им грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="T |
мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладн |
молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорч |
ром снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst |
>Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клу |
Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба |
гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетк |
(мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Диш |
ахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја |
ском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци по |
end="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Х |
рано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне па |
е: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="T |
p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо је |
ekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапута |
шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље |
носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора св |
еђутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црн |
.“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро |
гова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим усна |
људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам в |
меде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, |
ао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чус |
нако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tek |
и га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељи |
ави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цв |
end="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. |
онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend= |
Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p |
ироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst |
је паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице сме |
ност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерч |
це, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад в |
<p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђ |
арђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бл |
p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то м |
ивијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„ |
">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је |
...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски |
занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица |
алеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Х |
ла! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи |
е и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас га |
е видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Поч |
стим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. |
/p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> < |
ка, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на |
end="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуб |
ено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни |
па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не |
удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То |
кама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је бил |
е груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборави |
други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва |
„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у |
мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харај |
ра, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, о |
извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и нево |
р и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кука |
из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="T |
и трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали |
колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Докт |
мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Teks |
осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="T |
, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варја |
е газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </ |
ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих с |
ати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
оклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из |
уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посве |
квога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: н |
.{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод |
едне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst" |
, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p re |
све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и на |
м увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да |
ишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила с |
м продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Б |
он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућ |
, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а |
сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Реши |
реко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по т |
.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он ц |
мо о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се виш |
: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="T |
му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У доб |
о.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата |
?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трепта |
вету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног с |
Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта м |
је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа р |
с и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p re |
у, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињс |
и га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као п |
е!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужн |
end="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто |
ганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и срет |
а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак та |
rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Ма |
ко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Т |
.. </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши |
се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој |
ти и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увезе |
свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бист |
е мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> |
еких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледа |
Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он м |
ке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади |
велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју он |
елики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамо |
их колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него ч |
арком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањариј |
st">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укоч |
st">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, дан |
д Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко прод |
је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метн |
ече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} |
а, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут |
">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{ |
брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кућ |
"Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Дв |
вих; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вич |
Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом |
; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst |
/p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p ren |
кенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене! |
све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожут |
чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend=" |
а рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робиј |
И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда |
врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради п |
мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју д |
елим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним ф |
посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чед |
е тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... |
лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божи |
ући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики н |
и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од уз |
кутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицај |
и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по |
уће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Teks |
хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких бе |
оворио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, |
<p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласо |
...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду п |
а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бо |
тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за |
S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођен |
Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Об |
ком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео |
и они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће |
залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p re |
Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не ос |
али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мисле |
с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а |
кенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га поз |
еле госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Туж |
сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} |
или, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гроб |
ео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз |
су љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> |
с Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца |
{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жи |
пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом |
које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> < |
е жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у |
ту неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али |
ве којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуц |
цу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби |
="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он с |
аше.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам м |
, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тис |
, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, |
кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана сна |
уком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у к |
— повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! за |
уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — |
дахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не |
се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме |
напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима |
а понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: |
гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, бол |
<p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за брат |
је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре тре |
оростаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p |
бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим г |
реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="T |
петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је тол |
ћницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ће |
м, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђ |
о, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину м |
а најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осм |
убоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Ма |
те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у |
м се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспа |
кинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја вид |
идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зн |
p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, о |
све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{ |
ај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакв |
мо гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за |
. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумир |
болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду |
зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка |
t">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко |
.{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан ра |
дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p |
дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да до |
низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дан |
дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали за |
то, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како |
им очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} П |
е: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу пре |
моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставил |
и пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, ником |
љубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћ |
играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши с |
тка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумира |
е ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да л |
у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: |
крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавни |
сом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend |
ћу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујућ |
"Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у е |
</p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога |
<p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам г |
о да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погле |
rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, |
јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена |
p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из к |
о здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет |
лом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас п |
</p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни |
буђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> |
. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p |
и проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несре |
а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинд |
ило сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је н |
длазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја па |
{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани |
А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби. |
дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густ |
вече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: поблед |
">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и |
ни хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је |
ене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога |
ојих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами сво |
другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се |
од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; п |
на, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих ни |
у воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну ев |
ча Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p re |
е.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> |
t">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p |
">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш д |
че жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плак |
Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ |
ватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се |
грну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући с |
на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци сво |
Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти |
стина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледал |
е руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само |
а се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а |
ека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе |
/p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никад |
м страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја |
{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грли |
nd="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели п |
ледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се |
"Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни поп |
је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сиро |
="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори... |
н, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је |
="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами |
сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје са |
аћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако |
ла сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осм |
е од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених б |
гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом сило |
жда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испрода |
ан на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те стр |
/p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од б |
заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шт |
ekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора дол |
у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је |
и да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> < |
аџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он |
милостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким пр |
о парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре г |
а, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сас |
рође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, т |
могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, он |
d="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, не |
е на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на друг |
богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натра |
варала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ћ |
end="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обаз |
аном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој |
чу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкер |
им мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископа |
скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сир |
дених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и беск |
сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и |
це, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац |
<p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде |
онесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а |
еханџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Поп |
d="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, н |
ијатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово |
S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дрк |
совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p ren |
н благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Мале |
, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> < |
олму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p |
а нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! |
} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно ма |
орције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p ren |
екса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече |
ти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђ |
што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари |
мо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухв |
Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“ |
S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу исп |
Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Дв |
ој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена |
</p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и п |
сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи |
ору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку н |
талим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему |
њаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе |
rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p r |
та Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char |
еломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, |
е беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> < |
н мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико |
то тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка пре |
nd="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му бе |
неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </ |
залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу гл |
дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стре |
ас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш |
ижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у со |
атио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку |
а пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећ |
колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене |
очености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, п |
хвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), |
дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој ст |
беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, |
е прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то |
јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим кра |
p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грли |
а наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend |
ао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам |
о се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах |
.{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут са |
сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и |
га сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописан |
Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који с |
говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, в |
а толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јед |
лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у ње |
жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад |
} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме из |
и Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде |
увши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из бит |
де тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S |
а га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му ка |
лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе кос |
т пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко |
и ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend= |
, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, моли |
сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да и |
, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с о |
Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Сав |
н журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{ |
На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S |
— прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгле |
А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst"> |
или, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше |
} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на ме |
има да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукам |
жи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из зе |
а не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опакли |
.{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и |
> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p |
људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су з |
им дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </ |
кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{ |
ду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помо |
а и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно |
м фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с бели |
и? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледог |
ветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми мету |
кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са си |
од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а |
прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њ |
ну косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, |
гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице |
носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао б |
и.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чини |
али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја |
ти доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из та |
су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје мак |
сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке |
у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трул |
="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у св |
</p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша дец |
де на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, и |
баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних ра |
то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо |
е, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће |
ј згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из ко |
нио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошк |
балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђо |
/p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година чове |
ологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, н |
да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљ |
та је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. |
о сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске ули |
један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неко |
су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекив |
, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањ |
уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва |
/p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше п |
и муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је т |
е; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су о |
пут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Але |
нару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p ren |
а су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на |
м изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати.. |
тка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала |
ећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му |
зе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p |
...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица у |
егове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. |
end="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банк |
било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашт |
: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години |
rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим ц |
</p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и ли |
о долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мај |
л’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још |
end="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{ |
да ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми ј |
<p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве клас |
ом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасн |
то мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p re |
p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по р |
.“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његов |
жа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно.. |
; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужно |
у, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој |
</p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да ј |
у, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен... |
и из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила |
е. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; |
ући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и |
а помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева |
о хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p re |
г наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend=" |
Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, |
ти...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; ота |
јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно пре |
али чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на но |
то.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, |
идела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи |
следњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </ |
ерика нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чин |
ером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесни |
/p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме |
а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрез |
end="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога |
пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходн |
у хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду |
међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је |
колико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{ |
а сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst" |
е руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који ни |
с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, и |
е на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p re |
p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мр |
дела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а |
у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а |
рећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћу |
у је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше |
белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио з |
е Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а |
еднога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли х |
је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме ше |
и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него к |
т трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпр |
о, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада |
их зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који |
ане беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити мог |
Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица ис |
пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њ |
ога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би |
ек проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш з |
end="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">С |
хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, |
за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у |
акати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје |
а нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да беж |
ге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и |
рце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога н |
е неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру т |
ељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским с |
и сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладо |
то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу бедн |
, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, |
е их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али |
p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање н |
не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst"> |
ца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="T |
лово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер |
у; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са |
, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али с |
} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да |
до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала |
еда у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она |
аме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким |
човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После |
даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p r |
еко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умре |
глед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај пог |
брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
рски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски ч |
људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здрављ |
ла; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сирома |
наду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће он |
Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам оп |
царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst" |
Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дош |
просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно |
пава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се |
Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох иска |
јатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу |
"Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја с |
бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја |
один строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порци |
чи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те |
а и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом с |
е. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек до |
шно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на зем |
од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он |
едо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend |
се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила д |
несе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend= |
и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекида |
ном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, пр |
никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога |
о; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме |
kst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси у |
/p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би мога |
енац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешк |
равила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава. |
глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили |
{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима |
е — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га |
</p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружај |
а ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p r |
ка револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то ш |
овека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црнома |
у нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није гово |
биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши обр |
у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зли |
расти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна |
овек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав.. |
ела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри ч |
ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати! |
роћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без ме |
да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек ш |
колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стај |
љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?.. |
ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p r |
> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst" |
продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!... |
end="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше |
ује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда досп |
{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходн |
доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не |
ише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; не |
те се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преос |
пет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гле |
ли он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p |
Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у г |
ијатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не |
гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљ |
мом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтил |
а, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: |
нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бл |
ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и ту |
рт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сир |
тне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она с |
ој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш |
трах ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца |
е ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам вид |
е: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми |
ксера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна |
о злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend |
а пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осме |
е.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца |
изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког оча |
лаве га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није |
јсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, |
крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала г |
у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће |
а Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му кр |
>Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што |
севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... |
итаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend= |
="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима |
end="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао |
ражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!. |
сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још је |
азде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за |
вако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ру |
једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа |
удућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p |
{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубав |
тао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи пролив |
зусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која ч |
ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам р |
kst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — |
<p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, п |
опатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостив |
сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погл |
лим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> |
ечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „ |
најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила с |
срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бле |
ше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим |
тати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, а |
олети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{ |
ам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, |
рахота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештен |
било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет по |
ла.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst"> |
ротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ с |
ма ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ < |
ekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема д |
моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и ви |
о да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима с |
о испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара |
Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њи |
, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залог |
брад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо поб |
га несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити |
јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И |
е му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових ко |
бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својо |
но због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ |
лушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а са |
једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их ј |
и ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, |
да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, |
тац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} |
че у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми |
куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари п |
га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин ком |
е отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и |
чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну кол |
међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозор |
лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је |
ло срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за |
епих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{ |
потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога гор |
ијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Ха |
љицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је |
узе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срц |
а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља |
е викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst" |
трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На |
ше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да |
! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиж |
бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} |
је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове који |
је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Teks |
...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собиц |
нога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="T |
на! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst" |
">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху |
шт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отп |
-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> < |
два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху п |
ше: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Там |
и и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је д |
</p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џа |
, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тет |
сом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа ве |
тош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из друго |
ени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . |
rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје |
тупио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="T |
} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу |
беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, ма |
ашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме поглед |
плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми н |
школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болн |
ко смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце упи |
беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хте |
чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе |
ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад |
ко се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту не |
на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tek |
{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p r |
е му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, т |
места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се сме |
, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отим |
ити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече |
а теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се у |
>,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко |
">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, н |
во, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадош |
утала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а о |
rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, но |
ао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Ч |
ше ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет п |
а рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким да |
робили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ пороб |
но рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде |
тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у м |
аца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади |
kst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу |
аро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="T |
дне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — |
етка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још кој |
t">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде |
еба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p re |
<p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су |
..{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђ |
<p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим н |
ву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора н |
и од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин |
, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, |
та би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њего |
о. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана глед |
руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја с |
и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, |
ару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празниц |
рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам... |
ичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце |
гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из |
су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хр |
роје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем пос |
поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше го |
та, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p r |
и... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну |
господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих с |
те пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst"> |
али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате са |
па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p |
м, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однећ |
, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у ов |
рни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислим |
к. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је ре |
е тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадн |
рене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао п |
/p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним |
Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац з |
љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он |
репо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="T |
је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која |
јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне с |
аја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гл |
ekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком уд |
и изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма нав |
алио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право |
да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје ка |
у зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући |
мну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавн |
е на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ из |
пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви |
време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве уп |
Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни |
kst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набр |
бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, |
жати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} |
d="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи до |
као ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, |
">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога о |
, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је |
зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска сто |
аласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући |
че један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— |
p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљив |
еју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што |
старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и |
чјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бо |
ушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глав |
чности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p |
а му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не |
а тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend |
ше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка мож |
} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила с |
д подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се ма |
љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга с |
д непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има чове |
естан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па |
ушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја т |
ча Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tek |
лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их |
и, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да на |
: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од |
рашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, |
ича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тет |
да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ј |
rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даљ |
а ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend=" |
још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но |
леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али про |
ице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} |
а кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја с |
о му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очи |
прли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним |
ама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, |
је? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко |
алих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице |
неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </ |
</p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бе |
је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћу |
ве прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га |
је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудим |
end="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него |
с је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говор |
ожић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић к |
н за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка поста |
гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошл |
ш за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Teks |
аљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја |
ш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Дан |
дине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> |
То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Teks |
асто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, је |
још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, |
ми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја |
а, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и он |
ну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми |
</p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна |
ађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
мар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар |
ли скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, ј |
о бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну |
rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатији |
">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви |
одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да са |
„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло? |
е немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... |
што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p re |
моћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомили |
end="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, |
њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чи |
од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">По |
шла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наруч |
корачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, о |
узе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да проме |
трашном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за |
ва живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пр |
Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испи |
ekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је |
сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све са |
а мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно |
се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је м |
ћао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита т |
ролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </ |
ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један с |
">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам |
">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и |
end="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у |
робисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова |
, па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забез |
озним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не |
ekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; |
</p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не с |
орко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе |
жио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћ |
ри недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш к |
е тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} |
свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend |
осле сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend= |
са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њи |
носом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гом |
ла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креве |
као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се с |
<p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху бол |
ка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="T |
хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима м |
упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> |
нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend= |
а, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљ |
.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те нес |
рила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И |
чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у он |
ко господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, |
о око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици м |
е био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да |
д то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна |
озна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="T |
, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхта |
иљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пу |
ирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће опра |
t">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на |
га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно д |
е онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно |
естано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљ |
p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по со |
м поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{ |
, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три |
иромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих г |
можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за крат |
астобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месец |
дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетач |
>„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају обл |
како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му |
таде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отвориш |
казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога |
е пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хл |
ом крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено |
а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече |
т видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, |
нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} |
е!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сока |
st">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опа |
ама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегн |
устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени |
о хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли |
">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћ |
олугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет о |
ао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изо |
зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи ш |
лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, |
м искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: |
згледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича М |
, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође чове |
.. </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само и |
>Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам |
, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубок |
мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="T |
који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! |
ти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst" |
тајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упом |
</p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци |
је све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жанд |
а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти |
— Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, |
Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — пору |
а гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S |
аштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — |
Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ак |
Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све |
rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама плив |
јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а тро |
, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Але |
е; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна тр |
загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} Пос |
ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend=" |
дни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: но |
Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула |
="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марк |
Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпо |
о је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох |
од тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После |
а... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам м |
и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи |
прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајк |
опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, |
вика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{ |
што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. |
нили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која |
делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису м |
а, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а |
бавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, неће |
сам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, |
чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} К |
загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чинил |
Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p re |
ећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш |
лећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту |
вртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да ј |
nd="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је о |
не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говорах |
помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-т |
они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst |
ком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је годин |
} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пли |
моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени |
ла пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни санд |
је старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода |
оја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде |
и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме |
захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst" |
јемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сва |
и му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Te |
јкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали с |
опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капк |
о једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама п |
и је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у |
подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените св |
ћи. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја варош |
даваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... < |
ео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њ |
колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онд |
алик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело.. |
ати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сирома |
хо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} |
љачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајк |
е воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Друг |
гледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет ку |
а кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробил |
ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није с |
p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој посл |
d="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам |
екуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као сне |
умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} |
нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње |
ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„До |
="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сирома |
, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst"> |
а другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа р |
ени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше |
кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим |
кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво |
сам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst"> |
рну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend=" |
="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће |
јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с бр |
о срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Teks |
онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хле |
на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пу |
д глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Ок |
а и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том |
ртијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна фо |
д је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми |
ли меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак д |
d="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тре |
">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S |
">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо ру |
може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p |
к залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, |
тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац ви |
наши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с в |
либице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима ки |
своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се |
">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе! |
говори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, |
!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend= |
олико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, а |
Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, |
} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p |
<p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказан |
ла кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо вре |
ном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, ли |
о пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе о |
</p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој |
једанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> |
рли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена ово |
претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?.. |
d="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајт |
на изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не |
паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> |
та чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Teks |
Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у н |
на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} |
rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном т |
тах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела д |
} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе к |
о.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинс |
ебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{ |
љ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Ке |
бра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке рад |
корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није зала |
настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам ј |
отиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме ј |
ли су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћућ |
е!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа дал |
"Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, т |
ајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе |
врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људ |
„Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показ |
тка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајсто |
о у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="T |
ам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја с |
чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Те |
">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ |
и је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал |
лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се |
не, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, ув |
вим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењ |
дине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра |
резиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend= |
р од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с |
е, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гл |
па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздах |
лекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега |
мах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело прогов |
еге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетк |
кви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опека |
и звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице |
иче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачн |
штена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесн |
ивезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, |
а, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала са |
Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
st">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови |
им очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само ж |
га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; п |
вен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} В |
>— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, д |
крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре св |
из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе |
и, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му |
ним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst"> |
редмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох |
: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чи |
ло уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздр |
nd="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим велик |
а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља |
</p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали |
rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра |
ета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, |
одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му |
даком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта |
е вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> |
је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема род |
{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила |
ekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота н |
асом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани т |
е пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијаниц |
Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфл |
воју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p |
.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој |
а, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан. |
ао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега добро |
сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта б |
преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету |
ва-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кун |
прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, пре |
азима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p |
но! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p r |
лиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчат |
S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство |
rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја са |
иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепа |
ми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мај |
м све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо |
огледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак |
а говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, су |
лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша |
м Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној |
пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је траж |
на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећ |
плакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима у |
ворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, |
S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У |
залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... |
штену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче око |
.{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они ко |
ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} |
где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p r |
end="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марк |
бро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обра |
nd="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним |
ба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Ви |
утујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изн |
ије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђ |
сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, |
оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса |
а неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо з |
ш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, |
ј сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} |
и је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, због |
жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се |
, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, |
о држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те |
е из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко |
</p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: |
ом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувар |
ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од сми |
обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрега |
} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обуч |
један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину |
kst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p |
шем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе |
">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен |
столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, |
ј отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; |
како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу |
ане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> < |
ди, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једн |
то дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња |
ице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> |
ранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </ |
} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опе |
учак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без |
ео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаш |
о мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко вре |
ромукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је |
: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Te |
он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разум |
о им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Глада |
да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне до |
у гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај госпо |
бе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет |
<p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господ |
„Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, |
несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи з |
ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече пр |
оји од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> |
ши. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћут |
S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилости |
шој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њег |
е гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с браш |
га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од |
сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То ј |
друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на зе |
део бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зел |
да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Га |
сподин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружај |
Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом |
и Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на сил |
. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Вид |
ле се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила |
цну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од ко |
и, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не |
а рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, к |
села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p re |
</p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне |
rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече |
S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми |
носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ |
мо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гво |
где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, ниг |
</p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке.. |
у врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst"> |
ијатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неис |
st">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање |
ком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: |
, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ |
Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од |
бразе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу ко |
уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапута |
ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> |
јпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да при |
ворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје |
је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете м |
ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend=" |
мо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплака |
Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грл |
о прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend |
мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну |
ekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глад |
еле што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. |
мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере оног |
е и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. |
се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота.. |
, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p |
ладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Им |
Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, |
">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад |
t">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, |
ча-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с д |
лице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мисли |
је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оч |
ра једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више п |
једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чи |
оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, п |
мо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А о |
огао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Он |
икрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима |
и. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst" |
дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сироти |
Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и |
у бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p re |
ка чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али г |
стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и ка |
саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ < |
е куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, |
ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам до |
ао крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Teks |
леди и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елемен |
слила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Не |
слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог |
</p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхраб |
м праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он пог |
>Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко |
побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи б |
одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор |
ича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова же |
јстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прил |
е... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу |
ана прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. |
е из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">И |
ава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њези |
ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнут |
види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати |
м оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ј |
а по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се |
азили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну с |
као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће д |
ћу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p |
о гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше ст |
ти; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Ш |
ошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој теко |
ногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="T |
земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ |
е, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није |
отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео њего |
љи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову наш |
ивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху с |
емо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пр |
но!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац |
због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно вр |
бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што |
<p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко к |
">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њих |
е, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умр |
ове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад |
и царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још |
nd="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. |
а, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend |
p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отвор |
дсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst" |
, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они |
</p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend= |
Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина |
“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа |
као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подму |
, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад |
јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, |
еда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки |
ам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане до |
и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугл |
и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се мо |
о беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако |
ико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош |
лекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, неш |
људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли |
кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих |
троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој |
ло врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и х |
ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратн |
то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабин |
казаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, |
</p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице м |
спирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра мо |
е да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су н |
године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, ка |
нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео |
end="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само |
ико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети... |
ва претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна вра |
d="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу д |
<p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду |
ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи |
сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њег |
немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су гово |
а и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође п |
— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по |
ају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море за |
kst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, н |
ећ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећ |
вим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p ren |
загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда |
говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, нала |
оловину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} |
ти јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост |
ак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави |
ава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико н |
вар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} |
и што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову ум |
јд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну м |
, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и |
е, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p r |
ју у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хук |
а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </ |
и залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; |
га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p re |
уди, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишиц |
к, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у бо |
цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоруж |
... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна |
сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога |
ше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издал |
скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. |
е ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио |
t">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
мена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и |
ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан теме |
на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор |
огу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих |
код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођено |
d="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. < |
лога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, п |
груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги приј |
сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке |
утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Има |
ежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не |
лике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забри |
о, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна |
беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади.. |
гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p r |
ликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су |
кара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв |
тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst" |
и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. |
ам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уст |
оје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима |
оравити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сироти |
гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... |
а јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати |
неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче ј |
собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнув |
Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше |
ту носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, |
ажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала |
мрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олак |
упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једн |
диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, |
он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако |
ила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како ј |
<p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријате |
рце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само |
лно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жа |
>Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело нас |
ekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше |
а лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="T |
рчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу |
ку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">докто |
зумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Докт |
ђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је госп |
..{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да по |
лави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му |
досмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па |
и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на св |
> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: |
.{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> |
је шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гост |
и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја |
ти... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst"> |
ких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?... |
свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} А |
а јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </ |
едина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а д |
ве сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам |
рна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... |
бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврн |
млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се п |
та испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си |
милог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p re |
сла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако |
ара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tek |
астук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
рете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице ру |
ујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од |
дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадес |
ула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, |
а. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти о |
!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи |
у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потму |
ломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опе |
иби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прек |
похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда |
шати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћ |
поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} |
уку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а |
јући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике |
"Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} З |
</p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих |
о... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело! |
га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па ид |
тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скап |
епали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању |
стиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копас |
да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бе |
богом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на свој |
и у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Во |
ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала с |
гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су |
врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... |
па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме |
те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди |
се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњени |
која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S |
рахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девој |
могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она вр |
од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговори |
p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје |
су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грли |
бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Te |
т као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} |
/p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за д |
ekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна |
твац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки |
, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сах |
хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из |
мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и |
S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног |
где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали |
} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend |
ше. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покрив |
{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мири |
сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху |
н вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде |
</p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Ни |
је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима |
је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад з |
ђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бег |
а груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја те |
да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бит |
вих; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у т |
ко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу |
и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p |
="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Te |
ekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити.. |
ле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препаст |
nd="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p ren |
стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час |
м знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошу |
ницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, суза |
едно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И |
о слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше виш |
, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његови |
ијатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би |
сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше |
бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="T |
ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{ |
умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог по |
радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, |
: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му |
о осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми т |
е!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од ст |
ма умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах о |
жљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, |
ске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!... |
оје су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу |
нпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очаја |
суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој |
оговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро! |
разник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и с |
јом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за с |
диш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, |
а што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p |
а пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под н |
он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плев |
га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А |
клију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst"> |
е.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак к |
покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да |
зивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и |
е, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на к |
Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та |
дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада проле |
два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p |
нас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њи |
разима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиром |
rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом |
ући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у |
„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече |
камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчм |
о и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја |
питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтел |
nd="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на |
знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst" |
ико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и т |
.. а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону вр |
је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а |
је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строг |
о да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни тал |
е пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S |
шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво |
не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу сре |
а је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, |
су...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљив |
мо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печ |
">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на |
="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују! |
лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. |
у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend=" |
их капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздават |
не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше |
да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то |
неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Ма |
и одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом |
="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а |
стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш.. |
?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p |
устари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна |
и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога ч |
аде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p |
здамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити |
</p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ни |
.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађ |
капавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет б |
е треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S |
"Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави |
ној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и |
имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, |
ић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене во |
ти“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst |
смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве пост |
ање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их |
<p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p |
наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да посл |
рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мук |
дна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мај |
ило готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем к |
си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још |
у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Ал |
рко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„ |
до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он |
rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишље |
идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збу |
наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?... |
kst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увел |
ају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе. |
и комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и |
говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> < |
едно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злоч |
t">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад |
о гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... |
ота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мал |
ије. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајст |
срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс |
и му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га посл |
и кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала |
бе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
едан човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, м |
а су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували! |
одини и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; |
е, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не |
друмар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— |
у, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па |
у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она пад |
(ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гл |
у породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води пл |
} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?.. |
а откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!. |
но што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталист |
ту се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико |
читати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од гл |
питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол |
ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ т |
олубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено им |
д. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин |
ињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане двор |
ници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га г |
љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој |
му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у сво |
и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај вес |
којна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, пош |
ао кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртв |
.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше |
} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови на |
о, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Т |
ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитн |
{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очит |
озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше. |
де нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{ |
кох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, |
ени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до л |
за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tek |
знео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако с |
ћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спре |
ем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Але |
атељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили |
ло ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше т |
огледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p re |
мо не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде |
у као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао. |
аучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути |
добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке |
дао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="T |
kst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе и |
ekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под |
: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега оста |
уну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, |
} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме те |
се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p ren |
пет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо ј |
да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо |
е гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сир |
ана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, |
</p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стид |
е ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити |
, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: |
?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по ув |
као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није |
а нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живо |
говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до уш |
је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није з |
простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га |
ном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{ |
{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Teks |
вала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најп |
ио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше |
е њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а |
Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tek |
, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина |
тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанк |
{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица |
, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једн |
ишта, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затв |
них мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p re |
па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. |
робљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе при |
њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend |
лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало |
име бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. |
емљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на |
куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити. |
е дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љу |
коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!. |
о живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="T |
у?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој! |
оброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам |
воје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћ |
није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мисли |
а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да в |
е суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол |
!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, |
rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи |
ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте |
т пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: до |
ахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије |
е могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. < |
за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, |
време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p |
ан сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над м |
Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице |
тога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући з |
</p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну |
ечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрал |
једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда |
покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али м |
римимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> |
име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад см |
рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наш |
мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="T |
је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шуш |
{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем как |
<p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Teks |
ајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Teks |
p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко за |
тавио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је |
начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет мо |
t">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту |
p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржа |
вава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, |
осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечи |
сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с пра |
/p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за |
не груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламен |
а нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред |
rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како гове |
сле својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојников |
Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, твр |
ш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш |
дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупа |
по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, одн |
дела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, с |
kst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst |
у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а пос |
а није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, |
мо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само |
деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончи |
на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равни |
ролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. |
end="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани. |
му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по б |
<p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и љ |
st"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико ниј |
на је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико |
ад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком |
{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде н |
"Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устај |
и, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема |
е“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давн |
другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како |
остивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!.. |
твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо от |
„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и |
Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продуж |
ек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ |
Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и |
њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њ |
ц који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Та |
итке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви |
rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збого |
„Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле |
још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уз |
p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Катка |
заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде о |
ја!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немц |
ст, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на т |
rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снаг |
има у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бу |
е тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> |
t">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> |
.{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка |
А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани ст |
ј ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сам |
се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће |
ну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из д |
} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихват |
љ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро |
у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="T |
е се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} |
, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у је |
S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} |
осмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година ше |
ној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем да |
p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри мом |
ма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слаби |
S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их пон |
а клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">С |
кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те г |
иташе ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам |
.. те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у св |
кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачају |
а си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти в |
ња. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— |
све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме п |
говори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, |
крећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је |
kst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота |
} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мно |
вници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли |
оји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не ми |
и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше та |
с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву |
плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
ах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дет |
о, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни з |
“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно |
па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend=" |
коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим |
rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst"> |
еш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешт |
оваше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним |
аучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ |
та на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p |
амена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче |
да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отво |
rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв прес |
<p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се ми |
а да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јад |
шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој зане |
ци.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мај |
езекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, |
пити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потре |
и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кл |
ан стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумарах |
и. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. < |
а ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} О |
би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у наче |
овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја |
каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </ |
ара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после |
="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати |
ћ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве |
алца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше о |
.. </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ |
е погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта |
рв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хл |
), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива гос |
ју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, ма |
да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. |
стајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама |
..{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!... |
ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу |
а брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се у |
је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим цар |
веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), по |
после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико |
ке тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја си |
и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се пит |
е му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} С |
бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из |
kst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим гра |
сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам г |
оге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је |
<p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> |
њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године |
имо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Teks |
промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јец |
а Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затво |
идео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p |
ажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших ку |
nd="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка из |
“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан з |
кни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми |
е — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе с |
, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног з |
и пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручиц |
е дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заи |
неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ пита |
ко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{ |
адан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Б |
њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И о |
ничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} |
зан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица п |
rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сир |
љубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гл |
лаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом |
у је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — |
rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се п |
а само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни по |
реварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. |
после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, је |
де кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецају |
ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али изр |
ешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необично |
у је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе |
ло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напит |
о. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p re |
благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ал |
њеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест |
end="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десн |
собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, чо |
ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p r |
„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, |
на заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу бриж |
творен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мо |
ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој ко |
и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p |
ог сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: ког |
> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварт |
даним звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, |
ало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend=" |
d="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па с |
а, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма |
рче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихват |
<p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја |
ојевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он м |
у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од |
ли, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећ |
обра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање |
малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, |
рв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа |
на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="T |
стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: |
додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и |
„Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију |
d="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, де |
и седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend= |
ћице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, м |
наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помаже |
{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве |
понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суману |
алати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крав |
либу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор |
у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми ј |
ећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> |
/p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапут |
ако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учин |
и!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка из |
глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; погле |
а да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: сто |
мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном |
ослушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикаст |
rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољу |
ки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан љу |
ј тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, |
и!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да н |
ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напо |
ој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чист |
ромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tek |
, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Н |
ала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Ал |
левити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и о |
глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио н |
иве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су |
ј!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше |
еше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам м |
>„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остат |
сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га не |
Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше |
Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет |
ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, д |
оље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав д |
брада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жа |
Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, руж |
шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бач |
пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџа |
и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, |
ему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме поглед |
жљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend=" |
... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам ст |
<p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, |
скућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној |
</p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва ш |
е мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша д |
...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. |
оспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, |
ко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату! |
</p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гл |
су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, |
ир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мал |
аси. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним трес |
о што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, |
ом у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта ме |
приснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То |
бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p |
столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, ма |
d="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на к |
вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао р |
сак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама |
послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Teks |
ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати у |
, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и |
ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо л |
да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича |
.. </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а |
из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше т |
осле му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као |
rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, п |
орио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, ал |
уди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њ |
х отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу ј |
ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p |
ислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина |
ојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука |
, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво п |
ро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога б |
јишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; |
.{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући |
rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> |
у у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми как |
ље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао |
те марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и |
днога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима нос |
, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где |
ш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњен |
лате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни |
тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну со |
он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадно |
ије ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре |
едати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да ј |
а, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ев |
="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „М |
с за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет п |
њена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst |
м застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst" |
мирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац |
уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми ц |
. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на |
апрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst" |
нила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду |
лакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почив |
ај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужни |
лебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те прим |
равити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на |
Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу |
то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око п |
у воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а ма |
у пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги п |
, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода |
> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S |
х казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хран |
куруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој |
ике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад |
се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презрив |
не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћу |
изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске |
ају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би нав |
ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинд |
>Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође |
, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> < |
ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му |
оје је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; припо |
p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се |
мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле с |
kst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцим |
оже гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испр |
у која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице |
о, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густ |
ени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту |
ти отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут |
оше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше |
у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p r |
сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике неми |
ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни |
{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој |
ису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с не |
рче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав т |
па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао |
свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још је |
и“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загр |
вео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим вла |
паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst" |
у, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се |
на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га з |
ам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица т |
— кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, о |
мо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Ба |
ога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у дв |
била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам |
чити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И о |
је кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам не |
куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек ниса |
а говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу |
ам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по |
ратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за пог |
ао да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као зе |
му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одо |
ца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па |
главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ < |
оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са |
беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојк |
вести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће з |
његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, дра |
а колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала |
чно. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако по |
ишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана |
а, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend=" |
Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S |
Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} |
и одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p re |
вали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, ка |
S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њин |
груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила |
> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend= |
} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као |
ла крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја |
големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост |
господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико |
цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим |
е мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме у |
ешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом храним |
ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро ни |
ом ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниј |
играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак з |
ах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="T |
kst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Бо |
ромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend |
"Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst"> |
ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој |
капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају |
ба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белги |
То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена н |
во, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А ку |
ажености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> |
око уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљ |
хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за соб |
е за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се ма |
ве од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче п |
аг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, |
омоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из |
који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и с |
ст и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми |
а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором д |
звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше к |
ид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </ |
ите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете |
протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу |
тиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, се |
“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесв |
е из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове г |
а разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> |
е мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће н |
е ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја |
ице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријате |
ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да |
t">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не |
ољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не б |
товник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане.. |
end="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танаси |
уна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! < |
лабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">К |
љупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испреки |
воју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чу |
подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забри |
празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса д |
у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они санду |
трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћут |
он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твој |
наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминул |
а се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари приј |
овица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне |
аца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="T |
{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господ |
ететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи |
Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих |
ој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они |
а и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, д |
Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним п |
kst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{ |
и.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с детето |
уће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковеда |
ити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова |
сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није прева |
трашно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом. |
Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој мл |
д њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Ди |
онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мисл |
мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајстор |
тигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Б |
ј гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се да |
бови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима доврш |
саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем непр |
А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је |
није прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Ср |
приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам |
ни пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend=" |
Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!. |
одаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити |
остиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осе |
p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му |
орити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светл |
м.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је за |
ају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четв |
ого новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од |
и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца! |
о да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се |
арош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима с |
rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприли |
/p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} |
бан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали |
итним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; |
извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столич |
— његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавник |
лаву, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па |
одинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Ал |
на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће м |
боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни м |
е, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} |
i>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити |
је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне го |
ијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на |
е, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је кр |
продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Бол |
га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пру |
па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је |
ам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала |
и црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мис |
p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} |
rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико |
спомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци чет |
ена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S |
кове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од |
аку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем ло |
!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ |
паштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не запла |
им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S |
kst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!.. |
осни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ |
дахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не о |
ав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{ |
о; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате |
и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајс |
са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} |
унтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски чов |
тије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а л |
осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си |
утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капе |
алостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао з |
ога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад |
ацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогуниц |
ду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за поса |
нчић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса. |
у је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме ко |
, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> |
баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Ал |
ро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбит |
је заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигд |
бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по један |
а нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tek |
ико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме сне |
и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна време |
це намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема |
ије ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто |
, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли |
} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места |
p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Teks |
па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="T |
и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађав |
ласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} |
а, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комеса |
!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба живот |
ан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне пр |
скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутал |
италиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиро |
кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p |
олим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше |
син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћ |
ладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном т |
сећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу |
па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о по |
ече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, |
где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није д |
ут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухте |
— уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="T |
те!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила ра |
тила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која |
наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам |
ekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су |
ма да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезин |
а кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Teks |
су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ал |
} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за буди |
а, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек п |
у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца |
вао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин дад |
дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ |
ва и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p re |
<p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нек |
х планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али |
И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вред |
мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p ren |
нова са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста к |
баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рук |
атом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. |
знавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављ |
е му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћут |
о...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попиј |
аду да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви про |
прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и п |
<p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала с |
Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми |
грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пут |
ани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекс |
чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} |
о ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опр |
уци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе |
Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он |
ам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо гово |
големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол у |
d="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не |
о би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} З |
а је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима ум |
="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућн |
а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам |
и који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро |
: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p re |
сторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше |
најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога чове |
тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не пр |
крећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим |
јевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, |
ао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда |
скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парч |
и с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p re |
d="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цар |
“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани |
...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чи |
</p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p |
у, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе ч |
још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи на |
дим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p |
хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; се |
слонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није в |
м бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробу |
сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж |
S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Свак |
их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то |
пред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Ј |
газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих си |
ко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окр |
ојој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару кој |
смо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се ни |
јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн |
гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!.. |
ар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један струча |
богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава |
дне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, |
Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој |
слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар |
адалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула |
</p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он |
и, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрези |
Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst |
Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе. |
њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати |
ред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан |
, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебели |
е свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме |
тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар какви |
провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед к |
и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја с |
ко болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе ч |
паклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ у |
дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с до |
Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и |
="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мај |
st">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе б |
и не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесници |
и у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим |
— и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коров |
прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> < |
милица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врис |
сите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташ |
nd="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким |
муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend=" |
местим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> < |
а дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну с |
t">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он |
д по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да пров |
м таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? |
љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p |
="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
ева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, ре |
з мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову прос |
ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p |
лаву од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра |
очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је |
око ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, |
p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем |
утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном сн |
рце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога |
ала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, |
мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не реч |
пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> |
доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S |
</p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p |
нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је с |
сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види |
ти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пр |
на паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му ј |
ци мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукам |
омаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те |
уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме он |
да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гр |
моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, ла |
протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у на |
ривши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend=" |
на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми поп |
шише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на |
мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела про |
пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу? |
шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочека |
измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, |
тар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми |
загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, в |
јете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зелена |
човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете |
да ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој |
..{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште |
а одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend= |
ице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </ |
учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и те |
де ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама |
се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „ |
етила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате |
ан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измење |
Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чив |
ала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци |
опашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гом |
у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Ст |
">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> < |
његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p ren |
рило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После |
вече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек |
матраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова |
а слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Беч |
} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је |
или, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад до |
="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S |
убове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас |
неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздр |
ала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству бо |
сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим |
безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изрази |
ма посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја ос |
каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили |
и да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држа |
окацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и |
ести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили та |
>Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрач |
је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годил |
прегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета |
Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као |
по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} |
бу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан кр |
обе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst" |
nd="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо |
големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику ж |
вом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га ј |
рањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама јед |
његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја ум |
ољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица |
усте витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело |
st">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p |
ру, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздраж |
ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко пла |
е; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се к |
мркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи |
„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у |
т.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекив |
мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе |
">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом з |
ти праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они пог |
м прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући |
и, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиро |
ла, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам |
акао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је |
розне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са своји |
, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у |
ви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа |
натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Teks |
ао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела с |
не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме б |
, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Teks |
рала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у с |
има у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p re |
руди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му те |
гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују |
а једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколи |
<p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без с |
е ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила |
ихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не ма |
ам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим пра |
омораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сироти |
било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи не |
Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} |
ла рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему |
<p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p re |
залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на паме |
ли нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чо |
убијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, |
још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други к |
а сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви с |
го и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролеват |
{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дрк |
његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и виде |
а ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда |
о, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} |
ојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а |
питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, |
вине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла |
јих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући |
а да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је т |
ти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох м |
нага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а ка |
. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме |
дајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени ос |
} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неиск |
а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну |
остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst |
> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох п |
у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту |
је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; не |
ли се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али зал |
</p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> |
у, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} |
еца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> |
м јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју с |
а су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести |
рима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је н |
ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p ren |
ве сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше... |
<p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим лис |
у малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихват |
<p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповет |
мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и припо |
би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме |
d="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије ј |
у милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код те |
ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана |
наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуг |
и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> |
мем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта нос |
проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клону |
</p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме св |
ело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, к |
тка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst" |
ури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих уве |
{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме |
’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису б |
ако је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (на |
е, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па н |
нагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи |
це“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И |
посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт сол |
ељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово пољ |
</p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога ср |
а загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црн |
сим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зи |
и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само |
"Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једн |
">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима |
не сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако са |
сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst"> |
Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад на |
о њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се |
и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од т |
мештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне |
их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да г |
али који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, ско |
} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као д |
раше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Т |
ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз блед |
ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудим |
... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је |
то лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам п |
пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџ |
божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, |
Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла |
нуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартиј |
ећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба не |
ста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p re |
рло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради поз |
тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S |
е...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tek |
припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у |
оздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бе |
м видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> < |
д винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с ли |
сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао у |
његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његов |
"Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима уда |
пет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући прек |
ли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, |
лади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић |
није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а |
авају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би н |
о свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="T |
а још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе |
смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мрш |
t">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} П |
="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> < |
заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, |
једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и |
м одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p re |
као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и пог |
све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче |
</p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху с |
акидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... |
м шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био в |
сти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А |
} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми сед |
ари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крсто |
га и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска |
"Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како н |
беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него у |
хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара |
боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
ј гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да и |
ао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мо |
.. </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша д |
ец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека ч |
</p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: ид |
p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња |
</p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко |
које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; при |
своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и |
а донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу пооти |
један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на су |
да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачувал |
да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо оти |
ремена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци |
казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend |
анату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало хра |
години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило |
бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски ч |
ости (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је свој |
гао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше |
S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, о |
end="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на |
а бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до ње |
тка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те |
оваца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глад |
бац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst"> |
ој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем јед |
ше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци. |
азио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га види |
човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрп |
ју била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута с |
ије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а |
да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало |
тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, к |
а?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало по |
st">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од |
гра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend=" |
ма нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst |
p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марк |
ице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту |
ојој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а он |
. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p |
> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у |
о беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбац |
p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S |
олазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан |
тере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха |
Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за се |
а утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном |
поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала г |
подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst"> |
лако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да |
њи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису |
...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у |
у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја |
о што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... |
и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је м |
једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила |
Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега леж |
пу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, |
ати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно |
ке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно ви |
у од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи д |
.{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних шт |
ије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде т |
ужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, |
ва простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; у |
један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше јед |
боравити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{ |
бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а са |
охару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празн |
А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!... |
S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{ |
одићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу глав |
нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разгов |
{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на |
е у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и тр |
, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: мога |
Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанц |
> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на зем |
неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље |
рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, |
Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза |
>Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царск |
ре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају. |
глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећ |
арко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </ |
— не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="T |
ио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао |
ме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на |
рлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p |
: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном св |
оча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Св |
> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових д |
како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. |
суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужи |
се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику раз |
>После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и А |
уго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хле |
игосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година |
ече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас м |
rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не бе |
"Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама |
<p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице шт |
Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} П |
е би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у на |
и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Teks |
спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; п |
у се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презр |
попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима г |
и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо |
оразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко |
“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало |
стави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела |
мишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p ren |
плакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим |
су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су госп |
rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада са |
p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend= |
ат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њ |
да, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се за |
лед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене г |
па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад |
нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села намест |
на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди |
гих лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опаснос |
а тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце при |
t">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надале |
плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкаст |
демо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама |
и је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове ко |
ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шт |
, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама |
о тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Teks |
.{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није |
S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst"> |
st">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> |
дити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst"> |
узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је |
срећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер ка |
иже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ |
="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра |
еве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је |
оком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога |
, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и |
да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи |
а до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p |
омањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за т |
е узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Мар |
познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Изба |
види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече ви |
d="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске |
једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем |
врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог |
челство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђен |
е груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пр |
свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно реч |
ло храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </ |
и у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застал |
их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кики |
ених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра |
а њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго брија |
помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на та |
раво, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> |
њивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на вр |
дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутит |
ивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиро |
">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мучени |
/p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв ју |
заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са |
S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је ис |
{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за бу |
, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлиц |
еданпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покој |
ју и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, осла |
рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p |
rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи |
арају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео |
пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде |
трошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој те |
заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше др |
е сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим п |
дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме |
окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо ча |
је широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав |
А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кр |
чити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они п |
је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дот |
а ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend |
с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса |
опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ |
rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не |
nd="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистра |
nd="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја |
отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало |
нце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог |
ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p |
беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво д |
"Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облач |
малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p |
ледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што |
убље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, река |
и потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> |
сника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у |
st">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два г |
, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, л |
господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила |
S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга теж |
т-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} |
оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да ј |
у једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљд |
end="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва ка |
х, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме поглед |
ла: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p |
st">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилости |
зваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујн |
ође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црно |
росторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беш |
ко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи |
ојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} О |
ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="T |
ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја д |
ам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било |
ала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су м |
и тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе обра |
{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на св |
">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам ос |
ла. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо |
</p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грл |
/p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале... |
“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p re |
ан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — |
полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет |
распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и |
само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је! |
ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не зна |
end="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="T |
х лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности |
{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћи |
нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му |
ekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он |
вора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p r |
Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепш |
мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он ба |
! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало к |
. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајстори |
ли смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, |
те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend=" |
реба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Т |
S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па |
и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле д |
и ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан? |
..{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst" |
беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Teks |
p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетк |
о ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend= |
и и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се от |
дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> |
е, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, |
тиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш |
</p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина о |
куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да види |
..“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале |
бе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сир |
ружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њ |
дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дис |
t">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави |
end="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ- |
еку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, |
а, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и |
је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> < |
напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам он |
уком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни |
један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће на |
седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљава |
дарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у сл |
а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси о |
по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рик |
већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше м |
носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове |
оспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">И |
му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, гр |
рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... |
н дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац |
несе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у цело |
гута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му |
о да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом |
ноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија |
тељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p |
ли...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презир |
ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; |
у брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend |
ећ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажн |
а његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим гра |
ио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као пру |
слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га прос |
!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бр |
">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто |
у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове п |
ча Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек к |
кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки ника |
Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а м |
са и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро |
ледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, ту |
ице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати |
сно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду |
гово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p re |
ште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је |
недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут |
rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегам |
мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> < |
.</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, |
зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, |
.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископа |
лише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као |
им простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловал |
осле тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Але |
ледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако ј |
!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p |
црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај к |
/p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим |
гови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, |
>Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само |
ekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... |
томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће |
.. </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну |
но?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам |
итао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има |
вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици |
ут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у |
онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни с |
Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на сво |
а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини |
о чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршав |
на да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне |
ахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас |
ха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан |
ту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали пр |
неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који с |
у: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести н |
>Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По |
донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотима |
ветлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend=" |
ом торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на |
садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — с |
ео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне |
м се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончи |
ецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Ота |
нако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="T |
сећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tek |
своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, има |
им увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! |
!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела |
добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити |
едри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несно |
">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко |
подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} |
..“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend=" |
">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело л |
је видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Г |
себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе г |
синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна |
rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Ник |
ју?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе |
у као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="T |
левати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплак |
речено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва др |
а једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, |
— видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној |
а још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend=" |
какав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчино |
јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи |
више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хит |
аташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, |
ружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надз |
е-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем |
t">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, госпо |
реме жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако |
узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, и |
врђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то |
Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до |
азе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми |
} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла |
се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа |
оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, ка |
азују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S |
стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} |
â није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и ње |
Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, |
ће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> < |
ехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, |
или у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p ren |
="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па |
<p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, |
kst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послуж |
Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуш |
>Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им |
агодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена с |
бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје |
ледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, |
rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упр |
живамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале |
тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим |
Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од |
диш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, |
ња срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </ |
рца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим уве |
">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здра |
милном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{ |
: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто ст |
Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато ј |
на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна |
говом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, нео |
могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Дол |
ла му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после |
st">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, |
</p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и |
ђе кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: |
иво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв |
акше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што |
} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила |
редвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Њего |
који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на |
у мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мим |
а.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Te |
мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и |
ekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти |
двајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те |
ла наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице! |
и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst" |
жи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слат |
уда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на гла |
ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, ј |
>„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S |
рављено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S |
вако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је били |
<p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада зн |
nd="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p |
нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} |
ле тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да р |
је је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — мог |
џаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече! |
беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! |
и комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски чове |
им клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не се |
вој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је сре |
ртијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ д |
} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој |
..{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга |
">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњи |
ла те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="T |
е као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, палику |
старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што |
<p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњ |
арају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народно |
исање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једно |
нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо и |
су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гле |
ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нис |
бузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у |
end="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Зем |
окрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а ни |
есници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота ску |
ли дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породи |
нем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда на |
p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце уст |
</p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећ |
а опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и |
рогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати оста |
земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало бољ |
ам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми |
ар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не мог |
исто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу |
о тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је |
еначком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада |
правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Пр |
е необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу ба |
— а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не |
о примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје ја |
будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: |
ам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Ма |
икад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога н |
немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, п |
Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то гла |
жан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећ |
сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њим |
евојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend=" |
="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено. |
натан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се пр |
а се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Ми |
а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о |
како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа п |
н сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда |
ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњен |
и у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту |
же, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Ж |
} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада н |
лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend= |
паше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рање |
">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он |
а жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме |
S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Х |
“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако к |
ијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шап |
оше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашит |
поље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у р |
, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} |
јем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Te |
вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> |
иће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати |
{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> |
а помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није |
аши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она |
сет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад |
ође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупи |
асом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
орасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га |
рипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље с |
, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад виш |
еко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљ |
! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи м |
газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> |
ога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не |
увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће |
н је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа |
о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више |
и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend |
м кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео ж |
уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а п |
е.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мир |
најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмех |
"Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим |
p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали см |
клињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету не |
оло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекс |
ад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати |
м гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом |
коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту н |
а преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не |
моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p |
роговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула |
гом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи с |
p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога срод |
м осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими |
несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те |
ше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та |
d="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као |
корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи ја |
никовоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она |
тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе |
rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> |
шу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића |
туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неопи |
е бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без кр |
свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после |
ви ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јес |
не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња с |
/p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од |
и смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!.. |
асом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p |
— могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га |
d="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само ша |
Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а |
вади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Ф |
ољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично па |
="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један |
ше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и |
Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како |
крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Врисн |
тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад |
овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">О |
а се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође |
, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... |
а је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући |
елесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их |
речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово |
изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је |
росјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше с |
окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамен |
љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбу |
аљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме ј |
ладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му |
>„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се |
сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend |
е ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим |
ла.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све н |
јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по во |
лаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро не |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло крат |
бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за |
тох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле |
ам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као ол |
утала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... |
а то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време к |
t">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је своји |
мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-ком |
равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јев |
S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осе |
од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже миса |
ељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али |
а добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегл |
м видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} За |
? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у под |
„а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли |
ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, н |
ању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и с |
е до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S |
питаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и |
и, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове зап |
кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и те |
nd="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше |
и, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима |
Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатељ |
ати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, |
е умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ а |
е, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра та |
лу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све н |
d="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мо |
жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха! |
ликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му пос |
У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на |
t">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на њ |
м приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани траж |
једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... |
не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изи |
доше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек |
} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> < |
, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још гов |
омесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то |
н човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мрша |
ородицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива |
што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста н |
је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то ј |
ке, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове |
и ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га глед |
апити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео |
на Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштен |
је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до луди |
огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst" |
не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „ |
ао да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... |
нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend=" |
га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо нек |
омилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сироти |
код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, пог |
S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега |
аше, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и т |
дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До |
одаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година как |
иротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на т |
ста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="T |
ехана — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним тала |
нуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потреса |
е мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с |
/p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам |
препаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не за |
а, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Te |
изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Teks |
једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем |
путање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да |
ирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном ру |
ала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. < |
nd="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу |
а покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима |
ли друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst" |
мам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst" |
адала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни с |
оме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном по |
! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи |
ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања |
?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајс |
hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није вид |
.{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па к |
p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је |
</p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </ |
екам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја ч |
одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend= |
се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново у |
нагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их в |
— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало с |
..{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен |
аљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи |
њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и |
<p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{ |
.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину поп |
поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу вод |
ан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у |
доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst |
{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем ње |
није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и |
омиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је |
му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а и |
тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љути |
Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи план |
аћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана до |
ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га оп |
мејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколик |
вљајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја |
а и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кр |
те Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а |
тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend |
емента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, т |
ши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — г |
. . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки злико |
а обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да м |
о сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно о |
d="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на |
ekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде |
сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим |
победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst" |
будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога |
што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирн |
Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпу |
>Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче |
а снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а |
трашно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на |
застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; са |
кћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће |
ећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше |
рквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на о |
ацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни ма |
ду печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ |
д ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, не |
">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Teks |
из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су |
по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
тину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst |
што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
чкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Ал |
ремена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу вид |
. </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће |
и ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам |
с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао |
егршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је |
"Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а |
говати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо зајед |
окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили |
тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гла |
едамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће от |
end="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> < |
форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где |
а млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао меле |
дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свеча |
ла само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на а |
мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ |
еп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а |
умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу |
да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, |
их да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„ |
е строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јес |
„А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако м |
да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, |
kst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћа |
ћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душ |
ва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не |
и „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су |
Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра |
То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, пад |
грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њего |
огледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше д |
пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувш |
, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p r |
осила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; пос |
... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде |
ко дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Х |
на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и |
ћа просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањ |
ац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше ј |
руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно |
аваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв |
шна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После по |
ча натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="T |
еним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацуј |
руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троног |
свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамиј |
о, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend |
свим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </ |
њер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика |
ица је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p |
таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним т |
цу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend= |
ице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди.. |
"Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио |
амо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> |
није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам |
ба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам |
не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! |
отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на |
ам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејку |
ла сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће ве |
пају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињ |
дох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — |
сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас |
че се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислил |
d="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst"> |
/p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} |
Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ р |
rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубо |
еленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео г |
х...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се т |
гом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. < |
!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних |
nd="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко |
аше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила |
<p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми т |
су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то прими |
ритрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само |
у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p |
и па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његово |
аљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости |
алека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а т |
на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бо |
p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици по |
рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговара |
ледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута |
о лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу ш |
рко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући припове |
Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро |
осподине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. |
="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, реко |
Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господин |
ним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или |
е на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крча |
м руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе |
што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на |
ли на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста по |
не на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршав |
коме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простир |
..“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара |
Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S |
: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, |
еђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне |
брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвам |
дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они к |
чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а |
ула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ |
није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из к |
опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, |
сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим усн |
kst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му бли |
ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видел |
ца.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за нек |
машну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше |
/p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> |
једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов си |
пахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настад |
његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем со |
} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли д |
ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> |
је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst"> |
о ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p |
заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми |
беђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовц |
де, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребро |
олибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, |
“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се |
за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими п |
ати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата |
раша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијант |
тку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила н |
м господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандур |
ма-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је мило |
свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то ј |
ије ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из |
лице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више ни |
огле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На т |
и их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац |
е тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месец |
навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, |
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло к |
емира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S |
гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, п |
оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место с |
обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако |
ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, |
стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после које |
p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше |
х ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се |
обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може |
зао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на дру |
иротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео к |
одина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда |
а на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">У |
н чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела |
бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. < |
"Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Пома |
х што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тог |
ац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како ј |
донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p re |
..{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти дру |
јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше б |
!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, |
ма маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се зами |
> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање баца |
драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога проре |
ш за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајм |
ом беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњ |
ма лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је н |
Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пуш |
а сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: н |
ије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и каји |
труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, |
е отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш. |
се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплаше |
мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић |
аборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. |
за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, о |
е га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из башт |
мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тав |
тога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је ми |
дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очај |
гао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест |
/p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зелен |
е познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом р |
самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита посл |
де опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лаг |
стан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је |
сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби |
сле и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрек |
rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То бе |
плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво |
тра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале |
не; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, |
одина човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза ума |
видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а ста |
му један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше |
одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, о |
rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја |
а човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црн |
својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!.. |
...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марко |
у чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице |
да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо |
шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дет |
тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разг |
је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла |
оже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хле |
ода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p re |
евета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не |
а, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам |
а у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати н |
у своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезна |
Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слик |
ега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, |
амен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сирома |
видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му |
главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончи |
rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> < |
end="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомил |
и кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њим |
"Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да он |
кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли |
Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живот |
е!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам |
’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од не |
обици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по |
самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошло |
уду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад р |
; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам |
ло главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад |
/p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров... |
би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не оку |
па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек п |
знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је о |
. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што |
и ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала |
је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим та |
о на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто про |
</p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је о |
из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што и |
му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он |
сам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“ |
могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... |
на су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне |
исање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Ал |
ају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то г |
kst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам |
t">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?! |
а, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затвори |
ћне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку |
>Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и да |
ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо |
ју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја разми |
м црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? |
p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Бож |
не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка иде |
ти (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју |
амови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то |
у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p |
а, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S |
... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
шће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду н |
е пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним и |
ву сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска те |
вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му с |
. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Љ |
"Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко зат |
>Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чор |
ekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њ |
уљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђим |
.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ |
..{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те |
ама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, |
лостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја |
шту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он ре |
мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непреглед |
од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, за |
изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">М |
end="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали ста |
идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје |
и, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну каши |
и залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкер |
те до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p r |
во поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може л |
есвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом п |
но одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем неш |
и су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми млад |
</p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p |
де ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова закл |
дну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем к |
мице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно г |
>Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас м |
— сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури сед |
тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади је |
м голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </ |
сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је |
е нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин м |
обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а |
ица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише стро |
ан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакуп |
аложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изаш |
не Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше |
ше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза с |
ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропа |
неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али ј |
ости: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p |
иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Teks |
само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па и |
тка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би |
погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве |
мо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... |
е беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су и |
и којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, с |
а извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, |
и мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} |
земо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја |
осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом |
kst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
ет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужев |
ородицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете ста |
ча Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ удар |
поду кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају |
ндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а |
а раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S |
л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst |
ари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ |
ка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свуг |
о...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} |
исала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се к |
о је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стиш |
вета. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помилов |
st">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p |
теље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро.. |
} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше |
Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њ |
мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја |
то над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p ren |
склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго с |
ена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је |
та је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у в |
це; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је п |
стрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — |
рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{ |
совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад |
сули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила |
замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Бе |
својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p |
ћну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу |
ље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по цркв |
лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све |
бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подм |
"Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, |
љу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказан |
баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва |
иђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно |
ласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, п |
t">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{ |
; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} |
љу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче |
кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да види |
зишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто |
у Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комес |
о, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, при |
неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер |
еци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави |
!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— |
мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по г |
..{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ г |
који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми |
преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Т |
азе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме |
“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; |
{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац тво |
p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме занос |
рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — ка |
rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кунд |
је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито |
.. </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биро |
одину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те |
јих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјаки |
е Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он |
чка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао не |
у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у |
. </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај |
рипече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у по |
ознанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходн |
е несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају рук |
сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, остави |
атраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала |
ша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и п |
ша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде |
куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим |
беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а |
маха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме |
земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </ |
градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чич |
сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља... |
kst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, г |
сам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа. |
о људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и х |
меру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend=" |
st">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој |
nd="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се |
оја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p |
а елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовиц |
ља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божј |
био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нам |
у наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се |
гдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања |
</p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе с |
ам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не м |
м прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по дол |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки з |
је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја нико |
> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв |
вели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, з |
сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца |
азала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке |
зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољ |
rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва |
је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, ра |
прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — |
м снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst"> |
d="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто до |
ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут ви |
јчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју доб |
сматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, |
ужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за т |
...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз те |
т опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, |
неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али с |
, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби ј |
Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се |
јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепа |
јао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гла |
дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђим |
е клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, доб |
.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко |
у, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахра |
смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Te |
ажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и н |
будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда с |
, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно |
за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндск |
p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме свој |
до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p r |
за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби |
х судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва |
амо што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим |
којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, |
аташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S |
се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> |
{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још јед |
не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила |
зиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здра |
од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир пр |
ијатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељск |
едам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да с |
јима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са пл |
каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с ув |
/p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жв |
nd="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, |
kst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука до |
моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друм |
то страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу |
је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго |
у дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шт |
о врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му |
по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе |
од бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се н |
, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му |
а куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је |
ekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend=" |
џара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако |
чића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„К |
протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="T |
све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и г |
пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сув |
младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а ме |
платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend=" |
што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу з |
адна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а |
</p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био приз |
="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта |
">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим |
кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од гл |
на...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. |
>Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што |
">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком св |
е тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{ |
А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су |
ној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он |
p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: |
сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend=" |
адно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена |
оји никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два жив |
ала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој |
ећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад |
е сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, |
а, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно |
ekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пр |
те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква |
азиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе к |
један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке го |
ти, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин |
а, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади |
ању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и х |
, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тр |
х прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смели |
и...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету |
<p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p |
ну воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, |
е, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. |
а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају |
комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брил |
ликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како с |
сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око сл |
Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беш |
и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окус |
е ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађи |
та и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га п |
како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како |
панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је |
и!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst"> |
S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он цар |
е на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој го |
.“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend |
ад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша |
ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако |
ог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше |
на о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не |
а а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох с |
урио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахо |
rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео |
и, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се ви |
забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од |
и.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, з |
о је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (наше |
доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога н |
анпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио |
а нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња пада |
ити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} |
ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени пото |
а!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва прет |
ци!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поре |
ше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас к |
з далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> < |
.. </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена |
S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке паж |
прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је |
е класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p |
анку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још |
ако би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој |
а на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је |
је лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад |
биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сир |
rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом р |
е стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удив |
плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — го |
st">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим |
ј су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе ру |
лазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми бе |
идела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору к |
м непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога л |
миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у ту |
он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> < |
о, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију доп |
? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немил |
да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала са |
; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком до |
да му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу поха |
ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: |
и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осва |
.. и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, п |
Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола сво |
моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве зн |
гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p ren |
о какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst |
а да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њег |
они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поу |
<p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и |
="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше со |
</p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Ал |
ним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде |
о седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж пас |
и беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка |
р.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, |
и пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије |
асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила р |
једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst |
d="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко |
учка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега |
ре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким |
Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трго |
..{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где м |
S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на зем |
ицама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим |
ала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p |
је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледас |
p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су х |
сти.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго пос |
само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а предс |
јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам |
никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за |
говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </ |
моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst |
је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако |
заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им с |
е су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било ду |
?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, |
су што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и сам |
. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпа |
st">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуч |
години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне |
крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до |
се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено бл |
е сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Te |
онт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенк |
екоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе |
ше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Te |
како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше |
гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p |
га живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Б |
осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један ма |
роче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâ |
им уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} А |
мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце |
о поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пас |
стој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде н |
бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p ren |
удно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{ |
разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрш |
оја се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеле |
ине, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst"> |
увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Teks |
е водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото мог |
end="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услу |
м варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p |
сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће г |
а вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> < |
да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Ма |
> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груд |
еваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А |
јвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је |
"Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу го |
да ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим ш |
је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе |
st">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ |
ху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што |
Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако ос |
он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти |
сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{ |
што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, реч |
лила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће пот |
_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво |
сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вод |
мало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="T |
из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> |
а од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри мо |
ом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви ч |
на киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилости |
нуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавил |
а бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап |
нула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми |
ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно |
чију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна ш |
на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — је |
напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина |
, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клец |
и начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У нач |
стирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он |
очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p |
, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му |
дан младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а |
око уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марк |
...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па |
} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близ |
ли за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зим |
режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише вра |
тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан |
што тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} По |
ихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно пр |
гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </ |
потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је к |
моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар |
ко ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путуј |
презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје са |
он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки ве |
адох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после |
rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њ |
Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} К |
зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем с |
и свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и пр |
е: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не буд |
Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо он |
ви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend |
шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, по |
оре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал |
, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зел |
ело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p r |
о је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst |
тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са таван |
та, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p re |
на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p |
испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су |
} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ |
една форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, |
тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао |
је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очим |
однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним |
је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и |
ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А мо |
е некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота с |
вне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвиле |
бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p |
роти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити пр |
чи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом руше |
Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио |
рили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се јед |
литвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p |
снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А ка |
нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </ |
и пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А |
ekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од |
аја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Te |
воме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, ба |
.{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ |
де; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце л |
rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обо |
{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. |
кала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ј |
сме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра мој |
ада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагле |
оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај ост |
а хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, п |
пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим у |
p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како |
— него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити |
у намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tek |
ла — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов |
поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни |
ска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} |
t">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, |
t">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијс |
смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи |
ућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они |
рушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне и |
једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S |
стави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалос |
, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то |
ледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У т |
м...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пун |
багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и пл |
">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али с |
ло...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана ту |
жају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ пре |
н неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга бе |
годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend |
<p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тет |
нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tek |
данпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срц |
st">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи |
ло, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у |
е рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам о |
нути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а о |
S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, |
у.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугач |
усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина на |
end="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, |
Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве ст |
заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је |
још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубо |
..{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући |
е да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Мар |
трата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они о |
нцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим окр |
девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље игр |
kst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend= |
и ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не мог |
има седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend=" |
а за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то пок |
ешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осме |
тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> |
ekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два- |
е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тих |
њим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио |
...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S |
за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај |
стан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостив |
ри, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрих |
препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, |
пћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: ч |
е неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару у |
</p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све |
својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред |
: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га д |
одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst" |
тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема |
свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst |
. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на пут |
опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора |
ове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокак |
ла...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћута |
чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чуј |
реби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућ |
..{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} |
им мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде но |
а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst"> |
ла сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јец |
Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst"> |
шљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend= |
зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућу |
али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело |
вом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, |
е од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитница |
ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а |
еко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим д |
им прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!. |
овораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на о |
rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend= |
с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким |
..{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћ |
и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мрт |
сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гл |
, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Te |
ме кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборав |
пила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде |
st">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој о |
ом у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, |
аке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p |
ксина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији |
kst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне |
ка кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> < |
гледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих с |
; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто б |
ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан |
слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се |
/p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst |
е дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа раз |
под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Так |
груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесно |
Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Доша |
</p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — |
нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено |
секу прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли |
посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одгова |
, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже |
ше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, |
ашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а св |
лонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи |
беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за кр |
ам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав кр |
. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију |
.{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам ум |
и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претр |
але су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си т |
тва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
им дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} |
дрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао |
ник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији слож |
мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху по |
голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, т |
се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Од |
је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју |
равна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, пос |
ћи, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{ |
о јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несре |
!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, |
е нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме |
а видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем |
ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестив |
м у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да н |
ри пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајст |
на човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ |
дња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која с |
ивота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше |
ла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за |
лађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита о |
} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, пор |
чила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и у |
.{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом |
ше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и |
..{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они |
ну врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте |
<p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst" |
кала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво про |
— говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, |
њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успо |
сто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао не |
е покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, |
а сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у |
свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусат |
утим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црном |
да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачо |
земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, пла |
...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај |
nd="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без сваког |
сте по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst |
учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у с |
алио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да м |
сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ ве |
цама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам |
уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У наче |
те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с |
се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш |
рка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога нес |
"Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде |
rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и |
има суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Teks |
јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухва |
кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах |
олико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мр |
дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе ку |
, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да |
осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се |
аца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како б |
најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! |
.{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, |
S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у |
средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока ку |
ма пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на |
кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{ |
си, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетниц |
му!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и п |
м!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чује |
ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз |
његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијо |
харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имањ |
ељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве |
е пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми сил |
="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега |
t">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад ј |
скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и |
е бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је |
стадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?. |
ekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутит |
се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tek |
едам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила |
молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а |
а ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, А |
етка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. < |
ало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу слам |
ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И |
јући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа |
абину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а |
напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Пре |
ранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за њ |
чено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хле |
смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа |
ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и |
у одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S |
сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љуби |
p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили М |
како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић ил |
kst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; с |
говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), к |
!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је |
легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. < |
st">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храб |
p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми г |
онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и од |
а онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} |
човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде јо |
<p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџа |
ојима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tek |
ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе |
"Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше ја |
над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је |
то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Је |
на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала о |
н. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица с |
ешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред |
ва магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме ниј |
арко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову си |
ирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше |
ећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> |
а.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, са |
end="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; п |
ла мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </bod |
">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу |
ачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогу |
лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем зај |
као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју |
угу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим г |
то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, |
омесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. |
, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на т |
а.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако |
лас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend=" |
, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механ |
; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога |
<p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам ду |
ична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога |
је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још |
слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу.. |
> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо |
н увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад |
ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја с |
на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће м |
Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p ren |
арица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Te |
ела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — |
?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој! |
видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— |
Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком ср |
Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окрену |
зно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је ви |
пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у наш |
оље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
ја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепш |
то тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука |
st">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend= |
е: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и |
м није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: н |
е је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„ |
rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жу |
гу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна |
еће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге ок |
ихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћем |
Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови |
е одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S |
ам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не |
ницима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека не |
ти, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео без |
нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновниц |
есец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак с |
еро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво |
ше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, м |
се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме |
авниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мр |
одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећно |
у...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Те |
сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а гла |
е време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у |
есара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзе |
ђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљал |
ога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су св |
ом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">К |
сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће весел |
зу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Ма |
ио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па |
забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом |
уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ј |
поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од бол |
у мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува р |
Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостив |
хну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „ |
После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покр |
"Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти вре |
замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p |
привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил |
це разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p |
</p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим р |
...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, с |
ма видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{ |
и помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да |
ад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе |
увој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и |
вотиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: |
призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од |
ма покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend= |
се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као |
а сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, к |
ном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, |
ог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама с |
за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну |
сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милости |
ао што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst"> |
{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И |
у и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а де |
а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја |
ктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, |
ојим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слуш |
Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Им |
ди, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам вид |
али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а о |
у је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добри |
..“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксал |
мо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац |
="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p r |
едаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{ |
ано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{ |
е очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроб |
кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда н |
! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смеш |
кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно ње |
ма нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простира |
ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залога |
прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој |
о моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепави |
ли одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руц |
..{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја с |
на средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то |
t">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образи |
Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p re |
знемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: |
еобичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пру |
оља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје му |
о — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га |
си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао б |
онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибиц |
лети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из по |
у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да ди |
машну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по |
руго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што |
рем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „ |
на; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> |
и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога |
посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота |
н, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на |
ршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар |
ше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји |
„Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p re |
d="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху |
х ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су госпо |
, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туг |
арко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен |
ди коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице |
е ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепи |
само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А |
а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи мак |
остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве |
гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво зда |
="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном г |
те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="T |
ичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst |
kst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?... |
ти сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, |
.{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и |
азима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, |
етлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђа |
а дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране б |
мах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="T |
би...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, |
Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. |
рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен н |
одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје б |
су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвен |
ва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љуба |
зе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи д |
из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно виде |
тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из у |
да бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако |
дела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те |
Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих д |
<p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p |
тељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> < |
рло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одв |
љиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та е |
стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихо |
емо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капит |
а њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је |
. па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је ду |
а бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend |
У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је |
сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst |
истрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неко |
ук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покр |
ало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ М |
лице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и |
е први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... |
о удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једн |
еле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријате |
ростасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на ре |
да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сут |
ekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам |
чиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотов |
...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, |
ије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!. |
а чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређ |
о додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p ren |
пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и пони |
а у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој |
ћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </ |
рату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њег |
не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиро |
ад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну пос |
два си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ < |
а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поште |
е изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком да |
је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста нова |
ро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му |
ле гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам |
у несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у |
после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве г |
ку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то |
p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цв |
rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то мес |
моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а |
не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веве |
као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарнос |
а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану б |
...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало поду |
на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове |
а само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на |
шан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој се |
а. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Te |
иво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И |
p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огле |
продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> |
вој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комада |
Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ ре |
.{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћ |
маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишље |
rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!... |
. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени.. |
</p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега |
оре!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен |
: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави |
л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди стол |
о код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама |
јстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор уз |
ва грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> |
о стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, |
а јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p |
е то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, ц |
ужити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице. |
у поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гом |
огла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га ран |
идела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима ра |
тац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву леп |
уби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Te |
rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће б |
разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога доне |
о тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али |
ош говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па ве |
ко мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи |
он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> |
Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су ч |
олицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшно |
рк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант |
агом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У |
ушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од |
нама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се |
ина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> < |
nd="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговор |
{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних |
ам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубо |
нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше сит |
rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше |
јим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, в |
у заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна с |
Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видел |
...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне |
Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу |
">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахор |
ма прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било |
готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како |
е људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ п |
де: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како ј |
бију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно м |
је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!. |
а донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. |
оред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три |
од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, п |
тандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на с |
ма!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ј |
мо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Т |
. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо прогов |
сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код на |
горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они |
и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носи |
она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!... |
празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак зал |
реда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лонч |
мо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p re |
ле подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трс |
ш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво |
видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p ren |
н човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’м |
а сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала |
вој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше |
и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болес |
иста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена осн |
лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу |
ад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она и |
нду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по гла |
p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а ум |
ко су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">Н |
ки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ |
ише тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир |
брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрад |
му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поде |
</p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху |
него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на |
питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{ |
га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било |
ас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи |
p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздах |
е!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чиву |
<p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend=" |
="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестр |
p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; подел |
S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек |
мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. |
остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по ч |
га побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће |
ј самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порциј |
kst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гла |
мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!.. |
d="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} |
оказивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека г |
је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с најв |
вори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то м |
удила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу |
у заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клону |
е као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, |
раво сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни |
т фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Госп |
Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили наш |
..{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље ка |
греб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао |
“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што ј |
едњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. < |
rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чич |
. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: |
астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; не |
е тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> < |
. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и в |
ао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ к |
овољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ з |
оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p ren |
еље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како см |
елије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми шт |
што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, |
ђоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ к |
е нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tek |
било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какв |
кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Teks |
су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и пос |
клињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, ал |
аплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста |
иди ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p |
бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица |
сите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend= |
до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела |
е то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут ч |
сар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то ка |
p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао |
љаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, в |
о ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{ |
оља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате |
S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није т |
крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је гл |
, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала... |
јант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку ј |
е!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изг |
обу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући |
ела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овак |
ју и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У т |
ољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} О |
чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко за |
ад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала са |
</p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од |
.“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увело |
га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Teks |
као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осм |
воје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> < |
је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме кр |
би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила |
ла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да |
ли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суз |
да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје д |
улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си див |
{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупц |
е изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="T |
е, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </ |
нудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst |
око уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима из |
еограда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend= |
му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам н |
часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!... |
d="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> |
домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме и |
о гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, |
очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, |
њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst"> |
и дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грли |
своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, во |
је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Г |
она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се суз |
је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко |
уда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап во |
d="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ј |
притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као с |
ку, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још нис |
арко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend=" |
</p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на |
пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за |
па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p ren |
беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао |
анчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пус |
p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зг |
х: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакак |
Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео б |
ео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај |
Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, ни |
з оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи дол |
осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не |
гом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи п |
а дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми с |
"Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се н |
доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а |
лог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламе |
једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, |
st">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо |
ораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} |
ироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једно |
прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним оч |
и ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што |
љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалос |
господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти |
јој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буд |
S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, је |
{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, |
">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} |
ћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га |
ано!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје к |
у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њ |
ице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја |
алека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату ч |
то су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога г |
а другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхот |
тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича |
тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице осо |
то да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уве |
">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога |
непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изоби |
да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам как |
трдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: д |
Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окрето |
сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих |
догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ћ |
...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође |
анили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће |
ене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst" |
рочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила |
...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с |
и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати! |
љавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} |
{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али |
будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и |
се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми кол |
ли га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи |
асито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пош |
<p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича М |
и штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, а |
.“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p |
е и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црнома |
„данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst |
t">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, гос |
м чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S |
све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, |
говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стр |
же и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најро |
и, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога кој |
ј црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па |
<p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову го |
бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сир |
p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-ше |
ачелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су |
st">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све |
у којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапре |
ође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинам |
анише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на свак |
дан за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледат |
</p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} |
. </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп |
ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране |
бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} |
замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо |
гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру |
S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> < |
ekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људ |
кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже г |
о: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу |
осао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поно |
ву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако |
узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“ |
диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и |
ма; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, |
место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и дод |
ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари |
беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како |
е ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гле |
г камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са пом |
p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино! |
и у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да п |
земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tek |
рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију |
падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецал |
црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам г |
и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци |
анас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши |
ворио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију |
нутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, |
ој тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам же |
">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опе |
не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави |
два сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан г |
канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је |
..{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си |
шљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не т |
ме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има |
хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на! |
збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто |
отаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мис |
рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте |
st">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„ |
rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Teks |
! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{ |
.{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја во |
S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело п |
ли га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише |
господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мно |
ао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се дог |
а се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!. |
е знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила. |
је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. |
из тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже и |
собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила |
ного пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погле |
сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p |
дним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка по |
з битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме с |
е могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо |
} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на |
ти, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућ |
ј гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; нео |
ој постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити |
цу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упа |
<p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у со |
rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!.. |
<p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирот |
p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, |
аки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у |
оворила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешет |
а да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p |
вати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат |
ан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитог |
. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо ј |
проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за т |
ако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су г |
Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске |
дине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна |
ијатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она у |
и. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди |
тељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама |
лупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој ду |
ањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти |
дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће |
ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, |
ла сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дођ |
црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S |
d="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном |
овог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица.. |
шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst" |
син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?... |
p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда |
ћи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одг |
p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, ист |
ти, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, |
<p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати д |
а зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хте |
есох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме с |
st">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети |
у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре |
сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну |
Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло |
ам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане вр |
end="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада цел |
еч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој |
руди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и п |
агледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, он |
но зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој сам |
сном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше |
и!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ |
око чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; т |
етири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробни |
d="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, бо |
ао псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће! |
арина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су |
угама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлам |
ко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича М |
џар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од о |
сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што |
d="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону |
/p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину с |
учја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst |
е пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које ни |
стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} |
стирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире б |
јамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечанос |
ти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу н |
че!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном р |
казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана |
рује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће |
ва ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође |
ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} |
"Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио. |
по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гро |
а ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше |
ећ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је ка |
таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким зн |
! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="T |
раху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу |
никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. |
шући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После с |
ни крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S |
ина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом |
rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку |
храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </te |
лу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p r |
а на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам с |
прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p r |
демо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у н |
ли?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми |
ртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком |
Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предв |
е... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаш |
{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала ниса |
се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зиди |
аје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> |
они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а |
нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p r |
тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она |
ма на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из |
од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуд |
, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти б |
ршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?. |
у да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексо |
али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а |
="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о про |
гра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га |
лније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана сто |
то, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно т |
еђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — |
те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча |
вот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мисл |
ика?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него |
не човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зград |
ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. |
оглави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не |
жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само |
их двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао |
лилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала с |
Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога с |
млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја н |
">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене |
и ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} |
едам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно в |
ари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи у |
јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесе |
<p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у м |
од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна |
тандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча |
ромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-О |
иш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад |
> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, |
до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми |
је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружај |
стивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за о |
ћ, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{ |
...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љу |
приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p re |
ћи половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби.. |
ekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свак |
ве?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мисл |
end="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!... |
ди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сах |
им гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко |
мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукл |
Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, |
дим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гро |
ше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дуб |
м ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за |
.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме |
лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој ок |
. </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам |
после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по обр |
хну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова дол |
nd="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше |
овину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом п |
Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја прип |
о пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у ј |
ш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхра |
о у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Ш |
крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао ч |
о мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге у |
мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, |
мо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам |
недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си ј |
а се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех ј |
ко капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али сам |
на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... |
су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово |
мо пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И |
ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, |
е некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: |
<p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ј |
израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако |
м је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи м |
ресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst" |
ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим прам |
">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Стр |
куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господи |
ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет |
војка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда |
ekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећа |
се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, с |
поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити |
у се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећ |
ац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{ |
="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога н |
} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текл |
лим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који |
ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
ekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мој |
гибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до |
ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац |
ва ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киш |
они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће с |
ратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанст |
ченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tek |
ац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако |
ечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној |
тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна чо |
!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују м |
о црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „П |
">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, |
Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . |
!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </ |
</p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Te |
<p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити |
.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од проз |
модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се |
царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом г |
срећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{ |
плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, |
</p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом ста |
ог тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ преп |
а сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... |
а стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је мог |
kst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Ма |
ељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада |
а — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} |
подина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. |
црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште |
ање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом |
, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и б |
мо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући полов |
жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, |
чи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није |
p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у |
ије преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној посте |
ио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нис |
сити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свит |
е госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна |
остаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p re |
слим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Си |
обра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додава |
их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја м |
н.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је доб |
тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме ј |
о срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила |
една иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и п |
одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend |
ара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела |
џија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићем |
ј!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — |
сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их нек |
, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће ути |
повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забо |
да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те |
t">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно шт |
му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва |
м му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала с |
...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да смес |
је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним |
<p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох про |
а нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко к |
у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у је |
са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у наче |
end="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шт |
само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу пад |
d="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је |
> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Te |
Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поно |
води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? |
узу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, |
измерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend |
ме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господ |
ле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена си |
и!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чул |
у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега вел |
хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, д |
и...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> < |
ла сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То б |
една суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око |
глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отиш |
е окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су |
је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Х |
туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а сад |
а!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успом |
одине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хт |
што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst"> |
ekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко |
е је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својо |
га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу |
те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао.. |
ља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="T |
<p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађ |
{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој ма |
им у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p re |
ило души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслуш |
леда ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благ |
са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беш |
S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господи |
јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с пре |
</p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онак |
гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му д |
незнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте |
end="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми |
а и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јо |
t">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p |
а не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„ |
широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше с |
анџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— |
} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После |
t">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад |
ко отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst |
му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чи |
све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је.. |
>И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Але |
<p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себ |
пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ни |
еку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба |
на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље у |
су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад |
врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у на |
аласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда |
ишта разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Не |
видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p |
лада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу |
ле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један |
да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend |
дарити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако |
утрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst"> |
његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је |
ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се |
о: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему једа |
им здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мрт |
, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пита |
kst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћу |
{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од гл |
ба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им |
беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... < |
ник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, |
пали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса |
ица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једног |
о не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласо |
По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита п |
ећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено |
ekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{ |
его додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто |
ма.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Д |
ју платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p ren |
одаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и |
олестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које |
видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, |
мате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо |
му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </ |
ва, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употр |
м се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он |
>Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst"> |
ча Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p ren |
после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је исп |
ше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових |
<p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То |
го плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљи |
ет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, одне |
изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог на |
о врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али |
лаву је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет н |
н у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухвати |
ву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у |
га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама њег |
ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола талас |
ењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} П |
је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било ок |
о силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst" |
илост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И н |
хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица |
лажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и |
беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа |
">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате л |
а клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу л |
ла лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Н |
реболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на |
кленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спаси |
одине; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мај |
е још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва |
ела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи |
о Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим |
рвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости. |
новима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а |
а земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико |
али, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи н |
{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам |
варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љ |
х година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза |
како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих |
p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tek |
— а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте |
и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а |
“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула |
њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега бе |
је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености |
огу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам |
<p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} |
ћу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грли |
чена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, |
<p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као р |
сле му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах ос |
е лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју с |
и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату з |
у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> |
ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме пог |
rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само |
у качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„ |
есрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу |
рила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе |
е отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ < |
т-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо |
го мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, |
е са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се |
rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда узд |
дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — по |
ворење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ру |
алажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју |
Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разва |
Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, |
о. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} |
и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахн |
„ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде |
дан једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> < |
епо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препр |
не свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је п |
тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бе |
чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Teks |
rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми ј |
..“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко |
...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његов |
чна тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. |
чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим |
st">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бак |
ваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело |
t">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а |
ekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцелар |
тити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марам |
ај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим т |
кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати |
овром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свак |
а верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљ |
..{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од п |
и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирн |
самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да с |
или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а |
и црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цвет |
.{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски о |
ики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови |
хово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="T |
о мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу с |
дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце м |
ко његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја |
до...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S |
Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; |
само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не зна |
<p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од на |
о благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви |
напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst |
p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини |
е пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћ |
отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорит |
нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка |
t">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окр |
дионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ л |
преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара бе |
акôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече о |
гледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце |
ким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда |
празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм гос |
неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један д |
прилике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Одн |
ом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздвај |
гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче про |
у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, |
мулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tek |
ано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним л |
одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, |
"Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју ж |
с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер к |
веснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, |
су смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше го |
p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани. |
ше на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивљ |
/p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно |
дире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тра |
дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра |
ељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На њег |
окајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима го |
цкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">К |
кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мисл |
, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> |
беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром и |
скочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од д |
једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... < |
аље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пу |
могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, |
<p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу |
ме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend= |
умео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме |
отови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни |
вила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то |
м. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био п |
ало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено к |
за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!. |
лне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем ј |
једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. < |
<p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и д |
ај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p |
ој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда |
-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину беч |
орма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само |
ема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једа |
авим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљен |
м очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима |
жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на |
ћута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад |
А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја у |
..“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... |
е густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, ч |
rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му |
баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти |
м, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онд |
Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мо |
к до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} |
бринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — |
ила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега |
загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну |
Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да |
аиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, др |
ко!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме |
јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и у |
е нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с |
ирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана з |
ћи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од њег |
изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци нос |
а, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче |
леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да |
жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend |
end="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати |
а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомиња |
ека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часови |
етали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стома |
ади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било. |
ли да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке |
акуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја |
мислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па |
дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не б |
та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не |
ндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити п |
... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst"> |
да говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу) |
...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они на |
н том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватил |
ав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу н |
ољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончи |
ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst |
ега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p |
мети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад ран |
етка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и с |
о је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље |
ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и гл |
и одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка |
о каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> |
</p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кук |
бнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне |
ахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из |
е, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно |
Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> |
ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам |
о светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p ren |
у, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлиц |
рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте |
овати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице |
И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом зај |
црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити |
тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, |
зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од разд |
чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају |
, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tek |
ст бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко |
и, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена |
изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, |
трату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показива |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, упл |
. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, п |
лом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S |
су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груд |
тио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst"> |
“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Једа |
у да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда? |
те!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња гово |
строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{ |
кле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и н |
а очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend=" |
и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама |
рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?.. |
лости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </ |
="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукл |
видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst"> |
д, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... |
речене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађа |
непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко |
јања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горко |
гледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми |
посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на свак |
а“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је |
е беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратим |
дно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не руч |
ам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, |
“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надме |
е по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допун |
Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам ни |
мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пр |
љућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте |
наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Teks |
обе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ |
?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, |
Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирн |
м руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну по |
иче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; с |
им како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крај |
тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу |
кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса |
ш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти ни |
rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она ла |
неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно прогов |
<p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглад |
о оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо разд |
ају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео в |
е очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, кола |
у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, |
ако је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим |
а што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара |
беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим |
нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само |
, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, ре |
} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а |
ох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више |
</p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније |
било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несре |
врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше М |
гове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешт |
екала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: |
, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рих |
“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади |
и, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „тре |
е, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших жит |
за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са |
ио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега! |
тно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци шт |
нама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец про |
да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. < |
е на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p ren |
образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — госп |
па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. |
палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора |
ка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и |
ом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела |
беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљс |
стор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst" |
анамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном |
загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ |
друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чи |
оснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на к |
пила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се об |
голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мут |
имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од св |
Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-ш |
сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије |
Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности |
лодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто. |
Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: |
три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундак |
/p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила д |
и у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гле |
“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала |
о, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је и |
S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишље |
врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна |
ухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за г |
ом, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци пору |
сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак |
о казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба |
од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те неср |
а: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што т |
боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, |
е Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">В |
ене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </ |
бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него |
ј обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Teks |
ше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ < |
це, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не на |
ет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте |
даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ сл |
на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опак |
знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ |
ко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst" |
попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунц |
више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Teks |
</p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend |
Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седим |
сар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала |
d="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend= |
само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гле |
d="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ пи |
е и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смеше |
његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, |
леде месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у овакво |
за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо |
ачелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњ |
заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпи |
ћана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра гороста |
а болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који |
пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само |
ње него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лека |
ечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намешт |
ре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, |
nd="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овак |
Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста |
аш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а |
ицима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо |
не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је н |
ренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у |
менима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад поглед |
!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда |
оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душ |
>После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви |
овницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек. |
ам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на |
и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко зами |
чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на |
о је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Бож |
"Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је |
свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tek |
потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p |
не и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend= |
ирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој р |
, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем |
ри и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима |
пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </ |
ље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </ |
чио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало |
аквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; п |
његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи д |
о отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. |
} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим |
, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига |
што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређа |
евесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепот |
ваца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема н |
е мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst |
од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га |
d="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па чов |
ким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p |
и као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“ |
Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дај |
а дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S |
веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријат |
: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су |
се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... |
ућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који |
Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукл |
јући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме во |
="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Ос |
екса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је |
>„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, с |
а кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И он |
ити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="T |
девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; |
абри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и де |
S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? |
своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага пог |
у је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у то |
ојурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и |
оту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
рно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају? |
ста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посвети |
г бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена |
страну и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је с |
ње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је д |
>— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови оте |
сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> < |
казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то б |
ледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} |
бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огр |
ни и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; там |
глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?. |
после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи п |
праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше јо |
нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са |
ле бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учини |
ласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у оп |
p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу н |
врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о че |
је мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p re |
већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја |
чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p |
</p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем п |
м...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци ње |
пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црн |
их израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и она |
ачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прек |
ту места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се |
сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држ |
о ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tek |
ла ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падал |
сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, м |
аборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад н |
гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији |
ело, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си пат |
вратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, он |
стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tek |
/p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p |
, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мота |
ио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, |
<p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} |
че стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и |
пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице! |
о је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима |
та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама пок |
сто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свак |
говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљ |
у; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни тал |
е, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим п |
kst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} |
исте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, |
ло боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још јед |
чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да посл |
ака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, ту |
нцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и |
ге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, ал |
, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После нек |
сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend=" |
ара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали госп |
гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо в |
и се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p |
месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бај |
жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу сво |
> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здањ |
хе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао д |
те царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tek |
у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике и |
приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно присл |
> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше от |
rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, ко |
о кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми при |
а плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} |
дају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен |
сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магда |
бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупље |
так био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни |
ти, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава |
Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због ва |
вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — го |
ије ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је о |
јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Teks |
kst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он ј |
еда, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узб |
вади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умес |
меље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом нек |
х кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их |
м, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} |
амо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љуби |
а душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их м |
обледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као не |
ма залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на п |
дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац к |
коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, |
nd="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">С |
девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он о |
ксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још |
метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађ |
њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — т |
и дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућ |
породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јец |
та да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одр |
сади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се д |
Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученици |
га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких вре |
тати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
ди пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић св |
још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мо |
рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболе |
одужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> |
и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми |
те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куд |
ниоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је б |
вљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га |
онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више |
ледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартиј |
чи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла |
ек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали |
тац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опак |
а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p |
динца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и |
ли начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље наг |
живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па |
} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема зале |
отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грли |
заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим |
а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p |
ме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео |
м му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с |
на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту |
толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није л |
p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постељ |
{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. |
једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја она |
и чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега |
} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на д |
ekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још пре |
е његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грл |
ознаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече |
ед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са |
вежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и |
где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и он |
уговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила б |
ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох |
задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А |
</p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама ни |
ворише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз |
S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци све |
нама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући суз |
е ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми н |
по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, траж |
S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом |
} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на он |
аши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски |
суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде сам |
инство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Teks |
атраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре не |
ице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на ср |
ко је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сети |
ође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац до |
rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена пра |
ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем |
се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покој |
чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево |
ануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је о |
сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угој |
ekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо |
опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. |
ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је |
те ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> |
а код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p ren |
им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“ |
овек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и |
“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницам |
тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па д |
ло проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побле |
ане што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу п |
стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошл |
им кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празни |
газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некакв |
а; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p ren |
гова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахора |
мо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tek |
од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благ |
ме поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми |
куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је краст |
је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто |
аљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни |
rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то |
у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скап |
ху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </ |
це?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли. |
nd="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и |
е задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p r |
<p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете |
ев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Он |
ио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, |
кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што |
а неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе |
Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Te |
...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше |
левисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, јед |
мо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па |
. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„ |
у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Teks |
и богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их н |
ница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ |
р зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова |
десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте |
иње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p |
ијатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужниј |
таријега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!.. |
аву на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p re |
ви су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уд |
d="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ |
е оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другар |
исоког бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим о |
али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, |
прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син пр |
="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо |
тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог |
која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње |
ћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од с |
ара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите |
амен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— |
скујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. |
Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ј |
ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ј |
време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага поруш |
а врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све |
прекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst"> |
прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не |
рња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд иде |
азе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си |
из збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... |
но...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... |
; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се свој |
бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладн |
елом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону мал |
">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас д |
овече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљи |
тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све п |
ља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као ш |
хнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, ч |
господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садр |
а? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Гла |
и, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стран |
ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је |
мом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњ |
ју.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро |
а дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко прости |
"Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно б |
номањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend= |
, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком о |
акупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p re |
што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари ко |
ави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела ми |
м ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, |
м све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гла |
до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, |
</p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их с |
о слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ |
сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p |
Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> < |
<p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst" |
оју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћ |
рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта л |
ним гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кро |
rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беш |
где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се дог |
рекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су |
> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> |
: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад |
ом пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих ру |
: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="T |
ледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе к |
тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... д |
едати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи он |
рко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
ра?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекут |
рачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец |
м гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним с |
кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Н |
ти, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, |
ekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапа |
село и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се |
е, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говор |
ча Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели |
ђенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хран |
</p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде |
збити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљал |
да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p |
леду њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се |
то се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала |
чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p ren |
вши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, гос |
назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе |
дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајд |
опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано |
...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помис |
t">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући неш |
д му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед |
он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било |
рашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — з |
него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштан |
а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tek |
ину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш |
st">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вру |
ут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
та. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, |
<p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пиј |
их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па |
е примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он неш |
видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито прог |
ала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамље |
">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да з |
S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани |
...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Да |
з мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади к |
да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац г |
брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би |
ема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p |
ом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и |
синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, |
у несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бо |
а бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогу |
ити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ |
само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где |
стиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А мож |
rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онак |
е, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим! |
!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или |
у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пиш |
орављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше |
ј собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана |
kst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све в |
оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да по |
шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био виш |
ли у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се рони |
<p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а |
опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у она |
ећ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски коме |
ивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш |
рце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам |
падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекину |
>„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим ж |
Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да |
ца, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше |
а је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се |
<p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < |
жно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнес |
изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и |
на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а суза |
де да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру |
и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала |
доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, |
м је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уст |
ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће јо |
ети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вел |
лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена |
ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо р |
де, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p |
{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки цар |
ко нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живе |
> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него |
ше преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као |
утра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Зем |
, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чу |
сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је |
уди што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хран |
пој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима н |
nd="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужн |
Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радост |
лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја |
срећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку |
љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима леж |
end="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја |
ком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} По |
осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тет |
="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим |
на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат |
S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} |
о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није |
омци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне тала |
ознавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служит |
st">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помис |
непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на |
рца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице над |
ашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се л |
Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме п |
коро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва |
често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаш |
и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку м |
обију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунто |
сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да јед |
е ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створо |
око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!.. |
ћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="T |
само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем |
рлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледа |
рећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="T |
опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst"> |
релетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро |
дахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила |
слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича |
st">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка |
еног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешћ |
њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије |
н мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му б |
... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна и |
клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам |
дитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend |
блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образим |
у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у |
да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и не |
орачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти |
мен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар |
иство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зар |
сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се ос |
</p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанак |
а га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} С |
ш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види д |
="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; с |
. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедо |
> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише талас |
ним кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретал |
ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А ка |
како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огре |
, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди м |
у?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам |
сом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим |
ле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су нај |
брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету ни |
римио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, |
омаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. < |
његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Te |
непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама л |
ећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срц |
p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући |
S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он |
S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе с |
nd="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом бе |
погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па м |
ије ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније п |
утати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак |
ад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у с |
љеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Teks |
оја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо б |
адости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш |
ам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... |
судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше ка |
шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с |
сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у |
Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испу |
заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја |
прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћ |
слила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикра |
d="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво ј |
напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја н |
ним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{ |
било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мн |
них дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг |
е, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису |
а, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, |
сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу о |
пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су в |
ја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две |
аш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољц |
а нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад |
моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“ |
мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, |
јевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend= |
нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сун |
ад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио |
јбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па |
} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, не |
лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мот |
је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути исп |
уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p |
</p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је |
!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!.. |
он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst" |
е ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> |
. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одгов |
је рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему н |
озајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита |
м нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи |
а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница |
их белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да |
даху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми |
та новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, |
се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова крев |
свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је прит |
Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} |
ићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу |
е грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад |
после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је полож |
у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а |
Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто |
имају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „ |
угим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том прили |
та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, |
: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне но |
вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скин |
rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу с |
е, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага сл |
rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке |
око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезд |
... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје |
реме: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по |
ија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </ |
шику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; т |
: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет |
лети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда |
p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али |
лепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изн |
а, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми А |
ни остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим.. |
end="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="T |
внице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним |
ему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена чо |
ачкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узм |
то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јун |
него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његови |
ред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, |
дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне годин |
rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њим |
ца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на |
ом приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, |
има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> < |
вате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас |
црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу |
ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући |
ци, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове гус |
ошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два бр |
end="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S |
сим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове теч |
сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам |
чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: |
н био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже |
ао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао |
">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече |
век кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би |
{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некак |
о упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst" |
а ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они |
да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта ј |
едао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, |
мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице м |
чкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је баб |
</p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе |
је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповед |
ега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можд |
како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте |
ох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог |
доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. |
јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је сам |
м шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима раз |
напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, |
бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. < |
сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су |
као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све |
ново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ |
, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух |
бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p |
а његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и с |
а: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека рево |
ерног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају |
ој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то |
у крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сиро |
мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклиња |
у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђ |
стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му |
им жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на и |
сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S |
се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поноси |
е његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни |
ћ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше мили |
ом се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакида |
крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, |
дица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав па |
р, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на њег |
сом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земљ |
зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној си |
а његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта |
, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лонч |
трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће |
зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је с |
="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату |
ледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо |
одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробуд |
не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу за |
брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је узда |
забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик н |
">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} |
а; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело бил |
S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од пана |
хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst" |
ала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет вид |
то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а боси |
ена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о кој |
ех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да прос |
ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Је |
н а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се |
ата, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно то |
ице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше ка |
о, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. < |
ани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме |
та пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жал |
е сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист |
о на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо.. |
тени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашиш |
ом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да |
јим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав пор |
тница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, |
, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, |
гог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </ |
у га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марк |
S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кува |
ари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна гов |
име сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бо |
: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол приви |
дох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рек |
паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смешт |
оведати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало |
њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ј |
је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ј |
у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Так |
ругове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изн |
! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри |
о; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш ка |
а у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих |
та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове не |
ке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно |
еше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар |
нетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, б |
освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећем |
јих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њи |
це!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{ |
о Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изг |
p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадиониц |
и какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с |
е доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године |
} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дуг |
х недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst |
има боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та |
ну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> |
у да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ран |
зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слу |
учешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необич |
а срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, с |
воме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати д |
поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопов |
кса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ |
загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта |
тиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, о |
антске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врат |
<p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два- |
; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји |
начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја |
ијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S |
приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, |
ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више п |
онекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш |
хтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет в |
.{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи |
забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напо |
синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Te |
најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрве |
кљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају пон |
кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше з |
Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend=" |
чак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ |
rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је |
{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматр |
ем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и се |
као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} |
добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих |
и како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене |
меху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући из |
ремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; пос |
ебра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича М |
њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а дру |
реме глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На ње |
ано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за |
на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="T |
ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет би |
ам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него т |
им, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњен |
то немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутит |
аква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, |
арко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“ |
човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па ова |
онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у на |
?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, п |
е: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ |
</p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} |
и, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташ |
дела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут |
ла и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у |
ихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћ |
поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сир |
ав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и не |
рала је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги |
ове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. < |
исам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Гр |
у густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивн |
зне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било го |
</p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Teks |
али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а н |
ари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђ |
ику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада |
е зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуд |
ају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst |
сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свиле |
белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црн |
е од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био ом |
лушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је б |
мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p ren |
, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишар |
уда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што |
у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме по |
сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совр |
.{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, |
ућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груд |
оже!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — |
шити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан |
ки прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и |
његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу. |
има, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели.. |
једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, а |
.{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољ |
еликој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“ |
нду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!.. |
давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође |
end="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио |
је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодни |
лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам пев |
ријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да |
је канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором |
rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што |
Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непо |
ораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљај |
ивотом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Бео |
но језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: св |
ала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже м |
ди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ |
<p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице |
омажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на тава |
, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоћ |
боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Р |
rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дади |
/p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покр |
ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох ку |
виче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ов |
тири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрч |
побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А к |
о, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу |
е и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме корис |
идео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи |
мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме |
аду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво к |
торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош В |
гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} |
.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољуп |
урила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst"> |
ка, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је ра |
штена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tek |
само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гл |
бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне ст |
сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана до |
..“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепави |
="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету |
лас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах |
жно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, по |
да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скач |
и јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратн |
по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> < |
де као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио с |
st">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџи |
чела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућ |
end="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у |
же, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо п |
ли залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева |
зници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове |
и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне |
{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколи |
завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексер |
адну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај го |
дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором н |
ати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко з |
је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{ |
тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме оп |
">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. |
однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда руч |
а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, |
око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} |
, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јел |
/p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Гос |
е капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека до |
исто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је |
у је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> |
но. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Та |
те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља оч |
Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече |
...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, |
в шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, с |
и који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. < |
адох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умр |
преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округласти |
ник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} |
/p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, |
би ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се са |
лаве мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Te |
е другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, |
обитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од |
казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу н |
а избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, |
во, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, п |
Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, |
је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата |
и у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте |
<p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она |
аташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и |
уо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у |
е дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два |
о баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо |
их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песни |
..{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немило |
нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у |
и ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с б |
ад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола но |
ст, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гро |
} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говор |
="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком |
заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где пла |
е нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљеним |
пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: |
та га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који |
од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има |
.{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела |
баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подн |
аше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше и |
напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи |
јте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од |
затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледа |
пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада |
пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица пос |
Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину на |
у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. |
/p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">П |
.{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од гл |
е на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на у |
st">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовим |
st">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Te |
лати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Ал |
Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend=" |
> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му р |
ким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Ма |
е гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . . |
ћи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му |
онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад д |
"Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске к |
широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав ш |
end="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не ос |
="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја п |
d="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видел |
ледњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опак |
емоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у |
а те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је м |
дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сирот |
животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири |
p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу м |
нем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, |
уди су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост с |
су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и к |
один Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и за |
е и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Te |
ој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пу |
сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно о |
шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милости |
же да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">А |
ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога пескови |
се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: |
сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је в |
не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ак |
ама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га |
ам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда зан |
јакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза |
усила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: |
е да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-т |
и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече те |
у, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила г |
.“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у не |
е треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend |
казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне |
rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} |
на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појур |
боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанп |
end="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} |
је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend=" |
равдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљал |
је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сир |
своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Об |
елике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне |
г дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу де |
оже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, прек |
знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} |
чекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне з |
kst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи |
га срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице |
ом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којо |
утине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да ч |
сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му |
на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко |
d="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом |
="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих св |
остивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица гд |
но тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стр |
ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатим |
ант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„ |
дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Гр |
о, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављен |
оме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на с |
d="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: < |
лиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ < |
а очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао |
м друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и нево |
а очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и |
рима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима жи |
шуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле с |
био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и п |
опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдален |
мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понуд |
весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. |
моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души м |
а донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањаст |
ла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним в |
латкоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува прос |
е видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ |
брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам са |
е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комес |
омах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, сва |
rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам ви |
{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми ота |
кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љути |
<p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда п |
S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!.. |
ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; н |
Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктор |
међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend=" |
етар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветр |
аше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецају |
ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није |
ћи, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ ј |
јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend=" |
смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несре |
сто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице |
ацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend |
ога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клет |
им дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али он |
ку чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине |
творила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p |
. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чудно |
d="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хте |
rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једн |
несени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гл |
видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почив |
d="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, |
уги дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва с |
ла шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Ка |
његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p |
. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади! |
ишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хат |
они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа м |
шапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши с |
а сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане |
х лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раз |
у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешт |
зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мо |
у сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми |
ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно с |
века, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрл |
умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће |
м чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И |
апајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од |
о. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијиц |
то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међ |
то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и |
жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја доб |
га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на |
"Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да |
и одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tek |
ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окр |
још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе и |
без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи |
рећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио |
жио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и |
ко опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у ку |
последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. |
амо шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tek |
дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам |
екса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend= |
збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњ |
си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим |
е да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па м |
навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, мога |
мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p r |
колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла п |
јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој нано |
тима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаш |
та, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, |
шуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко! |
ом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте |
">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас |
хну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не п |
у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли. |
екса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чо |
лица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињск |
да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујућ |
p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам обори |
ekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу б |
ново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго |
ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га |
а нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tek |
а.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми |
} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на свом |
„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осет |
у...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
љ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме ли |
st">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се ма |
ио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је р |
дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да |
на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох са |
неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, те |
е боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала |
..{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули он |
лази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући сво |
епушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрав |
љу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим глас |
и својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики нер |
!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му |
напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је о |
се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се с |
сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту б |
се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} З |
е могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гла |
и један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форм |
о ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После |
сматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Теш |
сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p |
рећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улиц |
своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беш |
винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћ |
равити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} |
трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао |
у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „В |
разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршили |
мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тав |
је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! |
од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па он |
све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петр |
јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак голог |
како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p re |
ћим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше |
а ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, је |
ича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њего |
уго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече |
"Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, |
чи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} М |
Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зат |
сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје бе |
бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не поз |
епавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје |
песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загре |
е, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p r |
спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> |
ући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња |
њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов |
Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„И |
а, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Te |
е он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у с |
атима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута п |
дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Хра |
чита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостиви |
рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend |
ије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављ |
ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без |
руги провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до |
носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека |
ења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ |
си и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tek |
очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А |
Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским но |
брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена д |
тива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После |
опуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу |
л’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst |
ке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољу |
ајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, |
и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо |
арко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он мет |
х; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем |
алогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend |
ндора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак би |
штено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне о |
даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било си |
ој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у м |
у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали |
нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p re |
ико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заиш |
"Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p r |
браде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. |
о су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} |
сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, т |
убила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде ми |
га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покро |
господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend= |
апаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Н |
Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећ |
заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу |
е, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше |
номе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју |
иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехн |
ао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама |
то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљај |
о здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, пре |
нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен |
е што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напр |
и, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробов |
едили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хт |
: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није |
уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео |
и два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно |
Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак |
простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; уми |
о би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно по |
је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из |
ан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p |
и, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће |
ини... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да |
киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме |
биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистра |
ајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> < |
наше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га ј |
ам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зо |
ћу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже |
</p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{ |
а-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим баг |
стиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па |
тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </ |
да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га |
ем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као |
ека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p ren |
ка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, |
е он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила |
здваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све |
ер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, а |
идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њом |
“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више н |
ум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само |
округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним ка |
Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме |
асти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него н |
p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не |
премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој му |
се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, |
дин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би в |
снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p |
а изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">На |
га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p ren |
„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто у |
обрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним |
лим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... < |
ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак тана |
се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да п |
н није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинил |
} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми прол |
p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а |
ем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </ |
служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, реч |
сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{ |
желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила как |
ате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече о |
очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst |
мињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже |
ири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да н |
"Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и приј |
ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала |
т једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst"> |
аспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и |
>„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побрат |
хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене пород |
лабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пас |
ко Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само по |
ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </ |
лице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хле |
за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{ |
end="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова |
очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не см |
{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда прете |
гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи с |
и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо н |
бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, |
мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па с |
преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разбл |
ецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Ма |
је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покаја |
речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="T |
ла и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као |
од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жег |
<p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара |
, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја |
таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беш |
и...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мир |
ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком ког |
та је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не |
он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend= |
бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност |
га лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </ |
а. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ О |
ила будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ |
{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочита |
пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно |
ути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у |
ким грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ |
нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да |
н ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану |
кса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун |
ше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју н |
о небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекри |
игде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми од |
им пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута |
шим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се |
d="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до гл |
во, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p |
ој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из д |
а: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да јо |
ле два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи пост |
ешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми |
ко кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско |
је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну по |
ш, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, |
, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којо |
и другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">По |
а ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта п |
ко сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а м |
ав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока за |
е окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мисли |
/p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојо |
<p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродниц |
срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на м |
кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне ша |
rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, је |
„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наш |
где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена |
адна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби |
до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода |
жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујућ |
.{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и љу |
ећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, па |
а: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однегова |
своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tek |
Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га |
ва кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама |
им пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фро |
ети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари |
е мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="T |
ије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!.. |
<p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер |
?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају |
<p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је |
уче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Ве |
о пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом |
изу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А |
Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора |
рикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на |
ки човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу |
едео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, как |
атељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако ј |
умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитог |
, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу |
треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p re |
<p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи |
лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе |
ва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо н |
и, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли о |
дују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="T |
је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="T |
епа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да п |
ужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој дец |
продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам ка |
} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они по |
ђу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне |
ихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мор |
ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац глад |
t">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође њ |
ија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде |
н ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогу |
де пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па |
ћ, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да да |
} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, |
е да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да с |
примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке |
Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да до |
е за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} |
ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја |
ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ |
се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! < |
ошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његови |
} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је вика |
па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше |
истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе |
одаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој! |
кала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада п |
>...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јут |
аже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p |
у га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили. |
ене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дођ |
а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мал |
"Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још |
разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p re |
</p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, и |
и: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била ка |
ад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свир |
ekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути таси |
јстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend= |
rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај |
у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне со |
ај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице |
— смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оц |
Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И з |
<p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> |
одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Про |
омени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше |
но црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пако |
м“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, јед |
тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим |
тели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим де |
а чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Мар |
о његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (к |
плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p |
на.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tek |
ном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна |
"Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: |
да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица к |
нег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану |
ага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у |
врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годин |
да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће |
робудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tek |
траше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлеп |
ице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прси |
акве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марк |
и, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам виде |
> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овла |
</p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су |
беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди |
расте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте |
„Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баб |
давно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tek |
х некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћ |
Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по |
nd="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суз |
, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!... |
же, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„ |
право што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку |
је уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће |
да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ |
ко казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p r |
ом њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори оч |
ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је т |
како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја од |
осматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре |
а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и |
<p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То нећ |
трова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев уп |
а!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала |
очешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи н |
леда ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
о ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ Посл |
а великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе дол |
атим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је |
">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њ |
ад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend= |
е дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, р |
nd="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, е |
јских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће разда |
да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога д |
одали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бит |
е очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S |
d="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш |
/p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравн |
то не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно н |
гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати |
тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мај |
у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало |
и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје |
у боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће к |
као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend |
> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече т |
<p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па р |
мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, дава |
а сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ј |
пет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала са |
инди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има н |
и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Он |
савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="T |
st">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Teks |
>Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p |
и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си |
коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин |
ћне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, |
ику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину |
је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу не |
помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да |
почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима бу |
а Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А |
ову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не |
куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p ren |
трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Тво |
још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </ |
су.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољ |
="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда ск |
јње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, |
">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења |
да збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке заш |
е моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшиј |
касмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} |
зледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго |
е ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend |
ога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само за |
шао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајд |
ајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, |
гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S |
а сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан при |
дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: |
који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина! |
ти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беш |
врте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> < |
кну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} |
ватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити |
дер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} |
ни поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу |
нанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не |
отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела са |
је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће. |
!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и м |
за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онд |
!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће б |
— Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели |
навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео д |
пелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је уша |
ној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купат |
идљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„ |
у!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и |
">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо |
јала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказива |
Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а нап |
сказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, прија |
итице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} |
ратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне |
нам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} |
скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p ren |
онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плак |
да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа |
ватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне |
ђу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tek |
е, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ве |
а жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и |
оварати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, к |
чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у |
дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} |
м“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „н |
> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајућ |
>И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери. |
твори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{ |
м смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ва |
{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једн |
то страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено глед |
еде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, |
Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?.. |
е да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога р |
то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај |
м гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже |
стављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо г |
наје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ |
еву повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима.. |
Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Te |
е то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би |
Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, |
а кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео ди |
али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, лев |
апут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде |
изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху |
на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга |
Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели преко |
у троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до |
„Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед |
је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и тока |
дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Te |
једно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше друг |
а чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки з |
суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који на |
лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па |
шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме и |
а...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од стра |
> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим |
трнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> < |
ав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и |
малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мис |
да си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p |
ekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламар |
ови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет т |
а, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним п |
век: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погл |
да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њег |
пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога |
и синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су |
end="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} |
ај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам |
рашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су с |
кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S |
и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију |
постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ |
патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници ле |
} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља? |
а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми ско |
стран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просто |
том пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наш |
rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p |
ху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше |
ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није т |
kst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту |
у.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже м |
нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst"> |
мо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла на |
га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га при |
...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно |
једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакл |
о прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је бо |
и, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде |
натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је св |
...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и пог |
p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, о |
<p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме |
, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник |
> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми н |
а иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, п |
један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе |
rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја са |
p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„ |
са, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у |
пире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим |
>„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклиј |
де!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, |
а однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну |
<p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="T |
бављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропаш |
е!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Te |
шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} |
репрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим п |
за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху пров |
а столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил |
косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Преви |
шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! < |
адох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате |
и три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови |
ена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на мо |
ише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге |
јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То |
неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глатк |
nd="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле су |
жним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">О |
{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst" |
де... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису |
ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{ |
х санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали |
тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна рум |
> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа |
nd="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, п |
у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила |
е прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више п |
ћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме извед |
дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се зал |
мо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама п |
му пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове |
еја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} П |
ла од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпита |
ањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за так |
таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних |
ваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зград |
дућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље д |
ке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по |
а и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ласта |
ници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка к |
...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љу |
а где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе |
бицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо шт |
ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи про |
ст.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчив |
rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа |
ту никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срц |
а нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: |
="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа д |
ог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му ј |
адна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дођ |
је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. |
ече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао проти |
у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените |
нас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана |
ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако д |
а донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, |
мљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је |
се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не с |
на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који |
проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чеж |
"Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. |
зујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други п |
у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst"> |
за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела |
рађени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
енесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку |
</p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава |
р узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде |
nd="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. |
— И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка |
в одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и |
нако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ |
p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend |
дном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. |
шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје |
високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених д |
ње чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога |
душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак |
огаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледе |
а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану |
е, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид |
/p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавиц |
љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те |
t">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ пр |
а лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно го |
вима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа |
ена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео. |
асом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздах |
t">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уз |
о бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишља |
</p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И з |
ене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кеке |
аг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још ж |
котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим |
и и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи не |
рио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гл |
<p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом у |
е скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи |
ку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан пр |
господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је |
и... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грл |
но његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени обр |
кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p re |
, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се т |
кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим глас |
подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече |
<p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!... |
аро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показива |
и речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!.. |
тором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће на |
дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза ј |
проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге |
о бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О |
st">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би н |
мехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гле |
очекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скор |
<p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка. |
велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто к |
S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу њего |
d="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако х |
никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да ид |
да ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми |
гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још ј |
али.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; ал |
ај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинт |
ућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равниц |
јеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; |
кане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Te |
дасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је |
ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти |
нувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одго |
је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се м |
д те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на |
на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица |
сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама |
нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова |
с смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени |
д моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да |
<p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужн |
Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у бла |
здахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане |
на се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, |
и за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршу |
ом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">З |
ешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша ма |
исам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!. |
и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и ј |
ачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Те |
тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба |
ош и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бу |
цу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p |
како потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p r |
> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: |
гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, по |
је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, |
Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p |
ћне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутил |
ало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много |
ла. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте мара |
о се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одве |
исао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p |
а настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разгова |
— повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на |
храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у м |
акса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекен |
иђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислони |
А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или др |
е бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје |
дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом |
јиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад |
екјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Teks |
д његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног |
е гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сиро |
, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђе |
без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће |
елем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу |
ици, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, мала |
>Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У |
окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена |
риповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, од |
има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју ку |
е све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на |
st">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend |
Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми |
ижњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само |
и четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаган |
а сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желе |
, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не о |
те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Teks |
роцвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„ |
е. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, |
што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И да |
тку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, о |
м посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и |
н човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица |
тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сирот |
ркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста |
Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена.. |
отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и р |
ата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим |
.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Teks |
приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате О |
Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p |
бледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми |
ше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да |
задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само |
оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све ј |
за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, |
, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на |
сетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама.. |
аки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Гр |
и у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бри |
">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Од |
и једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p re |
st">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам |
пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну |
огунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Ју |
адоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немило |
Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p |
и и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А п |
на. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. < |
. </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв м |
">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино |
d="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p r |
едо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни с |
<p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у |
ице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познава |
е жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њин |
чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пор |
д тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> |
к заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на |
удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њ |
Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Teks |
с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, ре |
ма, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, пр |
аше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, |
</p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте |
шно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кро |
дало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула |
ти, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ран |
е ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се о |
тиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p ren |
тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упо |
Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, ник |
> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису |
и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гво |
опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Није |
на, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, отк |
лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишин |
љена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува |
реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреј |
ју облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности |
ба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље сл |
равље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према о |
> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те г |
вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се |
доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека јед |
о!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> < |
тор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у |
донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор н |
еди!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је о |
је!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила |
ала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким |
и на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гл |
лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „ |
њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на про |
што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S |
и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког д |
половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарат |
о!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомили |
те власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш о |
st">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака |
</p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— С |
м играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, |
мтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су |
м лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полак |
трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше |
а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} |
стор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповед |
у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја |
ко више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце |
елу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> < |
је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједа |
а овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашо |
> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, г |
вега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то |
де“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела |
{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“ |
а, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступи |
огао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кућ |
приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога свет |
<p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму п |
понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због ва |
натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што |
<p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Teks |
лицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само нач |
ац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу |
и кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе о |
p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да |
ац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и за |
у; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> < |
end="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а |
ше придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, |
оже однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руме |
="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; |
илостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше |
брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p re |
ста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере |
а сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усница |
омањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону г |
о да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Си |
">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">О |
баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="T |
лашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути |
ане које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка |
моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} |
ајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто теп |
е опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољу |
макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по аст |
И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="T |
у ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све |
ут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} |
и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, |
љала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам |
{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, |
е чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнул |
орио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, б |
p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом |
чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола |
којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцим |
него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако |
мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend= |
">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! |
ници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповеда |
ад мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="T |
ихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше |
како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затв |
ју шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је |
"Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом пр |
очад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Te |
— душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће по |
не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као |
осеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се |
е будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата вр |
ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим |
ога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени |
огај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грли |
лади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. |
ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево |
у нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да ид |
е нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак. |
о је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познав |
.{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с рак |
рнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, сруши |
ху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозо |
огме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">Пос |
итиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенк |
ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен... |
на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо |
ам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst" |
што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који |
<p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице |
ше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> |
.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом |
па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је |
уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави |
.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се |
собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се до |
ац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако неве |
ца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, |
="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мог |
nd="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице |
</p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугла |
ћом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких љ |
ше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво дру |
је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо ј |
ајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу... |
а, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротињ |
о никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја |
! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S |
гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; |
место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад |
на...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање |
тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћута |
ом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хл |
обру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезино |
рата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="T |
ке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, |
> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи с |
rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као руби |
блаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних са |
ај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне на |
А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи |
сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе |
гову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снаго |
ајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="T |
есни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... |
ло на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше зам |
био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни ко |
уше!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: |
и станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота ме |
глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је у |
ечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху |
а (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске |
t">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш |
p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим г |
и постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорен |
— господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на т |
нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, |
тови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голу |
е.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} |
пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше |
а — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника |
посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p re |
Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! |
.{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијама |
сте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас ј |
ошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали |
и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би |
мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свр |
о слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле м |
ене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а |
едњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице |
има... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а |
rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људ |
д сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милос |
ила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} |
о плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S |
вим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наш |
, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задр |
rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми |
икад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хран |
, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало пор |
тске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату |
а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено с |
>Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамича |
зе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му |
м и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велик |
?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала |
од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... |
о прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе |
оји је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је пр |
тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу |
rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обич |
зидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храб |
у и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада |
"Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнем |
ким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти ве |
е овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад |
е очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек |
весело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је п |
, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог го |
ина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи |
ласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом... |
ути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка ле |
м, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам |
узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: |
в престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику. |
који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> |
а је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седе |
чицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми |
ају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Teks |
као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му д |
према. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, п |
.“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, по |
личицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Н |
ислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а оп |
ажи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим к |
гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам ш |
ће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и нас |
е укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећи |
колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чис |
шкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар п |
дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој р |
це и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрн |
бар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад виде |
подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend |
фте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих син |
“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p |
лила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend |
м. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па ви |
колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скр |
о понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умир |
црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслу |
<p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из но |
бацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме |
м.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме прене |
смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Так |
де човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осме |
, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не п |
оји су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови |
му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она |
овирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху |
} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Teks |
Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ј |
упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — |
држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... |
у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst" |
— Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Во |
ева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој |
а неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио |
} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце |
ој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље |
рна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветови |
прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у ве |
гледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend=" |
а на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Ут |
упци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса |
е!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p |
вима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараш |
роб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују? |
зан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, мож |
убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мо |
!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његов |
намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат |
ице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чуда |
<p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају др |
нду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га позна |
е!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна би |
тељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућут |
и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три |
цвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И |
аслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих в |
а зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све |
сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама ра |
и слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, |
х, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завид |
p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми |
>У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно дев |
то је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао |
о смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећ |
а човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p re |
боравим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам |
ротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p |
х. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у |
а... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу го |
<p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудим |
rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је з |
а како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја |
ледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„К |
иповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је р |
стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова ви |
ин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. < |
од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега |
{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то г |
вори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!... |
бро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам и |
чи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово сл |
о корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> < |
којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозор |
ужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst |
својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме |
ним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одли |
вега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: |
говарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> < |
но издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> |
S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћ |
, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">.. |
ротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству |
ћи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша |
али онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше |
Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Гос |
е из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} |
о опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може нек |
ло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше прв |
говор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Te |
Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут |
Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме |
јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Наб |
другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p |
је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу |
је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам |
ки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја |
аче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто каз |
/p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском ра |
ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? |
> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слуш |
у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар |
мена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше |
мените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. |
е је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске теков |
те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </TEI> |
нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хо |
“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на ње |
бразима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Teks |
таше у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше |
нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо он |
е на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Teks |
ућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је г |
же, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у ко |
е стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав тере |
, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што |
дрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове |
уди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst" |
и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бо |
жи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладн |
ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме в |
Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купуј |
као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шаре |
он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо |
етка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је |
ћу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, ј |
м говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош |
st">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и |
же, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а суз |
в и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахиј |
со раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, |
ти где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше б |
ом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој |
ола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена ту |
слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе |
; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, |
е у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ |
чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не |
у. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало ути |
ма јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није |
ници потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице |
еби, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам си |
ететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине дода |
страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом пов |
ekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је |
није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница |
брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, ка |
. . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — т |
...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, |
ила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. < |
о је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} |
ко тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу |
мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како с |
мима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна |
бог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} П |
зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи |
ца беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, об |
> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође |
и, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавник |
нама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса |
све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу п |
кавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље |
ичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!... |
и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице по |
...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p |
вника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладо |
отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше нек |
мо понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога за |
ати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе |
и отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући.. |
ска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је |
ћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мен |
ана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жу |
ату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбр |
обите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да ј |
ну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чем |
, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад г |
кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Амер |
. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кре |
осле тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као |
сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила |
утећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „О |
Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога |
, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А у |
ствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној год |
беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сирома |
д глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?... |
<p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам |
ити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота |
.“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она |
end="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p |
овор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота г |
анпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна |
к кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха |
: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не |
nd="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој о |
над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже |
ј беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!... |
те и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је т |
продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p r |
, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим г |
S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у |
мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. |
мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински |
ироде већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога е |
бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Г |
су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима |
">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је |
ма, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око |
и, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој |
р око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те по |
све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, ка |
ротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај ма |
е, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, |
t">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке |
то су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: < |
е, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи |
љиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сиро |
rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтед |
> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу |
да је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вал |
ено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћ |
p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харам |
>Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> < |
га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чу |
: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опе |
се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме |
="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да |
мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам |
ајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувиш |
"Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, |
нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те какв |
је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би |
и, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p ren |
ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је |
е било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхт |
народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар ком |
авао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понек |
та стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју |
рада доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Te |
не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. < |
а Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да |
у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у |
лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> < |
спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка |
своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Ник |
а сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend=" |
а би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за |
туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула нано |
видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, њего |
е долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га |
орио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих д |
: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере. |
. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst"> |
аша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно т |
ве су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови |
, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста |
тала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном |
изу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио |
Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се |
осподин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури у |
мо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Мар |
прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше и |
ћ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја нај |
ларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љуб |
јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} |
у тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend |
ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у |
.{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим ос |
кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карло |
м ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто |
то скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: св |
човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Te |
жда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом |
не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем |
але, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после п |
ознала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је нан |
d="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела т |
ст дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да |
ко ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p |
зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувар |
и пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико ја |
а: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприс |
, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао з |
...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да ј |
а те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ < |
ој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кр |
rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дођ |
не, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али |
а ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!. |
век. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу пови |
што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} |
ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамаш |
таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом г |
аве у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или вес |
ика.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у с |
очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p re |
сима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад ј |
ога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам |
мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{ |
у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правил |
шан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан се |
милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали |
="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чич |
ислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{ |
фн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Об |
би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грл |
мрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако |
вним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па о |
чала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекида |
да и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ вик |
после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не тр |
о као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајва |
онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је не |
намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хл |
као би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чив |
заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједн |
понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; ал |
у своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, т |
лади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа |
Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се ка |
екога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш к |
тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гонио |
упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, |
е знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све б |
њен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </ |
мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној |
Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико |
, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико |
е како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га |
моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је об |
: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухвати |
овао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после |
аде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} |
и пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p |
чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо |
све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ен |
груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, кој |
ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од |
> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> |
пила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ћ |
Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв |
end="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од |
његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му |
беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да про |
тињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трош |
ећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху с |
ор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господин |
ају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> < |
"Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S |
челство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја б |
одина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{ |
медоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум |
</p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком |
у.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лон |
сето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми |
га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајс |
уљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви |
а погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, |
а за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му |
Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} |
његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што треба |
цима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да |
и. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend= |
t">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он |
ше гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend= |
p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се |
а и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца |
о још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био |
нуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — оба |
Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничк |
еше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су |
сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, она |
и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослања |
а, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли с |
око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај |
еше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жало |
који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила ни |
рчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало у |
сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — |
Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене |
мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погод |
p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ < |
> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетниц |
ћа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хл |
желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне |
а. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам |
лато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти м |
</p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него дода |
<p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео би |
осматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а ка |
суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима вла |
аш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много м |
онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="T |
ћемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> |
дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ < |
полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst" |
тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, госпо |
ала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p re |
о образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, |
<p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој |
nd="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном ч |
</p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе |
</p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, п |
> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плака |
умиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst |
првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја о |
то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst |
</p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, |
походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. |
оје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комес |
не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst"> |
оме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!. |
а. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је заг |
оји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага поглед |
d="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који |
онио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst |
моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> |
е у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чув |
ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какв |
ор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst |
ио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!. |
се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, г |
ади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за ов |
ли Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе |
">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већо |
анци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким |
ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав |
рлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижа |
"Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уст |
цу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера сп |
ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одо |
Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико |
о, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле п |
им прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, |
Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
р комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви |
ена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то как |
ви, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни из |
и по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сув |
</p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, |
сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у св |
у туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
ојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend= |
ији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубов |
зе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst" |
у лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p r |
p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним |
} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам с |
о говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је бил |
/p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, у |
а реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин |
њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tek |
ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку |
nd="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> |
крете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је |
додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после |
ekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор |
из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али она |
на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незна |
е задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрх |
ала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дад |
м, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, ум |
а гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду |
епо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу |
S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо |
t">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба |
{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. |
ед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила |
рет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, ду |
изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби |
</p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, |
је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало |
="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху |
{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што уде |
.“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </ |
<p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, |
се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p |
ачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви |
ли — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се |
кајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p |
то, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш |
, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> |
По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекс |
д, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гла |
ко за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задов |
/p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срц |
никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао |
<p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу. |
а изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу |
> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, п |
овитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо |
рбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после ш |
..{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала ка |
едо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </ |
Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете |
ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме |
ћом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Te |
} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале г |
штене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">П |
оста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> < |
ш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено |
штења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности |
есила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. |
ном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну |
омо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да |
ешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ |
беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стој |
било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је |
ди кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са |
плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а ота |
стим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој |
Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у |
да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душ |
рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и пар |
{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Te |
ри од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, |
> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пе |
човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... |
; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а т |
мо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Доба |
ту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степениц |
одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја |
врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њ |
ико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо |
, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по о |
} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Пре |
да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас г |
p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали с |
S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, р |
d="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend= |
ало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плај |
">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за н |
"Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути та |
н не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу си |
ође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, М |
сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> < |
ласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="T |
и...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с л |
/p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бле |
ца; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто |
медох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега р |
сни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадн |
<p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама п |
десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна ж |
ма, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танк |
нуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечиц |
мет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох бли |
, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на он |
те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом |
кса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше |
месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео |
ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је |
вече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; |
је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар з |
иташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} |
вори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У |
д му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p r |
ица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена ме |
...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, |
гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда |
напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Teks |
снух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из о |
рити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад с |
..{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst |
у ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њи |
је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као с |
тка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његово |
осподине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у р |
S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод ас |
их времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу |
тори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, |
Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. |
ра долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болес |
ислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела |
">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију |
роз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они |
„Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка поглед |
це тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се |
сподин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади храни |
kst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
е главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> < |
моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче! |
ти испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Te |
марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи |
као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend |
Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегам |
наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена |
ла као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам врисну |
мени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S |
давали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара купова |
ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе |
Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, |
тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, виде |
ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешк |
еда, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend= |
">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгл |
t">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под зем |
исам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! |
уза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и т |
има довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне св |
мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="T |
<p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устаја |
мљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље р |
ихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је оп |
еобично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем |
у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећ |
илостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па н |
јке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tek |
ан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се прима |
о му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа паст |
опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, |
њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у |
загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена |
веж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Te |
е немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене |
Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, |
он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз |
е у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разн |
!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати по |
Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она оп |
њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пут |
S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно |
ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет |
срећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те раз |
рена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, |
овоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она че |
не, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. < |
ekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један ср |
вави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. |
шио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад виш |
ј соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он с |
е мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, п |
да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... не |
е горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући при |
сног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их по |
на, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта |
збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="T |
га на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да |
и.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева |
м се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам |
поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, |
сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега |
уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу зап |
је брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам |
ности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам бил |
дала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу |
ајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади! |
ости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробн |
руди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, |
nd="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, д |
е пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и ка |
rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{ |
говорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„С |
аше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени |
лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва |
ам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв |
едела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда с |
прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па |
боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, п |
.. </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу ост |
ебе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да |
етници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, |
и не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заков |
p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогл |
појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у зем |
икинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком |
м осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, з |
ити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала |
ају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tek |
дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била бу |
епеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде |
рних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса |
догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{ |
ела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утр |
/p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем |
чак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јо |
ога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим м |
ледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једно |
ра мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме |
Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S |
а сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме |
пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у зе |
и крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После с |
је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам с |
ладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Teks |
авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опо |
торе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, ла |
ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst |
ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том н |
та сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим |
сто варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{ |
рала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он |
t">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагн |
ући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам с |
p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим в |
дић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стре |
Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти |
ин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио си |
>„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме м |
усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </ |
м моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мој |
ла су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на к |
малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је |
лије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца р |
оварала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече |
унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на |
у, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>18 |
и ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, |
њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото |
} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p r |
ке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њ |
коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели д |
неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати бе |
, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што |
еше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где |
кса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем п |
а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан п |
од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сироче |
љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији |
инца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а по |
лим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сирома |
{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли в |
х, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборави |
ивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја |
од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Т |
Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, бра |
осподин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не |
руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклиња |
сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки о |
спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p re |
е, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари |
дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ |
> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, ов |
, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису бољ |
па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и м |
не ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће т |
мљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> < |
тваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гро |
t">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи |
с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: |
end="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа |
ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="T |
у са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка |
господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе |
ивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући жи |
зана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend=" |
им малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, с |
изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колач |
х не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба! |
итој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне п |
p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео д |
Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После |
мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајн |
о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте прија |
жљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето н |
е чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему |
ле тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он з |
а продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв у |
ече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витиц |
е ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, изва |
беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та к |
ст, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S |
као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка |
равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, |
ечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, |
елу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p |
а га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, |
. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... |
арко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А он |
ичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је |
та.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не мо |
икада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју пре |
р на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна! |
е простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој п |
ца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су про |
о; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као |
ас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, |
их дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра го |
рски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p ren |
ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде |
задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га о |
, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, |
ву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Од |
једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, ви |
у, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што о |
дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p re |
дох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужн |
<p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада ни |
сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане чов |
ко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој |
... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечит |
мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости... |
да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти бл |
ољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и |
згледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p |
Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кик |
ни је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају с |
се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанц |
оспође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?... |
есмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи остав |
идео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </ |
р ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p |
га огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p r |
, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, н |
ча Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе |
</p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, ре |
оје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tek |
тиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, |
део ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађ |
дем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече |
моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човеч |
..{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме |
д куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, поглед |
kst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај |
црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{ |
о!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Д |
ојој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „ку |
„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од гл |
раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам |
хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од |
а с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу |
усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је ус |
ђе поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да з |
о мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, |
рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S |
а живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим |
пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Ал |
.{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: |
јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар мој |
се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, |
p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше |
“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p |
ну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S |
својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја |
Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар |
о те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи с |
еба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица го |
ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обас |
госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска госп |
и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас гази |
} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде |
буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ј |
о. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана |
да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама га |
мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужн |
говорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана к |
ких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан |
. .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац |
end="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним |
кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мисли |
беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав нео |
>„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, гради |
очекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будућ |
ме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла |
ремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на |
брве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало |
end="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потро |
ати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и |
за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне го |
а сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узме |
S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго |
равила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p |
гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник! |
бљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост б |
а међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца |
рећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да |
kst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један пра |
це и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница с |
о сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Уж |
rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца |
у, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље |
ли страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а |
, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг |
тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој веч |
</p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увели |
ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Але |
{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а са |
лије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухв |
st">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми о |
t">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} |
стивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, |
Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} |
ими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућу |
е и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чу |
и дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд |
мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загле |
у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; |
ледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> < |
kst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила |
азговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко то |
е и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} |
вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p ren |
гово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </ |
је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте |
вих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где ту |
end="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{ |
и скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана п |
немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цр |
о не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици г |
а си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Ка |
ва госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како |
о не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљ |
тулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: |
смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у |
Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Госп |
него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у р |
полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе |
... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики гос |
st">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи д |
, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика ма |
и колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо оп |
њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто цр |
онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мај |
ин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба |
е ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ |
слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је |
ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Г |
иромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Бе |
главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о |
, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће |
а: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубав |
/p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше бо |
помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst"> |
се оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за нек |
тела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка |
цем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу с |
о клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени |
<p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима с |
е сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!... |
</p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p |
d="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погл |
на ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузм |
а, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p re |
p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дој |
/p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па он |
да од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желе |
еда, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а |
ћи се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благо |
пила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а он |
...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} Посл |
Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе |
биљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то в |
оље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо |
сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни ре |
ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим |
ћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бе |
>„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, |
е се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend |
бице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, па |
пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жал |
ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst"> |
ну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањ |
ом гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али |
мутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можд |
овце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стече |
нем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајућ |
у биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господ |
урбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце |
ао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми с |
је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихови |
Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува |
к!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и д |
S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад |
шина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; |
бична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— |
> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше з |
инта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се |
ар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда т |
ара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љу |
да у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га.. |
р ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху |
погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се |
и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свог |
сао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела |
раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ов |
зницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господ |
јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно сле |
ом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје |
ропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, он |
неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што до |
сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја |
надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија |
ти, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сирот |
.“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор |
па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крил |
</p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не |
а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћу |
д у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су |
ник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и свет |
р за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да |
па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења |
kst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави са |
ећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (м |
у да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послуша |
се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико каз |
там: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол пр |
кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца |
ве суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде |
стре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га до |
у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чич |
рило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па |
, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо |
рâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда пр |
оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли |
ажни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали |
се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је |
прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу д |
чком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и н |
авилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђе |
д заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога ника |
сте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не |
лим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће до |
видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ ово |
налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Так |
по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="T |
екиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су рани |
ице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за |
као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека вр |
је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће с |
!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам |
абрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене сту |
е.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт свој |
нуше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Teks |
те удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше |
Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхта |
S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њ |
ао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице сам |
ога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту |
икнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би |
ругоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама н |
rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече |
ежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она с |
родници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан припов |
и је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!... |
ор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Te |
земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме |
> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столи |
: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, зајед |
у поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а |
ала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице |
онде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситни |
тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срц |
"Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним зву |
у крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела |
се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend= |
Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним згр |
трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, она |
м жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљ |
ину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за мој |
st">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p |
p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ пита |
ио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, |
опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну б |
вој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst"> |
="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде |
">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповед |
испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадош |
ваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуш |
оделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?... |
ерштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом н |
е за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога |
език опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресл |
рига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одлико |
а Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ |
е осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки д |
ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом г |
којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав |
лас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам с |
ога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p |
у у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам т |
ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p r |
S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је |
братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у пла |
андуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом л |
али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са про |
ље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend |
ди сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, |
<p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој |
ти једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено |
леба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
теде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend |
<p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богат |
стиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима |
"Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети |
могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави цр |
>Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теб |
робници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необич |
постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, н |
/p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још |
ће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће гд |
га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врули |
а мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти |
енима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S |
а сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „О |
ћи, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити. |
еко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. |
није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S |
заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко з |
ekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као |
онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ |
милица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помага |
{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти доба |
ица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А |
ило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, |
свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Ку |
Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < |
шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши ру |
твори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend |
ао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита.. |
посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помил |
нам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, п |
е ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бл |
е заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од мо |
имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с не |
оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила рук |
га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та дв |
">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким ба |
„Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавн |
зирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} После |
на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што пр |
х иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела с |
довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводов |
ка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst |
чно: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за |
се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сок |
..{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на |
шено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале! |
два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину |
живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје |
о није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној ма |
, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се к |
и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох. |
аше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек н |
о бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као |
му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беш |
p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан |
ају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзоро |
еде жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, с |
подин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта |
а да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама глед |
мо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је |
сподине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </ |
усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним вели |
рила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p ren |
Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога |
ени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледа |
јте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од ње |
ва осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра |
хтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам ври |
попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом припове |
>По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} |
у, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, |
му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му с |
/p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта с |
чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече |
А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим |
не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је пошт |
се.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend |
своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао |
ху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладн |
замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових д |
стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко |
!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мал |
де на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а с |
ици скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали див |
) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; са |
анеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а |
врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубок |
ло на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтал |
ора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} |
еше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме су |
.пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, по |
су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени м |
ако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њо |
очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице |
са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова |
стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте оч |
му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећа |
ekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </ |
Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошн |
хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала |
-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак |
х неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колач |
</p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кв |
ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајал |
ким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте раз |
ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend |
</p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, |
има носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла њего |
ekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је тре |
end="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Бож |
е и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломн |
а онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p |
а сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p |
е мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде |
омашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је н |
си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам |
, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробнички |
и једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tek |
ити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бој |
а ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клон |
х под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу |
Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поре |
st">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем |
"Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њи |
тка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га пон |
еше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како |
ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p |
у столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} |
а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, уш |
ај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој тек |
и седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увели |
оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... < |
</p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; по |
не вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које |
авни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати |
ша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их |
мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst |
и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда |
ешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је |
ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за |
дите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она |
Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега се |
d="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена сре |
ме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend |
т и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или |
авне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су |
или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате. |
="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="T |
та опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко |
к сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, п |
за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано л |
а месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чист |
!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека |
уго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst |
а ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе у |
и, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода! |
равили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не м |
</p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито бо |
леди. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку |
стеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по ц |
е ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада |
ткуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... |
Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а и |
да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: и |
чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му р |
чима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па шт |
/p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презрен |
ају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође ч |
<p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја |
брецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p |
те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, |
t">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у ко |
наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради |
гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницим |
и...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки |
> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по |
стосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим корак |
ме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискују |
kst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, |
дио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде ни |
p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан |
урнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници |
ад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њег |
м ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ м |
м хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом |
јице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ дода |
урена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила |
о, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па г |
и и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац. |
...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе ду |
адрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а по |
kst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> < |
да то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} |
тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе свој |
rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је м |
Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, р |
.. је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend= |
е се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време |
послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да в |
ви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима це |
d="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом п |
">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од ст |
ти да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога једин |
е погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике |
мехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tek |
чати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је ми |
аху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху н |
— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него л |
зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи сво |
нда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и |
или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му каза |
одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднији |
p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилости |
зором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за је |
нај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на ка |
болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху |
мичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврта |
..“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на |
тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њен |
се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“ |
<p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend=" |
умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tek |
аги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао |
а, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!. |
} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан |
им изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта |
ао кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и веч |
онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити |
вима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је |
тници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често п |
јан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посма |
јала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дођ |
већом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из |
, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада |
ао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По |
.. </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се кат |
нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе п |
росу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти |
ад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она |
у лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! |
о смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше м |
, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу сто |
{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst"> |
iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</ |
остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар |
т ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, |
туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> |
о његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p r |
C "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slo |
д је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> |
о по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала п |
то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се ок |
лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле |
на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћ |
лица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне |
даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући сво |
/p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „ |
вести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у |
ко говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </ |
сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни жив |
а оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох |
они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јес |
наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хр |
купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p ren |
било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а |
ива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихо |
провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до поло |
води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> |
је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али |
теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше виш |
а сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се |
своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навест |
да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице.. |
номањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити оч |
ознавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с |
чупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, |
</p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој |
који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола н |
сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво п |
</p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан проти |
ужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје ц |
{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хв |
шљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни |
рим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепу |
и што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend |
ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колир |
а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким |
треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, по |
ekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури |
еда.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме поми |
ти хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред врат |
ли, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други доз |
еба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче |
зана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било |
егала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан |
с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше ту |
и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше |
радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p ren |
сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу |
ије залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја |
е, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црт |
на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прос |
дан од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, |
пустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше ј |
nd="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend= |
крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је х |
</p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из |
њено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто так |
на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда |
ене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гон |
како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst |
ам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати |
е својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око ниј |
омоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на к |
те у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будац |
еволверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што м |
т беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам |
е видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то |
но мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а |
век лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не по |
{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> |
онио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав |
к што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене |
мци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} |
крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p |
мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилн |
, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама |
по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p |
трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, ист |
ајроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </ |
, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам госп |
{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку |
емо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша |
е грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модр |
="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не мог |
само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који |
г потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних пл |
дисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју |
е угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко блед |
ити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи. |
го би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не |
пћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво ме |
> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S |
Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, |
тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После |
ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S |
, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским сауч |
бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја са |
ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — |
јатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за чов |
kst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда |
одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи |
ану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све |
.. беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је доша |
е лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пу |
вори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво |
С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гла |
Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој |
овце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако |
еноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се |
ekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и |
ekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: |
гама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Има |
ури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и |
тински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend |
ворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав |
Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S |
ше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си |
је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише |
неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб п |
равље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Баша |
азиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ће |
буњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем |
rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Е |
по од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се он |
совима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ |
оде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица |
уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, |
м гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p |
говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени мест |
вљеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше ма |
на, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце рази |
а необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tek |
</p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S |
ледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па |
{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, |
ћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у |
е свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџар |
p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигл |
ађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отер |
аше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао |
S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, |
влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и д |
милице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни |
риповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили |
стина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако гос |
то му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само ка |
м коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена б |
и нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> |
никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашар |
у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, пос |
гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новои |
вели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхта |
таде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпи |
} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за друго |
ахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгл |
дираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болниц |
мене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’е |
тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава к |
ачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала с |
све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p re |
га кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; |
Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти |
о. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир |
ало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најп |
дала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, |
ило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој гос |
и живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збр |
дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу |
огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази |
њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собо |
е сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њег |
изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар о |
не; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он ј |
деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегр |
"Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на јед |
се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, от |
затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је з |
во, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми т |
стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а |
че, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">П |
јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар.. |
</p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче |
неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом |
„треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, п |
и сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он |
После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам |
">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два гро |
да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то уш |
"Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} |
им гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst" |
, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу |
<p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица |
тову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, а |
nd="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и у |
на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али |
{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кро |
ије на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а с |
ља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о |
е моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никад |
ељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не мог |
„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамти |
бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се |
опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после своји |
идашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </ |
ада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћупри |
азном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угл |
аташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поу |
тама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> |
о?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде |
...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мисли |
очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља |
гох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, |
е све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајк |
црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{ |
а њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Але |
ошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у |
рађана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових к |
рко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чи |
: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено б |
се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као |
опаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза |
јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи прогов |
машне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам |
а се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слуш |
е се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ р |
ekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачил |
, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="T |
ом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје |
ена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, за |
и која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помо |
rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирот |
пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке и |
Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту свет |
а надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једн |
а се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p |
ајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> < |
оре!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи с |
се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате |
ле се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на харти |
end="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћем |
rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој! |
а њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у ду |
ратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага |
људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, дв |
вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова неср |
аш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непозна |
, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила |
но срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они |
сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакс |
о је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна |
и обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице окру |
х о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико |
rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бл |
голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од |
уза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога с |
воју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} |
а му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекн |
е сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Te |
ници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична |
тељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни с |
И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе |
поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу |
а и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападај |
у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран |
а сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чи |
дим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> |
t">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја д |
ну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а посл |
ола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, поглед |
{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек |
осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој г |
е као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а |
по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гол |
хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовим |
га... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу шт |
ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p ren |
ћи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дук |
само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један |
Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у д |
а је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно с |
д прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов |
ћ, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, не |
<p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред врати |
лио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чис |
мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време прод |
јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend= |
е ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="T |
рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p r |
ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, |
збаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, по |
шила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — м |
{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p |
играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst"> |
ва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прам |
његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Ал |
ина шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst" |
</p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не |
а не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно б |
ост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балва |
="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде |
где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом |
човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми до |
="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио |
..“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила с |
чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред з |
не искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена |
илица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом пр |
kst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су п |
наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; |
њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе |
милостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груд |
оред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспи |
цама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и |
м капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за рам |
на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла. |
ово успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си г |
ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend=" |
тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблаж |
а лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се не |
бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечј |
ју у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио |
ку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударај |
ећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики |
а је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи |
капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати с |
ашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гл |
крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за |
м, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутал |
="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. |
паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута |
тено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сир |
е груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала |
је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова |
ј Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам |
рате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst |
Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се |
Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећ |
сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама бр |
миља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привез |
заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} |
м љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде |
икоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, гос |
kst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди. |
ади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, к |
ећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, |
е ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам в |
то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више |
да, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. |
коше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend= |
ила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухв |
енаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је до |
с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од ц |
ој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска г |
доше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега |
е мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам! |
да и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tek |
сних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, а |
после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах |
таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend |
{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг тр |
>— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих у |
изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у т |
невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам т |
лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју к |
ла је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад |
ле и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> |
тима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како |
на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђ |
У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом с |
аласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{ |
га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим |
узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и |
прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови |
м нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, |
па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му по |
о ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у свој |
уде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше |
његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био сл |
ио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрат |
пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега до |
.“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред све |
а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, |
лени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </ |
доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби |
Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као сврше |
тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој |
</p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} До |
мо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми теп |
емиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена |
оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Зна |
Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на мој |
ужих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе ко |
десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубља |
е миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране |
бови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!. |
су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p re |
познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!. |
њем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала |
ећ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син |
{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским |
ов...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи |
увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост |
ан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја |
ећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из к |
и, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећи |
, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпу |
ђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један |
свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти го |
акати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрљ |
крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су М |
а се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p ren |
а, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути |
а“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду |
знањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне си |
е на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необича |
утин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи |
у без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а м |
">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме |
сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тв |
ојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном |
тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па |
"Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је |
е, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Поб |
е маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, са |
како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усница |
ма је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst" |
еликим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге гол |
стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед с |
.{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и поток |
ећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде |
ани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући. |
{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом ту |
ла, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о |
d="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене г |
еми јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркава |
не за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„ |
већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху д |
да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречен |
то ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? |
="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ в |
праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Teks |
своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве |
нога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја д |
у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем б |
="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> < |
st">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене |
ријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} Н |
на крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је |
зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </ |
ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце ник |
сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљенос |
гмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p |
к, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи |
огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један |
ху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. |
већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим кол |
а прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, ни |
ече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> < |
rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана |
да је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва ко |
м лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst"> |
осле сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћући |
из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> |
се, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{ |
!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прих |
Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне |
end="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Teks |
тојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чује |
аве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? |
="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушт |
rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst" |
оже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је о |
, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар |
ни синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слатки |
роту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би |
ст!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем |
ирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомил |
p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуру |
сно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена |
другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостас |
мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога |
и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела к |
ри влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници. |
му жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима припов |
зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; ли |
еш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Исти |
сеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, |
p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p r |
. </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гроб |
рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја |
ољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">В |
м колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се |
и, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> |
од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз |
х носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p r |
ти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно о |
а ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше |
му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, |
{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили |
познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар |
ту затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала |
„Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих |
</p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна д |
иђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих ле |
у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта |
ндаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господин |
ао малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бол |
гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих бог |
та ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме с |
данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, по |
ћеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend |
нама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али о |
е рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада ниса |
на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Ст |
комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Пом |
о руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше |
ат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би |
} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их ни |
ин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене |
rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак. |
отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикин |
в јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам з |
овати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чиј |
ним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, |
е: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој со |
мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужа |
смејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до в |
д јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, |
им уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месе |
о на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као |
лама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је у |
им часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка |
опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, веч |
ише воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена |
глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Прија |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је в |
и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече от |
а глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ у |
е се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше |
ад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </ |
че ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред со |
/p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркоси |
а и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране |
мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из теме |
о бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница |
е сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озида |
као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бле |
гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту |
мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ни |
досмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се |
е љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst"> |
а са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под |
S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампа |
</p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах н |
Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, им |
о једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и нов |
којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!.. |
ekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка |
више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p ren |
и га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Как |
лавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац |
је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> |
и из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, |
це руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, |
села, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а |
ро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце д |
по отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па с |
“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја |
> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ |
кад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једн |
о јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!. |
оделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских |
си да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p |
>Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија |
оћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и ам |
меју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p |
ости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкр |
ј усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склоп |
а на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја |
једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка |
нчића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црно |
оништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst |
држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{ |
је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом по |
оваца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend |
лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, п |
у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се |
емо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човеча |
kst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно |
ве до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутел |
не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међ |
некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> < |
ече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је |
...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше т |
листа новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињ |
е узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим оч |
а. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми и |
та!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да с |
де...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да |
..{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} С |
ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је |
стуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљуд |
а мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућнос |
="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љу |
кћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неки |
име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и |
, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ |
те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко узд |
мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љуба |
њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једн |
з село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си |
е време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад та |
да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до по |
чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече.. |
Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци ве |
, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не мож |
да сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И |
киња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те т |
и, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршем |
сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, бра |
лико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!.. |
увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и дв |
крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте |
е гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погле |
еће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш б |
жја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, б |
ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ |
мо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ |
ловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је би |
колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p re |
узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пре |
иротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили |
ла?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема |
е на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала |
сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто |
оље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још |
замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени пр |
сом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} О |
презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} П |
гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима |
: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише |
не и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испра |
да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p |
воља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те о |
озор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води |
пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи |
ишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше т |
st">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда |
ру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“ |
беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацил |
та кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Си |
одних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће би |
ље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p |
илова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p |
..{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Шт |
..“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријат |
ар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја о |
ekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари |
, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам с |
">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми |
kst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка |
г... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Н |
ла лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом с |
end="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, на |
рат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је |
м Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше |
t">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајн |
?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; |
неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на |
што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у зала |
грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tek |
понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „П |
е облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчин |
Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио че |
иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевит |
елу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата |
о.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> |
и, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... |
роживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, т |
печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ ни |
са пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ р |
p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, |
да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Але |
ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле |
г казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у |
</p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?. |
Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А |
rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу |
<p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчи |
дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе |
порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> |
с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да |
их крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> |
ска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћ |
ребати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек ка |
еко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се |
е опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Мар |
ом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори |
nd="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Мар |
рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало н |
kst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неи |
</p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да с |
олела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћут |
глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових н |
али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витриј |
јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу |
данпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула |
ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни д |
штено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за со |
тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p |
ахоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни |
е, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би б |
ти дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="T |
а. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било са |
еће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се |
ац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећ |
асно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он с |
арко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли |
слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} |
оваше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мо |
хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали г |
крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p re |
О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш |
зише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити |
вршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља |
нчић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </ |
је су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то пр |
ивот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Teks |
Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p |
боље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнув |
врати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; |
за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу |
ekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у |
у притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Са |
и већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски к |
купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда д |
су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тв |
за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ра |
ко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> |
андук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам п |
цаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, ни |
„док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марк |
<p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног |
се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на |
краду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за п |
увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу |
вакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — от |
дао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> |
d="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елеми |
о може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред и |
о твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опиш |
колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа |
р, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Te |
царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p |
на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а у |
љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, н |
ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p |
вом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовни |
ост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном туго |
мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S |
о и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите |
продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, |
о преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и ло |
ekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руко |
могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци |
подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка |
; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје |
</p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да ка |
она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грли |
nd="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да |
ајвећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га |
е постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је у |
ну косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треб |
је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има не |
ле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да с |
у ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразно |
ру и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости |
</p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, |
лица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и ч |
и; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног нап |
p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучно |
тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми |
ва пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претх |
тињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену в |
ма међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту |
вугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, |
казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на |
о сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бе |
е-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама зна |
неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!. |
ужи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), н |
, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављ |
ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жа |
Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то мож |
сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst |
езен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је уз |
ла су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишче |
аз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола |
чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tek |
куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбу |
ма владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио сво |
амо дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, п |
оубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам |
, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој |
а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда м |
ти.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за |
и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} |
nd="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„П |
једничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. |
, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спа |
да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља и |
} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад |
end="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не |
е хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. |
.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође |
ју допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет |
че и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се |
јаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам ла |
ега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, |
е! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то н |
ра, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А |
ахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на с |
бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам зн |
!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила |
{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend= |
</p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутил |
течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> |
ћој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гра |
ет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџар |
о кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради позна |
од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи дел |
S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што |
добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога ниса |
rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крв |
је мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим с |
у тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме |
еда. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића ш |
оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лиц |
колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима |
едао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну м |
е она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да |
никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот ј |
p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек леж |
ковац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, как |
иште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који |
том, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше |
га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p |
из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам с |
м!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти |
јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S |
м и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опа |
Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по |
у се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што н |
рају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам |
уга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst |
ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} |
есем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо |
и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S |
у да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спа |
нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар |
ш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, д |
речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} |
о хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја |
комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: з |
<p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сах |
} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, |
ешила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} С |
{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива р |
ekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њ |
се на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку вод |
е, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само јед |
ест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, |
говом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови |
мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> < |
ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне н |
то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ |
је тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и пед |
Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам |
за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али с |
; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га |
оји је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на |
и у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка који |
сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, |
ине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> |
овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ |
че она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. < |
ужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, |
, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је св |
еш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{ |
="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шан |
st">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зграда |
адава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће |
се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуд |
ла сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене усн |
ди да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече виде |
зана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве |
<p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога |
</p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потвр |
нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> |
дине се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изоб |
листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, |
живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па са |
к опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла к |
ина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гл |
шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако п |
нула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађист |
, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> |
ко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му к |
е бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и |
е.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше н |
земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у ко |
nd="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tek |
до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> < |
о стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро м |
погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или |
у му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> |
оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби ј |
ио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем |
за сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам |
жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у в |
псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. |
ше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно ц |
г чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онд |
е уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацил |
говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мој |
и дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се |
“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пу |
Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело прод |
пода. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tek |
је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А о |
у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару |
а шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p r |
„Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из двора |
рко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, ни |
о беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То |
а таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет др |
јсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{ |
rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, ка |
ути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше пред |
та! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пр |
, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онд |
та скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али |
<p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно луп |
вене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Зб |
ом.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу |
а удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око в |
{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи |
темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, |
тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst" |
...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимс |
ени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Ма |
да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p |
ама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{ |
нату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавни |
високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи |
ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље |
е. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж |
на тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">О |
а лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само јед |
хтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу |
end="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не см |
о долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледају |
а нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загле |
е у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту ј |
акала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим су |
ом лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога м |
дна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као |
kst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм |
исказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала |
ец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, к |
плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја |
би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем с |
сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није мог |
чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишт |
Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород баца |
адне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда неср |
њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Буд |
с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе. |
бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети. |
у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, |
а; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадо |
и, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа |
шаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А |
ј, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} Т |
ост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S |
говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисм |
— И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То ј |
="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболи |
е исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p r |
st">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је |
d="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ |
у цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на њего |
рави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно |
није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p re |
, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече |
d="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; че |
дога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> |
Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде! |
м великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гл |
а дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, |
гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, т |
="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро |
вила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха. |
ад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили |
"Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим |
ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Teks |
а, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> < |
мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tek |
у ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Мар |
не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам по |
већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао п |
ад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво кор |
а, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста |
д себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он |
rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p re |
у за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!... |
жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде н |
о из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су м |
— мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алекси |
да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није пр |
„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тет |
питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов |
ће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са туго |
а милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} |
образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио |
есу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, м |
их колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав с |
и бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша |
жђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мрт |
оју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како |
дише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће |
ити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!.. |
ни љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице |
ола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшн |
ила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме зала |
узе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ |
на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме ње |
од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја пр |
, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и |
ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко |
рошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... |
га села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p |
ше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога |
човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви у |
рче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомил |
</p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихови |
ањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пла |
меније, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро |
у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, |
у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време осе |
ро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уз |
ом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београд |
; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге |
да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплак |
уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко н |
, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њ |
ај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа |
ласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> < |
а мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет |
шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> |
сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ |
о запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство |
ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tek |
а гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p re |
Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опа |
ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи |
че?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико |
тној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И нек |
алаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром |
екса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грл |
јстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend |
а да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Teks |
и си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> |
ио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — |
оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p re |
у, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим корак |
иница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S |
омучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осм |
ташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле |
ке куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлази |
црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју |
ала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шт |
че, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, |
а сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка |
у, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на св |
те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мисл |
упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала |
еш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!. |
осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао |
м: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка пог |
умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више д |
ога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живо |
реболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не бе |
јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко |
м, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили |
сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше дал |
ам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам виде |
... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа п |
</p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пуст |
тиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа |
тио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не |
је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога св |
в крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама |
p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима |
<p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у |
} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила д |
ћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говори |
даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли |
збуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је д |
ице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он |
арко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов |
утање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То |
> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури |
авника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве |
м најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође |
у после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве |
а ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће |
амо ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} Посл |
ухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су свој |
На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шт |
st">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста теч |
st">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође на |
его јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне нес |
кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су он |
ође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само ј |
ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки |
ц раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио |
</p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирн |
рила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst |
да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О |
а, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?... |
<p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А мо |
родица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав |
</p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадион |
kst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да бу |
">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тиш |
аше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у сво |
у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не са |
са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник кој |
Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </ |
трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали ме |
и све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста |
је није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p |
— говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, с |
упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, |
рачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајал |
вали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да |
жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{ |
ровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га |
може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу |
бице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име.. |
човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те |
> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грли |
ћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново оне |
каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; |
ци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихо |
„Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не м |
неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p re |
стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене кр |
аље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се |
ошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђ |
скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне |
end="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па ч |
који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је |
">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја су |
да, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не м |
kst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола |
> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим |
су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице |
nd="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах ч |
е све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и |
мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Ма |
ка девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље и |
вога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господин |
<p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p re |
јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном наг |
мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за не |
ђу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и м |
је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин |
} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и |
дицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. < |
беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узм |
та, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком |
се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а изра |
јући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вар |
је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а бо |
ше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и |
их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p |
одине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p |
на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава л |
анпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син А |
ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њег |
увена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о к |
<p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби |
леди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стр |
додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... |
м звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше |
договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана |
о.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па нек |
ик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако с |
један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом глед |
<p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам |
еколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, |
ом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе! |
ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А |
страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свешт |
што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици |
ош једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... |
али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="T |
е побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А |
и, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, |
е, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — |
таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављају |
S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али ми |
еда се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p r |
осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њем |
ш неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што |
, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастоблед |
боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно см |
е премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој |
p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлиц |
смех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да пр |
од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких пло |
енце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, нег |
о ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку |
rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не |
p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви ј |
но, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтал |
в, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{ |
а је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дрк |
{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догоди |
ју овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је |
"Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајсто |
уше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, ко |
!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њ |
е...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја |
е.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно |
на, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него |
е и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца св |
чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана |
Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p ren |
рча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми м |
ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну згра |
дање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и ле |
овечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру наме |
у. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама |
аишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он |
на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео |
рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. |
rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали с |
о псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитељ |
Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта л |
наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="T |
ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледах |
одити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Б |
живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се ми |
вника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији нег |
> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљи |
им гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то до |
<p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми |
онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} |
гледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намач |
..{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p |
у ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галат |
мо једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја о |
и тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </ |
мој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Te |
е гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, ли |
шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
ам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни |
, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} |
ку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пи |
имо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да |
>Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, св |
уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, б |
лу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракиј |
о то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљ |
ота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе. |
ла у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорил |
Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упроп |
ћи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у |
ато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шеш |
сподина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио.. |
д ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко п |
-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста |
иступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend= |
Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка м |
сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лон |
наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није |
на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{ |
л’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А приј |
орким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> |
чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људ |
ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мо |
ке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја с |
ки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на ваш |
к, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и |
ку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не вол |
репила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи |
главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, п |
иво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Teks |
славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, ниј |
S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, н |
сли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </ |
а у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, прав |
има кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја |
етвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да |
смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље жи |
не колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајеви |
да не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам |
дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Он |
енти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно |
угло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и нап |
и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи |
а наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни |
у кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„ |
асно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога и |
га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} М |
подина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти го |
те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигос |
kst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од р |
е снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка |
вни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. |
, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те го |
целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам пр |
ек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — |
> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица |
ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, к |
а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на |
nd="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и н |
"Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </ |
длазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и ум |
st">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend=" |
иромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p |
се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p ren |
вета, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећ |
а мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти |
бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти ви |
у паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> < |
их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанск |
господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S |
сам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми |
мо Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш ч |
обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху т |
м робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Te |
и човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утом |
напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га |
а је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнез |
а тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј |
у му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред је |
ћ, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> |
лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голо |
ekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, |
ска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитв |
на — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласим |
о за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend |
а.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те с |
</p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а ли |
које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} |
вима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — гов |
ислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у кри |
па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да |
ма прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђ |
би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао ј |
иповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окр |
нитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мо |
е на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p |
е никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као оби |
јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро поста |
чи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, м |
ом срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По ње |
. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, мо |
звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, |
о, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погл |
едно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду |
оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да |
ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!.. |
ата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама д |
.“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми др |
оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се |
, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно теш |
Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањено |
<p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће |
рећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend= |
е му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у суви |
ка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на ње |
</p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђа |
ивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице! |
че отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву |
е, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-М |
ве познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе |
само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на аста |
срећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на јед |
ekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби |
Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} |
би је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично панду |
н дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце о |
end="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од |
...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни |
кво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе |
лугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. |
Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, |
скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Гр |
ом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сив |
е да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја |
крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голе |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како ј |
заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиро |
трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, |
end="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. |
{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи |
оких стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућа |
снији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је |
лике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесм |
те!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја са |
есе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> |
аповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са бо |
ину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можд |
е милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst" |
мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend= |
ио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох |
е...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако |
ро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним бр |
е, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst" |
њала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће |
/p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне |
Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох |
х увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје |
S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си леп |
лаго, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви обл |
ад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја? |
сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође о |
милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе |
здалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима прос |
"Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад |
умен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељ |
необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима |
сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </di |
арен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, нап |
глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p re |
мејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је |
но девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је |
ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Гр |
="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се ве |
м мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> |
ане позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати |
Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, за |
p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-тр |
арко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја |
порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућк |
је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му |
: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, ш |
ана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове н |
доше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уз |
се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали. |
: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је не |
м прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst" |
тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, го |
st">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро мо |
ла“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не до |
жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи |
омоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши в |
о милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!.. |
, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо сто |
пови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гом |
олако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="T |
</p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господи |
уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта |
високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу |
Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полици |
ве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} |
шна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самељ |
зведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Teks |
а сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу |
устити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох |
и се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме б |
никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра к |
kst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих |
премаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајстор |
лекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p |
из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крв |
орчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ |
амо јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једв |
а разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, |
и шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је би |
.{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се трго |
се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неко |
тедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{ |
ђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади |
р и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под |
та друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су м |
...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Ба |
d="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напо |
ке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну н |
чио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душе |
кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узме |
це на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укоченост |
Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољ |
бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до њего |
сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим пор |
што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једн |
то могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више при |
ила на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку м |
Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а |
етрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толик |
а што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чор |
Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога |
но топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања с |
ви, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче |
ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута |
текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ реч |
Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице |
ини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Te |
не и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се |
буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним |
дном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> |
Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога го |
добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, |
мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p re |
S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен ко |
.“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам се |
помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Ча |
t">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут ј |
како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Мар |
} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и м |
трог, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестив |
им створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, там |
аш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и гл |
<p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збо |
мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш |
!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје кршт |
гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу о |
амену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем и |
ене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти го |
t">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Об |
S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богат |
d="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава |
е онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките |
новници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend= |
âм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око |
тао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само |
ла диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко |
ки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах с |
мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слаб |
од астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, в |
кнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ни |
"Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил.. |
хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као за |
а чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумева |
е-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштен |
нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима пр |
о око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од ко |
беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с про |
ао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придикова |
усати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао ка |
насије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га |
ова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, |
а Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би |
његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Н |
ино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p re |
на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га |
илици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> |
гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка. |
ком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашн |
вена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени |
ога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, как |
им коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бо |
с у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговор |
д?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужива |
и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо |
могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Пр |
о хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </ |
ркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (дв |
end="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури |
акијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл |
м, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разу |
лаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу забо |
тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, припо |
о да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв |
еста, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље |
end="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p ren |
а тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!.. |
о врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебел |
е сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим у |
бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарв |
ше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром иски |
е, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље |
ајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкр |
ћану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До ста |
Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend= |
м осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас гд |
на дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> |
, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђе |
ирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта |
као из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек |
ш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладн |
а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње |
узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми |
смо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојил |
рпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће т |
м је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од г |
селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помеш |
илије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај |
тник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам изда |
бринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом од |
“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади |
ружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога д |
јом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend |
ко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде љ |
ала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, |
шо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} |
мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p |
rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, нег |
"Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="T |
и с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из моји |
оје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мерм |
сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве |
ковину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова с |
..{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немил |
дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. < |
и. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећ |
-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, д |
{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="T |
е где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провел |
тка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај |
ком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, ј |
и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — |
новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p ren |
оград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је вр |
нији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гле |
ише, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик н |
че, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него и |
ала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудн |
ше, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако |
очивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у |
ао пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте |
китницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте на |
е би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решил |
ад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријат |
<p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу |
ојој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар |
орео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намрго |
у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотак |
а му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки ш |
</p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би |
су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да |
} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чича |
видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам |
н, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend |
t">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозн |
аље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Гл |
колико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?.. |
акрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, |
а: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела та |
е голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p re |
аше, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у |
месари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и шту |
талим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си цар |
end="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
ражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им |
пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше з |
ко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он |
америти...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџа |
ше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради јед |
акше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљ |
гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом ми |
чи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; |
нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p |
р Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p ren |
ре и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха о |
<p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на |
ла ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухвати |
Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишин |
кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} |
у, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама сл |
воје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем |
а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућнос |
ећ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента |
х, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, |
човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом р |
а с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загаси |
гледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела |
чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дан |
ерујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих с |
у, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко појед |
t">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело глав |
а: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чис |
.. </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој |
о бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је об |
} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у |
дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се вид |
кве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Љу |
не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па д |
?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот ј |
<p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да |
а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, М |
ој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожа |
увим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше |
та, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: |
чини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим |
веде у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милост |
н, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним го |
ста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су па |
Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и |
енско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгле |
<p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— |
... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p |
тила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја |
бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он |
Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} |
, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буд |
ом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са |
и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са |
једно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гон |
ницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједн |
скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље р |
а изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да |
бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а га |
<p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дво |
е!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањ |
а претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. < |
на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели |
аде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tek |
S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p re |
.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ пита |
о што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend= |
метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рук |
дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме |
<p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. |
мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним о |
ице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend=" |
кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је у |
очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у |
је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Te |
роучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је |
је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја б |
..{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко |
милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима |
е.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је не |
скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац о |
густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме |
дан венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један |
нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји л |
и је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више пре |
ући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут |
а кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледа |
"Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то |
идеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавн |
тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хлад |
Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магл |
оде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који |
</p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не с |
октора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на со |
танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, |
тором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишаран |
вара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало |
трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: |
, поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој |
он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. |
ласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има |
аршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела ст |
попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око |
а; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов гла |
дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по шк |
н.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видел |
е исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим |
и.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим |
жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с к |
синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједно |
огледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, |
ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </ |
у, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да б |
ш нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> |
ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле |
марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина |
крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да |
срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћ |
кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, |
кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага |
kst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни |
есу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend= |
дари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је |
а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса |
и, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tek |
дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли |
/p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што |
запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше |
</p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p r |
rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, |
последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртва |
/p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; |
о...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски |
едно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила до |
стро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи |
ра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А к |
ечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба п |
урија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају |
d="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а посл |
еда више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче |
тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти зака |
p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље |
мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено |
има показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће чов |
> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst |
пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с |
проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу |
до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме г |
е могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава |
ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па |
сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не уме |
рл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: |
а видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас гос |
p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се оту |
kst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада |
новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„ |
да, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину проју |
и много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има нова |
из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. |
де зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је |
p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах |
се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци |
p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листо |
> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе м |
о пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље |
плашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањен |
ekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици пр |
rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он |
!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ. |
"Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, |
е; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </ |
аме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, тр |
S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је с |
аш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то |
гаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужа |
че народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика |
де (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то! |
ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на вели |
ли, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза ли |
саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњ |
а вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да ј |
оста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова |
стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како с |
арка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похар |
ло чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те ј |
још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend |
мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића п |
иња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се |
це од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него |
песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни мас |
стира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село |
ли мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="T |
.{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље. |
строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!.. |
громним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупаниј |
руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење |
ђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је блед |
ладића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, п |
да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом |
тињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као |
руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то |
Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ј |
од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду |
идим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! |
се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„ |
спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уп |
мље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst" |
дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојит |
еделе уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко |
чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ < |
зговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста д |
рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, д |
ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S |
st">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је кора |
ако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја |
нама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку |
нта, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та ч |
; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. |
о дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врули |
лајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам др |
тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припе |
да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, |
азумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... |
ахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледи |
а ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима прип |
од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако с |
и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па н |
и мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> < |
недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како |
г читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и |
p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали |
Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на |
смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> |
нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ < |
глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Te |
је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, прит |
<p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад има |
чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до м |
илова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду та |
, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, ре |
емо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, п |
представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} О |
и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој |
левку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још |
ицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> < |
ри... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно мора |
ола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет т |
не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tek |
уга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као |
арао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ дод |
сни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали |
н ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији |
ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по |
о као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам |
Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохват |
господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантс |
<p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p r |
е син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљу |
ekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћи |
лство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени |
ачелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . |
а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како |
— додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз њего |
оре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да |
ше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учи |
јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и мл |
довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и друг |
о беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сирома |
. . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплаше |
/p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} М |
часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S |
ела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а |
во је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свака |
грљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пу |
пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p re |
комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре п |
е ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p |
рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јад |
гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам разми |
t">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, гу |
ах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме п |
м плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} М |
ом помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у ком |
ко пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто ст |
а Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst"> |
су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, |
била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам |
и, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да |
сподске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила о |
јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога поз |
ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од |
.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ за |
ође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи |
ка дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам |
мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме |
једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога с |
а жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дан |
лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не б |
у често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала ради |
до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да г |
о осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих нек |
е дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирн |
што и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје |
p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само |
rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend= |
, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници ск |
мешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам |
стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Уто |
S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се п |
вршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо м |
!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на |
тови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чо |
штеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали |
рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се |
Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад чо |
t">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу забо |
rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, под |
.{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момц |
сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје |
ј пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, уз |
леба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казу |
ла је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p |
ице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p ren |
амо загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо ч |
оје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном |
ао зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Бо |
о, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љ |
исвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поп |
t">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; збо |
иротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Ник |
, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други |
с је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељ |
се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту х |
гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грли |
ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје |
учена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само |
ој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је ј |
Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! |
једно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створи |
</p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање |
ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мен |
ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема |
ући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслон |
"Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије о |
беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казуј |
да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога п |
рила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> < |
осу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страш |
, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њег |
еду његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитв |
ице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном |
d="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да про |
">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога |
га занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушт |
дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га |
е још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат по |
ршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђен |
езином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у пос |
ковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде |
не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гле |
м гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећа |
мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се д |
га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама рече |
ца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, зна |
, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... |
rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљи |
тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst" |