| им грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="T |
| мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладн |
| молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорч |
| ром снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst |
| >Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клу |
| Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба |
| гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетк |
| (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Диш |
| ахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја |
| ском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци по |
| end="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Х |
| рано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне па |
| е: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="T |
| p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо је |
| ekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапута |
| шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље |
| носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора св |
| еђутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црн |
| .“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро |
| гова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим усна |
| људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам в |
| меде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, |
| ао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чус |
| нако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tek |
| и га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељи |
| ави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цв |
| end="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. |
| онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend= |
| Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p |
| ироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst |
| је паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице сме |
| ност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерч |
| це, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад в |
| <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђ |
| арђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бл |
| p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то м |
| ивијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„ |
| ">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је |
| ...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски |
| занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица |
| алеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Х |
| ла! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи |
| е и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас га |
| е видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Поч |
| стим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. |
| /p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> < |
| ка, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на |
| end="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуб |
| ено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни |
| па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не |
| удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То |
| кама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је бил |
| е груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборави |
| други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва |
| „Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у |
| мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харај |
| ра, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, о |
| извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и нево |
| р и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кука |
| из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="T |
| и трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали |
| колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Докт |
| мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Teks |
| осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="T |
| , да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варја |
| е газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </ |
| ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих с |
| ати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| оклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из |
| уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посве |
| квога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: н |
| .{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод |
| едне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst" |
| , као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p re |
| све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и на |
| м увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да |
| ишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила с |
| м продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Б |
| он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућ |
| , али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а |
| сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Реши |
| реко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по т |
| .{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он ц |
| мо о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се виш |
| : чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="T |
| му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У доб |
| о.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трепта |
| вету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног с |
| Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта м |
| је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа р |
| с и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p re |
| у, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињс |
| и га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као п |
| е!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужн |
| end="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто |
| ганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и срет |
| а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак та |
| rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Ма |
| ко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Т |
| .. </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши |
| се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој |
| ти и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увезе |
| свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бист |
| е мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> |
| еких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледа |
| Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он м |
| ке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади |
| велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју он |
| елики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамо |
| их колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него ч |
| арком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањариј |
| st">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укоч |
| st">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, дан |
| д Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко прод |
| је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метн |
| ече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} |
| а, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут |
| ">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{ |
| брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кућ |
| "Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Дв |
| вих; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вич |
| Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом |
| ; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst |
| /p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p ren |
| кенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене! |
| све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожут |
| чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend=" |
| а рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робиј |
| И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда |
| врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради п |
| мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју д |
| елим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним ф |
| посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чед |
| е тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... |
| лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божи |
| ући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики н |
| и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од уз |
| кутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицај |
| и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по |
| уће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Teks |
| хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких бе |
| оворио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, |
| <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласо |
| ...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду п |
| а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бо |
| тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за |
| S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођен |
| Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Об |
| ком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео |
| и они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће |
| залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p re |
| Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не ос |
| али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мисле |
| с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а |
| кенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га поз |
| еле госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Туж |
| сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} |
| или, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гроб |
| ео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз |
| су љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> |
| с Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца |
| {S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жи |
| пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом |
| које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> < |
| е жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у |
| ту неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али |
| ве којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуц |
| цу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби |
| ="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он с |
| аше.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам м |
| , а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тис |
| , — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, |
| кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана сна |
| уком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у к |
| — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! за |
| уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — |
| дахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не |
| се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме |
| напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима |
| а понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: |
| гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, бол |
| <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за брат |
| је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре тре |
| оростаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p |
| бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим г |
| реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="T |
| петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је тол |
| ћницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ће |
| м, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђ |
| о, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину м |
| а најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осм |
| убоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Ма |
| те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у |
| м се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспа |
| кинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја вид |
| идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зн |
| p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, о |
| све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{ |
| ај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакв |
| мо гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за |
| . </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумир |
| болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду |
| зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка |
| t">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко |
| .{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан ра |
| дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p |
| дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да до |
| низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дан |
| дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали за |
| то, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како |
| им очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} П |
| е: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу пре |
| моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставил |
| и пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, ником |
| љубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћ |
| играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши с |
| тка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумира |
| е ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да л |
| у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: |
| крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавни |
| сом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend |
| ћу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујућ |
| "Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у е |
| </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога |
| <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам г |
| о да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погле |
| rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, |
| јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена |
| p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из к |
| о здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет |
| лом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас п |
| </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни |
| буђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> |
| . </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p |
| и проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несре |
| а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинд |
| ило сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је н |
| длазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја па |
| {S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани |
| А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби. |
| дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густ |
| вече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: поблед |
| ">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и |
| ни хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је |
| ене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога |
| ојих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами сво |
| другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се |
| од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; п |
| на, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих ни |
| у воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну ев |
| ча Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p re |
| е.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> |
| t">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p |
| ">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш д |
| че жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плак |
| Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ |
| ватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се |
| грну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући с |
| на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци сво |
| Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти |
| стина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледал |
| е руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само |
| а се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а |
| ека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе |
| /p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никад |
| м страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја |
| {S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грли |
| nd="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели п |
| ледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се |
| "Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни поп |
| је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сиро |
| ="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори... |
| н, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је |
| ="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами |
| сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје са |
| аћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако |
| ла сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осм |
| е од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених б |
| гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом сило |
| жда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испрода |
| ан на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те стр |
| /p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од б |
| заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шт |
| ekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора дол |
| у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је |
| и да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> < |
| аџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он |
| милостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким пр |
| о парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре г |
| а, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сас |
| рође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, т |
| могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, он |
| d="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, не |
| е на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на друг |
| богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натра |
| варала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ћ |
| end="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обаз |
| аном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој |
| чу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкер |
| им мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископа |
| скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сир |
| дених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и беск |
| сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и |
| це, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац |
| <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде |
| онесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а |
| еханџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Поп |
| d="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, н |
| ијатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово |
| S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дрк |
| совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p ren |
| н благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Мале |
| , има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> < |
| олму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p |
| а нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! |
| } Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно ма |
| орције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p ren |
| екса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече |
| ти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђ |
| што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари |
| мо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухв |
| Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“ |
| S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу исп |
| Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Дв |
| ој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена |
| </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и п |
| сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи |
| ору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку н |
| талим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему |
| њаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе |
| rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p r |
| та Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char |
| еломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, |
| е беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> < |
| н мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико |
| то тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка пре |
| nd="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му бе |
| неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </ |
| залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу гл |
| дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стре |
| ас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш |
| ижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у со |
| атио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку |
| а пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећ |
| колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене |
| очености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, п |
| хвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), |
| дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој ст |
| беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, |
| е прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то |
| јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим кра |
| p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грли |
| а наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend |
| ао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам |
| о се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах |
| .{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут са |
| сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и |
| га сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописан |
| Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који с |
| говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, в |
| а толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јед |
| лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у ње |
| жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад |
| } Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме из |
| и Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде |
| увши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из бит |
| де тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S |
| а га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му ка |
| лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе кос |
| т пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко |
| и ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend= |
| , онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, моли |
| сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да и |
| , па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с о |
| Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Сав |
| н журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{ |
| На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S |
| — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгле |
| А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst"> |
| или, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше |
| } Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на ме |
| има да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукам |
| жи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из зе |
| а не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опакли |
| .{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и |
| > <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p |
| људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су з |
| им дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </ |
| кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{ |
| ду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помо |
| а и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно |
| м фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с бели |
| и? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледог |
| ветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми мету |
| кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са си |
| од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а |
| прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њ |
| ну косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, |
| гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице |
| носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао б |
| и.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чини |
| али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја |
| ти доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из та |
| су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје мак |
| сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке |
| у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трул |
| ="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у св |
| </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша дец |
| де на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, и |
| баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних ра |
| то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо |
| е, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће |
| ј згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из ко |
| нио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошк |
| балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђо |
| /p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година чове |
| ологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, н |
| да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљ |
| та је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. |
| о сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске ули |
| један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неко |
| су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекив |
| , па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањ |
| уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва |
| /p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше п |
| и муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је т |
| е; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су о |
| пут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Але |
| нару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p ren |
| а су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на |
| м изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати.. |
| тка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала |
| ећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му |
| зе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица у |
| егове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. |
| end="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банк |
| било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашт |
| : то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години |
| rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим ц |
| </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и ли |
| о долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мај |
| л’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још |
| end="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{ |
| да ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми ј |
| <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве клас |
| ом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасн |
| то мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p re |
| p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по р |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његов |
| жа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно.. |
| ; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужно |
| у, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој |
| </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да ј |
| у, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен... |
| и из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила |
| е. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; |
| ући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и |
| а помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева |
| о хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p re |
| г наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend=" |
| Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, |
| ти...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; ота |
| јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно пре |
| али чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на но |
| то.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, |
| идела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи |
| следњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </ |
| ерика нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чин |
| ером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесни |
| /p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме |
| а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрез |
| end="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога |
| пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходн |
| у хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду |
| међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је |
| колико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{ |
| а сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst" |
| е руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који ни |
| с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, и |
| е на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p re |
| p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мр |
| дела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а |
| у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а |
| рећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћу |
| у је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше |
| белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио з |
| е Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а |
| еднога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли х |
| је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме ше |
| и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него к |
| т трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпр |
| о, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада |
| их зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који |
| ане беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити мог |
| Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица ис |
| пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њ |
| ога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би |
| ек проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш з |
| end="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">С |
| хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, |
| за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у |
| акати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје |
| а нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да беж |
| ге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и |
| рце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога н |
| е неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру т |
| ељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским с |
| и сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладо |
| то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу бедн |
| , ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, |
| е их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али |
| p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање н |
| не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst"> |
| ца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="T |
| лово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер |
| у; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са |
| , тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али с |
| } Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да |
| до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала |
| еда у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она |
| аме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким |
| човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После |
| даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p r |
| еко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умре |
| глед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај пог |
| брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
| рски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски ч |
| људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здрављ |
| ла; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сирома |
| наду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће он |
| Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам оп |
| царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst" |
| Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дош |
| просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно |
| пава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се |
| Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох иска |
| јатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу |
| "Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја с |
| бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја |
| один строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порци |
| чи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те |
| а и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом с |
| е. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек до |
| шно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на зем |
| од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он |
| едо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend |
| се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила д |
| несе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend= |
| и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекида |
| ном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, пр |
| никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога |
| о; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме |
| kst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси у |
| /p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би мога |
| енац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешк |
| равила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава. |
| глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили |
| {S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима |
| е — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га |
| </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружај |
| а ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p r |
| ка револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то ш |
| овека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црнома |
| у нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није гово |
| биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши обр |
| у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зли |
| расти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна |
| овек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав.. |
| ела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри ч |
| ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати! |
| роћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без ме |
| да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек ш |
| колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стај |
| љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?.. |
| ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p r |
| > <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst" |
| продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!... |
| end="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше |
| ује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда досп |
| {S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходн |
| доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не |
| ише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; не |
| те се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преос |
| пет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гле |
| ли он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p |
| Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у г |
| ијатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не |
| гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљ |
| мом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтил |
| а, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: |
| нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бл |
| ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и ту |
| рт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сир |
| тне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она с |
| ој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш |
| трах ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца |
| е ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам вид |
| е: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми |
| ксера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна |
| о злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend |
| а пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осме |
| е.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца |
| изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког оча |
| лаве га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није |
| јсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, |
| крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала г |
| у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће |
| а Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му кр |
| >Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што |
| севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... |
| итаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend= |
| ="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима |
| end="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао |
| ражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!. |
| сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још је |
| азде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за |
| вако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ру |
| једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа |
| удућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p |
| {S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубав |
| тао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи пролив |
| зусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која ч |
| ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам р |
| kst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — |
| <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, п |
| опатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостив |
| сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погл |
| лим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> |
| ечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „ |
| најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила с |
| срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бле |
| ше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим |
| тати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, а |
| олети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{ |
| ам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, |
| рахота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештен |
| било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет по |
| ла.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ с |
| ма ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ < |
| ekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема д |
| моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и ви |
| о да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима с |
| о испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара |
| Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њи |
| , а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залог |
| брад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо поб |
| га несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити |
| јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И |
| е му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових ко |
| бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својо |
| но због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ |
| лушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а са |
| једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их ј |
| и ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, |
| да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, |
| тац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} |
| че у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми |
| куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари п |
| га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин ком |
| е отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и |
| чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну кол |
| међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозор |
| лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је |
| ло срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за |
| епих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{ |
| потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога гор |
| ијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Ха |
| љицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је |
| узе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срц |
| а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља |
| е викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst" |
| трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На |
| ше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да |
| ! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиж |
| бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} |
| је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове који |
| је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Teks |
| ...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собиц |
| нога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="T |
| на! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst" |
| ">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху |
| шт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отп |
| -шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> < |
| два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху п |
| ше: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Там |
| и и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је д |
| </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џа |
| , мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тет |
| сом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа ве |
| тош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из друго |
| ени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . |
| rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје |
| тупио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="T |
| } На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу |
| беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, ма |
| ашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме поглед |
| плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми н |
| школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болн |
| ко смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце упи |
| беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хте |
| чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе |
| ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад |
| ко се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту не |
| на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tek |
| {S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p r |
| е му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, т |
| места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се сме |
| , а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отим |
| ити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече |
| а теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се у |
| >,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко |
| ">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, н |
| во, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадош |
| утала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а о |
| rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, но |
| ао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Ч |
| ше ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет п |
| а рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким да |
| робили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ пороб |
| но рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде |
| тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у м |
| аца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади |
| kst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу |
| аро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="T |
| дне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — |
| етка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још кој |
| t">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде |
| еба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p re |
| <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су |
| ..{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђ |
| <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим н |
| ву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора н |
| и од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин |
| , која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, |
| та би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њего |
| о. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана глед |
| руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја с |
| и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, |
| ару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празниц |
| рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам... |
| ичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце |
| гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из |
| су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хр |
| роје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем пос |
| поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше го |
| та, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p r |
| и... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну |
| господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих с |
| те пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst"> |
| али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате са |
| па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p |
| м, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однећ |
| , рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у ов |
| рни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислим |
| к. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је ре |
| е тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадн |
| рене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао п |
| /p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним |
| Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац з |
| љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он |
| репо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="T |
| је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која |
| јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне с |
| аја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гл |
| ekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком уд |
| и изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма нав |
| алио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право |
| да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје ка |
| у зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући |
| мну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавн |
| е на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ из |
| пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви |
| време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве уп |
| Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни |
| kst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набр |
| бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, |
| жати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} |
| d="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи до |
| као ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, |
| ">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога о |
| , под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је |
| зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска сто |
| аласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући |
| че један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— |
| p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљив |
| еју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што |
| старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и |
| чјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бо |
| ушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глав |
| чности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p |
| а му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не |
| а тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend |
| ше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка мож |
| } И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила с |
| д подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се ма |
| љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга с |
| д непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има чове |
| естан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па |
| ушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја т |
| ча Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tek |
| лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их |
| и, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да на |
| : </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од |
| рашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, |
| ича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тет |
| да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ј |
| rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даљ |
| а ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend=" |
| још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но |
| леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али про |
| ице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} |
| а кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја с |
| о му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очи |
| прли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним |
| ама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, |
| је? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко |
| алих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице |
| неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </ |
| </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бе |
| је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћу |
| ве прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га |
| је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудим |
| end="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него |
| с је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говор |
| ожић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић к |
| н за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка поста |
| гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошл |
| ш за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Teks |
| аљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја |
| ш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Дан |
| дине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> |
| То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Teks |
| асто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, је |
| још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, |
| ми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја |
| а, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и он |
| ну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми |
| </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна |
| ађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
| мар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар |
| ли скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, ј |
| о бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну |
| rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатији |
| ">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви |
| одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да са |
| „Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло? |
| е немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... |
| што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p re |
| моћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомили |
| end="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, |
| њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чи |
| од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">По |
| шла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наруч |
| корачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, о |
| узе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да проме |
| трашном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за |
| ва живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пр |
| Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испи |
| ekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је |
| сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све са |
| а мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно |
| се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је м |
| ћао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита т |
| ролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </ |
| ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један с |
| ">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам |
| ">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и |
| end="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у |
| робисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова |
| , па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забез |
| озним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не |
| ekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; |
| </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не с |
| орко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе |
| жио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћ |
| ри недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш к |
| е тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} |
| свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend |
| осле сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend= |
| са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њи |
| носом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гом |
| ла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креве |
| као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се с |
| <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху бол |
| ка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="T |
| хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима м |
| упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> |
| нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend= |
| а, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљ |
| .{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те нес |
| рила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И |
| чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у он |
| ко господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, |
| о око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици м |
| е био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да |
| д то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна |
| озна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="T |
| , проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхта |
| иљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пу |
| ирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће опра |
| t">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на |
| га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно д |
| е онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно |
| естано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљ |
| p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по со |
| м поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{ |
| , као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три |
| иромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих г |
| можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за крат |
| астобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месец |
| дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетач |
| >„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају обл |
| како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му |
| таде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отвориш |
| казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога |
| е пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хл |
| ом крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено |
| а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече |
| т видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, |
| нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} |
| е!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сока |
| st">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опа |
| ама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегн |
| устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени |
| о хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли |
| ">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћ |
| олугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет о |
| ао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изо |
| зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи ш |
| лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, |
| м искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: |
| згледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича М |
| , гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође чове |
| .. </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само и |
| >Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам |
| , а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубок |
| мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="T |
| који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! |
| ти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst" |
| тајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упом |
| </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци |
| је све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жанд |
| а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти |
| — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, |
| Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — пору |
| а гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S |
| аштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — |
| Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ак |
| Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све |
| rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама плив |
| јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а тро |
| , љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Але |
| е; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна тр |
| загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} Пос |
| ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend=" |
| дни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: но |
| Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула |
| ="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марк |
| Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпо |
| о је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох |
| од тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После |
| а... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам м |
| и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи |
| прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајк |
| опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, |
| вика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{ |
| што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. |
| нили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која |
| делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису м |
| а, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а |
| бавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, неће |
| сам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, |
| чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} К |
| загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чинил |
| Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p re |
| ећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш |
| лећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту |
| вртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да ј |
| nd="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је о |
| не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говорах |
| помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-т |
| они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst |
| ком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је годин |
| } Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пли |
| моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени |
| ла пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни санд |
| је старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода |
| оја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде |
| и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме |
| захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst" |
| јемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сва |
| и му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Te |
| јкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали с |
| опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капк |
| о једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама п |
| и је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у |
| подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените св |
| ћи. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја варош |
| даваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... < |
| ео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њ |
| колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онд |
| алик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело.. |
| ати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сирома |
| хо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} |
| љачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајк |
| е воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Друг |
| гледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет ку |
| а кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробил |
| ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није с |
| p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој посл |
| d="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам |
| екуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као сне |
| умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} |
| нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње |
| ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„До |
| ="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сирома |
| , а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst"> |
| а другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа р |
| ени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше |
| кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим |
| кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво |
| сам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst"> |
| рну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend=" |
| ="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће |
| јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с бр |
| о срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Teks |
| онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хле |
| на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пу |
| д глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Ок |
| а и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том |
| ртијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна фо |
| д је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми |
| ли меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак д |
| d="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тре |
| ">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S |
| ">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо ру |
| може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p |
| к залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, |
| тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац ви |
| наши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с в |
| либице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима ки |
| своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се |
| ">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе! |
| говори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, |
| !“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend= |
| олико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, а |
| Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, |
| } А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p |
| <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказан |
| ла кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо вре |
| ном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, ли |
| о пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе о |
| </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој |
| једанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> |
| рли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена ово |
| претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?.. |
| d="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајт |
| на изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не |
| паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> |
| та чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Teks |
| Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у н |
| на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} |
| rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном т |
| тах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела д |
| } После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе к |
| о.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинс |
| ебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{ |
| љ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Ке |
| бра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке рад |
| корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није зала |
| настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам ј |
| отиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме ј |
| ли су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћућ |
| е!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа дал |
| "Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, т |
| ајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе |
| врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људ |
| „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показ |
| тка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајсто |
| о у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="T |
| ам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја с |
| чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Те |
| ">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ |
| и је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал |
| лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се |
| не, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, ув |
| вим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењ |
| дине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра |
| резиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend= |
| р од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с |
| е, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гл |
| па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздах |
| лекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега |
| мах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело прогов |
| еге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетк |
| кви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опека |
| и звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице |
| иче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачн |
| штена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесн |
| ивезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, |
| а, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала са |
| Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| st">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови |
| им очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само ж |
| га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; п |
| вен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} В |
| >— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, д |
| крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре св |
| из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе |
| и, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му |
| ним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst"> |
| редмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох |
| : он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чи |
| ло уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздр |
| nd="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим велик |
| а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља |
| </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали |
| rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра |
| ета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, |
| одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му |
| даком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта |
| е вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> |
| је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема род |
| {S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила |
| ekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота н |
| асом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани т |
| е пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијаниц |
| Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфл |
| воју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p |
| .{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој |
| а, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан. |
| ао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега добро |
| сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта б |
| преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету |
| ва-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кун |
| прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, пре |
| азима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p |
| но! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p r |
| лиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчат |
| S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство |
| rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја са |
| иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепа |
| ми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мај |
| м све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо |
| огледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак |
| а говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, су |
| лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша |
| м Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној |
| пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је траж |
| на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећ |
| плакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима у |
| ворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, |
| S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У |
| залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... |
| штену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче око |
| .{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они ко |
| ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} |
| где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p r |
| end="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марк |
| бро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обра |
| nd="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним |
| ба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Ви |
| утујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изн |
| ије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђ |
| сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, |
| оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса |
| а неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо з |
| ш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, |
| ј сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} |
| и је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, због |
| жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се |
| , и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, |
| о држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те |
| е из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко |
| </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: |
| ом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувар |
| ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од сми |
| обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрега |
| } На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обуч |
| један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину |
| kst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p |
| шем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе |
| ">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен |
| столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, |
| ј отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; |
| како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу |
| ане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> < |
| ди, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једн |
| то дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња |
| ице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> |
| ранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </ |
| } Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опе |
| учак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без |
| ео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаш |
| о мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко вре |
| ромукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је |
| : </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Te |
| он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разум |
| о им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Глада |
| да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне до |
| у гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај госпо |
| бе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет |
| <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господ |
| „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, |
| несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи з |
| ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече пр |
| оји од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> |
| ши. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћут |
| S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилости |
| шој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њег |
| е гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с браш |
| га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од |
| сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То ј |
| друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на зе |
| део бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зел |
| да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Га |
| сподин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружај |
| Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом |
| и Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на сил |
| . </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Вид |
| ле се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила |
| цну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од ко |
| и, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не |
| а рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, к |
| села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p re |
| </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне |
| rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече |
| S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми |
| носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ |
| мо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гво |
| где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, ниг |
| </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке.. |
| у врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst"> |
| ијатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неис |
| st">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање |
| ком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: |
| , као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ |
| Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од |
| бразе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу ко |
| уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапута |
| ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> |
| јпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да при |
| ворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје |
| је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете м |
| ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend=" |
| мо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплака |
| Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грл |
| о прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend |
| мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну |
| ekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глад |
| еле што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. |
| мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере оног |
| е и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. |
| се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота.. |
| , ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p |
| ладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Им |
| Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, |
| ">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад |
| t">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, |
| ча-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с д |
| лице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мисли |
| је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оч |
| ра једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више п |
| једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чи |
| оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, п |
| мо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А о |
| огао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Он |
| икрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима |
| и. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst" |
| дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сироти |
| Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и |
| у бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p re |
| ка чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али г |
| стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и ка |
| саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ < |
| е куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, |
| ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам до |
| ао крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Teks |
| леди и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елемен |
| слила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Не |
| слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог |
| </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхраб |
| м праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он пог |
| >Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко |
| побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи б |
| одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор |
| ича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова же |
| јстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прил |
| е... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу |
| ана прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. |
| е из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">И |
| ава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њези |
| ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнут |
| види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати |
| м оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ј |
| а по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се |
| азили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну с |
| као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће д |
| ћу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p |
| о гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше ст |
| ти; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Ш |
| ошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој теко |
| ногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="T |
| земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ |
| е, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није |
| отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео њего |
| љи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову наш |
| ивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху с |
| емо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пр |
| но!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац |
| због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно вр |
| бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што |
| <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко к |
| ">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њих |
| е, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умр |
| ове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад |
| и царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још |
| nd="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. |
| а, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend |
| p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отвор |
| дсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst" |
| , лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они |
| </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend= |
| Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина |
| “ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа |
| као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подму |
| , и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад |
| јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, |
| еда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки |
| ам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане до |
| и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугл |
| и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се мо |
| о беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако |
| ико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош |
| лекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, неш |
| људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли |
| кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих |
| троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој |
| ло врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и х |
| ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратн |
| то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабин |
| казаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, |
| </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице м |
| спирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра мо |
| е да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су н |
| године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, ка |
| нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео |
| end="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само |
| ико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети... |
| ва претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна вра |
| d="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу д |
| <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду |
| ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи |
| сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њег |
| немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су гово |
| а и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође п |
| — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по |
| ају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море за |
| kst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, н |
| ећ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећ |
| вим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p ren |
| загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда |
| говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, нала |
| оловину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} |
| ти јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост |
| ак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави |
| ава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико н |
| вар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} |
| и што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову ум |
| јд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну м |
| , мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и |
| е, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p r |
| ју у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хук |
| а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </ |
| и залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; |
| га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p re |
| уди, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишиц |
| к, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у бо |
| цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоруж |
| ... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна |
| сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога |
| ше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издал |
| скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. |
| е ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио |
| t">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| мена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и |
| ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан теме |
| на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор |
| огу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих |
| код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођено |
| d="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. < |
| лога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, п |
| груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги приј |
| сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке |
| утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Има |
| ежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не |
| лике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забри |
| о, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна |
| беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади.. |
| гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p r |
| ликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су |
| кара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв |
| тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst" |
| и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. |
| ам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уст |
| оје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима |
| оравити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сироти |
| гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... |
| а јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати |
| неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче ј |
| собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнув |
| Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше |
| ту носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, |
| ажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала |
| мрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олак |
| упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једн |
| диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, |
| он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако |
| ила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како ј |
| <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријате |
| рце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само |
| лно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жа |
| >Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело нас |
| ekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше |
| а лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="T |
| рчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу |
| ку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">докто |
| зумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Докт |
| ђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је госп |
| ..{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да по |
| лави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му |
| досмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па |
| и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на св |
| > <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: |
| .{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> |
| је шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гост |
| и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја |
| ти... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst"> |
| ких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?... |
| свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} А |
| а јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </ |
| едина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а д |
| ве сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам |
| рна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... |
| бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврн |
| млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се п |
| та испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си |
| милог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p re |
| сла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако |
| ара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tek |
| астук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
| рете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице ру |
| ујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од |
| дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадес |
| ула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, |
| а. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти о |
| !“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи |
| у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потму |
| ломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опе |
| иби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прек |
| похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда |
| шати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћ |
| поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} |
| уку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а |
| јући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике |
| "Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} З |
| </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих |
| о... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело! |
| га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па ид |
| тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скап |
| епали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању |
| стиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копас |
| да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бе |
| богом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на свој |
| и у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Во |
| ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала с |
| гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су |
| врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... |
| па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме |
| те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди |
| се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњени |
| која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S |
| рахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девој |
| могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она вр |
| од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговори |
| p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје |
| су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грли |
| бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Te |
| т као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за д |
| ekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна |
| твац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки |
| , да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сах |
| хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из |
| мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и |
| S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног |
| где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали |
| } То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend |
| ше. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покрив |
| {S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мири |
| сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху |
| н вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде |
| </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Ни |
| је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима |
| је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад з |
| ђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бег |
| а груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја те |
| да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бит |
| вих; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у т |
| ко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу |
| и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p |
| ="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Te |
| ekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити.. |
| ле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препаст |
| nd="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p ren |
| стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час |
| м знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошу |
| ницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, суза |
| едно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И |
| о слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше виш |
| , каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његови |
| ијатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би |
| сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше |
| бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="T |
| ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{ |
| умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог по |
| радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, |
| : стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му |
| о осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми т |
| е!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од ст |
| ма умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах о |
| жљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, |
| ске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!... |
| оје су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу |
| нпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очаја |
| суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој |
| оговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро! |
| разник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и с |
| јом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за с |
| диш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, |
| а што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p |
| а пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под н |
| он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плев |
| га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А |
| клију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst"> |
| е.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак к |
| покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да |
| зивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и |
| е, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на к |
| Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та |
| дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада проле |
| два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p |
| нас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њи |
| разима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиром |
| rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом |
| ући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у |
| „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече |
| камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчм |
| о и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја |
| питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтел |
| nd="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на |
| знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst" |
| ико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и т |
| .. а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону вр |
| је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а |
| је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строг |
| о да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни тал |
| е пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S |
| шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво |
| не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу сре |
| а је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, |
| су...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљив |
| мо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печ |
| ">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на |
| ="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују! |
| лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. |
| у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend=" |
| их капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздават |
| не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше |
| да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
| Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то |
| неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Ма |
| и одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом |
| ="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а |
| стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш.. |
| ?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p |
| устари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна |
| и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
| су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога ч |
| аде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p |
| здамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити |
| </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ни |
| .{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађ |
| капавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет б |
| е треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S |
| "Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави |
| ној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и |
| имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, |
| ић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене во |
| ти“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst |
| смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве пост |
| ање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их |
| <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p |
| наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да посл |
| рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мук |
| дна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мај |
| ило готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем к |
| си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још |
| у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Ал |
| рко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„ |
| до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он |
| rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишље |
| идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збу |
| наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?... |
| kst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увел |
| ају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе. |
| и комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и |
| говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> < |
| едно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злоч |
| t">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад |
| о гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... |
| ота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мал |
| ије. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајст |
| срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс |
| и му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га посл |
| и кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала |
| бе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
| едан човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, м |
| а су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували! |
| одини и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; |
| е, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не |
| друмар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— |
| у, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па |
| у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она пад |
| (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гл |
| у породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води пл |
| } Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?.. |
| а откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!. |
| но што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталист |
| ту се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико |
| читати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од гл |
| питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол |
| ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ т |
| олубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено им |
| д. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин |
| ињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане двор |
| ници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га г |
| љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој |
| му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у сво |
| и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај вес |
| којна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, пош |
| ао кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртв |
| .{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше |
| } Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови на |
| о, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Т |
| ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитн |
| {S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очит |
| озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше. |
| де нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{ |
| кох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, |
| ени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до л |
| за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tek |
| знео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако с |
| ћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спре |
| ем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Але |
| атељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили |
| ло ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше т |
| огледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p re |
| мо не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде |
| у као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао. |
| аучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути |
| добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке |
| дао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="T |
| kst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе и |
| ekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под |
| : све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега оста |
| уну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, |
| } Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме те |
| се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p ren |
| пет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо ј |
| да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо |
| е гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сир |
| ана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, |
| </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стид |
| е ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити |
| , ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по ув |
| као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није |
| а нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живо |
| говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до уш |
| је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није з |
| простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га |
| ном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{ |
| {S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Teks |
| вала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најп |
| ио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше |
| е њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а |
| Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tek |
| , рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина |
| тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанк |
| {S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица |
| , срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једн |
| ишта, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затв |
| них мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p re |
| па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. |
| робљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе при |
| њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend |
| лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало |
| име бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. |
| емљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на |
| куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити. |
| е дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љу |
| коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!. |
| о живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="T |
| у?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој! |
| оброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам |
| воје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћ |
| није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мисли |
| а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да в |
| е суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол |
| !“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, |
| rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи |
| ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте |
| т пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: до |
| ахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије |
| е могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. < |
| за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, |
| време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p |
| ан сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над м |
| Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице |
| тога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући з |
| </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну |
| ечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрал |
| једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда |
| покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али м |
| римимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> |
| име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад см |
| рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наш |
| мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="T |
| је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шуш |
| {S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем как |
| <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Teks |
| ајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Teks |
| p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко за |
| тавио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је |
| начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет мо |
| t">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту |
| p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржа |
| вава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, |
| осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечи |
| сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с пра |
| /p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за |
| не груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламен |
| а нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред |
| rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како гове |
| сле својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојников |
| Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, твр |
| ш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш |
| дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупа |
| по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, одн |
| дела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, с |
| kst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst |
| у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а пос |
| а није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, |
| мо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само |
| деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончи |
| на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равни |
| ролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. |
| end="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани. |
| му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по б |
| <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и љ |
| st"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико ниј |
| на је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико |
| ад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком |
| {S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде н |
| "Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устај |
| и, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема |
| е“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давн |
| другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како |
| остивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!.. |
| твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо от |
| „Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и |
| Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продуж |
| ек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ |
| Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и |
| њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њ |
| ц који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Та |
| итке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви |
| rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збого |
| „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле |
| још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уз |
| p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Катка |
| заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде о |
| ја!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немц |
| ст, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на т |
| rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снаг |
| има у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бу |
| е тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> |
| t">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> |
| .{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка |
| А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани ст |
| ј ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сам |
| се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће |
| ну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из д |
| } Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихват |
| љ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро |
| у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="T |
| е се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} |
| , сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у је |
| S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} |
| осмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година ше |
| ној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем да |
| p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри мом |
| ма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слаби |
| S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их пон |
| а клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">С |
| кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те г |
| иташе ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам |
| .. те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у св |
| кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачају |
| а си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти в |
| ња. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— |
| све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме п |
| говори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, |
| крећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је |
| kst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота |
| } Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мно |
| вници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли |
| оји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не ми |
| и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше та |
| с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву |
| плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
| ах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дет |
| о, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни з |
| “ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно |
| па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend=" |
| коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим |
| rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst"> |
| еш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешт |
| оваше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним |
| аучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ |
| та на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p |
| амена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче |
| да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отво |
| rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв прес |
| <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се ми |
| а да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јад |
| шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој зане |
| ци.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мај |
| езекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, |
| пити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потре |
| и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кл |
| ан стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумарах |
| и. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. < |
| а ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} О |
| би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у наче |
| овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја |
| каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </ |
| ара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после |
| ="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати |
| ћ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве |
| алца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше о |
| .. </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ |
| е погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта |
| рв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хл |
| ), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива гос |
| ју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, ма |
| да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. |
| стајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама |
| ..{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!... |
| ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу |
| а брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се у |
| је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим цар |
| веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), по |
| после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико |
| ке тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја си |
| и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се пит |
| е му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} С |
| бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из |
| kst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим гра |
| сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам г |
| оге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је |
| <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> |
| њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године |
| имо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Teks |
| промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јец |
| а Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затво |
| идео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p |
| ажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших ку |
| nd="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка из |
| “ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан з |
| кни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми |
| е — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе с |
| , која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног з |
| и пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручиц |
| е дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заи |
| неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ пита |
| ко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{ |
| адан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Б |
| њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И о |
| ничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} |
| зан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица п |
| rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сир |
| љубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гл |
| лаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом |
| у је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — |
| rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се п |
| а само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни по |
| реварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. |
| после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, је |
| де кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецају |
| ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али изр |
| ешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необично |
| у је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе |
| ло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напит |
| о. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p re |
| благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ал |
| њеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест |
| end="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десн |
| собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, чо |
| ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p r |
| „Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, |
| на заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу бриж |
| творен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мо |
| ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој ко |
| и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p |
| ог сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: ког |
| > <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварт |
| даним звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, |
| ало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend=" |
| d="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па с |
| а, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма |
| рче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихват |
| <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја |
| ојевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он м |
| у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од |
| ли, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећ |
| обра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање |
| малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, |
| рв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа |
| на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="T |
| стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: |
| додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и |
| „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију |
| d="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, де |
| и седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend= |
| ћице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, м |
| наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помаже |
| {S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве |
| понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суману |
| алати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крав |
| либу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор |
| у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми ј |
| ећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> |
| /p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапут |
| ако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учин |
| и!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка из |
| глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; погле |
| а да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: сто |
| мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном |
| ослушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикаст |
| rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољу |
| ки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан љу |
| ј тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, |
| и!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да н |
| ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напо |
| ој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чист |
| ромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tek |
| , „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Н |
| ала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Ал |
| левити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и о |
| глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио н |
| иве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су |
| ј!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше |
| еше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам м |
| >„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остат |
| сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га не |
| Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше |
| Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет |
| ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, д |
| оље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав д |
| брада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жа |
| Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, руж |
| шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бач |
| пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџа |
| и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, |
| ему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме поглед |
| жљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend=" |
| ... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам ст |
| <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, |
| скућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној |
| </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва ш |
| е мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша д |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. |
| оспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, |
| ко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату! |
| </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гл |
| су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, |
| ир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мал |
| аси. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним трес |
| о што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, |
| ом у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта ме |
| приснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То |
| бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p |
| столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, ма |
| d="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на к |
| вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао р |
| сак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама |
| послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Teks |
| ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати у |
| , додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и |
| ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо л |
| да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича |
| .. </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а |
| из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше т |
| осле му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као |
| rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, п |
| орио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, ал |
| уди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њ |
| х отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу ј |
| ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p |
| ислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина |
| ојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука |
| , боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво п |
| ро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога б |
| јишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; |
| .{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући |
| rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> |
| у у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми как |
| ље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао |
| те марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и |
| днога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима нос |
| , Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где |
| ш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњен |
| лате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни |
| тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну со |
| он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадно |
| ије ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре |
| едати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да ј |
| а, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ев |
| ="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „М |
| с за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
| једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет п |
| њена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst |
| м застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst" |
| мирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац |
| уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми ц |
| . </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на |
| апрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst" |
| нила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду |
| лакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почив |
| ај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужни |
| лебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те прим |
| равити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на |
| Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу |
| то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око п |
| у воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а ма |
| у пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги п |
| , као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода |
| > <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S |
| х казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хран |
| куруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој |
| ике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад |
| се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презрив |
| не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћу |
| изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске |
| ају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би нав |
| ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинд |
| >Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође |
| , мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> < |
| ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му |
| оје је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; припо |
| p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се |
| мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле с |
| kst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцим |
| оже гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испр |
| у која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице |
| о, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густ |
| ени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту |
| ти отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут |
| оше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше |
| у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p r |
| сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике неми |
| ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни |
| {S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој |
| ису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с не |
| рче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав т |
| па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао |
| свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још је |
| и“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загр |
| вео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим вла |
| паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst" |
| у, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се |
| на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га з |
| ам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица т |
| — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, о |
| мо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Ба |
| ога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у дв |
| била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам |
| чити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И о |
| је кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам не |
| куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек ниса |
| а говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу |
| ам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по |
| ратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за пог |
| ао да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као зе |
| му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одо |
| ца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па |
| главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ < |
| оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са |
| беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојк |
| вести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће з |
| његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, дра |
| а колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала |
| чно. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако по |
| ишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана |
| а, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend=" |
| Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S |
| Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} |
| и одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p re |
| вали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, ка |
| S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њин |
| груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила |
| > <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend= |
| } Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као |
| ла крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја |
| големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост |
| господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико |
| цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим |
| е мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме у |
| ешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом храним |
| ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро ни |
| ом ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниј |
| играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак з |
| ах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="T |
| kst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Бо |
| ромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend |
| "Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst"> |
| ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој |
| капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају |
| ба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белги |
| То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена н |
| во, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А ку |
| ажености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> |
| око уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљ |
| хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за соб |
| е за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се ма |
| ве од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче п |
| аг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, |
| омоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из |
| који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и с |
| ст и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми |
| а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором д |
| звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше к |
| ид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </ |
| ите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете |
| протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу |
| тиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, се |
| “. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесв |
| е из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове г |
| а разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> |
| е мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће н |
| е ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја |
| ице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријате |
| ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да |
| t">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не |
| ољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не б |
| товник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане.. |
| end="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танаси |
| уна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! < |
| лабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">К |
| љупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испреки |
| воју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чу |
| подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забри |
| празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса д |
| у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они санду |
| трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћут |
| он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твој |
| наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминул |
| а се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари приј |
| овица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне |
| аца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="T |
| {S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господ |
| ететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи |
| Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих |
| ој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они |
| а и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, д |
| Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним п |
| kst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{ |
| и.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с детето |
| уће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковеда |
| ити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова |
| сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није прева |
| трашно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом. |
| Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој мл |
| д њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Ди |
| онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мисл |
| мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајстор |
| тигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Б |
| ј гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се да |
| бови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима доврш |
| саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем непр |
| А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је |
| није прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Ср |
| приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам |
| ни пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend=" |
| Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!. |
| одаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити |
| остиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осе |
| p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му |
| орити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светл |
| м.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је за |
| ају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четв |
| ого новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од |
| и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца! |
| о да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се |
| арош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима с |
| rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприли |
| /p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} |
| бан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали |
| итним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; |
| извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столич |
| — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавник |
| лаву, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па |
| одинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Ал |
| на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће м |
| боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни м |
| е, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} |
| i>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити |
| је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне го |
| ијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на |
| е, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је кр |
| продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Бол |
| га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пру |
| па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је |
| ам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала |
| и црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мис |
| p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} |
| rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико |
| спомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци чет |
| ена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S |
| кове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од |
| аку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем ло |
| !...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ |
| паштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не запла |
| им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S |
| kst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!.. |
| осни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ |
| дахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не о |
| ав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{ |
| о; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате |
| и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајс |
| са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} |
| унтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски чов |
| тије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а л |
| осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си |
| утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капе |
| алостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао з |
| ога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад |
| ацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогуниц |
| ду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за поса |
| нчић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса. |
| у је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме ко |
| , па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> |
| баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Ал |
| ро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбит |
| је заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигд |
| бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по један |
| а нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tek |
| ико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме сне |
| и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна време |
| це намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема |
| ије ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто |
| , а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли |
| } Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места |
| p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Teks |
| па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="T |
| и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађав |
| ласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} |
| а, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комеса |
| !...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба живот |
| ан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне пр |
| скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутал |
| италиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиро |
| кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p |
| олим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше |
| син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћ |
| ладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном т |
| сећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу |
| па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о по |
| ече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, |
| где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није д |
| ут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухте |
| — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="T |
| те!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила ра |
| тила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која |
| наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам |
| ekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су |
| ма да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезин |
| а кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Teks |
| су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ал |
| } Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за буди |
| а, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек п |
| у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца |
| вао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин дад |
| дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ |
| ва и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p re |
| <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нек |
| х планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али |
| И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вред |
| мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p ren |
| нова са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста к |
| баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рук |
| атом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. |
| знавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављ |
| е му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћут |
| о...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попиј |
| аду да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви про |
| прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и п |
| <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала с |
| Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми |
| грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пут |
| ани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекс |
| чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} |
| о ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опр |
| уци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе |
| Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он |
| ам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо гово |
| големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол у |
| d="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не |
| о би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} З |
| а је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима ум |
| ="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућн |
| а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам |
| и који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро |
| : никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p re |
| сторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше |
| најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога чове |
| тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не пр |
| крећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим |
| јевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, |
| ао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда |
| скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парч |
| и с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p re |
| d="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цар |
| “ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чи |
| </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p |
| у, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе ч |
| још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи на |
| дим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p |
| хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; се |
| слонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није в |
| м бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробу |
| сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж |
| S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Свак |
| их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то |
| пред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Ј |
| газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих си |
| ко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окр |
| ојој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару кој |
| смо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се ни |
| јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн |
| гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!.. |
| ар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један струча |
| богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава |
| дне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, |
| Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој |
| слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар |
| адалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула |
| </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он |
| и, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрези |
| Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst |
| Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе. |
| њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати |
| ред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан |
| , увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебели |
| е свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме |
| тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар какви |
| провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед к |
| и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја с |
| ко болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе ч |
| паклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ у |
| дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с до |
| Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и |
| ="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мај |
| st">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе б |
| и не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесници |
| и у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим |
| — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коров |
| прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> < |
| милица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врис |
| сите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташ |
| nd="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким |
| муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend=" |
| местим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> < |
| а дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну с |
| t">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он |
| д по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да пров |
| м таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? |
| љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p |
| ="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| ева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, ре |
| з мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову прос |
| ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p |
| лаву од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра |
| очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је |
| око ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, |
| p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем |
| утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном сн |
| рце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога |
| ала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, |
| мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не реч |
| пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> |
| доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S |
| </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p |
| нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је с |
| сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види |
| ти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пр |
| на паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му ј |
| ци мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукам |
| омаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те |
| уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме он |
| да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гр |
| моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, ла |
| протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у на |
| ривши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend=" |
| на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми поп |
| шише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на |
| мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела про |
| пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу? |
| шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочека |
| измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, |
| тар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми |
| загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, в |
| јете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зелена |
| човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете |
| да ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој |
| ..{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште |
| а одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend= |
| ице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </ |
| учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и те |
| де ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама |
| се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „ |
| етила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате |
| ан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измење |
| Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чив |
| ала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци |
| опашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гом |
| у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Ст |
| ">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> < |
| његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p ren |
| рило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После |
| вече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек |
| матраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова |
| а слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Беч |
| } Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је |
| или, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад до |
| ="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S |
| убове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас |
| неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздр |
| ала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству бо |
| сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим |
| безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изрази |
| ма посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја ос |
| каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили |
| и да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држа |
| окацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и |
| ести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили та |
| >Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрач |
| је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годил |
| прегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета |
| Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као |
| по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} |
| бу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан кр |
| обе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst" |
| nd="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо |
| големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику ж |
| вом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га ј |
| рањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама јед |
| његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја ум |
| ољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица |
| усте витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело |
| st">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p |
| ру, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздраж |
| ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко пла |
| е; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се к |
| мркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи |
| „Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у |
| т.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекив |
| мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе |
| ">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом з |
| ти праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они пог |
| м прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући |
| и, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиро |
| ла, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам |
| акао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је |
| розне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са своји |
| , цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у |
| ви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа |
| натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Teks |
| ао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела с |
| не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме б |
| , и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Teks |
| рала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у с |
| има у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p re |
| руди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му те |
| гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују |
| а једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколи |
| <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без с |
| е ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила |
| ихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не ма |
| ам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим пра |
| омораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сироти |
| било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи не |
| Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} |
| ла рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему |
| <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p re |
| залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на паме |
| ли нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чо |
| убијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, |
| још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други к |
| а сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви с |
| го и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролеват |
| {S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дрк |
| његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и виде |
| а ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда |
| о, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} |
| ојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а |
| питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, |
| вине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла |
| јих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући |
| а да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је т |
| ти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох м |
| нага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а ка |
| . </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме |
| дајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени ос |
| } И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неиск |
| а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну |
| остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst |
| > <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох п |
| у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту |
| је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; не |
| ли се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али зал |
| </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> |
| у, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} |
| еца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> |
| м јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју с |
| а су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести |
| рима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је н |
| ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p ren |
| ве сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше... |
| <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим лис |
| у малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихват |
| <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповет |
| мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и припо |
| би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме |
| d="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије ј |
| у милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код те |
| ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана |
| наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуг |
| и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> |
| мем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта нос |
| проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клону |
| </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме св |
| ело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, к |
| тка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst" |
| ури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих уве |
| {S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме |
| ’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису б |
| ако је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (на |
| е, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па н |
| нагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи |
| це“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И |
| посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт сол |
| ељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово пољ |
| </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога ср |
| а загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црн |
| сим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зи |
| и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само |
| "Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једн |
| ">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима |
| не сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако са |
| сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst"> |
| Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад на |
| о њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се |
| и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од т |
| мештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне |
| их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да г |
| али који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, ско |
| } Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као д |
| раше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Т |
| ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз блед |
| ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудим |
| ... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је |
| то лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам п |
| пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџ |
| божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, |
| Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла |
| нуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартиј |
| ећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба не |
| ста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p re |
| рло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради поз |
| тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S |
| е...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tek |
| припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у |
| оздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бе |
| м видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> < |
| д винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с ли |
| сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао у |
| његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његов |
| "Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима уда |
| пет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући прек |
| ли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, |
| лади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић |
| није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а |
| авају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би н |
| о свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="T |
| а још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе |
| смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мрш |
| t">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} П |
| ="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> < |
| заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, |
| једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и |
| м одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p re |
| као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и пог |
| све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче |
| </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху с |
| акидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... |
| м шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био в |
| сти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А |
| } Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми сед |
| ари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крсто |
| га и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска |
| "Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како н |
| беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него у |
| хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара |
| боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
| ј гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да и |
| ао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мо |
| .. </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша д |
| ец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека ч |
| </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: ид |
| p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња |
| </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко |
| које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; при |
| своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и |
| а донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу пооти |
| један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на су |
| да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачувал |
| да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо оти |
| ремена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци |
| казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend |
| анату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало хра |
| години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило |
| бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски ч |
| ости (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је свој |
| гао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше |
| S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, о |
| end="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на |
| а бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до ње |
| тка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те |
| оваца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глад |
| бац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst"> |
| ој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем јед |
| ше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци. |
| азио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га види |
| човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрп |
| ју била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута с |
| ије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а |
| да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало |
| тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, к |
| а?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало по |
| st">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од |
| гра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend=" |
| ма нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst |
| p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марк |
| ице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту |
| ојој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а он |
| . „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p |
| > <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у |
| о беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбац |
| p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S |
| олазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан |
| тере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха |
| Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за се |
| а утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном |
| поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала г |
| подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst"> |
| лако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да |
| њи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у |
| у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја |
| о што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... |
| и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је м |
| једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила |
| Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега леж |
| пу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, |
| ати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно |
| ке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно ви |
| у од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи д |
| .{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних шт |
| ије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде т |
| ужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, |
| ва простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; у |
| један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше јед |
| боравити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{ |
| бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а са |
| охару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празн |
| А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!... |
| S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{ |
| одићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу глав |
| нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разгов |
| {S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на |
| е у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и тр |
| , па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: мога |
| Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанц |
| > <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на зем |
| неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље |
| рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, |
| Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза |
| >Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царск |
| ре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају. |
| глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећ |
| арко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </ |
| — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="T |
| ио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао |
| ме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на |
| рлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p |
| : </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном св |
| оча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Св |
| > <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових д |
| како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. |
| суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужи |
| се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику раз |
| >После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и А |
| уго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хле |
| игосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година |
| ече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас м |
| rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не бе |
| "Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама |
| <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице шт |
| Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} П |
| е би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у на |
| и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Teks |
| спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; п |
| у се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презр |
| попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима г |
| и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо |
| оразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко |
| “ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало |
| стави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела |
| мишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p ren |
| плакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим |
| су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су госп |
| rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада са |
| p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend= |
| ат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њ |
| да, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се за |
| лед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене г |
| па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад |
| нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села намест |
| на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди |
| гих лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опаснос |
| а тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце при |
| t">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надале |
| плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкаст |
| демо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама |
| и је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове ко |
| ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шт |
| , сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама |
| о тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Teks |
| .{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није |
| S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst"> |
| st">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> |
| дити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst"> |
| узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је |
| срећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер ка |
| иже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ |
| ="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра |
| еве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је |
| оком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога |
| , па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и |
| да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи |
| а до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p |
| омањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за т |
| е узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Мар |
| познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Изба |
| види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече ви |
| d="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске |
| једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем |
| врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог |
| челство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђен |
| е груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пр |
| свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно реч |
| ло храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </ |
| и у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застал |
| их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кики |
| ених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра |
| а њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго брија |
| помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на та |
| раво, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> |
| њивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на вр |
| дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутит |
| ивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиро |
| ">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мучени |
| /p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв ју |
| заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са |
| S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је ис |
| {S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за бу |
| , пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлиц |
| еданпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покој |
| ју и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, осла |
| рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p |
| rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи |
| арају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео |
| пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде |
| трошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој те |
| заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше др |
| е сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим п |
| дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме |
| окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо ча |
| је широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав |
| А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кр |
| чити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они п |
| је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дот |
| а ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend |
| с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса |
| опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ |
| rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не |
| nd="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистра |
| nd="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја |
| отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало |
| нце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог |
| ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p |
| беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво д |
| "Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облач |
| малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p |
| ледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што |
| убље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, река |
| и потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> |
| сника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у |
| st">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два г |
| , али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, л |
| господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила |
| S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга теж |
| т-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} |
| оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да ј |
| у једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљд |
| end="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва ка |
| х, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме поглед |
| ла: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p |
| st">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилости |
| зваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујн |
| ође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црно |
| росторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беш |
| ко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи |
| ојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} О |
| ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="T |
| ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја д |
| ам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било |
| ала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су м |
| и тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе обра |
| {S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на св |
| ">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам ос |
| ла. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо |
| </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грл |
| /p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале... |
| “ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p re |
| ан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — |
| полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет |
| распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и |
| само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је! |
| ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не зна |
| end="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="T |
| х лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности |
| {S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћи |
| нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му |
| ekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он |
| вора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p r |
| Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепш |
| мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он ба |
| ! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало к |
| . </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајстори |
| ли смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, |
| те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend=" |
| реба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Т |
| S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па |
| и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле д |
| и ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан? |
| ..{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst" |
| беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Teks |
| p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетк |
| о ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend= |
| и и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се от |
| дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> |
| е, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, |
| тиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш |
| </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина о |
| куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да види |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале |
| бе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сир |
| ружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њ |
| дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дис |
| t">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави |
| end="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ- |
| еку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, |
| а, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и |
| је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> < |
| напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам он |
| уком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни |
| један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће на |
| седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљава |
| дарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у сл |
| а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси о |
| по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рик |
| већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше м |
| носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове |
| оспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">И |
| му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, гр |
| рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... |
| н дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац |
| несе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у цело |
| гута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му |
| о да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом |
| ноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија |
| тељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p |
| ли...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презир |
| ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; |
| у брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend |
| ећ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажн |
| а његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим гра |
| ио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као пру |
| слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га прос |
| !...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бр |
| ">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто |
| у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове п |
| ча Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек к |
| кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки ника |
| Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а м |
| са и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро |
| ледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, ту |
| ице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати |
| сно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду |
| гово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p re |
| ште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је |
| недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут |
| rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегам |
| мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> < |
| .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, |
| зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, |
| .{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископа |
| лише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као |
| им простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловал |
| осле тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Але |
| ледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако ј |
| !?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p |
| црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај к |
| /p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим |
| гови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, |
| >Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само |
| ekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... |
| томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће |
| .. </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну |
| но?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам |
| итао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има |
| вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици |
| ут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у |
| онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни с |
| Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на сво |
| а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини |
| о чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршав |
| на да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне |
| ахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас |
| ха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан |
| ту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали пр |
| неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који с |
| у: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести н |
| >Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По |
| донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотима |
| ветлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend=" |
| ом торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на |
| садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — с |
| ео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне |
| м се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончи |
| ецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Ота |
| нако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="T |
| сећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tek |
| своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, има |
| им увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! |
| !{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела |
| добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити |
| едри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несно |
| ">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко |
| подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} |
| ..“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend=" |
| ">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело л |
| је видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Г |
| себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе г |
| синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна |
| rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Ник |
| ју?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе |
| у као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="T |
| левати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплак |
| речено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва др |
| а једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, |
| — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној |
| а још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend=" |
| какав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчино |
| јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи |
| више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хит |
| аташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, |
| ружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надз |
| е-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем |
| t">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, госпо |
| реме жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако |
| узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, и |
| врђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то |
| Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до |
| азе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми |
| } Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла |
| се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа |
| оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, ка |
| азују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S |
| стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} |
| â није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и ње |
| Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, |
| ће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> < |
| ехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, |
| или у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p ren |
| ="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па |
| <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, |
| kst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послуж |
| Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуш |
| >Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им |
| агодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена с |
| бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје |
| ледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, |
| rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упр |
| живамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале |
| тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим |
| Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од |
| диш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, |
| ња срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </ |
| рца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим уве |
| ">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здра |
| милном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{ |
| : „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто ст |
| Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато ј |
| на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна |
| говом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, нео |
| могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Дол |
| ла му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после |
| st">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, |
| </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и |
| ђе кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: |
| иво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв |
| акше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што |
| } А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила |
| редвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Њего |
| који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на |
| у мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мим |
| а.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Te |
| мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и |
| ekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти |
| двајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те |
| ла наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице! |
| и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst" |
| жи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слат |
| уда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на гла |
| ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, ј |
| >„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S |
| рављено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S |
| вако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је били |
| <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада зн |
| nd="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p |
| нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} |
| ле тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да р |
| је је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — мог |
| џаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече! |
| беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! |
| и комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски чове |
| им клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не се |
| вој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је сре |
| ртијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ д |
| } Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој |
| ..{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга |
| ">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњи |
| ла те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="T |
| е као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, палику |
| старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што |
| <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњ |
| арају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народно |
| исање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једно |
| нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо и |
| су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гле |
| ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нис |
| бузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у |
| end="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Зем |
| окрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а ни |
| есници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота ску |
| ли дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породи |
| нем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда на |
| p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце уст |
| </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећ |
| а опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и |
| рогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати оста |
| земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало бољ |
| ам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми |
| ар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не мог |
| исто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу |
| о тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је |
| еначком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада |
| правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Пр |
| е необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу ба |
| — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не |
| о примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје ја |
| будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: |
| ам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Ма |
| икад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога н |
| немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, п |
| Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то гла |
| жан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећ |
| сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њим |
| евојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend=" |
| ="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено. |
| натан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се пр |
| а се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Ми |
| а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о |
| како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа п |
| н сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда |
| ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњен |
| и у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту |
| же, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Ж |
| } Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада н |
| лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend= |
| паше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рање |
| ">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он |
| а жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме |
| S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Х |
| “ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако к |
| ијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шап |
| оше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашит |
| поље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у р |
| , а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} |
| јем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Te |
| вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> |
| иће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати |
| {S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> |
| а помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није |
| аши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она |
| сет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад |
| ође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупи |
| асом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
| орасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га |
| рипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље с |
| , и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад виш |
| еко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљ |
| ! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи м |
| газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> |
| ога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не |
| увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће |
| н је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа |
| о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више |
| и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend |
| м кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео ж |
| уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а п |
| е.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мир |
| најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмех |
| "Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим |
| p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали см |
| клињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету не |
| оло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекс |
| ад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати |
| м гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом |
| коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту н |
| а преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не |
| моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p |
| роговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула |
| гом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи с |
| p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога срод |
| м осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими |
| несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те |
| ше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та |
| d="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као |
| корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи ја |
| никовоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она |
| тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе |
| rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> |
| шу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића |
| туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неопи |
| е бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без кр |
| свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после |
| ви ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јес |
| не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња с |
| /p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од |
| и смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!.. |
| асом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p |
| — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га |
| d="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само ша |
| Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а |
| вади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Ф |
| ољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично па |
| ="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један |
| ше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и |
| Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како |
| крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Врисн |
| тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад |
| овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">О |
| а се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође |
| , „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... |
| а је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући |
| елесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их |
| речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово |
| изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је |
| росјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше с |
| окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамен |
| љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбу |
| аљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме ј |
| ладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му |
| >„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се |
| сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend |
| е ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим |
| ла.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све н |
| јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по во |
| лаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро не |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло крат |
| бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за |
| тох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле |
| ам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као ол |
| утала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... |
| а то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време к |
| t">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је своји |
| мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-ком |
| равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јев |
| S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осе |
| од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже миса |
| ељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али |
| а добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегл |
| м видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} За |
| ? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у под |
| „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли |
| ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, н |
| ању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и с |
| е до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S |
| питаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и |
| и, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове зап |
| кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и те |
| nd="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше |
| и, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима |
| Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатељ |
| ати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, |
| е умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ а |
| е, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра та |
| лу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све н |
| d="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мо |
| жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха! |
| ликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му пос |
| У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на |
| t">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на њ |
| м приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани траж |
| једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... |
| не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изи |
| доше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек |
| } Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> < |
| , није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још гов |
| омесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то |
| н човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мрша |
| ородицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива |
| што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста н |
| је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то ј |
| ке, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове |
| и ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га глед |
| апити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео |
| на Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштен |
| је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до луди |
| огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst" |
| не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „ |
| ао да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... |
| нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend=" |
| га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо нек |
| омилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сироти |
| код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, пог |
| S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега |
| аше, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и т |
| дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До |
| одаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година как |
| иротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на т |
| ста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="T |
| ехана — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним тала |
| нуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потреса |
| е мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с |
| /p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам |
| препаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не за |
| а, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Te |
| изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Teks |
| једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем |
| путање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да |
| ирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном ру |
| ала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. < |
| nd="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу |
| а покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима |
| ли друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst" |
| мам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst" |
| адала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни с |
| оме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном по |
| ! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи |
| ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајс |
| hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није вид |
| .{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па к |
| p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је |
| </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </ |
| екам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја ч |
| одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend= |
| се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново у |
| нагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их в |
| — То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало с |
| ..{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен |
| аљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи |
| њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и |
| <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{ |
| .{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину поп |
| поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу вод |
| ан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у |
| доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst |
| {S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем ње |
| није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и |
| омиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је |
| му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а и |
| тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љути |
| Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи план |
| аћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана до |
| ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га оп |
| мејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколик |
| вљајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја |
| а и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кр |
| те Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а |
| тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend |
| емента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, т |
| ши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — г |
| . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки злико |
| а обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да м |
| о сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно о |
| d="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на |
| ekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде |
| сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим |
| победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst" |
| будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога |
| што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирн |
| Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпу |
| >Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче |
| а снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а |
| трашно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на |
| застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; са |
| кћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће |
| ећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше |
| рквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на о |
| ацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни ма |
| ду печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ |
| д ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, не |
| ">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Teks |
| из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су |
| по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
| тину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst |
| што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
| чкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Ал |
| ремена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу вид |
| . </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће |
| и ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам |
| с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао |
| егршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је |
| "Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а |
| говати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо зајед |
| окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили |
| тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гла |
| едамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће от |
| end="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> < |
| форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где |
| а млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао меле |
| дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свеча |
| ла само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на а |
| мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ |
| еп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а |
| умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу |
| да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, |
| их да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„ |
| е строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јес |
| „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако м |
| да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, |
| kst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћа |
| ћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душ |
| ва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не |
| и „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су |
| Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра |
| То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, пад |
| грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њего |
| огледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше д |
| пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувш |
| , чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p r |
| осила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; пос |
| ... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде |
| ко дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Х |
| на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и |
| ћа просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањ |
| ац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше ј |
| руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно |
| аваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв |
| шна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После по |
| ча натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="T |
| еним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацуј |
| руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троног |
| свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамиј |
| о, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend |
| свим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </ |
| њер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика |
| ица је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p |
| таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним т |
| цу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend= |
| ице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди.. |
| "Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио |
| амо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> |
| није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам |
| ба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам |
| не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! |
| отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на |
| ам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејку |
| ла сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће ве |
| пају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињ |
| дох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — |
| сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас |
| че се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислил |
| d="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst"> |
| /p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} |
| Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ р |
| rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубо |
| еленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео г |
| х...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се т |
| гом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. < |
| !...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних |
| nd="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко |
| аше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила |
| <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми т |
| су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то прими |
| ритрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само |
| у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p |
| и па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његово |
| аљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости |
| алека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а т |
| на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бо |
| p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици по |
| рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговара |
| ледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута |
| о лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу ш |
| рко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући припове |
| Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро |
| осподине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. |
| ="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, реко |
| Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господин |
| ним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или |
| е на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крча |
| м руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе |
| што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на |
| ли на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста по |
| не на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршав |
| коме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простир |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара |
| Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S |
| : „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, |
| еђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне |
| брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвам |
| дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они к |
| чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а |
| ула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ |
| није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из к |
| опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, |
| сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим усн |
| kst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му бли |
| ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видел |
| ца.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за нек |
| машну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше |
| /p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> |
| једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов си |
| пахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настад |
| његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем со |
| } Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли д |
| ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> |
| је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst"> |
| о ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p |
| заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми |
| беђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовц |
| де, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребро |
| олибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, |
| “ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се |
| за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими п |
| ати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата |
| раша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијант |
| тку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила н |
| м господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандур |
| ма-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је мило |
| свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то ј |
| ије ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из |
| лице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више ни |
| огле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На т |
| и их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац |
| е тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месец |
| навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, |
| . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло к |
| емира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S |
| гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, п |
| оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место с |
| обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако |
| ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, |
| стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после које |
| p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше |
| х ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се |
| обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може |
| зао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на дру |
| иротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео к |
| одина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда |
| а на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">У |
| н чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела |
| бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. < |
| "Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Пома |
| х што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тог |
| ац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како ј |
| донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p re |
| ..{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти дру |
| јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше б |
| !...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, |
| ма маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се зами |
| > <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање баца |
| драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога проре |
| ш за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајм |
| ом беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњ |
| ма лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је н |
| Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пуш |
| а сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: н |
| ије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и каји |
| труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, |
| е отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш. |
| се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплаше |
| мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић |
| аборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. |
| за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, о |
| е га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из башт |
| мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тав |
| тога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је ми |
| дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очај |
| гао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зелен |
| е познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом р |
| самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита посл |
| де опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лаг |
| стан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је |
| сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби |
| сле и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрек |
| rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То бе |
| плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво |
| тра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале |
| не; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, |
| одина човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза ума |
| видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а ста |
| му један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше |
| одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, о |
| rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја |
| а човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црн |
| својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!.. |
| ...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марко |
| у чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице |
| да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо |
| шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дет |
| тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разг |
| је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла |
| оже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хле |
| ода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p re |
| евета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не |
| а, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам |
| а у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати н |
| у своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезна |
| Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слик |
| ега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, |
| амен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сирома |
| видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му |
| главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончи |
| rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> < |
| end="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомил |
| и кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њим |
| "Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да он |
| кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли |
| Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живот |
| е!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам |
| ’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од не |
| обици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по |
| самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошло |
| уду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад р |
| ; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам |
| ло главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад |
| /p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров... |
| би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не оку |
| па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек п |
| знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је о |
| . (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што |
| и ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала |
| је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим та |
| о на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто про |
| </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је о |
| из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што и |
| му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он |
| сам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“ |
| могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... |
| на су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне |
| исање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Ал |
| ају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то г |
| kst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам |
| t">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?! |
| а, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затвори |
| ћне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку |
| >Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и да |
| ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо |
| ју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја разми |
| м црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? |
| p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Бож |
| не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка иде |
| ти (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју |
| амови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то |
| у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p |
| а, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S |
| ... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| шће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду н |
| е пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним и |
| ву сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска те |
| вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му с |
| . </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Љ |
| "Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко зат |
| >Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чор |
| ekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њ |
| уљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђим |
| .{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ |
| ..{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те |
| ама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, |
| лостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја |
| шту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он ре |
| мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непреглед |
| од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, за |
| изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">М |
| end="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали ста |
| идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје |
| и, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну каши |
| и залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкер |
| те до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p r |
| во поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може л |
| есвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом п |
| но одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем неш |
| и су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми млад |
| </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p |
| де ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова закл |
| дну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем к |
| мице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно г |
| >Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас м |
| — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури сед |
| тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади је |
| м голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </ |
| сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је |
| е нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин м |
| обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а |
| ица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише стро |
| ан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакуп |
| аложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изаш |
| не Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше |
| ше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза с |
| ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропа |
| неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али ј |
| ости: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p |
| иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Teks |
| само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па и |
| тка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би |
| погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве |
| мо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... |
| е беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су и |
| и којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, с |
| а извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, |
| и мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} |
| земо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја |
| осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом |
| kst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
| ет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужев |
| ородицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете ста |
| ча Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ удар |
| поду кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају |
| ндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а |
| а раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S |
| л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst |
| ари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ |
| ка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свуг |
| о...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} |
| исала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се к |
| о је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стиш |
| вета. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помилов |
| st">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p |
| теље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро.. |
| } Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше |
| Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њ |
| мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја |
| то над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p ren |
| склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго с |
| ена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је |
| та је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у в |
| це; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је п |
| стрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — |
| рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{ |
| совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад |
| сули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила |
| замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Бе |
| својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p |
| ћну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу |
| ље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по цркв |
| лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све |
| бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подм |
| "Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, |
| љу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказан |
| баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва |
| иђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно |
| ласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, п |
| t">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{ |
| ; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} |
| љу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче |
| кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да види |
| зишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто |
| у Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комес |
| о, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, при |
| неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер |
| еци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави |
| !... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— |
| мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по г |
| ..{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ г |
| који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми |
| преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Т |
| азе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме |
| “, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; |
| {S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац тво |
| p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме занос |
| рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — ка |
| rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кунд |
| је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито |
| .. </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биро |
| одину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те |
| јих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјаки |
| е Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он |
| чка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао не |
| у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у |
| . </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај |
| рипече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у по |
| ознанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходн |
| е несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају рук |
| сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, остави |
| атраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала |
| ша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и п |
| ша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде |
| куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим |
| беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а |
| маха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме |
| земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </ |
| градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чич |
| сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља... |
| kst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, г |
| сам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа. |
| о људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и х |
| меру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend=" |
| st">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој |
| nd="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се |
| оја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p |
| а елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовиц |
| ља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божј |
| био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нам |
| у наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се |
| гдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања |
| </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе с |
| ам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не м |
| м прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по дол |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки з |
| је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја нико |
| > <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв |
| вели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, з |
| сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца |
| азала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке |
| зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољ |
| rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва |
| је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, ра |
| прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — |
| м снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst"> |
| d="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто до |
| ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут ви |
| јчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју доб |
| сматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, |
| ужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за т |
| ...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз те |
| т опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, |
| неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али с |
| , нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби ј |
| Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се |
| јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепа |
| јао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гла |
| дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђим |
| е клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, доб |
| .{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко |
| у, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахра |
| смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Te |
| ажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и н |
| будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда с |
| , здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно |
| за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндск |
| p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме свој |
| до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p r |
| за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби |
| х судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва |
| амо што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим |
| којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, |
| аташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S |
| се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> |
| {S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још јед |
| не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила |
| зиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здра |
| од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир пр |
| ијатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељск |
| едам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да с |
| јима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са пл |
| каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с ув |
| /p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жв |
| nd="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, |
| kst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука до |
| моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друм |
| то страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу |
| је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго |
| у дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шт |
| о врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му |
| по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе |
| од бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се н |
| , једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му |
| а куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је |
| ekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend=" |
| џара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако |
| чића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„К |
| протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="T |
| све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и г |
| пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сув |
| младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а ме |
| платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend=" |
| што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу з |
| адна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а |
| </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био приз |
| ="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта |
| ">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим |
| кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од гл |
| на...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. |
| >Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што |
| ">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком св |
| е тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{ |
| А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су |
| ној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он |
| p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: |
| сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend=" |
| адно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена |
| оји никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два жив |
| ала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој |
| ећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад |
| е сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, |
| а, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно |
| ekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пр |
| те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква |
| азиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе к |
| један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке го |
| ти, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин |
| а, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади |
| ању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и х |
| , и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тр |
| х прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смели |
| и...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету |
| <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p |
| ну воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, |
| е, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. |
| а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају |
| комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брил |
| ликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како с |
| сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око сл |
| Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беш |
| и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окус |
| е ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађи |
| та и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га п |
| како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како |
| панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је |
| и!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst"> |
| S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он цар |
| е на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој го |
| .“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend |
| ад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша |
| ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако |
| ог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше |
| на о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не |
| а а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох с |
| урио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахо |
| rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео |
| и, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се ви |
| забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од |
| и.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, з |
| о је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (наше |
| доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога н |
| анпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио |
| а нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња пада |
| ити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} |
| ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени пото |
| а!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва прет |
| ци!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поре |
| ше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас к |
| з далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> < |
| .. </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена |
| S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке паж |
| прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је |
| е класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p |
| анку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још |
| ако би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој |
| а на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је |
| је лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад |
| биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сир |
| rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом р |
| е стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удив |
| плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — го |
| st">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим |
| ј су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе ру |
| лазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми бе |
| идела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| ">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору к |
| м непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога л |
| миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у ту |
| он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> < |
| о, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију доп |
| ? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немил |
| да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала са |
| ; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком до |
| да му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу поха |
| ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: |
| и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осва |
| .. и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, п |
| Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола сво |
| моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве зн |
| гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p ren |
| о какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst |
| а да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њег |
| они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поу |
| <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и |
| ="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше со |
| </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Ал |
| ним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде |
| о седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж пас |
| и беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка |
| р.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, |
| и пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије |
| асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила р |
| једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst |
| d="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко |
| учка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега |
| ре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким |
| Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трго |
| ..{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где м |
| S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на зем |
| ицама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим |
| ала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p |
| је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледас |
| p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су х |
| сти.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго пос |
| само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а предс |
| јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам |
| никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за |
| говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </ |
| моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst |
| је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако |
| заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им с |
| е су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било ду |
| ?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, |
| су што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и сам |
| . </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпа |
| st">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуч |
| години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне |
| крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до |
| се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено бл |
| е сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Te |
| онт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенк |
| екоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе |
| ше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Te |
| како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше |
| гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p |
| га живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Б |
| осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један ма |
| роче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâ |
| им уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} А |
| мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце |
| о поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пас |
| стој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде н |
| бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p ren |
| удно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{ |
| разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрш |
| оја се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеле |
| ине, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst"> |
| увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Teks |
| е водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото мог |
| end="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услу |
| м варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p |
| сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће г |
| а вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> < |
| да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Ма |
| > <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груд |
| еваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А |
| јвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је |
| "Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу го |
| да ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим ш |
| је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе |
| st">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ |
| ху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што |
| Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако ос |
| он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти |
| сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{ |
| што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, реч |
| лила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће пот |
| _Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво |
| сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вод |
| мало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="T |
| из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> |
| а од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри мо |
| ом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви ч |
| на киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилости |
| нуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавил |
| а бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап |
| нула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми |
| ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно |
| чију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна ш |
| на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — је |
| напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина |
| , Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клец |
| и начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У нач |
| стирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он |
| очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p |
| , груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му |
| дан младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а |
| око уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марк |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па |
| } О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близ |
| ли за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зим |
| режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише вра |
| тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан |
| што тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} По |
| ихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно пр |
| гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </ |
| потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је к |
| моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар |
| ко ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путуј |
| презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје са |
| он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки ве |
| адох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после |
| rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њ |
| Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} К |
| зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем с |
| и свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и пр |
| е: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не буд |
| Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо он |
| ви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend |
| шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, по |
| оре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал |
| , и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зел |
| ело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p r |
| о је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst |
| тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са таван |
| та, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p re |
| на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p |
| испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су |
| } И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ |
| една форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, |
| тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао |
| је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очим |
| однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним |
| је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и |
| ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А мо |
| е некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота с |
| вне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвиле |
| бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p |
| роти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити пр |
| чи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом руше |
| Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио |
| рили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се јед |
| литвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p |
| снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А ка |
| нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </ |
| и пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А |
| ekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од |
| аја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Te |
| воме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, ба |
| .{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ |
| де; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце л |
| rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обо |
| {S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. |
| кала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ј |
| сме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра мој |
| ада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагле |
| оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај ост |
| а хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, п |
| пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим у |
| p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како |
| — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити |
| у намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tek |
| ла — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов |
| поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни |
| ска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} |
| t">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, |
| t">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијс |
| смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи |
| ућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они |
| рушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне и |
| једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S |
| стави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалос |
| , да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то |
| ледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У т |
| м...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пун |
| багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и пл |
| ">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али с |
| ло...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана ту |
| жају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ пре |
| н неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга бе |
| годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend |
| <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тет |
| нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tek |
| данпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срц |
| st">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи |
| ло, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у |
| е рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам о |
| нути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а о |
| S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, |
| у.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугач |
| усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина на |
| end="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, |
| Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве ст |
| заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је |
| још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубо |
| ..{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући |
| е да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Мар |
| трата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они о |
| нцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим окр |
| девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље игр |
| kst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend= |
| и ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не мог |
| има седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend=" |
| а за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то пок |
| ешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осме |
| тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> |
| ekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два- |
| е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тих |
| њим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио |
| ...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S |
| за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај |
| стан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостив |
| ри, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрих |
| препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, |
| пћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: ч |
| е неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару у |
| </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све |
| својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред |
| : дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га д |
| одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst" |
| тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема |
| свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst |
| . </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на пут |
| опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора |
| ове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокак |
| ла...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћута |
| чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чуј |
| реби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућ |
| ..{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} |
| им мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде но |
| а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst"> |
| ла сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јец |
| Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| шљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend= |
| зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућу |
| али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело |
| вом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, |
| е од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитница |
| ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а |
| еко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим д |
| им прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!. |
| овораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на о |
| rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend= |
| с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким |
| ..{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћ |
| и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мрт |
| сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гл |
| , — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Te |
| ме кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборав |
| пила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде |
| st">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој о |
| ом у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, |
| аке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p |
| ксина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији |
| kst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне |
| ка кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> < |
| гледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих с |
| ; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто б |
| ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан |
| слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се |
| /p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst |
| е дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа раз |
| под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Так |
| груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесно |
| Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Доша |
| </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — |
| нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено |
| секу прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли |
| посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одгова |
| , густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже |
| ше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, |
| ашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а св |
| лонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи |
| беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за кр |
| ам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав кр |
| . „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију |
| .{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам ум |
| и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претр |
| але су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си т |
| тва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
| им дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} |
| дрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао |
| ник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији слож |
| мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху по |
| голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, т |
| се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Од |
| је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју |
| равна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, пос |
| ћи, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{ |
| о јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несре |
| !...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, |
| е нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме |
| а видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем |
| ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестив |
| м у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да н |
| ри пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајст |
| на човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ |
| дња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која с |
| ивота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше |
| ла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за |
| лађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита о |
| } Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, пор |
| чила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и у |
| .{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом |
| ше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и |
| ..{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они |
| ну врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте |
| <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst" |
| кала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво про |
| — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, |
| њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успо |
| сто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао не |
| е покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, |
| а сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у |
| свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусат |
| утим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црном |
| да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачо |
| земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, пла |
| ...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај |
| nd="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без сваког |
| сте по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst |
| учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у с |
| алио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да м |
| сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ ве |
| цама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам |
| уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У наче |
| те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с |
| се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш |
| рка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога нес |
| "Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде |
| rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и |
| има суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Teks |
| јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухва |
| кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах |
| олико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мр |
| дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе ку |
| , а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да |
| осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се |
| аца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како б |
| најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! |
| .{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, |
| S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у |
| средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока ку |
| ма пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на |
| кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{ |
| си, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетниц |
| му!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и п |
| м!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чује |
| ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз |
| његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијо |
| харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имањ |
| ељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве |
| е пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми сил |
| ="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега |
| t">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад ј |
| скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и |
| е бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је |
| стадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?. |
| ekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутит |
| се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tek |
| едам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила |
| молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а |
| а ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, А |
| етка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. < |
| ало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу слам |
| ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И |
| јући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа |
| абину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а |
| напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Пре |
| ранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за њ |
| чено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| > <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хле |
| смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа |
| ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и |
| у одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S |
| сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љуби |
| p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили М |
| како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић ил |
| kst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; с |
| говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), к |
| !{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је |
| легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. < |
| st">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храб |
| p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми г |
| онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и од |
| а онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} |
| човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде јо |
| <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџа |
| ојима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tek |
| ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе |
| "Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше ја |
| над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је |
| то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Је |
| на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала о |
| н. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица с |
| ешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред |
| ва магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме ниј |
| арко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову си |
| ирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше |
| ећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> |
| а.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, са |
| end="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; п |
| ла мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </bod |
| ">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу |
| ачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогу |
| лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем зај |
| као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју |
| угу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим г |
| то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, |
| омесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. |
| , човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на т |
| а.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако |
| лас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend=" |
| , срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механ |
| ; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога |
| <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам ду |
| ична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога |
| је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још |
| слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу.. |
| > <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо |
| н увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад |
| ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја с |
| на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће м |
| Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p ren |
| арица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Te |
| ела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — |
| ?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој! |
| видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— |
| Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком ср |
| Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окрену |
| зно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је ви |
| пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у наш |
| оље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| ја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепш |
| то тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука |
| st">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend= |
| е: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и |
| м није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: н |
| е је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„ |
| rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жу |
| гу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна |
| еће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге ок |
| ихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћем |
| Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови |
| е одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S |
| ам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не |
| ницима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека не |
| ти, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео без |
| нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновниц |
| есец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак с |
| еро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво |
| ше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, м |
| се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме |
| авниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мр |
| одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећно |
| у...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Те |
| сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а гла |
| е време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у |
| есара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзе |
| ђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљал |
| ога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су св |
| ом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">К |
| сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће весел |
| зу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Ма |
| ио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па |
| забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом |
| уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ј |
| поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од бол |
| у мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува р |
| Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостив |
| хну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „ |
| После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покр |
| "Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти вре |
| замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p |
| привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил |
| це разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p |
| </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим р |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, с |
| ма видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{ |
| и помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да |
| ад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе |
| увој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и |
| вотиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: |
| призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од |
| ма покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend= |
| се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као |
| а сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, к |
| ном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, |
| ог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама с |
| за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну |
| сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милости |
| ао што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst"> |
| {S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И |
| у и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а де |
| а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја |
| ктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, |
| ојим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слуш |
| Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Им |
| ди, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам вид |
| али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а о |
| у је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добри |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксал |
| мо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац |
| ="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p r |
| едаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{ |
| ано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{ |
| е очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроб |
| кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда н |
| ! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смеш |
| кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно ње |
| ма нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простира |
| ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залога |
| прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој |
| о моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепави |
| ли одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руц |
| ..{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја с |
| на средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то |
| t">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образи |
| Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p re |
| знемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: |
| еобичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пру |
| оља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје му |
| о — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га |
| си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао б |
| онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибиц |
| лети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из по |
| у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да ди |
| машну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по |
| руго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што |
| рем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „ |
| на; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> |
| и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога |
| посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота |
| н, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на |
| ршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар |
| ше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји |
| „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p re |
| d="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху |
| х ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су госпо |
| , кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туг |
| арко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен |
| ди коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице |
| е ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепи |
| само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А |
| а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи мак |
| остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве |
| гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво зда |
| ="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном г |
| те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="T |
| ичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst |
| kst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?... |
| ти сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, |
| .{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и |
| азима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, |
| етлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђа |
| а дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране б |
| мах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="T |
| би...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, |
| Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. |
| рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен н |
| одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје б |
| су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвен |
| ва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љуба |
| зе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи д |
| из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно виде |
| тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из у |
| да бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако |
| дела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те |
| Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих д |
| <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p |
| тељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> < |
| рло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одв |
| љиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та е |
| стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихо |
| емо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капит |
| а њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је |
| . па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је ду |
| а бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend |
| У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је |
| сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst |
| истрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неко |
| ук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покр |
| ало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ М |
| лице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и |
| е први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... |
| о удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једн |
| еле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријате |
| ростасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на ре |
| да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сут |
| ekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам |
| чиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотов |
| ...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, |
| ије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!. |
| а чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређ |
| о додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p ren |
| пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и пони |
| а у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој |
| ћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </ |
| рату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њег |
| не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиро |
| ад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну пос |
| два си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ < |
| а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поште |
| е изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком да |
| је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста нова |
| ро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му |
| ле гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам |
| у несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у |
| после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве г |
| ку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то |
| p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цв |
| rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то мес |
| моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а |
| не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веве |
| као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарнос |
| а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану б |
| ...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало поду |
| на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове |
| а само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на |
| шан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој се |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Te |
| иво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И |
| p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огле |
| продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> |
| вој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комада |
| Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ ре |
| .{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћ |
| маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишље |
| rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!... |
| . </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени.. |
| </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега |
| оре!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен |
| : „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави |
| л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди стол |
| о код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама |
| јстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор уз |
| ва грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> |
| о стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, |
| а јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p |
| е то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, ц |
| ужити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице. |
| у поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гом |
| огла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га ран |
| идела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима ра |
| тац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву леп |
| уби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Te |
| rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће б |
| разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога доне |
| о тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али |
| ош говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па ве |
| ко мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи |
| он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> |
| Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су ч |
| олицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшно |
| рк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант |
| агом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У |
| ушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од |
| нама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се |
| ина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> < |
| nd="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговор |
| {S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних |
| ам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубо |
| нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше сит |
| rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше |
| јим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, в |
| у заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна с |
| Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видел |
| ...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне |
| Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу |
| ">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахор |
| ма прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било |
| готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како |
| е људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ п |
| де: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како ј |
| бију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно м |
| је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!. |
| а донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. |
| оред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три |
| од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, п |
| тандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на с |
| ма!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ј |
| мо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Т |
| . </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо прогов |
| сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код на |
| горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они |
| и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носи |
| она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!... |
| празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак зал |
| реда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лонч |
| мо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p re |
| ле подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трс |
| ш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво |
| видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p ren |
| н човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’м |
| а сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала |
| вој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше |
| и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болес |
| иста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена осн |
| лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу |
| ад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она и |
| нду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по гла |
| p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а ум |
| ко су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">Н |
| ки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ |
| ише тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир |
| брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрад |
| му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поде |
| </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху |
| него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на |
| питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{ |
| га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било |
| ас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи |
| p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздах |
| е!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чиву |
| <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend=" |
| ="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестр |
| p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; подел |
| S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек |
| мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. |
| остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по ч |
| га побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће |
| ј самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порциј |
| kst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гла |
| мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!.. |
| d="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} |
| оказивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека г |
| је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с најв |
| вори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то м |
| удила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу |
| у заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клону |
| е као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, |
| раво сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни |
| т фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Госп |
| Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили наш |
| ..{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље ка |
| греб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао |
| “.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што ј |
| едњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. < |
| rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чич |
| . </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: |
| астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; не |
| е тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> < |
| . </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и в |
| ао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ к |
| овољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ з |
| оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p ren |
| еље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како см |
| елије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми шт |
| што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, |
| ђоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ к |
| е нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tek |
| било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какв |
| кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Teks |
| су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и пос |
| клињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, ал |
| аплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста |
| иди ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p |
| бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица |
| сите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend= |
| до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела |
| е то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут ч |
| сар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то ка |
| p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао |
| љаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, в |
| о ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{ |
| оља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате |
| S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није т |
| крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је гл |
| , онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала... |
| јант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку ј |
| е!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изг |
| обу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући |
| ела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овак |
| ју и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У т |
| ољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} О |
| чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко за |
| ад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала са |
| </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увело |
| га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Teks |
| као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осм |
| воје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> < |
| је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме кр |
| би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила |
| ла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да |
| ли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суз |
| да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје д |
| улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си див |
| {S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупц |
| е изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="T |
| е, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </ |
| нудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst |
| око уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима из |
| еограда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend= |
| му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам н |
| часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!... |
| d="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> |
| домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме и |
| о гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, |
| очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, |
| њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst"> |
| и дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грли |
| своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, во |
| је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Г |
| она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се суз |
| је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко |
| уда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап во |
| d="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ј |
| притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као с |
| ку, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још нис |
| арко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend=" |
| </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на |
| пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за |
| па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p ren |
| беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао |
| анчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пус |
| p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зг |
| х: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакак |
| Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео б |
| ео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај |
| Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, ни |
| з оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи дол |
| осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не |
| гом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи п |
| а дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми с |
| "Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се н |
| доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а |
| лог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламе |
| једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, |
| st">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо |
| ораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} |
| ироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једно |
| прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним оч |
| и ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што |
| љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалос |
| господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти |
| јој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буд |
| S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, је |
| {S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, |
| ">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} |
| ћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га |
| ано!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје к |
| у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њ |
| ице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја |
| алека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату ч |
| то су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога г |
| а другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхот |
| тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича |
| тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице осо |
| то да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уве |
| ">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога |
| непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изоби |
| да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам как |
| трдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: д |
| Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окрето |
| сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих |
| догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ћ |
| ...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође |
| анили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће |
| ене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst" |
| рочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с |
| и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати! |
| љавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} |
| {S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али |
| будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и |
| се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми кол |
| ли га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи |
| асито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пош |
| <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича М |
| и штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, а |
| .“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p |
| е и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црнома |
| „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst |
| t">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, гос |
| м чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S |
| све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, |
| говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стр |
| же и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најро |
| и, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога кој |
| ј црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па |
| <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову го |
| бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сир |
| p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-ше |
| ачелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су |
| st">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све |
| у којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапре |
| ође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинам |
| анише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на свак |
| дан за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледат |
| </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} |
| . </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп |
| ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране |
| бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} |
| замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо |
| гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру |
| S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> < |
| ekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људ |
| кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже г |
| о: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу |
| осао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поно |
| ву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако |
| узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“ |
| диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и |
| ма; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, |
| место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и дод |
| ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари |
| беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како |
| е ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гле |
| г камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са пом |
| p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино! |
| и у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да п |
| земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tek |
| рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију |
| падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецал |
| црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам г |
| и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци |
| анас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши |
| ворио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију |
| нутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, |
| ој тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам же |
| ">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опе |
| не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави |
| два сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан г |
| канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је |
| ..{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си |
| шљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не т |
| ме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има |
| хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на! |
| збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто |
| отаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мис |
| рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте |
| st">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„ |
| rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Teks |
| ! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{ |
| .{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја во |
| S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело п |
| ли га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише |
| господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мно |
| ао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се дог |
| а се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!. |
| е знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила. |
| је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. |
| из тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже и |
| собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила |
| ного пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погле |
| сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p |
| дним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка по |
| з битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме с |
| е могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо |
| } Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на |
| ти, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућ |
| ј гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; нео |
| ој постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити |
| цу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упа |
| <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у со |
| rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!.. |
| <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирот |
| p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, |
| аки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у |
| оворила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешет |
| а да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p |
| вати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат |
| ан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитог |
| . </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо ј |
| проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за т |
| ако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су г |
| Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске |
| дине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна |
| ијатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она у |
| и. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди |
| тељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама |
| лупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој ду |
| ањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти |
| дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће |
| ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, |
| ла сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дођ |
| црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S |
| d="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном |
| овог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица.. |
| шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst" |
| син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?... |
| p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда |
| ћи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одг |
| p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, ист |
| ти, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, |
| <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати д |
| а зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хте |
| есох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме с |
| st">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети |
| у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре |
| сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну |
| Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло |
| ам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане вр |
| end="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада цел |
| еч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој |
| руди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и п |
| агледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, он |
| но зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој сам |
| сном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше |
| и!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ |
| око чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; т |
| етири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробни |
| d="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, бо |
| ао псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће! |
| арина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су |
| угама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлам |
| ко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича М |
| џар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од о |
| сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што |
| d="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону |
| /p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину с |
| учја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst |
| е пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које ни |
| стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} |
| стирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире б |
| јамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечанос |
| ти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу н |
| че!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном р |
| казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана |
| рује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће |
| ва ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође |
| ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} |
| "Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио. |
| по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гро |
| а ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше |
| ећ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је ка |
| таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким зн |
| ! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="T |
| раху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу |
| никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. |
| шући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После с |
| ни крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S |
| ина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом |
| rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку |
| храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </te |
| лу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p r |
| а на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам с |
| прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p r |
| демо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у н |
| ли?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми |
| ртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком |
| Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предв |
| е... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаш |
| {S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала ниса |
| се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зиди |
| аје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> |
| они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а |
| нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p r |
| тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она |
| ма на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из |
| од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуд |
| , баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти б |
| ршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?. |
| у да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексо |
| али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а |
| ="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о про |
| гра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га |
| лније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана сто |
| то, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно т |
| еђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — |
| те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча |
| вот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мисл |
| ика?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него |
| не човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зград |
| ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. |
| оглави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не |
| жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само |
| их двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао |
| лилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала с |
| Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога с |
| млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја н |
| ">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене |
| и ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} |
| едам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно в |
| ари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи у |
| јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесе |
| <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у м |
| од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна |
| тандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча |
| ромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-О |
| иш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад |
| > <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, |
| до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми |
| је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружај |
| стивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за о |
| ћ, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{ |
| ...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љу |
| приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p re |
| ћи половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби.. |
| ekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свак |
| ве?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мисл |
| end="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!... |
| ди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сах |
| им гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко |
| мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукл |
| Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, |
| дим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гро |
| ше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дуб |
| м ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за |
| .{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме |
| лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој ок |
| . </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам |
| после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по обр |
| хну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова дол |
| nd="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше |
| овину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом п |
| Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја прип |
| о пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у ј |
| ш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхра |
| о у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Ш |
| крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао ч |
| о мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге у |
| мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, |
| мо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам |
| недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си ј |
| а се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех ј |
| ко капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али сам |
| на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... |
| су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово |
| мо пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И |
| ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, |
| е некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: |
| <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ј |
| израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако |
| м је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи м |
| ресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst" |
| ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим прам |
| ">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Стр |
| куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господи |
| ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет |
| војка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда |
| ekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећа |
| се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, с |
| поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити |
| у се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећ |
| ац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{ |
| ="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога н |
| } Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текл |
| лим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који |
| ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| ekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мој |
| гибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до |
| ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац |
| ва ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киш |
| они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће с |
| ратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанст |
| ченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tek |
| ац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако |
| ечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној |
| тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна чо |
| !..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују м |
| о црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „П |
| ">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, |
| Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . |
| !{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </ |
| </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Te |
| <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити |
| .{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од проз |
| модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се |
| царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом г |
| срећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{ |
| плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, |
| </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом ста |
| ог тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ преп |
| а сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... |
| а стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је мог |
| kst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Ма |
| ељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада |
| а — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} |
| подина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. |
| црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште |
| ање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом |
| , — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и б |
| мо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући полов |
| жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, |
| чи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није |
| p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у |
| ије преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној посте |
| ио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нис |
| сити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свит |
| е госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна |
| остаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p re |
| слим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Си |
| обра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додава |
| их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја м |
| н.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је доб |
| тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме ј |
| о срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила |
| една иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и п |
| одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend |
| ара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела |
| џија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићем |
| ј!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — |
| сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их нек |
| , можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће ути |
| повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забо |
| да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те |
| t">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно шт |
| му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва |
| м му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала с |
| ...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да смес |
| је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним |
| <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох про |
| а нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко к |
| у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у је |
| са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у наче |
| end="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шт |
| само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу пад |
| d="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је |
| > <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Te |
| Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поно |
| води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? |
| узу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, |
| измерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend |
| ме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господ |
| ле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена си |
| и!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чул |
| у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега вел |
| хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, д |
| и...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> < |
| ла сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То б |
| една суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око |
| глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отиш |
| е окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су |
| је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Х |
| туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а сад |
| а!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успом |
| одине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хт |
| што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst"> |
| ekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко |
| е је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својо |
| га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу |
| те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао.. |
| ља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="T |
| <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађ |
| {S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој ма |
| им у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p re |
| ило души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслуш |
| леда ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благ |
| са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беш |
| S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господи |
| јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с пре |
| </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онак |
| гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му д |
| незнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте |
| end="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми |
| а и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јо |
| t">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p |
| а не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„ |
| широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше с |
| анџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— |
| } Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После |
| t">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад |
| ко отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst |
| му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чи |
| све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је.. |
| >И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Але |
| <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себ |
| пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ни |
| еку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба |
| на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље у |
| су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад |
| врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у на |
| аласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда |
| ишта разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Не |
| видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p |
| лада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу |
| ле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један |
| да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend |
| дарити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако |
| утрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst"> |
| његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је |
| ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се |
| о: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему једа |
| им здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мрт |
| , који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пита |
| kst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћу |
| {S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од гл |
| ба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им |
| беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... < |
| ник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, |
| пали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса |
| ица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једног |
| о не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласо |
| По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита п |
| ећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено |
| ekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{ |
| его додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто |
| ма.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Д |
| ју платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p ren |
| одаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и |
| олестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које |
| видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, |
| мате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо |
| му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </ |
| ва, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употр |
| м се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он |
| >Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst"> |
| ча Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p ren |
| после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је исп |
| ше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових |
| <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То |
| го плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљи |
| ет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, одне |
| изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог на |
| о врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али |
| лаву је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет н |
| н у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухвати |
| ву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у |
| га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама њег |
| ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола талас |
| ењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} П |
| је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било ок |
| о силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst" |
| илост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И н |
| хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица |
| лажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и |
| беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа |
| ">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате л |
| а клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу л |
| ла лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Н |
| реболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на |
| кленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спаси |
| одине; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мај |
| е још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва |
| ела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи |
| о Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим |
| рвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости. |
| новима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а |
| а земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико |
| али, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи н |
| {S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам |
| варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љ |
| х година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза |
| како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих |
| p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tek |
| — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте |
| и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а |
| “ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула |
| њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега бе |
| је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености |
| огу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам |
| <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} |
| ћу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грли |
| чена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, |
| <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као р |
| сле му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах ос |
| е лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју с |
| и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату з |
| у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> |
| ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме пог |
| rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само |
| у качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„ |
| есрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу |
| рила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе |
| е отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ < |
| т-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо |
| го мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, |
| е са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се |
| rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда узд |
| дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — по |
| ворење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ру |
| алажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју |
| Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разва |
| Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, |
| о. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} |
| и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахн |
| „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде |
| дан једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> < |
| епо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препр |
| не свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је п |
| тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бе |
| чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Teks |
| rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми ј |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко |
| ...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његов |
| чна тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. |
| чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим |
| st">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бак |
| ваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело |
| t">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а |
| ekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцелар |
| тити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марам |
| ај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим т |
| кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати |
| овром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свак |
| а верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљ |
| ..{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од п |
| и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирн |
| самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да с |
| или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а |
| и црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цвет |
| .{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски о |
| ики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови |
| хово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="T |
| о мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу с |
| дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце м |
| ко његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја |
| до...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S |
| Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; |
| само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не зна |
| <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од на |
| о благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви |
| напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst |
| p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини |
| е пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћ |
| отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорит |
| нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка |
| t">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окр |
| дионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ л |
| преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара бе |
| акôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече о |
| гледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце |
| ким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда |
| празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм гос |
| неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један д |
| прилике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Одн |
| ом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздвај |
| гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче про |
| у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, |
| мулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tek |
| ано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним л |
| одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, |
| "Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју ж |
| с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер к |
| веснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, |
| су смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше го |
| p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани. |
| ше на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивљ |
| /p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно |
| дире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тра |
| дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра |
| ељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На њег |
| окајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима го |
| цкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">К |
| кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мисл |
| , Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> |
| беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром и |
| скочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од д |
| једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... < |
| аље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пу |
| могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, |
| <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу |
| ме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend= |
| умео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме |
| отови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни |
| вила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то |
| м. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био п |
| ало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено к |
| за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!. |
| лне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем ј |
| једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. < |
| <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и д |
| ај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p |
| ој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда |
| -три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину беч |
| орма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само |
| ема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једа |
| авим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљен |
| м очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима |
| жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на |
| ћута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад |
| А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја у |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... |
| е густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, ч |
| rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му |
| баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти |
| м, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онд |
| Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мо |
| к до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} |
| бринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — |
| ила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега |
| загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну |
| Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да |
| аиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, др |
| ко!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме |
| јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и у |
| е нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с |
| ирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана з |
| ћи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од њег |
| изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци нос |
| а, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче |
| леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да |
| жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend |
| end="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати |
| а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомиња |
| ека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часови |
| етали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стома |
| ади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било. |
| ли да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке |
| акуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја |
| мислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па |
| дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не б |
| та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не |
| ндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити п |
| ... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst"> |
| да говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу) |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они на |
| н том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватил |
| ав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу н |
| ољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончи |
| ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst |
| ега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p |
| мети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад ран |
| етка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и с |
| о је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље |
| ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и гл |
| и одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка |
| о каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> |
| </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кук |
| бнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне |
| ахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из |
| е, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно |
| Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> |
| ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам |
| о светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p ren |
| у, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлиц |
| рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте |
| овати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице |
| И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом зај |
| црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити |
| тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, |
| зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од разд |
| чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају |
| , — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tek |
| ст бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко |
| и, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена |
| изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, |
| трату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показива |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, упл |
| . </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, п |
| лом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S |
| су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груд |
| тио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst"> |
| “ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Једа |
| у да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда? |
| те!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња гово |
| строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{ |
| кле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и н |
| а очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend=" |
| и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама |
| рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?.. |
| лости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </ |
| ="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукл |
| видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst"> |
| д, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... |
| речене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађа |
| непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко |
| јања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горко |
| гледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми |
| посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на свак |
| а“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је |
| е беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратим |
| дно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не руч |
| ам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, |
| “ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надме |
| е по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допун |
| Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам ни |
| мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пр |
| љућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте |
| наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Teks |
| обе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ |
| ?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, |
| Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирн |
| м руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну по |
| иче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; с |
| им како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крај |
| тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу |
| кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса |
| ш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти ни |
| rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она ла |
| неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно прогов |
| <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглад |
| о оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо разд |
| ају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео в |
| е очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, кола |
| у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, |
| ако је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим |
| а што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара |
| беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим |
| нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само |
| , брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, ре |
| } Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а |
| ох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више |
| </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније |
| било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несре |
| врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше М |
| гове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешт |
| екала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: |
| , пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рих |
| “ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади |
| и, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „тре |
| е, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших жит |
| за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са |
| ио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега! |
| тно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци шт |
| нама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец про |
| да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. < |
| е на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p ren |
| образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — госп |
| па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. |
| палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора |
| ка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и |
| ом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
| људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела |
| беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљс |
| стор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst" |
| анамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном |
| загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ |
| друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чи |
| оснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на к |
| пила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се об |
| голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мут |
| имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од св |
| Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-ш |
| сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије |
| Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности |
| лодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто. |
| Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: |
| три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундак |
| /p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила д |
| и у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гле |
| “ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала |
| о, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је и |
| S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишље |
| врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна |
| ухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за г |
| ом, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци пору |
| сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак |
| о казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба |
| од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те неср |
| а: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што т |
| боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, |
| е Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">В |
| ене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </ |
| бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него |
| ј обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Teks |
| ше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ < |
| це, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не на |
| ет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте |
| даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ сл |
| на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опак |
| знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ |
| ко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst" |
| попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунц |
| више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Teks |
| </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend |
| Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седим |
| сар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала |
| d="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend= |
| само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гле |
| d="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ пи |
| е и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смеше |
| његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, |
| леде месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у овакво |
| за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо |
| ачелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњ |
| заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпи |
| ћана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра гороста |
| а болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који |
| пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само |
| ње него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лека |
| ечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намешт |
| ре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, |
| nd="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овак |
| Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста |
| аш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а |
| ицима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо |
| не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је н |
| ренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у |
| менима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад поглед |
| !{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда |
| оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душ |
| >После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви |
| овницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек. |
| ам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на |
| и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко зами |
| чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на |
| о је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Бож |
| "Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је |
| свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tek |
| потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p |
| не и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend= |
| ирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој р |
| , очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем |
| ри и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима |
| пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </ |
| ље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </ |
| чио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало |
| аквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; п |
| његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи д |
| о отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. |
| } Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим |
| , мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига |
| што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређа |
| евесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепот |
| ваца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема н |
| е мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst |
| од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га |
| d="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па чов |
| ким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p |
| и као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“ |
| Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дај |
| а дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S |
| веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријат |
| : </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су |
| се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... |
| ућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који |
| Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукл |
| јући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме во |
| ="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Ос |
| екса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је |
| >„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, с |
| а кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И он |
| ити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="T |
| девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; |
| абри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и де |
| S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? |
| своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага пог |
| у је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у то |
| ојурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и |
| оту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| рно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају? |
| ста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посвети |
| г бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена |
| страну и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је с |
| ње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је д |
| >— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови оте |
| сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> < |
| казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то б |
| ледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} |
| бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огр |
| ни и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; там |
| глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?. |
| после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи п |
| праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше јо |
| нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са |
| ле бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учини |
| ласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у оп |
| p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу н |
| врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о че |
| је мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p re |
| већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја |
| чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p |
| </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем п |
| м...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци ње |
| пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црн |
| их израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и она |
| ачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прек |
| ту места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се |
| сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држ |
| о ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tek |
| ла ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падал |
| сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, м |
| аборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад н |
| гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији |
| ело, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си пат |
| вратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, он |
| стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tek |
| /p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p |
| , а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мота |
| ио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, |
| <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} |
| че стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и |
| пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице! |
| о је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима |
| та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама пок |
| сто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свак |
| говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљ |
| у; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни тал |
| е, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим п |
| kst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} |
| исте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, |
| ло боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још јед |
| чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да посл |
| ака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, ту |
| нцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и |
| ге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, ал |
| , па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После нек |
| сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend=" |
| ара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали госп |
| гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо в |
| и се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p |
| месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бај |
| жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу сво |
| > <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здањ |
| хе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао д |
| те царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tek |
| у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике и |
| приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно присл |
| > <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше от |
| rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, ко |
| о кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми при |
| а плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} |
| дају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен |
| сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магда |
| бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупље |
| так био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни |
| ти, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава |
| Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због ва |
| вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — го |
| ије ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је о |
| јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Teks |
| kst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он ј |
| еда, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узб |
| вади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умес |
| меље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом нек |
| х кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их |
| м, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} |
| амо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љуби |
| а душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их м |
| обледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као не |
| ма залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на п |
| дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац к |
| коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, |
| nd="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">С |
| девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он о |
| ксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још |
| метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађ |
| њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — т |
| и дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућ |
| породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јец |
| та да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одр |
| сади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се д |
| Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученици |
| га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких вре |
| тати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| ди пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић св |
| још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мо |
| рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболе |
| одужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> |
| и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми |
| те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куд |
| ниоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је б |
| вљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га |
| онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више |
| ледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартиј |
| чи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла |
| ек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали |
| тац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опак |
| а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p |
| динца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и |
| ли начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље наг |
| живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па |
| } Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема зале |
| отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грли |
| заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим |
| а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p |
| ме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео |
| м му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с |
| на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту |
| толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није л |
| p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постељ |
| {S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. |
| једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја она |
| и чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега |
| } Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на д |
| ekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још пре |
| е његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грл |
| ознаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече |
| ед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са |
| вежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и |
| где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и он |
| уговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила б |
| ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох |
| задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А |
| </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама ни |
| ворише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз |
| S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци све |
| нама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући суз |
| е ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми н |
| по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, траж |
| S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом |
| } У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на он |
| аши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски |
| суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде сам |
| инство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Teks |
| атраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре не |
| ице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на ср |
| ко је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сети |
| ође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац до |
| rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена пра |
| ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем |
| се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покој |
| чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево |
| ануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је о |
| сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угој |
| ekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо |
| опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. |
| ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је |
| те ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> |
| а код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p ren |
| им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“ |
| овек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и |
| “. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницам |
| тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па д |
| ло проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побле |
| ане што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу п |
| стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошл |
| им кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празни |
| газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некакв |
| а; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p ren |
| гова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахора |
| мо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tek |
| од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благ |
| ме поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми |
| куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је краст |
| је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто |
| аљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни |
| rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то |
| у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скап |
| ху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </ |
| це?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли. |
| nd="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и |
| е задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p r |
| <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете |
| ев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Он |
| ио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, |
| кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што |
| а неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе |
| Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Te |
| ...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше |
| левисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, јед |
| мо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па |
| . </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„ |
| у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Teks |
| и богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их н |
| ница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ |
| р зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова |
| десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте |
| иње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p |
| ијатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужниј |
| таријега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!.. |
| аву на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p re |
| ви су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уд |
| d="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ |
| е оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другар |
| исоког бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим о |
| али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, |
| прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син пр |
| ="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо |
| тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог |
| која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње |
| ћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од с |
| ара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите |
| амен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— |
| скујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. |
| Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ј |
| ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ј |
| време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага поруш |
| а врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све |
| прекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не |
| рња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд иде |
| азе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си |
| из збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... |
| но...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... |
| ; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се свој |
| бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладн |
| елом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону мал |
| ">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас д |
| овече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљи |
| тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све п |
| ља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као ш |
| хнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, ч |
| господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садр |
| а? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Гла |
| и, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стран |
| ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је |
| мом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњ |
| ју.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро |
| а дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко прости |
| "Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно б |
| номањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend= |
| , кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком о |
| акупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p re |
| што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари ко |
| ави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела ми |
| м ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, |
| м све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гла |
| до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, |
| </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их с |
| о слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ |
| сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p |
| Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> < |
| <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst" |
| оју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћ |
| рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта л |
| ним гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кро |
| rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беш |
| где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| ">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се дог |
| рекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су |
| > <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> |
| : свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад |
| ом пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих ру |
| : </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="T |
| ледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе к |
| тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... д |
| едати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи он |
| рко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
| ра?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекут |
| рачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец |
| м гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним с |
| кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Н |
| ти, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, |
| ekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапа |
| село и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се |
| е, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говор |
| ча Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели |
| ђенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хран |
| </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде |
| збити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљал |
| да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p |
| леду њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се |
| то се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала |
| чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p ren |
| вши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, гос |
| назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе |
| дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајд |
| опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано |
| ...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помис |
| t">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући неш |
| д му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед |
| он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било |
| рашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — з |
| него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштан |
| а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tek |
| ину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш |
| st">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вру |
| ут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
| та. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, |
| <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пиј |
| их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па |
| е примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он неш |
| видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито прог |
| ала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамље |
| ">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да з |
| S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Да |
| з мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади к |
| да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац г |
| брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би |
| ема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p |
| ом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и |
| синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, |
| у несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бо |
| а бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогу |
| ити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ |
| само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где |
| стиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А мож |
| rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онак |
| е, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим! |
| !“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или |
| у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пиш |
| орављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше |
| ј собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана |
| kst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све в |
| оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да по |
| шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био виш |
| ли у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се рони |
| <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а |
| опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у она |
| ећ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски коме |
| ивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш |
| рце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам |
| падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекину |
| >„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим ж |
| Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да |
| ца, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше |
| а је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се |
| <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < |
| жно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнес |
| изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и |
| на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а суза |
| де да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру |
| и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала |
| доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, |
| м је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уст |
| ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће јо |
| ети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вел |
| лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена |
| ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо р |
| де, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p |
| {S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки цар |
| ко нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живе |
| > <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него |
| ше преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као |
| утра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Зем |
| , а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чу |
| сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је |
| уди што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хран |
| пој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима н |
| nd="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужн |
| Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радост |
| лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја |
| срећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку |
| љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима леж |
| end="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја |
| ком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} По |
| осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тет |
| ="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим |
| на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат |
| S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} |
| о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није |
| омци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне тала |
| ознавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служит |
| st">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помис |
| непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на |
| рца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице над |
| ашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се л |
| Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме п |
| коро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва |
| често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаш |
| и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку м |
| обију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунто |
| сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да јед |
| е ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створо |
| око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!.. |
| ћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="T |
| само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем |
| рлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледа |
| рећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="T |
| опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst"> |
| релетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро |
| дахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила |
| слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича |
| st">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка |
| еног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешћ |
| њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије |
| н мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му б |
| ... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна и |
| клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам |
| дитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend |
| блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образим |
| у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у |
| да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и не |
| орачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти |
| мен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар |
| иство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зар |
| сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се ос |
| </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанак |
| а га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} С |
| ш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види д |
| ="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; с |
| . </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедо |
| > <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише талас |
| ним кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретал |
| ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А ка |
| како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огре |
| , само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди м |
| у?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам |
| сом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим |
| ле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су нај |
| брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету ни |
| римио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, |
| омаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. < |
| његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Te |
| непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама л |
| ећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срц |
| p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући |
| S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он |
| S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе с |
| nd="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом бе |
| погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па м |
| ије ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније п |
| утати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак |
| ад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у с |
| љеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Teks |
| оја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо б |
| адости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш |
| ам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... |
| судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше ка |
| шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с |
| сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у |
| Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испу |
| заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја |
| прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћ |
| слила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикра |
| d="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво ј |
| напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја н |
| ним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{ |
| било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мн |
| них дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг |
| е, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису |
| а, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, |
| сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу о |
| пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су в |
| ја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две |
| аш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољц |
| а нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад |
| моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“ |
| мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, |
| јевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend= |
| нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сун |
| ад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио |
| јбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па |
| } А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, не |
| лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мот |
| је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути исп |
| уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p |
| </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је |
| !“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!.. |
| он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst" |
| е ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> |
| . </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одгов |
| је рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему н |
| озајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита |
| м нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи |
| а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница |
| их белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да |
| даху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми |
| та новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, |
| се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова крев |
| свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је прит |
| Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} |
| ићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу |
| е грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад |
| после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је полож |
| у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а |
| Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто |
| имају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „ |
| угим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том прили |
| та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, |
| : идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне но |
| вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скин |
| rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу с |
| е, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага сл |
| rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке |
| око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезд |
| ... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје |
| реме: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по |
| ија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </ |
| шику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; т |
| : узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет |
| лети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда |
| p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али |
| лепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изн |
| а, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми А |
| ни остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим.. |
| end="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="T |
| внице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним |
| ему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена чо |
| ачкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узм |
| то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јун |
| него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његови |
| ред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, |
| дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне годин |
| rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њим |
| ца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на |
| ом приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, |
| има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> < |
| вате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас |
| црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу |
| ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући |
| ци, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове гус |
| ошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два бр |
| end="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S |
| сим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове теч |
| сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам |
| чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: |
| н био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже |
| ао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао |
| ">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече |
| век кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би |
| {S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некак |
| о упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst" |
| а ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они |
| да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта ј |
| едао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, |
| мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице м |
| чкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је баб |
| </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе |
| је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповед |
| ега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можд |
| како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте |
| ох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог |
| доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. |
| јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је сам |
| м шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима раз |
| напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, |
| бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. < |
| сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су |
| као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све |
| ново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ |
| , клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух |
| бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p |
| а његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и с |
| а: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека рево |
| ерног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају |
| ој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то |
| у крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сиро |
| мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклиња |
| у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђ |
| стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му |
| им жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на и |
| сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S |
| се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поноси |
| е његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни |
| ћ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше мили |
| ом се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакида |
| крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, |
| дица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав па |
| р, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на њег |
| сом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земљ |
| зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној си |
| а његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта |
| , с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лонч |
| трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће |
| зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је с |
| ="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату |
| ледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо |
| одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробуд |
| не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу за |
| брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је узда |
| забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик н |
| ">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} |
| а; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело бил |
| S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од пана |
| хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst" |
| ала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет вид |
| то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а боси |
| ена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о кој |
| ех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да прос |
| ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Је |
| н а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се |
| ата, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно то |
| ице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше ка |
| о, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. < |
| ани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме |
| та пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жал |
| е сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист |
| о на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо.. |
| тени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашиш |
| ом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да |
| јим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав пор |
| тница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, |
| , али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, |
| гог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </ |
| у га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марк |
| S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кува |
| ари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна гов |
| име сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бо |
| : зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол приви |
| дох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рек |
| паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смешт |
| оведати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало |
| њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ј |
| је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ј |
| у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Так |
| ругове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изн |
| ! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри |
| о; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш ка |
| а у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих |
| та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове не |
| ке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно |
| еше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар |
| нетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, б |
| освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећем |
| јих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њи |
| це!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{ |
| о Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изг |
| p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадиониц |
| и какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с |
| е доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године |
| } Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дуг |
| х недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst |
| има боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та |
| ну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> |
| у да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ран |
| зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слу |
| учешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необич |
| а срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, с |
| воме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати д |
| поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопов |
| кса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ |
| загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта |
| тиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, о |
| антске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врат |
| <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два- |
| ; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји |
| начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја |
| ијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S |
| приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, |
| ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више п |
| онекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш |
| хтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет в |
| .{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи |
| забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напо |
| синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Te |
| најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрве |
| кљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају пон |
| кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше з |
| Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend=" |
| чак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ |
| rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је |
| {S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматр |
| ем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и се |
| као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} |
| добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих |
| и како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене |
| меху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући из |
| ремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; пос |
| ебра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича М |
| њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а дру |
| реме глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На ње |
| ано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за |
| на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="T |
| ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет би |
| ам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него т |
| им, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњен |
| то немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутит |
| аква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, |
| арко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“ |
| човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па ова |
| онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у на |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, п |
| е: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ |
| </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} |
| и, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташ |
| дела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут |
| ла и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у |
| ихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћ |
| поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сир |
| ав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и не |
| рала је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги |
| ове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. < |
| исам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Гр |
| у густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивн |
| зне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било го |
| </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Teks |
| али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а н |
| ари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђ |
| ику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада |
| е зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуд |
| ају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst |
| сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свиле |
| белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црн |
| е од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био ом |
| лушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је б |
| мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p ren |
| , ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишар |
| уда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што |
| у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме по |
| сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совр |
| .{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, |
| ућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груд |
| оже!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — |
| шити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан |
| ки прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и |
| његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу. |
| има, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели.. |
| једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, а |
| .{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољ |
| еликој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“ |
| нду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!.. |
| давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође |
| end="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио |
| је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодни |
| лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам пев |
| ријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да |
| је канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором |
| rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што |
| Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непо |
| ораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљај |
| ивотом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Бео |
| но језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: св |
| ала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже м |
| ди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ |
| <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице |
| омажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на тава |
| , — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоћ |
| боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Р |
| rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дади |
| /p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покр |
| ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох ку |
| виче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ов |
| тири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрч |
| побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А к |
| о, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу |
| е и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме корис |
| идео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи |
| мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме |
| аду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво к |
| торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош В |
| гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} |
| .{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољуп |
| урила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst"> |
| ка, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је ра |
| штена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tek |
| само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гл |
| бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне ст |
| сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана до |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепави |
| ="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету |
| лас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах |
| жно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, по |
| да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скач |
| и јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратн |
| по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> < |
| де као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио с |
| st">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџи |
| чела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућ |
| end="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у |
| же, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо п |
| ли залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева |
| зници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове |
| и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне |
| {S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколи |
| завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексер |
| адну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај го |
| дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором н |
| ати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко з |
| је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{ |
| тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме оп |
| ">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. |
| однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда руч |
| а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, |
| око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} |
| , па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јел |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Гос |
| е капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека до |
| исто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је |
| у је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> |
| но. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Та |
| те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља оч |
| Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече |
| ...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, |
| в шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, с |
| и који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. < |
| адох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умр |
| преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округласти |
| ник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} |
| /p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, |
| би ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се са |
| лаве мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Te |
| е другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, |
| обитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од |
| казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу н |
| а избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, |
| во, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, п |
| Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, |
| је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата |
| и у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте |
| <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она |
| аташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и |
| уо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у |
| е дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два |
| о баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо |
| их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песни |
| ..{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немило |
| нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у |
| и ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с б |
| ад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола но |
| ст, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гро |
| } О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говор |
| ="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком |
| заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где пла |
| е нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљеним |
| пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: |
| та га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који |
| од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има |
| .{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела |
| баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подн |
| аше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше и |
| напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи |
| јте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од |
| затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледа |
| пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада |
| пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица пос |
| Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину на |
| у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. |
| /p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">П |
| .{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од гл |
| е на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на у |
| st">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовим |
| st">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Te |
| лати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Ал |
| Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend=" |
| > <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му р |
| ким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Ма |
| е гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . . |
| ћи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му |
| онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад д |
| "Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске к |
| широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав ш |
| end="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не ос |
| ="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја п |
| d="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видел |
| ледњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опак |
| емоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у |
| а те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је м |
| дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сирот |
| животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири |
| p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу м |
| нем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, |
| уди су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост с |
| су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и к |
| один Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и за |
| е и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Te |
| ој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пу |
| сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно о |
| шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милости |
| же да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">А |
| ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога пескови |
| се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: |
| сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је в |
| не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ак |
| ама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га |
| ам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда зан |
| јакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза |
| усила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: |
| е да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-т |
| и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече те |
| у, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила г |
| .“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у не |
| е треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend |
| казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне |
| rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} |
| на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појур |
| боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанп |
| end="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} |
| је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend=" |
| равдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљал |
| је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сир |
| своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Об |
| елике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне |
| г дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу де |
| оже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, прек |
| знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} |
| чекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне з |
| kst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи |
| га срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице |
| ом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којо |
| утине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да ч |
| сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му |
| на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко |
| d="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом |
| ="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих св |
| остивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица гд |
| но тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стр |
| ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатим |
| ант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„ |
| дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Гр |
| о, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављен |
| оме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на с |
| d="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: < |
| лиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ < |
| а очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао |
| м друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и нево |
| а очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и |
| рима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима жи |
| шуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле с |
| био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и п |
| опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдален |
| мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понуд |
| весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. |
| моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души м |
| а донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањаст |
| ла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним в |
| латкоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува прос |
| е видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ |
| брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам са |
| е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комес |
| омах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, сва |
| rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам ви |
| {S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми ота |
| кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љути |
| <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда п |
| S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!.. |
| ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; н |
| Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктор |
| међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend=" |
| етар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветр |
| аше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецају |
| ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није |
| ћи, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ ј |
| јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend=" |
| смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несре |
| сто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице |
| ацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend |
| ога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клет |
| им дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али он |
| ку чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине |
| творила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p |
| . „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чудно |
| d="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хте |
| rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једн |
| несени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гл |
| видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почив |
| d="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, |
| уги дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва с |
| ла шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Ка |
| његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p |
| . </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади! |
| ишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хат |
| они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа м |
| шапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши с |
| а сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане |
| х лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раз |
| у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешт |
| зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мо |
| у сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми |
| ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно с |
| века, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрл |
| умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће |
| м чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И |
| апајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од |
| о. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијиц |
| то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међ |
| то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и |
| жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја доб |
| га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на |
| "Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да |
| и одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tek |
| ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окр |
| још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе и |
| без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи |
| рећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио |
| жио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и |
| ко опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у ку |
| последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. |
| амо шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tek |
| дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам |
| екса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend= |
| збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњ |
| си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим |
| е да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па м |
| навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, мога |
| мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p r |
| колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла п |
| јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој нано |
| тима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаш |
| та, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, |
| шуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко! |
| ом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте |
| ">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас |
| хну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не п |
| у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли. |
| екса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чо |
| лица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињск |
| да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујућ |
| p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам обори |
| ekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу б |
| ново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго |
| ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га |
| а нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tek |
| а.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми |
| } Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на свом |
| „Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осет |
| у...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
| љ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме ли |
| st">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се ма |
| ио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је р |
| дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да |
| на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох са |
| неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, те |
| е боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала |
| ..{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули он |
| лази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући сво |
| епушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрав |
| љу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим глас |
| и својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики нер |
| !...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му |
| напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је о |
| се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се с |
| сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту б |
| се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} З |
| е могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гла |
| и један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форм |
| о ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После |
| сматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Теш |
| сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p |
| рећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улиц |
| своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беш |
| винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћ |
| равити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} |
| трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао |
| у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „В |
| разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршили |
| мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тав |
| је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! |
| од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па он |
| све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петр |
| јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак голог |
| како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p re |
| ћим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше |
| а ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, је |
| ича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њего |
| уго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече |
| "Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, |
| чи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} М |
| Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зат |
| сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје бе |
| бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не поз |
| епавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје |
| песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загре |
| е, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p r |
| спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> |
| ући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња |
| њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов |
| Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„И |
| а, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Te |
| е он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у с |
| атима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута п |
| дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Хра |
| чита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостиви |
| рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend |
| ије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављ |
| ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без |
| руги провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до |
| носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека |
| ења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ |
| си и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tek |
| очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А |
| Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским но |
| брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена д |
| тива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После |
| опуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу |
| л’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst |
| ке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољу |
| ајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, |
| и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо |
| арко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он мет |
| х; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем |
| алогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend |
| ндора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак би |
| штено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне о |
| даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било си |
| ој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у м |
| у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали |
| нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p re |
| ико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заиш |
| "Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p r |
| браде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. |
| о су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} |
| сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, т |
| убила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде ми |
| га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покро |
| господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend= |
| апаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Н |
| Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећ |
| заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу |
| е, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше |
| номе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју |
| иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехн |
| ао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама |
| то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљај |
| о здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, пре |
| нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен |
| е што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напр |
| и, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробов |
| едили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хт |
| : та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није |
| уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео |
| и два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно |
| Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак |
| простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; уми |
| о би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно по |
| је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из |
| ан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p |
| и, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће |
| ини... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да |
| киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме |
| биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистра |
| ајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> < |
| наше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га ј |
| ам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зо |
| ћу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже |
| </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{ |
| а-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим баг |
| стиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па |
| тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </ |
| да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га |
| ем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као |
| ека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p ren |
| ка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, |
| е он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила |
| здваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све |
| ер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, а |
| идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њом |
| “ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више н |
| ум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само |
| округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним ка |
| Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме |
| асти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него н |
| p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не |
| премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој му |
| се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, |
| дин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би в |
| снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p |
| а изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">На |
| га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p ren |
| „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто у |
| обрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним |
| лим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... < |
| ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак тана |
| се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да п |
| н није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинил |
| } А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми прол |
| p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а |
| ем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </ |
| служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, реч |
| сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{ |
| желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила как |
| ате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече о |
| очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst |
| мињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже |
| ири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да н |
| "Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и приј |
| ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала |
| т једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst"> |
| аспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и |
| >„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побрат |
| хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене пород |
| лабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пас |
| ко Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само по |
| ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </ |
| лице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хле |
| за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{ |
| end="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова |
| очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не см |
| {S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда прете |
| гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи с |
| и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо н |
| бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, |
| мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па с |
| преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разбл |
| ецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Ма |
| је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покаја |
| речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="T |
| ла и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као |
| од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жег |
| <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара |
| , ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја |
| таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беш |
| и...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мир |
| ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком ког |
| та је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не |
| он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend= |
| бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност |
| га лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </ |
| а. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ О |
| ила будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ |
| {S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочита |
| пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно |
| ути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у |
| ким грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ |
| нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да |
| н ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану |
| кса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун |
| ше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју н |
| о небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекри |
| игде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми од |
| им пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута |
| шим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се |
| d="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до гл |
| во, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p |
| ој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из д |
| а: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да јо |
| ле два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи пост |
| ешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми |
| ко кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско |
| је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну по |
| ш, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, |
| , под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којо |
| и другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">По |
| а ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта п |
| ко сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а м |
| ав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока за |
| е окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мисли |
| /p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојо |
| <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродниц |
| срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на м |
| кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне ша |
| rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, је |
| „Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наш |
| где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена |
| адна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби |
| до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода |
| жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујућ |
| .{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и љу |
| ећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, па |
| а: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однегова |
| своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tek |
| Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га |
| ва кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама |
| им пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фро |
| ети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари |
| е мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="T |
| ије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!.. |
| <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају |
| <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је |
| уче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Ве |
| о пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом |
| изу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А |
| Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора |
| рикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на |
| ки човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу |
| едео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, как |
| атељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако ј |
| умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитог |
| , брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу |
| треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p re |
| <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи |
| лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе |
| ва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо н |
| и, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли о |
| дују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="T |
| је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="T |
| епа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да п |
| ужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој дец |
| продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам ка |
| } Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они по |
| ђу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне |
| ихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мор |
| ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац глад |
| t">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође њ |
| ија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде |
| н ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогу |
| де пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па |
| ћ, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да да |
| } Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, |
| е да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да с |
| примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке |
| Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да до |
| е за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} |
| ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја |
| ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ |
| се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! < |
| ошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његови |
| } Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је вика |
| па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше |
| истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе |
| одаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој! |
| кала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада п |
| >...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јут |
| аже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p |
| у га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили. |
| ене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дођ |
| а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мал |
| "Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још |
| разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p re |
| </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, и |
| и: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била ка |
| ад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свир |
| ekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути таси |
| јстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend= |
| rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај |
| у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне со |
| ај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице |
| — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оц |
| Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И з |
| <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> |
| одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Про |
| омени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше |
| но црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пако |
| м“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, јед |
| тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим |
| тели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим де |
| а чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Мар |
| о његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (к |
| плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p |
| на.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tek |
| ном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна |
| "Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: |
| да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица к |
| нег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану |
| ага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у |
| врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годин |
| да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће |
| робудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tek |
| траше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлеп |
| ице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прси |
| акве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
| и, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам виде |
| > <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овла |
| </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су |
| беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди |
| расте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте |
| „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баб |
| давно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tek |
| х некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћ |
| Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по |
| nd="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суз |
| , погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!... |
| же, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„ |
| право што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку |
| је уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће |
| да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ |
| ко казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p r |
| ом њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори оч |
| ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је т |
| како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја од |
| осматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре |
| а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и |
| <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То нећ |
| трова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев уп |
| а!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала |
| очешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи н |
| леда ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| о ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ Посл |
| а великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе дол |
| атим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је |
| ">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њ |
| ад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend= |
| е дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, р |
| nd="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, е |
| јских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће разда |
| да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога д |
| одали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бит |
| е очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S |
| d="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш |
| /p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравн |
| то не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно н |
| гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати |
| тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мај |
| у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало |
| и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје |
| у боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће к |
| као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend |
| > <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече т |
| <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па р |
| мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, дава |
| а сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ј |
| пет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала са |
| инди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има н |
| и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Он |
| савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="T |
| st">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Teks |
| >Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p |
| и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си |
| коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин |
| ћне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, |
| ику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину |
| је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу не |
| помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да |
| почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима бу |
| а Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А |
| ову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не |
| куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p ren |
| трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Тво |
| још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </ |
| су.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољ |
| ="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда ск |
| јње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, |
| ">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења |
| да збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке заш |
| е моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшиј |
| касмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} |
| зледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго |
| е ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend |
| ога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само за |
| шао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајд |
| ајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, |
| гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S |
| а сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан при |
| дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: |
| који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина! |
| ти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беш |
| врте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> < |
| кну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} |
| ватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити |
| дер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} |
| ни поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу |
| нанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не |
| отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела са |
| је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће. |
| !...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и м |
| за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онд |
| !{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће б |
| — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели |
| навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео д |
| пелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је уша |
| ној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купат |
| идљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„ |
| у!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и |
| ">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо |
| јала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказива |
| Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а нап |
| сказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, прија |
| итице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} |
| ратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне |
| нам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} |
| скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p ren |
| онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плак |
| да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа |
| ватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне |
| ђу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tek |
| е, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ве |
| а жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и |
| оварати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, к |
| чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у |
| дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} |
| м“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „н |
| > <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајућ |
| >И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери. |
| твори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{ |
| м смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ва |
| {S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једн |
| то страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено глед |
| еде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, |
| Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?.. |
| е да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога р |
| то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај |
| м гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже |
| стављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо г |
| наје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ |
| еву повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима.. |
| Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Te |
| е то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би |
| Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, |
| а кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео ди |
| али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, лев |
| апут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде |
| изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху |
| на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга |
| Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели преко |
| у троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до |
| „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед |
| је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и тока |
| дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Te |
| једно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше друг |
| а чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки з |
| суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који на |
| лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па |
| шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме и |
| а...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од стра |
| > <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим |
| трнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> < |
| ав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и |
| малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мис |
| да си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p |
| ekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламар |
| ови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет т |
| а, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним п |
| век: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погл |
| да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њег |
| пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога |
| и синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су |
| end="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} |
| ај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам |
| рашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су с |
| кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S |
| и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију |
| постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ |
| патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници ле |
| } А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља? |
| а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми ско |
| стран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просто |
| том пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наш |
| rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p |
| ху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше |
| ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није т |
| kst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту |
| у.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже м |
| нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst"> |
| мо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла на |
| га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га при |
| ...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно |
| једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакл |
| о прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је бо |
| и, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде |
| натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је св |
| ...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и пог |
| p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, о |
| <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме |
| , нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник |
| > <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми н |
| а иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, п |
| један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе |
| rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја са |
| p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„ |
| са, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у |
| пире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим |
| >„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклиј |
| де!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, |
| а однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну |
| <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="T |
| бављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропаш |
| е!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Te |
| шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} |
| репрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим п |
| за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху пров |
| а столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил |
| косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Преви |
| шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! < |
| адох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате |
| и три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови |
| ена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на мо |
| ише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге |
| јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То |
| неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глатк |
| nd="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле су |
| жним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">О |
| {S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst" |
| де... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису |
| ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{ |
| х санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали |
| тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна рум |
| > <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа |
| nd="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, п |
| у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила |
| е прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више п |
| ћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме извед |
| дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се зал |
| мо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама п |
| му пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове |
| еја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} П |
| ла од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпита |
| ањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за так |
| таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних |
| ваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зград |
| дућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље д |
| ке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по |
| а и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ласта |
| ници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка к |
| ...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љу |
| а где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе |
| бицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо шт |
| ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи про |
| ст.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчив |
| rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа |
| ту никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срц |
| а нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: |
| ="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа д |
| ог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му ј |
| адна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дођ |
| је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. |
| ече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао проти |
| у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените |
| нас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана |
| ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако д |
| а донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, |
| мљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је |
| се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не с |
| на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који |
| проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чеж |
| "Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. |
| зујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други п |
| у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst"> |
| за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела |
| рађени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| енесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку |
| </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава |
| р узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде |
| nd="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. |
| — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка |
| в одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и |
| нако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ |
| p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend |
| дном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. |
| шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје |
| високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених д |
| ње чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога |
| душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак |
| огаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледе |
| а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану |
| е, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид |
| /p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавиц |
| љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те |
| t">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ пр |
| а лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно го |
| вима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа |
| ена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео. |
| асом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздах |
| t">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уз |
| о бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишља |
| </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И з |
| ене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кеке |
| аг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још ж |
| котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим |
| и и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи не |
| рио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гл |
| <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом у |
| е скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи |
| ку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан пр |
| господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је |
| и... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грл |
| но његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени обр |
| кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p re |
| , он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се т |
| кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим глас |
| подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече |
| <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!... |
| аро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показива |
| и речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!.. |
| тором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће на |
| дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза ј |
| проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге |
| о бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О |
| st">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би н |
| мехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гле |
| очекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скор |
| <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка. |
| велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто к |
| S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу њего |
| d="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако х |
| никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да ид |
| да ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми |
| гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још ј |
| али.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; ал |
| ај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинт |
| ућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равниц |
| јеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; |
| кане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Te |
| дасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је |
| ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти |
| нувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одго |
| је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се м |
| д те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на |
| на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица |
| сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама |
| нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова |
| с смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени |
| д моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да |
| <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужн |
| Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у бла |
| здахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане |
| на се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, |
| и за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршу |
| ом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">З |
| ешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша ма |
| исам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!. |
| и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и ј |
| ачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Те |
| тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
| гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба |
| ош и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бу |
| цу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p |
| како потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p r |
| > <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: |
| гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, по |
| је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, |
| Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p |
| ћне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутил |
| ало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много |
| ла. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте мара |
| о се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одве |
| исао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p |
| а настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разгова |
| — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на |
| храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у м |
| акса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекен |
| иђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислони |
| А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или др |
| е бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје |
| дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом |
| јиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад |
| екјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Teks |
| д његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног |
| е гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сиро |
| , ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђе |
| без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће |
| елем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу |
| ици, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, мала |
| >Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У |
| окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена |
| риповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, од |
| има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју ку |
| е све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на |
| st">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend |
| Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми |
| ижњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само |
| и четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаган |
| а сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желе |
| , ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не о |
| те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Teks |
| роцвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„ |
| е. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, |
| што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И да |
| тку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, о |
| м посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и |
| н човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица |
| тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сирот |
| ркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста |
| Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена.. |
| отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и р |
| ата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим |
| .{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Teks |
| приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате О |
| Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p |
| бледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми |
| ше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да |
| задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само |
| оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све ј |
| за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, |
| , драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на |
| сетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама.. |
| аки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Гр |
| и у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бри |
| ">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Од |
| и једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p re |
| st">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам |
| пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну |
| огунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Ју |
| адоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немило |
| Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p |
| и и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А п |
| на. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. < |
| . </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв м |
| ">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино |
| d="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p r |
| едо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни с |
| <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у |
| ице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познава |
| е жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њин |
| чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пор |
| д тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> |
| к заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на |
| удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њ |
| Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Teks |
| с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, ре |
| ма, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, пр |
| аше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, |
| </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте |
| шно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кро |
| дало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула |
| ти, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ран |
| е ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се о |
| тиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p ren |
| тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упо |
| Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, ник |
| > <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису |
| и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гво |
| опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Није |
| на, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, отк |
| лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишин |
| љена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува |
| реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреј |
| ју облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности |
| ба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље сл |
| равље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према о |
| > <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те г |
| вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се |
| доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека јед |
| о!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> < |
| тор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у |
| донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор н |
| еди!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је о |
| је!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила |
| ала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким |
| и на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гл |
| лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „ |
| њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на про |
| што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S |
| и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког д |
| половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарат |
| о!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомили |
| те власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш о |
| st">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака |
| </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— С |
| м играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, |
| мтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су |
| м лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полак |
| трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше |
| а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} |
| стор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповед |
| у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја |
| ко више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце |
| елу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> < |
| је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједа |
| а овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашо |
| > <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, г |
| вега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то |
| де“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела |
| {S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“ |
| а, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступи |
| огао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кућ |
| приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога свет |
| <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму п |
| понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због ва |
| натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што |
| <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Teks |
| лицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само нач |
| ац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу |
| и кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе о |
| p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да |
| ац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и за |
| у; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> < |
| end="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а |
| ше придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, |
| оже однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руме |
| ="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; |
| илостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше |
| брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p re |
| ста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере |
| а сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усница |
| омањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону г |
| о да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Си |
| ">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">О |
| баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="T |
| лашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути |
| ане које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка |
| моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} |
| ајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто теп |
| е опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољу |
| макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по аст |
| И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="T |
| у ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све |
| ут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} |
| и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, |
| љала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам |
| {S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, |
| е чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнул |
| орио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, б |
| p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом |
| чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола |
| којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцим |
| него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако |
| мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend= |
| ">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! |
| ници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповеда |
| ад мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="T |
| ихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше |
| како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затв |
| ју шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је |
| "Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом пр |
| очад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Te |
| — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће по |
| не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као |
| осеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се |
| е будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата вр |
| ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим |
| ога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени |
| огај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грли |
| лади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. |
| ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево |
| у нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да ид |
| е нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак. |
| о је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познав |
| .{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с рак |
| рнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, сруши |
| ху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозо |
| огме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">Пос |
| итиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенк |
| ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен... |
| на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо |
| ам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst" |
| што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који |
| <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице |
| ше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> |
| .{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом |
| па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је |
| уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави |
| .{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се |
| собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се до |
| ац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако неве |
| ца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, |
| ="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мог |
| nd="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице |
| </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугла |
| ћом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких љ |
| ше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво дру |
| је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо ј |
| ајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу... |
| а, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротињ |
| о никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја |
| ! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S |
| гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; |
| место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад |
| на...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање |
| тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћута |
| ом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хл |
| обру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезино |
| рата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="T |
| ке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, |
| > <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи с |
| rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као руби |
| блаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних са |
| ај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне на |
| А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи |
| сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе |
| гову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снаго |
| ајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="T |
| есни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... |
| ло на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше зам |
| био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни ко |
| уше!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: |
| и станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота ме |
| глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је у |
| ечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху |
| а (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске |
| t">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш |
| p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим г |
| и постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорен |
| — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на т |
| нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, |
| тови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голу |
| е.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} |
| пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше |
| а — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника |
| посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p re |
| Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! |
| .{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијама |
| сте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас ј |
| ошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали |
| и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би |
| мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свр |
| о слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле м |
| ене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а |
| едњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице |
| има... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а |
| rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људ |
| д сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милос |
| ила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} |
| о плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S |
| вим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наш |
| , а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задр |
| rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми |
| икад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хран |
| , Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало пор |
| тске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату |
| а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено с |
| >Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамича |
| зе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му |
| м и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велик |
| ?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала |
| од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... |
| о прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе |
| оји је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је пр |
| тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу |
| rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обич |
| зидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храб |
| у и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада |
| "Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнем |
| ким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти ве |
| е овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад |
| е очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек |
| весело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је п |
| , моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог го |
| ина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи |
| ласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом... |
| ути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка ле |
| м, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам |
| узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: |
| в престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику. |
| који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> |
| а је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седе |
| чицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми |
| ају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Teks |
| као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му д |
| према. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, п |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, по |
| личицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Н |
| ислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а оп |
| ажи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим к |
| гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам ш |
| ће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и нас |
| е укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећи |
| колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чис |
| шкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар п |
| дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој р |
| це и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрн |
| бар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад виде |
| подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend |
| фте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих син |
| “ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p |
| лила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend |
| м. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па ви |
| колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скр |
| о понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умир |
| црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслу |
| <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из но |
| бацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме |
| м.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме прене |
| смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Так |
| де човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осме |
| , ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не п |
| оји су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови |
| му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она |
| овирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху |
| } Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Teks |
| Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ј |
| упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — |
| држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... |
| у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst" |
| — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Во |
| ева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој |
| а неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио |
| } Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце |
| ој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље |
| рна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветови |
| прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у ве |
| гледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend=" |
| а на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Ут |
| упци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса |
| е!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p |
| вима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараш |
| роб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују? |
| зан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, мож |
| убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мо |
| !{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његов |
| намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат |
| ице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чуда |
| <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају др |
| нду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га позна |
| е!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна би |
| тељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућут |
| и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три |
| цвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И |
| аслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих в |
| а зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све |
| сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама ра |
| и слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, |
| х, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завид |
| p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми |
| >У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно дев |
| то је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао |
| о смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећ |
| а човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p re |
| боравим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам |
| ротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p |
| х. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у |
| а... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу го |
| <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудим |
| rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је з |
| а како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја |
| ледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„К |
| иповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је р |
| стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова ви |
| ин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. < |
| од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега |
| {S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то г |
| вори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!... |
| бро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам и |
| чи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово сл |
| о корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> < |
| којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозор |
| ужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst |
| својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме |
| ним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одли |
| вега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: |
| говарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> < |
| но издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> |
| S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћ |
| , оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">.. |
| ротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству |
| ћи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша |
| али онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше |
| Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Гос |
| е из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} |
| о опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може нек |
| ло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше прв |
| говор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Te |
| Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут |
| Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме |
| јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Наб |
| другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p |
| је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу |
| је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам |
| ки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја |
| аче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто каз |
| /p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском ра |
| ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? |
| > <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слуш |
| у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар |
| мена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше |
| мените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. |
| е је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске теков |
| те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хо |
| “ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на ње |
| бразима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Teks |
| таше у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше |
| нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо он |
| е на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Teks |
| ућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је г |
| же, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у ко |
| е стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав тере |
| , ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што |
| дрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове |
| уди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst" |
| и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бо |
| жи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладн |
| ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме в |
| Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купуј |
| као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шаре |
| он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо |
| етка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је |
| ћу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, ј |
| м говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош |
| st">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и |
| же, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а суз |
| в и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахиј |
| со раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, |
| ти где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше б |
| ом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој |
| ола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена ту |
| слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе |
| ; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, |
| е у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ |
| чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не |
| у. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало ути |
| ма јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није |
| ници потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице |
| еби, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам си |
| ететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине дода |
| страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом пов |
| ekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је |
| није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница |
| брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, ка |
| . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — т |
| ...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, |
| ила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. < |
| о је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} |
| ко тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу |
| мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како с |
| мима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна |
| бог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} П |
| зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи |
| ца беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, об |
| > <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође |
| и, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавник |
| нама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса |
| све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу п |
| кавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље |
| ичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!... |
| и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице по |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p |
| вника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладо |
| отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше нек |
| мо понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога за |
| ати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе |
| и отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући.. |
| ска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је |
| ћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мен |
| ана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жу |
| ату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбр |
| обите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да ј |
| ну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чем |
| , погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад г |
| кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Амер |
| . </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кре |
| осле тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као |
| сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила |
| утећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „О |
| Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога |
| , онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А у |
| ствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној год |
| беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сирома |
| д глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?... |
| <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам |
| ити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота |
| .“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она |
| end="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p |
| овор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота г |
| анпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна |
| к кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха |
| : „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не |
| nd="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој о |
| над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже |
| ј беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!... |
| те и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је т |
| продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p r |
| , тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим г |
| S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у |
| мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. |
| мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински |
| ироде већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога е |
| бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Г |
| су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима |
| ">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је |
| ма, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око |
| и, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој |
| р око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те по |
| све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, ка |
| ротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај ма |
| е, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, |
| t">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке |
| то су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: < |
| е, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи |
| љиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сиро |
| rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтед |
| > <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу |
| да је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вал |
| ено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћ |
| p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харам |
| >Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> < |
| га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чу |
| : „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опе |
| се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме |
| ="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да |
| мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам |
| ајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувиш |
| "Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, |
| нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те какв |
| је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би |
| и, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p ren |
| ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је |
| е било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхт |
| народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар ком |
| авао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понек |
| та стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју |
| рада доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Te |
| не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. < |
| а Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да |
| у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у |
| лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> < |
| спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка |
| своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Ник |
| а сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend=" |
| а би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за |
| туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула нано |
| видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, њего |
| е долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га |
| орио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих д |
| : бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере. |
| . „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst"> |
| аша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно т |
| ве су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови |
| , нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста |
| тала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном |
| изу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио |
| Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се |
| осподин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури у |
| мо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Мар |
| прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше и |
| ћ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја нај |
| ларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љуб |
| јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} |
| у тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend |
| ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у |
| .{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим ос |
| кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карло |
| м ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто |
| то скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: св |
| човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Te |
| жда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом |
| не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем |
| але, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после п |
| ознала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је нан |
| d="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела т |
| ст дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да |
| ко ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p |
| зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувар |
| и пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико ја |
| а: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприс |
| , и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао з |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да ј |
| а те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ < |
| ој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кр |
| rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дођ |
| не, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али |
| а ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!. |
| век. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу пови |
| што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} |
| ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамаш |
| таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом г |
| аве у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или вес |
| ика.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у с |
| очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p re |
| сима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад ј |
| ога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам |
| мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{ |
| у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правил |
| шан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан се |
| милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали |
| ="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чич |
| ислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{ |
| фн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Об |
| би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грл |
| мрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако |
| вним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па о |
| чала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекида |
| да и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ вик |
| после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не тр |
| о као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајва |
| онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је не |
| намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хл |
| као би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чив |
| заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједн |
| понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; ал |
| у своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, т |
| лади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа |
| Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се ка |
| екога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш к |
| тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гонио |
| упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, |
| е знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све б |
| њен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </ |
| мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној |
| Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико |
| , баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико |
| е како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га |
| моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је об |
| : </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухвати |
| овао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после |
| аде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} |
| и пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p |
| чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо |
| све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ен |
| груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, кој |
| ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од |
| > <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> |
| пила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ћ |
| Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв |
| end="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од |
| његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му |
| беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да про |
| тињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трош |
| ећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху с |
| ор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господин |
| ају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> < |
| "Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S |
| челство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја б |
| одина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{ |
| медоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум |
| </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком |
| у.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лон |
| сето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми |
| га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајс |
| уљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви |
| а погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, |
| а за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му |
| Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} |
| његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што треба |
| цима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да |
| и. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend= |
| t">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он |
| ше гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend= |
| p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се |
| а и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца |
| о још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био |
| нуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — оба |
| Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничк |
| еше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су |
| сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, она |
| и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослања |
| а, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли с |
| око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај |
| еше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жало |
| који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила ни |
| рчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало у |
| сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — |
| Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене |
| мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погод |
| p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ < |
| > <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетниц |
| ћа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хл |
| желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне |
| а. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
| лато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти м |
| </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него дода |
| <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео би |
| осматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а ка |
| суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима вла |
| аш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много м |
| онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="T |
| ћемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> |
| дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ < |
| полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst" |
| тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, госпо |
| ала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p re |
| о образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, |
| <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој |
| nd="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном ч |
| </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе |
| </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, п |
| > <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плака |
| умиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst |
| првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја о |
| то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst |
| </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, |
| походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. |
| оје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комес |
| не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst"> |
| оме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!. |
| а. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је заг |
| оји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага поглед |
| d="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који |
| онио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst |
| моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> |
| е у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чув |
| ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какв |
| ор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst |
| ио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!. |
| се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, г |
| ади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за ов |
| ли Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе |
| ">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већо |
| анци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким |
| ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав |
| рлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижа |
| "Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уст |
| цу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера сп |
| ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одо |
| Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико |
| о, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле п |
| им прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, |
| Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
| р комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви |
| ена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то как |
| ви, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни из |
| и по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сув |
| </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, |
| сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у св |
| у туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
| ојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend= |
| ији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубов |
| зе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst" |
| у лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p r |
| p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним |
| } Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам с |
| о говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је бил |
| /p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, у |
| а реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин |
| њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tek |
| ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку |
| nd="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> |
| крете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је |
| додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после |
| ekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор |
| из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али она |
| на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незна |
| е задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрх |
| ала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дад |
| м, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, ум |
| а гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду |
| епо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу |
| S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо |
| t">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба |
| {S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. |
| ед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила |
| рет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, ду |
| изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби |
| </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, |
| је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало |
| ="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху |
| {S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што уде |
| .“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </ |
| <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, |
| се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p |
| ачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви |
| ли — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се |
| кајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p |
| то, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш |
| , сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> |
| По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекс |
| д, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гла |
| ко за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задов |
| /p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срц |
| никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао |
| <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу. |
| а изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу |
| > <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, п |
| овитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо |
| рбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после ш |
| ..{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала ка |
| едо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </ |
| Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете |
| ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме |
| ћом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Te |
| } Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале г |
| штене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">П |
| оста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> < |
| ш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено |
| штења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности |
| есила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. |
| ном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну |
| омо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да |
| ешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ |
| беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стој |
| било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је |
| ди кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са |
| плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а ота |
| стим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој |
| Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у |
| да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душ |
| рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и пар |
| {S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Te |
| ри од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, |
| > <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пе |
| човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... |
| ; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а т |
| мо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Доба |
| ту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степениц |
| одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја |
| врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њ |
| ико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо |
| , после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по о |
| } Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Пре |
| да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас г |
| p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали с |
| S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, р |
| d="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend= |
| ало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плај |
| ">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за н |
| "Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути та |
| н не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу си |
| ође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, М |
| сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> < |
| ласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="T |
| и...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с л |
| /p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бле |
| ца; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто |
| медох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега р |
| сни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадн |
| <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама п |
| десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна ж |
| ма, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танк |
| нуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечиц |
| мет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох бли |
| , ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на он |
| те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом |
| кса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше |
| месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео |
| ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је |
| вече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; |
| је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар з |
| иташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} |
| вори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У |
| д му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p r |
| ица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена ме |
| ...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, |
| гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда |
| напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Teks |
| снух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из о |
| рити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад с |
| ..{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst |
| у ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њи |
| је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као с |
| тка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његово |
| осподине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у р |
| S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод ас |
| их времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу |
| тори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, |
| Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. |
| ра долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болес |
| ислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела |
| ">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију |
| роз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они |
| „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка поглед |
| це тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се |
| сподин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади храни |
| kst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
| е главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> < |
| моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче! |
| ти испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Te |
| марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи |
| као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend |
| Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегам |
| наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена |
| ла као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам врисну |
| мени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S |
| давали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара купова |
| ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе |
| Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, |
| тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, виде |
| ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешк |
| еда, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend= |
| ">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгл |
| t">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под зем |
| исам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! |
| уза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и т |
| има довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне св |
| мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="T |
| <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устаја |
| мљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље р |
| ихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је оп |
| еобично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем |
| у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећ |
| илостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па н |
| јке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tek |
| ан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се прима |
| о му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа паст |
| опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, |
| њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у |
| загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена |
| веж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Te |
| е немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене |
| Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, |
| он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз |
| е у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разн |
| !{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати по |
| Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она оп |
| њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пут |
| S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно |
| ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет |
| срећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те раз |
| рена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, |
| овоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она че |
| не, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. < |
| ekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један ср |
| вави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. |
| шио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад виш |
| ј соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он с |
| е мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, п |
| да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... не |
| е горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући при |
| сног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их по |
| на, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта |
| збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="T |
| га на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да |
| и.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева |
| м се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам |
| поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, |
| сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега |
| уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу зап |
| је брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам |
| ности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам бил |
| дала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу |
| ајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади! |
| ости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробн |
| руди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, |
| nd="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, д |
| е пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и ка |
| rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{ |
| говорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„С |
| аше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени |
| лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва |
| ам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв |
| едела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда с |
| прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па |
| боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, п |
| .. </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу ост |
| ебе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да |
| етници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, |
| и не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заков |
| p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогл |
| појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у зем |
| икинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком |
| м осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, з |
| ити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала |
| ају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tek |
| дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била бу |
| епеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде |
| рних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса |
| догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{ |
| ела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утр |
| /p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем |
| чак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јо |
| ога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим м |
| ледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једно |
| ра мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме |
| Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S |
| а сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме |
| пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у зе |
| и крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После с |
| је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам с |
| ладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Teks |
| авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опо |
| торе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, ла |
| ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst |
| ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том н |
| та сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим |
| сто варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{ |
| рала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он |
| t">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагн |
| ући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам с |
| p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим в |
| дић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стре |
| Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти |
| ин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио си |
| >„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме м |
| усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </ |
| м моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мој |
| ла су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на к |
| малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је |
| лије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца р |
| оварала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече |
| унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на |
| у, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>18 |
| и ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, |
| њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото |
| } Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p r |
| ке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њ |
| коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели д |
| неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати бе |
| , само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што |
| еше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где |
| кса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем п |
| а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан п |
| од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сироче |
| љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији |
| инца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а по |
| лим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сирома |
| {S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли в |
| х, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборави |
| ивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја |
| од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Т |
| Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, бра |
| осподин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не |
| руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклиња |
| сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки о |
| спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p re |
| е, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари |
| дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ |
| > <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, ов |
| , Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису бољ |
| па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и м |
| не ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће т |
| мљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> < |
| тваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гро |
| t">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи |
| с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: |
| end="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа |
| ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="T |
| у са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка |
| господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе |
| ивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући жи |
| зана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend=" |
| им малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, с |
| изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колач |
| х не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба! |
| итој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне п |
| p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео д |
| Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После |
| мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајн |
| о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте прија |
| жљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето н |
| е чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему |
| ле тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он з |
| а продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв у |
| ече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витиц |
| е ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, изва |
| беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та к |
| ст, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S |
| као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка |
| равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, |
| ечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, |
| елу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p |
| а га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, |
| . — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... |
| арко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А он |
| ичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је |
| та.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не мо |
| икада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју пре |
| р на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна! |
| е простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој п |
| ца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су про |
| о; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као |
| ас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, |
| их дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра го |
| рски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p ren |
| ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде |
| задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га о |
| , опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, |
| ву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Од |
| једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, ви |
| у, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што о |
| дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p re |
| дох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужн |
| <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада ни |
| сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане чов |
| ко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој |
| ... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечит |
| мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости... |
| да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти бл |
| ољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и |
| згледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p |
| Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кик |
| ни је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају с |
| се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанц |
| оспође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?... |
| есмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи остав |
| идео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </ |
| р ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p |
| га огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p r |
| , Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, н |
| ча Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе |
| </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, ре |
| оје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tek |
| тиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, |
| део ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађ |
| дем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече |
| моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човеч |
| ..{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме |
| д куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, поглед |
| kst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај |
| црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{ |
| о!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Д |
| ојој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „ку |
| „Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од гл |
| раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам |
| хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од |
| а с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу |
| усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је ус |
| ђе поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да з |
| о мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, |
| рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S |
| а живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим |
| пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Ал |
| .{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: |
| јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар мој |
| се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, |
| p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше |
| “. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p |
| ну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S |
| својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја |
| Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар |
| о те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи с |
| еба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица го |
| ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обас |
| госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска госп |
| и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас гази |
| } Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде |
| буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ј |
| о. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана |
| да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама га |
| мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужн |
| говорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана к |
| ких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан |
| . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац |
| end="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним |
| кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мисли |
| беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав нео |
| >„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, гради |
| очекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будућ |
| ме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла |
| ремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на |
| брве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало |
| end="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потро |
| ати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и |
| за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне го |
| а сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узме |
| S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго |
| равила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p |
| гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник! |
| бљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост б |
| а међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца |
| рећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да |
| kst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један пра |
| це и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница с |
| о сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Уж |
| rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца |
| у, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље |
| ли страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а |
| , онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг |
| тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој веч |
| </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увели |
| ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Але |
| {S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а са |
| лије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухв |
| st">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми о |
| t">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} |
| стивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, |
| Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} |
| ими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућу |
| е и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чу |
| и дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд |
| мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загле |
| у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; |
| ледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> < |
| kst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила |
| азговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко то |
| е и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} |
| вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p ren |
| гово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </ |
| је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте |
| вих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где ту |
| end="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{ |
| и скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана п |
| немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цр |
| о не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици г |
| а си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Ка |
| ва госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како |
| о не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљ |
| тулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: |
| смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у |
| Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Госп |
| него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у р |
| полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе |
| ... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики гос |
| st">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи д |
| , малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика ма |
| и колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо оп |
| њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто цр |
| онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мај |
| ин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба |
| е ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ |
| слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је |
| ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Г |
| иромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Бе |
| главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о |
| , и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће |
| а: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубав |
| /p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше бо |
| помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst"> |
| се оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за нек |
| тела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка |
| цем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу с |
| о клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени |
| <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима с |
| е сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!... |
| </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p |
| d="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погл |
| на ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузм |
| а, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p re |
| p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дој |
| /p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па он |
| да од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желе |
| еда, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а |
| ћи се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благо |
| пила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а он |
| ...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} Посл |
| Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе |
| биљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то в |
| оље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо |
| сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни ре |
| ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим |
| ћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бе |
| >„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, |
| е се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend |
| бице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, па |
| пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жал |
| ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst"> |
| ну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањ |
| ом гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али |
| мутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можд |
| овце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стече |
| нем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајућ |
| у биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господ |
| урбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце |
| ао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми с |
| је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихови |
| Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува |
| к!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и д |
| S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад |
| шина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; |
| бична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— |
| > <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше з |
| инта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се |
| ар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда т |
| ара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љу |
| да у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га.. |
| р ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху |
| погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се |
| и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свог |
| сао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела |
| раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ов |
| зницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господ |
| јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно сле |
| ом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје |
| ропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, он |
| неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што до |
| сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја |
| надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија |
| ти, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сирот |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор |
| па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крил |
| </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не |
| а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћу |
| д у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су |
| ник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и свет |
| р за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да |
| па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења |
| kst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави са |
| ећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (м |
| у да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послуша |
| се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико каз |
| там: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол пр |
| кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца |
| ве суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде |
| стре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га до |
| у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чич |
| рило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па |
| , посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо |
| рâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда пр |
| оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли |
| ажни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали |
| се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је |
| прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу д |
| чком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и н |
| авилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђе |
| д заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога ника |
| сте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не |
| лим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће до |
| видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ ово |
| налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Так |
| по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="T |
| екиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су рани |
| ице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за |
| као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека вр |
| је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће с |
| !...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам |
| абрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене сту |
| е.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт свој |
| нуше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Teks |
| те удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше |
| Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхта |
| S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њ |
| ао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице сам |
| ога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту |
| икнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би |
| ругоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама н |
| rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече |
| ежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она с |
| родници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан припов |
| и је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!... |
| ор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Te |
| земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме |
| > <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столи |
| : ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, зајед |
| у поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а |
| ала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице |
| онде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситни |
| тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срц |
| "Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним зву |
| у крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела |
| се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend= |
| Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним згр |
| трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, она |
| м жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљ |
| ину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за мој |
| st">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p |
| p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ пита |
| ио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, |
| опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну б |
| вој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst"> |
| ="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде |
| ">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповед |
| испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадош |
| ваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуш |
| оделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?... |
| ерштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом н |
| е за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога |
| език опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресл |
| рига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одлико |
| а Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ |
| е осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки д |
| ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом г |
| којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав |
| лас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам с |
| ога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p |
| у у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам т |
| ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p r |
| S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је |
| братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у пла |
| андуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом л |
| али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са про |
| ље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend |
| ди сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, |
| <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој |
| ти једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено |
| леба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| теде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend |
| <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богат |
| стиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима |
| "Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети |
| могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави цр |
| >Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теб |
| робници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необич |
| постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, н |
| /p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још |
| ће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће гд |
| га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врули |
| а мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти |
| енима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S |
| а сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „О |
| ћи, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити. |
| еко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. |
| није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S |
| заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко з |
| ekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као |
| онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ |
| милица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помага |
| {S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти доба |
| ица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А |
| ило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, |
| свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Ку |
| Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < |
| шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши ру |
| твори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend |
| ао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита.. |
| посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помил |
| нам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, п |
| е ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бл |
| е заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од мо |
| имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с не |
| оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила рук |
| га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та дв |
| ">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким ба |
| „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавн |
| зирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} После |
| на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што пр |
| х иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела с |
| довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводов |
| ка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst |
| чно: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за |
| се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сок |
| ..{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на |
| шено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале! |
| два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину |
| живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје |
| о није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној ма |
| , после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се к |
| и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох. |
| аше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек н |
| о бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као |
| му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беш |
| p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан |
| ају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзоро |
| еде жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, с |
| подин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта |
| а да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама глед |
| мо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је |
| сподине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </ |
| усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним вели |
| рила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p ren |
| Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога |
| ени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледа |
| јте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од ње |
| ва осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра |
| хтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам ври |
| попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом припове |
| >По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} |
| у, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, |
| му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му с |
| /p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта с |
| чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече |
| А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим |
| не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је пошт |
| се.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend |
| своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао |
| ху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладн |
| замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових д |
| стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко |
| !{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мал |
| де на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а с |
| ици скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали див |
| ) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; са |
| анеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а |
| врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубок |
| ло на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтал |
| ора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} |
| еше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме су |
| .пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, по |
| су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени м |
| ако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њо |
| очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице |
| са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова |
| стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте оч |
| му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећа |
| ekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </ |
| Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошн |
| хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала |
| -Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак |
| х неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колач |
| </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кв |
| ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајал |
| ким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте раз |
| ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend |
| </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, |
| има носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла њего |
| ekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је тре |
| end="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Бож |
| е и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломн |
| а онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p |
| а сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p |
| е мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде |
| омашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је н |
| си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам |
| , па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробнички |
| и једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tek |
| ити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бој |
| а ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клон |
| х под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу |
| Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поре |
| st">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем |
| "Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њи |
| тка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га пон |
| еше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како |
| ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p |
| у столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} |
| а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, уш |
| ај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој тек |
| и седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увели |
| оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... < |
| </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; по |
| не вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које |
| авни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати |
| ша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их |
| мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst |
| и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда |
| ешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је |
| ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за |
| дите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она |
| Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега се |
| d="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена сре |
| ме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend |
| т и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или |
| авне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су |
| или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате. |
| ="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="T |
| та опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко |
| к сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, п |
| за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано л |
| а месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чист |
| !...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека |
| уго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst |
| а ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе у |
| и, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода! |
| равили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не м |
| </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито бо |
| леди. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку |
| стеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по ц |
| е ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада |
| ткуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... |
| Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а и |
| да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: и |
| чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му р |
| чима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па шт |
| /p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презрен |
| ају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође ч |
| <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја |
| брецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p |
| те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, |
| t">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у ко |
| наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради |
| гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницим |
| и...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки |
| > <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по |
| стосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим корак |
| ме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискују |
| kst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, |
| дио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде ни |
| p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан |
| урнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници |
| ад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њег |
| м ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ м |
| м хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом |
| јице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ дода |
| урена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила |
| о, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па г |
| и и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац. |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе ду |
| адрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а по |
| kst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> < |
| да то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} |
| тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе свој |
| rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је м |
| Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, р |
| .. је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend= |
| е се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време |
| послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да в |
| ви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима це |
| d="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом п |
| ">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од ст |
| ти да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога једин |
| е погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике |
| мехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tek |
| чати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је ми |
| аху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху н |
| — Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него л |
| зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи сво |
| нда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и |
| или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му каза |
| одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднији |
| p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилости |
| зором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за је |
| нај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на ка |
| болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху |
| мичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврта |
| ..“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на |
| тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њен |
| се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“ |
| <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend=" |
| умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tek |
| аги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао |
| а, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!. |
| } Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан |
| им изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта |
| ао кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и веч |
| онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити |
| вима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је |
| тници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често п |
| јан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посма |
| јала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дођ |
| већом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из |
| , а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада |
| ао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По |
| .. </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се кат |
| нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе п |
| росу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти |
| ад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она |
| у лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! |
| о смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше м |
| , она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу сто |
| {S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst"> |
| iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</ |
| остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар |
| т ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, |
| туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> |
| о његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p r |
| C "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slo |
| д је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> |
| о по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала п |
| то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се ок |
| лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле |
| на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћ |
| лица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне |
| даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући сво |
| /p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „ |
| вести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у |
| ко говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </ |
| сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни жив |
| а оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох |
| они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јес |
| наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хр |
| купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p ren |
| било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а |
| ива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихо |
| провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до поло |
| води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> |
| је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али |
| теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше виш |
| а сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се |
| своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навест |
| да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице.. |
| номањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити оч |
| ознавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с |
| чупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, |
| </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој |
| који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола н |
| сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво п |
| </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан проти |
| ужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје ц |
| {S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хв |
| шљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни |
| рим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепу |
| и што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend |
| ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колир |
| а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким |
| треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, по |
| ekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури |
| еда.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме поми |
| ти хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред врат |
| ли, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други доз |
| еба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче |
| зана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било |
| егала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан |
| с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше ту |
| и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше |
| радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p ren |
| сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу |
| ије залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја |
| е, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црт |
| на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прос |
| дан од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, |
| пустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше ј |
| nd="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend= |
| крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је х |
| </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из |
| њено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто так |
| на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда |
| ене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гон |
| како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst |
| ам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати |
| е својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око ниј |
| омоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на к |
| те у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будац |
| еволверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што м |
| т беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам |
| е видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то |
| но мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а |
| век лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не по |
| {S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> |
| онио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав |
| к што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене |
| мци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} |
| крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p |
| мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилн |
| , у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама |
| по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p |
| трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, ист |
| ајроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </ |
| , с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам госп |
| {S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку |
| емо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша |
| е грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модр |
| ="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не мог |
| само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који |
| г потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних пл |
| дисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју |
| е угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко блед |
| ити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи. |
| го би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не |
| пћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво ме |
| > <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S |
| Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, |
| тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После |
| ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S |
| , лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским сауч |
| бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја са |
| ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — |
| јатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за чов |
| kst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда |
| одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи |
| ану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све |
| .. беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је доша |
| е лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пу |
| вори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво |
| С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гла |
| Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој |
| овце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако |
| еноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се |
| ekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и |
| ekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: |
| гама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Има |
| ури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и |
| тински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend |
| ворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав |
| Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S |
| ше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си |
| је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише |
| неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб п |
| равље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Баша |
| азиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ће |
| буњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем |
| rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Е |
| по од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се он |
| совима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ |
| оде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица |
| уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, |
| м гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p |
| говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени мест |
| вљеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше ма |
| на, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце рази |
| а необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tek |
| </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S |
| ледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па |
| {S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, |
| ћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у |
| е свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџар |
| p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигл |
| ађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отер |
| аше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао |
| S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, |
| влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и д |
| милице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни |
| риповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили |
| стина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако гос |
| то му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само ка |
| м коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена б |
| и нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> |
| никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашар |
| у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, пос |
| гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новои |
| вели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхта |
| таде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпи |
| } Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за друго |
| ахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгл |
| дираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болниц |
| мене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’е |
| тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава к |
| ачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала с |
| све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p re |
| га кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; |
| Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти |
| о. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир |
| ало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најп |
| дала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, |
| ило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој гос |
| и живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збр |
| дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу |
| огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази |
| њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собо |
| е сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њег |
| изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар о |
| не; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он ј |
| деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегр |
| "Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на јед |
| се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, от |
| затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је з |
| во, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми т |
| стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а |
| че, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">П |
| јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар.. |
| </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче |
| неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом |
| „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, п |
| и сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он |
| После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам |
| ">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два гро |
| да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то уш |
| "Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} |
| им гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst" |
| , али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу |
| <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица |
| тову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, а |
| nd="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и у |
| на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али |
| {S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кро |
| ије на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а с |
| ља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о |
| е моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никад |
| ељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не мог |
| „Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамти |
| бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се |
| опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после своји |
| идашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </ |
| ада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћупри |
| азном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угл |
| аташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поу |
| тама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> |
| о?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде |
| ...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мисли |
| очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља |
| гох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, |
| е све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајк |
| црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{ |
| а њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Але |
| ошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у |
| рађана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових к |
| рко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чи |
| : новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено б |
| се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као |
| опаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза |
| јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи прогов |
| машне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам |
| а се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слуш |
| е се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ р |
| ekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачил |
| , досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="T |
| ом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје |
| ена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, за |
| и која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помо |
| rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирот |
| пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке и |
| Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту свет |
| а надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једн |
| а се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p |
| ајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> < |
| оре!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи с |
| се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате |
| ле се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на харти |
| end="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћем |
| rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој! |
| а њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у ду |
| ратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага |
| људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, дв |
| вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова неср |
| аш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непозна |
| , знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила |
| но срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они |
| сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакс |
| о је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна |
| и обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице окру |
| х о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико |
| rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бл |
| голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од |
| уза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога с |
| воју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} |
| а му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекн |
| е сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Te |
| ници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична |
| тељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни с |
| И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе |
| поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу |
| а и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападај |
| у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран |
| а сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чи |
| дим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> |
| t">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја д |
| ну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а посл |
| ола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, поглед |
| {S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек |
| осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој г |
| е као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а |
| по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гол |
| хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовим |
| га... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу шт |
| ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p ren |
| ћи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дук |
| само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један |
| Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у д |
| а је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно с |
| д прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов |
| ћ, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, не |
| <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред врати |
| лио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чис |
| мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време прод |
| јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend= |
| е ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="T |
| рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p r |
| ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, |
| збаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, по |
| шила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — м |
| {S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p |
| играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst"> |
| ва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прам |
| његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Ал |
| ина шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst" |
| </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не |
| а не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно б |
| ост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балва |
| ="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде |
| где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом |
| човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми до |
| ="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила с |
| чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред з |
| не искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена |
| илица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом пр |
| kst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су п |
| наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; |
| њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе |
| милостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груд |
| оред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспи |
| цама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и |
| м капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за рам |
| на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла. |
| ово успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си г |
| ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend=" |
| тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблаж |
| а лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се не |
| бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечј |
| ју у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио |
| ку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударај |
| ећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики |
| а је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи |
| капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати с |
| ашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гл |
| крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за |
| м, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутал |
| ="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. |
| паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута |
| тено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сир |
| е груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала |
| је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова |
| ј Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам |
| рате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst |
| Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се |
| Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећ |
| сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама бр |
| миља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привез |
| заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} |
| м љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде |
| икоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, гос |
| kst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди. |
| ади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, к |
| ећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, |
| е ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам в |
| то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више |
| да, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. |
| коше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend= |
| ила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухв |
| енаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је до |
| с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од ц |
| ој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска г |
| доше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега |
| е мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам! |
| да и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tek |
| сних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, а |
| после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах |
| таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend |
| {S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг тр |
| >— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих у |
| изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у т |
| невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам т |
| лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју к |
| ла је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад |
| ле и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> |
| тима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како |
| на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђ |
| У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом с |
| аласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{ |
| га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим |
| узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и |
| прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови |
| м нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, |
| па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му по |
| о ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у свој |
| уде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше |
| његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био сл |
| ио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрат |
| пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега до |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред све |
| а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, |
| лени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </ |
| доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби |
| Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као сврше |
| тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој |
| </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} До |
| мо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми теп |
| емиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена |
| оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Зна |
| Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на мој |
| ужих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе ко |
| десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубља |
| е миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране |
| бови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!. |
| су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p re |
| познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!. |
| њем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала |
| ећ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син |
| {S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским |
| ов...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи |
| увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост |
| ан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја |
| ећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из к |
| и, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећи |
| , он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпу |
| ђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један |
| свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти го |
| акати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрљ |
| крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су М |
| а се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p ren |
| а, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути |
| а“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду |
| знањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне си |
| е на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необича |
| утин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи |
| у без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а м |
| ">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме |
| сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тв |
| ојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном |
| тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па |
| "Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је |
| е, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Поб |
| е маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, са |
| како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усница |
| ма је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst" |
| еликим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге гол |
| стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед с |
| .{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и поток |
| ећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде |
| ани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући. |
| {S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом ту |
| ла, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о |
| d="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене г |
| еми јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркава |
| не за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„ |
| већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху д |
| да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречен |
| то ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? |
| ="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ в |
| праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Teks |
| своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве |
| нога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја д |
| у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем б |
| ="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> < |
| st">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене |
| ријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} Н |
| на крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је |
| зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </ |
| ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце ник |
| сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљенос |
| гмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p |
| к, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи |
| огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један |
| ху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. |
| већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим кол |
| а прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, ни |
| ече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> < |
| rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана |
| да је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва ко |
| м лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst"> |
| осле сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћући |
| из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> |
| се, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{ |
| !{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прих |
| Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне |
| end="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Teks |
| тојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чује |
| аве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? |
| ="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушт |
| rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst" |
| оже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је о |
| , али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар |
| ни синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слатки |
| роту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би |
| ст!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем |
| ирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомил |
| p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуру |
| сно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена |
| другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостас |
| мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога |
| и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела к |
| ри влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници. |
| му жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима припов |
| зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; ли |
| еш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Исти |
| сеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, |
| p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p r |
| . </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гроб |
| рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја |
| ољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">В |
| м колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се |
| и, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> |
| од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз |
| х носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p r |
| ти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно о |
| а ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше |
| му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, |
| {S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили |
| познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар |
| ту затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала |
| „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих |
| </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна д |
| иђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих ле |
| у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта |
| ндаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господин |
| ао малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бол |
| гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих бог |
| та ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме с |
| данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, по |
| ћеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend |
| нама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али о |
| е рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада ниса |
| на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Ст |
| комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Пом |
| о руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше |
| ат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би |
| } Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их ни |
| ин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене |
| rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак. |
| отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикин |
| в јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам з |
| овати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чиј |
| ним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, |
| е: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој со |
| мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужа |
| смејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до в |
| д јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, |
| им уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месе |
| о на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као |
| лама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је у |
| им часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка |
| опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, веч |
| ише воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена |
| глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Прија |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је в |
| и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече от |
| а глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ у |
| е се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше |
| ад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </ |
| че ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред со |
| /p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркоси |
| а и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране |
| мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из теме |
| о бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница |
| е сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озида |
| као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бле |
| гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту |
| мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ни |
| досмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се |
| е љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst"> |
| а са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под |
| S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампа |
| </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах н |
| Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, им |
| о једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и нов |
| којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!.. |
| ekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка |
| више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p ren |
| и га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Как |
| лавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац |
| је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> |
| и из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, |
| це руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, |
| села, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а |
| ро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце д |
| по отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па с |
| “, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја |
| > <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ |
| кад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једн |
| о јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!. |
| оделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских |
| си да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p |
| >Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија |
| оћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и ам |
| меју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p |
| ости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкр |
| ј усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склоп |
| а на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја |
| једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
| нчића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црно |
| оништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst |
| држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{ |
| је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом по |
| оваца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend |
| лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, п |
| у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се |
| емо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човеча |
| kst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно |
| ве до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутел |
| не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међ |
| некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> < |
| ече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је |
| ...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше т |
| листа новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињ |
| е узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим оч |
| а. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми и |
| та!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да с |
| де...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да |
| ..{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} С |
| ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је |
| стуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљуд |
| а мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућнос |
| ="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љу |
| кћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неки |
| име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и |
| , Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ |
| те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко узд |
| мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љуба |
| њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једн |
| з село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си |
| е време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад та |
| да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до по |
| чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече.. |
| Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци ве |
| , тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не мож |
| да сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И |
| киња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те т |
| и, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршем |
| сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, бра |
| лико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!.. |
| увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и дв |
| крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте |
| е гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погле |
| еће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш б |
| жја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, б |
| ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ |
| мо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ |
| ловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је би |
| колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p re |
| узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пре |
| иротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили |
| ла?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема |
| е на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала |
| сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто |
| оље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још |
| замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени пр |
| сом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} О |
| презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} П |
| гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима |
| : побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише |
| не и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испра |
| да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p |
| воља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те о |
| озор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води |
| пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи |
| ишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше т |
| st">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда |
| ру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“ |
| беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацил |
| та кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Си |
| одних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће би |
| ље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p |
| илова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p |
| ..{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Шт |
| ..“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријат |
| ар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја о |
| ekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари |
| , ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам с |
| ">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми |
| kst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка |
| г... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Н |
| ла лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом с |
| end="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, на |
| рат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је |
| м Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше |
| t">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајн |
| ?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; |
| неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на |
| што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у зала |
| грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tek |
| понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „П |
| е облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчин |
| Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио че |
| иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевит |
| елу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата |
| о.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> |
| и, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... |
| роживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, т |
| печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ ни |
| са пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ р |
| p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, |
| да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Але |
| ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле |
| г казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у |
| </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?. |
| Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А |
| rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу |
| <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчи |
| дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе |
| порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> |
| с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да |
| их крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> |
| ска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћ |
| ребати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек ка |
| еко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се |
| е опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Мар |
| ом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори |
| nd="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Мар |
| рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало н |
| kst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неи |
| </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да с |
| олела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћут |
| глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових н |
| али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витриј |
| јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу |
| данпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула |
| ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни д |
| штено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за со |
| тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p |
| ахоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни |
| е, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би б |
| ти дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="T |
| а. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било са |
| еће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се |
| ац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећ |
| асно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он с |
| арко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли |
| слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} |
| оваше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мо |
| хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали г |
| крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p re |
| О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш |
| зише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити |
| вршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља |
| нчић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </ |
| је су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то пр |
| ивот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Teks |
| Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p |
| боље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнув |
| врати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; |
| за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу |
| ekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у |
| у притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Са |
| и већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски к |
| купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда д |
| су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тв |
| за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ра |
| ко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> |
| андук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам п |
| цаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, ни |
| „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марк |
| <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног |
| се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на |
| краду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за п |
| увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу |
| вакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — от |
| дао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> |
| d="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елеми |
| о може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред и |
| о твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опиш |
| колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа |
| р, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Te |
| царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p |
| на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а у |
| љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, н |
| ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p |
| вом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовни |
| ост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном туго |
| мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S |
| о и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите |
| продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, |
| о преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и ло |
| ekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руко |
| могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци |
| подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка |
| ; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје |
| </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да ка |
| она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грли |
| nd="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да |
| ајвећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га |
| е постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је у |
| ну косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треб |
| је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има не |
| ле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да с |
| у ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразно |
| ру и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости |
| </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, |
| лица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и ч |
| и; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног нап |
| p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучно |
| тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми |
| ва пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претх |
| тињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену в |
| ма међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту |
| вугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, |
| казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на |
| о сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бе |
| е-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама зна |
| неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!. |
| ужи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), н |
| , немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављ |
| ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жа |
| Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то мож |
| сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst |
| езен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је уз |
| ла су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишче |
| аз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола |
| чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tek |
| куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбу |
| ма владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио сво |
| амо дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, п |
| оубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам |
| , али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој |
| а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда м |
| ти.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за |
| и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} |
| nd="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„П |
| једничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. |
| , правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спа |
| да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља и |
| } Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад |
| end="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не |
| е хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. |
| .{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође |
| ју допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет |
| че и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се |
| јаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам ла |
| ега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, |
| е! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то н |
| ра, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А |
| ахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на с |
| бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам зн |
| !... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила |
| {S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend= |
| </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутил |
| течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> |
| ћој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гра |
| ет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџар |
| о кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради позна |
| од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи дел |
| S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што |
| добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога ниса |
| rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крв |
| је мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим с |
| у тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме |
| еда. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића ш |
| оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
| казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лиц |
| колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима |
| едао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну м |
| е она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да |
| никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот ј |
| p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек леж |
| ковац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, как |
| иште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који |
| том, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше |
| га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p |
| из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам с |
| м!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти |
| јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S |
| м и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опа |
| Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по |
| у се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што н |
| рају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам |
| уга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst |
| ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} |
| есем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо |
| и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S |
| у да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спа |
| нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар |
| ш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, д |
| речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} |
| о хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја |
| комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: з |
| <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сах |
| } Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, |
| ешила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} С |
| {S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива р |
| ekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њ |
| се на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку вод |
| е, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само јед |
| ест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, |
| говом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови |
| мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> < |
| ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне н |
| то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ |
| је тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и пед |
| Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам |
| за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али с |
| ; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га |
| оји је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на |
| и у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка који |
| сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, |
| ине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> |
| овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ |
| че она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. < |
| ужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, |
| , а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је св |
| еш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{ |
| ="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шан |
| st">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зграда |
| адава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће |
| се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуд |
| ла сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене усн |
| ди да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече виде |
| зана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве |
| <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога |
| </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потвр |
| нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> |
| дине се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изоб |
| листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, |
| живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па са |
| к опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла к |
| ина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гл |
| шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако п |
| нула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађист |
| , вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> |
| ко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му к |
| е бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и |
| е.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше н |
| земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у ко |
| nd="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tek |
| до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> < |
| о стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро м |
| погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или |
| у му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> |
| оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби ј |
| ио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем |
| за сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам |
| жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у в |
| псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. |
| ше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно ц |
| г чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онд |
| е уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацил |
| говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мој |
| и дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се |
| “ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пу |
| Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело прод |
| пода. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tek |
| је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А о |
| у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару |
| а шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p r |
| „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из двора |
| рко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, ни |
| о беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То |
| а таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет др |
| јсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{ |
| rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, ка |
| ути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше пред |
| та! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пр |
| , са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онд |
| та скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али |
| <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно луп |
| вене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Зб |
| ом.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу |
| а удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око в |
| {S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи |
| темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, |
| тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst" |
| ...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимс |
| ени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Ма |
| да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p |
| ама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{ |
| нату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавни |
| високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи |
| ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље |
| е. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж |
| на тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">О |
| а лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само јед |
| хтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу |
| end="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не см |
| о долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледају |
| а нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загле |
| е у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту ј |
| акала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим су |
| ом лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога м |
| дна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као |
| kst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм |
| исказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала |
| ец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, к |
| плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја |
| би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем с |
| сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није мог |
| чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишт |
| Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород баца |
| адне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда неср |
| њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Буд |
| с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе. |
| бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети. |
| у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, |
| а; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадо |
| и, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа |
| шаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А |
| ј, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} Т |
| ост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S |
| говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисм |
| — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То ј |
| ="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболи |
| е исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p r |
| st">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је |
| d="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ |
| у цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на њего |
| рави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно |
| није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p re |
| , даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече |
| d="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; че |
| дога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> |
| Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде! |
| м великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гл |
| а дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, |
| гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, т |
| ="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро |
| вила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха. |
| ад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили |
| "Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим |
| ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Teks |
| а, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> < |
| мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tek |
| у ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Мар |
| не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам по |
| већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао п |
| ад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво кор |
| а, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста |
| д себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он |
| rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p re |
| у за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!... |
| жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде н |
| о из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су м |
| — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алекси |
| да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није пр |
| „Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тет |
| питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов |
| ће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са туго |
| а милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} |
| образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио |
| есу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, м |
| их колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав с |
| и бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша |
| жђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мрт |
| оју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како |
| дише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће |
| ити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!.. |
| ни љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице |
| ола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшн |
| ила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме зала |
| узе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ |
| на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме ње |
| од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја пр |
| , баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и |
| ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко |
| рошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... |
| га села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p |
| ше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога |
| човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви у |
| рче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомил |
| </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихови |
| ањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пла |
| меније, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро |
| у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, |
| у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време осе |
| ро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уз |
| ом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београд |
| ; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге |
| да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплак |
| уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко н |
| , Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њ |
| ај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа |
| ласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> < |
| а мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет |
| шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> |
| сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ |
| о запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство |
| ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tek |
| а гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p re |
| Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опа |
| ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи |
| че?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико |
| тној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И нек |
| алаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром |
| екса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грл |
| јстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend |
| а да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Teks |
| и си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> |
| ио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — |
| оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p re |
| у, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим корак |
| иница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S |
| омучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осм |
| ташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле |
| ке куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлази |
| црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју |
| ала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шт |
| че, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, |
| а сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка |
| у, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на св |
| те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мисл |
| упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала |
| еш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!. |
| осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао |
| м: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка пог |
| умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више д |
| ога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живо |
| реболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не бе |
| јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко |
| м, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили |
| сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше дал |
| ам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам виде |
| ... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа п |
| </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пуст |
| тиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа |
| тио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не |
| је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога св |
| в крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама |
| p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима |
| <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у |
| } И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила д |
| ћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говори |
| даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли |
| збуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је д |
| ице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он |
| арко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов |
| утање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То |
| > <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури |
| авника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве |
| м најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође |
| у после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве |
| а ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће |
| амо ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} Посл |
| ухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су свој |
| На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шт |
| st">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста теч |
| st">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође на |
| его јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне нес |
| кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су он |
| ође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само ј |
| ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки |
| ц раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио |
| </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирн |
| рила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst |
| да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О |
| а, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?... |
| <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А мо |
| родица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав |
| </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадион |
| kst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да бу |
| ">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тиш |
| аше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у сво |
| у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не са |
| са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник кој |
| Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </ |
| трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали ме |
| и све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста |
| је није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p |
| — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, с |
| упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, |
| рачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајал |
| вали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да |
| жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{ |
| ровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га |
| може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу |
| бице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име.. |
| човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те |
| > <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грли |
| ћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново оне |
| каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; |
| ци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихо |
| „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не м |
| неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p re |
| стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене кр |
| аље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се |
| ошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђ |
| скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне |
| end="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па ч |
| који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је |
| ">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја су |
| да, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не м |
| kst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола |
| > <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим |
| су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице |
| nd="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах ч |
| е све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и |
| мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Ма |
| ка девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље и |
| вога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господин |
| <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p re |
| јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном наг |
| мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за не |
| ђу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и м |
| је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин |
| } Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и |
| дицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. < |
| беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узм |
| та, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком |
| се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а изра |
| јући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вар |
| је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а бо |
| ше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и |
| их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p |
| одине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p |
| на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава л |
| анпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син А |
| ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њег |
| увена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о к |
| <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби |
| леди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стр |
| додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... |
| м звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше |
| договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана |
| о.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па нек |
| ик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако с |
| један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом глед |
| <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам |
| еколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, |
| ом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе! |
| ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А |
| страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свешт |
| што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици |
| ош једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... |
| али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="T |
| е побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А |
| и, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, |
| е, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — |
| таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављају |
| S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али ми |
| еда се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p r |
| осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њем |
| ш неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што |
| , како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастоблед |
| боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно см |
| е премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој |
| p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлиц |
| смех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да пр |
| од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких пло |
| енце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, нег |
| о ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку |
| rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не |
| p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви ј |
| но, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтал |
| в, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{ |
| а је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дрк |
| {S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догоди |
| ју овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је |
| "Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајсто |
| уше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, ко |
| !{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њ |
| е...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја |
| е.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно |
| на, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него |
| е и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца св |
| чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана |
| Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p ren |
| рча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми м |
| ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну згра |
| дање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и ле |
| овечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру наме |
| у. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама |
| аишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он |
| на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео |
| рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. |
| rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали с |
| о псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитељ |
| Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта л |
| наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="T |
| ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледах |
| одити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Б |
| живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се ми |
| вника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији нег |
| > <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљи |
| им гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то до |
| <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми |
| онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} |
| гледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намач |
| ..{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p |
| у ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галат |
| мо једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја о |
| и тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </ |
| мој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Te |
| е гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, ли |
| шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
| ам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни |
| , ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} |
| ку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пи |
| имо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да |
| >Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, св |
| уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, б |
| лу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракиј |
| о то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљ |
| ота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе. |
| ла у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорил |
| Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упроп |
| ћи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у |
| ато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шеш |
| сподина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио.. |
| д ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко п |
| -шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста |
| иступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend= |
| Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка м |
| сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лон |
| наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није |
| на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{ |
| л’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А приј |
| орким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> |
| чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људ |
| ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мо |
| ке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја с |
| ки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на ваш |
| к, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и |
| ку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не вол |
| репила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи |
| главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, п |
| иво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Teks |
| славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, ниј |
| S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, н |
| сли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </ |
| а у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, прав |
| има кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја |
| етвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да |
| смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље жи |
| не колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајеви |
| да не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам |
| дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Он |
| енти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно |
| угло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и нап |
| и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи |
| а наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни |
| у кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„ |
| асно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога и |
| га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} М |
| подина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти го |
| те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигос |
| kst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од р |
| е снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка |
| вни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. |
| , кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те го |
| целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам пр |
| ек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — |
| > <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица |
| ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, к |
| а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на |
| nd="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и н |
| "Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </ |
| длазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и ум |
| st">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend=" |
| иромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p |
| се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p ren |
| вета, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећ |
| а мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти |
| бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти ви |
| у паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> < |
| их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанск |
| господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S |
| сам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми |
| мо Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш ч |
| обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху т |
| м робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Te |
| и човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утом |
| напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га |
| а је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнез |
| а тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
| у му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред је |
| ћ, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> |
| лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голо |
| ekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, |
| ска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитв |
| на — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласим |
| о за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend |
| а.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те с |
| </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а ли |
| које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} |
| вима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — гов |
| ислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у кри |
| па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да |
| ма прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђ |
| би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао ј |
| иповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окр |
| нитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мо |
| е на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p |
| е никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као оби |
| јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро поста |
| чи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, м |
| ом срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По ње |
| . </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, мо |
| звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, |
| о, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погл |
| едно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду |
| оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да |
| ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!.. |
| ата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама д |
| .“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми др |
| оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се |
| , дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно теш |
| Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањено |
| <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће |
| рећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend= |
| е му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у суви |
| ка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на ње |
| </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђа |
| ивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице! |
| че отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву |
| е, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-М |
| ве познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе |
| само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на аста |
| срећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на јед |
| ekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби |
| Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} |
| би је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично панду |
| н дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце о |
| end="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од |
| ...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни |
| кво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе |
| лугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. |
| Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, |
| скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Гр |
| ом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сив |
| е да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја |
| крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голе |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како ј |
| заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиро |
| трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, |
| end="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. |
| {S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи |
| оких стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућа |
| снији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је |
| лике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесм |
| те!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја са |
| есе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> |
| аповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са бо |
| ину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можд |
| е милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst" |
| мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend= |
| ио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох |
| е...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако |
| ро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним бр |
| е, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst" |
| њала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће |
| /p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне |
| Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох |
| х увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје |
| S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си леп |
| лаго, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви обл |
| ад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја? |
| сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође о |
| милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе |
| здалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима прос |
| "Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад |
| умен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељ |
| необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима |
| сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </di |
| арен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, нап |
| глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p re |
| мејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је |
| но девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је |
| ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Гр |
| ="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се ве |
| м мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> |
| ане позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати |
| Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, за |
| p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-тр |
| арко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја |
| порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућк |
| је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му |
| : добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, ш |
| ана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове н |
| доше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уз |
| се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали. |
| : „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је не |
| м прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst" |
| тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, го |
| st">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро мо |
| ла“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не до |
| жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи |
| омоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши в |
| о милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!.. |
| , надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо сто |
| пови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гом |
| олако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="T |
| </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господи |
| уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта |
| високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу |
| Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полици |
| ве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} |
| шна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самељ |
| зведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Teks |
| а сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу |
| устити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох |
| и се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме б |
| никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра к |
| kst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих |
| премаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајстор |
| лекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p |
| из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крв |
| орчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ |
| амо јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једв |
| а разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, |
| и шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је би |
| .{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се трго |
| се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неко |
| тедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{ |
| ђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади |
| р и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под |
| та друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су м |
| ...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Ба |
| d="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напо |
| ке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну н |
| чио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душе |
| кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узме |
| це на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укоченост |
| Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољ |
| бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до њего |
| сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим пор |
| што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једн |
| то могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више при |
| ила на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку м |
| Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а |
| етрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толик |
| а што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чор |
| Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога |
| но топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања с |
| ви, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче |
| ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута |
| текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ реч |
| Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице |
| ини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Te |
| не и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се |
| буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним |
| дном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> |
| Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога го |
| добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, |
| мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p re |
| S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен ко |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам се |
| помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Ча |
| t">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут ј |
| како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Мар |
| } Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и м |
| трог, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестив |
| им створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, там |
| аш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и гл |
| <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збо |
| мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш |
| !{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје кршт |
| гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу о |
| амену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем и |
| ене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти го |
| t">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Об |
| S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богат |
| d="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава |
| е онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките |
| новници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend= |
| âм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око |
| тао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само |
| ла диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко |
| ки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах с |
| мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слаб |
| од астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, в |
| кнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ни |
| "Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил.. |
| хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као за |
| а чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумева |
| е-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштен |
| нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима пр |
| о око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од ко |
| беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с про |
| ао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придикова |
| усати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао ка |
| насије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га |
| ова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, |
| а Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би |
| његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Н |
| ино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p re |
| на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га |
| илици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> |
| гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка. |
| ком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашн |
| вена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени |
| ога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, как |
| им коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бо |
| с у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговор |
| д?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужива |
| и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо |
| могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Пр |
| о хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </ |
| ркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (дв |
| end="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури |
| акијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл |
| м, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разу |
| лаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу забо |
| тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, припо |
| о да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв |
| еста, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље |
| end="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p ren |
| а тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!.. |
| о врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебел |
| е сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим у |
| бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарв |
| ше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром иски |
| е, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље |
| ајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкр |
| ћану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До ста |
| Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend= |
| м осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас гд |
| на дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> |
| , није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђе |
| ирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта |
| као из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек |
| ш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладн |
| а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње |
| узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми |
| смо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојил |
| рпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће т |
| м је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од г |
| селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помеш |
| илије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај |
| тник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам изда |
| бринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом од |
| “, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади |
| ружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога д |
| јом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend |
| ко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде љ |
| ала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, |
| шо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} |
| мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p |
| rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, нег |
| "Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="T |
| и с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из моји |
| оје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мерм |
| сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве |
| ковину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова с |
| ..{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немил |
| дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. < |
| и. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећ |
| -троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, д |
| {S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="T |
| е где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провел |
| тка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај |
| ком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, ј |
| и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — |
| новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p ren |
| оград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је вр |
| нији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гле |
| ише, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик н |
| че, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него и |
| ала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудн |
| ше, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако |
| очивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у |
| ао пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте |
| китницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте на |
| е би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решил |
| ад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријат |
| <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу |
| ојој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар |
| орео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намрго |
| у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотак |
| а му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки ш |
| </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би |
| су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да |
| } Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чича |
| видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам |
| н, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend |
| t">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозн |
| аље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Гл |
| колико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?.. |
| акрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, |
| а: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела та |
| е голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p re |
| аше, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у |
| месари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и шту |
| талим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си цар |
| end="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| ражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им |
| пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше з |
| ко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он |
| америти...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџа |
| ше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради јед |
| акше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљ |
| гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом ми |
| чи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; |
| нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p |
| р Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p ren |
| ре и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха о |
| <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на |
| ла ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухвати |
| Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишин |
| кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} |
| у, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама сл |
| воје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем |
| а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућнос |
| ећ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента |
| х, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, |
| човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом р |
| а с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загаси |
| гледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела |
| чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дан |
| ерујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих с |
| у, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко појед |
| t">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело глав |
| а: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чис |
| .. </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој |
| о бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је об |
| } Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у |
| дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се вид |
| кве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Љу |
| не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па д |
| ?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот ј |
| <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да |
| а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, М |
| ој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожа |
| увим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше |
| та, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: |
| чини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим |
| веде у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милост |
| н, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним го |
| ста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су па |
| Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и |
| енско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгле |
| <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— |
| ... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p |
| тила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја |
| бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он |
| Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} |
| , рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буд |
| ом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са |
| и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са |
| једно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гон |
| ницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједн |
| скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље р |
| а изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да |
| бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а га |
| <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дво |
| е!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањ |
| а претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. < |
| на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели |
| аде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tek |
| S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p re |
| .{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ пита |
| о што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend= |
| метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рук |
| дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме |
| <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. |
| мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним о |
| ице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend=" |
| кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је у |
| очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у |
| је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Te |
| роучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је |
| је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја б |
| ..{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко |
| милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима |
| е.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је не |
| скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац о |
| густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме |
| дан венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један |
| нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји л |
| и је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више пре |
| ући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут |
| а кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледа |
| "Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то |
| идеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавн |
| тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хлад |
| Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магл |
| оде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који |
| </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не с |
| октора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на со |
| танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, |
| тором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишаран |
| вара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало |
| трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: |
| , поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој |
| он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. |
| ласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има |
| аршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела ст |
| попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око |
| а; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов гла |
| дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по шк |
| н.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видел |
| е исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим |
| и.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим |
| жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с к |
| синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједно |
| огледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, |
| ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </ |
| у, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да б |
| ш нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> |
| ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле |
| марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина |
| крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да |
| срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћ |
| кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, |
| кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага |
| kst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни |
| есу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend= |
| дари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је |
| а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса |
| и, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tek |
| дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли |
| /p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што |
| запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше |
| </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p r |
| rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, |
| последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртва |
| /p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; |
| о...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски |
| едно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила до |
| стро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи |
| ра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А к |
| ечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба п |
| урија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају |
| d="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а посл |
| еда више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче |
| тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти зака |
| p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље |
| мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено |
| има показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће чов |
| > <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst |
| пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с |
| проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу |
| до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме г |
| е могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава |
| ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па |
| сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не уме |
| рл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: |
| а видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас гос |
| p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се оту |
| kst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада |
| новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„ |
| да, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину проју |
| и много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има нова |
| из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. |
| де зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је |
| p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах |
| се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци |
| p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листо |
| > <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе м |
| о пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље |
| плашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањен |
| ekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици пр |
| rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он |
| !{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ. |
| "Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, |
| е; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </ |
| аме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, тр |
| S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је с |
| аш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то |
| гаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужа |
| че народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика |
| де (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то! |
| ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на вели |
| ли, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза ли |
| саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњ |
| а вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да ј |
| оста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова |
| стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како с |
| арка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похар |
| ло чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те ј |
| још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend |
| мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића п |
| иња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се |
| це од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него |
| песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни мас |
| стира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село |
| ли мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="T |
| .{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље. |
| строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!.. |
| громним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупаниј |
| руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење |
| ђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је блед |
| ладића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, п |
| да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом |
| тињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као |
| руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то |
| Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ј |
| од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду |
| идим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! |
| се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„ |
| спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уп |
| мље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst" |
| дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојит |
| еделе уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко |
| чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ < |
| зговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста д |
| рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, д |
| ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S |
| st">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је кора |
| ако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја |
| нама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку |
| нта, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та ч |
| ; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. |
| о дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врули |
| лајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам др |
| тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припе |
| да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, |
| азумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... |
| ахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледи |
| а ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима прип |
| од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако с |
| и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па н |
| и мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> < |
| недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како |
| г читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и |
| p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали |
| Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на |
| смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> |
| нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ < |
| глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Te |
| је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, прит |
| <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад има |
| чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до м |
| илова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду та |
| , из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, ре |
| емо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, п |
| представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} О |
| и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој |
| левку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још |
| ицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> < |
| ри... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно мора |
| ола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет т |
| не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tek |
| уга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као |
| арао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ дод |
| сни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали |
| н ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији |
| ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по |
| о као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам |
| Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохват |
| господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантс |
| <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p r |
| е син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљу |
| ekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћи |
| лство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени |
| ачелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . |
| а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како |
| — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз њего |
| оре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да |
| ше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учи |
| јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и мл |
| довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и друг |
| о беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сирома |
| . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплаше |
| /p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} М |
| часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S |
| ела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а |
| во је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свака |
| грљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пу |
| пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p re |
| комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре п |
| е ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p |
| рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јад |
| гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам разми |
| t">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, гу |
| ах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме п |
| м плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} М |
| ом помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у ком |
| ко пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто ст |
| а Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, |
| била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам |
| и, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да |
| сподске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила о |
| јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога поз |
| ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од |
| .{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ за |
| ође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи |
| ка дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам |
| мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме |
| једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога с |
| а жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дан |
| лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не б |
| у често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала ради |
| до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да г |
| о осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих нек |
| е дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирн |
| што и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје |
| p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само |
| rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend= |
| , ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници ск |
| мешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам |
| стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Уто |
| S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се п |
| вршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо м |
| !{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на |
| тови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чо |
| штеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали |
| рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се |
| Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад чо |
| t">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу забо |
| rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, под |
| .{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момц |
| сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје |
| ј пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, уз |
| леба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казу |
| ла је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p |
| ице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p ren |
| амо загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо ч |
| оје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном |
| ао зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Бо |
| о, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љ |
| исвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поп |
| t">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; збо |
| иротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Ник |
| , вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други |
| с је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељ |
| се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту х |
| гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грли |
| ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје |
| учена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само |
| ој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је ј |
| Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! |
| једно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створи |
| </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање |
| ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мен |
| ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема |
| ући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслон |
| "Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије о |
| беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казуј |
| да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога п |
| рила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> < |
| осу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страш |
| , на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њег |
| еду његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитв |
| ице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном |
| d="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да про |
| ">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога |
| га занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушт |
| дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га |
| е још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат по |
| ршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђен |
| езином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у пос |
| ковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде |
| не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гле |
| м гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећа |
| мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се д |
| га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама рече |
| ца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, зна |
| , џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... |
| rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљи |
| тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst" |