че поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да |
имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју х |
и у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да |
у.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авли |
екиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљк |
<p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа |
.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p |
која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака |
ду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од |
залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам ти |
не и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, |
ва три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталис |
дрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег |
ди, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко пог |
ољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта |
ћ, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Он |
смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечера |
дио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— |
икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп с |
аре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p |
а.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари п |
ни, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у нед |
сјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душ |
лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице |
је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} |
могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч |
зио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутиће |
т, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се скло |
оду:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у на |
бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?< |
се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, |
Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> < |
S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче п |
а миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} |
х чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} П |
а се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче |
аха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гл |
мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ к |
асу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је |
почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{ |
те у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене |
но око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, |
јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну со |
n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, |
арчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њ |
и.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо |
де на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржав |
и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се бог |
у.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Ни |
и.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, |
е и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан |
.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћ |
ле!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и је |
еба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквен |
овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан о |
па од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друг |
ову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже |
и!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се уда |
— Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дај |
шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву ку |
} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули |
и кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну г |
} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Т |
/p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p |
ш јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у плам |
ако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; |
чио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — |
/p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чи |
небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћ |
ти у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се ј |
ље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно |
> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p |
змеђу двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати п |
{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше |
а троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух |
ше се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</ |
и и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да го |
руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрав |
а.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и |
име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да ради |
рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад |
дно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава. |
е усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — |
диже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ оста |
чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ |
вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да ј |
баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се оп |
е вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија |
>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје |
но је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу с |
, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па о |
дих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — ре |
зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе |
кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а |
из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод креве |
јет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад с |
руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно |
, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају с |
у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Уну |
о прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих |
поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, ве |
Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван |
p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети и |
ети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и мол |
род дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— А |
исто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубљ |
дан стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> |
истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Св |
ди и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село |
у.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одвај |
се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} |
руку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову |
подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још да |
је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред |
гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прс |
е у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми см |
ма.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може |
бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове |
{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жм |
мах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам п |
чио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар |
ку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче вл |
, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни к |
јема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, |
гу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} |
, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара |
читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке |
пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи је |
т.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води м |
у, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жа |
рквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четвр |
анас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује |
кона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним поглед |
ицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стра |
шкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци |
љ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врат |
онијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су св |
злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије ј |
d>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село |
} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Б |
м се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Та |
е дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете |
јесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју гла |
тарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква |
рата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је уч |
а домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, |
S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је ка |
<p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> < |
шила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрец |
звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, |
не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко |
124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: мор |
ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља н |
у.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега |
а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну |
ке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјес |
.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује |
Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из с |
ослије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи је |
опов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао |
!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо. |
о попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар чо |
на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо. |
е се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће в |
на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ з |
{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гро |
широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се |
S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима прист |
затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповиј |
ј војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у |
да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков раки |
пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан гла |
ка: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп |
че?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91 |
ам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; |
105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и п |
гови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут заг |
ар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> |
— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет |
нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени. |
Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; |
ст молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као |
ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, |
дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» |
па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> п |
кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно |
амргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се н |
звадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, је |
оп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би ње |
хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих с |
адости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најза |
школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп |
и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који с |
а била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и кр |
а само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му ј |
товска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} О |
авили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада пр |
ан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону |
ви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу |
нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S |
кидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела к |
ика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе уч |
Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио цркв |
пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се |
, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је |
к на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Д |
ељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шт |
Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели вл |
ака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресв |
</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп сла |
јете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — П |
човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом |
Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у неко |
<p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли в |
а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> |
идиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.< |
p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији |
оје се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа |
— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп п |
гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— |
кије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ра |
ра. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срб |
а, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> |
?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</ |
!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те |
а срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам. |
на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — |
, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам |
љ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад |
и, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> < |
а? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да п |
>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао иско |
нам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава |
<p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> < |
су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора |
исмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ |
водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Н |
трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у |
баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи с |
>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У т |
у, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Ш |
т сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви |
ш нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре п |
. остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало |
често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо бил |
њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки д |
чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изјед |
ћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недј |
сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће |
и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и |
кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једн |
још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не мо |
ове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што |
оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један гос |
на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p |
о још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и рије |
ажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова пл |
једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половин |
вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конз |
га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Ка |
ити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што бо |
ева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</ |
даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора к |
у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицо |
<p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, кој |
просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb |
атише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну |
п, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, б |
> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћери |
јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи |
рви дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Он |
а.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ис |
ћа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на ко |
по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави |
лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као |
угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до са |
p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да г |
упи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга сре |
дин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца |
е! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напр |
ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву |
Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:< |
ца у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Ми |
нан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим |
којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијели |
сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је доб |
е Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо |
ли у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хва |
} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у |
бојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; ва |
е, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n=" |
p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} |
к’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, прода |
?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узм |
ће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— |
ва.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, диј |
е?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо |
p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!< |
зик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше |
главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старј |
— Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је |
а, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! |
поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да ви |
ља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му |
Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— |
се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије |
оји је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" / |
одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити |
<p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред по |
е опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, |
чина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом |
е ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.< |
зора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме |
читељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мј |
па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред о |
.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Акс |
ету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а |
/p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој ме |
озор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио |
е да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли дола |
е!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп |
ви наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа п |
је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често |
Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Не |
Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана в |
горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и чес |
мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што |
ислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени на |
же да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о |
је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с |
је имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Т |
.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од ш |
нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније» |
кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти пра |
</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало по |
ас по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пуш |
.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због м |
ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А к |
је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у су |
вету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} В |
умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у |
ако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с |
ље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане о |
ме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика! |
одине, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква |
воришту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдј |
н ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно веч |
била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тије |
људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван |
је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет |
х хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варн |
трављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Н |
е сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво |
} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што з |
ки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред |
<p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп пр |
у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исп |
ком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас з |
н и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље посл |
срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта по |
понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у |
људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељ |
у, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четвориц |
Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу |
— У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепро |
S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружи |
<p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испру |
постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да прог |
иди, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p |
се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ н |
у и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви с |
е Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас |
за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, од |
<p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљ |
кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p |
Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио |
Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком |
и свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На |
p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> |
ог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене |
обру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> |
попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала с |
, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Же |
ијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} |
оред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се |
и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго |
је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она беза |
једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене от |
можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кме |
отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, в |
руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу |
грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на |
и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang= |
Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — |
мо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; |
толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не |
а је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован М |
> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто з |
их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо |
p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прс |
п уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помо |
К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У |
квих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— |
не још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви |
попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да |
род.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, к |
спусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да ди |
.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело с |
их пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} М |
едите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који |
иограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они гово |
?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не вид |
, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} О |
мртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио |
е није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, |
оже од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било |
ш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на |
а није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке |
рија, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, |
проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рек |
м.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида на |
{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држа |
њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам |
им писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само |
> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у т |
добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зац |
мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а ваш |
си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Стане |
вља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати! |
А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више глав |
усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — бр |
во лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним |
, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који ј |
неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје шир |
: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа рос |
ширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара |
ом за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Ш |
ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Њего |
етјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна к |
уце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — |
какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p |
авна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледал |
дна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва раз |
село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на и |
аду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава |
сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе |
рац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ |
801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једн |
ако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људ |
и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} О |
>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" |
ша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше |
е у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитељ |
ква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је |
ilestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа |
види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда |
су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У |
дмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, |
S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не |
го.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад |
на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна |
о да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и пош |
то страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p |
туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу. |
pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне |
Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Ли |
и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да |
е?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чи |
да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због |
ћ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме |
Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кмет |
биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне |
а, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, бра |
е ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта |
и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет се |
но.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S |
рца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S |
дика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи тун |
ришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасава |
кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што п |
е према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кути |
м да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједа |
огледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим р |
} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она с |
елом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била по |
м и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умиј |
остих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</ |
на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара |
опова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе сп |
це није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, |
дева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложи |
ста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце м |
о је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би |
ла у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удар |
/p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш св |
врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја |
Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! н |
радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— |
из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош п |
такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не м |
рете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то |
се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је |
и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то мо |
S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је |
нагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека |
ету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој |
оме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода |
шир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом л |
ћурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема |
ци на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се |
ом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну |
оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, п |
ди, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само |
рстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо |
ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра д |
одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад |
ио за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, |
е: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како |
ставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па |
чати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годи |
S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>По |
оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало има |
љни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у |
> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало г |
p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још ја |
народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп. |
на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром |
онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?< |
једили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а |
} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу ис |
с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком п |
а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и |
ан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше об |
из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше об |
у: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочи |
е:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробуд |
S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSe |
ше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше |
пет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на б |
рикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p |
l:id="SRP18801_C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код за |
изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</ |
ститају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене ч |
p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га да |
е мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта вла |
<p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи |
да ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— |
же из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову |
радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад нем |
сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочи |
нда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од б |
рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнан |
— рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Ј |
га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет. |
рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црве |
капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима е |
: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се п |
исмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још бли |
у поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп |
лика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од |
тем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по н |
n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, |
а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врат |
се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га уп |
а.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и јо |
јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну |
дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, храк |
, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је |
јете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту |
/p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учите |
Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек |
етна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утј |
бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао |
>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими |
квом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.< |
љу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обреди |
таде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале |
тно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио. |
о! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и не |
и дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћа |
здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад п |
чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као |
јеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи м |
— Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — |
е сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господи |
м и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик по |
а. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио |
толу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кме |
ичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо |
дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: |
p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> < |
>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на к |
гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед |
— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Ма |
> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече вл |
читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани |
.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није ш |
те.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви |
{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и |
све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски свет |
ворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оц |
се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер |
кад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здр |
у, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен |
у.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему на |
{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести ко |
лабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један |
о спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку н |
е то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колик |
да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да ј |
е.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све сел |
ад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Как |
ао крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p |
ријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли |
враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно си |
— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога зна |
се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја |
е ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи б |
о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} |
ао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми |
<p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрав |
ам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и глед |
ад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умриј |
ели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А |
мо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</ |
>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и т |
не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старо |
ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ ве |
добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> |
ије пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њим |
, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар |
о дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и м |
hilomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као д |
.. и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осм |
игне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који |
п слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! |
а и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одго |
са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <miles |
, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку п |
и.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец |
на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се |
и некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече |
лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп к |
и, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад поп |
е.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца |
је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} |
е недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, п |
та лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме ј |
ојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док ве |
ам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је т |
<p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из дво |
«А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људ |
> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она н |
<p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју |
ци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет |
ово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек |
о себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер ув |
— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p> |
стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, |
гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница пр |
ма му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози |
ред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијес |
е га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> |
вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Зау |
1" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.< |
р да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели влад |
оји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кро |
да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах |
на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашч |
ке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше с |
поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p |
.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је |
отија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њ |
а поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала бо |
тар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетк |
још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњ |
римакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кљу |
— рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p |
ам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са |
ед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесе |
па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах з |
це, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредим |
p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не в |
ење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да |
итељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ј |
али и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплаш |
да час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако |
нића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцну |
а сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благосл |
се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који |
сти већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза |
пчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком стара |
ви.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном сма |
а жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци |
/p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче |
ад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад ц |
јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентимент |
послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се за |
/p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у |
о је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој < |
прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста о |
од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи попов |
д господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Ч |
оп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припита |
мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што |
те најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му дра |
ало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на к |
ви колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пу |
и из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем сел |
чињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом. |
стио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово и |
лите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, |
ође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљ |
кли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} |
се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају з |
ину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.< |
{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио |
ага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> |
p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, |
ча које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб |
м или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p |
тиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне јо |
е све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа |
шљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за те |
из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb |
те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто з |
тни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с |
аву шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће |
а воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> < |
</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што р |
душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила. |
ослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као |
сам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смије |
<pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>А |
у с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу |
причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често |
, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је ку |
бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем |
љам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече |
те... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну м |
сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му |
и ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} |
ве горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и неср |
не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штог |
цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било поп |
е у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од |
>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говор |
е петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. |
а нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биогра |
ави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нин |
имите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полази |
планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од два |
е једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што |
.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па |
паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену |
јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламен |
е била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зо |
народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За по |
ам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко н |
оли, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дје |
чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Т |
сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, |
народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњани |
и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам |
е.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни |
у њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чар |
> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се воз |
ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и дад |
и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можда |
о дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није |
утрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха |
Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите |
, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу |
зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако |
ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда |
ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум |
ек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекне |
:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе п |
творица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјести |
сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања о |
} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, |
нку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> |
его ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци. |
та против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S |
Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као |
} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушк |
шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па |
бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробу |
му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се |
чунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, |
а својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одред |
5" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и пок |
опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш што |
ту и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; |
> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је им |
по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па как |
<pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих |
ељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови |
пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викн |
тајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Так |
ак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручк |
о и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона |
ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако да |
слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</ |
дрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешир |
тоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код т |
ако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p |
па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па влади |
предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кућ |
му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те ниј |
обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{ |
ено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?< |
пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено |
> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p> |
ори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си с |
ркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владик |
изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{ |
а му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом. |
ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</ |
му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{ |
Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p |
а отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да |
ка се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то л |
е горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, |
мања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ј |
си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара вре |
може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Тер |
се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је |
да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да з |
ње.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди |
Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката |
скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово д |
је сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благос |
а ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њ |
? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда о |
ега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да |
аноја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме |
д моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свеви |
ем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на руч |
ћевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а к |
и, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не |
о га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једн |
јеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори |
аду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну шк |
Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</ |
у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} |
ајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо |
> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагну |
узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кро |
екој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се |
} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмир |
о ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колим |
p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само |
отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како са |
ском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из у |
ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ј |
е људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, д |
а промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p> |
— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с бо |
, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошк |
омоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се кр |
да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић |
оме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Н |
она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироч |
>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? |
/p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели |
е плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једно |
м ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У |
слабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гура |
а, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих |
намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да |
на да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љуб |
а је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Би |
арају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у |
оистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А |
ивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздр |
<pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — о |
на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај |
е.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати |
е у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу |
ве у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у п |
као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, п |
шено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка р |
емојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си т |
запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече |
бру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко |
ако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на |
дали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и вл |
ако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који |
ратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} К |
ше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх б |
.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, наби |
пу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клуп |
у бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пр |
а сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а по |
е.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи прогов |
сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али |
{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун |
.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} В |
во лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Јед |
ити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме ч |
мо недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, |
није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се куће |
е се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{ |
— народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотико |
она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види |
Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распус |
ађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише п |
је га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У |
главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок! |
е разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Ни |
ика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она ве |
није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га |
и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S |
у обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже ко |
ви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов с |
аче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћута |
иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад |
еташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш у |
еће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди. |
бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и пред |
ml:id="SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасм |
к од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ |
и дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и ко |
ави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је |
, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p |
етров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, |
ећа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У |
»Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијест |
код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој |
е попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија с |
сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p |
велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, |
ала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачун |
е васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а |
<p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb |
балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и |
дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му п |
ела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије |
завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Б |
око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријеши |
купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не зн |
<pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а х |
Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако до |
во! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко |
Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S |
пријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два м |
е!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијет |
из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p |
ршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли |
е - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газ |
се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одм |
n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом |
исила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот к |
вијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару ве |
рмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко пр |
јете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прили |
но и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>В |
био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша. |
ема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а |
Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара |
оту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Па |
Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови нанов |
да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец |
с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра |
, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне ро |
с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја про |
оја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи ш |
се Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Про |
че владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек |
је да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет да |
ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијеса |
олу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у |
боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> |
аспитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то |
и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће |
имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у |
ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и от |
— вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то и |
<p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па д |
ову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико н |
смо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> |
си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго |
па воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекир |
мо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! |
и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени с |
рош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако |
<p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само ч |
се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, |
засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао |
ати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> |
колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројиц |
од Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— |
<p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} |
.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласи |
кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по докто |
на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марв |
Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>» |
е раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече по |
м и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјете |
> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану ј |
има наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{ |
да нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му п |
} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а |
душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо |
дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вј |
уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— |
} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов. |
ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{ |
вучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад с |
ли хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била ј |
амим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели ка |
з уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем |
наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек |
бићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје цркв |
ку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ни |
може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојн |
ад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p |
а, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попо |
сли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у доди |
гу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Удариш |
ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и из |
и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос д |
опа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престрав |
цу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његов |
срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчад |
све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад ј |
та.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, посли |
<p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Рова |
шти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић луп |
на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — |
а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="1 |
капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у |
је него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} По |
едјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као |
брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан |
мељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чар |
ице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и |
а сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се пов |
а, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом вла |
са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се |
и од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама н |
— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="13 |
рам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>К |
велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на |
вала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће п |
оја се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на |
е мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школ |
више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> |
И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срци |
на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах |
ладика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а н |
лабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у |
Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле |
{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — |
/p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћер |
} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у |
осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одак |
а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p> |
;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у кон |
то му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, |
угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му |
у сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршу |
е, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се |
Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу |
се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.< |
п.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{ |
војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— |
<p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— Н |
мдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, |
богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће |
ен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи |
а стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и ме |
у учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како т |
ка се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! |
> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече |
дрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па |
јете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — ве |
војом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти |
есте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко |
јдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па |
<p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону т |
у ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за |
умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} |
— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мор |
а прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— |
премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром |
почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове |
ет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног пита |
опу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио |
аља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крсти |
{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њ |
лакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели |
?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам уч |
ај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а с |
смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... |
ислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду |
оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други |
знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само |
<p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> |
ијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</ |
це пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита |
р кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетј |
миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} П |
неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиро |
есели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјево |
један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије |
о кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило при |
Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врат |
на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биог |
ога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помог |
p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S |
S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском ста |
кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и |
је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне |
кола.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак пр |
ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у ра |
и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквиј |
сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђа |
дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да |
ос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он до |
илога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мј |
икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај |
боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово |
одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је! |
ул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, по |
капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет. |
за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у дру |
оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узаруми |
тају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Он |
ме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опа |
а пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са св |
мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се с |
{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> |
ругу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склу |
ох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба. |
о неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина |
пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S |
троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.< |
пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо |
ску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је |
дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у |
но, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била. |
да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш |
њаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем б |
пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати |
друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} |
. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине |
с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир о |
ам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S |
, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ |
даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, п |
p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb |
охран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S |
таче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену д |
и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забр |
па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види |
селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци с |
S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да |
ри мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више поп |
сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из |
ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све |
око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрч |
ам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Глед |
а, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стр |
а врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни |
.</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и св |
блаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је |
се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга |
ратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих стран |
и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу. |
ла, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не мож |
амо јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе диј |
} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице |
/p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу |
мља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало |
ладичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни |
кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а с |
n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, |
p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> |
ав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бур |
а кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-ше |
а од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, |
p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} |
не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у |
с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан |
у је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли ш |
Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија |
амти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим |
љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, кој |
и -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.< |
, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени |
остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?< |
е воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се го |
оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и |
реде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обар |
ио с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата м |
се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, |
енуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чаш |
— рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крај |
се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна слу |
већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била |
} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре |
се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, |
а зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а кота |
котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на |
емо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући ш |
чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад сти |
чио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побје |
Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ пле |
н кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поп |
ити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Влад |
ј је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</ |
p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — од |
а дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота д |
} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод тро |
} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети њег |
ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p |
ан пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљ |
јечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видј |
слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај |
љ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а |
селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве |
ђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан св |
рока стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се кр |
намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуд |
ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се д |
</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме! |
га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новц |
руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврат |
лико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.< |
е с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој |
талистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> |
ете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све |
>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p |
прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</ |
адика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако |
у исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше |
као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те ма |
што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он |
у опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а вл |
да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне |
диљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај па |
у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од свој |
, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледал |
ање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа |
вио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S |
ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</ |
пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у |
а још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у ва |
браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима пока |
истиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: |
ма о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Ни |
не, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне |
..{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо |
Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра |
ва, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша |
ти како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, к |
који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, |
и и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} |
чунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Ми |
таше га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:< |
ако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> |
ом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, кој |
то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, исте |
екоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. |
вати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, |
еде у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној в |
p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по н |
Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветил |
а покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу |
, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао |
или смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га |
} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владик |
/p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше н |
</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p |
ожје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p |
занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије |
у.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село. |
ли и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, ди |
да.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на по |
шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може н |
војем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} С |
владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писм |
Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци |
мерикански плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчеви |
вјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару |
на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а од |
> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола |
рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо љ |
некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затв |
чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праско |
у оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скуп |
г турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газд |
овољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уста |
ијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: |
јек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> |
арили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њи |
гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља |
проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S |
д да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» |
прави у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p> |
це бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развуче |
а да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, |
у, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче |
нију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, поп |
какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Мари |
</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и |
знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, |
ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе |
.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бије |
ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ћ |
имо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и лива |
једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да |
е</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Икониј |
јети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му |
ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, |
да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле го |
је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Су |
да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климн |
у се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава т |
>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече влад |
p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имањ |
астао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам п |
! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — |
="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните |
лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах д |
не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему |
љан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставиш |
вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, |
ина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радн |
.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко праг |
у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари |
а је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски |
розна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице п |
е поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице |
м да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, |
ију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора. |
он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам ост |
у собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њи |
лачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне |
румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на пољ |
у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} К |
о која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило |
Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Икони |
у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће исп |
уо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка |
ути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере к |
— дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви |
азазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, |
— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Пав |
ају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ би |
селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рек |
кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на гл |
це и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадис |
пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили с |
а прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас |
ажи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе п |
/p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове |
и свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; лег |
ком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> < |
човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод |
ра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде. |
и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица |
хина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска |
очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} |
дио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо |
дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја |
а сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</ |
.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља |
у с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под |
собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљан |
лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p> |
и један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по зем |
га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко сел |
њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по по |
да у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscinia philome |
.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази |
нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут и |
{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у ис |
апутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњ |
>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> |
S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по |
сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>По |
терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу |
о поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут син |
ак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре |
а.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи гл |
а!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем |
<pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету кола |
у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кр |
дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>М |
з онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, свети |
" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а |
јеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дот |
ћу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</ |
риједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче |
ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад |
> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно до |
именован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исп |
ад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, |
S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како су |
и јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда |
очијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне бо |
Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све |
аду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа |
кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, и |
пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево |
ло.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не гово |
азилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чу |
очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— К |
Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час с |
о добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случ |
н корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа |
м да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде по |
ајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије из |
стима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на оч |
у је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може си |
де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</ |
вијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се з |
очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p |
ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и |
pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три |
132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapt |
гару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се пр |
ва неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп п |
иска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су |
се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један |
право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспре |
ду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у наро |
о то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, пр |
нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет |
у мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— См |
— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— |
киљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмо |
г вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чуј |
Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, |
је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је б |
, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш по |
ове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се св |
за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: з |
p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина по |
ку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали се |
оји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с |
лоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хо |
ави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне а |
е људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Никол |
ти.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да |
којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и |
/p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика с |
сто хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били |
>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић и |
двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа |
му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дије |
е премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишл |
b n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи ш |
p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопча |
чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије ам |
отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав п |
мија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па |
цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и п |
је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо |
је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никакво |
казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда п |
лужбе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву |
чеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, ал |
кочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— |
могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Мног |
евидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако см |
кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} |
иди што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још |
/p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну |
ам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n |
пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, доз |
таријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми |
ма и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и др |
мири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а посли |
ма, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа п |
ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, ја |
/> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не п |
ентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајал |
требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, |
ад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола |
м Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} |
чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више |
и само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да |
а је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје |
о, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам п |
<p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи |
из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали н |
ну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши циг |
оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну |
едесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи тем |
по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једн |
и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити |
.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије |
о се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп |
пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову све |
> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио ру |
а. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче |
p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— О |
Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пла |
у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми |
га пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" |
ст цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купу |
јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње |
апка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјеч |
опротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и по |
них глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за |
хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да чи |
али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више из |
да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај шко |
га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се исп |
.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава |
ази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, |
рочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај |
} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провири |
ет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препук |
вама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег з |
уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала гос |
иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду |
жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, |
им, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозвол |
ртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зач |
</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није |
— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом |
бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела |
/p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти ј |
наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави м |
> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у |
очи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и |
ла.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као |
>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води |
ајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, |
с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало. |
p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете ко |
ко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпи |
то везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!... |
доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да повед |
кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, х |
з школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пишто |
оворио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјерива |
смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која с |
ма, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу. |
осподине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледај |
е нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијен |
бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело зе |
ата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устал |
те брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смис |
е ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићев |
астави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви с |
рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.< |
оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> < |
ба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На |
објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваље |
пи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у се |
p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час |
сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, |
довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он п |
142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак о |
бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли |
м, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> < |
а ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе и |
} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојак |
главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела шко |
ка се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руко |
ек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ј |
о сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не у |
ио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио! |
и учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — |
дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и каже |
а се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шт |
и одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мић |
таје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата в |
оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била ш |
на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуњ |
туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна н |
репавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у по |
о.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Зате |
} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? |
о! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и ви |
тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} О |
на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљ |
да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> |
итељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ће |
о, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p |
Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде. |
спод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока |
једи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те с |
и попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, п |
сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те |
жених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S |
а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита уч |
вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Ма |
Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је гл |
и разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите? |
ка.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић |
о, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с |
је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се чов |
но био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака ки |
е смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на ам |
је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој б |
тица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да |
име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се: |
ц јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, |
и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му |
и!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихр |
ла господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви в |
Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p |
ник подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу |
сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у |
н-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуц |
и, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — реч |
е кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам ј |
о сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још н |
х трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и |
власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никакви |
он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турск |
роче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} |
так, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у |
раван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и у |
кви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а нед |
чињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је |
ш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Ви |
а?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног |
а с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p> |
ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову |
и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцн |
ет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мисли |
хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните |
нути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће |
а нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, |
те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси |
ог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он з |
у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је бого |
о радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — |
је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје |
<p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он ист |
p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздра |
<p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече: |
p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад с |
, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика |
{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што |
слије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет |
свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и |
оље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се раст |
андило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да глед |
сам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће т |
ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге пам |
<p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не пр |
p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књ |
екаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стеван |
ред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} |
се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што ш |
те, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум |
а заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — р |
>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</ |
лувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се мо |
че владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезе |
јећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до б |
те ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па |
И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај |
чеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" / |
више добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — ре |
здравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а |
поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} П |
владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може ника |
а неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма т |
, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола |
носу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p> |
села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све. |
— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, |
и клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност ср |
боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као |
<p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жен |
рио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послиј |
и не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори с |
S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му |
рича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како |
сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викну |
каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p |
може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре |
тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старч |
та да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> |
ће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што в |
обу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно |
поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене |
марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и |
отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и |
ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају б |
Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити но |
му било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и п |
аки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те |
велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p |
да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се |
ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу |
на како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> |
силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се с |
дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на н |
ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — |
— вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи |
и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за п |
рави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је |
есец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се л |
који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сир |
<p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S |
да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши |
и: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њо |
ијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за |
заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> |
а дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише р |
и тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прек |
намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="12 |
па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> |
скочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али поп |
је што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и |
чи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца |
Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, паз |
ним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на |
/p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ип |
} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао нека |
>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или |
{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци |
јеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разу |
ите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они |
о насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p |
а, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, про |
у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала |
о! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, д |
, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлиј |
их неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико |
на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— |
</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— |
n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> < |
поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак |
тиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> по |
у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама |
ад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још |
рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопр |
аћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, |
ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дом |
ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?< |
ам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигн |
шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како ј |
роломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун в |
о за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљ |
у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је влади |
не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад |
ам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> < |
женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом |
S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани |
, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп м |
мије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: « |
одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви к |
петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који |
е мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак уг |
да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњ |
ама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава к |
аше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, б |
оли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врат |
о друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нароч |
, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се д |
руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а |
S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он ле |
по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се разв |
раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће |
атворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколик |
да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, в |
да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, |
ао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, |
ов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмог |
одиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> |
зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кора |
у уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господ |
, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било к |
. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту |
> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заи |
већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу. |
тин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога |
заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија |
ика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очиц |
дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај |
питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па |
те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смиј |
р скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p |
рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, |
ије» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам ј |
ндура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни с |
шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од |
и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И |
рављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је чита |
као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и с |
м може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и |
им!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо |
и проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, |
Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко |
они се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило |
задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледа |
длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено г |
, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговор |
а те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто г |
м ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост чов |
рићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу |
дико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с који |
димо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> |
нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— |
ђе у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и без |
цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напр |
на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао |
есељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обр |
: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај |
рчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и |
ти дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па |
а по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори цркв |
="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, |
има, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није |
ош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од с |
из плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пу |
азвуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Икони |
ебе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гле |
неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп с |
Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у |
за цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек |
то кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97 |
једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаниц |
ковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и ве |
више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се |
, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом |
а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт |
господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућ |
т! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје |
ко је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111 |
Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и |
p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош |
ину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олта |
се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се |
ршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдј |
ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погле |
е.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиж |
упио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, |
чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се |
ину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде го |
е и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће ж |
устио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог |
ве на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе не |
> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — ре |
Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— |
Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, |
оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, за |
кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше ци |
, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за |
народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе |
S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се |
опастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалов |
ед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче |
вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и чес |
оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је |
то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам опису |
Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Же |
ао да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. |
/p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино пис |
да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад |
лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} |
ући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје с |
ве, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} |
на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често |
во ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп |
ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнин |
се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут |
авирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и |
да скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби |
а.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су |
каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека |
S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, пр |
рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p |
е горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, |
, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него с |
ше.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свић |
владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, |
о да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{ |
ишта не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> < |
p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p> |
слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори к |
вао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га н |
твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећ |
ај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књи |
— боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </d |
стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је л |
била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пу |
п уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не |
у и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p> |
p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди |
и.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад в |
ћ.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио |
срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја не |
еротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Та |
ићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а |
твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, |
оше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана и |
/p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као д |
не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би он |
<p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога |
а би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам |
месте ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њој |
а родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, сврши |
два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} |
едном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већ |
чунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у |
удници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> < |
пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљ |
S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и |
а да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину. |
у ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празни |
<p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га |
дила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила ј |
е, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и х |
чити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо? |
жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пун |
ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону стран |
<p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свје |
желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</ |
ме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штет |
јете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је |
му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне сам |
у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благослово |
ије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине. |
не хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ |
IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} |
ну поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Пе |
његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран с |
с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сијед |
разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује |
ећ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Пе |
језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, ј |
рчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ко |
писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пр |
владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјељ |
ме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на |
о, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варо |
стино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе н |
.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по по |
у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди с |
клонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ст |
{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} |
ћу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биог |
ећ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Поп |
хватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона |
Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је |
уо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, ј |
се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би |
да.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету |
ом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо |
уге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четв |
пу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад т |
ора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припр |
авикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудно |
а ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби п |
> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још |
ва подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са ша |
ељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад |
ешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће |
ко се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста. |
рило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетн |
помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> |
стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Нау |
уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и |
остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја |
везано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божј |
{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — п |
они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — |
није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p> |
ати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затво |
неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си м |
с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и |
p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — ре |
<p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, |
о мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне с |
S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; |
ш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а шт |
ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дије |
{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочас |
ао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те све |
е и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говор |
у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војс |
забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му |
начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{ |
гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијаш |
и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у |
аже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељ |
под трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на |
реда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наж |
година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{ |
н оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> |
, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не |
ћ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из с |
тора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арн |
</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи |
Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јер |
икну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њ |
тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зр |
сио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, би |
ујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да |
илно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како |
опу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се у |
/p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо км |
ег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз ку |
огинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда |
е сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамил |
<p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати ко |
е помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа |
ио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега |
је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како ј |
ко у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек мо |
а бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> < |
што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још год |
о да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не |
е с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године |
и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут |
— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у |
устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако |
ло на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече |
га закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се до |
роду.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све |
ако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван ч |
оглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Икониј |
сјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо |
141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} |
и учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором. |
с’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} К |
тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се |
у главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ош |
паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, |
ељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и |
се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико н |
обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљива |
Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну рук |
кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> < |
иљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити чита |
p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S |
упао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} |
е он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, в |
{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и н |
по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дук |
и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више |
ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се ди |
» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је б |
а неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћут |
Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш |
S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И влади |
ше, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Мо |
<p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Да |
аза својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби ј |
конија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: |
ити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјут |
м, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а се |
ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко в |
и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, |
па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела |
да устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа |
зе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу по |
подо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите |
владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — бил |
о Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још |
кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Проки |
и.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се |
о кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</ |
и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га о |
е и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета о |
<p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије |
вега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p> |
три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се |
ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али ј |
ијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то |
д на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли |
је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме |
<pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га |
04" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала бог |
а!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи по |
ћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије го |
о може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад |
Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало |
жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару д |
оз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта |
ље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијал |
зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за |
све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цр |
некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крсти |
а.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчи |
е, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Ма |
еним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути ср |
ло:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па г |
те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тут |
на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од ди |
е ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која с |
а.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је заг |
еди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не м |
е слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на |
крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, |
се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и в |
јеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n |
} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљав |
му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} |
исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити б |
.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— |
а да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на |
на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је пок |
е увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се з |
ијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате как |
/> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да с |
је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао заб |
љаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађ |
дно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А |
огу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> |
, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне тр |
еј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, |
це, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у |
аноје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да |
ите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено д |
није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу |
чи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјес |
о дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недј |
два да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово н |
ем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старо |
— хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче |
S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је |
и није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се |
мо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали |
су имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само н |
му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брз |
ко ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног |
ресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа. |
ма.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и г |
"subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме |
ојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, |
о јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се |
д кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и по |
опу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Н |
{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш |
амо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као м |
у на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} |
путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо п |
иједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледај |
па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> |
о владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао |
ви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ра |
>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети от |
му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим г |
школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече госпо |
може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице п |
о, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он |
unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, до |
себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S |
Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је |
д ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак о |
<p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче п |
, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромах |
} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p |
у:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у најв |
е да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше |
о сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој |
о главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код ко |
" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога |
наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <p |
ш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче вл |
случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено тв |
па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у сво |
, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад у |
мемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Ста |
апу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нин |
кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{ |
поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им |
n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смр |
већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— |
акну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и |
још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Не |
јим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благослов |
и, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на кој |
адити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не бу |
се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше по |
како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" |
Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори |
еће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— |
га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио |
конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много шт |
ветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег да |
владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећ |
а, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га |
илазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца |
ране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врат |
ца говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити как |
и каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе влади |
а ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да сок |
а.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне љ |
вршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе |
>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она |
амену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> |
тао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје |
шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, нам |
ост.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста |
вно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити. |
-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпо |
лук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ру |
ачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету: |
над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се |
леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни ора |
нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао |
промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати |
чекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, т |
остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па |
ете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи |
хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си т |
а.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше |
небес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер |
оше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сјед |
попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, је |
им вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> |
ет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом |
авају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреж |
и градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да н |
згорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао |
га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се |
ад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од исток |
бабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p> |
ест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем з |
двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и би |
молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као с |
а је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој од |
} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред св |
долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из сел |
, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пош |
</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет н |
у се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на |
етну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Уз |
е поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира |
љеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја |
оље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко н |
о некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се сил |
ише ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне |
куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</ |
јим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као |
о, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} |
им да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, |
рчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црк |
п с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> |
читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отв |
смо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању ш |
ахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Ик |
ени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, |
/p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас з |
ма, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом |
е, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} Т |
и руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n= |
чета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно ј |
p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј м |
у њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирн |
тељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пр |
никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта ли |
<p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи |
зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рач |
} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у јед |
" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благос |
упи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп ј |
е, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.< |
омљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде |
ије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на п |
смијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па |
се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се о |
олови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу |
едан крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{ |
рата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата |
, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и |
е се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову г |
о и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} |
} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У је |
полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</ |
онија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола |
ц школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица |
ајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chap |
т, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Г |
да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да с |
вој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је с |
ош многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, је |
Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се с |
{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он с |
и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете |
ишта не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и к |
живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не |
, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ни |
е коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика |
ем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија |
враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре |
пљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила |
попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срц |
на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на |
да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у |
и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече |
ред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, |
дарити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам б |
ло да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог з |
ав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у |
је да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у |
дасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца |
} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се до |
.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије с |
улу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете по |
<p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њ |
овачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлад |
куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тих |
чи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. |
му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде |
, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у |
разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи |
Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, п |
ем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба про |
договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— |
Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} |
S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја н |
мах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испреки |
а води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требал |
амо се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} |
о око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у кап |
n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачу |
бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још |
јерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p |
а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила го |
!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјете |
, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса р |
Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, кој |
е ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као уби |
стина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван ч |
исати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се |
адоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- на |
у.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијец |
цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркв |
една њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сам |
по, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под свој |
дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и |
азумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он пол |
епркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп ме |
о мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљ |
х.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско |
ији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа у |
себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час |
је се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба |
ста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је зак |
и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш |
е то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје млад |
што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школ |
ом, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један госпо |
Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? к |
’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а |
ећма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете |
лубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој |
та, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p |
рве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин |
е на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно |
> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима |
нијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели с |
сечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Н |
оћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и из |
" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се |
в владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце бо |
слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа н |
азу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поуста |
кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече |
тарост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — |
хо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старо |
и ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Ста |
да Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> |
<p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладн |
че она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и с |
киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па |
ићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте |
гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а з |
ад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; вез |
у има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то |
ешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> < |
штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Не |
аш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду ду |
p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истин |
ла сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светач |
да проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> |
ма попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Н |
еђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра в |
онијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу гл |
ше ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јо |
остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па |
х, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам |
трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кро |
и се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{ |
— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Акс |
док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође св |
у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси |
се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах н |
прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чуст |
Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својстве |
ва брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обра |
оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијет |
њаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима |
ије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p |
било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу |
ће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинково |
туб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из |
руку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто у |
тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви |
, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону но |
ада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру р |
овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти |
њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки те |
овашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај к |
итељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан |
је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгор |
да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете ви |
е постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на |
мо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> |
кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну гла |
е и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — |
намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — |
едног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један |
и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} |
ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам |
пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— |
јих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао |
ји, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страши |
3" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друг |
поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> |
у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп |
који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не м |
од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је |
етачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде |
леда на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> < |
уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S |
/> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дије |
ало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! |
је дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била |
па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта |
а.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он |
ине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара |
двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} |
а нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку |
једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, води |
а силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, |
са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за |
слони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гл |
Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p |
словац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће о |
итају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, ко |
идјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима |
<p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, г |
, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и д |
е и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она би |
о; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихр |
спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а |
же се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати |
гађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, |
н пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Стано |
и мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су |
огдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А |
кону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и |
ја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p> |
колу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не поч |
е и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут каже |
обро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> |
и.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, |
да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у рук |
: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имал |
та, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би |
Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме с |
<p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у ч |
зван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, мој |
ече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p |
гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио зд |
Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и |
рт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири |
попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — р |
.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку на |
тјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, |
е очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и |
ећ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пи |
кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мар |
ном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову |
патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, |
ури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по ре |
им колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао |
ијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, |
у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у |
јете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви |
ало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо н |
им кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дар |
и.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој |
една повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спава |
како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само |
е! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим к |
дало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође |
мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа |
мљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздрав |
о једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија |
и као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио |
рио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лије |
, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учит |
ећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче |
ти У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, |
он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да у |
и, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, |
.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он с |
десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати уб |
е може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју карије |
ум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас |
ослије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред |
и:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер |
а један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У та |
оје шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако доб |
p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију. |
а махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о циј |
да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — в |
<p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И |
ка, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице |
</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.< |
један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па пои |
ј је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије |
аје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој о |
ко ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за |
оши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице. |
д смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао |
аци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другог |
} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.< |
да Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва. |
већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у |
и.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ов |
Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хо |
на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> |
ладеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин чов |
е да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> < |
>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!.. |
о крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосј |
дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не |
ило.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распуст |
укчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи |
је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>С |
б, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући |
а радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп насло |
} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, а |
... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њег |
а су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, |
p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанч |
већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне н |
алеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови |
{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{ |
101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше |
новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије |
е мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твој |
Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се и |
овједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb |
ричали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} |
, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попо |
како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као |
ећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се сп |
Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита |
ва срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га плам |
поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио |
арче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је ње |
ас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује н |
ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем |
долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дв |
астави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се |
!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад |
ко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станој |
један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић |
страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о |
ако је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи |
а шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који |
и.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити |
у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зн |
ке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p> |
а тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на де |
type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p |
ИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</ |
роговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, ко |
</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <div |
>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај |
свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми |
<p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмор |
>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије р |
е по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи |
} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ј |
се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја |
о селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете ва |
а навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Та |
народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори з |
да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Би |
е ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће |
двојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти |
p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се |
закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти. |
} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам сам |
ати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду |
вих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нах |
кле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири |
у на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине |
одај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут |
</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струков |
екати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо |
једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{ |
ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију |
Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у |
послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи |
и да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови |
ћ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} |
.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одва |
ешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на вр |
итати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом < |
дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече |
еста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну |
е отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> м |
то у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још ду |
а нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, |
јесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сјед |
иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе |
асмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p |
еда у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Ве |
наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а уврије |
А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.< |
— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ к |
вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а гов |
но лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљ |
а оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништ |
Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљен |
кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на |
о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко |
лицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у вра |
послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега ду |
она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> |
учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, каж |
доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим |
?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећ |
ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се |
вори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, |
Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да др |
>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура |
не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146 |
дмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнес |
јегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех шко |
е измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по |
ра и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и с |
шу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати |
бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да |
> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика д |
у, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задр |
ачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће |
ла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{ |
ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p |
<p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>С |
<pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у |
опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се ш |
вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учит |
је је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срц |
у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црк |
а клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оно |
са, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, ус |
његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и из |
ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} |
не, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попо |
{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у к |
p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила |
ћ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надј |
дика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{ |
ди ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наимен |
велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му |
ас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао на |
ајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опа |
а о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивни |
и.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара |
<p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, |
Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хва |
онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити д |
ушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три |
м осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса |
оши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то |
} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио с |
маха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњи |
лака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, |
пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе |
ка кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут |
а стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>О |
тукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> |
ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин |
о, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим |
један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, ис |
ели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзис |
="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати |
ећ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обе |
што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не м |
не.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«. |
је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на |
лу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у вел |
Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше с |
па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа |
оред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; уста |
уда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњс |
љаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па ц |
ете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Ни |
ом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живје |
о: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је зајед |
моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше |
ори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и |
ио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако п |
и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да б |
дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као ст |
како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с |
са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра« |
и поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гд |
егово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су м |
ала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још ниј |
ј одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом |
oreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порез |
оштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо |
очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он |
Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти с |
ати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> |
потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде н |
ве, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па ј |
у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се |
ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад |
ба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} |
цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо |
од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним п |
рана.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко |
p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати се |
попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> < |
> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор |
ри су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S |
њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} |
лике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p> |
>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све |
изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у |
/p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се |
поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели |
браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме |
ако му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{ |
том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <p |
вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с бог |
а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> |
у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они |
ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек вел |
скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} |
и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје |
} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и ст |
анско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — |
а је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и исто |
у!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани |
зео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гд |
ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по ср |
p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ о |
олази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему ми |
није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и |
о самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди |
> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> < |
чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!< |
школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је |
у, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи оч |
тарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> |
ечем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу кав |
? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пиј |
Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p |
Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Шт |
у ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биог |
у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некака |
ех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одад |
оју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија |
ако просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> |
ор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> |
лагословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте. |
мљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта |
и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркв |
окрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</ |
у трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, т |
вијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу |
а простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" |
ом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио з |
позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже |
А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан |
смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила ц |
/p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p |
а убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено |
/p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> |
нуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> |
ући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно о |
рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти |
один човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно о |
У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На з |
ач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он ста |
се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а |
<p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{ |
е чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмет |
ор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена |
ка поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пит |
јела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарампов |
ибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати |
, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, ве |
а бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} |
коро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нин |
него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему |
пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у в |
на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака |
аћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а |
јеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стиго |
и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и |
врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корач |
а у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће |
а га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне гла |
издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице |
га, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп |
ови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} В |
S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, |
ља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Нек |
Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} |
>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он |
асмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођ |
ви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан к |
улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у в |
На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у ко |
и случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код |
ђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Леж |
а двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, |
/> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она |
> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, у |
насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем |
с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има м |
ша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} |
умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: |
ни код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинк |
као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне |
тељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесм |
p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S |
а и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом |
ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази. |
у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе у |
ли, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{ |
са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И ко |
S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хв |
>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако |
S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе сво |
сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — реч |
ела.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и |
да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао |
ава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор |
<p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У |
{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред |
бе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> < |
ђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нин |
ј одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви |
товима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а т |
упи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи и |
ти ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад |
еда.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пре |
те ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстим |
, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од бува |
лико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одред |
ду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и |
старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покој |
што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пу |
Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе |
и долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из с |
ечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пуш |
— вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Уч |
а од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, ка |
ек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта |
а соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњи |
Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав те |
па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не |
је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очиц |
ина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у |
— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе. |
овјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и |
вијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна цркв |
напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два |
де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се диј |
о, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у о |
нко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изиш |
у.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ ј |
о из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> |
дје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да |
се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове |
и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег |
а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјете |
а селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу |
њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и н |
Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ с |
има сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија |
{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с уж |
осмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село |
с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад про |
школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа њ |
ру, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни |
а, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је |
читељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола |
ви ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслон |
тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац |
у, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите |
име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код ц |
те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред |
и почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб |
е.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам |
{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе |
у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, кој |
звати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја зат |
у?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца |
пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, |
ијед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или д |
једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по једа |
вијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некакви |
ко коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стиза |
е сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад м |
исто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну |
и! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп |
и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и иза |
p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, |
{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— |
брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне |
/p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда реч |
; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који |
>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему |
њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити |
ита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се ј |
као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјете |
језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакош |
се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак |
ну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице |
је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он |
е здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад |
ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лиј |
сентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узна |
{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија |
ији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ св |
вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија ја |
ма ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} |
мо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на |
<p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p |
о мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— |
а моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједо |
!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се |
о, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} |
учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет |
ше главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела ш |
Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожен |
сваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Ико |
> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко |
с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Си |
е!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видић |
Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и |
он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо м |
Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да |
се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како |
</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село р |
ору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, н |
/p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све |
ажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванк |
видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селим |
евет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију преп |
прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа лист |
са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране бац |
етога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само г |
ица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ |
и старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог и |
<p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед |
?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Ни |
а ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p |
<p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чува |
а промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још |
а, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опе |
<p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао |
е добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млиј |
ка соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главн |
о, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошље |
онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Ос |
погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ |
Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, кој |
лност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с |
теже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му кр |
госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да |
.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већ |
обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оц |
— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала? |
све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица |
тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо г |
попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро |
ем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну сл |
ет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама |
спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, |
адика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она |
на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али |
вчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз |
ш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскрш |
лужбе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађ |
ва, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, па |
ељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће |
p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је м |
, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, |
ите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико |
рећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у ш |
нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{ |
године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p |
«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу |
то из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и |
оварају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и |
један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак |
, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила |
свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: |
/p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рек |
каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — |
и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса |
врне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и н |
Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Ј |
е насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече |
ек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврат |
прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на с |
и његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и |
га срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја |
ао ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, |
а, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада |
у грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну |
па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и |
ема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице |
то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме др |
донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p |
м сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби М |
ан пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад |
еко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну повр |
> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, а |
на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n=" |
окајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богосло |
ке, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требов |
оговор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од ц |
, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погл |
и његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран |
Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна ов |
ке, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиром |
гару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може ч |
рилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјес |
енио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред ње |
.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљ |
ивио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена |
морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шт |
дје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта ш |
ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да |
уљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му в |
рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и |
S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Ико |
.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни |
асмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи |
Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет |
хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви боло |
може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко |
ву и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!< |
> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p |
га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљеме |
цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад ј |
г зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом |
јте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, има |
ед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У |
а за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> упра |
, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махн |
амену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана. |
које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако д |
а том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> |
земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S |
о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упа |
ед кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мал |
ај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што ј |
у под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он |
Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се о |
а у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Н |
лупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо |
ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћу |
њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милу |
ли, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару п |
јмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чет |
се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> |
овио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Ни |
а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп пре |
> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он гото |
а кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још |
} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне |
омама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава |
љица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседно |
у препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из полом |
е и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и ка |
у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради |
н је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога ш |
до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије |
маче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рука |
ти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</ |
у је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послиј |
рављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, |
сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, |
ла богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — реч |
ићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као су |
е.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он |
но гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми ј |
лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисм |
тељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пр |
послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет ист |
често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служи |
дјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устан |
"100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као сво |
<p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S |
{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету |
а као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb |
оји није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда с |
ма зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ак |
ар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог др |
млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа |
ска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} |
спођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије н |
<p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама. |
огу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог |
повједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} В |
ну нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb |
лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо |
нула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад |
оме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} |
о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао |
уђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба п |
и, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестал |
ај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викну |
па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p |
јега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и |
аде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче |
Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, јо |
аке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне п |
акође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бе |
ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причат |
е бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетл |
м, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог и |
Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје цр |
оногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и |
опа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у рук |
, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече по |
естрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже |
уно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> |
што.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се ро |
уцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, |
че он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, т |
дан корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ниш |
у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто |
адруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хва |
приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет да |
е да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи |
ашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мал |
е очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.< |
ија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па дад |
код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да ј |
{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијет |
ми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до |
м мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу |
оли «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њ |
уни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у |
вратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо по |
слободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели км |
ље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их св |
нити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то |
сли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA"> |
ла и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, |
узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоч |
тро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да |
} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Ико |
ичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу |
а у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се |
сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазл |
ледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих н |
} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекн |
сти ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађ |
ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, |
и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме |
декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p> |
Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручи |
њу шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђе |
е капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да |
.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На пра |
клањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не з |
јешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} |
{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</ |
Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели |
S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви |
цем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S |
господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> < |
намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што |
маш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен тр |
— рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу |
у и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече |
дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> < |
, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на ј |
блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтје |
м, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и т |
арији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за н |
ућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам прав |
да, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у з |
ст: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Им |
весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дје |
дији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри |
аку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscin |
се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Ник |
а Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ п |
како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе |
ода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само ч |
дан кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије п |
рбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној |
сујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друг |
о да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се |
и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља |
игао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...п |
02" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авли |
а срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакри |
, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у шк |
јте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче |
еротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су |
вјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича |
тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо |
а у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на дру |
, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом |
а страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пу |
ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</ |
тету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да |
и косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља |
ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом |
ати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а најви |
е ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>О |
.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p |
ом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш |
.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја вел |
још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, п |
а попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао с |
н и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S |
копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! |
тић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Ак |
и, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више |
октор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до поја |
попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> |
е договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p |
> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је |
ађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним |
је треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало н |
дну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</ |
асисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кме |
утра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свог |
славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опиј |
123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и др |
ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све присл |
право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у с |
моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се вр |
{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску |
они главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од |
е у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говор |
подар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се диј |
удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ |
а и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под т |
ико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе П |
— зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога |
едјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе |
тетов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се п |
<p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очиј |
и, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А мо |
ече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га о |
ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p> |
окушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два т |
т наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што ш |
ијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p |
Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Ка |
дначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом ро |
оручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље ста |
м на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда жив |
е више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сј |
дим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, |
гу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како |
к гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочиј |
оша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а |
мота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинк |
је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлу |
овчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} |
јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, |
селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахи |
звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школск |
ан пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева сла |
ију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{ |
еши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> |
<p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Н |
> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни сванул |
атјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и је |
Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> < |
ијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S |
аницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— И |
м лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Слу |
те ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући |
е Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви и |
очијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и сил |
окуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе |
ком чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио |
м причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп б |
<pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено мор |
је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његов |
и се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља с |
е покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« По |
рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с |
Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече |
и <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — |
оче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи |
ако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, |
и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... |
махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у |
се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ков |
, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено |
ше, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар кота |
хвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: |
га ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи |
лазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени |
савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дј |
> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе |
="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{ |
поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и по |
рага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на з |
попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вел |
настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ с |
же се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу во |
куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаш |
част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се диј |
толу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> < |
p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наз |
осједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не пла |
а дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p |
говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји п |
ише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у марам |
се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше пра |
га слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа |
чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била та |
и говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да па |
ко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p |
и ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па он |
мена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сав |
ућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко с |
био, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} |
туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као |
сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се ч |
нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како |
пиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин |
ућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позн |
аном?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси |
подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" |
ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рек |
— рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На јед |
е боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> |
ка се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је он |
у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људ |
мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити |
оји од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама |
Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати |
работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, На |
а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> |
разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна к |
На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> |
е, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p |
ком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о |
S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и |
бринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али |
марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> |
д гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опорављ |
лу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газ |
ви нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жа |
ом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси л |
оворити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али |
ба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже ш |
{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па |
ах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очица |
оја му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.< |
страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретн |
поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да п |
ијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, |
.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село |
и, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару |
женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видје |
Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новин |
кама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва |
и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан |
газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме д |
и к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, об |
.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још ч |
ијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија |
ште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мрт |
дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте бр |
од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга |
в.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара |
нам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> |
инко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старо |
р чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> |
милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама г |
> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не |
кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, баб |
Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија |
/p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирче |
да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле м |
н, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми |
пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно п |
— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе |
, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која с |
трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском ст |
Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао |
е!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва |
ки светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио |
ихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — вик |
им да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> < |
p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</ |
се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> < |
узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-по |
предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расија |
ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и |
чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне |
купио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троноги |
ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело |
ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило з |
соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком п |
причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у |
</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете по |
мо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио |
реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</ |
не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак |
{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бје |
а не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео. |
окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда по |
{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће п |
оцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога |
129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељаци |
е пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штр |
дао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих неш |
ба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, бра |
p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да |
" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, ра |
ом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било |
ела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас |
ину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> |
гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да |
какву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па |
само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде пе |
дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и кра |
сиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно п |
сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све |
} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужас |
она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред |
и!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p> |
ји бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртв |
ругим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама |
ја тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на н |
</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, |
и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вје |
човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и |
и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Ма |
у: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и |
ло лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и |
.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па |
по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави |
смо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све н |
о?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</ |
це и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устај |
душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p |
Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих |
у вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не |
е према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хо |
му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искр |
лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи |
како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно те |
рдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, |
кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му н |
а једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем бр |
и га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте |
чићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да |
а.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен та |
руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Н |
често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише нек |
д куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна в |
од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дј |
је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, |
да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је |
/p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} |
нић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједи |
дне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа |
смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију |
о женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и чест |
о, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило |
у, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и |
љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а |
сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а |
загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава г |
један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а св |
ont> <body> <pb n="90" /> <head>Школска икона</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18801_C1"> |
S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испре |
> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдј |
дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у среб |
ом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — |
ело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару |
ође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку |
Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње оч |
о, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила д |
у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је |
з села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета |
.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изве |
з вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посј |
е још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136 |
> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти |
то си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ни |
ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шт |
Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Икони |
p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</ |
ехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гом |
горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске сл |
>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп |
но живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куд |
лагословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још ди |
>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Б |
поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Си |
уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу. |
а.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлиј |
00" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје |
да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — |
ни.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок о |
{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и |
брижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Ме |
ка.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор |
<pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попу |
бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов |
показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне с |
рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p> |
полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него |
а како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па он |
сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепа |
гослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не у |
је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој |
е да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу |
и што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па чита |
а косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак туж |
лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не |
<p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије. |
Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је |
оће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сенти |
знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p |
Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као |
ела.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глав |
послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све |
ило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика доша |
мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод |
Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо цр |
{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, |
ом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два |
нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу |
лаву, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко |
и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом |
станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> |
бог тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам |
ђе у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао |
ој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ н |
су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу |
кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавн |
ге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Зав |
е, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа н |
<p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове м |
, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше. |
неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба |
ру предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за ш |
.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти |
p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте |
испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста |
<p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију. |
е јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег |
да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} |
адијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, к |
не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у нар |
обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} |
P18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет и |
ш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — |
и:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто |
е, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Мн |
уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с ви |
ије право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад ч |
о, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко |
ики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп |
е — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво |
ржах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћ |
ућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука: |
њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је треб |
ђе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече |
ено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сео |
овиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не по |
у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег до |
p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпита |
их га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!< |
чунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове |
, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио |
оставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успо |
ћа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, ку |
у толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> < |
— вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{ |
владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — |
а ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне нау |
ног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручу |
p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</ |
<p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изн |
ву свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако |
м, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба |
и да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> < |
м ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S |
е не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми |
не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим. |
!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако т |
храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуц |
вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да л |
врати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Прир |
те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је побл |
омака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо попо |
ка сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> |
јеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, п |
доше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели |
амо вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, |
ра му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у црк |
пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, в |
..{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног поп |
лажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, т |
рате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп |
у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S |
п. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да |
дика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</ |
широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве го |
елене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе к |
ар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском г |
онија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде пе |
ицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А по |
"120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{ |
капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добр |
е а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало канди |
опом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма |
ов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} |
Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави |
и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p |
ијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!... |
ога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само гор |
е марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, каже |
е промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и |
прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склоп |
S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> < |
се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Г |
ко бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и |
а је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа |
»црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени нар |
је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с |
чи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе. |
мо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>По |
оши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, до |
ква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто д |
и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црн |
о да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређа |
игу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо з |
.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао с |
љу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред |
пава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} |
наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стад |
и сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви п |
послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{ |
лије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђа |
устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} |
ару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака. |
ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, бр |
да ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лије |
занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је ме |
ну.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметн |
{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животв |
ани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црни |
препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије |
чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја шт |
ањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна |
ћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох |
{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврд |
вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} |
</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па посли |
француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте |
p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш |
"139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и тр |
ије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљени |
е приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров |
по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи |
ше, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или |
асрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или |
/p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и тв |
у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије |
<p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с |
би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало |
њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата с |
творена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!.. |
ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као вар |
владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет наста |
>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгу |
судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисм |
ло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{ |
ре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.< |
ош мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим |
ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме нек |
е помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се |
м ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не зн |
ше се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумов |
суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исј |
бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем ц |
де; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глу |
па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову |
е како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога с |
бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдес |
зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао |
А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш |
х се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече |
скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта |
ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач к |
кав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријин |
чуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопроти |
Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{ |
или.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и о |
своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p> |
зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све |
му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче |
коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасм |
ве ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — |
осподин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p> |
, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> |
<p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Кр |
<p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога х |
их хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не |
жем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:< |
ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p |
овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане жи |
итељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех н |
рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — |
и...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља |
здуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се по |
т настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају п |
ладико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па |
па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако |
, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као вла |
си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике ку |
ако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрек |
и њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имањ |
али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали см |
S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили |
Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по нога |
много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном |
падија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце није |
свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми к |
решевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима |
ас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> |
е ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> |
у бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обад |
стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи. |
читељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају јед |
/p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је к |
умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на |
плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} К |
и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, |
Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјес |
а по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену |
јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га |
ма експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!.. |
гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјести |
попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље |
тлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хват |
у дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком |
ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У к |
у?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p> |
бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, |
иже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше |
ић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, са |
чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>С |
и тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје |
узе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пру |
иве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком |
d> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попади |
докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша нам |
али у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо |
сим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њем |
S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} |
ем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви |
икански плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, |
, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p |
са готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља сла |
а нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а |
не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче јо |
м?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго |
} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учит |
учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити |
и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с ко |
рнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је |
азивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни р |
рчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по |
за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски с |
е, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Та |
, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у ост |
њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Ш |
ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да |
нда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравиш |
ило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа с |
зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта |
Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> |
авља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он |
повске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјев |
лизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце |
е од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га |
рва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и ми |
нко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, |
обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на дру |
асмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Ка |
дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуч |
</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— |
идбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S |
е.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не |
руго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито |
ставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће има |
му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и п |
ђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p> |
ад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како |
оже испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и пон |
о!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ј |
о шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p> |
Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај уч |
вину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад |
претно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сјед |
ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја |
е.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад |
разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут поп |
рују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и сел |
Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича |
исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не б |
На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глу |
у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Ка |
свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случа |
лице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — в |
е од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта |
осподин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправ |
стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и љу |
је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На |
ко је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу |
шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!< |
сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb |
у и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А посли |
соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су |
тара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнав |
2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна пов |
/p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у |
<p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је |
ве.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, |
ече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за уч |
ч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, ви |
ахове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се |
ослије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра н |
чаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам в |
ве и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S |
кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног |
S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, м |
оцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} |
еме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и к |
године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се |
низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста |
.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намрг |
игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачиц |
Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с |
тати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам |
уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек посли |
ли ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и гос |
ну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глав |
мурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам јези |
Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгу |
зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} |
есма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима он |
ир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, |
в поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло удар |
низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јело |
о.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао |
мо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он |
сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јо |
, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале п |
ти види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив д |
смо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о расп |
ве се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону стран |
нија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губе |
дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена |
ељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а |
риличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога |
уда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и о |
е?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, ка |
је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са |
и моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још |
<p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="10 |
м ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој од |
ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с |
а разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да стане |
рвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе сп |
бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну гла |
" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми о |
вим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до црк |
киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетј |
е гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по но |
с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста нек |
ом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кме |
а на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и ли |
владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се б |
из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сах |
е му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да св |
с, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима раст |
.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија пров |
године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је |
оје су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је ра |
г по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег поп |
Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p |
огу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само фр |
раћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и |
Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чу |
д себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узм |
дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, |
но!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{ |
онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} |
пцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p> |
ри, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у |
себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој |
градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} З |
</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а ј |
м се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја о |
оглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> < |
тку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам |
чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље ка |
очи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по |
алом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — |
вицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквиц |
затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све |
уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто н |
/p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је |
је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну |
рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{ |
јег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а ве |
оменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељ |
<p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послиј |
е.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад ј |
а да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> |
арише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе |
Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече вла |
<p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срц |
е сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p> |
к.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу. |
:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радос |
вићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и покл |
/p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити диј |
укне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје |
ајстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да |
ља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а |
а, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица гово |
едној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак з |
.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао н |
и је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n=" |
хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима ње |
да неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што с |
п писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова ко |
мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> у |
каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни ст |
а је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учи |
ла.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ак |
за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је б |
едам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриј |
удете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод д |
ге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути |
лаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп |
о.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам |
јек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јес |
старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TE |
у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у |
или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не м |
и погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о попови |
Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад |
одушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? |
рло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S |
p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, |
ио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он |
} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, |
/> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> |
иромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Пок |
у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више н |
д онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп |
> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Прест |
«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико м |
вили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хри |
ело било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико н |
олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете |
</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p |
сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала њ |
а и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се |
учетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не |
е могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вје |
} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту |
</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто |
, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је поп |
— била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она роди |
пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, зак |
p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погину |
у прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га с |
де у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, |
.»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, |
и морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и т |
у, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p |
срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз |
их ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим на |
е!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, |
иљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо доб |
а, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весе |
.— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онд |
, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он вр |
е то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Син |
че, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p |
пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> св |
иједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби |
треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим п |
е било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради о |
p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам |
м могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овд |
о сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и г |
иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је г |
твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благос |
и послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још зам |
лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се умори |
_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цр |
вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а |
.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} К |
ilestone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по св |
хну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа |
је — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мот |
S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране |
иви, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да м |
Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо |
д олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пош |
ишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бо |
ку, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — |
е косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом с |
је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је |
брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинам |
ве јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ |
и свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару |
она и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, по |
шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи о |
Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готов |
, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не п |
а звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, |
ложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је |
јена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и |
само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик. |
је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и ра |
вије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом |
она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакл |
?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад он |
о шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, сваком |
<p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црн |
цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p |
ла она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да ви |
је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је |
везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а |
о селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била |
лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а н |
да цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете |
— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, |
да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати |
{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до рас |
м она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јо |
о, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Во |
S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у шко |
пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по да |
да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владиц |
она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су |
p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио |
похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb |
Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ков |
<milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ни |
зати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S |
били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Бил |
својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; нај |
ни као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају |
изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам |
итати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он |
о најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при по |
, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p |
м црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја ст |
овој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} На |
p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> |
ри него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се в |
леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није раз |
ни као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола |
а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно |
ече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас жив |
на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде о |
овић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до вра |
а око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> < |
ого које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ак |
с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташ |
чи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дије |
да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са ду |
н.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу |
из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња |
> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— |
ром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много |
села као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крил |
иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила |
су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има |
овјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S |
име задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао |
је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђи |
њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се х |
да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе гра |
ом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На г |
ледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се |
твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и |
га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књи |
а, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекат |
сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи |
ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља о |
зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога з |
арод се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколи |
пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи |
е рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Х |
загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан чо |
и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и |
ви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш |
так, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па |
у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона! |
и очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! |
, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <for |
он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" |
чао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n=" |
аре јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори |
аву у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и к |
прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва |
сам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учи |
та и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и |
е селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их од |
пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из |
у на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је не |
{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи р |
у шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио |
то сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати поп |
е са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, ц |
оја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да |
Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна |
го чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писм |
мргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" |
а кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква |
ј је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фами |
едној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и ј |
ијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са св |
сте обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад го |
една по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Ик |
таријим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за друго |
<p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао |
соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна |
, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога ист |
д случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу |
удима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капи |
на.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп |
тјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасм |
есели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мал |
у авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек у |
лије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи једа |
она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута |
нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом цркв |
р и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} |
пе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још |
нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p> |
насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече м |
уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревет |
у рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим |
ђе и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с |
још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла |
>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлак |
оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, |
пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са |
а гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска в |
е од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је |
је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и |
авља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у нес |
сен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како с |
сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па слу |
бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Мари |
, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да |
дства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом |
у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у п |
пову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде |
може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у с |
и код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква |
Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га |
</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и брани |
ике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нури |
и.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста прити |
јући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред |
head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика |
води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, п |
отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у к |
је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени |
се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало |
ко ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви |
ченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком |
и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио н |
дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају |
ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не зна |
тац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</ |
</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у с |
ата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови |
је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, |
попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође |
у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјем |
} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је пом |
} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом |
У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и |
ум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са |
... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђер |
год припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су |
уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвењ |
д ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се в |
се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа |
елу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у |
, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа |
о, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже |
ити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрис |
о лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано раз |
прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сеља |
њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио. |
p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафор |
у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; пи |
и нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, п |
олу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до |
>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Т |
који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорил |
двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи |
рили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је |
љу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, |
штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом по |
ставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Боји |
— а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p> |
, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, |
ости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div t |
опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с поп |
поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је гор |
о срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> < |
ари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Ико |
олитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се |
чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, а |
..{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног доб |
еће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако |
чи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу п |
м!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје ј |
је ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се им |
онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женс |
скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кок |
а, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине |
S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а суз |
за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта |
крсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благосл |
викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни |
с по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чард |
осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси |
и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у догово |
пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, к |
ело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и |
раћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замије |
} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! |
у на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и |
: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и о |
е надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кош |
шом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као |
е страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, |
порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> |
се, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се |
који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb |
она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што заним |
гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А ш |
а <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се ис |
и поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинков |
погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислил |
<p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на |
заше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јо |
ете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је мет |
шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала |
би.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болов |
у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије г |
и се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође |
м је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура с |
м старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Пава |
лика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А пос |
ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред |
на гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу |
ече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина п |
му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на |
идите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели |
усједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред ку |
д кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у су |
p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му ј |
хватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још |
т, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад свр |
црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнут |
па старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло |
ош већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окр |
и на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она |
понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убру |
а, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, |
е на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, |
p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не ре |
, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед |
еше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутре |
ло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p> |
ј глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао |
м уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у стру |
шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p |
у из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом |
туцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све бл |
у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, иди |
ађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам ил |
.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га |
еди <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је |
омиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак |
че он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.< |
иди попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гр |
еница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаш |
у, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у сел |
} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају цр |
ојица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врц |
} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи |
све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да |
врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком с |
о доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме друг |
лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{ |
.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и |
вотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом ру |
малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Ста |
дје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране |
о иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?« |
у котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се |
ам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше |
акаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу и |
а је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије |
дјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с влад |
и по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало в |
тоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.< |
њисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, |
Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с |
еђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шт |
пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе к |
оловину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи |
ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже |
унован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из |
олску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увиј |
оп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима д |
си, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола к |
е на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у |
<p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — реч |
јеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— С |
ије било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не х |
венији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села |
испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви |
и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој по |
још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа |
коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује с |
шао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе |
ла.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спира |
ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕ |
и дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и |
школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као мало |
ха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се повар |
ра још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Ни |
то под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си р |
си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово свет |
јој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Икониј |
Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви |
љ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан поп |
ека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет н |
увић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуца |
за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се |
теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а И |
т и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено! |
га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неко |
радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у пета |
а час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од |
ока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с |
обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Так |
тета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, |
јени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме п |
Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док |
се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов из |
и — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па |
ли — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то |
јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па |
ињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди |
ћности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек ж |
смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем сел |
pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика |
турисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о |
тарјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату |
да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен о |
капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дв |
његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, ни |
њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Ј |
рукчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А посл |
миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по наро |
отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар дон |
рате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Ш |
валити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије пол |
ежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p> |
ма — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S |
и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону с |
а Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> |
не и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плот |
знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем |
хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва |
ца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово се |
ице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким жи |
че кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> |
ем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се |
се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати! |
обро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава |
очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крен |
ца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде л |
поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— |
ослије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он п |
а ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме |
<p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уст |
Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој |
; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb |
јек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква |
поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету |
а сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се |
исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе |
S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни ко |
ца, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној |
аступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, |
заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет годи |
ерет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ |
е, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче п |
дија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењ |
у пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по п |
твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ћ |
у, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав стр |
о, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и ски |
наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе |
ју сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали |
о старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је пос |
кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не |
ви! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола |
м, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> |
ину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмет |
ича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p |
Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код к |
вала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p |
крете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, ни |
крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију. |
нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, |
коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је |
обро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а ост |
је се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, |
вачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— |
руса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у до |
пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег |
владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p |
и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, |
јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп р |
вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу с |
пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је |
за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задрж |
а и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као |
е?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је |
иш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> |
,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, |
по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је в |
о да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— |
тије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научи |
/p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро |
рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{ |
и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече М |
ијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p> |
жеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се |
пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне раб |
све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и |
Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ |
и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, госп |
ј:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и |
ицама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мал |
руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке по |
наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио |
се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете |
викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да ј |
е ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила |
учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад |
за и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заи |
чне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је поглед |
ије чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни п |
p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо |
ком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, а |
је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он т |
тигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?< |
забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ |
једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S |
иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас мома |
се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како и |
{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра д |
зим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, бр |
опи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> < |
ете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу. |
дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S |
ди ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је |
змемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јес |
жем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у |
а кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, |
ци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се заб |
ину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи п |
ју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све |
Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и |
ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме |
Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се |
и за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче |
њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Б |
а доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Н |
Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S |
лу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} |
не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексј |
— рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</ |
безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, |
а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владик |
а прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону стр |
поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством? |
ика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што |
а је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу |
А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куд |
— има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је б |
иш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p |
његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још |
лије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђ |
и с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не н |
о срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп |
је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и |
пођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врат |
бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ћ |
ијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, |
е, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" |
тића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не зна |
ош мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором |
> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје |
ла у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићев |
и десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S |
е би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се |
спође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се |
риповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана |
сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> |
ко Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда х |
не боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> |
да владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље |
ије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку к |
игнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни |
угој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шт |
све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и по |
S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с |
овори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрв |
јете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је си |
нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а р |
и да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана |
па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} |
ослије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па |
по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се с |
<p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одв |
родно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, а |
ти брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марви |
цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и п |
поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пј |
у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се јед |
па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> < |
поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај па |
че владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, |
вршину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за да |
олу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и се |
n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску |
има се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па ка |
<p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.< |
it="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, с |
ку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дођ |
љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, |
ш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још ма |
Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим ха |
шао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S |
сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се о |
гледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори |
pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до креве |
ијечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад |
варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим |
како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече с |
ле низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи једа |
ј! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под греди |
оку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био пору |
, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, н |
е:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи |
у, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, |
уд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту мар |
/> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а распле |
ла развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој И |
и, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да с |
та што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може |
ре коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> |
поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипу |
кочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјек |
<p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет |
буса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали |
реко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо |
и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и |
вени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп |
а обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог д |
ко себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— |
— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико уч |
ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страш |
шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађос |
и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорј |
јек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и п |
{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам с |
ру иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може чов |
нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n |
вонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске |
се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу вошт |
се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чи |
очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — П |
ња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрн |
} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад посл |
га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетли |
таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> < |
ад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети кле |
бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ н |
праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} |
Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна |
рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме |
у крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко |
расте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} |
села узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господи |
, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га |
, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лут |
ети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико ко |
моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља |
шта више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирај |
зим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у |
попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раме |
светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ак |
а, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне |
твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља з |
земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом прев |
ота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И |
дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман |
о гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али |
спасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, |
ио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од он |
и и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да |
</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p |
једишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје шт |
у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у с |
у једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим на |
благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче |
е сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука |
а, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањуј |
а спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као |
п нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је у |
даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и пос |
} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поран |
кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да с |
е, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у |
леда кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— А |
пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су с |
ога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што |
о, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешн |
ишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Н |
<p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем т |
е резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче |
да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устеж |
соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} |
<p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p |
Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врат |
е у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа су |
са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакл |
показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале |
Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он |
— није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу |
га <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није по |
аном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час би |
о полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце |
поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми пом |
хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме ниј |
едан сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији љ |
н пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку ма |
ке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и поглед |
да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не м |
шуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде |
арише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се |
овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутр |
, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се о |
рак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да |
га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по |
исмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин |
ов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни |
ало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајас |
м, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Ико |
<p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне бо |
ња...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да |
а као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и |
који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре |
ло и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали |
> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија |
е још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Ост |
ерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; је |
у се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу |
Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада д |
ури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и |
Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толико |
код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинков |
му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду |
било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није |
<p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, го |
, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу |
о важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бес |
не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме |
е мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135 |
> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита |
<p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натраш |
гне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поист |
, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>С |
их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа |
p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи |
врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мар |
iv> <div type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗА |
ође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља с |
сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да |
још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p |
забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>К |
више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поре |
а, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет |
.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учите |
даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— |
а...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он ж |
Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину |
а га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у |
:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— С |
ости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад |
рану, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> |
ла сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златн |
оши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као |
погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са сви |
ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народ |
та дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учите |
у; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Оти |
род.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с |
и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи к |
та си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике |
видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Ни |
пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему |
сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите? |
н пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залиј |
дим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Наб |
ед механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— |
тао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p> |
вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се о |
м крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави |
ла му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — |
није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јер |
е.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар о |
а за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те т |
а друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ до |
S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убр |
рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп п |
апа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесе |
о?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, ч |
<p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под п |
токо: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао ни |
ладико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није |
о, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар по |
Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брч |
гао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двор |
рампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и |
о да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Вла |
е да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» ве |
стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина |
увић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном |
Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте |
</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године посл |
није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањи |
} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} М |
енама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову брад |
ви и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>П |
богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече |
свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног |
не наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и стар |
е опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи по |
рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</ |
јеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њег |
> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па не |
часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија г |
евке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се |
састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затур |
га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="1 |
Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} И |
ијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину |
који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{ |
нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам |
прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти |
ction" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљ |
на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак |
четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите в |
ст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима |
стељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија |
и другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућа |
и у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа |
ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичи |
и!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем миј |
n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим |
о, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не |
ако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп сав |
аш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па с |
на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави |
{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и к |
сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје тр |
ућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се исп |
и:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите. |
ружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и |
онију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет вра |
Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, |
рла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.< |
ћу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!. |
а те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! |
у с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{ |
службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави кол |
S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу |
а попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, са |
овијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који ј |
час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на по |
да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиро |
е с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помо |
е боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија б |
ече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њен |
луп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, |
} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметн |
вакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, љу |
још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p |
оље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио д |
аром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на |
/p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не |
тељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прост |
разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве |
ом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата ис |
} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија б |
стић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листић |
чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао |
воје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој зави |
едај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А кој |
о снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, |
ре, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Оз |
јеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о |
свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ва |
"94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио |
је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели « |
једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102 |
ијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p |
намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прил |
аљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем |
је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ри |
не ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сјед |
је шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или |
о је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за |
Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} |
аблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједс |
р катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забо |
е хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и тр |
ру.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само је |
м јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп иза |
S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Жи |
тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали |
као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и ст |
</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на п |
посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p |
узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале! |
уна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нин |
двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић |
хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човј |
се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп |
Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоч |
S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Ни |
и: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! |
</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— |
авам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то |
</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, |
ишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у л |
p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе |
, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> |
с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} М |
!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао ш |
ао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, |
, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, |
Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поре |
е старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«. |
стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с ма |
е не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори н |
се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухин |
поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с |
дно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој |
оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ р |
Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп пре |
се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгу |
<pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу |
пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи |
и пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, |
лике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад |
> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад |
угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— |
оп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} |
пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом р |
ри.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој кос |
>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку |
Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром |
учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели ист |
каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Ис |
је десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухв |
наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што |
јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при ос |
.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p |
једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и ла |
пом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити с |
помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика до |
су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у о |
ће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у ј |
ред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они |
још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још нек |
мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пу |
уком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престравље |
ола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а св |
викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу |
и поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове |
p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочија |
пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ух |
је хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« |
и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, м |
и видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за ов |
е да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој |
јан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.< |
, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова |
се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, |
да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, пок |
с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а м |
аже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му |
ује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта |
и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да н |
ародно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу н |
ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојни |
.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је |
погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили ц |
он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је |
одавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек |
Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну во |
ко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а |
охвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p |
је црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву |
у! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; с |
оји се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под |
— рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га |
ћ.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони |
викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Д |
пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — |
и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око |
ад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пр |
ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад ј |
плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Н |
о, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице |
{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> |
чег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под ора |
гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S |
изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у креве |
дје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне |
очи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те |
и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а п |
врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а |
е он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S |
<p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а он |
<p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један |
дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— |
а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопад |
оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> < |
ј кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намаз |
у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</ |
ш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се пре |
рост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарид |
ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S |
и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ с |
ом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном |
не, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и п |
се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ |
приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим глас |
може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скоч |
лестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која ј |
ни се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p |
кону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, |
ета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет б |
стом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на |
ла?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је ка |
по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма |
о и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво се |
попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго |
у.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника про |
ога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> < |
види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за |
ице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног |
А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак |
кова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како |
од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутр |
ују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама глед |
а не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича к |
е само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља |
и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта |
х.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на от |
{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на |
Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p |
Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене? |
га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном о |
ндрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона. |
<p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје |
не школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају м |
ад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно |
но.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави и |
слије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које |
лила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму |
силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ ок |
заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици |
— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и оз |
миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а |
врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учит |
бем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{ |
тири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</ |
јести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} |
који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а |
а заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај посте |
се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вра |
ије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> |
живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да |
вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »цркв |
то рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раста |
Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона |
кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па |
тељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда. |
жбе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе |
, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пре |
да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вј |
ењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуб |
зар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— |
априка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капе |
Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} |
завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она |
о нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оч |
?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" |
и, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш |
мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу |
на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он |
не свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази |
аде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјеже |
сме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда по |
> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— |
<p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо |
е самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од |
<p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код |
дам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби по |
ње! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава |
{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, к |
Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у ко |
аћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код о |
поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспа |
вима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек |
рема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а |
од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дат |
и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све |
ој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају |
о! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе |
зе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</ |
п пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти |
Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осва |
аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n= |
да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, |
а, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу |
д мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сј |
елим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима ута |
отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се |
скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S |
лији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, ра |
Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — |
мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево |
поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! |
/p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим |
господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог има |
> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — |
ој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочека |
знесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сеља |
изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвиј |
у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше н |
скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па о |
рош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је |
ошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учите |
— рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо тр |
раво школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с л |
а не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ис |
је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с вир |
ћ, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, |
д се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништ |
код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Н |
ки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући |
.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на ру |
владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> < |
намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љу |
бао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што |
а.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у ду |
ликој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љу |
да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— |
«васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о |
њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научит |
младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише |
тао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. М |
у, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге |
у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се т |
да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси |
} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је |
03" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} |
лико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висиш |
да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше |
ну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити |
де даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па |
ају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тије |
и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, |
Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и |
и Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови насту |
је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и |
било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони с |
очита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} |
изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке |
водиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сје |
сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <p |
ла, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у |
, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њ |
ј шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим с |
а траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у |
недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна |
ме Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде кум |
викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може |
p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Ни |
не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред ку |
Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели в |
очио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан |
.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су |
ше врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Ни |
, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени |
<p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кућ |
»наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{ |
и, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар ј |
за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, |
он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја |
ци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послиј |
ли, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се догово |
вао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а посл |
ваду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковч |
ВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗА |
ом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?< |
и царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лаз |
ГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</ |
p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече вл |
је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам |
е, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плот |
че шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама |
поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{ |
у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио |
искоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосм |
авалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p |
е па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb |
руди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нов |
/> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Св |
у је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и н |
ну дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, |
ио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само |
а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он |
знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрк |
чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онак |
ноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На сп |
.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто |
} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и п |
м на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, нали |
е пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и |
/p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет год |
чима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лиц |
и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква б |
еретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав |
алоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — ре |
е што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, по |
S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> |
а сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пил |
ј се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{ |
руну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. » |
вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мј |
/p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Р |
а, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па |
главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељ |
адини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земљ |
хану; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— |
а дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него |
<p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одр |
раду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говориш |
и поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на нед |
бо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — реч |
ве до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара: |
шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Ниј |
како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитв |
јој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва др |
стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="c |
p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— |
поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p |
учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p |
е пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> |
у.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> |
а, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право? |
а оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин |
од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ |
том.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затво |
да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје шк |
асмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем п |
бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе |
намо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да |
ли се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни |
аде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад |
је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а |
{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки ме |
та Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјец |
ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту к |
м црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p |
у Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код к |
е, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам |
ну дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће |
стица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и |
S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете |
ло се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто |
арина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка |
је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто |
} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што мо |
Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово |
искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи |
ишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да |
« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као д |
Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне зе |
је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — р |
е слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури |
еспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову к |
и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бје |
има.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се наглед |
ољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.< |
је дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у рук |
, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и го |
ри себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда |
ли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице |
ом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме мал |
је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније ц |
иоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те ч |
мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд с |
ма.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} |
од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и то |
мо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је д |
сном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјем |
— никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита |
е нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући |
е па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!< |
Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куд |
мање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш м |
кола!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз ц |
ле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је ста |
косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да |
бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с п |
га, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на зем |
есмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо |
о; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крил |
{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и узд |
д то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При |
проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду |
и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмлади |
гледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздра |
скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} С |
је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нам |
е врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p |
у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој д |
че:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче в |
, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на пр |
па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да ј |
{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— |
дна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес кр |
ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} |
<pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко |
е буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне гл |
у попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу стр |
ену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бац |
Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још |
S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не сла |
двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рач |
лите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-п |
е, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пу |
опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгор |
<p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово |
кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још је |
<p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ства |
ко троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се и |
ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто вез |
е у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа |
/p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама |
ардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије. |
теља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у |
мао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у р |
том поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узе |
зио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{ |
а се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име |
амо чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} |
он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јач |
род се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за и |
у упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> < |
овара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп |
мо горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{ |
стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TEI> |
у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбри |
тосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све |
ила једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз |
вјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> |
ве претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину до |
мах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу |
кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешља |
</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>По |
ута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је |
под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бије |
е неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце кој |
Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало |
огао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда о |
А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне о |
дметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не тр |
школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек |
игу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А к |
пљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну |
скаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које ј |
онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p> |
у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црв |
subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само |
је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>М |
молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум |
нда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је ш |
вари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове |
мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он с |
етрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S |
им јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели |
е ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда влади |
} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Он |
!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као |
школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Нег |
е, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — мн |
па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу |
агушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поск |
да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на тр |
ош брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још |
ад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и пос |
.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, |
ју, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара н |
же читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ћ |
уче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биогр |
ди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак |
та.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p> |
пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на му |
{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље м |
учи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије руч |
, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погле |
н стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <p |
ут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се з |
и!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље |
ко је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понаша |
p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва м |
итељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се |
д ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пр |
ине о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је во |
ону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочи |
pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то К |
ај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то је |
а.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и н |
ни, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља б |
е врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S |
</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих |
кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по г |
изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више |
слила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а п |
це блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S |
дом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом ру |
се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p |
радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па к |
<p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па |
по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Марији |
у.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} И |
амтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учите |
— Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p |
традао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мо |
петан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А |
ад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела д |
>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене |
ворише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази н |
p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост о |
Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе |
а даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, |
ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103 |
да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни |
> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! |
обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} |
виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из |
род и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко |
ује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранам |
и у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> |
стај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кре |
а тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исп |
ше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писм |
п се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p |
ига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће |
ало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Био |
<p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба- |
Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом |
S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори |
>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бог |
кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару преда |
е добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно св |
ељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву. |
> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубит |
Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у јед |
кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име |
како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је ми |
и он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да рас |
кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много кој |
не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> |
p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам све |
учак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао |
јено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у п |
ђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље |
м да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} П |
о да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није ст |
ене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Н |
о зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се мас |
ја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше к |
Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двиј |
лава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n=" |
дне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао. |
и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, |
Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</ |
<p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак |
ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он о |
поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе пр |
х мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на сто |
и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Нем |
е поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавањ |
опадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S |
и је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламен |
онотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска |
та ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — наро |
ан.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учит |
е могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само |
га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи в |
ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за нек |
p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова |
> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учи |
а у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече км |
стах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да ре |
ад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону стран |
вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и |
, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу |
главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је в |
Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем с |
и бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> |
попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> < |
руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче |
показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? |
до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> |
олио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је за |
бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Пав |
се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањи |
> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш |
п грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А ко |
пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што ни |
година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем запов |
е ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p> |
— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знан |
зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пје |
да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја т |
ело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједна |
дише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дије |
оје ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини свој |
сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилот |
да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Он |
ета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Д |
Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се |
а не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисториј |
тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви |
у паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. |
>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће п |
на пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— |
цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, до |
Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и че |
рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже |
есеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазић |
n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвал |
— веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар |
икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му по |
и се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани |
дине.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се пос |
кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сје |
е доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га ост |
<p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, |
главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој по |
у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p> |
јела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не п |
емо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оруж |
</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он и |
Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, |
е наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — |
њу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи |
е — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је д |
вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић |
ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још бл |
бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је |
Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп |
кне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад с |
варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да |
адите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — ве |
> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сј |
оме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика |
p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече |
ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: је |
мо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута |
/p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са |
може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> |
јем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да заг |
д ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад по |
.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече вла |
<p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла |
p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо |
хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Дода |
село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} З |
и сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи ико |
ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, |
и.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаш |
оп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему м |
ову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо |
више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сјед |
же! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобође |
е <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе. |
ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио |
ој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара |
гнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљ |
морио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклон |
у с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</ |
и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него |
народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скоч |
д сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети |
и — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да вид |
те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп |
гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попад |
и, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да |
> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Рад |
ручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да |
и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— |
<p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> |
глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним исти |
плетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари. |
ко себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа |
авом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет с |
и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш с |
увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је вла |
евој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклони |
морну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Д |
{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па туж |
Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрча |
p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крил |
>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посади |
ош јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{ |
{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим |
био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу |
етворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћ |
"117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак |
још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за не |
акне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икон |
е.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу |
о занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам |
развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, |
ма не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шт |
ла и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и н |
! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу ч |
јала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим |
а дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме |
опу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо |
а се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и |
љ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо |
а језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну |
рошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" |
Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какв |
p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се диј |
иде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? |
иота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије |
ме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у |
и плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијет |
> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— |
учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109 |
тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих в |
едва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо |
"95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом бо |
и, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не с |
разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је |
ебају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш |
м опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатк |
по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се оп |
ерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије г |
ао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А ш |
ија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинк |
едили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} |
ођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега тр |
ључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p> |
се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припа |
трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић |
Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње |
то подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље |
која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси по |
евим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола зам |
ји, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} |
едан прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај п |
/> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мар |
и што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне с |
све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води ду |
ност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} |
било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјес |
е већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S |
сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и |
> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још |
Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мал |
свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни |
они се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљина |
трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од т |
, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп |
{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприк |
смо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</ |
е дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је нав |
другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о зе |
у, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се |
Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не |
престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима по |
и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село и |
се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њ |
данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу |
лати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то св |
.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од |
.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дје |
а.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијел |
о гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјетето |
рији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква г |
ћег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али ј |
озио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да |
Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до са |
је о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и н |
ма себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} |
а је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га |
редао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што ј |
, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сеља |
шно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — р |
огао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеров |
мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{ |
сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије |
ар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано |
S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара свр |
вог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што ш |
</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га уб |
ародно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — |
је недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, шт |
лу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са сво |
јепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је уга |
ако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{ |
да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о |
Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Хо |
њир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Зна |
ица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све.. |
бо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио |
ао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели по |
олим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се |
ије старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, с |
их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало |
она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши дру |
Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијев |
д је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Ра |
есеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на |
та, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а |
и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да |
узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, н |
шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи к |
е Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с по |
гу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и |
собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада не |
но болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим д |
се владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца |
ило.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је |
није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мрг |
ш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели |
че поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав догов |
дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Ал |
а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа |
а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у барда |
<p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар с |
ранцуски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} По |
це оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас ст |
ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Ст |
идаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бо |
твог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом |
а? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече |
, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила |
, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се ро |
Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџ |
па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а |
бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви |
ладико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у |
ам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на не |
то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан |
уђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— М |
лу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S |
јете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете да |
</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојо |
е.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, |
као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми |
овјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити |
путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамт |
падија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p |
ркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, |
итељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и ост |
> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-поп |
у, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да |
престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, док |
оче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од на |
ј постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и мо |
кој?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошце |
ледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла погл |
хиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори ј |
из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ |
ати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте |
к Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је |
себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, |
едва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се дост |
} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску ст |
, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете |
ри шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на мла |
е шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се оп |
оли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер ј |
/p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се оп |
о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Мо |
ђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко г |
вршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На по |
о би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младос |
о писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљо |
па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, |
, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</ |
абезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као |
поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он вод |
мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> < |
ешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа н |
лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S |
црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори сл |
а.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p |
з прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп поле |
ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га |
е дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковач |
оп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо |
си капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у с |
же прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв |
.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док доб |
са лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело |
ела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, |
г или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као нек |
{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава ца |
посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затво |
г питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже |
S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је |
<p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} |
твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој баби |
много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с п |
о и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бриг |
а црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом |
како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p |
ји се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сирома |
»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Ч |
, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумиј |
био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при |
ста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!« |
а нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек |
44" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а м |
је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" / |
на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека |
е одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — |
ду главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупиц |
алово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, пре |
ијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја |
че, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S |
он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, |
ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, ос |
о радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од кова |
његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} |
рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи |
:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.< |
не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> < |
краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и ч |
мире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не го |
ао момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас |
шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те с |
рата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољуб |
на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није |
у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак стал |
ебе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док |
аче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} |
{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилаз |
ио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми |
p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао |
по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихват |
и попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забрин |
озора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти |
причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била г |
вљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до по |
че дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — ре |
а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »ср |
} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Д |
воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ног |
/p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо |
к.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира |
да у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници |
н, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено бол |
> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксенти |
је, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «н |
овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а |
себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа ру |
и уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије |
љиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се |
п!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, |
</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже |
е како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="9 |
Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се при |
вим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје |
— рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас |
/p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> < |
ш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија |
јутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду |
ре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Ид |
боде коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Влад |
им ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Ни |
ју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попусти |
ао мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу о |
крије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да |
ао да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко |
дуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до |
збоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, |
ставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.< |
, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час п |
тоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше ра |
Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јач |
а те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p |
јечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе |
припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту |
а ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по |
помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и на |
усмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гол |
с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на праш |
вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих |
учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу пр |
ше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>По |
гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по по |
на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоно |
стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кро |
дин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Исп |
цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{ |
озори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве |
о други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она нав |
проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Или |
ми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!< |
оклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва |
новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку |
ала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа |
е при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Он |
оред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели |
ргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на |
друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и шт |
ше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — С |
траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима ј |
на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па по |
конија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Ду |
ини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је. |
пућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како проси |
Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опе |
игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо уста |
кну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p |
!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и |
а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој |
како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче ц |
/p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко ис |
и.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи |
по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар вод |
Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крч |
<p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни ру |
и, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и |
је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом п |
еручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и изди |
глед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лије |
ама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или как |
ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Поди |
м прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и |
и кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Нек |
хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сва |
шчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> < |
, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта ј |
лу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> |
} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири г |
S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још д |
.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду |
срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на п |
пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послуш |
pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ |
и попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи |
удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој |
ом, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> |
<pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамти |
Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само |
диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар |
његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге к |
урује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; |
у положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?< |
знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, мо |
ви; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем о |
се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, |
те постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да п |
муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе г |
ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хи |
погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али |
аста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и |
поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају |
њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Пава |
не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда с |
Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чеп |
е и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек |
, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахн |
уња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа |
широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се |
ше ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади дво |
страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још пре |
крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="14 |
ама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије |
оздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са |
нија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, |
ке.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап п |
да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а по |
n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено |
тио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учит |
га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што |
х бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:< |
е, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на но |
ако поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Вод |
душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно диз |
одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хо |
ћи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у шко |
етује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича ка |
бом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо с |
мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — р |
болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под кој |
м врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто ис |
Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договор |
поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије |
кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у |
сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину |
идиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се |
.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна же |
лије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црве |
Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се н |
и, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учит |
но по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздра |
пријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја т |
али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих по |
клони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп. |
ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па |
дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, |
, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на друг |
га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му |
си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те бо |
то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му неш |
ма, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не |
главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу п |
p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред њ |
браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољу |
о, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима дво |
и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} |
нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахат |
е нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је стр |
<p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n= |
некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и ч |
ске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S |
старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко за |
велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> |
ени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и у |
га у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста |
оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двој |
p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе |
Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуб |
лу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу |
светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара |
, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, к |
од њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени |
оказа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} |
ћи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се |
ле прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да ј |
оњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Ј |
и, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји |
ече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту |
му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата др |
ежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп |
дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од |
руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и пог |
ма један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном |
.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо |
кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му пан |
е, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово |
ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом о |
ње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се н |
ога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао вл |
>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да |
тина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити д |
е разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он |
све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Јо |
удно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он ду |
е вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих ст |
страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{ |
и.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— |
кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено |
и чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп |
6" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.< |
руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку п |
но приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете про |
да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко ниј |
p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ј |
он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле! |
љено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на про |
акнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп |
е је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама |
Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, |
ш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му |
је стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не прили |
е нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишо |
»о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић |
ра оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље по |
е задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} |
>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— |
арен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод |
ицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</ |
и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну |
дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, |
7" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, |
а се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то |
ребало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Сла |
их ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са с |
та само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ |
ђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбир |
Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ни |
свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла |
тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показ |
поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне |
смарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p |
но, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије с |
ладалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп |
е цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је |
ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана пре |
Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18801 |
школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с |
едложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијеп |
и народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у к |
е да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни г |
омислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјет |
све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној поп |
S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар т |
пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p> |
јући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине |
су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда |
ут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме |
е, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Дод |
на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете с |
је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, |
риђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овд |
му.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже |
све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав ш |
је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Но |
а по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде свом |
и?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли |
чи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, |
Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш ње |
p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} |
све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и умор |
Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навик |
атвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди |
једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и пред |
и се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, |
а.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадал |
е, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> |
рко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се |
узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и |
— рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав д |
бовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 |
{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А |
смо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико стар |
очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за с |
друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поме |
не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах |
њене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко ја |
бећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто |
човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите |
ма рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, ј |
опа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} |
наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта |
ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само ј |
а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од н |
поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по |
поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда ско |
ржи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборави |
е висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисм |
се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотече |
ци, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио ск |
пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне |
ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за шко |
о тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да м |
А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица |
се ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чини |
ритиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељ |
учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као ми |
изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет |
ри да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како св |
лете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу ви |
ва страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да |
гу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути. |
јељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је в |
столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче вл |
извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати |
вркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на |
/p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ м |
>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се |
ете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} |
а.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви |
/p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме |
аш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благ |
тио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је ча |
Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше |
метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зано |
о!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано |
атак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и у |
ead> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из с |
запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више н |
су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који |
есу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, виј |
д ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није |
ња?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{ |
оше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ |
ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе |
ст, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрав |
<p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а |
и је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијеп |
е кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су луп |
ом и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и |
е био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му |
ла па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»< |
арости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Би |
ам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољ |
пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n |
е он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да пр |
и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека |
а гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити |
ма пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да |
онијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име |
кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати |
ега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — з |
Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не м |
то рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио |
све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ућ |
за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није |
анаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијели |
испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и |
што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад |
је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што про |
слио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и |
убље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп |
није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар ката |
а замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и |
ком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њ |
чеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не у |
ањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекида |
плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, |
е нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — ал |
годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Х |
им истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица |
земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S |
и; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послиј |
мртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дије |
е, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се |
чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих о |
рашно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p> |
села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.< |
путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зр |
.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зај |
уку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише |
> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, |
> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> < |
леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} |
Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са |
о!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> |
г попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хв |
з главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> д |
<p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено наст |
же, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, х |
>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— А |
гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину глав |
та поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на ама |
ахну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у по |
/p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="1 |
. — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није |
<p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, б |
Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па |
м очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио н |
и, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да с |
м се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, о |
ећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути су |
> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{ |
к иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} |
Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p |
аучи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири годи |
гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попов |
ече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p> |
е владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> < |
вим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »С |
уг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пу |
реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли |
ете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост моли |
су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако са |
ало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци |
{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као |
едјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} |
и Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковче |
ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој ку |
ике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље ши |
е у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на ч |
ође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је |
што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на ко |
је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душ |
ли њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није |
чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Пос |
Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули пр |
бес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по |
а њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале пран |
ина.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповије |
село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо у |
штенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио д |
<p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} |
у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подиј |
l:id="SRP18801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој ј |
еж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек |
? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А |
уме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да д |
9" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош |
еда мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право |
xml:id="SRP18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп |
вено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што |
} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се т |
ад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред њего |
се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p |
ичекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у ва |
ква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — х |
рио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто уди |
етком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која |
опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У |
лац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван |
вануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили |
боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из |
у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погле |
ни наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се |
ео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозор |
да се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{ |
па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је |
ијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма |
ије пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> < |
Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} |
трпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже |
, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пу |
>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разго |
тавити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>В |
ару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Не |
оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.< |
паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} |
тнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.< |
овољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела |
љу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје |
иска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу |
ли друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{ |
аче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на вра |
ј сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на |
мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа |
се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би |
мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста |
, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли |
а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{ |
д! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи |
идјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће о |
<p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљани |
још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја с |
, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, стар |
дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене |
" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмак |
} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! сврши |
сторија, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и в |
и како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.< |
да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} |
од?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> |
овета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде |
/p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако б |
је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> за |
да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све го |
о пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве |
мислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на амане |
а, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог |
га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели |
ра, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сања |
њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем |
стасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} |
обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?< |
<p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од т |
ње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може ниг |
} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зо |
сти.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само |
на шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држ |
је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног |
то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ |
е на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; нека |
ало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси |
е: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — ви |
ва га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледа |
т и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гл |
обро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, п |
ум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— |
сати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем |
бићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола |
и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако |
ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи: |
{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је б |
не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам |
собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је |
Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, |
узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с |
влији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{ |
> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му бр |
!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, д |
.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и |
ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна |
другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишућ |
ајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама |
/p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам сам |
«ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без |
а лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим св |
је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <mi |
дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов гла |
{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ств |
научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је пог |
сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сје |
ом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што |
ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад с |
за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса о |
и и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ват |
пче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо с |
Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко |
трпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! |
шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто д |
у до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној гр |
да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се д |
и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом с |
ам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чин |
ове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада |
<p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну |
Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе |
макам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица |
те?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели |
</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p |
бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјест |
је, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отиш |
амо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се вра |
почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијет |
етету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао |
смо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела бр |
ран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад |
ишћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. |
оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу стран |
нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Н |
Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и и |
ћ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад |
кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ћ |
шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете п |
се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> ве |
плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне |
ј кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласн |
њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са сви |
онесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега ста |
богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Д |
и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то |
Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од к |
/p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} П |
Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да ид |
дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели |
рашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, |
да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа |
ијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек см |
во прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презри |
о нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли ј |
Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благ |
роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, |
е узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, |
а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару |
којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што неш |
у кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он ново |
и ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остај |
ма и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се ост |
ко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и |
не живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, ка |
у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.< |
што искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој |
још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само сла |
колу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе |
се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије |
да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах |
а ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији би |
адјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај о |
ене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруг |
ети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и ни |
опада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</ |
Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче вла |
.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и нау |
а.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше с |
ани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам м |
о, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висил |
рно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Ш |
ушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али |
SRP18801_C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{ |
владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једн |
и нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад |
ине, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене |
одиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давн |
дне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину |
о воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође из |
{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би иша |
о истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвиј |
<p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S |
кву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати |
тар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек |
е још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ |
нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре пор |
ио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико |
ете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> |
још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p> |
им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један |
са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта |
ао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, н |
и Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љу |
ти у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Так |
им тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у |
лом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога вл |
ослушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуш |
мповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише |
ме божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код црк |
Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима |
н са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наре |
рбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати |
Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на |
се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{ |
вљају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, ал |
Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да |
во у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не |
е пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори |
а више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{ |
иво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново уче |
едну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сје |
нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plan |
, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича д |
шчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да о |
е само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> |
и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ |
Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с |
} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S |
его сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али |
сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним |
инић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад |
ељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни |
удновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, |
и је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп с |
е»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, |
eolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бо |
упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природ |
е.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јо |
глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и |
ници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њем |
Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега |
ли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штого |
ло.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјет |
љедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му с |
писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Прича |
њала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; п |
оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се с |
о удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може |
из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и по |
јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</ |
м Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он < |
тнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</ |
врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да мла |
још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не |
а тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.< |
ш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије не |
ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не |
е учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од |
о, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика с |
но.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новц |
да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ |
<p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је |
S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају |
е, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква несп |
.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује п |
опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ с |
:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и о |
— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, а |
— каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и ши |
Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу |
ти никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запур |
рост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја |
д ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се изва |
ељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај сво |
га зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шт |
ји цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. |
аћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S |
недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, са |
..{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
ер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по в |
кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв |
дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да |
уге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Удари |
и ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна к |
ем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванков |
људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то ни |
не, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко труба |
е, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе |
а прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о |
у их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, |
р га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> |
оврну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Сми |
колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као |
угом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма |
бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би и |
да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сва |
— Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А М |
људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врат |
хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила |
шла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да |
ође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечно |
и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, н |
иш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће |
е дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебе |
да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се |
рије у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пи |
дио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме |
а се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не |
и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кро |
е чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче: |
к угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко |
<p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе |
/p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у |
Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нем |
до? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сеља |
он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му |
рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мј |
с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у |
ди волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, |
е, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи |
у страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>У |
у.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} |
S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поузда |
ародом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође |
ледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, г |
јели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он уч |
трча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се |
ли «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели |
Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп |
{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p> |
момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, |
се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмје |
д.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> |
p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је ча |
ан Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пишт |
мојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не с |
али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентим |
S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони с |
.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да |
азуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би |
а приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и н |
па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, |
асић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она насло |
б јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније каса |
вао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p |
Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а поп |
чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а п |
ну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу |
и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос |
ма једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, в |
како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек |
аријих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају |
пале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Н |
, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом ц |
арочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, о |
вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остар |
бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почиње |
а га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може н |
А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — н |
народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="11 |
акав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањ |
зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресн |
и кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у по |
ша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узи |
д се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама |
" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по |
ијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити |
а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир |
е угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав ј |
од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанић |
кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му ши |
вљају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро |
/p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} |
ге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb |
3" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је п |
<pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људ |
S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и злово |
p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— |
је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у пос |
те у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете бил |
Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стр |
гао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>М |
даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његов |
е учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, |
оп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мир |
се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женск |
Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупн |
ивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутско |
ило!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како |
удама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и |
Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чек |
ича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p |
била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшн |
а ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач |
, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка п |
садише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе |
ема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крил |
послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуд |
лива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда |
еца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било |
поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — з |
</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољ |
и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи |
је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај д |
ене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа |
родом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи |
амишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То |
куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та прилич |
ају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне ха |
ихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати ш |
еди, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ сам |
} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да |
обра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> |
овати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврћ |
то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</ |
а јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу им |
атраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у пот |
опо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца п |
цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни |
о, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, така |
о је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за наш |
о.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Бож |
чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а п |
послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да о |
космо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— |
ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, кој |
«нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед |
год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па |
> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} |
службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на крев |
/p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «ва |
Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете к |
чао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа |
стио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио. |
о неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а |
и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи |
ше рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред п |
ет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет с |
велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професо |
то је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Упра |
а, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио. |
е у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> |
траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у поп |
о сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не п |
елиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, н |
вена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од ме |
да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе к |
! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак |
астао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају посл |
ко, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одве |
ковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да во |
послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам |
ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, |
смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп |
што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само |
S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у сво |
} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је |
свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење с |
је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у с |
е он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гр |
окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио |
нко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељев |
еке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио |
обличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Јед |
/p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марин |
, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља |
{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али |
у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не ври |
мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шт |
и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му |
ста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго глед |
му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу |
јехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бије |
; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амб |
узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су пре |
у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} По |
ктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> < |
{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје в |
ква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по |
а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он о |
е.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он |
о га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачев |
то о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми |
да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му ми |
итељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} |
и да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p |
Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па |
хотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је |
.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођош |
дао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као |
аци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву |
сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се оку |
редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој д |
угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није мога |
те ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеру |
ељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то м |
па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тур |
и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем је |
године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче п |
>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар |
Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд |
— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мен |
како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп пи |
За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад ј |
о јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима |
анио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, |
се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весе |
ародног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати јо |
јеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и он |
док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> < |
— још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја д |
ет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107 |
е договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и с |
</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, |
језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} |
даног створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к |
мој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од гос |
и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учи |
крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још м |
ави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је вла |
истаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти жив |
по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и |
— ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p |
а, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у ш |
учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види по |
дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове |
есну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} С |
преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао |
ка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе |
<p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је с |
итеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје |
пу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— П |
хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не ври |
владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а влад |
...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и гово |
<p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова риј |
као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{ |
ну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чуј |
ле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба о |
препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломље |
ите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и об |
го.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошл |
сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге |
подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, |
о смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», |
ставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Ико |
огледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Друг |
е вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало и |
ијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још д |
вадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре. |
учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га |
овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја са |
ио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и |
босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нес |
добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам |
тегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{ |
Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, |
арош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на |
руги пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши |
га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе ча |
пски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, в |
ла.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо |
е село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.< |
орли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор |
собита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начи |
искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намј |
четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово ј |
о, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета |
а ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми п |
ћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо! |
е на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да |
— рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури |
четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног л |
јеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> |
онија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо |
н дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и |
о мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S |
вамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те |
{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му |
} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женск |
крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде ч |
о повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да з |
.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често ј |
јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb |
голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџи |
ад.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјет |
.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Он |
та по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA |
јевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је м |
еба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки |
да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао влади |
дом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје |
нијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још |
, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{ |
е бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он твр |
свјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крс |
<p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, |
} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од њ |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје с |
један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, |
мбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — гов |
иједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је |
изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислуш |
} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, ка |
ти како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он св |
ше за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде пок |
а се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и |
писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши св |
а.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћа |
е ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била |
еби у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом засп |
послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које |
ство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост |
е на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о |
чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи |
>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занес |
рх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво ј |
несе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устал |
ерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо |
оже ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру |
онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и |
же више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар циј |
— рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} |
и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> < |
S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засј |
ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао |
ком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш т |
<p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и |
од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да |
авио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зације |
ко.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме |
ио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p |
главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел |
н опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт кој |
, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници |
више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Пр |
пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове |
видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— |
</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече |
!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик |
и као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а но |
е попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом |
S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа |
ије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо мо |
Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздр |
поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p> |
дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледа |
.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му |
очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.< |
же очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остари |
там молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке си |
а шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у со |
поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од |
ободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмет |
а старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам вра |
> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> < |
то он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте |
и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} |
а.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p> |
0" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учи |
" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћ |
а.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца ч |
је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Л |
ј зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још п |
де цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, |
она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако са |
ежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да ј |
ила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} С |
амповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> |
ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — в |
рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грц |
.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада сво |
је се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а |
је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда п |
воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} Т |
е било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви ос |
ећ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} |
— А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељ |
у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је |
собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жен |
S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, к |
колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у в |
кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива |
ао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се иску |
али на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву |
цу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су жив |
друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} |
сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране раш |
раво се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих |
да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу |
преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешев |
кад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он п |
ј, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је М |
кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па |
изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни |
и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Пти |
етвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод |
ву кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то |
је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче |
а метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца кр |
у.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то познат |
ед.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмје |
а испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У |
ата, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све н |
срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</ |
уге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што ј |
</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— |
у, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук. |
е, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас св |
била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за |
на мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори с |
Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{ |
адити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио |
брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред к |
он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову |
то нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дије |
ислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и |
да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов |
од твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, |
е поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има |
b n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде |
итава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који |
во парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека ј |
ођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије нег |
она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, св |
ра одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Б |
поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, а |
пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нуд |
твори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више |
ти котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци н |
рије се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Вр |
смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свет |
подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као |
поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетуј |
о да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоћ |
дан пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном по |
а знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и м |
чекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она до |
p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинк |
елу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилу |
говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази |
ле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити фра |
јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Пре |
, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, |
што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прст |
н ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n=" |
јели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друм |
Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S |
ар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијес |
у.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто |
оран сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од |
дне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене рук |
а годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су |
адне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће не |
> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Чита |
ело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим |
ош нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варош |
симо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону |
владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш |
а ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет |
њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и |
.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад |
и бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{ |
потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом л |
> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима |
чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп |
зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретош |
а му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па глед |
под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он ј |
титељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрест |
маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђе |
у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, влад |
<pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</ |
ка Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p> |
p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ за |
зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је |
јете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онд |
ошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом за |
; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи |
и или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мје |
и кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а диј |
хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још п |
ешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, |
ине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре |
одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом |
— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао нек |
заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— |
не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и |
ја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, |
већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, |
е:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чио |
<p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— |
за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не глед |
ло нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксен |
ад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксе |
лу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Мар |
!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мисли |
> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све д |
рио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, о |
еру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је г |
те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Док |
под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо |
је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином |
раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве. |
само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поу |
<p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо ико |
ије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаниц |
/p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме воли |
и владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — в |
д је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у |
дио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија |
ли, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{ |
Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке |
све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све |
слио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са |
раму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је |
ика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она |
у.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад |
п савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије пр |
> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто пре |
оњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се ујед |
сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да |
} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету то |
стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама |
дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и ор |
ише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онак |
владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој |
а замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву |
то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ |
ли старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом |
вори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то? |
да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, |
еке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Бог |
ељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпез |
према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који |
, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убој |
ди!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
ато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају ос |
наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и |
исмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом |
иш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И |
уну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и н |
ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно к |
веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?< |
овјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек че |
ато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је |
Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p |
ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се |
е владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p> |
p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p |
кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, вр |
се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — |
p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани изм |
јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — ни |
кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, |
а је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране би |
шуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, т |
сти.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на |
стави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме |
ма.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна зак |
а спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{ |
еди све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља |
ј кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмако |
у!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гл |
че!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>О |
Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта |
ркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај |
у себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом з |
адичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пуст |
у, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се |
stone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свије |
ола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже |
дредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметн |
а је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи |
па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори |
ком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Прокл |
и — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} |
коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови |
упча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је |
} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије ко |
лија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" / |
куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на п |
, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између |
а избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у |
ијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:< |
себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, |
се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман |
а.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зеби |
лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те |
-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још н |
ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="11 |
, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири кр |
е у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, ал |
да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, |
, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјел |
и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> < |
у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је |
о владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њег |
смо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек по |
Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он |
олиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а |
шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстар |
кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју стар |
аче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једно |
тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив доче |
итеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљен |
та.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, н |
у вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком |
ивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Пава |
p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да п |
и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом |
е једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и на |
че и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше с |
поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну |
рсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} С |
S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</ |
узу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједо |
њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи |
слије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће |
о школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — р |
скупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радост |
га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> < |
{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? |
е владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> |
њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} |
своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{ |
и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похи |
а натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се д |
че му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с пр |
у.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији. |
се је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с по |
окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} |
а бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече вла |
за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Б |
двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја П |
у села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати г |
букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> |
шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Г |
Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену |
</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари |
ри поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ |
овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече |
<p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је свако |
слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја |
ође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, |
њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p> |
зимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет! |
ем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета |
савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се р |
ојтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено пис |
па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје |
и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила |
е попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили |
оздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде |
другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, нег |
а бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — |
} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је ку |
ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту н |
м и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p |
е руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала |
га храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском |
га?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Би |
у се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га |
ћи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат |
су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Ико |
ајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богослова |
ле да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто пит |
а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на јед |
он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се од |
а бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па |
ас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Ма |
а се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасм |
ара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га поли |
Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму |
S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и доба |
ако, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спр |
ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа |
} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу |
ардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Па |
.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа |
овори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Једа |
њу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме |
је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко |
себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу |
>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Ш |
оже бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко п |
ђе.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту |
прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не м |
да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст |
ше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту сп |
ћ:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>П |
свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није прест |
твори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бит |
пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и пра |
катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говори |
газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом по |
г Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p> |
ти бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница леж |
алога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није |
p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведос |
хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а |
ла, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава г |
е навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p |
врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више гла |
акију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице с |
али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у |
.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према се |
показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> < |
3" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</ |
едасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела |
/p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> |
лијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих |
о.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— За |
огао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч н |
о у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем |
вда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде |
се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> |
уком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по |
сједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на |
што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жање |
није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, |
А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као |
>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p> |
или се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прек |
.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу з |
се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њи |
да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што |
а зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у о |
овори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— М |
рину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— |
дно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи |
ану и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно ра |
изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па п |
ако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n |
образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поу |
о од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га |
а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растрес |
нути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу д |
<p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете |
а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му н |
ко му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{ |
осом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу |
але дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско |
да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шуп |
е Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} |
о:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p |
ијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете |
} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један к |
S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби зап |
, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад |
она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђ |
на га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душо |
га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на |
огледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} |
ио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p |
— рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње |
случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код ку |
аријих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни |
а паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у ав |
м почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ |
{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићет |
јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школ |
ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од |
у, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише к |
или му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те |
љаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице |
и моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем п |
ућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у посте |
брог учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу н |
сно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред се |
имо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> < |
а сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} |
а. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: « |
омјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен. |
и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метн |
знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрч |
ишта бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече |
и Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сеља |
Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеж |
раше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбов |
— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!« |
Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као х |
на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јо |
итву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" |
ноје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пла |
едну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче г |
S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заиг |
као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, |
значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу в |
вона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, чи |
клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ зам |
д тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно ли |
вска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онд |
ш црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може |
а је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже |
а се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, ник |
па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у |
м својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено |
моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да |
је је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: |
је младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, б |
ига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и |
<p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу ври |
чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад ком |
је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: |
ли — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у шк |
ељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да |
очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара с |
м.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз |
име.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и над |
нтије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, |
ијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно |
ио све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судниц |
у.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у сам |
} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, |
ити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, |
Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она |
одину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци |
гу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S |
} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукас |
један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благос |
</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, н |
јим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Је |
— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е |
њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе п |
усте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учит |
сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ри |
азвлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђи |
то шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ков |
</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем |
дје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Н |
нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како |
тор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса |
ка ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> |
ац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича |
олицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Ма |
/p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</ |
е прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапт |
сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с к |
о и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје |
— као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најста |
та и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> |
е види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша |
, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p |
говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмури |
асавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесо |
иће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — |
S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене |
77 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле ј |
наџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут |
јем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> |
цају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... ост |
аци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први |
} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас ос |
ед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као д |
дух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене |
ра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица н |
или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за св |
од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад |
међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и р |
ом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме. |
дине, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још ј |
Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко п |
<p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па |
чите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— |
а на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдј |
само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, |
е своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице |
ји су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке |
ас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљед |
је је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад |
> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ |
о око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, је |
, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она |
<p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> |
се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ |
ајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих стр |
ћи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, ј |
ика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <p |
и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу |
на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљ |
ладика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе нож |
о су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушк |
слије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истав |
му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ с |
н то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} |
има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школ |
и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онд |
ледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> |
Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушај |
уће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у |
је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје |
је и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад с |
" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјец |
много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну ик |
{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако ј |
е ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне пос |
о је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а |
на случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, д |
чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиј |
аву и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци |
од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умије |
а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељ |
нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а |
женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>По |
варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али г |
га имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и о |
е стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муш |
ији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наш |
само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понав |
опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} |
оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? |
акав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час |
имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Ма |
/p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго зн |
} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је |
ихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како |
арод.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачк |
још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе |
е може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, |
отово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школс |
шуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као |
нијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде м |
у бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелен |
екнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, |
надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прв |
па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је |
.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, |
« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="14 |
а сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је н |
а му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ |
ој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129 |
та ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Ј |
дици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље |
цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је сл |
ару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје |
о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те г |
у као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овд |
вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и ви |
скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на мах |
адине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала |
о ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на ј |
ђе, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама грану |
.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести ве |
oreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са сам |
ему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} От |
p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру |
у се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »В |
се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не раз |
аву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто |
остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеш |
} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским |
село као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по |
и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је |
чам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће |
ам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче наше |
о и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па |
ра!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p |
.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па г |
кад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живот |
ољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, т |
прекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај |
е он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и |
навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намрг |
усе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила |
цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се р |
ва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не ск |
е и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико с |
му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњани |
а у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За |
о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову риј |
ба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: « |
огледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим бла |
е новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, та |
н, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а влад |
и, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Д |
оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они поку |
зима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и |
ме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S |
са, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— |
ра бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст но |
исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, |
лијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ |
<p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Ст |
је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком |
лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тур |
кругу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике |
пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ |
ао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу |
како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је |
ли смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» |
нија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова |
{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви |
цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Ма |
крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу |
инко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године |
те било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим |
и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p |
м на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по са |
пет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а влади |
ио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зн |
вце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и п |
вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворе |
ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то |
амо што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије по |
пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дан |
Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Р |
сторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да |
ли који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе пр |
мрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, |
и се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> < |
ао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, ник |
и се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике |
дар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијет |
ио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све мо |
ем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо |
кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{ |
дим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— |
сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год |
е, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели |
по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је бож |
тара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије вла |
ле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче јед |
ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том жено |
име.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ ј |
а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} |
ој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе |
утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах. |
екне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом |
ту:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, чов |
ном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.< |
од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> ж |
књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласн |
/p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p |
не, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазлен |
м!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па |
пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славу |
р чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара |
не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза |
неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан кре |
шини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетић |
ко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо |
ко нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као |
лије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — |
дила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на кос |
ви у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Ш |
а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто |
сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија |
из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и |
/p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, как |
војица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај |
спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлач |
о, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Ли |
лужи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је п |
<p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Т |
<pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије |
ет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, к |
ти па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ |
ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да с |
ело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} О |
а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али |
ко ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам к |
уку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам |
о одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — |
инко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабр |
тира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијеса |
ко сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. |
и прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} |
А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за тв |
нда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је год |
, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје |
ог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p> |
њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, |
ило рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече ку |
вјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам |
ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb |
и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} |
та мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи |
то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је др |
ика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и тре |
ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја |
Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу приј |
— не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} С |
де, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се и |
/p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио? |
капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да с |
Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам |
ону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се |
ро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим бе |
ру гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А |
а ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бог |
S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао б |
у.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да |
а другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам прост |
поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гл |
ли у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као |
па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Ш |
љуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал |
што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она |
плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали чит |
.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у |
ако си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта т |
радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а |
увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на друг |
па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>По |
<p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — |
д чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — др |
обро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апосто |
<p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође у |
. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дије |
јеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху уп |
в народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погле |
они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије |
е бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?< |
ш ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапут |
мах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било. |
еда:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсим |
> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да г |
ети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се |
вјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и |
{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну |
добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече |
да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бј |
ахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p |
поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Бил |
ла у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и |
гу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји |
Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају |
огинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо |
и главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и за |
ече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — |
lang="LA">Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прсти |
п подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочиј |
1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакл |
ело и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко |
по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ј |
адости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се са |
воја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — ре |
па у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, в |
им колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу |
њем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на |
р из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пи |
о врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице по |
Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, |
дете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она ко |
ељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је |
о и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и погле |
еље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и не |
а скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати с |
а оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово |
они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјеш |
у у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учит |
е разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а |
т?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господи |
едјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад х |
в поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{ |
ушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило |
да по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пје |
устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</ |
брвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким |
ер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никакв |
пружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мал |
на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригај |
прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} |
се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер |
е инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам |
о марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборе |
рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</ |
ите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска |
угијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!< |
цу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз г |
кле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали с |
! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и к |
требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици |
госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на в |
и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а |
жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га п |
шљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... |
{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, бра |
адиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко гла |
. што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати |
ану, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно веч |
само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су има |
рата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у |
вори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> < |
свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите! |
јеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно че |
е зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, |
бом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о с |
за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима п |
на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и оста |
поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, |
штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па он |
већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по сел |
вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо |
и, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плет |
ју и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види |
у се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и к |
другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита пи |
ријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим |
ије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па |
</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кућ |
у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби б |
ањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на зл |
шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подм |
<p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Л |
.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио в |
Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почн |
сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић пр |
ћу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити |
з кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и са |
> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да ј |
сто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се ни |
ће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам поч |
иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не |
а листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шап |
ену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: |
столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели |
ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> оп |
то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже с |
један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— П |
пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, а |
ед срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а ц |
ти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па ос |
јем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} На |
а.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело |
огама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а |
њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако |
сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и |
/p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свиј |
p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, |
ебру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> |
ницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и о |
рља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p> |
"131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, |
све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба н |
p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђ |
преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата! |
.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас |
подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тр |
b n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазив |
у иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, |
е; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ће |
вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају к |
о насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха. |
ик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутр |
ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало дла |
си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> |
о, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам |
усјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они ка |
с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{ |
танем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми |
сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од |
ра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n= |
иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао ј |
кочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође пос |
тола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учи |
и руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покри |
руго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста. |
<p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биогр |
а се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и си |
ви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дира |
етврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико |
дико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљад |
та велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> |
} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно п |
<p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки ча |
лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пи |
бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати |
родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S |
плачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви |
овога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n=" |
љ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} |
а леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игр |
љ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједа |
ли!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <m |
ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљ |
ек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" / |
} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му па |
<p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје |
сте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много м |
пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, |
тани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је уш |
ослије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике |
ц, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чис |
{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд |
<p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она |
ијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изне |
Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у р |
ије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пу |
немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n=" |
а дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p> |
ака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сј |
се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на |
Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристад |
ђе Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче и |
А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш. |
едан стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај п |
е чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече |
сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сј |
и у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се н |
ошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побје |
и си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на м |
, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под |
је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки к |
тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо |
опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не зн |
поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је |
еном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њ |
/p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те м |
рата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S |
срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна |
пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је так |
ној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукта |
бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала |
та тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе. |
н оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдит |
она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај па |
немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномје |
као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{ |
ћете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти |
Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му по |
S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упа |
човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ п |
} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> |
тнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не |
е и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благослов |
и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S |
меном, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пу |
</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p |
је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах |
ог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зн |
У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити |
римо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја ве |
p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећ |
нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хи |
дао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша |
је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" / |
аја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита |
.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у глав |
Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p |
клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} О |
реду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све |
је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељск |
он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохват |
к, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p> |
док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од |
Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> |
као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трк |
е Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљин |
иди.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="cha |
да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шара |
вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, |
е да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, |
аца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат ци |
ван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дера |
д себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, ш |
поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду н |
боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се |
нали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије м |
ли кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро по |
ући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, |
пустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — в |
његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинк |
узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се нас |
а намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а п |
ба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p |
д која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само |
угима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата |
још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, по |
на, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог ост |
ају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога |
протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нем |
.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од |
<head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за к |
мо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи да |
од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судн |
едице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по посте |
и кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за п |
ога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си |
се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже с |
пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома |
не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра |
Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе |
— хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече о |
е у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ра |
ача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа |
е не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше праза |
вади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, ни |
уталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У наро |
} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учит |
д мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој |
и као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, св |
она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати пис |
ку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову д |
воју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко |
ита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човје |
и разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она |
ада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена |
старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора |
ве.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је |
д се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пу |
дје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно |
вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старост |
рвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је |
срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде. |
на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> |
васмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школс |
руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p |
м Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три |
је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се н |
чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p |
{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ |
е, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, споп |
апљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четвр |
p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли |
итељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам |
> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и та |
етврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И поп |
ом пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрех |
<pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> |
шта учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао |
ву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се наприје |
знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао. |
ка је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> < |
ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп ус |
у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нин |
рне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} По |
илостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, |
тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па |
На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу |
p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а |
тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу С |
е миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак |
како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Шт |
и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао |
здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p |
ице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{ |
<p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звон |
иром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку. |
е, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>На |
е хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохва |
посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми до |
пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао |
д прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па |
{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а |
ако ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" |
, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво заж |
амом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тре |
е крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни о |
ри са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књи |
на уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} |
плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње |
једају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче |
ама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p> |
се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је т |
народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и је |
напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао гл |
итати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очи |
а мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по ср |
е, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — |
ли као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мр |
по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке н |
итисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на пу |
ће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко |
а можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да с |
ју осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали с |
S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Је |
} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал |
труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусм |
а, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се |
есковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили |
егова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> |
о пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, |
он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на пато |
кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом |
а му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не д |
тељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Ни |
у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милости |
под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе с |
<p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на |
олазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пек |
и пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба ради |
обар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку пол |
м људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на к |
ена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икон |
акојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио |
она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне |
се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање |
ладике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је н |
, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је тре |
.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и |
реди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а |
амени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у ско |
о брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} |
ајстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздр |
лијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радос |
радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— в |
кри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} |
Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе |
српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине |
азва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> |
а, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Не |
а изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде |
аво.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у сел |
чегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И |
Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад |
одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто |
ајзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од мило |
да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из п |
какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p |
е силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши ка |
и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли |
стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више в |
знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по с |
Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Нас |
ма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред с |
, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио |
оба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршет |
лије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда вл |
села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени н |
од оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковр |
у, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, |
а гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи вин |
а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више о |
е као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> |
лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И там |
.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам |
развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и ка |
н неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко н |
равице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаш |
дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Ик |
купљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја тро |
ио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочи |
маћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно јо |
а кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> |
ије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> < |
чавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта диж |
и!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла |
као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb |
се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за манти |
бе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дођ |
ам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потр |
кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се оп |
од које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се с |
хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?< |
простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна к |
шта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече жен |
ти кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, |
година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше о |
кше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино к |
? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт |
ао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насм |
, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, паст |
комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 |
дје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново |
<p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p> |
повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно жи |
Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој |
један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном тра |
ао опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне но |
назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као д |
о: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само |
/p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> |
ци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њем |
Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне |
и, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> < |
а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. |
свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p |
д попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива с |
спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — р |
S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позн |
т разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му |
ма њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред нар |
ас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим м |
ћи.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} |
ју се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро вр |
стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у груд |
ава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор |
додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и п |
ј.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свак |
ту, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цига |
дје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто |
у, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране |
безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S |
та сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи н |
дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} |
из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Ко |
д ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се |
, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; н |
су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а |
испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у |
изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи |
марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп н |
ладика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>До |
то шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} |
ђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије См |
убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из кр |
арац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао по |
црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да |
на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Ил |
вуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, |
радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, |
оли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овд |
и закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећ |
чима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио |
не, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је би |
ер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред ц |
мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у |
дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у нек |
улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону лив |
удски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена и |
асти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају к |
начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На но |
па у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да |
ead>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели једа |
блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, на |
и?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише |
овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n= |
дати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријеч |
!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је |
а из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину |
"106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, н |
у дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да п |
еко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} |
ити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп |
арински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга |
сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>О |
ом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом п |
Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како |
у кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с ку |
ије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљен |
— рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си |
аскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— |
сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем |
, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна |
обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако |
а врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдј |
опа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> |
уби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он ос |
па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш! |
народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни поглед |
адала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за |
м небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} |
ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мар |
ше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— |
који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> < |
ан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то |
а се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он са |
у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не |
1" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учи |
<p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сва |
> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> |
Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли |
залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покра |
p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> |
— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лаза |
рише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом |
азасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>В |
е:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком |
у ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет |
се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се нек |
ед цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају |
смо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо |
ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> |
он? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у з |
ажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</ |
аст и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијет |
огледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ ј |
е и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем. |
замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се |
ебе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо |
="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!. |
паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне м |
p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му зап |
јом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прош |
пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> |
усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају |
вио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан х |
арод и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да |
та пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Приј |
и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину- |
ачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се з |
а будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} |
до ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају н |
је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с ови |
Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кућ |
оворити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задје |
трашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде |
и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио |
е у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на ус |
обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а |
збиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за миш |
кола сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се јо |
/p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу остр |
саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним |
а кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала с |
ом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће ш |
стави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу н |
исмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет |
дје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи |
више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div |
</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио. |
/p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> < |
ревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некака |
гову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњи |
доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто |
ешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страда |
А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо с |
ва... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" |
нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је |
, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није |
собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно |
осади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p |
је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише с |
рашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу |
покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Посл |
га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је |
му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она с |
о ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а |
ају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају |
у на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — жив |
!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како ист |
n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мо |
в је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањива |
раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> < |
} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се у |
м.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скоч |
је имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране |
{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рек |
двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, не |
лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ног |
/> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бо |
авјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјет |
ле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је? |
тија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, п |
Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и на |
јао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук |
наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше је |
, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, |
а још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и при |
овор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од црк |
Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој |
почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се п |
p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p |
иш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу з |
одвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" / |
је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година да |
јету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена. |
, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да з |
преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, ко |
{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну сав |
одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо глав |
мао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом |
и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега |
устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, д |
ало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: по |
ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све б |
.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, рашири |
за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Ико |
у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се т |
ури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека т |
</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, п |
ведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и те |
али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учит |
ећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лу |
не, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли он |
ј се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу |
и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да гово |
је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу ста |
</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја |
вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни куч |
е кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко х |
јечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нем |
атвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед |
и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> пор |
ли.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим д |
коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{ |
оче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да мак |
цнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— |
, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванае |
са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ ист |
е учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу |
ладика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, б |
ишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије |
а за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У |
ичи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми |
еба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писм |
Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</ |
ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, |
хита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n= |
одине послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни |
уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Г |
.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њ |
читеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у |
е почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је |
уши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окре |
год?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав теб |
дика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милу |
у купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, |
ећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— |
— рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да |
аучити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се |
жи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама кој |
викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић ст |
рати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Н |
соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како са |
да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.< |
а проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гус |
ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> |
хар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— |
— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије ј |
</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву |
} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једн |
е Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијет |
ли у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао |
} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја |
олиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет у |
зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.< |
огих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и в |
поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, как |
рста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, |
оје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Он |
ижи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> |
и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар |
Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене |
— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па |
колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p |
и школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, |
ече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова уч |
и слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније |
— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам в |
п, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пр |
ра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташ |
ем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно |
почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па |
је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за |
угу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала |
смо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не диз |
звиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста са |
ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли ј |
а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам |
о ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије |
од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по том |
ма још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије |
ством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му |
Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било |
лу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели |
тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сј |
т и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одат |
цима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза |
/> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зл |
У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:< |
о траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то п |
ријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта ка |
н.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? |
p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и |
p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихв |
имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разум |
риног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, ал |
p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:< |
ог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи |
пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир |
ану у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> |
ко народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у |
су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква има |
де сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који |
и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за |
све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно« |
вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Так |
црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним п |
сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи |
ављао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је |
а сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се с |
м природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, исп |
.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, |
и она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, |
е дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послиј |
за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, |
е исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> |
рипада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, св |
оли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма |
уне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика ста |
..{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободи |
длетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p |
у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо |
е, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојнос |
/p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! |
, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња |
благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p |
е село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То |
Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубљ |
рши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дан |
} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас |
о није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова |
лије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим пр |
вампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— |
је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала м |
е, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} |
иђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ |
села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S |
хватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а |
иховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити кр |
е долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се п |
сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у шк |
ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} |
пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а |
настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу |
ћ, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а |
ри да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мисл |
едоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац |
о сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије См |
а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врат |
начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, |
ав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> < |
е метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти |
гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А |
крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балс |
ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изобла |
је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар |
уста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с |
, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} |
уће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врат |
Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у |
не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу |
> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење. |
p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој ку |
ба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све ч |
какав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави г |
служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и |
попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао сел |
арод је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо по |
е напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, |
изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица при |
!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нек |
, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да с |
> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се |
Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да |
и као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледа |
аше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p |
њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S |
мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, н |
се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији |
Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхр |
е — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја оста |
несе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може раст |
па, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно доб |
опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга сли |
иђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по |
дупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да |
каква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи п |
<p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вар |
оста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говор |
зак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмез |
сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, |
чке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже |
јек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више з |
ком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и |
S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов |
истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и к |
} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и |
ви ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају пал |
лим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за |
дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па |
ослије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, |
растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врат |
ко она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет |
ући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце |
— гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} |
и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека |
ила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га |
и како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би |
љању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве |
агослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па |
иђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.< |
рајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда |
</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} |
у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви. |
.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Ције |
гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа о |
честаше.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да |
лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у |
божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом шт |
а је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с |
водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме |
/p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина кој |
Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче вл |
пају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а н |
јеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе сн |
ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача г |
ао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо. |
е на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем |
<p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пр |
њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чи |
писа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S |
и, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стој |
ојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, |
А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кош |
час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстим |
S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један |
о чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} О |
рштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара св |
дан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав м |
{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на веч |
завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Г |
рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно |
одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од |
рквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба б |
ов дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње |
хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тиц |
S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није |
ј и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> < |
.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да |
оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соб |
горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу јо |
дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, |
емљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају |
не чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она |
аде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтјед |
Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње |
е, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, |
е разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође |
ати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ |
коли, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова пам |
ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на |
писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузима |
нај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости мор |
ругој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и сти |
одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу т |
се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говори |
е, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, сам |
ијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што |
тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо из |
етну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати обј |
за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Са |
за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да насп |
прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се јед |
је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је се |
ачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ как |
чне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} |
сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, пр |
ана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Та |
коле, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп з |
хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се |
била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчм |
_C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изниј |
и — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта |
попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} |
и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича |
а вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да |
ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p |
и, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га г |
збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце |
х сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш |
пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од једа |
боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p |
љем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец |
ио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на а |
пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наод |
н и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи п |
на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, |
побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно че |
илина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одгово |
. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговар |
чног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су |
о ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем удари |
ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, |
ње», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с на |
мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у јед |
ело или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у неш |
али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао д |
тиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четвориц |
ње.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у |
зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велик |
то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</ |
његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече |
ту.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да м |
говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се |
е се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попади |
анојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ков |
јака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио вла |
равља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и при |
ше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горје |
ње.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток руме |
ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад |
док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад |
сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће д |
греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону д |
х <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на к |
, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан и |
цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло л |
је опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида |
обље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некак |
вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твој |
атовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учи |
е одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу |
главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обл |
.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="11 |
тари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам |
аво да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу рије |
моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик. |
створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, |
старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи поз |
се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p |
га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plantago lanc |
/p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине! |
Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са ст |
капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Кум |
есто бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила |
Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да |
ад, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{ |
коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу о |
, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајд |
или као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Мар |
ја се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она |
Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а влади |
да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јес |
мања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи |
икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{ |
е да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Нар |
таноје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} |
попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, к |
и у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>« |
чеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хри |
ије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за |
једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у |
поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета |
скупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме |
је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако |
падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} |
испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено ви |
, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. |
и је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да с |
а изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу |
, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити |
е мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста но |
нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије некол |
/p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже г |
жје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве св |
дно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, |
и наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ |
шту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто |
ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" |
онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу кол |
црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалу |
види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да д |
ћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију |
оворио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је т |
Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје |
а поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп |
ела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ос |
живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем |
у и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа наш |
та за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. |
вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крп |
зађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене |
ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет |
, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада рас |
из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или |
Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја |
и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће |
и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђ |
виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има |
а, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински. |
ла, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметн |
маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по |
та.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не виде |
агло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и |
њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прику |
е говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи мо |
<p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с |
ао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад у |
ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиш |
м по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице |
ао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...пер |
/p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићев |
е покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста |
учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подл |
ли се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече |
Е</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ |
p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а |
оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио |
прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу |
> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна! |
се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ |
у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и |
рквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на |
аје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по бо |
рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци сле |
порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешт |
се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажн |
полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор |
; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога |
скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и о |
о по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</ |
заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који н |
ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који с |
та од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, |
о је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што |
и из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вје |
ју се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају |
{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако мож |
едан пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу |
купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, г |
один дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи с |
и, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p |
у дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био |
ивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам |
нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па по |
је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} |
овима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједи |
уде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте! |
свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоће |
јдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — би |
> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по попово |
попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — |
е освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би п |
лас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, |
<p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде р |
ше кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се п |
ном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје. |
писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочи |
неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта |
У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <div type="titlepage"> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> |
опадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп |
учио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде |
есе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с бо |
је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, ал |
и.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти |
еће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намј |
асмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо |
ставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакш |
лавом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред |
о, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— К |
се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима. |
попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи п |
та не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чвора |
су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и н |
} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај |
завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На |
су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам пре |
ори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде |
је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p> |
вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред |
та, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече |
онио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђ |
охвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече о |
школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје л |
</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; пре |
доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само франц |
а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добр |
одвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет сп |
— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. |
дичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, а |
<p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити ди |
ида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више н |
ле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сј |
а не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div |
ли — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјел |
траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлиј |
> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, оп |
се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} |
аве.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стој |
почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јо |
завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њен |
ио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је треба |
ња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин ч |
ијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам |
ве и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се ви |
онесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај |
е спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу |
SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марин |
адржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Ве |
у једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> |
нко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окр |
ста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи |
тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, са |
и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, |
иже! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.< |
под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— |
г кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кр |
на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бо |
ику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија оп |
и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми ра |
/> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми с |
поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета |
на душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — ре |
недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, н |
па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни |
браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мен |
цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, који |
срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије |
Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био |
>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- |
слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице п |
ац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела |
прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих ч |
> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео п |
ише свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину д |
школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја |
, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао |
прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријев |
ити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесм |
тије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у о |
бира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попади |
дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам |
п настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговор |
p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шај |
њак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио |
и и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала |
предговор --> <div type="titlepage"> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>I</p> </div> </front> <body> <pb n="9 |
<p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</ |
сли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Ни |
ве то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је сво |
е опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене |
ам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Посли |
десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и |
отворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте |
то устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља св |
<p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па ре |
ба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{ |
Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S |
Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и |
ича, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за |
осмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још |
гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не |
енду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S |
вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бес |
ше.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — |
есе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с к |
у, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар о |
ачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте до |
дика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што м |
и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара |
сет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати з |
> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне |
и, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, |
S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» |
што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи |
— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p |
и да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем как |
це да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансио |
есора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни дес |
да, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му је |
акле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} |
нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попо |
родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако пе |
Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у |
и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи |
ан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну ка |
ала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он |
она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му по |
>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча |
, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p> |
пона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сах |
!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викну |
леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу с |
ану о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} |
пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} |
и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и |
сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p> |
д видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене глав |
а му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" |
поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене |
дјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи |
базрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на по |
дан пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити |
вијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам |
а сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушит |
е, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више |
није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p |
м, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности ви |
као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} А |
ош лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоња |
оле.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитв |
на!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљни |
на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отр |
је што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не с |
пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи |
вај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени |
ијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је ви |
питава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у шко |
ди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром онд |
амргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он |
а Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола |
еђу двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати пат |
ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, д |
и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметов |
ети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани! |
<pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окр |
у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа до |
едне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се з |
страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да |
не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче вла |
ng="LA">Plantago lanceolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S |
и!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли доче |
е затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако |
ита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли |
уку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућут |
ић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја |
росијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— |
.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба з |
ра с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад |
а пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчеки |
ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да с |
рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препи |
светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</ |
<p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа ве |
ироду, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи |
бијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој ст |
је имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног |
, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је к |
у пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али о |
школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког пр |
ње, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 деке |
дакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p |
<p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?< |
, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се |
>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лута |
рнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле. |
ен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску |
Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на |
е касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - |
за на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Сми |
пи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо ча |
p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врх |
рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба каж |
ио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је |
оложисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> |
!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашча |
Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је И |
је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — ре |
, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> |
је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свије |
ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони |
лу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p> |
не главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зн |
богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом |
о совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза |
че на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да |
то боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може бољ |
>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човје |
или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S |
у рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у |
вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да |
{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по к |
чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет м |
патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>О |
ак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А |
за, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дије |
је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у пе |
.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — |
и дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и |
измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, з |
ије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S |
> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и |
ој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој з |
} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ћ |
ори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је о |
да народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек |
сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу |
p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп |
> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са св |
у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем |
и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дије |
ије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред пол |
} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, п |
велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта |
тари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му ду |
душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чека |
зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока |
ато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па он |
a</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са |
вала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и о |
о можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал |
оре пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне |
војица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити |
се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и |
да, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p |
расно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па |
по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама |
агура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче г |
и се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> < |
а и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — грак |
глед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign x |
љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стр |
ј сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па н |
руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да |
.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрв |
едним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде д |
да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, м |
пта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола п |
ругу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто те |
па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо с |
<p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— |
као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар |
о с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, ил |
ицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p> |
и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог с |
и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим кол |
лећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме |
бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на в |
чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се на |
Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка |
ју туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки д |
небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у шк |
ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> |
поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу |
:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па оп |
иха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изр |
’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротиј |
дасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> < |
свајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад о |
м Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на ко |
</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да |
о четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу. |
а.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па п |
ше попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се |
} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> |
горје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> |
и у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се по |
е.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Ми |
па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и |
.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вај |
вам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, |
на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу ј |
6" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина ником |
ка, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на п |
ећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{ |
и дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама |
ке за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају |
лупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду! |
х поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам при |
лније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скра |
ена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{ |
и се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, |
и.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку! |
оп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвиц |
о бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на наук |
ни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вел |
ели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућ |
ви!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књиг |
о му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пер |
ла крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као |
ед ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за ш |
а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једн |
S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под |
па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Ил |
д они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће о |
у, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то са |
пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — к |
што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред |
воре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо |
бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, |
ведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине. |
ли је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, г |
и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под тво |
о.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа ок |
е! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта ди |
поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек поста |
е је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвениј |
је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути |
>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до |
<p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе: |
вим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле с |
и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и |
Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> < |
се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, |
и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Доба |
кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи |
дно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да |
а — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а с |
ив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожари |
ладици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, |
радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је |
опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну |
име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биогра |
т бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица |
лица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</ |
ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али п |
за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} |
некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете |
{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца вр |
арапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај |
} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код в |
азбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко гре |
баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S |
зива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким ши |
, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њ |
иват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим сво |
навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те |
дине!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— |
оцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — |
љиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S |
мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и |
чило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, и |
е задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице п |
лука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n |
<p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми кој |
ене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зн |
оже бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи |
е црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечер |
се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко В |
пет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, с |
е са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву |
дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> |
та ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да |
S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је н |
не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p |
прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је в |
ама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног ве |
убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склони |
ул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се кло |
{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се |
да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће |
године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити франц |
це.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје |
е се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p> |
.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и зло |
постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, и |
S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бит |
рат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама се |
, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну |
је стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му |
лаву, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му удар |
{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест д |
Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему |
ал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала он |
и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из |
велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да |
како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим о |
} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет год |
и.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, |
да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је |
обра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијав |
одина?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа стар |
слуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</ |
се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош влад |
рављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, св |
лав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадо |
густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него по |
ва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</ |
тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и |
ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете |
он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице |
Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, ка |
Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој |
ентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се |
кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп је |
а собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Ск |
ија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад п |
словије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се пот |
ећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он |
о народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена |
има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за |
, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де |
веткује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо |
Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у |
и: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, |
ног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ |
дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељ |
словом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> < |
уче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрст |
очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не |
ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се д |
руге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p |
ти што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точк |
моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичин |
је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> |
:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта |
="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; |
рине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>М |
понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Он |
и се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјете |
и штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А кака |
че поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ру |
а владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, |
ош дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, |
екакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуни |
ој срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> |
</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх о |
: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојд |
Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се |
ћ позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну |
год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор наред |
кве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А |
и, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је леж |
ему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћем |
и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицам |
дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p> |
фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Уч |
<p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи |
силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> |
а знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— П |
.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> < |
ију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глув |
се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни. |
та у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и ка |
ну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— |
седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога |
у и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклони |
ијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи к |
што да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па ка |
/p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је |
сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети |
34" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Вол |
о по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како ш |
ре, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p |
<p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да кл |
ој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> |
лсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке |
> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Посл |
ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p |
и, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста |
/p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с |
— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку о |
се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на |
— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p |
екрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затвора |
ладика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону |
а читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше |
е с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, ј |
се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дије |
ез трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто |
вету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у ц |
ро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах |
еосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам забора |
говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</ |
год! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије пре |
ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А к |
владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповје |
е које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, кум |
м да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе |
ти.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— |
ј и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — |
ола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самос |
>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</ |
чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку |
ово учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почи |
ом.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> |
>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то д |
, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} |
Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!< |
к за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под о |
не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма |
аст запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех |
кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало |
S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати пи |
са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не |
е боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Прошло је |
м послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси |
прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно м |
уђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с ч |
еде у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки да |
мо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи о |
глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угле |
икад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђу |
смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућу |
праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... - |
ћу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина |
ћ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека д |
ата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окуп |
оља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у |
или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су цркве |
S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се |
глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу! |
дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p |
p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунал |
е зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога |
јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и сра |
то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој |
S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSecti |
/> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по ш |
вали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И к |
кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, н |
авицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз лет |
том поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с |
вједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Вел |
те! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га |
и на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} |
а сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ак |
аде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се |
е да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а |
отури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако |
<p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он ди |
зазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и саст |
и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а гл |
а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се н |
попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара |
ча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с он |
а гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само |
клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто |
</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика |
<pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше ка |
аигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га глед |
ма у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохват |
и.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и |
и гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на |
?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу д |
наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} |
Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, б |
ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде |
која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на |
" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је |
ече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> |
се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене |
знаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па |
p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне н |
врати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ го |
риђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешт |
и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузам |
као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад а |
поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађ |
чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад ч |
један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господи |
лачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благос |
читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је бил |
о и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им ј |
p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — |
.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. . |
дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости |
бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по |
ор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на |
, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури р |
одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијет |
</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у |
> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његов |
ачи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом роди |
аредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривал |
/p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли ви |
о забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, |
си.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјер |
милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ |
равио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са со |
оп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио |
о у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе |
<p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} З |
ик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега |
<p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, б |
, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недје |
чево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њен |
та од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учит |
та он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумов |
ром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варни |
донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си уст |
b n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше пла |
ом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p |
>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисториј |
га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као ве |
о, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од |
е. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а с |
руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали |
да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред вр |
и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} |
бро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, |
меза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «з |
ђе.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није |
p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће |
још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, јо |
је преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пуреш |
изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у |
је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</ |
Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је оп |
никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он |
вај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је |
S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — р |
/p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — с |
ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га |
ровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га шко |
ећ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што п |
јепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под св |
марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не вол |
м брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред |
кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп п |
ом, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, п |
с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча |
да уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи друг |
аш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало п |
а.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као папр |
аја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Икони |
ј пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га |
а врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="12 |
, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару пре |
је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије |
мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, |
и нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Pl |
, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зач |
се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно |
свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате к |
не изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напун |
ше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, |
ећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушница |
иште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда с |
у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{ |
до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само о |
кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на ср |
дан пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку |
</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђ |
човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она ос |
ља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— П |
ги свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не |
а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га с |
што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да ди |
говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешас |
је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо |
мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду |
и живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по наше |
примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који пола |
итељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу кав |
нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он |
Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> |
руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> |
глед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на че |
{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљ |
се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда с |
цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо. |
b n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру |
ву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p |
{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампо |
Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако |
да уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрв |
још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шап |
а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју к |
и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас ус |
н!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благоч |
да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича |
у.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, |
изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек |
а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} З |
ка киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, |
ој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци с |
само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, |
сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви у |
ста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила т |
ата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид г |
з авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!< |
ја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — |
брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бор |
<p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човје |
{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами |
а дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао |
ит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То |
као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</ |
о, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</ |
дичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се че |
небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором |
на паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави. |
и сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па о |
аци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви д |
<p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељ |
.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по је |
мље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} |
ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пит |
вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слав |
еко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{ |
само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмет |
помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово |
лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу |
поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку |
дина и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с |
аде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — |
човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лиј |
чнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка л |
м, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а в |
кретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад |
кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као мла |
мо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од |
исто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, |
> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на на |
висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се |
не, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} |
екакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Ша |
бу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу |
а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да |
растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше |
и: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа |
е! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гле |
једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> |
но!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет |
у се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе ку |
а:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња њег |
оњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше по |
не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!< |
ла је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну |
4" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам |
ед свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али |
е све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом |
ловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — |
збрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у на |
у сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је грио |
bSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш |
и било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а б |
стисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S |
једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, |
а је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мисл |
е препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четвр |
ешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије |
е неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А по |
запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у |
корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се п |
о неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Ве |
селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку |
ако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља |
који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све |
дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, |
попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човј |
а — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвис |
кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се |
о, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се р |
га сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче |
нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем |
ку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, |
Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Т |
ј опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се н |
рена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S |
ницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, |
је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} |
мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим ја |
поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову ци |
о, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у |
животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури п |
А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, ве |
S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— У |
уски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући. |
тали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго |
нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата. |
ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дан |
адико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми |
уо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али пош |
и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Ја |
ено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} |
а ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом |
дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, п |
о да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и подније |
, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> |
о.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робљ |
он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај |
, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, |
ош јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па |
кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао |
p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видј |
Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} |
о питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да с |
вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сј |
оја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем прич |
и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> |
у добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњо |
да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p |
аши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по с |
за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} |
брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала м |
леним црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери |
знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb |
ава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, |
, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика |
који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша |
<p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити |
/p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, не |
свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, пе |
е простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настав |
што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао |
држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва ч |
стити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике о |
наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрс |
и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Д |
пију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп |
се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе |
ала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио |
е од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тог |
мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи |
копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста јо |
роста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S |
лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњ |
на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горњ |
Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо |
гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> |
њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију |
дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И по |
{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод пр |
а, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поч |
Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад |
рича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми б |
> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од про |
слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Ни |
ста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, т |
ача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Пава |
тарија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко |
цала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који кра |
а вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се |
ем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на |
труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдј |
огод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда |
ин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три годин |
на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с |
у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p |
воју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не б |
бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће |
гаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару. |
ијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> |
Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ев |
п крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само |
таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно оглед |
соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио |
од потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне сл |
нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и |
хата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и |
естио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у |
е, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради? |
да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре де |
и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то |
22" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послат |
богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из про |
ли пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</ |
изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, |
Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пу |
исмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола |
ама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет |
<p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко по |
<p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека м |
дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умиј |
врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доб |
ишта се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </di |
p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке вел |
лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој |
очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— |
попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима |
љиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад |
рсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто |
ји«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, |
а и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашил |
пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда |
са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи |
а на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испо |
он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко |
то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а д |
робу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винско |
и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од д |
емљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народ |
јете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса д |
ија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у |
ако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затвори |
еда као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p |
д пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рач |
пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— |
пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и пр |
/p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од мили |
таде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу с |
ио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена зн |
падија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели |
очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдан |
а-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло |
ика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да |
> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дођ |
его, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> |
да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Пр |
колачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бије |
а тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи |
а.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред |
а сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија из |
само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до |
b n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина |
{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и дов |
едесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге |
ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и п |
ер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не |
подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S |
по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по ста |
огао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив |
p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад та |
е. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Т |
!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јест |
осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје |
молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско д |
којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авли |
крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слу |
што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у |
Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јо |
народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опо |
снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Уд |
с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, |
смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да |
ли — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркави |
де читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа свој |
иоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и |
мао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћ |
три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталисти |
сти чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p |
у цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже с |
д дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Ами |
често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјељ |
истима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> рад |
неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико ко |
агосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и ра |
не човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не рад |
од капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге за |
} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тка |
п пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају поп |
а.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика пи |
на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некак |
p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људим |
села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана |
а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Ик |
Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и |
зано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све |
на бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој ј |
ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у |
та.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам в |
-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и |
богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем |
нице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван |
ишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} О |
.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и до |
кола с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа њег |
амо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осје |
не.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не |
ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али |
/p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљив |
а као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само чес |
на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи |
pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао |
село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи |
ина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n |
, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси |
пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они б |
но мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељ |
о могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и |
бијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу |
даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="1 |
p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се |
и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињ |
у.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што |
мо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга ма |
њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом х |
стим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га |
> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весел |
врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при |
ина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвј |
{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо |
на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лу |
и на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и да |
само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци |
ина.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да |
че поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и проми |
шљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад |
ИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У С |
е радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крште |
а и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма |
о што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону |
на.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп |
о врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је |
е се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да ра |
на!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом |
" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, б |
, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и |
конија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице |
p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер г |
му и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад у |
као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пун |
ду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да |
ужи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет ж |
зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала |
а стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи ста |
ји се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице |
{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би |
рчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у |
исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијет |
срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb |
{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим с |
оса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> |
{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе |
за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дије |
нству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и чети |
у а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је по |
киде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— |
ри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ тр |
>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n=" |
ететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му плат |
ик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му |
у плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мар |
опа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљеме |
нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Н |
ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао |
о на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и зат |
и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп |
г да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу |
Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не |
су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да ј |
мо лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета н |
нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p |
затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам |
дајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано д |
е једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> |
Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће дру |
, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" |
, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње |
го се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је |
дика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с н |
већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов гл |
оста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> |
ти из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биогра |
а, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у рук |
ут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! |
до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку |
њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам |
рвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао све |
да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бје |
ина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему |
а он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> < |
У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кме |
поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе д |
сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, |
!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје |
да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> |
бо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S |
Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда п |
попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па |
у каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај |
да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење |
ристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>У |
крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско » |
лила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже |
е сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, т |
ислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово пр |
и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у |
мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на |
p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не |
ок је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја в |
.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинк |
имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, к |
— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храм |
ем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" |
о да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго. |
су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла |
киваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође |
рао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко ј |
е нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти |
S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, |
p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ход |
ећ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује онд |
ом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А до |
њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдј |
, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом |
ку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти гр |
"114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треб |
самљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може н |
мијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето |
у, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћ |
> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на дру |
би и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не ка |
ији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, |
оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</ |
школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај |
имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном |
не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одреди |
тао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта |
и — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и па |
на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се |
ослије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> |
да у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала њего |
зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле |
ао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи |
ра се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овог |
еч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Т |
е четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Д |
кну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну дал |
састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p |
а је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава |
азбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} |
{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић по |
е бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p |
S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихрани |
господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви види |
отић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> < |
подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не |
и за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да |
утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <p |
оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за с |
остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрс |
че владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — |
гама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметн |
владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну |
у наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близ |
оће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за |
>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена п |
а: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се |
да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p> |
штено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, и |
било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и подн |
моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за поја |
и шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је би |
Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не |
Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и г |
ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побаб |
ало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак углед |
у, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком |
, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога зак |
пцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у с |
да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам |
{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти |
сило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је |
се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Пр |
оцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше |
попадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће |
, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није пр |
уче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија |
кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" / |
е не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ри |
подо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама |
да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар п |
{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да |
да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p |
погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поз |
д орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А |
крсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој |
..{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њо |
челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је |
ме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје |
њаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо љ |
а ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владич |
тити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шор |
обро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, |
да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп с |
ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мар |
застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Поп |
је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смрт |
{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра |
ају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шеш |
гледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" / |
овуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је р |
а му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш л |
од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, т |
исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> < |
аш конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много |
води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљути |
коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али пос |
е опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као |
и у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад |
Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на к |
и што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{ |
> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гн |
{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјену |
н пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови |
гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари уч |
а дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»< |
у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз глав |
И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, |
ола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу |
у, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отво |
па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, |
у није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били |
не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме |
а к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! н |
Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замиш |
ни уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p> |
погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко |
у, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кме |
ад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у |
>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се по |
лиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владик |
варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста |
ло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене пар |
ну и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао |
} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, у |
њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се прем |
и, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Икони |
по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> |
.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачу |
се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и |
ешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и ч |
је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад |
јава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} |
ла да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у |
упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава твр |
во је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вел |
ли кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста по |
м био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хват |
сује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао. |
га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, |
као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и |
е, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није м |
пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учит |
изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставиш |
јеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе |
p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице |
стадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољ |
} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да на |
јевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док |
с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој |
S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одми |
о и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често м |
а чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вр |
овуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забо |
иштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прв |
аздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији |
с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике. |
у се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, кој |
м!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што |
кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — р |
рнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте |
ој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори ма |
ета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а в |
S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме |
у је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{ |
е је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године |
на, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесм |
прије га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S |
вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у |
изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} |
ије се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за ма |
није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> |
и стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога |
p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањих |
рт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, же |
8" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име |
оду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се |
pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред |
тац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледај |
Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у рук |
аслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, |
’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе |
јете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још н |
ћ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се же |
амио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> |
о висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као пло |
пљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви клик |
уби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп узд |
дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се у |
оручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђав |
хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — |
ј чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки чо |
Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеш |
је ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили гл |
ну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пу |
знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој б |
о.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона. |
шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше |
.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира. |
го.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда |
тава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу. |
рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њим |
дајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао обј |
аху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> |
лувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као |
’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин ч |
зволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господи |
е само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе |
енима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао у |
вана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни |
па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једн |
те, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који... |
вркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се |
а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дије |
и се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које |
јала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи |
?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави |
посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег |
! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу соб |
м види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско |
итељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу. |
држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се |
це падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи. |
да на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p |
рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и |
кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на |
рљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Пр |
бе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, к |
а им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дак |
стави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} |
че поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> < |
ио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> < |
.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио једа |
p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и од |
мао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек о |
спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток |
г попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом. |
е шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка сто |
Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен |
јете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А |
етве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега |
де, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов |
рати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања |
а слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У је |
како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету рук |
ођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, диј |
адика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</ |
људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на |
да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загреб |
се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјес |
pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p |
нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још |
кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него са |
тене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} |
опу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прич |
p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви |
хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, п |
књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— |
штење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпит |
аје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако |
деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета. |
ружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb |
о кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете |
тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то |
улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овд |
јеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија |
мом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Вид |
матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благослов |
ну, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати |
а.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби |
клопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну стра |
ила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч |
а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један сту |
е поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да из |
оћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на |
е не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју кар |
одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким |
{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мор |
ати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи с |
жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад м |
једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени ли |
Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна |
виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака |
ругих ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору с |
лагослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда |
S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови на |
, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком. |
{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око |
те потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинк |
кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља ника |
у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на |
гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стар |
оду! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њ |
тране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{ |
проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.< |
запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, о |
авукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> < |
<p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p> |
онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</ |
} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу запо |
г учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није |
} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на |
то узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волов |
д те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, к |
S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p |
е је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: кака |
оса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни он |
ђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потр |
Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се |
лагословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га |
во, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га |
ше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле |
чку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, |
више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади |
арост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у зд |
кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама |
а!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то |
ло се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а п |
ето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Так |
адика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па |
ово пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са сви |
из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и д |
S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.< |
шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку |
ву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад г |
</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељ |
135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара |
</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му |
уна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему |
поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, |
утјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> |
а гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с |
</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам! |
ста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— З |
ош један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђер |
шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не са |
сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дије |
јецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је |
да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакос |
<p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
м у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опаз |
с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко |
једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини |
ему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плу |
ара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћере |
с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже |
е трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се боја |
ки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па пл |
главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а |
појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију |
отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле о |
моћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> |
p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватиш |
арод, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у црк |
и причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{ |
а јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прсто |
суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше |
} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо. |
аља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смрт |
рво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасм |
је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је би |
дају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — |
рати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> |
постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје |
смо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет |
разан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше |
> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем |
игу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред п |
рши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп ка |
мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине. |
d="SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Ма |
творише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и време |
ије престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, |
ме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пи |
, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а |
ворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А |
А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет |
е чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је кама |
пов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га у |
вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о |
покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека пом |
адио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачни |
На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.< |
p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије |
овиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примиц |
крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у |
је радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му |
ље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Ак |
више, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> |
, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, |
ам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узим |
упећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на вр |
небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у |
S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело поп |
покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{ |
вих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још |
отив владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце |
ени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шо |
на крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n= |
— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете |
мах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже |
уше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта |
кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздр |
ијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, по |
у, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} П |
е гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једн |
</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклел |
ије школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Н |
n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: » |
ути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесе |
де и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што про |
> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не |
поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</ |
узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева |
ши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не м |
ијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су свак |
о ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ пос |
огу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и луп |
руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а о |
све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види н |
дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и пр |
још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако |
тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ј |
готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, |
ли поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — |
ред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача о |
ош с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим кап |
е га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а |
о не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши т |
у, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у |
о не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{ |
</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва оз |
се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио |
али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешт |
ају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — |
књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она би |
кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по |
и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него |
имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управ |
.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисм |
>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели љу |
м већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а км |
орао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, |
ја од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против вла |
игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} |
икнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... о |
ргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у нар |
d="SRP18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је о |
све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа |
агледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} |
Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако ни |
дним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са ов |
pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде ка |
како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет З |
идјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све грун |
.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Ми |
не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> |
бо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разаб |
ати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> < |
а и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Ик |
То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва! |
куруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем д |
ође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесј |
та у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати. |
радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светк |
примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! |
{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> |
јек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њив |
еда по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не гов |
што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи |
еко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{ |
ахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни поми |
} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне |
ш да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{ |
аљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве |
о, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа |
.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави н |
дио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} |
Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па о |
оморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта го |
{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа |
а поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва |
о; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе |
ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора би |
{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинк |
Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из |
а и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p |
куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима н |
селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксенти |
м.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба |
његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, |
<p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто п |
учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци |
ослове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа узд |
тељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем не |
ћ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадо |
собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p |
и.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</ |
бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, |
тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо |
д попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опана |
Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone |
што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и шко |
вао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, уз |
це нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је |
p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обр |
сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој вели |
у.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене оч |
</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сје |
бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио |
сти ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом ода |
ељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина д |
свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам |
е бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријеч |
за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У |
n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не т |
S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је |
тима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, |
p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} |
ао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> |
ран, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, |
о јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Ма |
ед њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече к |
са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу |
дика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, ве |
.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један |
јаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> кап |
<p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p> |
че војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — |
говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Ц |
шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на |
ана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају |
те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Преп |
ву да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све |
, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Некол |
и главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од п |
ери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— |
ај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ |
ида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Ум |
ча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико |
ма попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са |
ражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па |
ну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} |
арило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, ка |
, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се н |
Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, |
атак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа |
прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако |
он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек г |
е!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Б |
рости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахр |
ило без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, |
нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и |
тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, д |
лучаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јо |
ремена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт зап |
ко да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај |
а села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, |
Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p |
ени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим |
лно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро! |
n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред шко |
е са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} |
лавуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијел |
из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Дв |
јеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:< |
главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — ре |
ну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо |
ати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — |
чек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео наро |
дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест к |
и, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе |
один владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају |
о.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — р |
ви у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само мо |
и школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за |
она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, |
у — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништ |
до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. |
а точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан |
стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— |
.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по сви |
еговој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ра |
и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људ |
Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, вел |
како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> |
м:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач |
о на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу |
ин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Ма |
рце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} |
Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да |
p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра |
— рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој |
се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада |
стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена гре |
попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb |
чан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском |
о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда |
правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан |
је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ј |
кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то до |
гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сје |
шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра паст |
поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје |
арвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено |
ко ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стат |
оју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча |
што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у к |
праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у |
коши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благосл |
ек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S |
онија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад |
у чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше |
опа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си |
ијеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, з |
вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и каже |
срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина |
е јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Он |
а кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клу |
ваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> |
аркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попа |
к! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у |
о — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се |
ијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија |
је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима |
у у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу |
каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> |
зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са |
ржи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које |
јте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан |
ета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, |
р човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n=" |
шир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за г |
бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан |
</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако |
да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човј |
епуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига |
сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад |
оре, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а |
.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а |
љено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко |
понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљ |
ета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли |
е се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је при |
јеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље мог |
?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљен |
усак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p |
гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе |
ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што |
бриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пу |
рвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар |
ли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се вра |
е.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> < |
слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш |
Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га с |
гу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело |
јих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто |
ан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа ко |
а нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу д |
че нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је река |
, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у |
као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапу |
лика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се рас |
— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице |
рила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живот |
сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18801_ |
</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — р |
ра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога |
ћу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па ш |
ју црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само |
разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије |
црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да ј |
.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болеста |
ћ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не |
дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па св |
никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче вл |
лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, |
ата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и узд |
ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пун |
а, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ |
ву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> < |
ајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} |
његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа н |
раћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— |
на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?.. |
="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјес |
а тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут |
есма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у јед |
лађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих |
{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи н |
шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се саста |
му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и уви |
бу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је св |
крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни пл |
им шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијес |
у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини п |
лови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати |
ра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S |
ам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је о |
<p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p |
>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у ш |
ишта друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Мар |
ат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, |
и тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља |
едва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он. |
жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — ве |
} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што |
е док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче зе |
му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете пост |
мо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Ве |
свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дре |
.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што |
е», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p |
оба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} П |
Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет прим |
ући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у б |
јем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{ |
ао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S |
је!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с |
ељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онд |
друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, |
руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога |
мах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу |
/p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
<p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене |
собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је г |
с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче |
као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се д |
. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех не |
— рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа |
, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> < |
а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ. |
ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаж |
<p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце. |
е мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{ |
ни бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двој |
ан се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави сп |
а Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика |
ашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у |
којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и |
охитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под |
тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљ |
ој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати |
у дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p |
p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не реч |
и те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с д |
{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као д |
твар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе |
лађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви зн |
стом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводе |
>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: |
соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у јед |
ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете би |
но дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школ |
д један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјев |
учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухински |
и се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а са |
е међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} |
укоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како |
стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> |
благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човје |
ма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</ |
е с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које |
вору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једн |
обуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из |
друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, |
ре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авли |
а неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљува |
нија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може с |
ти.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Ста |
го гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно |
, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњ |
ћом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце |
p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох |
ом, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</ |
и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, би |
и у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању н |
Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али |
ворећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји пок |
кну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на |
ичати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није |
окојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен бр |
а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и И |
кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »мо |
Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на |
{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га об |
ао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз к |
ине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сје |
владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да зн |
се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. |
бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је |
есе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну |
па и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — |
.{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, о |
Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лаз |
</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лиц |
136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xm |
роја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу: |
>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на ко |
и од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а пр |
.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густ |
Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако |
и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли. |
читељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара |
е и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S |
S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. |
а је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монот |
олитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве |
жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да |
/> </div> <div type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. |
рби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражиш |
> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <! |
и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да га |
кше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с в |
е склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена. |
— рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... |
други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опро |
ом подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га ј |
оше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећ |
Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га |
а никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друг |
смо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је |
p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође је |
она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на крев |
те, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, ка |
узе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S |
арод о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дје |
род капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} |
с било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске годин |
пирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мј |
оји и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе |
рце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвал |
ад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, |
ћ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, |
а као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Гре |
поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио не |
ирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе крев |
S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо оп |
Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S |
да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, бр |
пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад г |
сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене |
одијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијаше |
стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто |
и кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са ст |
едох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему |
још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по дов |
и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помис |
спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрч |
, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> < |
и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>П |
е добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече |
ко иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у град |
иста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дуб |
се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али |
р?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије |
цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продир |
Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n |
p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни |
b n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловић |
ти, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако |
} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеш |
S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> |
p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка |
е поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и |
е поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да про |
и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> |
се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p> |
ху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако |
, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, ст |
епила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих вра |
> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од теб |
Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили да |
ети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њег |
одлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим поч |
оп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и |
авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе ули |
з сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем р |
о сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> |
апа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »венд |
згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, г |
p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога |
шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који с |
е прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да ви |
, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села |
и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а мла |
p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна |
ве.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица в |
е цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру |
ћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125 |
.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село и |
шао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је |
Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изр |
светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мај |
p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад |
ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживи |
ирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје |
чити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она |
чекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи |
у?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред по |
д треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, |
ркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да оста |
ветитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле бр |
сјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или в |
аспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, |
>Plantago lanceolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто |
лико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> |
И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xm |
а писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног |
ам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се |
е имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и |
, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете |
у, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас |
м рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> |
лушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, ја |
да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и љу |
те!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад |
а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све |
му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купу |
ка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан: |
ући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је б |
е ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хва |
ш само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу ра |
е, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква ст |
етету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, |
кви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је |
рпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај у |
ла.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе |
осмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним п |
а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Ср |
узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још |
а је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>П |
рхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искри |
ицом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из |
е у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не з |
од нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" |
е искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико тро |
н пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под |
Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја с |
а ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, оно |
та, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи оч |
се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрил |
ко се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — в |
n> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом со |
{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није |
Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се |
, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенч |
а разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{ |
њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају |
као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p> |
ше Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе једа |
наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.< |
и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мал |
ељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове |
<p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у |
и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а за |
.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се |
Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су в |
м је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Та |
p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кро |
о трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора н |
прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} |
гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио |
евао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и |
малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири |
да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, и |
е покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} На |
ико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћ |
ија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? |
/> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> |
е у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завал |
е, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако по |
у палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну об |
то.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мј |
често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: |
зисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У ј |
?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — р |
страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час приј |
клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он за |
јеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.< |
да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све м |
ћи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувић |
еда попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S |
пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче |
од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који |
ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а умор |
запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још |
ом.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо и |
ика пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе |
се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође св |
липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова ша |
ут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води во |
главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као со |
ладости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити |
је једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не |
, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовањ |
пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и с |
це па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади зној |
Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је |
е свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто грош |
дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је |
о.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, |
о и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једн |
школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој у |
а.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело |
је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p |
лик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама ча |
Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут дов |
је шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан уст |
спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и |
ема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, ка |
Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а |
то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар |
агослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крм |
гу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и |
ни измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ |
е школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак |
које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрв |
ци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба п |
оше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше |
ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чв |
ра на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила јед |
оме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто дру |
а добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.< |
темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао |
/p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, по |
p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:< |
е?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруз |
ом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише поп |
ше не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у |
и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к н |
ио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих с |
ла подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — |
амет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да |
, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Ра |
врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не |
е од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па |
Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте |
ста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дох |
плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите диј |
још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљ |
у се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је пр |
рашно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дох |
за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да ј |
небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневи |
<p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта |
че Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијен |
p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гније |
рдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али |
уше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо. |
попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије сви |
етлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала н |
е кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На |
ост, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — ври |
> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја |
ањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Не |
ћо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ |
зду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђен |
д попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по с |
јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп ј |
ци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опира |
ала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стиг |
оп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свак |
ену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S |
скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p |
таде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између дви |
на уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу. |
њи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одл |
!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не |
29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> |
а на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, по |
S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи п |
вајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Пава |
евића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица |
суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, мом |
ога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије не |
ашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весељ |
кембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— |
орици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик! |
шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђери |
уде, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо в |
и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и |
које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светит |
се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и до |
узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> |
ни, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана |
.{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише. |
ћ и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово |
} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да |
испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе |
треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало нау |
оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп М |
ом, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="12 |
их вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, шт |
адико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече вл |
е, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је |
Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пу |
дну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову се |
же ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка пор |
па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} |
даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Тре |
х тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваљ |
и које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> |
има двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле |
ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама |
увића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} |
</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разгово |
Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да |
је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако дру |
сма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек мора |
жи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало н |
иле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дат |
— вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владик |
тар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, у |
уха.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ков |
</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се озно |
Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па |
е зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је |
рам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта |
као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n= |
рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно |
зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати с |
ај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче с |
рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину дв |
динама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, п |
је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим б |
турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И |
овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића ц |
{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јут |
гра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја вољ |
а, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста јо |
у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p> |
риђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против |
рце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се |
не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и влади |
м је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле |
како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо |
то се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну ру |
асу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је с |
не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механ |
р- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вриј |
рад, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијет |
ву да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око |
»Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу т |
фесора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из |
главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и |
и не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не м |
гу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће ос |
ед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да |
ладику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — реч |
д ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће |
нић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру |
ији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на |
>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестр |
Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рен |
а дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија |
да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се наро |
ш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи |
ан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од зв |
ародом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се про |
Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше ј |
аде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлиј |
ога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је.. |
ао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у наприј |
мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као |
рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— |
ељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват». |
прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вриш |
капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви к |
и, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноз |
аш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задат |
а духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава |
ло порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.< |
.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељ |
година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили |
А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се о |
ако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и по |
иљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у шк |
а?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам |
та поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђ |
паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} |
ану, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче рук |
м! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> |
е му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n=" |
одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече п |
до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p |
ешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу ва |
<pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила |
ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> |
Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну |
ек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему |
.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb |
крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те |
му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из |
ебала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од ч |
а.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити. |
ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш с |
радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи |
г доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у се |
домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и |
и ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађим |
млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали |
ци добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Мн |
се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгу |
— вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде |
на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не ту |
лако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кош |
и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — |
аву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p |
ећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти |
Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрић |
у, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим |
<pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим н |
м.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти |
е божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим! |
вјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом се |
је, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што раки |
си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и нар |
језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њ |
дважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, |
Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> |
оче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и ра |
Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и п |
у:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити |
ијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, |
и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S |
вријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попад |
о!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду д |
дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет насту |
јесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} |
— рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар |
ка окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци с |
сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам |
Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвал |
p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећа |
га ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у м |
га посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја |
њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече кова |
о изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, м |
>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који |
и пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гд |
се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, |
p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам |
итар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> |
њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завез |
и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благос |
а рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> |
д најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо |
тки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премј |
то, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p> |
асјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и < |
>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донес |
очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се |
ча гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Б |
едају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се |
ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у с |
би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — реч |
ам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Њ |
иво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица |
е људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није |
е зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} |
је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пр |
врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" |
врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачни |
</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда не |
у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на друго |
да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га |
ју на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и уз |
ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по |
хо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрав |
, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по |
Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме наро |
шене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај куку |
о њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски |
подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да |
кије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се |
и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је |
бран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти н |
да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они ш |
је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с |
чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп |
о, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а |
ахне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијело |
</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p |
упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји ја |
ем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да с |
ne unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, |
ља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији |
{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити |
ад и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све |
="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао пос |
ли га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Ни |
> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чу |
м се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n=" |
је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубил |
а, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно м |
оцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило |
— нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађ |
/p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — |
орамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга |
о, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ |
ослије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљ |
је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из |
ена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је о |
јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је |
едје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.< |
ауке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас |
њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам ка |
} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, |
луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Л |
ађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p> |
а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у ово |
сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми |
чај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће |
па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које |
кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као мома |
p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми |
еде ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} |
се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли |
е у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједј |
ача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара ц |
овце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју |
p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поч |
чила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бј |
у!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све кр |
свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У об |
е се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада про |
о!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="su |
ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годи |
о се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> |
рим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш |
у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, а |
убих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</ |
нали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада пох |
поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{ |
<p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> < |
милио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! п |
колу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и |
ат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брука |
каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио |
p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига! |
ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему |
од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како |
аком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету |
ти, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и д |
па и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А |
о сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће р |
кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп п |
богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Не |
р он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Прету |
{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, |
тарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављ |
је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом |
А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја б |
ата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умук |
"97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни |
гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> < |
?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матиј |
а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, поглед |
лад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у |
у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту |
Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје к |
а глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Гус |
шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске |
наутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне г |
inia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још |
нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p |
ијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а к |
ијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> |
а неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дук |
/p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како с |
у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гд |
сци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} |
сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат н |
ту највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог |
> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе наприј |
да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи н |
да посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у |
још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распуст |
оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла |
дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ |
у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: |
у му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад ј |
, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеш |
ет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела је |
ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на усн |
јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:l |
преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прси |
надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћ |
дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па ст |
ад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људ |
ије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отво |
а:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</ |
ицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци погле |
Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастиви |
д, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, |
ога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда нава |
страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши |
ке авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и з |
ику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу |
ћу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш |
а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутови |
— сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих некол |
подин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гд |
це, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па раз |
а рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> < |
оро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене |
вчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљад |
} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и |
прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му с |
погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:< |
читеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није па |
ола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога |
старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или |
ач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} |
онију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар |
.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре |
д је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком прав |
не из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепи |
ко село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мис |
</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p |
.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може о |
и не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мал |
рош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да |
Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има мно |
ијеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесе |
е, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече |
крете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Зна |
p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја к |
и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад |
капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— |
Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут по |
дје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p> |
и он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{ |
а сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бог |
о главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површи |
је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она |
човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна рад |
ладике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега с |
р ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{ |
ут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а раз |
>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде |
дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а |
о, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо остави |
Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p |
сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад с |
ваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на ср |
ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед ј |
војнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни |
драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно сви |
рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони с |
ао да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земљ |
осподин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе с |
сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мар |
ћ први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксе |
Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у |
мрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокол |
че, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко |
је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арн |
оповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме п |
м заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, |
рса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: |
{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје |
едигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и |
Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје оп |
је кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, г |
а је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле п |
ем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је бил |
женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{ |
ла.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} |
раћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да |
так, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од |
орисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико с |
срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често ус |
м чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико |
хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мисл |
мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни п |
дите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она |
ијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су |
— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је да |
тнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против |
<p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био з |
амо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у к |
си пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе леж |
, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда п |
{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смије |
с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам |
е, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да с |
ако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења с |
учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и пи |
исма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у шко |
а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мал |
је то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, и |
а крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у бр |
.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с ко |
на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа ч |
ије луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p> |
А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутр |
, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ с |
> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што р |
его што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши ш |
орака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, |
Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде |
те мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око влади |
а!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у |
за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, |
еда попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог |
ашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само |
сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, |
лова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> < |
ају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче |
и се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Она |
у злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као пр |
у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и |
све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згр |
Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чу |
ије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — |
е љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом раз |
— рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и п |
<p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p |
а!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и устав |
>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не |
слови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена ко |
вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, |
ила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било |
Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом: |
те под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра |
ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу |
вим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам |
/p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком |
је памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шт |
ком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе. |
ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је б |
знане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стој |
заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> |
механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дј |
Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завија |
о како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет |
, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="1 |
распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да |
е, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и д |
/p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече |
лије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се у |
петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе ко |
није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у р |
о владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. |
ем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима ј |
а наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, шт |
навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и у |
{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипн |
ио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени гу |
шила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем уд |
одине, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У ме |
неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за |
а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икон |
</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се п |
а поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Б |
о.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као |
иљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара |
га и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, |
слио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако ј |
ла била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала |
и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону стр |
на нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, |
една мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори |
S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и |
p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја. |
е гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти |
и пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — |
аво?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, |
веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта ј |
видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све гр |
Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, |
p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гла |
p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај |
око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, ко |
е сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} И |
кочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из соб |
} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу |
ви и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрм |
још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи |
<p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина с |
ама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> |
> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> < |
{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покај |
цтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљен |
че поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И мл |
се чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад |
!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш |
130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>У |
ј час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда |
Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ниш |
к, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — ве |
е наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше |
оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне |
нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! то |
/p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ј |
ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер пр |
ша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <f |
огледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— |
сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; |
свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак |
јесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} |
је ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="1 |
дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а ције |
.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри и |
ру и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шт |
ико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>По |
ана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде св |
доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера с |
то је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније |
отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како т |
горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} |
те ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{ |
длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљин |
ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Уда |
Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је в |
па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— |
уде, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти р |
тра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне н |
едног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно пору |
еше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p> |
је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на м |
чи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас госпо |
облачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благ |
у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За |
ти!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао |
ви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце |
била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. |
млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви |
це.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави |
пову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није т |
е да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате |
а читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је б |
има стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи с |
жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог о |
чи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да |
како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једн |
се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дох |
Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне |
Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више н |
> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да же |
и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Про |
ивао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаник |
p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа |
S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-С |
му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> |
и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Осто |
м Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! |
је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је о |
Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Сам |
је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да |
спа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако |
јени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта с |
/> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрас |
са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе |
ки.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био |
од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запј |
да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинс |
ави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а |
пак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И нар |
аше међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S |
умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест как |
ав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и но |
, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа свет |
<head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повели |
а радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p> |
миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Ј |
нога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га |
Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, |
и једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене |
b n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и с |
овјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и дру |
ка пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, н |
, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</ |
онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде |
се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— |
јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео |
Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко |
да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p |
школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је д |
попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити |
ћи и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата мож |
но крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним ба |
авио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све |
но ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоб |
рах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на |
поравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и п |
Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче |
ека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко врије |
це посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми |
ма и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учит |
а дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се ум |
вање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток ру |
ше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете |
Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те |
> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p |
рудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{ |
црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба |
истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ пово |
аман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави |
народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се п |
пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете |
т, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то |
у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу памет |
о чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} |
теља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писат |
и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Мари |
сплоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} |
име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде к |
лабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост раз |
ор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" |
ко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, п |
> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза зв |
ко имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредит |
како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не |
>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{ |
онио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> |
у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У м |
дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је |
твог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити у |
ије још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал |
рофесора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и и |
о ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и ка |
мно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им |
хвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — к |
неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Б |
пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води |
ад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p |
да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај пос |
у он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131 |
а викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам мож |
ЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <d |
да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особ |
Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати по |
о је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву А |
?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, о |
ћ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад |
су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, |
на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче |
, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нек |
к он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа с |
јих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на |
чито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим |
</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум |
љака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> < |
свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху |
па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и мон |
<p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, сам |
отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље виш |
ин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; |
ју у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се дес |
мио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оста |
им благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је чов |
ичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод? |
туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— |
<p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, |
орају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свако |
ослу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја? |
то је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни |
тише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде п |
руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Посл |
<p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ |
памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, |
јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са орах |
па мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у ј |
утњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поруч |
/p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би |
. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} |
морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко |
тају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се об |
При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} |
цама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{ |
тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је |
</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо. |
е попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије с |
<p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" / |
гледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па прав |
>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и |
поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче |
е сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со |
>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S |
вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> |
рашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да |
ан дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— |
в на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се ш |
о Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>По |
да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај |
ач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош |
ги народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коња |
га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то би |
стељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трп |
Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> |
.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да |
врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара уст |
е пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, рази |
а шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, н |
с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд |
е да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а на |
ричао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n |
о?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га |
и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чем |
е плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите д |
прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је по |
д и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па н |
/p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> |
<p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге пону |
о вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »цр |
зброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде поп |
{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубиц |
ка, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате |
чеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је гор |
о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цр |
ути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ |
Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отво |
> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је св |
а их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут по |
што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пласт |
хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је |
е се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учите |
имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> |
а сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, кум |
на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешт |
ји крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да т |
ио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. |
уо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, |
главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и |
ом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке |
S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади по |
т.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи н |
одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божј |
</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина |
је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не |
цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна м |
да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писа |
окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу т |
ли, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељо |
први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} |
, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама к |
летјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стиза |
убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А он |
раси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тј |
рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и |
анчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице |
ли се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и |
ли стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TEI> |
а узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</ |
рани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умаза |
...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отвориш |
рић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па гото |
је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и с |
прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој к |
о да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије |
b n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам стр |
и је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдј |
ко скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду су |
емљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} |
на дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се на |
ега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују |
то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му су |
леда светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с биј |
а и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ к |
агослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепрка |
очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у д |
е служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав |
пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до |
ања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су би |
да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час |
не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше |
стеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све |
у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{ |
четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије н |
«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изг |
коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па обо |
уме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде к |
е труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па г |
<p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на п |
јекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону |
Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} П |
п ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна |
која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били харт |
ешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утр |
онисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} С |
аплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу с |
> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — |
о, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — ве |
о ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више пр |
маже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија |
радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спр |
земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисм |
тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци |
ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> < |
а са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру |
а се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} |
, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара ск |
иди да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од ку |
/p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се |
оздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу |
о, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И |
апуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дука |
Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест |
не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да |
икад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми |
и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n= |
а испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као вели |
еца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S |
ни!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> < |
, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нек |
ове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрве |
овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа н |
ла, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их |
јете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа |
страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала рос |
ше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане |
у.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscinia |
у је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду су |
м чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио са |
ој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{ |
обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пи |
остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувић |
селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, |
p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нин |
дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, |
ју.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви |
је ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да |
</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би ч |
присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> < |
.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уст |
о, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па н |
.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он |
то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Је |
његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што ид |
а чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте |
ка с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако ост |
.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђ |
аклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече |
оја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињар |
, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — |
а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, |
каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата |
!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао и |
потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и |
ла су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној. |
влије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> |
ђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се су |
о ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања ос |
мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцто |
отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — |
на шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, ко |
и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пр |
/p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде М |
Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе ј |
ем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У |
ли кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа |
јеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причек |
не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну |
ћ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> |
сму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу |
си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на п |
ола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва |
овао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и о |
си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њем |
га малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ла |
пу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је п |
му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да к |
ено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="10 |
дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p> |
шта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Ч |
трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се зг |
ама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не |
виње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша н |
инка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Так |
поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p |
м шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с М |
еде се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, син |
пу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишље |
адију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био с |
огледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p |
спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врат |
свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољн |
Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворн |
ву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у с |
зимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учи |
у:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како |
у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као |
причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био |
стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у |
а дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена |
него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде |
ину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилаз |
<p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људ |
<pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше |
ста поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом д |
ки облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавица |
је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није н |
у, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заноси |
апуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осм |
а у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — ре |
.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве. |
тељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем др |
тељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не |
јетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је ма |
то га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим ј |
човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; з |
S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и д |
опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p |
и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог друг |
.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Г |
Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра биј |
ад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко по |
уму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше |
p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче ше |
ен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревет |
руга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код ка |
сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше |
/p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима |
аљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давн |
вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји ј |
ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд |
тету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубок |
и се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из |
</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам |
божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењ |
p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гле |
да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и в |
pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада |
крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше пр |
добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и понос |
зе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навал |
ве што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће |
ова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Н |
ре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама |
како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се св |
S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој.. |
у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш |
p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S |
као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и |
ча.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, |
па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну |
идим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} В |
— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Наст |
д пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је |
шљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, |
му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он ост |
и писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања... |
, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргн |
зрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће |
ко с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — на |
</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, за |
ојствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најпри |
се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом |
Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, |
е учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па ка |
онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли п |
е — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, |
о, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти р |
, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га |
оп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и |
учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати |
три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задрж |
анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прав |
бјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут! |
адити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер |
сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Јед |
Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи |
теља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стад |
ицу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А ш |
ста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} |
му. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? |
нски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а |
ране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људск |
о, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за ст |
је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку њег |
с!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми |
а попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао ш |
а, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још |
и сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ сврш |
} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете. |
> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтјед |
селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде |
<p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили см |
дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — ве |
ћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, |
ам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали. |
амну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S |
село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим |
душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се она |
о.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњ |
} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— |
рије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран |
т драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једни |
н кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лије |
/p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спуст |
во дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господ |
га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види д |
а повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{ |
мо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао зб |
А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S |
есто дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је |
е ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба уч |
м чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно ка |
даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме |
ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код |
наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели |
а то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентиј |
учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се |
кренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су ви |
дећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а |
и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да |
ћ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе |
а у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише п |
усту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете м |
собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата |
за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо |
уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен к |
еће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити |
у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школ |
наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледам |
де он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} |
рић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им |
па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — р |
и с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да и |
о би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пун |
зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то |
д одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и до |
о каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, ст |
S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре |
ашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара |
д школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси |
би у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира |
рав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њ |
<p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије по |
Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, |
ће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мис |
у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене ч |
аноје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи пле |
и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом д |
леда уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим в |
че Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде |
не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спа |
јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лиј |
ши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да с |
, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет пог |
сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцај |
д плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> |
ли — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хи |
p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче б |
.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој ј |
е тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њ |
, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} |
јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n= |
д учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{ |
, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, ми |
остељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди |
еним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, |
, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија на |
кше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш |
.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, |
де туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он |
а и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам к |
но писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао т |
де госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, пр |
порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да |
уњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: |
, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао |
воримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гу |
ко је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Шт |
од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Вид |
м је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само |
{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«. |
и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите |
еоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи |
сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </d |
ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или др |
уша вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо |
ња, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, шт |
ипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да |
, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p |
е, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у |
="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али вла |
снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како д |
он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио |
а, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да на |
опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! |
сто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на пу |
а упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те реко |
коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћа |
због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чуд |
Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био |
ао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек |
рне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој |
це, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће |
кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у |
прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти зн |
и та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам он |
убили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику |
е се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољ |
>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту |
зама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече |
а.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о то |
струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само с |
подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{ |
ки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи |
говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} |
<p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није |
е!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кме |
" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију |
, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се |
е говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту |
војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у др |
учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није |
лије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је к |
<p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, |
ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93 |
а знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особит |
, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="1 |
котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> |
ико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из варош |
јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте ку |
радао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у |
мо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођос |
трже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати ку |
мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Ј |
љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше |
боравили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва пр |
пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих С |
Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док ку |
, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> |
ед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело |
раћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али |
то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам |
поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек д |
смо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар |
I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и |
кав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, |
а«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; |
која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте при |
чино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио |
аук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим |
ла?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин |
богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохват |
д немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче |
иља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда |
/p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{ |
ко сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра |
> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Мо |
кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она г |
е се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и |
њео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће |
ати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цр |
, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голије |
и се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло че |
то је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој |
сели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чист |
нце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одз |
гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се |
} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајањ |
<p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа по |
га што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га ј |
n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и сву |
мио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег |
да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да |
<p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни |
у, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у |
"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву |
рква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву |
о и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп ј |
к сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ |
<p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> |
ољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете кр |
та, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана |
ена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, |
one unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не м |
неш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ј |
ти ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— |
доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се |
е, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} З |
сла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p> |
лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потон |
га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико |
ко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, ба |
газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут |
дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да |
н живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима. |
љу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} |
е заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се |
Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се с |
била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> |
и сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће |
редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашн |
нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу |
ој авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за ж |
е и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је |
лу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у |
едне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако |
ано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне |
ас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нин |
поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живије |
се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке с |
{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је |
Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору ј |
што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то до |
ко га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле |
ригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије |
сјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чек |
ог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учи |
е жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак осв |
судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је жив |
и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум |
Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, |
знио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши |
S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поус |
ћу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и уста |
ге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га преср |
изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више |
оговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} П |
тељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И |
мо у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може |
анити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио д |
у залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119 |
вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба в |
ђе све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лије |
а кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми ч |
вјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оска |
ком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једн |
приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрљ |
ати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — как |
мах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, |
вена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт |
д на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим |
као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изг |
руга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала |
кву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар |
што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у |
однијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује |
етна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Та |
кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, |
уту.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml: |
че — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. |
ма много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрука |
ову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у |
се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све |
готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо |
јем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго. |
јечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једн |
дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријеч |
да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мис |
бити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује |
јте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћ |
ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако |
м.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очи |
хвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркв |
дити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве |
ла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само к |
је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш |
и «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њих |
е.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрог |
инских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му пантал |
е, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, |
, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио |
ире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен |
<p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво по |
кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућ |
очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крсти |
е крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака |
енском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим т |
>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли виш |
имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, |
нам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није |
а помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар! |
ријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и засп |
је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, |
једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено |
не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекај |
дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијело |
ослије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шк |
ијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сирома |
се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем |
поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксен |
ко гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако |
вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ |
.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича са |
наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, |
адника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— |
врдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: |
оповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење п |
баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да |
и ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла о |
дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— |
pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <fore |
кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет |
то је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} |
убе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповје |
гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је |
тов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп |
се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једни |
је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не |
што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно |
о пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико |
донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, |
ла преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад чо |
а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп. |
под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако риј |
клонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али |
еде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> < |
лике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки ча |
тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље |
...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <mile |
по! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађ |
озор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упр |
поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богда |
у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић |
де петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она |
, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{ |
књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу |
школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити друго |
ла сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књ |
јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе |
сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— О |
губих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— |
таје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову |
пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведр |
весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан |
<p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако |
ека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оч |
празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они |
не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако о |
покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже пр |
.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад |
S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ |
ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи |
је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да |
шњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црн |
који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске кап |
а се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора |
="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори! |
иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк с |
<p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке |
едамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бо |
тац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у р |
е се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p> |
ају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, |
беским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћут |
и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом |
е код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, |
црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим |
о туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу |
ок румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на |
нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све |
его ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила |
ице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он кл |
е она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb |
у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створит |
сјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељ |
о црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мач |
аодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{ |
кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир |
а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем обра |
ела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало |
олико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматр |
ироким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се за |
то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нам |
вати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни рије |
>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ |
цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети |
обра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу шт |
p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде са |
е виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријеч |
; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо |
пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни |
овој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што вид |
био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, кој |
попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је |
те пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, |
шљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не јед |
самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се цр |
у више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо |
!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђ |
елу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— |
поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му |
а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, |
!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се |
је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што |
пу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста |
ној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ грак |
иведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али н |
ече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и са |
па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, |
исто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plantago lanceolata</fo |
еди поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јеч |
п метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко в |
<p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она ј |
им хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој стр |
Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог с |
, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је |
у ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита с |
ој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хват |
нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, ко |
љка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљи |
е послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од је |
tion" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат |
— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родил |
и ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p |
ја је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кош |
јевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљ |
на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада |
е изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с |
е гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив би |
сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово с |
у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља |
даше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше јо |
н човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што в |
и.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пре |
ач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, |
/p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Није |
аљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сје |
чешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало |
S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира см |
ар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S |
њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из |
<p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешт |
адисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини |
} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу |
"SRP18801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је бил |
ељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не д |
а уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице |
ом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> < |
људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк |
.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње |
<p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А зна |
све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</ |
вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Ни |
дом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледа |
ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога |
ти кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вар |
е глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црн |
ћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некр |
ост, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с уч |
а Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879. |
и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје |
час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда ј |
S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или |
е, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти раз |
иран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Јед |
јек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга |
ју.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обаз |
јетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помисл |
iv> </front> <body> <pb n="90" /> <head>Школска икона</head> <div type="chapter" xml:id="SRP188 |
о гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођо |
це које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али не |
дичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, |
иштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола п |
ијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мањ |
аћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други с |
хранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће на |
S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.< |
рквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још з |
даше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене |
<p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћа |
> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — |
смо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо мех |
<p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женс |
Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Ста |
> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно |
бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> |
ља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, |
се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад го |
<pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Ве |
и.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ би |
се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу? |
јприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, |
у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крај |
још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши вад |
онаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, ве |
ти! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде |
нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стра |
силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} |
ла крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и н |
рана.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« |
же смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас м |
не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема: |
учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђ |
тарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па пос |
у и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек п |
слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и у |
е по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема |
{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут |
одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће |
ете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе |
> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо |
м, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и |
преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече вл |
кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем |
> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад |
душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И |
викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му |
вљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмје |
страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче |
је!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — |
p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви |
зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам |
лагослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквен |
на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док |
ако сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој |
<p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији ј |
е се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа др |
. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби |
>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учи |
то — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш до |
ш се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да |
p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами |
час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да |
g="LA">Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, |
и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја |
— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград |
рти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, д |
једи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Тр |
ухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како |
ричао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како с |
Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око в |
а пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстим |
ужну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Д |
ти себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и |
шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тава |
паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што про |
тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти раз |
е владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да |
о, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} |
питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли |
/p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је б |
апитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени |
ају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани |
сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ ос |
вена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у |
насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој |
p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја зак |
е плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа |
сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало |
само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати |
у сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло |
СКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p |
ГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предг |
у кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе |
ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{ |
јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, |
арати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За |
црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише |
</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из |
»Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је п |
да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и |
една велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог про |
а звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи |
го би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико |
редословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се |
говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусн |
мо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није |
али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу |
ст која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњ |
више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно на |
ади оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и как |
јељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућност |
па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се |
и стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? |
>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си с |
Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Бољ |
уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; ве |
чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> < |
поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — ре |
пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад не |
Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао искола |
а жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> |
.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа г |
ао мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</ |
шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро |
слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога д |
ико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па јед |
ра:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и м |
ћ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, ве |
или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је |
каква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n=" |
свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш к |
и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што |
ске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао |
у је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши |
бе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, |
е, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, |
нути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учите |
ословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га уз |
притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовн |
о Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао |
промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још цр |
које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до в |
орити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на на |
прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S |
ри, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао је |
њир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} |
>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече |
ци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ с |
огао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то |
ело рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго п |
као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи |
не сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, < |
веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада |
! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете |
ве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом цр |
али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, |
уме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало п |
босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} На |
оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити ка |
лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он |
слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, св |
ише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изоблич |
а, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад |
шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејим |
» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» в |
/p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој |
а.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја |
рквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је гов |
он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се |
ладико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а |
и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> |
е ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам о |
ита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p> |
/p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p> |
манет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцај |
рише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Ни |
ме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно |
е ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштр |
е.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S |
ај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се |
Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!< |
> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачк |
ако се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не т |
vetana/Projekti/D-reading/Tekstovi/UBSM/Akcija_100romana/eltec-1.xml" type="application/xml" sc |
<?xml-model href="file:/C:/DDD/Cvetana/Projekti/D-reading/Tekstovi/UBSM/Akcija_100romana/eltec |