим, за срећна пута, комовицу и погачу и младога сира.{S} Беше сунце у велике одскочило, кад ј |
| х је слуга провађао, отац извади погачу и сир, простре пешкирић по оној трави поред пута, седош |
| атра, као Карпати: у пет великих, кличу и звонко одјекују шест стотина двадесет и једна — шест |
| рици, а кроз <pb n="139" /> његову душу и нехотице проструја најлепша жеља својој некадашњој др |
| ме што читаше, или су осећања отела мах и занела га некуда далеко?{S} Та има то пуно тренутака, |
| је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.</p> <p>Кад сви троје и |
| једанпут прсну поп у смех, прсну у смех и учитељ.{S} Ходи сваки на другу страну, ухватили се за |
| ме.{S} Што не говоре вако просто, да их и ја разумем: али тако ти је данас и са столарством, св |
| 27" /> отворила школска врата, гледа их и крсти се.{S} Иза њених леђа надвирује се фамулус Степ |
| ти, или отпостити, или одрадити, ја бих и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља |
| знам како да ти светујем.{S} Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима.{S} Кад помисли |
| га жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљивом фамулусу у трему |
| p> <p>— Сит сам ја свију власти и мојих и твојих, на част ти све!</p> <p>— А што ће мени све бе |
| н саучешћа, стотину таких тешких дечјих и родитељских растанака.{S} У своје млађе доба, првих г |
| насмеја.</p> <p>— Па ђувече од црвених и модрих патлиџана?{S} Ево како се то готови...</p> <p> |
| о је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме и тихом и бурноме животу, |
| га, образа округластих, а усана румених и врелих.{S} Обојица ношаху у рукама по једну књигу; по |
| не хтеш прочитати ово неколико паметних и непаметних редака.{S} Али шта му знам, пишем, а Богу |
| бин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих.. </p> <p>Ту поп Арон о |
| , да се у исто доба не појави близу њих и остало друштво, које дође да види Порчин гроб.{S} Пос |
| тељ Макса...{S} Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме и тих |
| а стола седело је неколико њих најмањих и нејачких: међу њима Гргур и Даница.{S} Нови ђаци, а о |
| спод дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих.. </p> <p>Ту поп Арон отвори, бурмутицу, |
| је.{S} Па наши студенци; оваких бистрих и студених извора, кажу, нема далеко унакрст по нашој Ш |
| е.{S} Има ли веће среће од овако чистих и невиних суза, које се за нас пролију?{S} Само је онај |
| pb n="107" /> образе, а ја се прекрстих и у себи очитах молитву за „побједу и одољеније“ српско |
| њем другу, послала му је у души пољубац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше окупана у сузам |
| н, мајстор-Јованов син, свршени лицејац и данас сутра чиновник.{S} Прокопао је Милан све.</p> < |
| , али га опет одбрави, подигне заклопац и још једном узе у руку Даничино писмо, пољуби га, па о |
| ника Стевана Шупљикца?{S}" Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац |
| њих.</p> <p>— Ваљда као што су мој отац и професор Сава?</p> <p>— Јест, као они, Милане, као он |
| бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш.{S} Поред плота засадила сам сунцокрет |
| шта је то.</p> <p>— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих....</p> <p> |
| тврде главурде, па хтео, не хтео, мораш и овако и онако.</p> <p>— Тако је! потврди Макса са зад |
| ама — пуна су им уста, а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште.</p> <p>Што је челенка на |
| божјом звездом; жилав, а опет га можеш и ’вако и 'нако.{S} Само са њим лепо, низ длаку, ласкај |
| бити од овога ђиде!</p> <p>— Још можеш и ђемије вући, рећи ће му Милан.</p> <p>— А што не, с т |
| , гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш.{S} А кад школу свршиш, е онда, онда...</p> <p |
| его најбрадатијег патријарха, ако хоћеш и оног васељенског из Цариграда.</p> <p>— Зато њега нећ |
| једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто Немањино колено.{S} Па да за |
| се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, тачно се држи „претписанија".{S} |
| нашњих успомена да га развесели.{S} Још и данас, као некада, ради брижљиво; кад је за школским |
| ати дома богат ранама и пљачком.{S} Још и данас има у њих кићена оружја, ножева и сабаља ковани |
| умети то велико питање очино.{S} Та још и не знађаше за какав лепши свет осим своје куће и свој |
| недра да не види учитељ?{S} Јеси ли још и сада онако плашљив?{S} Нисам мислила написати плашљив |
| нашој Шумадији.{S} Поток под школом још и сад тече онако холо и младачки, као кад се оно први п |
| } Милош ће је наново створити.{S} Милош и Вучић морају се мирити.... чујеш ли, морају се мирити |
| ..{S} Та знам те добро, знам...{S} Ха! (И лупнув снажно ногом о земљу кликну весело:) Гргуре, с |
| ш ни празан, не мислим овде, него овде (и ту звекну по ћемеру).{S} Мучио се, служио, ишао подер |
| ли би учитеља: је ли то доиста сребрна ,и златна хартија, али јест, синко, зуцни ако смеш!{S} С |
| бројанице и на глас читаше псалам: <hi>и дажд нам, владико, на сон грјадушчи</hi>...{S} Мала < |
| te> <l>На колена падоше, падоше,</l> <l>И Богу се молише, молише;</l> <l>А цар Ирод смути сја,< |
| и књигу.</p> <p>— Гледај овамо !</p> <p>И погледа онамо.</p> <p>— Дакле све поред куће са зелен |
| кочи:</p> <p>— Морам у Карловце!</p> <p>И ја! викну и Сава исто тако одушевљено.</p> <pb n="111 |
| p> <p>— Гргуре!</p> <p>— Данице!</p> <p>И обоје, као укопани, не макоше се с места.{S} Дотакли |
| и, мрдни, де, један, два... три!</p> <p>И учитељ прстом здера хартију око печата.{S} Гледа у от |
| се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ!</p> <p>И Илија, затворивши неспретно врата, која су, ненамазан |
| ад школу свршиш, е онда, онда...</p> <p>И ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. „Боже мој, ко |
| ће је свуда пратити.{S} А ја...</p> <p>И ту Макса поче још јаче јецати.{S} Гргур оборио главу, |
| усадма колане, па ћа на скелу...</p> <p>И још су се дуго, дуго разговарали о хаџилуку.{S} Скоро |
| , нашу књижевност.{S} Ха, ха,ха.</p> <p>И професор, смејући се саркастички, устаде и опет пође |
| метови и ђачки родитељи у школу.</p> <p>И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изоблачил |
| школског дворишта, право у кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце ис |
| од њих учинити школа и друштво?</p> <p>И као да се после ових речи оте професору Сави уздах, к |
| ову писму Гргуру.{S}" Хоћу, зашто не. „И ову погачу.{S}" И ту погачу, рекох јој. „Много, много |
| о раменима, па пристојности ради рече: „И тако, и тако.“</p> <p>— И тако, и тако...{S} Знам, зн |
| вишњих Богу</title> А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!“ учитељ Макса св |
| овски; примети мајстор Јован.</p> <p>— „и неучен, настави Милан даље, мени је милије видети уче |
| ребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег коситера.</p> <p>Није у Здравковића |
| је пута точило чељаде из оног стакленог ибричића са параграфастим танкогрлим кљуном, подуже су |
| еве фесове с црним кићанкама од свилена ибришима.{S} Један сухоњав, мање бео него блед, чела ви |
| земљу.{S} Петрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо!{S} Пауне !“, потеже уз авлију и низ а |
| на била на ногама.{S} Чим ослави јутро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата ку |
| као да би им хтео рећи: срећан пут!{S} Иван се попе на кола, за њим Паун, који ће да испрати б |
| .{S} Мајка је мајка.{S} Пожури се...{S} Иван је поцигурно код куће; били смо заједно на горњој |
| се не помаљаху јоште на вратницама.{S} Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса.{S} А кад |
| .{S} Уђоше на вратнице Гргурова оца.{S} Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено.{S} А |
| ву под туњом.{S} Гргур им прича све.{S} Иван ћути, па га сад отворено, сад испод ока погледује, |
| вратницама и обадвома ноге обамреше.{S} Иван виче: „Трчи, Петрија", а она: „Нуто, нуто, Иване!“ |
| равковића, онда ти цуре саме бегају.{S} Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће и |
| који никад дотле уживали нису.</p> <p>А Иван?{S} Он ћутом напред корачаше.{S} Лице му се примет |
| јци!“ И то би тако до поноћи трајало да Иван не привика : „Пожури, жено, вечеру!{S}" Скочи Петр |
| куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети на издрж |
| } Врућине нешто мало попустиле.{S} Чича Иван овро раж и пшеницу и сасуо зрна у кошеве.{S} Летин |
| оје куће и својега села.{S} Али је чича Иван знао да има још лепшега и дарежљивијега света иза |
| му уча не поткрати језичић? костреши се Иван.</p> <p>— А зар га мислиш не бије?{S} Али ко ће, б |
| ат цесарски месечно.</p> <p>По ручку се Иван опрости с мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Г |
| аде оцу.</p> <p>— Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас људски показао.</p> < |
| е на изуст.</p> <p>— Тако и треба, рече Иван поносито.{S} Кад ђаци знају и умеју, онда је и учи |
| и Влах.</p> <p>— Видиш, дете моје, рече Иван, показујући руком на ове вечите путнике.{S} Мучан |
| ји су га имали, и само се каже.{S} Јаше Иван Здравковић своје слабачко кљусе, које понајлак гра |
| p> <p>— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, чарајући ватру.{S} Данас сутра па и јесен ту, ваљ |
| онда ће вам листом нагрнути цркви.{S} И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је зато |
| собу.{S} После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже.{S |
| памучно.{S} А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отворити |
| рова над главом.{S} Трудите се, настави Иван скидајући опанака, па никад нећете изгледати из ту |
| проста човека, мало поупутиш, одговори Иван, остављајући празну шољу на клупицу.</p> <p>— Не б |
| да у село из којега је доведена.{S} Сам Иван оста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да |
| p>Што је челенка на калпаку, то је брат Иван, Гргуров отац, међу Здравковићима.{S} У оца их беш |
| ом или ћете суду?{S} Не знам да се брат Иван опарничио с ким?</p> <p>— Не знам ни ја.</p> <p>— |
| нећеш оставити свога...</p> <p>Али брат Иван већ више не могаше ни једне.</p> <p>Гргур га гледа |
| кренуше мало лакшим касом.</p> <p>Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опомињаше слугу д |
| л-Џамије.</p> <p>Сутрадан се рано дигну Иван па с децом пође своме старом познанику, Јовану сто |
| /p> <p>— Па не биј ти никоговића! викну Иван љутито.</p> <p>— Али смо ми, бабо, одмах видели да |
| .</p> <p>— Погледајте право доле! викну Иван деци.</p> <p>Деца се убезекнуше.{S} Хтедоше нешто |
| <p>— Помози Бог, мајстор Јоване! викну Иван, погледав с прага у радионицу.</p> <p>— Бог ти доб |
| — А што тако опознисте, децо ? упита их Иван, кад приђоше руци.</p> <p>— Шта нисам, јадна, мисл |
| ра.{S} Реци ми, али као да те твој отац Иван пита; реци ми, право.{S} Ти познајеш врло добро об |
| н, дворећи њега служила је себе.</p> <p>Иван беше прави правцати Србин, а Србин вам је некако ч |
| их у образе, па одоше те легоше.</p> <p>Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.</p> <p>— Па ш |
| Иване, шта си наумио с дететом?</p> <p>Иван као да се дотле са собом разговарао, па добро и не |
| скратише ноге од радости, па се наже на Ивана.{S} А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту |
| евао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на |
| грејао се.</p> <p>Петрија је свагда пре Ивана била на ногама.{S} Чим ослави јутро, Иван се дигн |
| очевој смрти, а други се оженио још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а удовица се преуда у село |
| љан учитељ.{S} Кад једном дођеш с њиме, Иване, позови га к мени.{S} Мора ручати за мојим столом |
| е: „Трчи, Петрија", а она: „Нуто, нуто, Иване!“, па се хвата за његово раме, да се не сроза на |
| твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први људи.{S} Ко ти б |
| .{S} Момче, каву и ракију!{S} Па, газда Иване, шта си наумио с дететом?</p> <p>Иван као да се д |
| на клупицу.</p> <p>— Не брини се, газда Иване.{S} И мој је син свршио школу код велике цркве, п |
| у туђину и незнану?</p> <p>— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније.{ |
| оницу.</p> <p>— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, оставивши на страну рен |
| е из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весели Иване?{S} Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила |
| и но беше наш нови капетан? — То је син Иванов и Петријин.{S} Хе, хе, жено, шта велиш на то?</p |
| с у црној чоси, у алеву појасу?{S} Брат Иванов син.{S} Који но беше наш нови капетан? — То је с |
| е од радости, па се наже на Ивана.{S} А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и |
| ком брзином доле ка школи.</p> <p>Газда Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Петрију: |
| хитају кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: |
| иш, е онда, онда...</p> <p>И ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. „Боже мој, ко ли ће то жив |
| да радимо с тобом као и до сада?</p> <p>Ивану се и нехотице нешто хладно сави око срца.</p> <p> |
| здрави сви; мајка ти је била у цркви о Ивању-дне, и ја сам била, пољубила сам јој руку и пољуб |
| апали је трудом, закачи левим палцем за ивице од прслука под пазухом, опружи ноге тамо даље под |
| гдекоји из најстаријега разреда, преко ивице од оне отворене књижице пред собом, крадом баци п |
| ницу, која је, запрепашћена, стајала на ивици брда пред школом, и непомично као кип гледала на |
| и суза за сузом котрљаху се и падаху на ивицу од стола.{S} Сад, изгубивши своју обичну оштрину, |
| ! отпоздрави Гргур, окрену коња, па што игда могаше уз брдо.</p> <p>А Степан поново припали лул |
| је у соби.{S} А мала Даница, она као на иглицама окретала се час на лево, десно и назад; све је |
| еру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега по |
| видео тако лепе и прикладне девојке.{S} Игра му срце у прсима; осећа да је пуно топлине, пуно р |
| кле Станковом сину се допадне ова мечја игра, те кад би у школи, а он скине тканицу, те даде не |
| јом, заокупе ударати у даире: „Играј ми играј, Кара-Мартине“; па јадника меду дотерали гурбети, |
| ском капијом, заокупе ударати у даире: „Играј ми играј, Кара-Мартине“; па јадника меду дотерали |
| од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!“, а он ходај, скачи, мумљај као |
| за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју.{S} Пушке опет припуцаше у дворишту — нико и не |
| ограду, о детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњо |
| дном углу познате четвороугаоне црте за игру с пасуљима, шах-табла која се зове „мицаљица“.{S} |
| а, ту Је и остао.{S} С пажњом је пратио игру својих другова, међу којима је, као буба, скакала |
| умире од глади.{S} Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића.{S} На, прочитај ово, |
| олико сам ја прост...“</p> <p>— То вели игуман хоповски; примети мајстор Јован.</p> <p>— „и неу |
| <p>— „Мој синко!...“</p> <p>— Вели исти игуман хоповски, примети мајстор Јован.</p> <p>— „Мој с |
| хом и мисли: бадава му је молити.{S} Да иде у суседну механу на једну грку, турску ?{S} Не иде. |
| е: </p> <pb n="35" /> <quote> <l>Звезда иде јаснаја, јаснаја,</l> <l>Показасја краснаја, красна |
| опите со мноју, со мноју:</l> <l>Звезда иде јаснаја, јаснаја...</l> </quote> <p>Ту оздо мрдну ж |
| ну механу на једну грку, турску ?{S} Не иде.{S} Професор је, а виши наставници онога времена вл |
| начини два три стиха истој јесени — не иде!{S} Покуша да састави нов косовски марш — и то не и |
| , па док не заувине целом гласином — не иде.{S} Па кад учитељу Макси већ до грла дође тај корал |
| сам држао точно наставленија.{S} Кад не иде овако, а ја <pb n="131" /> онако, а негде наиђеш на |
| а старија.{S} Мени само једно никако не иде у главу: не знам само шта смета да <hi>аз</hi> буде |
| да састави нов косовски марш — и то не иде.{S} Можда ће љубавна песма наћи одушке заптивеним в |
| Свуда ћеш их видети заједно, било да се иде цркви или општини, било на чаршију или на панађур.{ |
| и, редакција се поверава Гргуру; ако се иде <foreign xml:lang="lat">in corpore</foreign> на чес |
| ад, ћути, мисли какав мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.</p> <p>Бадава вичу пе |
| пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с прутићем у нејакој ру |
| м Стратимировићу.{S} Хе, хе, тако ти то иде на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваљ |
| е годинама скоро два пут старији, често иде са њима; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице н |
| ноги су га и звали Милан Жирондиста.{S} Идеал му је био и Вучић.{S} Сваки дан би прошао поред к |
| ки језик понајвише имађаше у власти.{S} Идеал су му биле Жирондисте.{S} Многи су га и звали Мил |
| О себи није мислио; у њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српства и Слов |
| ве, па удубивши се у себе, у своје нове идеале, није ни знао, кад је прошао кроз дугачки и чађа |
| а, а та ме води на ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се боримо |
| цје</hi>, познадох да се Христос родио, идем поклонити се <hi>јему</hi> и принети дар: злато!</ |
| им, молим не трудите се: <hi>абије</hi> идем с вечере...{S} Знате, наручили смо били на Дорћолу |
| звезда, а та ме води на ону страну.{S} Идем, идем, ма знао тамо и кости оставити.{S} Ми да се |
| боравим, па још мислим да сам дете и да идем у школу.{S} Пст!{S} Гргуре, да ти шапнем на уво: ј |
| ло да ме се оканеш.</p> <p>— Хтео би да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p> < |
| .{S} Причешћујеш ли се и ти, Гргуре?{S} Идеш ли у цркву?{S} Или си, можда, у том великом свету |
| да идем напоље?</p> <p>— Да, хтео би да идеш напоље.</p> <p>— Хтео би ?</p> <p>— Хтео бих.</p> |
| и полуочински маленом Гргуру:</p> <p>- Иди, сине, доле у поточић, па мало испљускај очи и обра |
| ојим будалаштинама.{S} Иди из собе !{S} Иди !{S} Кажем ти, одмах да одлазиш или ћу....</p> <p>Н |
| Окани ме се с твојим будалаштинама.{S} Иди из собе !{S} Иди !{S} Кажем ти, одмах да одлазиш ил |
| н крај, а други намакну себи о врат, па иди од скамије до скамије.{S} Вођ му виче: „Играј ми, К |
| у ручици, напрћи танке своје усничице, „иди!“ рече му полуподругљиво, па окрете леђа и одскакут |
| са својим одама и отац Геснер са својим идилама.{S} Тамо иза књига, поред онога зида без прозор |
| јављао.</p> <pb n="129" /> <p>— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чују да с |
| ...{S} Кажем ти да знам.{S} Пунктум.{S} Идите, гините, нећете дуго присмакати онамошњу слободу. |
| с неће, ми га тражимо, ми га зовемо.{S} Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовим |
| жетву разјагмити.{S} Хоћете на лепак — идите!{S} Ја знам, што ја знам, има рука работу...{S} Д |
| никоме јављао.</p> <pb n="129" /> <p>— Идите, идите, драги господине.{S} Жао ће им бити кад чу |
| ега другара.</p> <p>— Говорио си о твом идолу, о Вучићу.</p> <p>— Не, питао сам га: хоће ли дес |
| } Да их Бог поживи, красни синови.{S} А иду ли у школу?</p> <p>— Овај, Гргур, са нашом сеоском |
| азак уговорише да га мало изведу.{S} Да иду, али што раније могу, на Авалу.{S} Тамо ће и ручати |
| анас сутра бити и у Београду.{S} Ствари иду и тако <pb n="124" /> и тако.{S} Аустрија, стара ли |
| радионицу ниже Стамбол-капије.{S} Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то на дру |
| пију.{S} Како беше пријатан јесењи дан, иђаше гологлав, у једној држаше свој ониски голубасти ш |
| огама.{S} Дођоше и комшије и родови.{S} Ижљубише Гргура, прво мајка, па родови, па комшије, па |
| ћа се сваке ситнице из свога детињства, из свога живота у селу, у школи; сећа се и учитеља Макс |
| гур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради деспот и х |
| га ђака пренео је на малога цара Петра, из јединог простог разлога, да је једна круна више.{S} |
| .</p> <p>— Добро сте казали, професоре, из живих уста.{S} Што једанпут чујем, боље утубим, него |
| а виса опазише своје село.</p> <p>Село, из којега је Гргур, мало је у страни, не види управо шу |
| ван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседног села.{S} А био је радник један |
| ње дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а добри и богобој |
| ти ни довека.</p> <p>Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка |
| к Васо беше стасита људина, Херцеговац, из околине манастира Житомишљића, служи цркву и попа, ч |
| колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први људи.{S} Ко ти беше ота |
| сића бруји школска соба као кошница.{S} Из тога жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнији |
| о низ брдо преко снегова, у бестраг.{S} Из кухиње чује се учитељкин глас, која спрема ручак, а |
| во предсказање таке необичне појаве.{S} Из те мучне неприлике извуче их кутњи пас, који изненад |
| о нејасно и изукрштано, ипак мислио.{S} Из малих, бледих, магловитих мисли ничу сјајне и велике |
| <p>Уђоше у кућу, одоше у своју собу.{S} Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена с |
| ли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут.{S} Пр |
| тају у малене собе.{S} Уђете у кујну, а из кујне лево у собу.{S} У левој живљаше стара сестра С |
| школског дворишта у пространу порту, а из порте у цркву.</p> <p>Гргур је само једанпут с родит |
| о је професор Сава.{S} Професор је Сава из оног првог кола Србаља, који, већином, дођоше у Срби |
| прутићем у руци.{S} Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеје о |
| о кошница.{S} Из тога жубора, сложенога из разних ситнијих и крупнијих дечјих гласова, дремљиво |
| су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радости, па се грохотом смеју и за тр |
| ош који дан.{S} Док стигне само војвода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за јуначко |
| } Па ипак, ипак ; више пута чујем отуда из школе "гласиће"онаке исто као што смо их ми од себе |
| њевима, па оним опанцима што им се кожа из далека црвени као кухани раци.{S} Још му необичнији |
| али, шта ћу, кад осећам ја.{S} Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна.{S} |
| !</p> <p>Мали Гргур је био први од ђака из даљих села.{S} Тек ће кроз који дан по недељи стизат |
| о низа страну, већ нашао некаква сељака из Рушња, који тражи стоку, па одуљио с њиме разговоре. |
| два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога бокора.{S} Гргур има мало више поуздања у се |
| огле колики је!{S} Највећи сам уграбила из чиније, кад сам сама остала код стола.{S} Загризни с |
| , што јој се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју ноћну стражару |
| о детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — садашњости.{S} О садашњости?{S} |
| тамо даље под сто, повуче два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном рамену, |
| оче Макса смотрено вадећи она оба писма из недара.{S} Реци ми, али као да те твој отац Иван пит |
| оног најоблачнијег и најмочарнијег дана из дубоке јесени.{S} На забрану „попечитељства просвјеш |
| мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невинога детињства.{S} А то га сећање пренесе у мисл |
| ично на каквог паметног и вредног члана из много познијих нараштаја.{S} И наш Илија беше тога р |
| ју они разносе.</p> <p>— Јеси л’ одавна из Београда?</p> <p>— Данас пети дан.{S} Куда ме није б |
| не кришке прохе, која мало пре извађена из пећи, пушаше се и мирисаше.</p> <p>После онаких стро |
| десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева.</p> <p>Мали Гргур пажљиво |
| устио, кроз браник, ливадом уз реку, па из реке оном стазицом, што правце води у школу.{S} Мишљ |
| учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час слабије час јаче „секундира".{S} А кад пе |
| огом православије! уздахну учитељ Макса из дубине своје измучене душе и пружи попу ово злокобно |
| уподругљиво, па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу.</p> |
| нашва, али се најхрабрије. борише браћа из Србије.{S} 21 августа велика битка код села Перлеза; |
| и шта ће говорити, кад га упитају браћа из „Сербије“ о најновијим догађајима.</p> <p>— Седосмо |
| Чарапић, потомак славних наших Чарапића из Белог Потока.{S} У овој другој борби доби Гргур лаку |
| ец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над којима је командовао Стеван Книћанин, би |
| и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица.{S} Чисто не знате, шта се више светли, да ли |
| атријарха, ако хоћеш и оног васељенског из Цариграда.</p> <p>— Зато њега нећемо ни питати.</p> |
| и.{S} Не знаш, како бих желела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у |
| сор Сава; а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.</p> <p>— Добро сте казали, професоре, из |
| ушевљава.{S} Више је пута точило чељаде из оног стакленог ибричића са параграфастим танкогрлим |
| онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће.{S} А сад шта ћеш, мој весели Иване?{S} Ту су м |
| трије Даницу, која се одмах дигну и оде из собе.</p> <p>— Да ми кажеш право, дијете, поче Макса |
| о у кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце искочило на подне, сети с |
| а напослетку Гргур, који се једва отрже из загрљаја материна.{S} Слуга ошину зеленке и ови изле |
| времених политичара, све изреке и фразе из дневних новина умео је прибрати, брзо утубити и прим |
| цео дан код куће читајући.{S} Илија је из оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њ |
| кучљивим мислима.{S} Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини вам се зажмирио, па |
| књигом у Сремским Карловцима, а поп је из првог кола богослова, који се учише у београдској се |
| да му се опет наметнуше живописне слике из доба ранијег и познијег ђаковања, сећа се рата, сећа |
| дознало, а он му приповеди све, и зовне из куће Гргура.{S} Гргур приђе к Савиној руци, а овај г |
| својим друговима.{S} Око ње остале жене из целе рође, помагаху јој пришивати копче и спремати, |
| нао је на изуст !{S} Све важније говоре из француске револуције прочитао је; јер је једини био |
| , жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.</p> <p>— Па има још дана да о томе говоримо, п |
| све сјајније и сјајније.</p> <p>Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здра |
| е мичу.{S} А кад стаде звоно, почеше се из углова купити пастири, приближише се јаслама, које с |
| оцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:</p> <p>— Данице!</p> <p>М |
| спота, хоћемо војводу!{S} Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх!{S} Виват!“ |
| онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у разред као — анахронизми.{S} И онда, и пос |
| 20" /> по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмет ортаци.</p> <p>Ту Гргу |
| теља, па зато их ваља себи ковати јоште из малена.{S} Па да се главом не шалите, него да нам се |
| Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседног села.{S} А био је радник један по један.{S} |
| својој прошлости; сећа се сваке ситнице из свога детињства, из свога живота у селу, у школи; се |
| и поседали под брест, повадили чутурице из торбица, па који шљивовицу који комовицу; а трбушаст |
| ао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза.{S} Не прође ни један час, а већ ни једнога п |
| колу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.</p> <p>— Како је |
| S} Петрија тужна, претужна, не излажаше из куће.{S} Тамо приправљаше рубине и спаваће хаљине, ч |
| роз прозор напоље.{S} Међутим се чујаше из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна к |
| акси, о попу Крсти, о школи.{S} Изађоше из кухиње и одоше староме Макси у собу.{S} Стари Макса |
| , тек боље живе него ја и ти.{S} Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вилај |
| ироде, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери, је ли он радознао, или не.{S} О |
| , растерајте... нека их Аврам растера и из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд једини н |
| ознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није би |
| првоме цвету.{S} Ко зна, можда ће се и из вас... зли ништа, ништа ; ни сам не знам шта вам хте |
| е беше у селу.{S} Приповедао је много и из своје прошлости, свога ђаковања; али је и Гргур мора |
| и од Турака.</p> <p>А тамо у оној соби из авлије седи Милан на зеленој столици, одупро се - но |
| народној ношњи, па свештеници, па Срби из Србије, „Сервијанци“, у својој народној ношњи с црве |
| лавак са свога дебела трешњевца, извади из шпага пљоснату турску лулу, посади је на доњи крај, |
| митрополит.</p> <p>Професор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.</p> <p>— Ево |
| директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, де, на |
| ни ме се с твојим будалаштинама.{S} Иди из собе !{S} Иди !{S} Кажем ти, одмах да одлазиш или ћу |
| излепљивана, а Свети се Сава једва види из свог црног оквира, толико га покрио неочистљив прах, |
| ова „воспитанија“.</p> <p>— Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Мак |
| не мичу се, не дишу.{S} Само по гдекоји из најстаријега разреда, преко ивице од оне отворене књ |
| А Милан?{S} И Милан слуша пажљиво, али из оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, |
| рча у двориште, па у ноћну тишину опали из танке арнаутке.{S} У свију и онако раздрагана срца ј |
| беле воштане свеће, па кад од врата или из полусветлих углова погледате на ову богату софру, а |
| унили заструг са младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чут |
| <pb n="93" /> као што смо те испратили из нашега села.{S} Онда ћеш за дело прочитати сваку реч |
| човечеству.</p> <p>— Све као да сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слов |
| тачно се држи „претписанија".{S} Али ни из далека оне пређашње строгости, штапом и сад-прети, п |
| превали преко својих усана, није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао.</p> <p>А мал |
| ео главом Патријарх.{S} Јелени, Српкињи из Баната, највећи на свету аукторитет беше карловачки |
| је оженити сељаку инокосну, али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају.{S} Иван је до |
| јући опанака, па никад нећете изгледати из туђинских руку.</p> <p>Деца пољубише оца и мајку у р |
| кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отворити вратнице и пр |
| ио улице; ту оружани борци, па депутати из разних крајева у разноликој народној ношњи, па свешт |
| рукама, ја се нећу <pb n="43" /> мицати из села.{S} Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно |
| на прикривен пиштољ, који је, полазећи из села, многи собом понео.</p> <p>Гргур беше изузетак; |
| о недељи стизати и остала деца.{S} Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети долазити.{S} Учи |
| абруја као кошница.{S} Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови.{S} Једва их је учитељ Ма |
| и и професори, па господа и великокупци из свију крајева Српства.{S} Боже мој, рекох у себи: ко |
| ао о благу дну.{S} Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка тар |
| игли тамо горе ка његовој кући, сам јој из млекаре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млек |
| ветке — да прочитамо овај дивни одломак из Страхиња-Бана.{S} Ти, Милане, лепо читаш...</p> <p>М |
| ћу ти, у замену, послати по који цветак из моје баштице.</p> <p>„Да сад, Гргуре, видиш моју мал |
| му се они сиротани потуже.{S} Ја бегам из собе да не слушам ништа против тебе, заклех се да ти |
| да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече она слатка беседа.{S} Покојни поп-Крстин о |
| есор Сава са својим братом, свештеником из Барање.{S} Сви им пођоше у сусрет.{S} Мајстор Јован, |
| ходај, скачи, мумљај као да је пореклом из хомољских јазбина.{S} А кад рикне кроз нос: ма! цела |
| и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљао у колима, како ће и шта |
| зван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.</p> <p>А кад су бил |
| је свега дао Бог, нек има један учеван из твога колена.{S} А ко да ти зна, газда Иване; из нај |
| пусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре.{S} Не сме ни да помисли у свом мало |
| и попа; чик му дирните један само камен из црквене порте!{S} Он воли да има цркву, да се у њој |
| је истом пре неколико година премештен из Крагујевца у Београд.{S} Онда су била само два „одје |
| две, и тако се осећам сам, тако излучен из света, а тако бих...</p> <p>Али ту Гргур ућути и оми |
| о, па ти стрељај тицу ластавицу!“, а он из све незграпне грлине ричи кроз нос: ма!{S} Деца се н |
| р-Јовановој кући.{S} Још не беше стигао из Карловаца.{S} Правце њојзи у собу.{S} Сама.{S} Јунач |
| нак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше <title>Слава во вишњих Богу</ |
| словена дјева Марија, осоколи Крста као из топа.</p> <p>— На ком се месту родио Господ наш Исус |
| хиљом под пазухом.{S} Сви усташе, и као из једнога грла заори се: „поздрављајем!“ Свештеник бац |
| раћо, данас да бирамо војводу?“ Сви као из једног грла: „Данас!“ Патријарх виче: „Прекрстите се |
| аг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из <pb n="104" /> тих маштанија.{S} Не чудим се теби, а |
| те Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из устајалих глибова.</p> <p>— Па ти си погинуо за Вучи |
| оске срамежљивости, коју је собом донео из своје планине.</p> <p>— Брзо, брзо! викаше поново.{S |
| да спреми оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два писма, окренуо се прозору, намакао наочари, |
| изговорим, моли га Максо, сркнувши мало из чаше... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећ |
| боли и умре, а удовица се преуда у село из којега је доведена.{S} Сам Иван оста старој мајци да |
| великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли."</p> <p>— Хе, хе, то је само |
| тео, и он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слушати.</p> <p>— Ради сте да чујете шта |
| те оно несташно ждребенце, што је често из чаира помаљало главу преко ограде па вас радознало г |
| собинама, а безусловно упоран свему што из туђине долажаше.{S} Ретко се који даде преламати на |
| аница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} Гајдаш свира у трему |
| Даница“.</p> <p>— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартију, па је журно |
| ргуре, Гргуре! пробуди га неки мио глас из тога заноса, баш кад је ступио у школско двориште.{S |
| и црномањаст шишкав човек, Јован Светић из Новога Сада, а после њега протосинђел Каћански.{S} Н |
| е се узмувале, у кујну из кујне, у собу из собе; девојке носе на послужавницима слатко, ракију, |
| и и витопери као луб.</p> <p>Узме књигу из руку Миланових, па је пружи Гргуру.</p> <p>— Дед ти |
| вије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.</p> <pb n=" |
| со, оличено осећање дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, |
| чати, отворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, косир.{S} Пазила је свак |
| ава пискове ; жене се узмувале, у кујну из кујне, у собу из собе; девојке носе на послужавницим |
| ало к себи после првога узбуђења, хукну из најдубље дубине и гласно повика:</p> <p>— Пропаст!</ |
| Макса још јачим гласом.{S} Неколико њих из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „ |
| еље своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве сабље и дрвене |
| наплаћивали, речју: текли леп новац још из скамије.{S} Па ипак кроз све те питомце провејаваше |
| лепо, нешто тамно, нешто далеко.</p> <p>Из ове их тишине опет изведе учитељ Макса.{S} Поче, али |
| ек што су првих дана месеца јуна, Срби „из прека“ врве по улицама београдским, с дана на дан на |
| гледали низ воду доле ка оним потесима, иза којих почињу шумарци од твојега села.{S} Оно старо |
| тељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фамулус чисти неколико пловака, које падоше |
| ном; пред школом дугачак постављен сто; иза куће пуши се голем огањ и спремају ражњеви ; гајдаш |
| е још многе неовршене камаре снопља.{S} Иза потеса шљивици с родним подупртим гранама, а за њим |
| понајлак избацује питање по питање.{S} Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђач |
| школска врата, гледа их и крсти се.{S} Иза њених леђа надвирује се фамулус Степан и чуди се.{S |
| арице.{S} Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па висок |
| ја најлепше песме српске и словенске, а иза те тамо харфе, у сунчаној глорији, трепте Мушицки, |
| а мала Даница; али му се ипак учини, да иза тих магловитих речи има нешто озбиљно, нешто велико |
| а има још лепшега и дарежљивијега света иза сеоскога плота.{S} То га је и текнуло у његово, дан |
| е лепо види на оној страни брда, што је иза цркве.{S} То је дом свештеника Крсте, који је у сел |
| pb n="88" /> <p>— А знаш ли, ко станује иза тих прозорчића?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Не знаш? |
| n="32" /> стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховине.</p> <p>С једне и |
| д, чини ми се: њене модроплаве очи вире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачинкавају.{S} Јед |
| полумазно, која се некако једва виђаше иза попова џубета.</p> <p>— Ехе, све сами цареви и цари |
| отац Геснер са својим идилама.{S} Тамо иза књига, поред онога зида без прозора, скроман је кре |
| о са оградом и оним великим лонцем тамо иза калопера, у ком с пролећа однегујем по какав расад. |
| им <pb n="99" /> отворио бакалницу тамо иза оне бербернице на углу...{S} Море, Туре, окан’ се б |
| погледа са својих милих гостију.</p> <p>Иза попових леђа стао достојанствено обазриви и пуно оз |
| и данас много паметнији од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пуст |
| ала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врат |
| , протеглите ноге.</p> <p>Изађоше деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ Макса упустише |
| .{S} Оде те се помоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше, док се она |
| де, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха. |
| , право у кућу.</p> <p>И Гргур, стидан, изађе из баште.{S} А кад беше сунце искочило на подне, |
| нда?{S} Онда одједанпут побледе у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у вечерњи сутон, и, кад с |
| имају и најнеобичније новости.{S} Често изађе пред школу, спреман да се прође по селу, узме шта |
| једнога не беше у порти.{S} Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре |
| кући за видела...{S} Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он сед |
| д кошева, али сутра кад прну са седала, изађи у трем, па ћу ти показати обе моје кокице.</p> <p |
| читељу Макси, о попу Крсти, о школи.{S} Изађоше из кухиње и одоше староме Макси у собу.{S} Стар |
| јоште на вратницама.{S} Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса.{S} А кад их опазише оздо |
| узбуђено срдашце.</p> <p>Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњ |
| ма, отвори врата, он напред, они за њим изађоше у авлију.{S} Врата оставише отворена.</p> <p>Је |
| о, мало у трем, протеглите ноге.</p> <p>Изађоше деца, изађе и мали Гргур.</p> <p>Попа и учитељ |
| так! поче Илија, прибирајући, па, да би изазвао друго расположење, запитаће:</p> <p>— Село Гргу |
| "30" /> лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, праш |
| Напрасит је, плане, <pb n="30" /> лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло б |
| вата кућни посао: или плете чарапе, или изаткива ћилимке, или тка платно памучно.{S} А кад сунц |
| ко мало докучљивим мислима.{S} Замишљен изашао је из порте, не гледаше око себе, чини вам се за |
| е га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи стих; премине ли који друг, надгробно |
| моје нове ципеле?{S} Гледните само, кад избацим ево овако ногу, па запнем палцем о прслук, зар |
| нови: како би се та проклета сорта дала избацити са српских бедема.{S} А кад му се поглед оте н |
| лан имађаше пушку о раменима; навика му избацити метак на птицу или кад се испне на какав вис.{ |
| т.{S} Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање.{S} Иза њега Максо сече очима |
| том.</p> <p>Учитељу се Макси допаде ово избачено поређење. „Искусан човек", помисли у себи, ост |
| аше руци.{S} Али је велике куће пажљиво избегавао : његова чиста, проста и лепа, али и сувише з |
| пушење, картање, све то као живу ватру избегаваху уреднији васпитачи онога времена.</p> <pb n= |
| к!</p> <pb n="72" /> <p>После минут два изби дванаест, и њих двоје седоше за сто, на којем се п |
| p> <p>У који мах велики сахат на дувару изби осам, у тај исти тренутак неко куцну на вратима, и |
| доле.{S} Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже дру |
| чно био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ. </p> <p>Гргурово добр |
| ани наглавак са свога дебела трешњевца, извади из шпага пљоснату турску лулу, посади је на доњи |
| овачки митрополит.</p> <p>Професор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.</p> <p |
| це, али је био толико присебан да је не извади.{S} Попадија пита учитељку: чије је то дете („ал |
| , што стајаше у зачељу између кревета и извади једну књигу у тврдим корицама с црном кожом на п |
| осподин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.</p> <p>— Е де, |
| побележићу, па не бери бригу.</p> <p>Ту извади и отвори кожну бележницу.</p> <p>— Отиди или пиш |
| коње, и док их је слуга провађао, отац извади погачу и сир, простре пешкирић по оној трави пор |
| бука, напунили заструг са младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону на |
| тву.</p> <p>— Све као да сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слова до сло |
| оносим вам поздраве.{S} Дозволите ми да извадим моју бележницу.{S} Гргур је још у Војводини. ра |
| ике, па да спреми оцу доручак.{S} Макса извадио из џепа два писма, окренуо се прозору, намакао |
| е беле кошуљице.</p> <p>— Таки да си их извадио ! викне мала вртарка мало оштријим гласом.</p> |
| Гргур, не смем.</p> <p>— Кажем ти да их извадиш!</p> <p>— Не смем.</p> <p>— Не смеш?</p> <p>— Н |
| > позамашне кришке прохе, која мало пре извађена из пећи, пушаше се и мирисаше.</p> <p>После он |
| о којој сеоска марва шврља, а на једном изваљеном камену седи антихрист и кези се.</p> <p>Те ве |
| укао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога <pb n="6" /> крова.{S} Далеко у шуми чуо се |
| једва је живе коже умакао.{S} Гледаоци изван себе од радости, што су тако добро намештена леђа |
| сти типика.{S} Изузеци би бивали само у изванредним приликама: кад је столарски и браварски пир |
| ручноме деверу.{S} Даница зажеле, да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура.{S} |
| {S} По старом добром обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу.{S} Даница зажеле, д |
| па низ вити пас. </p> <p>Дође час да се изведе девојка.{S} По старом добром обичају ваља да је |
| то далеко.</p> <p>Из ове их тишине опет изведе учитељ Макса.{S} Поче, али у овај мах мање бујно |
| њен, жигови, тиштања, штрецања...{S} Да изведем на чисто; сума мога прогр |